Erih Marija Remark, Crni obelisk ( I deo )

Ne ljutite se što govorim, eto, o starim danima. Svet ponovo leži u mutnoj svetlosti apokalipse,
miris krvi i prašina poslednjeg razaranja još se nisu razišli, a laboratorije i fabrike već ponovo punom parom rade da održe mir pronalazeći oružje kojim se može razneti čitava zemljina kugla.
Mir sveta! Nikada se o njemu nije više pričalo i nikad manje za nj činilo no u naše doba, nikada
nije bilo više lažnih proroka, nikada više laži, nikada više smrti, nikada više razaranja i nikad više
suza nego u našem stoleću, dvadesetom, stoleću napretka, tehnike, civilizacije, masovne kulture i
masovnog ubijanja.
Ne ljutite se zato ako se začas vratim u one na priču nalik godine kad se nada vijorila nad nama
kao zastava i kad smo verovali u onako sumnjive stvari kao što su čovečnost, pravičnost, tolerancija — kao i u to da će jedan svetski rat svakako biti dovoljna pouka jednoj generaciji.

I

  Sunce sija u kancelariju preduzeća za izradu nadgrobnih spomenika "Hajnrih Krol i sinovi". April je
1923, i posao ide dobro. Proleće nas nije izneverilo, prodajemo sjajno i zbog toga bivamo siromašni, ali šta da radimo — smrt je neumoljiva i ne može se otkloniti, a ljudska tuga traži, eto, spomenike od
peščara, mermera i, ako su osećanje krivice i nasledstvo znatni, čak i od skupocenog, švedskog granita, izglačanog sa svih strana. Jesen i proleće najbolja su godišnja doba za one koji rade sa utenzilijama žalosti — tad se umire više nego u leto i u zimu; — u jesen, zato što sokovi nestaju, a u proleće, zato što se bude pa oslabelo telo razjedaju kao što suviše debeo stenjak jede suviše tanku sveću. To bar tvrdi naš najvredniji agent, grobar Liberman sa gradskog groblja, a on to svakako zna; osamdeset mu je godina, zakopao je preko deset hiljada leševa, od provizije na nadgrobnim spomenicima kupio je na reci kuću sa baštom i mrestilištem za pastrmke, i usled svog poziva postao je smiren rakijaš. Jedino što mrzi, to je gradski krematorijum. On je prljava konkurencija. Ni mi ga ne marimo. Na urnama se ne može ništa zaraditi.

     Pogledam na sat. Još malo pa će podne, a kako je danas subota, to završavam posao. Nasađujem
limeni poklopac na pisaću mašinu, aparat za umnožavanje "presto" odnosim za zavesu, sklanjam mustre kamena i iz tečnosti za fiksiranje vadim fotografske kopije vojničkih spomenika i umetnički izrađenih nadgrobnih ukrasa. Ja nisam samo šef reklame, crtač i knjigovođa preduzeća; već godinu dana sam i jedini nameštenik u kancelariji, a kao takav nisam čak ni od struke.

    Uživajući vadim iz fioke jednu cigaru. To je crna brazilka. Dao mi ju je jutros putnik virtemberške
fabrike metalne robe, da bi posle toga pokušao da me pređe za jednu partiju venaca od bronze; cigara je, prema tome, dobra. Tražim šibice, ali one su se, kao skoro uvek, zaturile. Na sreću, u peći ima malo vatre.

    Uvijem u trubu novčanicu od deset maraka, stavim je u žeravicu i njome pripalim cigaru. Krajem
aprila, vatra u peći u stvari nije više potrebna; nju je samo, prodaje radi, izmislio moj poslodavac Georg Krol. On misli da ljudi u žalosti, kad treba da dadu novac, čine to radije u toploj sobi nego kad im je zima. U žalosti duša ionako zebe, pa ako bi joj se pridružile još i hladne noge, bilo bi teško izvući dobru cenu. Kad je toplo, sve se topi; i novčanik. Zato je u našoj kancelariji preterana vrućina, a našim zastupnicima utuvljeno je u glavu kao vrhovno načelo da po hladnom vremenu ili kiši nikad ne pokušavaju da na groblju zaključe posao — vazda samo u toploj sobi i, ako je mogućno, posle jela. Hladnoća i glad loši su poslovni partneri.

    Bacim u peć ostatak novčanice od deset maraka i ustanem. U istom trenutku čujem kako se na kući
preko puta otvara prozor. Da bih znao šta se zbiva, ne treba da pogledam. Pažljivo se nagnem nad sto kao da još nešto treba da uradim na pisaćoj mašini. Pri tom kradom pogledam u malo ručno ogledalo, koje sam postavio tako da mogu posmatrati prozor. Kao i uvek, na prozoru je Liza, žena konjskog mesara Vaceka; stoji onde gola, pa zeva i proteže se. Ona je tek sad ustala. Ulica je stara i uzana, Liza može da vidi nas i mi nju, i ona to zna; zato i stoji onde. Odjednom razvuče svoja velika usta, nasmeje se izvalivši sve zube i pokaže na ogledalo. Otkrila ga je svojim očima ptice grabljivice. Naljutim se što sam uhvaćen, ali se držim kao da ništa ne primećujem, i u oblaku dima povlačim se nazad u sobu. Malo posle, vratim se. Liza se smeje. Ja pogledam napolje, ali ne gledam nju, nego se pravim kao da sam mahnuo nekome na ulicu. Povrh svega, šaljem rukom poljubac u prazno. Lizu to prevari. Radoznala je, pa se nagne napolje da vidi ko je. Nema nikoga. Sad se smejem ja. Ona ljutito pokaže prstom na čelo i nestane.

     Ne znam, u stvari, zašto izvodim ovu komediju. Liza je, što se kaže, silna žena, ja poznajem mnogo ljudi koji bi rado platili po nekoliko miliona da svakog jutra uzmognu uživati u takvom prizoru. I ja uživam u njemu, no ipak me uznemiruje što je ta lena buha, koja se iz kreveta izvlači tek u podne, tako bezobrazno sigurna u svoje dejstvo. Njoj uopšte ne pada na pamet da bi se našao iko ko s njom smesta ne bi hteo da spava. Pri tom joj je to u osnovi prilično svejedno. Ona stoji na prozoru sa svojom crnom poni frizurom i svojim drskim nosom i klati tamo-amo svojim grudima od prvoklasnog kararskog mermera, kao što kakva tetka klati zvečkom pred sisančetom. Kad bi umesto njih imala dva vazdušna balona, ona bi ih lepo i mirno isturila napolje. No, pošto je gola, upotrebljava grudi, i njoj je to sasvim svejedno. Ona prosto uživa u tom što živi i što svi muškarci moraju za njom da luduju, pa onda zaboravlja to i svojim proždrljivim ustima baca se na doručak. U međuvremenu, mesar Vacek ubija umorne, stare fijakerske konje.

   Liza se ponovo pojavi. Sad je natakla brkove i van sebe je zbog ove duhovite dosetke. Pozdravlja
vojnički, i meni se već čini da je tako bezobrazna te smera na starog, penzionisanog narednika Knopfa, tu pored nas; ali se tada prisetim da Knopfova spavaća soba ima samo jedan prozor na dvorište. A Liza je dovoljno rafinirana da zna da je iz nekoliko susednih kuća niko ne može videti.

   Iznenada, kao da su negde popucali zvučni bedemi, počnu da zvone zvona sa Gospine crkve. Crkva
stoji na kraju ulice, i udarci grme kao da s neba padaju pravo u sobu. U isti mah, sa drugog kancelarijskog prozora, koji gleda na dvorište, vidim gde, kao kakva avetinjska lubenica, promiče ćelava glava moga poslodavca. Liza načini nepristojan pokret i zatvori prozor. Svakodnevno iskušenje svetoga Antonija ponovo je završeno.

    Georgu Krolu tačno je četrdeset, ali mu se glava već sija kao kuglana u baštenskom restoranu "Bol". Ona se sija otkako ga poznajem, a to je sada preko pet godina. Ona se tako sija da je u streljačkim rovovima, gde smo bili u istome puku, postojala naročita zapovest da Georg ima da zadrži šlem i kad je na frontu najmirnije — toliko je njegova ćela i najmirnijeg protivnika izazivala da okine pušku i utvrdi da li je to kakva golema biljarska kugla ili nije.

Lupim petama i javim: — Glavni stan preduzeća "Krol i sinovi"! Štab u izviđanju neprijatelja.
Sumnjivi pokreti trupa u oblasti konjskog mesara Vaceka.
— Aha! — kaže Georg. — Liza prilikom jutarnje gimnastike. Voljno, kaplare Bodmeru! Zašto pre
podne ne nosite naočnjake kao dobošarski konj konjičke vojne muzike i ne čuvate tako svoju nevinost? Zar ne znate tri stvari koje najviše vrede u životu?
— Kako da ih znam, gospodine vrhovni državni tužioče, kad tražim još sam život?
— Vrlina, bezazlenost i mladost — određuje Georg. — Jednom izgubljeni, nikad se više ne stiču! A
ima li išta beznadnije od iskustva, starosti i hladne inteligencije?
— Siromaštvo, bolest i usamljenost — odgovaram ja i stajem voljno.
— To su samo drugi nazivi za iskustvo, starost i upropaščenu inteligenciju.

    Georg mi uzme iz usta cigaru, posmatra je jedan trenutak i klasifikuje je kao kolekcionar leptira. —
Plen iz fabrike metalne robe.
    Izvuče iz džepa zlatno-žutu muštiklu od morske pene, opaljenu od pušenja, uglavi cigaru i produži da je puši.
— Nemam ništa protiv što si mi zaplenio cigaru — kažem ja. — To je grubo nasilje, a kao bivši
podoficir ti od života ionako ništa više ne znaš. Ali zašto muštikla? Pa ja nisam sifilitičar.
— A ja nisam homoseksualac.
— Georg — kažem ja. — U ratu si graškovu supu, kad bih je ukrao iz kuhinje, jeo mojom kašikom.
A ja sam kašiku držao u svojoj prljavoj čizmi i nikad je nisam prao.

    Georg posmatra pepeo od cigare. On je beo kao sneg. — Rat je prošao pre četiri i po godine —
docira on. — Tada smo kroz bezmernu nesreću postali ljudi. Danas nas je besramna hajka za posedovanjem ponovo učinila razbojnicima. Da bismo to prikrili, potreban nam je opet lak nekakvih
manira.Ergo! Ali, da nemaš još jednu cigaru? Fabrika metalne robe nikada ne pokušava da podmiti
nameštenike samo jednom.
Izvadim iz fioke drugu cigaru i dam mu je. — Inteligencija, iskustvo i starost kao da su za ponešto
ipak dobri — kažem.
On se nasmeje i da mi za nju kutiju cigareta, u kojoj nedostaje šest komada.
— Da li se, inače, šta desilo? — pita on.
— Ništa. Nije bilo mušterija. Ali ozbiljno te moram zamoliti da mi povisiš platu.
— Zar opet? Pa juče sam ti je povisio!
— Ne juče. Jutros u devet. Kukavnih osam hiljada maraka. Pa ipak, jutros u devet, to je bar još nešto
značilo. U međuvremenu izašao je nov kurs dolara, i sad umesto nove kravate mogu za njih da kupim još samo bocu jevtinog vina.
Ali potrebna mi je kravata.
— Kako sad stoji dolar?
— Danas u podne trideset i šest hiljada maraka. Jutros je još bilo trideset hiljada.
Georg Krol posmatra svoju cigaru. — Trideset šest hiljada! Pa to je kao mačije jurcanje! Gde će to
stati?
— U opštem stečaju, gospodine feldmaršale — odgovaram ja. — Ali dotle moramo živeti. Jesi li
doneo novac?
— Samo mali ručni kofer za danas i sutra. Hiljadarke, novčanice od deset hiljada, čak još nekoliko
svežnjeva dragih, starih stotinarki. Oko pet funti papirnog novca. Inflacija ide tako brzo da državna banka ne stiže više da štampa. Nove novčanice od sto hiljada izašle su tek pre četrnaest dana — a već će sad uskoro morati da se štampaju novčanice od miliona. Kad li ćemo biti kod milijardi?
— Ako tako produži, za nekoliko meseci.
— Bože! — uzdiže Georg. — Gde li su lepa, mirna vremena — 1922? Onda se dolar popeo za jednu
godinu od dvesta pedeset na svega deset hiljada. Da i ne govorim o 1921 — onda je bilo svega bednih tri stotine procenata.
Gledam kroz prozor koji udara na ulicu. Liza sad stoji preko puta u svilenom sobnom kaputu na kom
su štampani papagaji. Obesila je ogledalo o prozorsku kvaku pa češlja svoju grivu.
— Pogledaj ono tamo — kažem ja gorko. — Ne seje, ne žanje, a nebeski otac je ipak hrani. Kaput
juče još nije imala. Svila, svila na metre! A ja ne mogu da skupim novac za jednu kravatu.
Georg se smeška: — Pa ti si prava žrtva vremena. Liza međutim razvijenih jedara plovi na talasima
nemačke inflacije. Ona je lepa Jelena crnoberzijanaca.
Od nadgrobnih spomenika ne možeš se obogatiti, sinko, pa to ti je. Što ne ideš u trgovinu haringama
ili akcijama, kao tvoj prijatelj Vili?
— Zato što sam ja sentimentalan filozof i ostajem veran nadgrobnim spomenicima. Dakle, kako stoji s povišenjem plate? I filozofima je potrebna skromna raskoš u garderobi.
— Zar ne možeš da kupiš kravatu sutra?
— Sutra je nedelja. A sutra mi je potrebna.
Georg unese iz predsoblja kofer s novcem. Zagrabi u nj i baci mi dva svežnja. — Je li to dosta?
Vidim da su većinom stotinarke. — Daj pola kile više tog papira za tapete — kažem ja. — Tu ima
najviše pet hiljada. Crnoberzijanci katolici daju toliko nedeljom na misi na tas i još ih je stid što su tako škrti.
Georg se češka po ćeli — atavistički pokret ruke, kod njega bez smisla. Zatim mi daje treći svežanj. — Hvala bogu što je sutra nedelja — kaže on. — Sutra nema dolarskog kursa. Jedan dan u nedelji inflacija se zaustavlja. Bog sigurno nije mislio tako kad je stvarao nedelju.
— Kako u stvari stojimo? — pitam ja. — Jesmo li pod stečajem ili nam poslovi sjajno idu?
Georg dobrano povuče iz muštikle od štive. — Čini mi se da to za sebe danas u Nemačkoj niko više
ne zna. Čak ni božanstveni Stines. Štediše su, razume se, svi propali. Radnici i oni koji primaju platu
takođe. Od malih poslovnih ljudi većina, a da to ne znaju. Sjajno posluju zapravo samo ljudi sa devizama, akcijama ili velikim materijalnim vrednostima. Dakle, ne mi. Je li to dovoljno da bih te prosvetio?
— Materijalne vrednosti! — Gledam napolje, u baštu, gde stoji naš lager. — Bogami, nemamo ih više baš mnogo. Uglavnom peščar i livene stvari. Ali malo mermera i granita. I to malo što imamo prodaje nam tvoj brat sa gubitkom.
Najbolje bi bilo kad uopšte ništa ne bismo prodavali, a?
Georgu nije potrebno da odgovara. Napolju se začuje zvrckanje zvonca za bicikl. Preko starih
stepenica čuju se koraci. Neko svađalački kašlje. To je miljenče preduzeća, Hajnrih Krol junior, drugi
vlasnik firme.
To je malen, korpulentan čovek sa brkovima kao od slame i prašnjavim, prugastim pantalonama koje
ozdo prikupljaju štipaljke za bicikl. Sa ovlašnim nipodaštavanjem prelazi njegov pogled preko Georga i mene. Mi smo za njega kancelarijske mrcine koji po ceo dan zazjavaju, dok je on čovek od posla koji obavlja spoljašnju službu. On je neuništiv. Svaki dan, čim svane, on ide na stanicu, a onda biciklom u najzabitija sela, ako nam naši agenti, grobari ili učitelji, jave da ima mrtvac. On nije nespretan. Njegova korpulencija izaziva poverenje; zbog toga je održava vredno pijući jutarnje i večernje krigle. Seljaci više vole male debeljke nego mršavke koji izgledaju pregladneli. Uz to dolazi njegovo odelo. On ne nosi, kao konkurencija kod "Stanmajera", crni gerok; niti, kao putnici "Holmana i Kloca", plava odela — jedno je i suviše providno, drugo suviše nemarno. Hajnrih Krol nosi odelo za rane posete, prugaste pantalone sa žaketom, pored toga staromodnu, tvrdu, visoku, kragnu posuvračenu i ugasitu kravatu sa mnogo crne boje.
Pre dve godine, kad je poručivao ovo odelo, on se za trenutak kolebao; razmišljao je ne bi li mu bolje
pristajao frak, ali se zatim odlučio protiv njega, zato što je on suviše mali. To je bilo srečno odricanje; i Napoleon bi izgledao smešan sa lastinim repom. Ovako, u današnjem odelu, Hajnrih Krol liči na malog šefa prijema kod dragoga boga — i to je tačno onako kako treba da bude. Štipaljke za bicikl daju svemu tome još jednu pristupačnu ali rafiniranu crtu — o ljudima koji ih nose misli se da u epohi automobila umeju da kupuju jevtinije.
Hajnrih ostavlja šešir i maramicom briše čelo. Napolju je prilično hladno, i on se ne znoji; briše se
samo zato da bi nam pokazao kakav je on težak radnik prema nama kancelarijskim stenicama.
— Prodao sam spomenik s krstom — reče on s izveštačenom skromnošću, iza koje je ćuteći urlao
silan trijumf.
— Koji? Mali od mermera? — pitam ja bez nade.
— Veliki — odgovara Hajnrih još jednostavnije i ne skida očiju s mene.
— Šta? Onaj od švedskog granita sa dvostrukim podnožjem i lancima od bronze?
— Taj! Ili zar imamo još koji drugi?
Hajnrih očigledno uživa u svome glupom pitanju kao u vrhuncu sarkastičnog humora.
— Ne — kažem ja. — Nemamo nikakav drugi. Pa to je grozno! To je bio poslednji. Gibraltarska
stena.
— Pošto si prodao? — pita sad Georg Krol.
Hajnrih se proteže. — Za tri četvrt miliona, bez natpisa, bez podvoza i bez uglavljivanja. To ide
obaška.
— Gospode bože! — kažemo Georg i ja u isti mahHajnrih baci na nas pogled pun arogancije; takav izraz imaju neki put crknute ribe. — Bila je to teška
borba — izjavljuje on i iz nekakvog razloga ponovo stavlja šešir na glavu.
— Voleo bih da ste je izgubili — odgovaram ja.
— Šta?
— Izgubili! Borbu!
— Šta? — ponavlja Hajnrih razdraženo. Ja ga malko ljutim.
— On bi voleo da nisi prodao — kaže Georg Krol.
— Šta? Šta sad to opet znači? Đavo da nosi sve, čovek se muči od ujutru do uveče i napravi sjajan
posao, i onda kad dođe u ovaj ćumez, kao nagradu dočekuju ga prebacivanjem! De, idite sami po selima pa pokušajte.
— Hajnrih — prekida ga Georg blago. — Mi znamo da se ti mučiš. Ali danas živimo u vremenu kad
onaj koji prodaje gubi. Već godinama smo u inflaciji. Od rata, Hajnrih. Ali ove godine inflacija je pala u galopirajuću tuberkulozu. Zato brojevi ništa više ne znače.
— To znam i sam. Ja nisam idiot.
Na to niko ništa ne odgovara. Samo idioti izriču takve tvrdnje. A njima protivurečiti, besmisleno je.
Meni je to poznato po mojim nedeljnim posetama ludnici. Hajnrih izvlači iz džepa beležnicu. —
Spomenik s krstom koštao nas je kada smo ga kupili pedeset hiljada. Onda bi se moglo reći da su tri
četvrti miliona sasvim lep profit.
On se ponovo razbaškario u sarkazmu. Misli da ga mora primeniti na meni zato što sam ja nekad bio
učitelj. Bio sam učitelj odmah posle rata u jednom zabitom salašarskom selu, devet meseci, dok nisam pobegao, dok mi je zimska samoća jurila za petama kao urlajuće pseto.
— Još veći bi profit bio da ste umesto divnog spomenika s krstom prodali onaj prokleti obelisk
napolju ispred prozora — kažem ja. — Njega je vaš pokojni otac još jevtinije kupio pre šezdeset godina kad je osnivao preduzeće — za nekih pedesetak maraka, prema onome što se priča.
— Obelisk? Kakve veze ima obelisk sa ovim poslom? Obelisk nije za prodaju, to zna svako dete.
— Baš zato — kažem ja. — Njega ne bi bila šteta. Krsta je šteta. Krst ćemo morati kupiti ponovo za
skupe novce.
Hajnrih Krol duhne malo na nos. On ima polipe u svom debelom nosu i oni lako otiču. — Da nećete
možda da mi pričate kako spomenik s krstom košta danas tri četvrt miliona kad se kupuje?
— To ćemo ubrzo saznati — kaže Georg Krol. — Rizenfeld stiže sutra ovamo. Moramo učiniti nove
porudžbine kod "Odenvaldske proizvodnje granita"; nema više mnogo na skladištu.
— Imamo još obelisk — izjavljujem ja podmuklo.
— Što ga ne prodate vi sami? — zine Hajnrih. — Tako, Rizenfeld dolazi sutra; ja ću ostati i
porazgovarati s njim! Onda ćemo videti kakve su cene!
Georg i ja izmenjujemo poglede. Mi znamo da Hajnriha moramo držati daleko od Rizenfelda, pa
makar ga morali opiti ili mu sipati ricinusa u njegovu jutarnju nedeljnu kriglu. Taj čestiti, staromodni
trgovac bio bi Rizenfeldu na smrt dosadan sa svojim uspomenama iz rata i pričama iz dobrog starog
vremena, kad je marka još bila marka i kad je vernost bila marka časti, kao što se onako tačno izrazio naš ljubljeni feldmaršal. Hajnrih mnogo drži do takvih banalnosti; Rizenfeld ne. Rizenfeld drži da je vernost ono što se traži od drugih kad je to njima na štetu — i od sama sebe kad od toga ima koristi.
— Cene se menjaju svaki dan — kaže Georg. — O tome nema ništa da se govori.
— Tako? Da i ti možda ne misliš da sam prodao suviše jevtino?
— Kako se uzme. Jesi li doneo novac?
Hajnrih se zagleda u Georga. — Doneo? Šta je to sad opet? Kako da donesem novac kad još nismo
isporučili robu? Pa to je nemoguće!
— To nije nemoguće — odgovorim ja. — To je, naprotiv, danas sasvim u redu. To se zove plaćanje
unapred.
— Unapred! — Hajnrihova surla se prezrivo skupi. — Šta vi, učo, razumete o tome? Kako se u našem poslu može zahtevati plaćanje unapred? Od ožalošćenih srodnika, kad venci na grobu nisu još ni uvenuli?
Hoćete li vi tu da tražite novac za nešto što još nije isporučeno?
— Razume se! Nego kako? Onda su slabi i lakše plaćaju.
— Onda su slabi? Vi nešto znate! Onda su tvrđi od čelika! Posle svih troškova za lekara, sanduk,
pastora, grob, cveće, daću — nećete dobiti deset hiljada unapred, mladiću! Ljudi prvo treba da dođu
sebi! i moraju prvo, pre no što plate, videti na groblju ono što poručuju, a ne samo na papiru, u katalogu,čak i kad ga vi nacrtate, kineskim tušem i pravim zlatom za natpise i s ono nekoliko ožalošćenih srodnika kao cubok.
Ponovo jedna lična digresija Hajnrihova! Ja na nju ne obraćam pažnju. Istina je, ja nisam samo crtao i
na "presto" aparatu umnožavao nadgrobne spomenike za naš katalog, nego sam ih, da bih pojačao dejstvo, i bojadisao i davao im atmosferu, sa žalosnim vrbama, s ljubičicom daninoć, čempresima i udovicama sa crnim velom, kako zalevaju cveće. Konkurencija je skoro presvisla od zavisti kad smo izašli sa tom novošću; ona je imala samo obične fotografije skladišta, pa je i Hajnrih tada smatrao da je ta ideja odlična, naročito što sam upotrebio zlato. Da bih dejstvo učinio potpuno prirodnim, ja sam
nadgrobnim spomenicima, pošto bih ih nacrtao i obojio, dodavao natpise zlatom rastvorenim u firnisu. Doživljavao sam tada divne dane; svakoga onog koga nisam trpeo puštao sam da umre i slikao sam mu njegov nadgrobni spomenik — svome podoficiru kad sam bio regrut, koji danas još srećno živi, na primer: Posle duge i teške bolesti, sahranivši sve svoje mile i drage, ovde počiva podnarednik Karl Fliner. To nije bilo bez opravdanosti — on me je mnogo mrcvario i na frontu me je dvaput slao u patrolu sa koje sam se živ vratio zahvaljujući samo slučaju.
Zbog toga mu se moglo poželeti mnogo štošta!
— Gospodine Krole — kažem ja — dopustite da vam još jedanput ukratko objasnim kakva su
vremena. Principi s kojima ste vi odrasli, plemeniti su, ali oni vode u bankrotstvo. Danas može svak da zaradi novac; ali očuvati njegovu vrednost ne može skoro niko. Nije važno prodati, nego kupiti i postići da nam se plati što je brže mogućno. Mi živimo u vremenu materijalnih vrednosti. Novac je iluzija; svako to zna, ali mnogi ipak još ne veruju. Dokle god je tako, inflacija će ići dalje, sve dok se ne dođe do apsolutne nule. Čovek sa 75 procenata živi od svoje fantazije, a samo sa 25 procenata od činjenica — to je njegova snaga i njegova slabost, i zato će u tome đavoljem kolu brojeva još uvek biti onih koji dobijaju i onih koji gube. Mi znamo da ne možemo biti apsolutni dobitnici; ali ne bismo voleli ni da se ubrojimo sasvim u one koji gube. Tri četvrti miliona, za koliko ste danas prodali, biće, ako nam budu isplaćeni za dva meseca, koliko danas pedeset hiljada maraka. Zato ... Hajnrih se napeo i došao tamnocrven.
Onda me prekide.
— Ja nisam idiot — izjavljuje on po drugi put. — I vi ne treba da mi držite takva glupa predavanja.
Ja poznajem praktični život bolje nego vi. Više volim da časno propadnem nego da se poslužim
sumnjivim crnoberzijanskim metodama da bih živeo. Dokle god sam ja šef prodaje preduzeća, posao će biti vođen u starom, čestitom smislu i svršeno! Ja znam šta znam i na taj način išlo je do sada, pa će tako ići i dalje! Odvratno je što tako hoćete da upropastite čoveku radost zbog jednog uspelog posla! Što i dalje niste ostali tamo da šibate decu po dupetu?
On ščepa šešir i s treskom zalupi za sobom vrata. Vidimo ga kako na svojim čvrstim iks nogama taba
preko dvorišta, upola vojnički, sa štipaljkama za bicikl.
Nalazi se u povlačenju prema svome stalnom stolu u gostionici "Blume".
— Hoće da se raduje i uživa u poslu, taj građanski sadist — kažem ja ljutite — Još i to! Kako naš posao može da se vodi drukčije nego sa skrušenim cinizmom, ako čovek hoće da
sa čuva dušu? Ali taj licemer hoće da uživa u zelenaškom poslu s mrtvacima i smatra još da je to njegovo nasleđeno pravo!
Georg se smeje. — Uzmi novac, pa hajdemo! Zar nisi još hteo da kupiš kravatu? Napred! Za danas
više nema povišice! On uzme kofer s novcem i nemarno ga ostavlja u sobi pored kancelarije gde spava.
Ja nabijem svoje svežnjeve novčanica u kesu sa natpisom: Poslastičarnica "Keler" — najfiniji slatkiši,
šaljemo i u kuću.
— Hoće li Rizenfeld stvarno doći? — pitam.
— Da, telegrafisao je.
— Šta hoće? Novac? Ili da proda?
— To ćemo videti — kaže Georg i zaključava kancelariju


izvor ( i nastavak )

Balzak i stvarnost, Mišel BITOR

         Prijatno mi je da govorim o Balzaku upravo zato što se njegovo ime sve češće upotrebljava kao bauk, da bi se onemogućio svaki pokušaj traženja novog i inventivnog u savremenom romanu.
          Jednostavno se takozvani balzakovski roman suprotstavlja modernom romanu, što znači svim značajnim delima XX veka; međutim, može se kao od šale pokazati da se savremeni balzakovski roman inspiriše najbezvrednijom stranom Balzakovog dela i da su jedini pravi sledbenici ovog velikana u poslednih pedeset godina Prust, Fokner i dr. Na žalost, kritičari koji razmahuju Balzakovim imenom kao kakvim štitom, nazadni romanopisci koji polažu pravo da pišu balzakovski očigledno ga poznaju samo veoma malo; pročitali su dva-tri bezbrojno ponavljana poglavlja iz Ljudske komedije, na primer iz Eženi Grande ili Sveštenika iz Tura, i tu se zaustavljaju; nevolja je što ponekad i neki prilično vispreni, prilično napredni duhovi dopuštaju da ih zastraši ova propaganda pa izjavljuju kako bi da zbace Balzakovu tiraniju, da stvaraju antibalzakovski, suprotstavljajući se jednom smešno nepotpunom pojmu o Balzaku. Nema sumnje, reč je o tako velikom delu da je izuzetno teško, kako bi se reklo, obuhvatiti ga u celini, te svako u njemu bira ono malo što mu odgovara. Konačno, veoma su retki oni koji su čitali celog Balzaka, što je, međutim, neophodno za tačnu ocenu. Srećom, sve je manje takvih koji polažu pravo da sude o Prustovom delu pročitavši dve-tri njegove sveske, ali će sve češće i prilično obrazovani umovi reći: „Balzak, razume se, nisam sve čitao. — Dabome, niste pročitali dela iz mladosti kojih se odrekao, verovatno niste čitali ni Golicave priče niti njegovo pozorište, ali ste bar — pošto govorite o Balzaku ili mu se suprotstavljate — pročitali sve delove onog velikog nedovršenog romana koji čine Ljudsku komediju? — Pročitao sam u najmanju ruku pet-šest. — Kako? A govorite o Balzaku, i imate svoje teorije o njemu! Neozbiljno je to; da li biste govorili o Bodleru da ste pročitali samo pet-šest pesama za koje čak i ne znate jesu li dobro ili loše odabrane? Na žalost, to se događa."

       Zbog ovoga obično pribegavaju izjavi da je Balzak nesumnjivo veoma veliki pisac, ali i neujednačen; nekako kao kad bi se reklo: Vezlejska Madlena je izvanredan spomenik, ali nije svaki kamen ugrađen u nju podjednako zanimljiv. Veoma je malo čitalaca, čak i danas, u stanju da shvati celinu i prema tome opravdanost onih delova koji posmatrani izdvojeno nisu doista ništa zanimljiviji od kamena naslaganog u stubovima ili zidovima Vezleja. Samo takav izbor, koji iz sklopa Ljudske komedije izdvaja dva-tri elementa a ostatak odbacuje kao estetički inferioran, pokazao se tokom književne istorije poslednjeg veka kao sasvim mogućan; linija koja deli dobro i loše u Ljudskoj komediji nije nipošto išla istim pravcem, recimo, za Pola Buržea, za Prusta i za Bodlera ili Albera Begena; krajnje je, dakle, vreme da Balzakovo delo prestane da se posmatra u delićima i da se sagleda u njegovom celokupnom zahvatu; što se tiče Balzakovog odnosa prema najsmelijim oblicima savremenog romana, može se grubo predložiti ova formulacija: ako se, gotovo nasumice, uzme neki roman od onih koji sačinjavaju Komediju, prilično je lako pokazati šta ga stavlja nasuprot savremenoj literaturi, šta je u njemu zastarelo ili prevaziđeno; ali ako se uzme delo u celini, otkrićemo da ni izdaleka do danas njegovo bogatstvo i smelost nisu ocenjeni prema pravoj vrednosti, i da je, prema tome, ono za nas neverovatno bogata riznica pouka. Balzakovo delo je neuporedivo revolucionarnije nego što to izgleda pri površom i fragmentarnom čitanju; od novina koje ono donosi neke su bile sistematski korišćene tokom XIX veka, druge su našle odjeka tek u najoriginalnijim delima XX veka i ovo bogatstvo još ni izdaleka nije iscrpljeno.

II

         Da počnemo ukazujući na to u kojoj je meri Balzak namerno i sistematski donosilac novina, koliko je kao romansijer svestan svoje originalnosti, u kojoj meri smatra svoju tehniku i tehničku inventivnost širokom i podesnom za neočekivane obrte, imajući u vidu da je on veoma daleko od nekakvog okamenjenog akademizma koji mu se pripisuje zahvaljujući potpunom nesporazumu, a u koji tonu njegovi tobožnji učenici;

          Znamo da u Ljudskoj komediji postoji čitava galerija genijalnih ljudi: genijalni slikari, genijalni muzičari, genijalni kriminalci; bilo bi, po svoj prilici, nemogućno da se tu ne zadesi i neki genijalni romanopisac. Njegova je uloga prilično neodređena u tom nedovršenom sklonu, ali će on ipak stići da objavi proglas u prilog „novom romanu". Ime mu je Dartes i u drugom delu Izgubljenih iluzija, jedan velikan iz provincije u Parizu, on sreće mladog Lisjena de Ribanprea koji stiže iz Angulema noseći pod rukom zbirku soneta „Bele rade" i rukopis istorijskog romana „Strelac Šarla IX". Dartes je u centru trupe mladih genija, mladih ljudi koji su na pravom putu a stoje nasuprot blistavom svetu štampe što će mamiti mladog provincijalca dok ga konačno ne uništi. Lisjen daje svoj roman na čitanje Dartesu, koji će mu ovako uzvratiti:

„Na dobrom ste i valjanom putu, ali vaše delo iziskuje preradu. Nećete li da budete podražavalac Valtera Skota, treba da izgradite drugačiji postupak; međutim, vi ste podražavali Skota. Da biste postavili svoje ličnosti počinjete, kao i on, dugim razgovorima; pošto su se izrazgovarale, uvodite opis u radnju. Sukob, koji je neophodan u svakom dramatičnom delu, dolazi na kraju. 
Izmenite način postavljanja problema. Zamenite te razvučene razgovore, kod Skota inače izvanredne, opisima koji tako leže našem jeziku. Neka vaš dijalog bude očekivana poenta kojom će se krunisati pripreme. Stupite najpre u akciju. Dohvatite svoju temu čas iskosa, čas sa kraja; najzad, unesite promene u svoje planove da ne biste bili jednolični... Za svaku autentičnu vladavinu, počev od Karla Velikog, biće potrebno bar jedno delo, a ponekad četiri ili pet, kao za Luja XIV, Anrija IV, Fransoa I. Tako ćete sastaviti živopisnu istoriju Francuske, u kojoj biste dali sliku kostima, pokućstva, zgrada, enterijera, privatnog života, dočaravajući duh vremena umesto da zamorno pričate o poznatim stvarima. Imate mogućnosti da budete originalni otklanjajući zablude zbog kojih je većina naših kraljeva prikazana u ružnom svetlu. Odvažite se da u svom prvom delu
ponovo izgradite veliki i veličanstveni lik Katarine, koju ste žrtvovali predrasudama što još lebde nad njom ..."

        U jednom izvrsnom tekstu, koji neizostavno treba da pročita svako ko želi da prevaziđe odviše česte školske koncepcije o Balzaku, u predgovoru iz 1842, on prihvata ideje koje je pripisao Dartesu, razvijajući ih dalje:

„Valter Skot je smatrao da roman ima istu filozofsku vrednost kao i istorija. .. Ali kako je manje smišljao sistem a više u žaru posla ili samom logikom toga posla pronalazio svoj postupak, on nije pomišljao da poveže ove radove kako bi rekonstruisao celu istoriju, čije bi svako poglavlje bilo jedan roman, a svaki roman jedna epoha. Uočivši da kod njega nema povezanosti, zbogčega, uostalom, Škotlanđanin nije ništa manje velik, sagledao sam u isti mah sistem povoljan za ostvarenje svoga dela i mogućnost da ga ostvarim."

III

        Na Valteru Skotu i ostalim za njega klasičnim romanopiscima on otkriva mogućnost da kroz jednu ličnost iz romana, prikaže istorijsku epohu, naime da smenjivanje istorijskih epoha prikaže smenjivanjem ličnosti vezanih doživljajima; sa sukcesivnog prikazivanja preći će na simultano, otkrivajući da ličnosti ne predstavljaju samo epohe već i različite vrete. Dakle, odričući se postepeno zamisli o opštoj istoriji čovečanstva, usredsrediće se na opisivanje savremenog društva. To je svet čije bogatstvo pred njegovim očima neprestano raste, a koji će moći da se naslika primenom ponovnog pojavljivanja ličnosti, primenom jedne tehnike čije je glavno preimućstvo u tome što u neku ruku izražava romanesknu eliptičnost, sredstvo da se znatno skrati pričanje koje bi u protivnom bilo preko mere dugo. On ovako postavlja problem: 

„Kako učiniti zanimljivom dramu sa tri ili četiri hiljade lica koja predstavljaju jedno društvo?"

       Očigledno je, pre svega, da ovo društvo broji više od tri ili četiri hiljade ličnosti, a zatim da bi bilo nemogućno proučiti u pojedinostima tri-četiri hiljade lica; treba, dakle, kao u klasičnim romanima, da jedna ličnost reprezentuje celu jednu klasu, i data u jednim okolnostima, da može da se prenese i u druge. Ako je potrebno prikazati dramu kakvog beležnika, na primer, izlišno je ponovno opisivati sredinu u kojoj živi i njegov bračni život, biće dovoljno obratiti se nekom drugom delu u kome se on već pojavljuje. Princip ponovnog pojavljivanja ličnosti je, naime, u prvom redu princip ekonomisanja, ali njegove posledice će iz osnova preobrazi i samu prirodu rada na romanu. U stvari, svako pojedino delo biće u vezi s ostalim delima, ličnosti koje će se pojaviti u ovom ili onom romanu neće biti zatvorene u njemu, one će upućivati na druge romane u kojima ćemo naći dopune o tim istim ličnostima. Svaki deo ove celine sadržaće samo ono što je neophodno da se zna za površno razumevanje zbivanja o kome se govori; i biće nam mogućno da idemo dalje blagodareći poznavanju ostalih knjiga u kojima se te iste ličnosti pojavljuju, tako da se struktura i značaj ovog ili onog pojedinačno uzetog romana preobražavaju prema broju ostalih romana koje smo čitali; jedna istorija, koja nam se učinila šturom i pomalo naivnom pri našem prvom čitanju, otkriće se kasnije kao tačka u kojoj se stiče ceo skup tema već obrađenih u drugim delima. Nalazimo se, prema tome, pred ravnim, međusobno povezanim poljima kroz koja možemo da šetamo. U pitanju je nešto što možemo nazvati romanesknim mobilom, celina sačinjena od izvesnog broja delova kojima gotovo možemo pristupiti kojim hoćemo redom, tako da će svaki čitalac prokrčiti u svetu Ljudske komedije drugačiju stazu; nešto poput lopte ili utvrđenja sa brojnim ulazima.

              Vidimo da je ponovno pojavljivanje ličnosti ili njihovo stalno prisustvo u svakom sledećem Balzakovom romanu daleko značajnije negoli u onom tipu romana zvanom roman-reka, recimo u Traganju za izgubljenim vremenam, gde se različite sporedne celine, različiti tomovi smenjuju kalendarskim redom, gde se u sledećoj svesci ličnosti preuzimaju na onom mestu i u onom trenutku njihovog života gde smo ih ostavili u prethodnoj svesci. Ovo hronološko smenjivanje doživljaja, smenjivanje romanesknih celina za Balzaka je samo jedan slučaj njihovog kombinovanja, slučaj naročito lepo ilustrovan onom osovinom Ljudske komedije koju predstavljaju: Izgubljene iluzije, Sjaj i beda kurtizana, Poslednja Votrenova inkarnacija. Ali da bismo procenili prave vrednosti Sjaja i bede, znamo da je u stvari neophodno imati koso osvetljenje Čiča Gorioa i bočno Kuće Nisenžen. U sastavljanju Ljudske komedije Balzak uopšte ne ide hronološkim redom; on postepeno istražuje vidove jedne stvarnosti koja evoluira pred njegovim očima, a da bi to postigao stalno se služi vraćanjem unazad. Što se tiče čitaoca njemu je nemogućno da pronađe način za čitanje Ljudske komedije koji bi se poklapao sa običnom hronologijom; znamo, uostalom, da je i u pojedinačno uzetim romanima vremensko smenjivanje uvek složeno. Ako uzmemo glavne ličnosti balzakovskog sveta, videćemo da će — ma koji red čitanja bio usvojen — njihovi doživljaji ići različitim redosledom, kao što je govorio Dartesu: čas sa strane, čas odostrag. Balzak je već dao u oblasti romana „knjigu" o kojoj je Malarme sanjao i koju nije mogao da ostvari u oblasti lirske poezije.

IV

             Ali princip ponovnog pojavljivanja ličnosti nema samo to preimućstvo da izaziva gotovo automatsko umnožavanje i pronalaženje strukture romana, on donosi i značajno rešenje problema odnosa između romana i stvarnosti, savršeno pravdajući uvođenje stvarnih ličnosti u okvire romanesknog sveta. Treba videti kako se balzakovske ličnosti postupno odvajaju od realnih, kako se metodično stvara izmišljeni svet u okviru studije stvarnosti. Budući da je kod njega u pitanju
davanje istorijski određenog opisa, neophodno mu je da s vremena na vreme umeša ličnosti čija je individualnost tesno vezana za ovu ili onu naciju, ovaj ili onaj period. Ako želi da unese kakvu epizodu, potrebno mu je da progovori, recimo, o Napoleonu ili Luju XVIII, a to su pojmovi tako opšti i tako poznati da ne dolazi u obzir da budu zamenjeni. To su istorijske ličnosti i njihova istoričnost se izražava činjenicom da je ne samo mogućno već i neizbežno naći obaveštenja o njima van dotičnog romana ili romanesknog sveta Ljudske komedije. Ova činjenica je za romanopisca veoma nezgodna: on nije slobodan u odnosu na takve ličnosti, ne može da im pripiše, da izmisli drugačije doživljaje sem onih za koje stvarno zna, ako neće da dozvoli da ga ospori ovaj ili onaj dokument, neće li da se nađe, u onim najozbiljnijim slučajevima, optužen za obmanu ili klevetu; kako su te ličnosti jedinstvene, ne može ih nazvati drugim imenom bez izlaganja opasnosti da izmeni situaciju koju one upravo treba da dočaraju. S druge strane društvene lestvice nalazimo tipove pojedinaca koji se mogu međusobno zameniti: nastojnici, na primer, ili beležnici. U tom slučaju romanopiscu je neobično lako da stvori beležnika koji ne postoji u građanskim spiskovima, a koji je, međutim, sasvim verodostojan i na kome, znači, romaneskna imaginacija može da se razvije u punoj slobodi i u svoj svojoj moći. Imamo, dakle, dve krajnosti: s jedne strane ličnosti kao što su kraljevi i carevi, ličnosti nezamenljive zato što su samom svojom prirodom predodređene da pojedinačno budu poznate kao takve, ali o kojima upravo zbog toga romanopisac ne može ništa reći; s druge strane nepoznate ličnosti o kojima može da kaže sve što hoće zato što samom svojom prirodom motu biti zamenjene, što ih je uvek čitavo mnoštvo i jer je savršeno normalno da nam ime ovog ili onog ne bude poznato.                    Između ove dve krajnosti nalazi se posebno zanimljiva oblast, oblast slavnih ljudi, mislim na ličnosti čija će slava igrati neku ulogu u pripovesti, recimo pesnici ili slikari; zbog svoje slave oni su skoro neizbežno elementi za poređenje, njihovo ime dopušta da im se priključi kakav izmišljeni drug koji će moći da bude dvojnik nekog od njih, -neka ličnost-ključ. Prema tome, kada Balzak govori o književnom svetu čiji je bio savremenik prinuđen je da pomene Lamartina, Viktora Igoa itd., inače čitalac neće prepoznati taj svet. Ali ako hoće da govori o nekom pesniku pojedincu, ne može uzeti neposredno kao uzor Lamartina, ili Žorž Sandovu ako bi da govori o nekoj književnici; bio bi u opasnosti, pripisujući im poneki doživljaj, da ga optuže zbog obmane: on im, dakle, nalaži zamenike: Kanalisa ili Kamija Mopena. Međutim, ove kopije, ovi dvojnici, neizbežno će se odvojiti od svojih stvarnih uzora, budući da će ovi postati  još slavniji, njihovi doživljaji poznatiji publici i sve očiglednije odeljeni od onih koji im se pripisuju u Ljudskoj komediji. Mogu se, dakle, odrediti tri etape u stvaranju takvih ličnosti: one su najpre uzete kao primer, kao što je to slučaj i sa ostalima, predstavljajući pesnika kakvi su i ostali, običnog pesnika kao što imamo i običnog beležnika; ali kako pesnik u stvari poseduje jednu priznatu individualnost, iako bi običan pesnik u stvari bio slab pesnik, neophodno je pripisati mu originalnost koja se u prvom redu gradi na onoj što već postoji: Kanalis — Lamartin, a kako će se uskoro originalnost ličnosti-ključa odvojiti od realne originalnosti, kako će se Kanalis odvojiti od Lamartina u toj meri da mogu stajati jedan uz drugog pri svakom nabrajanju, on će početi da predstavlja ne više ovog ili onog postojećeg pesnika, već upravo jednu mogućnost pesnika koji ne postoji u stvarnosti, a koji bi trebalo da postoji; on popunjava jednu prazninu stvarnosti a odlika mu je da je jasniji od svojih postojećih drugova, što mnogo više otkriva. Tako će na mnogim mestima Ljudske komedije Balzak u novim izdanjima zameniti Lamartina Kanalisom, ličnošću koja je gotovo postala poznatija, rečju čije je značenie izrazitije.

Balzak piše: „Videvši da se u Čiča Goriou ponovo pojavljuju neke ranije stvorene ličnosti, publika je shvatila jednu od najsmelijih piščevih namera, nameru da oživi i pokrene čitav jedan zamišljeni svet, čije će ličnosti trajati možda i kada najveći deo uzora bude mrtav i zavoravljen

            Kako nas u jednom posebno uzetom romanu stvarne ličnosti podsećaju na čitavu jednu književnost, na novine ili kakav razgovor, a značajne i izmišljene ličnosti na ostale romane, na jednu mnogo "bližu književnost, ove dve kategorije ličnosti obrazuju nešto nalik na dve koncentrične sfere: sferu realnog, koja je mnogo šira, gde tih ličnosti ima veoma mnogo i gde prepoznajemo Napoleona, Luja XVIII, Lamartina i Viktora Igoa, i sferu Ljudske komedije, u kojoj su svi odnosi na neki način sažeti, gde prepoznajemo Vetrena, Rastinjaka, Kanalisa itd. U odnosu na svaki vid društvenog proučavanja, celina, znači, pruža kao neku bližu realnost — budući da je odnos između onoga što se o jednoj izmišljenoj ličnosti kaže u romanu i onoga što se o njoj kazalo u ostalim isti kao i odnos koji se uspostavlja između onog što je rečeno o jednoj realnoj ličnosti u Ljudskoj komediji i onoga što se o njoj reklo vam nje.

V

          Ti odnosi među romanima imaju veoma razrađenu strukturu. Junaci mogu zastupati grupe stvarnih ličiosti jedino zato što se u stvarnosti između pojedinaca i predmeta uspostavljaju odnosi koji ih određuju. Imaginarni Balzakovi pesnici se mogu roditi samo zato što i u samoj realnosti pesnici po slavi naliče jedni na druge; Kanalis može prestavljati i zameniti Lamartina samo zato što Lamartin već predstavlja i zamenjuje celu jednu kategoriju pesnika, ne spominjući činjenicu da on predstavlja i mnoštvo drugih ljudi, da im u izvesnom smislu daje svoje ime. Postoji, dakle, čitava jedna organizacija stvarnosti s obzirom na njeno prikazivanje, organizacija koju romanopisac samo dalje razvija: podele koje je Balzak uveo u okvire društvenih studija su odraz ili transponovanje toga. Bićemo nesumnjivo iznenađeni proizvoljnim spoljnim izgledom ove podele: Scene iz privatnog života, Scene iz provincijskog života, Scene iz pariskog života, Scene iz političkog života, Scene iz vojničkog života, Scene iz seoskog života. Kako u Scenama iz privatnog života nalazimo odlomke čija se radnja odvija u Parizu ili provinciji, zatim vojničke ili političke epizode itd., to znači da je svako mesto radnje očigledno u vezi sa svima ostalima i da upotrebljeni izrazi pre svega naglašavaju izvestan tip odnosa koji se najbolje ilustruju u sredinama kao što su provincija, Pariz ili vojska; onda je lako uočiti da se Scene iz privatnog života obraćaju čitaocu na najjednostavniji način i da ih je zato Balzak stavio na početak svoga dela: jer se one okreću oko teme braka, imaju sasvim jednostavno moralno značenje, teže da prosvete omladinu i da je poštede kobnih grešaka. Scene iz privatnog života predstavljaju ono što se iz celokupnog dela najviše približava svakodneviom životu prosečnog mladog čitaoca.

               Dekor je Pariz ili provincija, prema tome šta najbolje odgovara istoriji koja se priča; Balzak će ovo usklađivanje dekora i geografije podvući u Scenama iz provincijskog života, čija je osnovna svrha da pariskog čitaoca upute u jednu stvarnost koju ovaj slabo poznaje. Samo, dokumentarno je tu prividno, ono skriva mnogo dublju studiju, jer je svaki posmatrani provincijski grad na neki način pasebno karakterističan u odnosu na ostale gradove, istovremeno uzet i kao običan grad i kao grad koji je odgovarao ispričanoj istoriji, grad u kome je ta istorija mogla ili u kome bi ona mogla da dobije svoj najizrazitiji oblik.

            Ako su provincijski gradovi u neku ruku na ravnoj nozi i ako mogu da zastupaju jedni druge, uzjasno isticanje jednog vida svoga življenja, Pariz se, međutim, u odnosu na sve njih nalazi u izuzetno povoljnom položaju: on nije grad kao što su ostali, nema prema ostalima ovaj uzajamno određujući odnos, on u neku ruku predstavlja njihovo mnoštvo, sažeta je slika skupa njihovih odnosa; grad Pariz je u odnosu na ostalu Francusku ono što su Društvene studije u odnosu na realnost, on je san ili roman Francuske, u svojim skrivenim kutovima predstavlja roman samoga sebe, on je romaneskna realnost; u njemu će, dakle, moći da se odigraju događaji neverovatni i neobični, ne samo za strance već i za same Parižane, kao što su i Scene iz provnicijskog života neobične za neobaveštenog Parižanina; pošto su sebe prepoznali u Scenami iz privatnog života, bilo im je potrebno da se osete otuđenima kroz Scene iz provincijskog života da bi mogli da se suoče sa još mnogo dubljim otuđenjem koje ih čeka u njihovom sopstvenom gradu.

         Kao što grad Pariz odražava sve provincijske gradove, a jedinstven je među njima, tako i jedna istaknuta ličnost predstavlja ostale ljude, a jedna je među njima, Scene iz političkog života su, dakle, nužna dopuna Scena iz pariskog života; već smo videli na koje načelne teškoće nailazi ovaj deo dela, i kao god što je grad Pariz «ne samo slika već i san ostalih gradova, tako postoje i životi koji su san ostalih, koji predstavljaju kidanje stega u svemu onome što ostali jedino mogu da obuzdavaju. Balzak izjavljuje: „Pošto sam naslikao u ovim trima knjigama društveni život, ostalo je da pokažem izuzetne živote koji u sebi ovaploćuju interese većine ili svih i koji su unekoliko van opšteg zakona: otuda Scene iz političkog života. I zar ovu široku sliku upotpunjenog i dovršenog društva nije trebalo pokazati u njegovom najsnažnijem vidu; kada ono izađe iz svojih okvira bilo zbog odbrane bilo zbog osvajanja? Otuda Scene iz vojničkog života."
            Pratili smo dostupno otuđenje od Scena iz privatnog života do Scena iz života pariskog, političkog, vojničkog, od svakodnevnih životnih istorija do sve izuzetnijih, podrazumevajući sve veću društvenu složenost, ali u Scenami iz vojničkog života, naročito, naići ćemo na događaje koji će sa pojedinca smaći društvenu kompleksnost i zbaciti ga na golu zemlju; tu može nastati, ako se pođe od obične čitaočeve egzistencije, jedno drugo otuđenje koje će ga utopiti u još mnogo veće mnoštvo; put koji prolazi kroz Scene iz provincijskog života, umesto da se vrati u Pariz, može još više da se udalji od njega i da nas odvede u jednu oblast prema kojoj je ona u kojoj čitalac živi — roman i san, oblast čija je bitna karakteristika da se u njoj uopšte ne čita, znači gde roman ne bi uopšte mogao da se neposredno obrati i koja, znači, za njega predstavlja neku vrstu „drugog" apsoluta, zida o koji on udara i koji je samim tim nepokolebiva osnova svih sudova, krajnje odredište, stvarnost u onoj krajnosti što se ne može rečima izraziti, ono što je blizu nas geografski a najdalje duhovno, onaj tuđin koga ne srećemo na gradskoj ulici već na putu između dva grada: to su Scene iz seoskog života.

VI

              Da bi nas upoznao sa stvarnošću, Balzak priča istorije koje se nisu dogodile; da bismo shvatili realne ličnosti, on izmišlja druge koje su im nalik, koje predstavljaju obrazac u svojoj vrsti; ovaj pak može postati tako izrazit da ubrzo stvara novu vrstu pomoću koje ćemo mnogo bolje shvatiti delovanje grupe i snaga; međutim, problem pojedinaca sreće se ponovo na nivou trupa i Balzak će, dakle, biti prinuđen da stvara izmišljene grupe, a da bi ih učinio verodostojnim, moraće da obrazlaže zbog čega nisu poznate. Stoga će u Scenama iz pariskog života i Scenama iz političkog života jedna od Osnovnih tema ili ako hoćete jedno od osnovnih sredstava biti skriveno društvo. Vidi se, naime, kako se svet iz društvenih studija postupno odvaja od realnog da bi stvorio jedan fantastični svet što ga dopunjuje i rasvetljava.

          U svim romanima na koje smo se pozivali do sada, odvajanje od stvarnog ostaje u izvesnim granicama. Ma kako bile čudne, ma kako nam bile tuđe ove istorije, one ostaju verodostojne, bar za Balzaka, i to ne samo u smislu potčinjavanja zakonu prirode uopšte, već stoga što se svode na ono što se može ispričati u nekom pariskom salonu; svi ti događaji ne izlaze iz okvira konverzacije ili novinarstva i tekućih vesti. Mogli smo da saznamo tu istoriju od ma kog našeg prijatelja. Ona je dakle ne samo mogućna već i ostvariva isključivo u okviru geografski uskih granica i istorijski (u glavnim crtama počev od revolucije). Ali kao što je bolje upotrebiti fiktivne ličnosti da bi se govorilo o realnom, isto je tako uputno uplesti nekadanje događaje da bi se govorilo o skorašnjim; da bi se obuhvatili izvesni delovi današnjice, često je bolje opredeliti se za potpuno izmišljenu sredinu. Izvesne veze, čije bi podrobno prikazivanje bilo veoma teško i dugo, mogu se izraziti u upečatljivo sažetom obliku. Kao što jedna izmišljena ličnost može da ovaploćuje veliki broj realnih ličnosti, tako i jedan očigledno izmišljen događaj može da sažme čitavu jednu studiju. Ovo sažimanje stvarnosti koje se ostvaruje u prvom delu Ljudske komedije nastaviće se i u drugom, u Filozofskim studijama, čija je zajednička crta — sve veće udaljavanje i odvajanje od svakidašnjice. Uzeli smo sliku dveju koncentričnih sfera da bismo izrazili odnose sveta Ljudske komedije i stvarnosti. Filozofske studije su neka vrsta treće sfere u okviru Društvenih studija; u odnosu na ovu poslednju ona maločas pomenuta igra istu ulogu koju i Društvene studije u odnosu na stvarnost: ulogu rasvetljavanja i sažimanja. Videli smo da imaginarne ličnosti iz Društvenih studija predstavljaju upečatljiv oblik eliptičnog izražavanja; izmišljeni ili davni događaji koje nalazimo u Filozofskim studijama su i sami još snažnije elipse. Odnos između dva plana dela je izvanredno jasan, lako ga shvatamo ako posmatramo ličnosti umetnika; vidimo sasvim dobro kako Frenhofer ili Gambara, nestvarni slikar i muzičar, sažeto otelovljuju, rasvetljavaju i unekoliko uzdižu slikare i muzičare koji se pojavljuju u prvom delu.

        Pošto Filozofske studije imaju u središtu Ljudske komedije ulogu žiže koja reflektuje svetlost, one razjašnjavaju neke najneobičnije i do danas najslabije shvaćene vidove ovoga dela — mislim na značaj koji Balzak pridaje nekim naukama koje se danas smatraju pseudonaukama: Lavatarevoj fiziognomiji i Galovoj frenologiji. Balzakovske elipse, — činjenica da je cela jedna kategorija ličnosti predstavlena jednom jedinom, znači jednim jedinim likom, — čine tešnjom vezu između spoljnih privida i funkcije, temperamenta itd. U Ljudskoj komediji ove se veze pokoravaju zakonima jednostavnijim negoli u prirodi; Galosva i Lavaterova uopštavanja, koja nam danas izgledaju prosto detinjasta ili nestvarna, stiču upravo svu svoju vrednost u Balzakovom delu u svojstvu jedne izmišljene nauke koja ustrojava unutarnje veze u romanu a čija primena na stvarnost može sasvim lako imati isključivo figurativnu vrednost. Isto je sa teorijom o animalnom magnetizmu, elektricitetu, materijalnoj snazi mišljenja. Sve ovo ima različit stepen primene — prema tome u kojoj se oblasti Ljudske komedije nalazimo. Lako je uočiti kako ove imaginarne nauke i Svedenborgova imaginativna filozofija kojom se završavaju Filozofske studije u Serafiti odražavaju izuzetnost balzakovskog sveta i pružaju provizorno razjašnjenje odnosa tog sveta prema stvarnosti.

               Za ovakog ko se interesuje za teoriju romana, sve ovo predstavlja ogromnu i gotovo neiskorišćenu riznicu primera i problema.

 VII

              Ali, kretanje balzakovske misli ne završava se ovim reflektovanjem: posle Filozofskih studija dolaze Analitičke studije. To je svakako najzanemarenija strana dela, i to iz sasvim prostog razloga: one postoje samo u embrionalnom stanju, ali je neophodno uključiti ih u razmatranje ako želimo da procenimo u punom obimu balzakovsku nameru.

      U predgovoru iz 1842. Balzak izjavljuje: „Najzad, pošto sam tragao za snagom koja pokreće društvo — neću reći da sam je i otkrio — nije li trebalo razmisliti o prirodnim principima i videti u čemu se društva udaljuju ili približuju večnom zakonu, istini i lepoti?" — I dalje, pošto je ponovo obrazložio Filozofske studije: „Iznad njih naći će se Analitičke studije, o kojima neću reći ništa jer je objavljena samo jedna jedina, Fiziologija braka. Kroz izvesno vreme treba da dam još dva druga dela iste vrete. Najpre Patologiju društvenog života, zatim Anatomiju prosvetnih ustanova i Monografiju o vrlini."
        U prospektu iz 1845. on dodaje Filozofski i politički dijalog o svojstvima XIX veka. Neće objaviti ništa od toga, te imamo samo još jednu Analitičku studiju: Sitne nezgode bračnog života. Naslovi nam pokazuju da je reč o delima sasvim drugačijim od onih što se zovu romani. To su šaljivi priručnici sa teoremama i aksiomama ilustrovanim malim scenama. Pamfleti protiv savremenih običaja kojima se završava anketa o društvu, nastojanje da se ono preobrazi. Kretanje koje je dovelo do Filozofskih studija menja smer i ponovo se vraća svakodnevici, sa polemičkom namerom. Dve knjige koje nam je ostavio su Scene iz privatnog života, ali date u sasvim drugom tonu.


          Da bi se objasnilo prisustvo Analitičkih studija, neophodno je napustiti sliku sfera, koja se sada pokazuje nedovoljnom, jer se celokupno delo stavlja u pokret, budući da se Analitičke studije oslanjaju na Scene iz seoskog života, kao što se Filozofske studije oslanjaju na Scene iz pariskog života. Trebalo je da one budu praktičan zaključak dela i da predstavljaju neposredno delovanje na otkrivene neuralgične tačke, usredsređeno stremljenje, i sasvim je razumljivo što je ovaj deo ostao u embrionalnom stanju s obzirom na evoluciju u okviru balzakovske misli, dok se pisac trudno da ostvari svoj plan u kome je stalno valjalo dodavati nove delove. Zna se da je u početku Balzakova politična misao reakcionarna koliko se samo može zamisliti; cilj mu je bio, kako sam kaže, „vraćanje principima koji postoje u prošlosti samim tim što su večiti", nedvosmisleno izjavljujući šta su po njemu ti principi: ,,Ja pišem pri svetlosti dveju večitih istina, religije i monarhije, dveju nužnosti koje savremeni događaji potvrđuju i kojima svaki pisac zdrava razuma mora pokušati da vrati našu zemlju". Ali se isto tako zna da je Balzakovo hrišćanstvo, obojeno Svedenborgom, imalo sve manje dodira sa zvaničnom crkvom, dok mu se monarhija, onakva kakva je bila, sve više činila nedovoljnom. Rezultat njegovog gigantskog rada na romanu biće sve dublje dovođenje u pitanje onih principa kojima je izražavao svoju privrženost, a za koje je uvideo da se sve više udaljuju od one istine za kojom je tragao. Ogroman razmah dela uslovljava nekakvu dubinsku promenu, revolucionisanje slike stvarnosti, što ga politički odvlači daleko preko cilja postavljenog u početku.

       Balzakovo delo nosi sobom potpuni preokret, i možemo reći da je uvuklo u ovaj vrtlog celokupni kasniji roman, da mi ostajemo u matici koju je ono ostavilo za sobom. To je pouzdana odskočnica, možemo se osloniti na nju; malo je savremenih otkrića koja u njemu ne nalaze svoj nagoveštaj i opravdanje. Možemo zaključiti da je malo lektire koja bi danas više bogatila jednog romanopisca, koja bi čitaoca bolje upućivala u probleme savremenog romana; precizan sam: mislim na Balzaka.


S francuskog prevela:
DANA MILOŠEVIĆ

Mišel Bitor, Roman i poezija 

Honore de Balzak, Evgenija Grande ( odlomak )

                                                 Illustration from an 1897 edition
                                                         by Daniel Hernández

U izvesnim palankama ima kuća čiji izgled uliva melaniholiju sličnu mehanholiji koju izazivaju najmračniji samostani, najusamljenije pustare ili najsumornije razvaline. Možda se zaista u tim kućama nalazi sve troje u isti mah: i samostanska tišina, i mrtvilo pustare, i ostaci razvalina; u njima je tako malo života da bi stranac pomislio da u njima niko ne stanuje kad ne bi najedanput uočio bled i hladan pogled kakve nepomične ličnosti čije se upola redovničko lice pomaljalo na prozoru kada bi se začuli nepoznati koraci. Ova melanholija ogledala se i na jednoj kući u Somiru, na kraju jedne strme ulice koja vodi u zamak, u gornjem kraju varoši. Ova ulica, sada gotovo uvek pusta, leti topla, zimi hladna, mestimice mračna, odlikuje se zvučnošću svoje kaldrme od šljunka, uvek čiste i suhe, svojom tesnoćom, i iskrivudanošću, tišinom svojih kuća koje pripadaju staroj varoši i nad kojima se dižu gradski bedemi. Kuće stare tri veka još su čvrste, iako su drvene, i njihovi raznoliki izgledi doprinose originalnosti zbog koje se ovaj kraj Somira i preporučuje pažnji starinara i umetnika. Teško je proći pored ovih kuća a ne diviti se debelim talpama, čiji su krajevi srezani u čudnovate slike, i koje crnim niskim reljefom ukrašavaju prizemlje većine ovih kuća. Na jednima su poprečne grede pokrivene škriljevcem i ocrtavaju plave pruge na tankim zidovima jedne kuće koja se završava krovom od slabe građe, ltoji su godine ulegle i čije je istrulile šindre iskrivilo izmenično delovanje kiše i sunca. Na drugima su stari, pocrneli prozorski balkoni, čije se lepe skulpture jedva vide i koji kao da su suviše laki za saksiju od mrke ilovače iz koje se dižu karanfili i ruže kakve sirote radnice. Malo dalje imaate kapije s ogromnim klincima na kojima je genije naših predaka ispisao tuđe 'hijeroglife, čiji se smisao nikad neće odgonetnuti. Ovde je neki protestant ispovedao svoju veru, tamo je neki član Legije prokleo Henrika IV. Neki varošanin, opet, urezao je na svojoj kapiji znak svog kmetskog plemstva, slavu svoga zaboravljenog kmetovanja. Cela istorija Francuske ispisana je tu. Pored trošne kuće s nabacanim raalterom, na kojoj je zanatlija proslavio svoje strugalo, diže se dvorac kakvoga plemića, iznad kamene kapije dvorca još se vide tragovi njegovog grba, izrazbijanog raznim revolucijama, koje su od 1789. potresale zemlju. U ovoj ulici trgovačke radnje nisu ni du- ćani ni magazini; prijatelji srednjeg veka poznali bi u njima radionice naših očeva u svoj njihovoj prirodnoj prostoti. Ove niske sobe koje nemaju ni lica, ni izloga, ni okana, velike su, mračne i bez spoljašnjih ili unutrašnjih ukrasa. Njihova se vrata sastoje iz dva puna dela, grubo okovana, od kojih se gormji povlači unutra, a donji, snabdeven jednim zvoncetom s oprugom, stalno otvara i zatvara. Zrak i svetlost ulaze u ovu odaju sličnu vlažnoj pešteri ili više vrata ili kroz prozor koji se nalazi između svoda, tavanice i oniskog zida u koji su uglavljeni debeli kapci koji se ujutro skidaju, a uveče ponovo nameštaju i utvrđuju gvozdenim polugama. Ovaj zid služi za izlaganje robe prodavčeve. Tu nema šarlatanstva. Prema tome što se u dućanu prodaje, napolje su izložena dva-tri burenceta soli i bakalara, komadi šatorskog platna, konopci, žice obešene o grede na tavanici, obruči prislonjeni uza zidove, ili nekoliko komada sukna u rafovima.

Uđite. Čisto odevena devojka, koja kipti zdravljem i mladošću, s belom maramom oko vrata, crvenih ruku, ostaviće svoj ručni rad, dozvaće oca i majku koji će doći i, ravnodušno, ljubazno ili neučtivo, prema svojoj naravi, prodati vam robe za koliko želite, bilo za dvadeset para, bilo za dvadeset hiljada franaka. Videćete kačara koji sedi pred vratima i razgovarajući sa svojim susedom obrće palce; na prvi pogled čovek bi pomislio da se sva njegova roba sastoji od nekoliko rđavih dasaka za boce i dva-tri svežnja letava; međutim, u pristaništu njegovo puno stovarište snabdeva sve anžujske kačare; on zna, gotovo sigurmo, koliko može buradi biti potrebno ako berba bude dobra, sunce ga obogati, kiša upropasti; za jedno jutro burad staju jedanaest franaka ili padaju na šest livara. U ovoj zemlji, kao u Tureni, atmosferske promene jako utiču na trgovački život. Vinogradari, vlasnici, drvarski trgovci, kačari, krčmari, lađari, svi očekuju zrak sunca; oni strepe kad uveče ležu da ne čuju sutradan da je prekonoć bilo mraza; oni se boje kiše, vetra, suše, i žele vlagu, toplotu, oblake, već kako im kad treba. Stalno se vodi dvoboj između podneblja i zemaljskih interesa. Barometar naizmence sneveseljava, vedri i razgaljuje fizionomije. S jednoga kraja na drugi ove nekadašnje glavne ulice somirske, idu od vrata do vrata ove reči: »Zlatno vreme!« Zato svaki i odgovara susedu: »Pljušte zlatnici!« znajući šta mu kiša i sunce u zgodan čas donose. Subotom, oko podne, leti, ne možete dobiti kođ ovih čestitih industrijalaca ni za pet para robe. Svaki ima svoj vinograd, svoje malo poljsko imanje, i ide na dva dana na selo. Kako se tu sve unapred zna, i kupovina, i prodaja, i dobit, trgovci mogu od svakih dvanaest sati deset da upotrebe za vesele izlete, na promatranja, na ogovaranja, na neprekidna špijuniranja. Tu domaćice neće kupiti jarebice a da susedi ne upitaju muža je li bila đobro pečena. Devojka ne može promoliti glavu kroz prozor a da je ne vidi sve što je u tom trenutku besposleno. Tu su, dakle, savesti na površini, i ove nepristupačne, crne i mirne kuće nemaju
tajni. Život je gotovo stalno pod otvorenim nebom: svaka porodica sedi pred svojim vratima, tu ruča, tu večera, tu se svađa. Svakog prolaznika bi dobro odmerili. Kad bi, ponekad, kakav stranac došao u kakvu palanku, svi su mu se redom podsmehivali.. Otuda toliko priče, otuda naročiti nadimak stanovnicima Anžea, koji su se odlikovali ovim varoškim porugama. Nekadašnje palače stare varoši leže u gornjem kraju ove ulice u kojoj je nekada stanovalo mesno plemstvo. Kuća, puna melanholije, gde su se desili događaji koji će biti ispričani u ovoj priči, bila je jedna od tih domova, uvaženih ostataka jednog veka u kome su i predmeti i. ljudi još imali onu prostotu koju francuski običaji gube iz dana u dan. Pošto ste prošli kroz sve krivine ovog živopisnog puta, čiji i najmanji nedostaci bude uspomene i čiji opšti izgled goni čoveka na razmišljanje, opazićete jedno prilično mračno udubljenje, gde se kriju vrata kuće gospodina Grandea.

 Gospodin Grande uživao je u Somiru glas čije uzroke i posjedice ne može potpuno razumeti onaj koji nije, ma i kratko vreme, živeo u unutrašnjosti. Gospodin Grande (neki su ga zvaii i čiča Grande, ali je broj oviih staraca osetno opadao), bio je 1789. vrlo imućan kačar, koji je znao čitati, pisati i računati. Kad je Francuslca Republika, u somirskom okrugu, izložila prodaji samostanska dobra, kačar, kome je tada bilo četrdeset godina, tek što se bio oženio kćerkom jednog daščarskog trgovca. Grande uze svoju gotovinu i miraz, dve hiljade zlatnika, i ode u okrug, gde, pomoću dve stotine velikih zlatnika, koje je njegov tast dao jednom vatrenom republikancu, koji je upravljao prodajom narodnih dobara, dobi vrlo jeftino, iako zakonski nepravedno, najlepše vinograde u srezu, jednu staru opatiju i nekoliko manjih dobara. Kako stanovnici Somira nisu bili veliki revolucionari, čiča Grande ispade čovek smion, republikanac, rodoljub, um 'koji je prihvatio nove ideje, dok je kačar prosto naprosto prihvatio vinograde. On bi postavlien za člana uprave u somirskom okrugu, i njegov miroljubivi uticaj oseti se i politički i trgovački. Politički, jer je uzeo u zaštitu plemiće i svom svojom vlašću sprečio da se prodaju dobra emigranata; trgovački, jer je nabavio republikanskoj vojsci jednu ili dve hiljade buradi belog vina i naplatio se u divnim livadama jednog ženskog samostana koji je naposletku ostavljen da se proda. Za vreme Konzulstva, Grande postade kmet; upravljao je mudro, obavljao berbu još bolje. Za vreme Carstva postao je gospodin Grande. Napoleon nije voleo republikancc: on smeni gospodina Grandea, koga su smatrali za crkvenjaka, i na njegovo mesto postavi jednoga velikog posednika, plemića koji će postati baron pod Carstvom. Gospodin Grande ostavi opštinsko časništvo ne žaleći nimalo za njim. On je u interesu varoši sagradio odlične puteve, koji su vodili na njegova imanja. Njegova kuća i njegova dobra, vrlo povoljno zavedena u baštinske knjige, plaćala su umeren porez. Posle procene njegovih raznih dobara njegovi vinogradi, blagodareći njegovom neumornom staranju, postadoše »glava okoline« — uobičajen tehnički izraz da označi vinograde koji daju najbolje vino. Mogao je tražiti za nagradu križ Legije časti. Ovaj događaj bio je 1806.    Gospodinu Grandeu bilo je tada pedeset i sedam godina, a njegovoj ženi oko trideset i šest. Njihovoj jedinici, plodu njihove zakonite ljubavi, bilo je deset godina. Gospodin Grande, koga je proviđenje htelo, bez sumnje, da uteši za izgubljenim kmetstvom, nasledi te godine jedno za dragim gospođu de La Godinjer, rođenu de La Bertelijer, majku gospođe Grande; zatim staroga gospodina de La Bertelijera, oca pokojničinog; i najzad gospođu Žantile, babu po materi: tri nasleđa čiju veličinu niko nije znao. Ovo troje starih bijahu tako strasne tvrdice da su dugi niz godina gomilale novac, da ga mogu u potaji posmatrati. Stari gospodin de La Bertelijer nazivao je davanje pod interes rasipanjem, nalazeći više koristi u promatranju zlata no u dobiti od interesa. Varoš Somir sudila je, dakle, o veličini uštede po prihodima poznatih joj dobara. Gospodin Grande dobi tada novu plemićku titulu koju naša manija za jednakošću neće nikad izgladiti: on pestade čovek koji u okrugu plaća najveći porez. On je imao sto jutara zemlje pod lozom, koja mu je dobrih godina davala sedam do osam stotina buradi vina. Imao je trinaest manjih dobara, jednu staru opatiju, na kojoj je, iz štednje, zazidao prozore, lukove i šarena okna, te ih je to i očuvalo; i sto dvadeset i sedam jutara livada, na kojima je raslo tri hiljade topola, zasađenih 1793. Najzad, kuća u kojoj je stanovao bila je njegova. Tako su sračunavali njegovu vidljivu imovinu. Što se tiče njegovih kapitala, samo su dve ličnosti mogle unekoliko oceniti njihovu veličinu: jedna je bio gospodin Krišo, beležnik, koji je davao pod interes novac gospodina Grandea; druga gospodin de Grasen, najbogatiji somirski bankar, u čijoj je dobiti vinogradar imao udela po svojoj volji i potajno. Mada su i stari Krišo i gospodin de Grasen bili ljudi strogo poverljivi, što u provinciji stvara poverenje i donosi novac, oni su javno ukazivali gospodinu Grandeu tako duboko poštovanje da su promatrači mogli ceniti veličinu kapitala nekadašnjeg kmeta po veličini neobičnog uvaženja koje su mu odavali. Ceo svet u Somiru bio je uveren da gospodin Grande ima jednu naročitu riznicu, jednu skrivnicu punu zlatnika, te se noću predaje onom neiskazanom uživanju koje čoveku daje posmatranje velike gomile zlata. Tvrdice su u to bile uverene, promatrajući Grandeove oči,   kojima žuti metal kao da je predao svoju boju. Pogled čoveka koji je navikao da od svog kapitala vuče ogromnu kamatu dobija neminovno, kao i pogled sladostrasnika, kockara ili dvoranina, izvesne naročite navike, neke bojažljive, gramžljive, tajanstvene pokrete, koji ne mogu da izmaknu očima njegovih jednoveraca. Ovaj nemušti jezik stvara u neku ruku slobodno zidarstvo strasti. Gospodin Grande ulivao je, dakle, ono duboko poštovanje na koje ima prava čovek koji nikome nikad ništa nije dugovao, koji je, kao stari kačar i stari vinogradar, s astronomskom tačnošću pogađao kad treba da spremi za svoju berbu hiljadu buradi, a kad samo pet stotina; koji nikad nije propustio nijednu spekulaciju; koji je uvek imao buradi na prodaju, onda kad su burad bila skuplja no ono što će se u njih utočiti; koji je mogao staviti svoje vino u podrume i čekati zgodan trenutak da proda bure po dve stotine franaka, kad su mali posednici davali svoje po stotinu. Njegova čuvena berba godine 1811, mudro sačuvana, lagano prodavana, donela mu je preko dve stotine četrdeset hiljada livara. Finansijski govoreći, gospodin Grande je imao nečeg sličnog s tigrom i sa zmijskim carem: umeo je da prilegne, da se pritaji, da dugo promatra svoj plen, da skoči na njega; zatim je otvarao čeljusti svoje kese, uvlačio u nju hrpu talira, pa onda mirno legao, kao zmija koja vari, neosetljiv, hladan, metodičan. Kad je prolazio ulicom, ljudi su ga gledali s divljenjem, u koje se mešalo poštovanje i strah. To je razumljivo, jer je svaki u Somiru osetio na sebi njegove čelične kandže. Jeđnom je gospodin Krišo dao potreban novac za kupovinu nekog imanja, ali s jedanaest posto; drugome je gospođin Grasen eskontirao neke menice, ali s ogromnim odbitkom kamate. Retko da prođe koji dan a da se ime gospodina Grandea ne pomene, bilo na trgu, bilo uveče u varoškim razgovorima. Za neke ličnosti bogatstvo staroga vinogradara bilo je predmet rodoljubivog ponosa. Nije jedan trgovac, nije jedan kromar govorio strancima s izvesnim ponosom: »Gospodine, mi ovde imamo dve- -tri milionerske kuće; ali gospodin Grande, taj ni sam ne zna koliko ima!«
Godine 1816. najveštije somirske račundžije cenile su nepokretno Grandeovo imanje na blizu četiri miliona, ali kako je, prosečno, od 1793. do 1817. morao od svoga imanja vući godišnje po sto hiljada 28 franaka, to je verovatno imao u gotovu gotovo toliko isto koliko u imanju. Zato bi merodavni, kad bi se posle partije bostona, ili posle kakvog razgovora o vinogradima povela reč o gospodinu Granđeu, rekli: »čiča Grande? ... čiča Grande mora imati pet do šest miliona.« — »Vi ste veštiji od mene, ja nisam nikad mogao da uhvatim koliko ima«, odgovorili bi gospodin Krišo ili gospodin de Grasen kad bi čuli ove reči. Kad bi kakav Parižanin pomenuo Rotšilde ili gospodina Lafita, Somirci bi odmah zapitali da li su oni bogati kao gospodin Grande. Ako bi im Parižanin, malo prezirno i smešeći se, odgovorio da jesu, Somirci bi se zgledali i vrteli glavom ne verujući. Ovako veliko bogatstvo pokrivalo je. kao zlatnim pokrivačem sva dela ovoga čoveka. U početku su neke osobenosti njegovog života izazivale podsmeh i porugu, ali je to s vremenom iščezlo. I najsitniji postupci gospodina Grandea primani su kao jednom presuđena stvar. Njegove oči, odelo, pokreti, žmirkanje, bili su zakon u zemlji u kojoj se svaki, pošto ga je proučio kao što prirodnjak proučava nagon životinja, mogao uveriti o dubokoj i nemoj mudrosti i najmanjih njegovih postupaka. — Biće oštra zima! — govorilo se — čiča Grande je navukao postavljene rukavice: treba brati grožđe. Čiča Grande kupuje mnogo duga, biće vina ove godine. — Gospodin Grande nikad nije kupovao ni meso ni hleb. Njegovi zakupci donosili su mu nedeljno dovoljnu količinu ugojenih petlova, pilića, jaja, masla i pšenice. On je imao jedan mlin čiji je zakupac pored zakupnine morao dolaziti po izvesnu količinu pšenice, samleti je i doneti mu trice i brašno. Velika Nanona, njegova jedina sluškinja, mada više nije bila mlada, pekla je sama svake subote potreban hleb. Sa povrtarima, svojim zakupcima, gospodin Grande je ugovorio da mu daju zelen i povrće. Što se tiče voća, njega je imao u tolikoj količini da je veliki deo prodavao na pijaci. Drva za ogrev sekao je u svojim zabranima, ili je upotrebljavao stare, upola istrulele panjeve koje je dizao sa svojih njiva, i njegovi napoličari prevozili su mu ta drva u varoš, lepo isečena, slagali ih, iz uslužnosti, na njegov drvljanik, i primali kao nagradu njegovu zahvalnost. Jedini njegovi poznati troškovi bili su: oblata, odelo ženi i kćeri, i njihove stolice u crkvi; osvetljenje, plaća velikoj Nanoni, kalajisanje sudova; plaćanje poreza, popravak njegovih građevina i troškovi oko obrađivanja imanja. Imao je šest stotina jutara zemlje pod gorom, koje je pre kratkog vremena kupio, i tu goru čuvao mu je poljak jednog suseda, kome je obećavao za to nagradu. Tek otkako je to imanje kupio, jeo je divljač. Ponašanje ovoga čoveka bilo je vrlo jednostavno. Govorio je malo. Svoje misli kazivao je obično kratkim poučnim rečenicama, koje je izgovarao blagim glasom. Od revolucije, u vreme kad je privukao pažnju, počeo je dosadno da muca čim je imao da govori dugo ili da se prepire. Ovo mucanje, govor bez veze, bujica eči pod kojom se gubila njegova misao, prividna oskudica logičnosti u govoru, što se pripisivalo njegovom nedovoljnom obrazovanju, sve je to bilo izveštačeno i biće objašnjeno sa nekoliko događaja u ovoj priči. Uostalom, četiri rečenice, tačne kao algebarski obrasci, obično su mu služile da obuhvati i da reši sve teškoće u životu i trgovini: »Ne znam, ne mogu, neću, videćemo«. Nikad nije govorio ni da ni ne, niti je šta pisao. Ako mu je ko govorio, slušao je hladno, držao se desnom rukom za bradu naslonivši desni lakat na gornju površinu leve ruke, i o svemu je stvarao mišljenje od koga posle nikada nije odustajao. Razmišljao je dugo i o najmanjim pazarima. Kad bi mu, posle kakvog dugog i vešto vođenog razgovora, njegov protivnik otkrio tajnu svojih namera, misleći da ga je ulovio, on bi odgovorio: »Ne mogu ništa da odlučim dok ne razgovaram sa svojom ženom«. Njegova žena, koju beše načinio pravom robinjom, bila mu je u njegovim poslovima najpodesniji zaklon. On nije nikada nikome išao, nije hteo ni da prima, ni da zove na ručak; nikad nije galamio, i kao da je tvrdičio svačim, čak i pokretima. Nije nikome ništa kvario, jer je stalno poštovao svojinu. Pri svem tom, pored sve blagosti u glasu, pored svega obazrivog držanja, govor i navike kačareve pokazali su se u pravoj boji naročito kad je bio kod kuće, gde se uzdržavao manje nego ma gde na drugom mestu. Telesno, Grande je bio čovek visok pet stopa, zdepast, plećat, sa listovima koji su imali dvanaest palaca u obimu, jako razvijenih čašica i širokih pleća; lice mu je bilo okruglo, crnpurasto, rošavo; brada prava, usne bez krivina, a zubi beli; oči su mu imale izraz hladan i proždrljiv, izraz kakav narod zamišlja u aždaje; njegovo čelo, puno poprečnih bora, nije bilo bez značajnih ispupčenja; njegova kosa, žućkasta i proseda bila je »srebro i zlato«, kao što su govorili neki mlađi ljudi koji nisu shvatili koliko je opasno šaliti se na račun gospodina Grandea. Njegov nos, zadebljao na vrhu, imao je na sebi bradavicu punu žilica, za koju je svet govorio, ne bez razloga, da je puna zlobe. Ovo lice pokazivalo je neku opasnu prepredenost, poštenje bez topline, samoživost čoveka koji je sva svoja osećanja usredsredio na tvrdičenje, i na jedino stvorenje koje je za njega zaista bilo nešto, svoju kćer Evgeniju, svoju jedinu naslednicu. Držanje, ponašanje, ophođenje, sve na njemu, uostalom, svedočilo je ono pouzdanje koje stvara navika na uspeh u svim poduzećima. Zato je gospodin Grande, iako je izgledao blag i nežan, bio čeličnog karaktera. Kako je večito bio obučen na isti način, ko ga je video danas, video ga je onakvog kakav je bio od 1791. Njegova glomazna obuća vezivala se kožnim uzicama; nosio je stalno vunene čarape, kratke hlače od debelog sukna kestenjaste boje, sa srebrnim kopčama, somotski prsnik sa žutim i mrkim prugama, do gria zakopčan, širok kaput kestenjaste boje s dugačkim peševima, crnu kravatu i kvekersld šešir. Njegove rukavice, jake kao žandarske rukavice, služile su ga po dvadeset meseci, i, da ih ne bi uprljao, stavljao ih je na obod svoga šešira, uvek na isto mesto, istim metodičnim pokretom. To je sve što je Somir znao o ovom čoveku.

 Samo šest ličnosti imalo je pristupa u njegovu kuću. Najuglednija od prvih triju beše sinovac gospodina Kri- šoa. Otkako je postavljen za predsednika somirskog prvostepenog suda, ovaj mladi čovek dodao je imenu Krišo ime Bonfon i radio je na tome da ime Bonfon odnese prevagu nad imenom Krišo. On se već potpisivao K. de Bonfon. Parničar koji bi bio toliko nepažljiv da ga nazove »gospodin Krišo«, odmah bi, još na suđenju, uvideo da je napravio glupost. Sudac je pazio one koji su ga nazivali »gospodin predsednik«, ali je svojim najljubaznijim osmehom udostojavao laskavce koji su mu govorili »gospodin de Bonfon«. Gospodinu predsedniku bilo je trideset i tri godine; bio je vlasnik dobra de Bonfon (Boni Fontis), koje je donosilo godišnje sedam hiljada livara; očekivao je da nasledi svoga strica beležnika i svoga strica opata Krišoa, časnika kanonskog veća svetoga Martina turskog, koji su važili kao dosta bogati Ijudi. Ova tri Krišoa, podržavani priličnim brojem rođaka, u srodstvu s dvadeset domova u varoši, obrazovali su partiju kao nekada Medičijevi u Firenci; i kao i Medičijevi, imali su svoje Paci. Gospođa de Grasen, mati dvadeset trogodišnjeg sina, dolazila je veoma revnosno gospođi Grande da igraju karata, nadajući se da će svoga dragog Adolfa oženiti gospođicom Evgenijom. Gospodin de Grasen, bankar, živo je potpomagao smicalice svoje žene stalnim uslugama koje je potajno činio starome tvrdici, i stizao je uvek na vreme na bojno polje. Ovo troje Grasenovih imali su takođe svoje privrženike, svoje rođake, svoje verne saveznike. Kod Krišoovih, opat, porodični Taleran, koga je potpomagao njegov hrat beležnik, hrabro se borio s gospođom Grasen i pokušavao je da bogato nasledstvo zadobije za svoga sinovca predsednika. Ova potajna borba između Krišovljevih i Gasenovih oko ruke Evgenije Grande živo je zanimala razna somirska društva. Da li će gospođica Grande poći za gospodina predsednika ili za gospodina Adolfa de Grasena? Na ovo pitanje jedni su odgovarali da gospodin Grande neće dati svoju kćer ni jednome ni drugome. Nekadašnji kačar, pun slavoljublja, traži zeta, govorali su, kakvog francuskog pera, koji bi sa svoje tri stotine hiljada livara dohotka primio svu Grandeovu burad u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Drugi su odgovarali da su Grasenovi plemići, veoma bogati, da je Adolf vrlo lep mladić, i da tako lepo srodstvo, osim ako nemaju u rukavu kakvog papinog sinovca, mora zadovoljiti ljude prostake, čoveka koga je cio Somir zapamtio s kačarskom sekirom u ruci i koji je, uostalom, bio u svoje vreme crkvenjak. Najrazboritiji napominjali su da je gospodinu Krišou de Bonfonu slobodan pristup u svako doba, dok njegov suparnik dolazi u kuću samo nedeljom. Jedni su tvrdili da gospođa de Grasen, koja je bila u većem prijateljstvu sa ženama u kući Grandeovoj no Krišoovi, može uticati na njih, te će tako, pre ili posle, postići svoj cilj. Drugi su odgovarali da niko na svetu ne ume tako vešto da se dodvori čoveku kao opat Krišo, i da su u ovom slučaju, gde je na jednoj strani žena, a na drugoj sveštenik, podjednaki izgledi. »Imaju patakarte«, govorio je jedan dosetljivac somirski. Bolje obavešteni, stariji stanovnici somirski  uveravali su da će se gospođica Evgenija Grande iz Somira, pošto su Grandeovi isuviše mudri da bi dali da imanje ode iz porodice, udati za sina gospodina Grandea iz Pariza, bogatog vinarskog trgovca. Na to su privrženici Krišovljevih i Grasenovih odgovarali: »Pre svega, ova dva brata nisu se ni dvaput videla za trideset godina. Posle, gospodin Grande iz Pariza cilja na visoko za svoga sina. On je kmet jednog kvarta, narodni poslanik, pukovnik u narodnoj gardi, sudac trgovačkog suda; on se odriče Grandeovih iz Somira i namerava da se orodi sa kakvom vojvodskom porodicom po milosti Napoleonovoj«. Što se sve nije govorilo o jednoj naslednici o kojoj se pričalo na dvadeset milja unaokolo, pa čak i u putničkim kolima od Anžea do Bloa zaključno! Početkom 1818. krišoovci dobiše znatnu prevagu nad grasenovcima. Froafonsko dobro, poznato sa svoga parka, divnog zamka, majura, reka, jezera, šuma, u vrednosti tri miliona, izložio je prodaji mladi markiz de Froafon, primoran da pretvori u novac svoju imovinu. Beležnik Krišo, predsednik Krišo, opat Krišo, potpomognuti svojim pristalicama, sprečili su da se ovo dobro prodaje na male delove. Beležnik zaključi s mladim čovekom sjajnu pogodbu, uverivši ga da bi se morali voditi bezbrojni sporovi protiv kupaca dok bi se novac od njih naplatio; bolje bi bilo prodati sve ukupno gospodinu Grandeu, čoveku koji ima novaca i koji je u stanju da položi sve u gotovu. Na taj način lepa markiska baština froafonska prešla je u svojinu gospodina Grandea, koji je, na veliko čudo Somira, isplatio s izvesnim odbitkom, posle izvršenih formalnosti. O ovoj stvari pričalo se čak u Nantu i Orleanu. Gospodin Grande ode da vidi svoj zamak, koristeći se jednim dvokolicama koja su se tamo vraćala. Pošto je kao gospodar razgledao ovo svoje imanje, on se vrati u Somir, uveren da je svoj novac uložio po dvadeset pet posto, i zanesen divnom mišlju da froafonsku baštinu zaokrugli, ujedinivši sa njom sva svoja dobra. Zatim, da bi ponovo napunio svoju gotovo ispražnjenu kasu, on se reši da iseče do korena svoje šume, svoje zabrane i da iskoristi topole na svojim livadama.

Sad je lako razumeti svu važnost ovih reči: kuća gospodina Grandea je bezbojna, hladna, nema u gornjem kraju varoši, zaklonjena razvalinama bedema. Stubovi i luk kapije bili su, kao i kuća, načinjeni od peščara, belog kamena iz okoline Loare, i tako mekog da je prosečno trajao jedva dve stotine godina. Nejednake i česte rupe, koje su klimatske nepogode čudnovato izdubile, davale su kapiji izgled crvastog kamena francuske arhitekture i neku sličnost s tamničkim kapijama. Iznad luka bio je dugačak niski reljef od tvrdog kamena, koji je predstavljao četiri godišnja doba, s figurama već najedenim i sasvim crnim. Nad ovim niskim reljefom pruža se venac iz kojega su izbijale neke biljke slučajno nanesene: žute hvoje, poponci, ladoleži, bokvice i jedna mala trešnja, već dosta visoka. Kapija od teške hrastovine, mrke boje, isušena, sva ispucala, slaba na prvi pogled, držala se čvrsto svojim gvozdenim klincima koji su pravili simetrične šare. Četvrtasta rešetka, mala, ali s čestim i zarđalim šipkama, nalazila se na sredini manjih vrata i služila je, tako reći, kao motiv čekiću, koji je bio za nju pričvršćen prstenom i udarao u iskrivljeno lice jednog klina. Ovaj čekić duguljastog oblika, vrsta onih koje su naši preci nazivali zakmarima, ličio je na veliki znak čuđenja; kad bi ga pažljivo razgledao, starinar bi našao na njemu tragove jednog smešnog lika koji je nekad predstavljao i koji se dugom upotrebom izlizao. Kroz malu rešetku, koja je namenjena za raspoznavanje prijatelja za vreme građanskih ratova, radoznali čovek mogao je videti, u dnu mračnog i zelenog svoda, nekoliko trošnih stepenica koje su vodile u baštu živopisno okruženu debelim vlažnim zidovima, obraslim zakržljalim šibljem. Ovi zidovi su bili zidine bedema, na kojima su se dizale bašte obližnjih kuća. U prizemlju kuće najglavnija soba je bila dvornica, čiji se ulaz nalazio pod svodom velike kapije. Malo njih znaju svu važnost dvornice u varošicama anžujskim, turenskim i beriskim. Ona je u isti mah predsoblje, salon, kabinet, budoar, trpezarija; ona je pozornica domaćeg života, zajedničko ognjište. Tu je obližnji brijač dvaput godišnje šišao gospodina Grandea; tu su dolazili zakupci, župnik, sreski načelnik, vodeničarski momak. Ova dvornica imala je dva prozora koji su gledali na ulicu i bila je pobočena daskama; odozgo do dole bila je pokrivena sivom drvenom oblogom, s antičkim šarama; tavan je bio sastavljen iz vidljivih greda. također sivo obojenih, a prostor između  njih bio je ispunjen požutelim krečom. Jedan stari bakarni sat, išaran arabeskama, stajao je kao ukras na nevešto izvajanom kaminu od belog kamena, na kome je bilo zelenkasto ogledalo sa čijih se ivica, koso isečenih, da bi se staklu videla debljina, odbijala tanka pruga svetlosti duž jedne gotske dekoracije od damaskiranog čelika. S obe strane kamina stajao je po jedan dvokraki svećnjak od pozlaćenog bakra za dvojaku upotrebu: kad se skinu ruže, koje su služile kao tanjirići, i čija je glavna grana bila uglavljena u postolje od plavičastog mramora ukrašeno starim bakrom, ovo postolje obrazovalo je svećnjak za obične dane. Stolice starinskog oblika bile su prevučene tkaninama koje su predstavljale prizore iz Lafontenovih basana; ali je trebalo znati pa pogoditi šta predstavljaju; tako su se teško raspoznavale izbledjele boje i slike pune zakrpa. U sva četiri ugla ove dvornice nalazili su se dolapi s prljavim policama, jedan stari stol za kartanje, čija je gornja površina predstavljala šahovsku tablu, bio je namešten u udubljenju između dva prozora. Iznad ovog stola visio je ovalan barometar, s crnim pervazom, i ukrašcn trakama od pozlaćenog drveta, na kome su se muhe tako nepristojno zabavljale da su od pozlate ostali samo vrlo sumnjivi tragovi. Na zidu prema kaminu dva pastela trebalo je da predstavljaju pretke gospođe Grande, staroga gospodina de La Bertelijera, kao poručnika u francuskoj gardi, i pokojnu gospođu Žantile, kao pastirku. Na prozorima su visile zavese od turske crvene tkanine, prikupljene svilenim gajtanima sa crvenim kićankama. Ovaj ovako raskošan ukras, koji je tako malo odgovarao Grandeovim navikama, kupljen je zajedno s kućom, kao i ona gotska dekoracija, sat, vezene stolice i dolapi od ružinog drveta. Kraj prozora, koji je bio najbliže vratima, nalazila se jedna slamna stolica, čije su noge ležale na podmetačima, da bi gospođa Grande mogla kroz prozor videti prolaznike. Šupljinu prozora ispunjavao je čekrk za predivo od divlje trešnje otrte boje, a odmah do njega bila je mala naslonjača Evgenije Grande. Ima petnaest godina kako dani gospođe Grande i njene kćeri mirno protiču na ovom mestu, u neprekidnom radu, od meseca aprila do meseca novembra. Prvog dana ovog poslednjeg meseca mogle su se premestiti u svoj zimovnik, kraj kamina. Tek toga dana dopuštao je Grande da se u dvornici naloži vatra, koja se po njegovoj zapovesti gasila 31. marta, bez ikakvih obzira na prve hladnoće ranog proleća ili na jesenje hladnoće. Jedna grejalica ispunjena žarom od kuhinjske vatre, koji je velika Nanona s mnogo veštine uspevala da sačuva za njih, pomagala je gospođi i gospođici Grande da provedu najhladnija jutra ili večeri meseca aprila i oktobra. Mati i kći održavale su u dobrom stanju sve rublje u kući, i svoje dane upotrebljavale su tako savjesno na ovaj pravi nadničarski posao da je Evgenija, kad je htela da izveze kakvu ogrlicu svojoj materi, morala otkidati od svoga sna, i pri tom lagati ocu da bi dobila sveću. Tvrdica je odavno uobičajio da sveće deli svojoj kćeri i velikoj Nanoni, kao što je zorom delio hleb i namirnice potrebne za dnevnu potrošnju.

Velika Nanona bila je možda jedino ljudsko stvorenje kadro da podnese despotizam svoga gospodara. Cela je varoš zavidela na njoj gospodinu i gospođi Grande. Velika Nanona, tako prozvana zbog svoga stasa koji je iznosio pet stopa i osam palaca, služila je kod Grandea već trideset i pet godina. Mada je imala svega šezdeset livara plaće, ipak su je smatrali za jednu od najbogatijih sluškinja u Somim. S ovih šezdeset livara, štedeći punih trideset i pet godina, stekla je toliko da je tu skoro uložila kod beležnika Krišoa četiri hiljade livara u doživotnu rentu. Ovaj rezultat duge i istrajne štednje velike Nanone učini se svakom preko mere veliki. Sve sluškinje, videći da je ova jadna devojka od šezdeset godina osigurala sebi hleb za svoje stare dane, zavidele su joj, ne pomišljajući na to koliko je ona robovala dok je taj kruh zaslužila. Kada joj je bilo dvadeset i dve godine, ova jadna devojka nigde nije mogla da nađe službu, toliko joj je lice bilo odvratno; i ovo raspoloženje bilo je zaista vrlo nepravedno; njenom licu svak bi se divio da je bilo na ramenima kakvog grenadira; ali, vele ljudi, sve treba da je na svom mestu. Primorana da napusti jedan sagoreli majur, na kome je čuvala krave, ona dođe u Somir, gde potraži službu, s odvažnošću ljudi koji unapred pristaju na sve. Ciča Grande pomišljao je u to doba na ženidbu i hteo je već da se okući. On zapazi ovu devojku koju su svi redom odbijali. Znajući, kao stari kačar, da proceni telesnu  snagu, on pogodi od kolike koristi može biti žensko stvorenje herkulskog stasa, krepko kao šezdesetogodišnji hrast na svome korenu, razvijenih kukova, širokih pleća, kiridžijskih ruku i pošteno kao što je bila njena neporočna čednost. Ni bradavice koje su krasile ovo ratoborno lice, ni crveni obrazi, ni razvijene mišice, ni Nanonini dronjci nisu zaplašili kačara koji je još bio u godinama kad srce ume da zadrhti. On odenu, obu, nahrani ovu jadnu devojku, dade joj platu, i uputi je na posao, ne postupajući prema njoj suviše surovo. Zbog ovako lepog prijema, velika Nanona plakala je u potaji od radosti i postade iskreno odana kačaru koji se, uostalom, dahijski koristio ovom njenom odanošću. Nanona je radila sve: kuhala, spravljala ceđ, prala rublje na Loari, donosila ga na svojim ramenima; ustajala zorom, legala kasno; gotovila je jelo za vreme berbe svima nadničarima, nadgledala berače; čuvala je, kao verno pseto, blago svoga gospodara; najzad, imajući slepo poverenje u njega, pokoravala se bez roptanja njegovim najluđim ćudima. One čuvene godine 1811, u kojoj je berba stala nečuvenih muka, posle dvadesetogodišnje službe, Grande se reši da dade Nanoni svoj stari sat, jedini poklon koji je ikad dobila od njega. Mada joj je davao svoju staru obuću (koja je sasvim pristajala na njenu nogu), ovu obuću nije bilo mogućno smatrati kao neki tromesečni poklon: toliko je bila poderana. Primorana nemaštinom, ova jadna devojka postade takva tvrdica da je Grande zavole kao što čovek zavoli pseto, i Nanona mirno dopusti da joj se navuče na vrat ogrlica sa šiljcima, čije ubode nije više osećala. Ako je Grande stekao hleb s malo odviše štedljivosti, ona se nije tužila; ona je veselo učestvovala u higijenskoj koristi koju je donosio štedljivi način života u ovoj kući, u kojoj nikad niko nije bio bolestan. A posle, Nanona je bila kao član porodice: ona se smejala kad se smejao Grande, bila je nevesela, mrzla se, griejala se, radila je zajedno s njim. Koliko li je slatke nagrade bilo za nju u ovoj jednakosti! Nikad joj on nije predbacio kad bi u vinogradu ili pod voćkom pojela koju breskvu, šljivu ili krušku. »De, Nanona, počasti se«, govorio joj je onih godina kad su se grane pod rodom toliko savijale da su zakupci morali da ga bacaju svinjama. Za ovu seljanku, koja je u svojoj mladosti navikla samo na rđavo postupanje, za ovu siroticu koja je primljena iz milosrđa, i dvosmisleni smeh čiča-Grandeov bio je zrak jarkog sunca. Uostalom, u prostom srcu, u skučenoj pameti Nanoninoj bilo je mesta samo za jedno osećanje i jednu misao. Za poslednjih trideset i pet godina ona je večito zamišljala sebe u onom trenutku kad je došla pred radionicu gospođina Grandea, bosonoga, u dronjcima, i neprestano su joj bile u ušima kačareve reči: »Šta hoćeš, dete moje?« I njena je zahvalnost ostala večito ista. Ponekad bi Grande, kad pomisli da ovo jadno stvorenje nije nikad čulo iole blagu reč, da ne poznaje nijedno od onih nežnih osećanja koje žena izaziva, i da može jednog dana otići bogu na istinu nevinije no što je bila i sama Devica Marija, ponekad bi Grande, obuzet sažaljenjem, gledajući je rekao: »Sirota Nanona!« Na njegov uzvik stara ga je devojka uvek pogledala nekim neodređenim pogledom. Ove reči, ponavljane s vremena na vreme, stvorile su odavno lanac trajnog prijateljstva, kome je svako novo saučešće dodavalo po jednu kariku. Ovo sažaljenje u Grandeovom srcu, primano tako blagodarno od ove stare devojke, imalo je u sebi nečega užasnoga. Ovo okrutno sažaljenje jednoga tvrdice, koje je budilo hiljadu zadovoljstava u srcu staroga kačara, bilo je, međutim, za Nanonu vrhunac sreće. Ko neće također reći: »Sirota Nanona!« Bog će poznati svoje anđele po izrazu njihovog glasa i njihove tajanstvene tuge. U Somiru je bilo mnogo kuća u kojima se prema mlađima bolje postupalo, ali gospodari tih kuća nisu pri svem tom bili nimalo zadovoljni svojom poslugom. Otuda ova duga reč: »Šta to rade Grandeovi s njihovom velikom Nanonom, te im je tako odana?« Ona bi za njih u vatru skočila. Njena kuhinja, čiji su prozori s rešetkama gledali u dvorište, bila je uvek u redu, čista, hladna, prava pravcata kuhinja tvrdice u kojoj ništa nije smelo da propadne. Kad opere sudove, pokupi ostatke od jela, ugasi vatru, Nanona je ostavljala kuhinju, koju je od tvornice odvajao jedan hodnik, i dolazila je svojim gospodarima da prede kudelju. Jedna jedina sveća bila je dovoljna celoj porodici za jedno veče. Sluškinja je spavala u dnu ovog hodnika, u jednom ćumezu u koji je svetlost dolazila kroz jedan prozorčić. Njeno čelično zdravlje dopuštalo joj je da bez ikakvih posledica stanuje u ovoj jarni, iz koje je  mogla ćuti i namanji šum u mrtvoj tišini koja je i danju i noću vladala u ovoj kući. Morala je, kao pas čuvar, da spava samo s jednim uhom i da se odmara budna. Po slici tvornice, u kojoj se ogledao sav domaći raskoš, može se unapred naslutiti golotinja gornjih spratova. Godine 1818, pred veče, u polovini meseca novembra, velika Nanona naloži vatru prvi put. Jesen je bila vrlo lepa. Taj dan bio je svečan dan, za koji su vrlo dobro znali i krišovljevci i grasenovci. Zato su se ovo šestoro suparnika i spremali da dođu, naoružani od glave do pete, da se sukobe u dvornici i nadmaše jedni druge u dokazima prijateljstva.'To jutro ceo Somir je video gospođu i gospođicu Grande kad su u pratnji Nanone išle u župnu crkvu na službu, i svi se setiše da je tog dana rođendan gospođice Evgenije. Zato beležnik Krišo, opat Krišo i gospodin K. de Bonfon, kad su otprilike mislili da su Grandeovi večerali, pohitaše da stignu pre Grasenovih da čestitaju gospođici Grande. Sva trojica nosili su ogromne kite cveća, nabranog u njihovim baščicama. Drške cveća, koje je predsjdnik hteo da da, bile su vrlo vešto uvijene trakom bele svile sa zlatnim resama. To jutro gospodin Grande, kao i uvek o znamenitom danu rođenja Evgenijinog, došao je k njoj dok je još bila u postelji i svečano joj dao svoj roditeljski poklon, koji se od trinaest godina naovamo sastojao od jedne retke zlatne pare. Gospođa Grande obično je davala svojoj kćeri zimsku ili letnu haljinu, prema prilikama. Ove dve haljine i zlatnici koje je dobijala o novoj godini i o rođendanu od svoga oca donosili su Evgeniji mali godišnji prihod od sto talira otprilike, koji je ona gomilala na Grandeovo zadovoljstvo. Zar to nije bilo prenošenje svog novca iz jedne kase u drugu i, tako reći, na nežan način navikavanje na tvrdičenje svoje naslednice od koje je Grande ponekad tražio račun o njenom blagu koje je ranije povećala porodica njene majke, govoreći joj: »To će biti tvoj svadbeni dvanaestak«. Dvanaestak je starinski običaj koji se još strogo i s pobožnošću održava u nekim krajevima u centru Francuske. U okrugu Beri i Anžu, kad se kakva devojka udaje, njena porodica ili porodica njenog muža daje joj kesu u kojoj se nalazi, prema imovnom stanju, dvanaest, ili dvanaest dvanaestina, ili dvanaest stotina komada srebrnog ili zlatnog novca. Ni najsiromašnija čobanka neće se udati bez dvanaestka, pa ma bio sav oa bakarnog novca. Još i sada se govori u Isudenu o ne znam kakvom dvanaestku koji je dobila nekakva bogata naslednica, i koji se sastojao od sto četrdeset i četiri portugalska zlatnika. Papa Klement VII, stric Katarine Medičijeve, dao je svojoj sinovici, kad se udavala za Anrija II, dvanaest zlatnih antičkih medalja od vrlo velike vrednosti. Za vreme večere, vrlo raspoložen što mu je njegova Evgenija Iepša u novoj haljini, otac je uzviknuo: »Pošto je danas Evgenijin dan, da naložimo vatru! To će slutiti na dobro«.

— Gospođica će se zacelo udati ove godine — reče velika Nanona, odnoseći ostatke jedne guske, tog kačarskog fazana.
— Ja ne vidim za nju u Somiru prilike — odgovori gospođa Grande gledajući plašljivo u svoga muža, što je, kad se imaju na umu njene godine, svedočilo o potpunom bračnom ropstvu u kome je ova jadna žena živela.
Grande pogleda svoju kćer i veselo reče: — Danas je detetu dvadeset i tri godine; moraćemo se uskoro pobrinuti za nju.
Evgenija i njena mati nemo se pogledaše i razumedoše se.


Gospođa Grande je bila suha i slaba žena, žuta kao dunja, nespretna, spora; jedna od onih žena koje kao da su stvorene da se prema njima rđavo postupa. Imala je krupne kosti, veliki nos, veliko čelo, krupne oči, i na prvi pogled nešto malo sličnosti s prozuklim voćem, u kome nema više ni slasti ni soka. Zubi su joj bili crni i retki, usta okružena boratna, a donja vilica šiljata i povijena napred. To je bila krasna žena, prava kći Bertelijerovih. Opat Krišo znao je da nađe nekoliko prilika da joj kaže da nije ružna i ona je to verovala. Njena ainđeoska blagost, strpljenje jednog insekta kog deca muče, retka pobožnost, postojana mimoća njene duše, dobro srce, sve je to izazivalo opće saučešće i poštovanje. Njen muž joj nikad nije dao odjednom više od šest franaka za njene troškove. Mada je izgledala smešna, ova se žena, koja je u mirazu i nasleđu donela gospodinu Grandeu preko tri stotine hiljada franaka, večito osećala tako duboko ponižena zavisnošću i ropstvom, protiv koga joj dobrota njene duše nije dopuštala da se buni, da nikad nije zatražila nijedne pare niti ikad učinila kakvu primedbu na akta koja joj je beležnik Krišo pođnosio na potpis. Ova nerazumna i potajna ponositost, ova plemenitost duše koju je Grande stalno potcenjivao i vređao, preovladavala je u ponašanju ove žene. Gospođa Grande nosila je stalno haljinu od zelenkaste svile koja joj je obično trajala po godinu dana; imala je veliku belu pamučnu maramu, slamni šešir i gotovo nikad nije bila bez kecelje od crne svile. Kako je retko izlazila iz kuće, obuću je malo cepala. Najzad, nikad ništa nije tražila za sebe. Zato je Grande, obuzet katkad grižnjom savesti pri pomisli da je mnogo vremena prošlo od onog dana kad je svojoj ženi dao šest hiljada franaka, pri prodaji svoje godišnje berbe uvek ugovarao da se i njegovoj ženi da kakav mali poklon. Tih četiri-pet zlatnika od Holanđana ili Belgijanaca, kupaca Grandeovog vina, bili su najsigurniji godišnji prihod gospođe Grande. Ali, kad bi primila svojih pet zlatnika, muž bi joj često rekao, kao da im je kesa bila zajednička: »Molim te, pozajmi mi koji franak«. A jadna žena, sretna što može učiniti nešto za čoveka koga joj je ispovednik predstavljao za gospodara, davala mu je, u toku zime, po nekoliko talira od novca koji je dobila. Kad bi izvadio iz džepa pet franaka koje je mjesečno davao na sitnice, na konac, igle i toaletu svoje kćeri, Grande je, pošto je zakopčao džep, redovno pitao svoju ženu: »A ti, mama, treba li tebi što?«

— Videću — odgovarala je gospođa Grande s osećanjima materinskog dostojanstva. Uzalud sve to blagorodstvo!
Grande je mislio da je plemenit prema svojoj ženi. Zar filozofi koji nailaze na Nanone, gospođe Grande, Evgenije, ne mogu s pravom reći da je ironija osnovni karakter proviđenja? Posle ove večeri na kojoj je, prvi put, bilo reči o Evgenijinoj udaji, Nanona ode u sobu gospodina Grandea da donese bocu kasisa, i silazeći niz stepenice umalo ne pade.
— Glupačo jedna! — reče joj gospodar. — Zar i ti da padneš, ti?
— Pa zbog one stepenice, gospodine, što se klati.
 — Pravo kaže Nanona — reče gospođa Grande. — Odavno je trebalo da je popravite. Juče Evgenija umalo da nije uganula nogu na njoj.
— Na — reče Grande Nanoni videći da je sasvim prebledela — pošto je danas Evgenijin rođendan, i zato što umalo nisi pala, uzmi čašicu kasisa.
— Bogami, i zaslužila sam je — reče Nanona. — Mnogi bi na mome mestu razbio bocu; ali ja bih je sačuvala pa ma razbila lakat.
— Sirota Nanona! — reče Grande nalevajući joj kasis.
 — Da se nisi ubila? — upita Evgenija gledajući je sa saučešćem.
— Nisam, zadržala sam se. — E, pošto je danas Evgenijin rođendan, popraviću vam tu stepenicu. To je zato što vi ne umete da stanete nogom u kraj gde se stepenica još drži. Grande uze sveću, ostavi ženu, kćer i sluškinju bez druge svetlosti do one s ognjišta na kome je buktao plamen, i ode u odžakliju po daske, čavle i alat.
— Hoćete li da vam pomognem? — doviknu mu Nanona kad je čula da kuca po stepenicama.
— Ne treba! ne treba! umem ja i sam — odgovori nekadašnji kačar.
 U trenutku kad je Grande lično popravljao svoje crvotočne stepenice i zviždukao sećajući se svojih mladih godina, zakucaše na vratima Krišoovi.
— Jeste li to vi, gospodine Krišo? — upita Nanona gledajući kroz rešetku.
— Mi smo — odgovori predsednik.
 Nanona otvori vrata i svetlost s ognjišta, koja se odbijala pod svodom, pomože Krišoovima da spaze ulaz od dvornice.
 — A! vi nam dolazite na čestitanje — reče im Nanona osetivši miris cveća.
 — Izvinite, gospodo — viknu im Grande kad je poznao glas svojih prijatelja — sad ću ja! Ja se ne stidim, ja sam popravljam jednu stepenicu na svome stepeništu.
— Molim, molim, gospodine Grande! Ugljenar je kmet u svojoj kući — odgovori poslovicom predsednik, smejući se sam svojoj aluziji koju niko nije razumeo.

Gospođa i gospođica Grande ustadoše. Tada predsednik, koristeći se pomrčinom, reče Evgeniji: »Hoćete li mi dopustiti, gospođice, da vam na današnji dan vašega rođenja poželim mnogo sretnih godina i zdravlje koje vas je dosad poslužilo?« On joj pruži veliku kitu cveća retkog u Somiru; zatim je uze za ruke i poljubi je s obe strane vrata, s ljubaznošću od koje se Evgenija zastide. Tako se predsednik, koji je ličio na dugačak zarđali klin, udvarao.
— Molim vas, samo izvolite — reče Grande ulazeći. — Vi, bogme, lepo, gospodine predsedniče! Valjda zato što je svečan dan?
— Znate, pored gospođice — odgovori opat Krišo pružajući svoju kitu cveća — svaki dan bio bi za moga sinovca svečan dan.

Opat poljubi Evgeniju u ruku. Sto se tiče beležnika Krišoa, on prosto poljubi devojku u oba obraza i reče: »Gledaj ti nje kako raste! Svake godine dvanaest meseci«. Ostavivši sveću pred satom, Grande, koji nije nikad napuštao neku šalu i nesnosno je ponavljao kad mu se učinila lepa, reče: »Pošto je danas Evgenijin rođendan,'zapalimo velike svećnjake!« On brižljivo skide krakove sa svećnjaka, metnu na svaki stup po jedan tanjirić, uze iz Nanoninih ruku novu sveću, čiji je kraj bio uvijen papirom, metnu je u svećnjak, utvrdi je, zapali, i sede pored svoje žene, gledajući naizmenice svoje prijatelje, svoju kćer, i oba svećnjaka. Opat Krišo, omalerr, pun, dežmekast, s riđom i glatkom vlasuljom, lica kao u stare kartašice, ispruži svoje noge obuvene u glomaznu obuću sa srebrnim kop- čama i reče:
— Grasenovi nisu došli?
— Nisu još — reče Grande.
— Ali će doći? — upita stari beležnik, kriveći svoje lice, puno rupa , kao kašika kojom se kupi pena. — Nadam še — odgovori gospođa Grande.
—- Jeste li gotovi s berbom? — upita Grandea predsednik de Bonfon.
 — Sasvim gotov — reče mu stari vinogradar, i ustade da se prošeta po dvornici, ispravljajući prsa oholo kao što su bile ohole i njegove reči: sasvim gotov! Hodajući lako, on spazi kroz vrata hodnika što vodi u  kuhinju veliku Nanonu kako sedi kraj vatre i pri sveći se sprema da prede, da ne bi sedela s gostima.
 — Nanona — reče on izišavši u hodnik — odmah da si ugasila vatru i sveću pa da sediš s nama. Hvala bogu! u dvornici ima dovoljno mesta za sve nas.
— Ali, gospodine, imaćete goste.
— A zar ti nisi što i oni? I oni su od Adamovog kolena kao i ti.
Grande se vrati predsedniku i reče mu:
 — Jeste li vi prodali svoje vino?
— Bogami, nisam, neka stoji. Danas je dobro, ali će za dve godine biti bolje. Kao što znate, vlasnici su se zarekli da održe ugovorene cene, i Belgijanci ga ove godine neće dobiti pošto hoće. Ako odu, neka ih; vratiće se.
— Tako je, samo držimo se dobro — reče Grande tonom od koga predsednik uzdrhta. »Da nije u pogodbi?« pomisli Krišo. U taj mah udar zvekira objavi Grasenove, i njihov dolazak prekide razgovor koji su započeli gospođa Grande i opat. Gospođa de Grasen je jedna od onih omalenih žena, živahnih, punih, belih i rumenih, koje su ostale mlađe i u svojoj četrdesetoj godini zahvaljujući palanačkoj samostanskoj umerenosti i svom besprekornom životu. One su kao one poslednje pozne ruže koje je prijatno videti, ali čije krunice imaju u sebi nečega hladnog i čiji miris nije više tako jak. Ona se oblačila dosta lepo, poručivala je haljine iz Pariza, davala je ton Somiru i priređivala je večernje zabave. Njen muž, bivši kapetan u carskoj gardi, teško ranjen u bitki kod Austerlica i penzionisan, sačuvao je, pored svega svog poštovanja prema Grandeu, svoju vojničku iskrenost.

— Dobro veče, Grande, — reče on vinogradaru držeći mu ruku i gledajući kao s neke visine, što je uvek jako ponižavalo Krišovljeve.
— Gospođice, — reče zatim Evgeniji, pošto se pozdravio s gospođom Grande — vi ste uvek lepi i dobri, i ja zbilja ne znam što bi vam čovek mogao poželeti.
Zatim joj predade jedno sanduče, koje je nosio momak, i u kome je bila neka vrsta vresa s Kapa, cveće skoro doneseno u Evropu i vrlo retko.

44 stranica

izvor