Honore de Balzak, Evgenija Grande ( odlomak )

                                                 Illustration from an 1897 edition
                                                         by Daniel Hernández

U izvesnim palankama ima kuća čiji izgled uliva melaniholiju sličnu mehanholiji koju izazivaju najmračniji samostani, najusamljenije pustare ili najsumornije razvaline. Možda se zaista u tim kućama nalazi sve troje u isti mah: i samostanska tišina, i mrtvilo pustare, i ostaci razvalina; u njima je tako malo života da bi stranac pomislio da u njima niko ne stanuje kad ne bi najedanput uočio bled i hladan pogled kakve nepomične ličnosti čije se upola redovničko lice pomaljalo na prozoru kada bi se začuli nepoznati koraci. Ova melanholija ogledala se i na jednoj kući u Somiru, na kraju jedne strme ulice koja vodi u zamak, u gornjem kraju varoši. Ova ulica, sada gotovo uvek pusta, leti topla, zimi hladna, mestimice mračna, odlikuje se zvučnošću svoje kaldrme od šljunka, uvek čiste i suhe, svojom tesnoćom, i iskrivudanošću, tišinom svojih kuća koje pripadaju staroj varoši i nad kojima se dižu gradski bedemi. Kuće stare tri veka još su čvrste, iako su drvene, i njihovi raznoliki izgledi doprinose originalnosti zbog koje se ovaj kraj Somira i preporučuje pažnji starinara i umetnika. Teško je proći pored ovih kuća a ne diviti se debelim talpama, čiji su krajevi srezani u čudnovate slike, i koje crnim niskim reljefom ukrašavaju prizemlje većine ovih kuća. Na jednima su poprečne grede pokrivene škriljevcem i ocrtavaju plave pruge na tankim zidovima jedne kuće koja se završava krovom od slabe građe, ltoji su godine ulegle i čije je istrulile šindre iskrivilo izmenično delovanje kiše i sunca. Na drugima su stari, pocrneli prozorski balkoni, čije se lepe skulpture jedva vide i koji kao da su suviše laki za saksiju od mrke ilovače iz koje se dižu karanfili i ruže kakve sirote radnice. Malo dalje imaate kapije s ogromnim klincima na kojima je genije naših predaka ispisao tuđe 'hijeroglife, čiji se smisao nikad neće odgonetnuti. Ovde je neki protestant ispovedao svoju veru, tamo je neki član Legije prokleo Henrika IV. Neki varošanin, opet, urezao je na svojoj kapiji znak svog kmetskog plemstva, slavu svoga zaboravljenog kmetovanja. Cela istorija Francuske ispisana je tu. Pored trošne kuće s nabacanim raalterom, na kojoj je zanatlija proslavio svoje strugalo, diže se dvorac kakvoga plemića, iznad kamene kapije dvorca još se vide tragovi njegovog grba, izrazbijanog raznim revolucijama, koje su od 1789. potresale zemlju. U ovoj ulici trgovačke radnje nisu ni du- ćani ni magazini; prijatelji srednjeg veka poznali bi u njima radionice naših očeva u svoj njihovoj prirodnoj prostoti. Ove niske sobe koje nemaju ni lica, ni izloga, ni okana, velike su, mračne i bez spoljašnjih ili unutrašnjih ukrasa. Njihova se vrata sastoje iz dva puna dela, grubo okovana, od kojih se gormji povlači unutra, a donji, snabdeven jednim zvoncetom s oprugom, stalno otvara i zatvara. Zrak i svetlost ulaze u ovu odaju sličnu vlažnoj pešteri ili više vrata ili kroz prozor koji se nalazi između svoda, tavanice i oniskog zida u koji su uglavljeni debeli kapci koji se ujutro skidaju, a uveče ponovo nameštaju i utvrđuju gvozdenim polugama. Ovaj zid služi za izlaganje robe prodavčeve. Tu nema šarlatanstva. Prema tome što se u dućanu prodaje, napolje su izložena dva-tri burenceta soli i bakalara, komadi šatorskog platna, konopci, žice obešene o grede na tavanici, obruči prislonjeni uza zidove, ili nekoliko komada sukna u rafovima.

Uđite. Čisto odevena devojka, koja kipti zdravljem i mladošću, s belom maramom oko vrata, crvenih ruku, ostaviće svoj ručni rad, dozvaće oca i majku koji će doći i, ravnodušno, ljubazno ili neučtivo, prema svojoj naravi, prodati vam robe za koliko želite, bilo za dvadeset para, bilo za dvadeset hiljada franaka. Videćete kačara koji sedi pred vratima i razgovarajući sa svojim susedom obrće palce; na prvi pogled čovek bi pomislio da se sva njegova roba sastoji od nekoliko rđavih dasaka za boce i dva-tri svežnja letava; međutim, u pristaništu njegovo puno stovarište snabdeva sve anžujske kačare; on zna, gotovo sigurmo, koliko može buradi biti potrebno ako berba bude dobra, sunce ga obogati, kiša upropasti; za jedno jutro burad staju jedanaest franaka ili padaju na šest livara. U ovoj zemlji, kao u Tureni, atmosferske promene jako utiču na trgovački život. Vinogradari, vlasnici, drvarski trgovci, kačari, krčmari, lađari, svi očekuju zrak sunca; oni strepe kad uveče ležu da ne čuju sutradan da je prekonoć bilo mraza; oni se boje kiše, vetra, suše, i žele vlagu, toplotu, oblake, već kako im kad treba. Stalno se vodi dvoboj između podneblja i zemaljskih interesa. Barometar naizmence sneveseljava, vedri i razgaljuje fizionomije. S jednoga kraja na drugi ove nekadašnje glavne ulice somirske, idu od vrata do vrata ove reči: »Zlatno vreme!« Zato svaki i odgovara susedu: »Pljušte zlatnici!« znajući šta mu kiša i sunce u zgodan čas donose. Subotom, oko podne, leti, ne možete dobiti kođ ovih čestitih industrijalaca ni za pet para robe. Svaki ima svoj vinograd, svoje malo poljsko imanje, i ide na dva dana na selo. Kako se tu sve unapred zna, i kupovina, i prodaja, i dobit, trgovci mogu od svakih dvanaest sati deset da upotrebe za vesele izlete, na promatranja, na ogovaranja, na neprekidna špijuniranja. Tu domaćice neće kupiti jarebice a da susedi ne upitaju muža je li bila đobro pečena. Devojka ne može promoliti glavu kroz prozor a da je ne vidi sve što je u tom trenutku besposleno. Tu su, dakle, savesti na površini, i ove nepristupačne, crne i mirne kuće nemaju
tajni. Život je gotovo stalno pod otvorenim nebom: svaka porodica sedi pred svojim vratima, tu ruča, tu večera, tu se svađa. Svakog prolaznika bi dobro odmerili. Kad bi, ponekad, kakav stranac došao u kakvu palanku, svi su mu se redom podsmehivali.. Otuda toliko priče, otuda naročiti nadimak stanovnicima Anžea, koji su se odlikovali ovim varoškim porugama. Nekadašnje palače stare varoši leže u gornjem kraju ove ulice u kojoj je nekada stanovalo mesno plemstvo. Kuća, puna melanholije, gde su se desili događaji koji će biti ispričani u ovoj priči, bila je jedna od tih domova, uvaženih ostataka jednog veka u kome su i predmeti i. ljudi još imali onu prostotu koju francuski običaji gube iz dana u dan. Pošto ste prošli kroz sve krivine ovog živopisnog puta, čiji i najmanji nedostaci bude uspomene i čiji opšti izgled goni čoveka na razmišljanje, opazićete jedno prilično mračno udubljenje, gde se kriju vrata kuće gospodina Grandea.

 Gospodin Grande uživao je u Somiru glas čije uzroke i posjedice ne može potpuno razumeti onaj koji nije, ma i kratko vreme, živeo u unutrašnjosti. Gospodin Grande (neki su ga zvaii i čiča Grande, ali je broj oviih staraca osetno opadao), bio je 1789. vrlo imućan kačar, koji je znao čitati, pisati i računati. Kad je Francuslca Republika, u somirskom okrugu, izložila prodaji samostanska dobra, kačar, kome je tada bilo četrdeset godina, tek što se bio oženio kćerkom jednog daščarskog trgovca. Grande uze svoju gotovinu i miraz, dve hiljade zlatnika, i ode u okrug, gde, pomoću dve stotine velikih zlatnika, koje je njegov tast dao jednom vatrenom republikancu, koji je upravljao prodajom narodnih dobara, dobi vrlo jeftino, iako zakonski nepravedno, najlepše vinograde u srezu, jednu staru opatiju i nekoliko manjih dobara. Kako stanovnici Somira nisu bili veliki revolucionari, čiča Grande ispade čovek smion, republikanac, rodoljub, um 'koji je prihvatio nove ideje, dok je kačar prosto naprosto prihvatio vinograde. On bi postavlien za člana uprave u somirskom okrugu, i njegov miroljubivi uticaj oseti se i politički i trgovački. Politički, jer je uzeo u zaštitu plemiće i svom svojom vlašću sprečio da se prodaju dobra emigranata; trgovački, jer je nabavio republikanskoj vojsci jednu ili dve hiljade buradi belog vina i naplatio se u divnim livadama jednog ženskog samostana koji je naposletku ostavljen da se proda. Za vreme Konzulstva, Grande postade kmet; upravljao je mudro, obavljao berbu još bolje. Za vreme Carstva postao je gospodin Grande. Napoleon nije voleo republikancc: on smeni gospodina Grandea, koga su smatrali za crkvenjaka, i na njegovo mesto postavi jednoga velikog posednika, plemića koji će postati baron pod Carstvom. Gospodin Grande ostavi opštinsko časništvo ne žaleći nimalo za njim. On je u interesu varoši sagradio odlične puteve, koji su vodili na njegova imanja. Njegova kuća i njegova dobra, vrlo povoljno zavedena u baštinske knjige, plaćala su umeren porez. Posle procene njegovih raznih dobara njegovi vinogradi, blagodareći njegovom neumornom staranju, postadoše »glava okoline« — uobičajen tehnički izraz da označi vinograde koji daju najbolje vino. Mogao je tražiti za nagradu križ Legije časti. Ovaj događaj bio je 1806.    Gospodinu Grandeu bilo je tada pedeset i sedam godina, a njegovoj ženi oko trideset i šest. Njihovoj jedinici, plodu njihove zakonite ljubavi, bilo je deset godina. Gospodin Grande, koga je proviđenje htelo, bez sumnje, da uteši za izgubljenim kmetstvom, nasledi te godine jedno za dragim gospođu de La Godinjer, rođenu de La Bertelijer, majku gospođe Grande; zatim staroga gospodina de La Bertelijera, oca pokojničinog; i najzad gospođu Žantile, babu po materi: tri nasleđa čiju veličinu niko nije znao. Ovo troje starih bijahu tako strasne tvrdice da su dugi niz godina gomilale novac, da ga mogu u potaji posmatrati. Stari gospodin de La Bertelijer nazivao je davanje pod interes rasipanjem, nalazeći više koristi u promatranju zlata no u dobiti od interesa. Varoš Somir sudila je, dakle, o veličini uštede po prihodima poznatih joj dobara. Gospodin Grande dobi tada novu plemićku titulu koju naša manija za jednakošću neće nikad izgladiti: on pestade čovek koji u okrugu plaća najveći porez. On je imao sto jutara zemlje pod lozom, koja mu je dobrih godina davala sedam do osam stotina buradi vina. Imao je trinaest manjih dobara, jednu staru opatiju, na kojoj je, iz štednje, zazidao prozore, lukove i šarena okna, te ih je to i očuvalo; i sto dvadeset i sedam jutara livada, na kojima je raslo tri hiljade topola, zasađenih 1793. Najzad, kuća u kojoj je stanovao bila je njegova. Tako su sračunavali njegovu vidljivu imovinu. Što se tiče njegovih kapitala, samo su dve ličnosti mogle unekoliko oceniti njihovu veličinu: jedna je bio gospodin Krišo, beležnik, koji je davao pod interes novac gospodina Grandea; druga gospodin de Grasen, najbogatiji somirski bankar, u čijoj je dobiti vinogradar imao udela po svojoj volji i potajno. Mada su i stari Krišo i gospodin de Grasen bili ljudi strogo poverljivi, što u provinciji stvara poverenje i donosi novac, oni su javno ukazivali gospodinu Grandeu tako duboko poštovanje da su promatrači mogli ceniti veličinu kapitala nekadašnjeg kmeta po veličini neobičnog uvaženja koje su mu odavali. Ceo svet u Somiru bio je uveren da gospodin Grande ima jednu naročitu riznicu, jednu skrivnicu punu zlatnika, te se noću predaje onom neiskazanom uživanju koje čoveku daje posmatranje velike gomile zlata. Tvrdice su u to bile uverene, promatrajući Grandeove oči,   kojima žuti metal kao da je predao svoju boju. Pogled čoveka koji je navikao da od svog kapitala vuče ogromnu kamatu dobija neminovno, kao i pogled sladostrasnika, kockara ili dvoranina, izvesne naročite navike, neke bojažljive, gramžljive, tajanstvene pokrete, koji ne mogu da izmaknu očima njegovih jednoveraca. Ovaj nemušti jezik stvara u neku ruku slobodno zidarstvo strasti. Gospodin Grande ulivao je, dakle, ono duboko poštovanje na koje ima prava čovek koji nikome nikad ništa nije dugovao, koji je, kao stari kačar i stari vinogradar, s astronomskom tačnošću pogađao kad treba da spremi za svoju berbu hiljadu buradi, a kad samo pet stotina; koji nikad nije propustio nijednu spekulaciju; koji je uvek imao buradi na prodaju, onda kad su burad bila skuplja no ono što će se u njih utočiti; koji je mogao staviti svoje vino u podrume i čekati zgodan trenutak da proda bure po dve stotine franaka, kad su mali posednici davali svoje po stotinu. Njegova čuvena berba godine 1811, mudro sačuvana, lagano prodavana, donela mu je preko dve stotine četrdeset hiljada livara. Finansijski govoreći, gospodin Grande je imao nečeg sličnog s tigrom i sa zmijskim carem: umeo je da prilegne, da se pritaji, da dugo promatra svoj plen, da skoči na njega; zatim je otvarao čeljusti svoje kese, uvlačio u nju hrpu talira, pa onda mirno legao, kao zmija koja vari, neosetljiv, hladan, metodičan. Kad je prolazio ulicom, ljudi su ga gledali s divljenjem, u koje se mešalo poštovanje i strah. To je razumljivo, jer je svaki u Somiru osetio na sebi njegove čelične kandže. Jeđnom je gospodin Krišo dao potreban novac za kupovinu nekog imanja, ali s jedanaest posto; drugome je gospođin Grasen eskontirao neke menice, ali s ogromnim odbitkom kamate. Retko da prođe koji dan a da se ime gospodina Grandea ne pomene, bilo na trgu, bilo uveče u varoškim razgovorima. Za neke ličnosti bogatstvo staroga vinogradara bilo je predmet rodoljubivog ponosa. Nije jedan trgovac, nije jedan kromar govorio strancima s izvesnim ponosom: »Gospodine, mi ovde imamo dve- -tri milionerske kuće; ali gospodin Grande, taj ni sam ne zna koliko ima!«
Godine 1816. najveštije somirske račundžije cenile su nepokretno Grandeovo imanje na blizu četiri miliona, ali kako je, prosečno, od 1793. do 1817. morao od svoga imanja vući godišnje po sto hiljada 28 franaka, to je verovatno imao u gotovu gotovo toliko isto koliko u imanju. Zato bi merodavni, kad bi se posle partije bostona, ili posle kakvog razgovora o vinogradima povela reč o gospodinu Granđeu, rekli: »čiča Grande? ... čiča Grande mora imati pet do šest miliona.« — »Vi ste veštiji od mene, ja nisam nikad mogao da uhvatim koliko ima«, odgovorili bi gospodin Krišo ili gospodin de Grasen kad bi čuli ove reči. Kad bi kakav Parižanin pomenuo Rotšilde ili gospodina Lafita, Somirci bi odmah zapitali da li su oni bogati kao gospodin Grande. Ako bi im Parižanin, malo prezirno i smešeći se, odgovorio da jesu, Somirci bi se zgledali i vrteli glavom ne verujući. Ovako veliko bogatstvo pokrivalo je. kao zlatnim pokrivačem sva dela ovoga čoveka. U početku su neke osobenosti njegovog života izazivale podsmeh i porugu, ali je to s vremenom iščezlo. I najsitniji postupci gospodina Grandea primani su kao jednom presuđena stvar. Njegove oči, odelo, pokreti, žmirkanje, bili su zakon u zemlji u kojoj se svaki, pošto ga je proučio kao što prirodnjak proučava nagon životinja, mogao uveriti o dubokoj i nemoj mudrosti i najmanjih njegovih postupaka. — Biće oštra zima! — govorilo se — čiča Grande je navukao postavljene rukavice: treba brati grožđe. Čiča Grande kupuje mnogo duga, biće vina ove godine. — Gospodin Grande nikad nije kupovao ni meso ni hleb. Njegovi zakupci donosili su mu nedeljno dovoljnu količinu ugojenih petlova, pilića, jaja, masla i pšenice. On je imao jedan mlin čiji je zakupac pored zakupnine morao dolaziti po izvesnu količinu pšenice, samleti je i doneti mu trice i brašno. Velika Nanona, njegova jedina sluškinja, mada više nije bila mlada, pekla je sama svake subote potreban hleb. Sa povrtarima, svojim zakupcima, gospodin Grande je ugovorio da mu daju zelen i povrće. Što se tiče voća, njega je imao u tolikoj količini da je veliki deo prodavao na pijaci. Drva za ogrev sekao je u svojim zabranima, ili je upotrebljavao stare, upola istrulele panjeve koje je dizao sa svojih njiva, i njegovi napoličari prevozili su mu ta drva u varoš, lepo isečena, slagali ih, iz uslužnosti, na njegov drvljanik, i primali kao nagradu njegovu zahvalnost. Jedini njegovi poznati troškovi bili su: oblata, odelo ženi i kćeri, i njihove stolice u crkvi; osvetljenje, plaća velikoj Nanoni, kalajisanje sudova; plaćanje poreza, popravak njegovih građevina i troškovi oko obrađivanja imanja. Imao je šest stotina jutara zemlje pod gorom, koje je pre kratkog vremena kupio, i tu goru čuvao mu je poljak jednog suseda, kome je obećavao za to nagradu. Tek otkako je to imanje kupio, jeo je divljač. Ponašanje ovoga čoveka bilo je vrlo jednostavno. Govorio je malo. Svoje misli kazivao je obično kratkim poučnim rečenicama, koje je izgovarao blagim glasom. Od revolucije, u vreme kad je privukao pažnju, počeo je dosadno da muca čim je imao da govori dugo ili da se prepire. Ovo mucanje, govor bez veze, bujica eči pod kojom se gubila njegova misao, prividna oskudica logičnosti u govoru, što se pripisivalo njegovom nedovoljnom obrazovanju, sve je to bilo izveštačeno i biće objašnjeno sa nekoliko događaja u ovoj priči. Uostalom, četiri rečenice, tačne kao algebarski obrasci, obično su mu služile da obuhvati i da reši sve teškoće u životu i trgovini: »Ne znam, ne mogu, neću, videćemo«. Nikad nije govorio ni da ni ne, niti je šta pisao. Ako mu je ko govorio, slušao je hladno, držao se desnom rukom za bradu naslonivši desni lakat na gornju površinu leve ruke, i o svemu je stvarao mišljenje od koga posle nikada nije odustajao. Razmišljao je dugo i o najmanjim pazarima. Kad bi mu, posle kakvog dugog i vešto vođenog razgovora, njegov protivnik otkrio tajnu svojih namera, misleći da ga je ulovio, on bi odgovorio: »Ne mogu ništa da odlučim dok ne razgovaram sa svojom ženom«. Njegova žena, koju beše načinio pravom robinjom, bila mu je u njegovim poslovima najpodesniji zaklon. On nije nikada nikome išao, nije hteo ni da prima, ni da zove na ručak; nikad nije galamio, i kao da je tvrdičio svačim, čak i pokretima. Nije nikome ništa kvario, jer je stalno poštovao svojinu. Pri svem tom, pored sve blagosti u glasu, pored svega obazrivog držanja, govor i navike kačareve pokazali su se u pravoj boji naročito kad je bio kod kuće, gde se uzdržavao manje nego ma gde na drugom mestu. Telesno, Grande je bio čovek visok pet stopa, zdepast, plećat, sa listovima koji su imali dvanaest palaca u obimu, jako razvijenih čašica i širokih pleća; lice mu je bilo okruglo, crnpurasto, rošavo; brada prava, usne bez krivina, a zubi beli; oči su mu imale izraz hladan i proždrljiv, izraz kakav narod zamišlja u aždaje; njegovo čelo, puno poprečnih bora, nije bilo bez značajnih ispupčenja; njegova kosa, žućkasta i proseda bila je »srebro i zlato«, kao što su govorili neki mlađi ljudi koji nisu shvatili koliko je opasno šaliti se na račun gospodina Grandea. Njegov nos, zadebljao na vrhu, imao je na sebi bradavicu punu žilica, za koju je svet govorio, ne bez razloga, da je puna zlobe. Ovo lice pokazivalo je neku opasnu prepredenost, poštenje bez topline, samoživost čoveka koji je sva svoja osećanja usredsredio na tvrdičenje, i na jedino stvorenje koje je za njega zaista bilo nešto, svoju kćer Evgeniju, svoju jedinu naslednicu. Držanje, ponašanje, ophođenje, sve na njemu, uostalom, svedočilo je ono pouzdanje koje stvara navika na uspeh u svim poduzećima. Zato je gospodin Grande, iako je izgledao blag i nežan, bio čeličnog karaktera. Kako je večito bio obučen na isti način, ko ga je video danas, video ga je onakvog kakav je bio od 1791. Njegova glomazna obuća vezivala se kožnim uzicama; nosio je stalno vunene čarape, kratke hlače od debelog sukna kestenjaste boje, sa srebrnim kopčama, somotski prsnik sa žutim i mrkim prugama, do gria zakopčan, širok kaput kestenjaste boje s dugačkim peševima, crnu kravatu i kvekersld šešir. Njegove rukavice, jake kao žandarske rukavice, služile su ga po dvadeset meseci, i, da ih ne bi uprljao, stavljao ih je na obod svoga šešira, uvek na isto mesto, istim metodičnim pokretom. To je sve što je Somir znao o ovom čoveku.

 Samo šest ličnosti imalo je pristupa u njegovu kuću. Najuglednija od prvih triju beše sinovac gospodina Kri- šoa. Otkako je postavljen za predsednika somirskog prvostepenog suda, ovaj mladi čovek dodao je imenu Krišo ime Bonfon i radio je na tome da ime Bonfon odnese prevagu nad imenom Krišo. On se već potpisivao K. de Bonfon. Parničar koji bi bio toliko nepažljiv da ga nazove »gospodin Krišo«, odmah bi, još na suđenju, uvideo da je napravio glupost. Sudac je pazio one koji su ga nazivali »gospodin predsednik«, ali je svojim najljubaznijim osmehom udostojavao laskavce koji su mu govorili »gospodin de Bonfon«. Gospodinu predsedniku bilo je trideset i tri godine; bio je vlasnik dobra de Bonfon (Boni Fontis), koje je donosilo godišnje sedam hiljada livara; očekivao je da nasledi svoga strica beležnika i svoga strica opata Krišoa, časnika kanonskog veća svetoga Martina turskog, koji su važili kao dosta bogati Ijudi. Ova tri Krišoa, podržavani priličnim brojem rođaka, u srodstvu s dvadeset domova u varoši, obrazovali su partiju kao nekada Medičijevi u Firenci; i kao i Medičijevi, imali su svoje Paci. Gospođa de Grasen, mati dvadeset trogodišnjeg sina, dolazila je veoma revnosno gospođi Grande da igraju karata, nadajući se da će svoga dragog Adolfa oženiti gospođicom Evgenijom. Gospodin de Grasen, bankar, živo je potpomagao smicalice svoje žene stalnim uslugama koje je potajno činio starome tvrdici, i stizao je uvek na vreme na bojno polje. Ovo troje Grasenovih imali su takođe svoje privrženike, svoje rođake, svoje verne saveznike. Kod Krišoovih, opat, porodični Taleran, koga je potpomagao njegov hrat beležnik, hrabro se borio s gospođom Grasen i pokušavao je da bogato nasledstvo zadobije za svoga sinovca predsednika. Ova potajna borba između Krišovljevih i Gasenovih oko ruke Evgenije Grande živo je zanimala razna somirska društva. Da li će gospođica Grande poći za gospodina predsednika ili za gospodina Adolfa de Grasena? Na ovo pitanje jedni su odgovarali da gospodin Grande neće dati svoju kćer ni jednome ni drugome. Nekadašnji kačar, pun slavoljublja, traži zeta, govorali su, kakvog francuskog pera, koji bi sa svoje tri stotine hiljada livara dohotka primio svu Grandeovu burad u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Drugi su odgovarali da su Grasenovi plemići, veoma bogati, da je Adolf vrlo lep mladić, i da tako lepo srodstvo, osim ako nemaju u rukavu kakvog papinog sinovca, mora zadovoljiti ljude prostake, čoveka koga je cio Somir zapamtio s kačarskom sekirom u ruci i koji je, uostalom, bio u svoje vreme crkvenjak. Najrazboritiji napominjali su da je gospodinu Krišou de Bonfonu slobodan pristup u svako doba, dok njegov suparnik dolazi u kuću samo nedeljom. Jedni su tvrdili da gospođa de Grasen, koja je bila u većem prijateljstvu sa ženama u kući Grandeovoj no Krišoovi, može uticati na njih, te će tako, pre ili posle, postići svoj cilj. Drugi su odgovarali da niko na svetu ne ume tako vešto da se dodvori čoveku kao opat Krišo, i da su u ovom slučaju, gde je na jednoj strani žena, a na drugoj sveštenik, podjednaki izgledi. »Imaju patakarte«, govorio je jedan dosetljivac somirski. Bolje obavešteni, stariji stanovnici somirski  uveravali su da će se gospođica Evgenija Grande iz Somira, pošto su Grandeovi isuviše mudri da bi dali da imanje ode iz porodice, udati za sina gospodina Grandea iz Pariza, bogatog vinarskog trgovca. Na to su privrženici Krišovljevih i Grasenovih odgovarali: »Pre svega, ova dva brata nisu se ni dvaput videla za trideset godina. Posle, gospodin Grande iz Pariza cilja na visoko za svoga sina. On je kmet jednog kvarta, narodni poslanik, pukovnik u narodnoj gardi, sudac trgovačkog suda; on se odriče Grandeovih iz Somira i namerava da se orodi sa kakvom vojvodskom porodicom po milosti Napoleonovoj«. Što se sve nije govorilo o jednoj naslednici o kojoj se pričalo na dvadeset milja unaokolo, pa čak i u putničkim kolima od Anžea do Bloa zaključno! Početkom 1818. krišoovci dobiše znatnu prevagu nad grasenovcima. Froafonsko dobro, poznato sa svoga parka, divnog zamka, majura, reka, jezera, šuma, u vrednosti tri miliona, izložio je prodaji mladi markiz de Froafon, primoran da pretvori u novac svoju imovinu. Beležnik Krišo, predsednik Krišo, opat Krišo, potpomognuti svojim pristalicama, sprečili su da se ovo dobro prodaje na male delove. Beležnik zaključi s mladim čovekom sjajnu pogodbu, uverivši ga da bi se morali voditi bezbrojni sporovi protiv kupaca dok bi se novac od njih naplatio; bolje bi bilo prodati sve ukupno gospodinu Grandeu, čoveku koji ima novaca i koji je u stanju da položi sve u gotovu. Na taj način lepa markiska baština froafonska prešla je u svojinu gospodina Grandea, koji je, na veliko čudo Somira, isplatio s izvesnim odbitkom, posle izvršenih formalnosti. O ovoj stvari pričalo se čak u Nantu i Orleanu. Gospodin Grande ode da vidi svoj zamak, koristeći se jednim dvokolicama koja su se tamo vraćala. Pošto je kao gospodar razgledao ovo svoje imanje, on se vrati u Somir, uveren da je svoj novac uložio po dvadeset pet posto, i zanesen divnom mišlju da froafonsku baštinu zaokrugli, ujedinivši sa njom sva svoja dobra. Zatim, da bi ponovo napunio svoju gotovo ispražnjenu kasu, on se reši da iseče do korena svoje šume, svoje zabrane i da iskoristi topole na svojim livadama.

Sad je lako razumeti svu važnost ovih reči: kuća gospodina Grandea je bezbojna, hladna, nema u gornjem kraju varoši, zaklonjena razvalinama bedema. Stubovi i luk kapije bili su, kao i kuća, načinjeni od peščara, belog kamena iz okoline Loare, i tako mekog da je prosečno trajao jedva dve stotine godina. Nejednake i česte rupe, koje su klimatske nepogode čudnovato izdubile, davale su kapiji izgled crvastog kamena francuske arhitekture i neku sličnost s tamničkim kapijama. Iznad luka bio je dugačak niski reljef od tvrdog kamena, koji je predstavljao četiri godišnja doba, s figurama već najedenim i sasvim crnim. Nad ovim niskim reljefom pruža se venac iz kojega su izbijale neke biljke slučajno nanesene: žute hvoje, poponci, ladoleži, bokvice i jedna mala trešnja, već dosta visoka. Kapija od teške hrastovine, mrke boje, isušena, sva ispucala, slaba na prvi pogled, držala se čvrsto svojim gvozdenim klincima koji su pravili simetrične šare. Četvrtasta rešetka, mala, ali s čestim i zarđalim šipkama, nalazila se na sredini manjih vrata i služila je, tako reći, kao motiv čekiću, koji je bio za nju pričvršćen prstenom i udarao u iskrivljeno lice jednog klina. Ovaj čekić duguljastog oblika, vrsta onih koje su naši preci nazivali zakmarima, ličio je na veliki znak čuđenja; kad bi ga pažljivo razgledao, starinar bi našao na njemu tragove jednog smešnog lika koji je nekad predstavljao i koji se dugom upotrebom izlizao. Kroz malu rešetku, koja je namenjena za raspoznavanje prijatelja za vreme građanskih ratova, radoznali čovek mogao je videti, u dnu mračnog i zelenog svoda, nekoliko trošnih stepenica koje su vodile u baštu živopisno okruženu debelim vlažnim zidovima, obraslim zakržljalim šibljem. Ovi zidovi su bili zidine bedema, na kojima su se dizale bašte obližnjih kuća. U prizemlju kuće najglavnija soba je bila dvornica, čiji se ulaz nalazio pod svodom velike kapije. Malo njih znaju svu važnost dvornice u varošicama anžujskim, turenskim i beriskim. Ona je u isti mah predsoblje, salon, kabinet, budoar, trpezarija; ona je pozornica domaćeg života, zajedničko ognjište. Tu je obližnji brijač dvaput godišnje šišao gospodina Grandea; tu su dolazili zakupci, župnik, sreski načelnik, vodeničarski momak. Ova dvornica imala je dva prozora koji su gledali na ulicu i bila je pobočena daskama; odozgo do dole bila je pokrivena sivom drvenom oblogom, s antičkim šarama; tavan je bio sastavljen iz vidljivih greda. također sivo obojenih, a prostor između  njih bio je ispunjen požutelim krečom. Jedan stari bakarni sat, išaran arabeskama, stajao je kao ukras na nevešto izvajanom kaminu od belog kamena, na kome je bilo zelenkasto ogledalo sa čijih se ivica, koso isečenih, da bi se staklu videla debljina, odbijala tanka pruga svetlosti duž jedne gotske dekoracije od damaskiranog čelika. S obe strane kamina stajao je po jedan dvokraki svećnjak od pozlaćenog bakra za dvojaku upotrebu: kad se skinu ruže, koje su služile kao tanjirići, i čija je glavna grana bila uglavljena u postolje od plavičastog mramora ukrašeno starim bakrom, ovo postolje obrazovalo je svećnjak za obične dane. Stolice starinskog oblika bile su prevučene tkaninama koje su predstavljale prizore iz Lafontenovih basana; ali je trebalo znati pa pogoditi šta predstavljaju; tako su se teško raspoznavale izbledjele boje i slike pune zakrpa. U sva četiri ugla ove dvornice nalazili su se dolapi s prljavim policama, jedan stari stol za kartanje, čija je gornja površina predstavljala šahovsku tablu, bio je namešten u udubljenju između dva prozora. Iznad ovog stola visio je ovalan barometar, s crnim pervazom, i ukrašcn trakama od pozlaćenog drveta, na kome su se muhe tako nepristojno zabavljale da su od pozlate ostali samo vrlo sumnjivi tragovi. Na zidu prema kaminu dva pastela trebalo je da predstavljaju pretke gospođe Grande, staroga gospodina de La Bertelijera, kao poručnika u francuskoj gardi, i pokojnu gospođu Žantile, kao pastirku. Na prozorima su visile zavese od turske crvene tkanine, prikupljene svilenim gajtanima sa crvenim kićankama. Ovaj ovako raskošan ukras, koji je tako malo odgovarao Grandeovim navikama, kupljen je zajedno s kućom, kao i ona gotska dekoracija, sat, vezene stolice i dolapi od ružinog drveta. Kraj prozora, koji je bio najbliže vratima, nalazila se jedna slamna stolica, čije su noge ležale na podmetačima, da bi gospođa Grande mogla kroz prozor videti prolaznike. Šupljinu prozora ispunjavao je čekrk za predivo od divlje trešnje otrte boje, a odmah do njega bila je mala naslonjača Evgenije Grande. Ima petnaest godina kako dani gospođe Grande i njene kćeri mirno protiču na ovom mestu, u neprekidnom radu, od meseca aprila do meseca novembra. Prvog dana ovog poslednjeg meseca mogle su se premestiti u svoj zimovnik, kraj kamina. Tek toga dana dopuštao je Grande da se u dvornici naloži vatra, koja se po njegovoj zapovesti gasila 31. marta, bez ikakvih obzira na prve hladnoće ranog proleća ili na jesenje hladnoće. Jedna grejalica ispunjena žarom od kuhinjske vatre, koji je velika Nanona s mnogo veštine uspevala da sačuva za njih, pomagala je gospođi i gospođici Grande da provedu najhladnija jutra ili večeri meseca aprila i oktobra. Mati i kći održavale su u dobrom stanju sve rublje u kući, i svoje dane upotrebljavale su tako savjesno na ovaj pravi nadničarski posao da je Evgenija, kad je htela da izveze kakvu ogrlicu svojoj materi, morala otkidati od svoga sna, i pri tom lagati ocu da bi dobila sveću. Tvrdica je odavno uobičajio da sveće deli svojoj kćeri i velikoj Nanoni, kao što je zorom delio hleb i namirnice potrebne za dnevnu potrošnju.

Velika Nanona bila je možda jedino ljudsko stvorenje kadro da podnese despotizam svoga gospodara. Cela je varoš zavidela na njoj gospodinu i gospođi Grande. Velika Nanona, tako prozvana zbog svoga stasa koji je iznosio pet stopa i osam palaca, služila je kod Grandea već trideset i pet godina. Mada je imala svega šezdeset livara plaće, ipak su je smatrali za jednu od najbogatijih sluškinja u Somim. S ovih šezdeset livara, štedeći punih trideset i pet godina, stekla je toliko da je tu skoro uložila kod beležnika Krišoa četiri hiljade livara u doživotnu rentu. Ovaj rezultat duge i istrajne štednje velike Nanone učini se svakom preko mere veliki. Sve sluškinje, videći da je ova jadna devojka od šezdeset godina osigurala sebi hleb za svoje stare dane, zavidele su joj, ne pomišljajući na to koliko je ona robovala dok je taj kruh zaslužila. Kada joj je bilo dvadeset i dve godine, ova jadna devojka nigde nije mogla da nađe službu, toliko joj je lice bilo odvratno; i ovo raspoloženje bilo je zaista vrlo nepravedno; njenom licu svak bi se divio da je bilo na ramenima kakvog grenadira; ali, vele ljudi, sve treba da je na svom mestu. Primorana da napusti jedan sagoreli majur, na kome je čuvala krave, ona dođe u Somir, gde potraži službu, s odvažnošću ljudi koji unapred pristaju na sve. Ciča Grande pomišljao je u to doba na ženidbu i hteo je već da se okući. On zapazi ovu devojku koju su svi redom odbijali. Znajući, kao stari kačar, da proceni telesnu  snagu, on pogodi od kolike koristi može biti žensko stvorenje herkulskog stasa, krepko kao šezdesetogodišnji hrast na svome korenu, razvijenih kukova, širokih pleća, kiridžijskih ruku i pošteno kao što je bila njena neporočna čednost. Ni bradavice koje su krasile ovo ratoborno lice, ni crveni obrazi, ni razvijene mišice, ni Nanonini dronjci nisu zaplašili kačara koji je još bio u godinama kad srce ume da zadrhti. On odenu, obu, nahrani ovu jadnu devojku, dade joj platu, i uputi je na posao, ne postupajući prema njoj suviše surovo. Zbog ovako lepog prijema, velika Nanona plakala je u potaji od radosti i postade iskreno odana kačaru koji se, uostalom, dahijski koristio ovom njenom odanošću. Nanona je radila sve: kuhala, spravljala ceđ, prala rublje na Loari, donosila ga na svojim ramenima; ustajala zorom, legala kasno; gotovila je jelo za vreme berbe svima nadničarima, nadgledala berače; čuvala je, kao verno pseto, blago svoga gospodara; najzad, imajući slepo poverenje u njega, pokoravala se bez roptanja njegovim najluđim ćudima. One čuvene godine 1811, u kojoj je berba stala nečuvenih muka, posle dvadesetogodišnje službe, Grande se reši da dade Nanoni svoj stari sat, jedini poklon koji je ikad dobila od njega. Mada joj je davao svoju staru obuću (koja je sasvim pristajala na njenu nogu), ovu obuću nije bilo mogućno smatrati kao neki tromesečni poklon: toliko je bila poderana. Primorana nemaštinom, ova jadna devojka postade takva tvrdica da je Grande zavole kao što čovek zavoli pseto, i Nanona mirno dopusti da joj se navuče na vrat ogrlica sa šiljcima, čije ubode nije više osećala. Ako je Grande stekao hleb s malo odviše štedljivosti, ona se nije tužila; ona je veselo učestvovala u higijenskoj koristi koju je donosio štedljivi način života u ovoj kući, u kojoj nikad niko nije bio bolestan. A posle, Nanona je bila kao član porodice: ona se smejala kad se smejao Grande, bila je nevesela, mrzla se, griejala se, radila je zajedno s njim. Koliko li je slatke nagrade bilo za nju u ovoj jednakosti! Nikad joj on nije predbacio kad bi u vinogradu ili pod voćkom pojela koju breskvu, šljivu ili krušku. »De, Nanona, počasti se«, govorio joj je onih godina kad su se grane pod rodom toliko savijale da su zakupci morali da ga bacaju svinjama. Za ovu seljanku, koja je u svojoj mladosti navikla samo na rđavo postupanje, za ovu siroticu koja je primljena iz milosrđa, i dvosmisleni smeh čiča-Grandeov bio je zrak jarkog sunca. Uostalom, u prostom srcu, u skučenoj pameti Nanoninoj bilo je mesta samo za jedno osećanje i jednu misao. Za poslednjih trideset i pet godina ona je večito zamišljala sebe u onom trenutku kad je došla pred radionicu gospođina Grandea, bosonoga, u dronjcima, i neprestano su joj bile u ušima kačareve reči: »Šta hoćeš, dete moje?« I njena je zahvalnost ostala večito ista. Ponekad bi Grande, kad pomisli da ovo jadno stvorenje nije nikad čulo iole blagu reč, da ne poznaje nijedno od onih nežnih osećanja koje žena izaziva, i da može jednog dana otići bogu na istinu nevinije no što je bila i sama Devica Marija, ponekad bi Grande, obuzet sažaljenjem, gledajući je rekao: »Sirota Nanona!« Na njegov uzvik stara ga je devojka uvek pogledala nekim neodređenim pogledom. Ove reči, ponavljane s vremena na vreme, stvorile su odavno lanac trajnog prijateljstva, kome je svako novo saučešće dodavalo po jednu kariku. Ovo sažaljenje u Grandeovom srcu, primano tako blagodarno od ove stare devojke, imalo je u sebi nečega užasnoga. Ovo okrutno sažaljenje jednoga tvrdice, koje je budilo hiljadu zadovoljstava u srcu staroga kačara, bilo je, međutim, za Nanonu vrhunac sreće. Ko neće također reći: »Sirota Nanona!« Bog će poznati svoje anđele po izrazu njihovog glasa i njihove tajanstvene tuge. U Somiru je bilo mnogo kuća u kojima se prema mlađima bolje postupalo, ali gospodari tih kuća nisu pri svem tom bili nimalo zadovoljni svojom poslugom. Otuda ova duga reč: »Šta to rade Grandeovi s njihovom velikom Nanonom, te im je tako odana?« Ona bi za njih u vatru skočila. Njena kuhinja, čiji su prozori s rešetkama gledali u dvorište, bila je uvek u redu, čista, hladna, prava pravcata kuhinja tvrdice u kojoj ništa nije smelo da propadne. Kad opere sudove, pokupi ostatke od jela, ugasi vatru, Nanona je ostavljala kuhinju, koju je od tvornice odvajao jedan hodnik, i dolazila je svojim gospodarima da prede kudelju. Jedna jedina sveća bila je dovoljna celoj porodici za jedno veče. Sluškinja je spavala u dnu ovog hodnika, u jednom ćumezu u koji je svetlost dolazila kroz jedan prozorčić. Njeno čelično zdravlje dopuštalo joj je da bez ikakvih posledica stanuje u ovoj jarni, iz koje je  mogla ćuti i namanji šum u mrtvoj tišini koja je i danju i noću vladala u ovoj kući. Morala je, kao pas čuvar, da spava samo s jednim uhom i da se odmara budna. Po slici tvornice, u kojoj se ogledao sav domaći raskoš, može se unapred naslutiti golotinja gornjih spratova. Godine 1818, pred veče, u polovini meseca novembra, velika Nanona naloži vatru prvi put. Jesen je bila vrlo lepa. Taj dan bio je svečan dan, za koji su vrlo dobro znali i krišovljevci i grasenovci. Zato su se ovo šestoro suparnika i spremali da dođu, naoružani od glave do pete, da se sukobe u dvornici i nadmaše jedni druge u dokazima prijateljstva.'To jutro ceo Somir je video gospođu i gospođicu Grande kad su u pratnji Nanone išle u župnu crkvu na službu, i svi se setiše da je tog dana rođendan gospođice Evgenije. Zato beležnik Krišo, opat Krišo i gospodin K. de Bonfon, kad su otprilike mislili da su Grandeovi večerali, pohitaše da stignu pre Grasenovih da čestitaju gospođici Grande. Sva trojica nosili su ogromne kite cveća, nabranog u njihovim baščicama. Drške cveća, koje je predsjdnik hteo da da, bile su vrlo vešto uvijene trakom bele svile sa zlatnim resama. To jutro gospodin Grande, kao i uvek o znamenitom danu rođenja Evgenijinog, došao je k njoj dok je još bila u postelji i svečano joj dao svoj roditeljski poklon, koji se od trinaest godina naovamo sastojao od jedne retke zlatne pare. Gospođa Grande obično je davala svojoj kćeri zimsku ili letnu haljinu, prema prilikama. Ove dve haljine i zlatnici koje je dobijala o novoj godini i o rođendanu od svoga oca donosili su Evgeniji mali godišnji prihod od sto talira otprilike, koji je ona gomilala na Grandeovo zadovoljstvo. Zar to nije bilo prenošenje svog novca iz jedne kase u drugu i, tako reći, na nežan način navikavanje na tvrdičenje svoje naslednice od koje je Grande ponekad tražio račun o njenom blagu koje je ranije povećala porodica njene majke, govoreći joj: »To će biti tvoj svadbeni dvanaestak«. Dvanaestak je starinski običaj koji se još strogo i s pobožnošću održava u nekim krajevima u centru Francuske. U okrugu Beri i Anžu, kad se kakva devojka udaje, njena porodica ili porodica njenog muža daje joj kesu u kojoj se nalazi, prema imovnom stanju, dvanaest, ili dvanaest dvanaestina, ili dvanaest stotina komada srebrnog ili zlatnog novca. Ni najsiromašnija čobanka neće se udati bez dvanaestka, pa ma bio sav oa bakarnog novca. Još i sada se govori u Isudenu o ne znam kakvom dvanaestku koji je dobila nekakva bogata naslednica, i koji se sastojao od sto četrdeset i četiri portugalska zlatnika. Papa Klement VII, stric Katarine Medičijeve, dao je svojoj sinovici, kad se udavala za Anrija II, dvanaest zlatnih antičkih medalja od vrlo velike vrednosti. Za vreme večere, vrlo raspoložen što mu je njegova Evgenija Iepša u novoj haljini, otac je uzviknuo: »Pošto je danas Evgenijin dan, da naložimo vatru! To će slutiti na dobro«.

— Gospođica će se zacelo udati ove godine — reče velika Nanona, odnoseći ostatke jedne guske, tog kačarskog fazana.
— Ja ne vidim za nju u Somiru prilike — odgovori gospođa Grande gledajući plašljivo u svoga muža, što je, kad se imaju na umu njene godine, svedočilo o potpunom bračnom ropstvu u kome je ova jadna žena živela.
Grande pogleda svoju kćer i veselo reče: — Danas je detetu dvadeset i tri godine; moraćemo se uskoro pobrinuti za nju.
Evgenija i njena mati nemo se pogledaše i razumedoše se.


Gospođa Grande je bila suha i slaba žena, žuta kao dunja, nespretna, spora; jedna od onih žena koje kao da su stvorene da se prema njima rđavo postupa. Imala je krupne kosti, veliki nos, veliko čelo, krupne oči, i na prvi pogled nešto malo sličnosti s prozuklim voćem, u kome nema više ni slasti ni soka. Zubi su joj bili crni i retki, usta okružena boratna, a donja vilica šiljata i povijena napred. To je bila krasna žena, prava kći Bertelijerovih. Opat Krišo znao je da nađe nekoliko prilika da joj kaže da nije ružna i ona je to verovala. Njena ainđeoska blagost, strpljenje jednog insekta kog deca muče, retka pobožnost, postojana mimoća njene duše, dobro srce, sve je to izazivalo opće saučešće i poštovanje. Njen muž joj nikad nije dao odjednom više od šest franaka za njene troškove. Mada je izgledala smešna, ova se žena, koja je u mirazu i nasleđu donela gospodinu Grandeu preko tri stotine hiljada franaka, večito osećala tako duboko ponižena zavisnošću i ropstvom, protiv koga joj dobrota njene duše nije dopuštala da se buni, da nikad nije zatražila nijedne pare niti ikad učinila kakvu primedbu na akta koja joj je beležnik Krišo pođnosio na potpis. Ova nerazumna i potajna ponositost, ova plemenitost duše koju je Grande stalno potcenjivao i vređao, preovladavala je u ponašanju ove žene. Gospođa Grande nosila je stalno haljinu od zelenkaste svile koja joj je obično trajala po godinu dana; imala je veliku belu pamučnu maramu, slamni šešir i gotovo nikad nije bila bez kecelje od crne svile. Kako je retko izlazila iz kuće, obuću je malo cepala. Najzad, nikad ništa nije tražila za sebe. Zato je Grande, obuzet katkad grižnjom savesti pri pomisli da je mnogo vremena prošlo od onog dana kad je svojoj ženi dao šest hiljada franaka, pri prodaji svoje godišnje berbe uvek ugovarao da se i njegovoj ženi da kakav mali poklon. Tih četiri-pet zlatnika od Holanđana ili Belgijanaca, kupaca Grandeovog vina, bili su najsigurniji godišnji prihod gospođe Grande. Ali, kad bi primila svojih pet zlatnika, muž bi joj često rekao, kao da im je kesa bila zajednička: »Molim te, pozajmi mi koji franak«. A jadna žena, sretna što može učiniti nešto za čoveka koga joj je ispovednik predstavljao za gospodara, davala mu je, u toku zime, po nekoliko talira od novca koji je dobila. Kad bi izvadio iz džepa pet franaka koje je mjesečno davao na sitnice, na konac, igle i toaletu svoje kćeri, Grande je, pošto je zakopčao džep, redovno pitao svoju ženu: »A ti, mama, treba li tebi što?«

— Videću — odgovarala je gospođa Grande s osećanjima materinskog dostojanstva. Uzalud sve to blagorodstvo!
Grande je mislio da je plemenit prema svojoj ženi. Zar filozofi koji nailaze na Nanone, gospođe Grande, Evgenije, ne mogu s pravom reći da je ironija osnovni karakter proviđenja? Posle ove večeri na kojoj je, prvi put, bilo reči o Evgenijinoj udaji, Nanona ode u sobu gospodina Grandea da donese bocu kasisa, i silazeći niz stepenice umalo ne pade.
— Glupačo jedna! — reče joj gospodar. — Zar i ti da padneš, ti?
— Pa zbog one stepenice, gospodine, što se klati.
 — Pravo kaže Nanona — reče gospođa Grande. — Odavno je trebalo da je popravite. Juče Evgenija umalo da nije uganula nogu na njoj.
— Na — reče Grande Nanoni videći da je sasvim prebledela — pošto je danas Evgenijin rođendan, i zato što umalo nisi pala, uzmi čašicu kasisa.
— Bogami, i zaslužila sam je — reče Nanona. — Mnogi bi na mome mestu razbio bocu; ali ja bih je sačuvala pa ma razbila lakat.
— Sirota Nanona! — reče Grande nalevajući joj kasis.
 — Da se nisi ubila? — upita Evgenija gledajući je sa saučešćem.
— Nisam, zadržala sam se. — E, pošto je danas Evgenijin rođendan, popraviću vam tu stepenicu. To je zato što vi ne umete da stanete nogom u kraj gde se stepenica još drži. Grande uze sveću, ostavi ženu, kćer i sluškinju bez druge svetlosti do one s ognjišta na kome je buktao plamen, i ode u odžakliju po daske, čavle i alat.
— Hoćete li da vam pomognem? — doviknu mu Nanona kad je čula da kuca po stepenicama.
— Ne treba! ne treba! umem ja i sam — odgovori nekadašnji kačar.
 U trenutku kad je Grande lično popravljao svoje crvotočne stepenice i zviždukao sećajući se svojih mladih godina, zakucaše na vratima Krišoovi.
— Jeste li to vi, gospodine Krišo? — upita Nanona gledajući kroz rešetku.
— Mi smo — odgovori predsednik.
 Nanona otvori vrata i svetlost s ognjišta, koja se odbijala pod svodom, pomože Krišoovima da spaze ulaz od dvornice.
 — A! vi nam dolazite na čestitanje — reče im Nanona osetivši miris cveća.
 — Izvinite, gospodo — viknu im Grande kad je poznao glas svojih prijatelja — sad ću ja! Ja se ne stidim, ja sam popravljam jednu stepenicu na svome stepeništu.
— Molim, molim, gospodine Grande! Ugljenar je kmet u svojoj kući — odgovori poslovicom predsednik, smejući se sam svojoj aluziji koju niko nije razumeo.

Gospođa i gospođica Grande ustadoše. Tada predsednik, koristeći se pomrčinom, reče Evgeniji: »Hoćete li mi dopustiti, gospođice, da vam na današnji dan vašega rođenja poželim mnogo sretnih godina i zdravlje koje vas je dosad poslužilo?« On joj pruži veliku kitu cveća retkog u Somiru; zatim je uze za ruke i poljubi je s obe strane vrata, s ljubaznošću od koje se Evgenija zastide. Tako se predsednik, koji je ličio na dugačak zarđali klin, udvarao.
— Molim vas, samo izvolite — reče Grande ulazeći. — Vi, bogme, lepo, gospodine predsedniče! Valjda zato što je svečan dan?
— Znate, pored gospođice — odgovori opat Krišo pružajući svoju kitu cveća — svaki dan bio bi za moga sinovca svečan dan.

Opat poljubi Evgeniju u ruku. Sto se tiče beležnika Krišoa, on prosto poljubi devojku u oba obraza i reče: »Gledaj ti nje kako raste! Svake godine dvanaest meseci«. Ostavivši sveću pred satom, Grande, koji nije nikad napuštao neku šalu i nesnosno je ponavljao kad mu se učinila lepa, reče: »Pošto je danas Evgenijin rođendan,'zapalimo velike svećnjake!« On brižljivo skide krakove sa svećnjaka, metnu na svaki stup po jedan tanjirić, uze iz Nanoninih ruku novu sveću, čiji je kraj bio uvijen papirom, metnu je u svećnjak, utvrdi je, zapali, i sede pored svoje žene, gledajući naizmenice svoje prijatelje, svoju kćer, i oba svećnjaka. Opat Krišo, omalerr, pun, dežmekast, s riđom i glatkom vlasuljom, lica kao u stare kartašice, ispruži svoje noge obuvene u glomaznu obuću sa srebrnim kop- čama i reče:
— Grasenovi nisu došli?
— Nisu još — reče Grande.
— Ali će doći? — upita stari beležnik, kriveći svoje lice, puno rupa , kao kašika kojom se kupi pena. — Nadam še — odgovori gospođa Grande.
—- Jeste li gotovi s berbom? — upita Grandea predsednik de Bonfon.
 — Sasvim gotov — reče mu stari vinogradar, i ustade da se prošeta po dvornici, ispravljajući prsa oholo kao što su bile ohole i njegove reči: sasvim gotov! Hodajući lako, on spazi kroz vrata hodnika što vodi u  kuhinju veliku Nanonu kako sedi kraj vatre i pri sveći se sprema da prede, da ne bi sedela s gostima.
 — Nanona — reče on izišavši u hodnik — odmah da si ugasila vatru i sveću pa da sediš s nama. Hvala bogu! u dvornici ima dovoljno mesta za sve nas.
— Ali, gospodine, imaćete goste.
— A zar ti nisi što i oni? I oni su od Adamovog kolena kao i ti.
Grande se vrati predsedniku i reče mu:
 — Jeste li vi prodali svoje vino?
— Bogami, nisam, neka stoji. Danas je dobro, ali će za dve godine biti bolje. Kao što znate, vlasnici su se zarekli da održe ugovorene cene, i Belgijanci ga ove godine neće dobiti pošto hoće. Ako odu, neka ih; vratiće se.
— Tako je, samo držimo se dobro — reče Grande tonom od koga predsednik uzdrhta. »Da nije u pogodbi?« pomisli Krišo. U taj mah udar zvekira objavi Grasenove, i njihov dolazak prekide razgovor koji su započeli gospođa Grande i opat. Gospođa de Grasen je jedna od onih omalenih žena, živahnih, punih, belih i rumenih, koje su ostale mlađe i u svojoj četrdesetoj godini zahvaljujući palanačkoj samostanskoj umerenosti i svom besprekornom životu. One su kao one poslednje pozne ruže koje je prijatno videti, ali čije krunice imaju u sebi nečega hladnog i čiji miris nije više tako jak. Ona se oblačila dosta lepo, poručivala je haljine iz Pariza, davala je ton Somiru i priređivala je večernje zabave. Njen muž, bivši kapetan u carskoj gardi, teško ranjen u bitki kod Austerlica i penzionisan, sačuvao je, pored svega svog poštovanja prema Grandeu, svoju vojničku iskrenost.

— Dobro veče, Grande, — reče on vinogradaru držeći mu ruku i gledajući kao s neke visine, što je uvek jako ponižavalo Krišovljeve.
— Gospođice, — reče zatim Evgeniji, pošto se pozdravio s gospođom Grande — vi ste uvek lepi i dobri, i ja zbilja ne znam što bi vam čovek mogao poželeti.
Zatim joj predade jedno sanduče, koje je nosio momak, i u kome je bila neka vrsta vresa s Kapa, cveće skoro doneseno u Evropu i vrlo retko.

44 stranica

izvor