Witold Marian Gombrowicz - DNEVNIK 1967-1969

Witold Marian Gombrowicz  - DNEVNIK 1967-1969



    1967.

    6.VIII '67.

    Vrućina - već dva meseca - ni kapi kiše - dostiže do 28. stepena. Sa Alpa raskošna svežina stiže svake večeri, druga svežina od mora ponekad zapahne.
    Miloš. Njegova žena. Nastanili su se pored, na padini Sv. Pol. Diskusije. Šetnje. Nisam ga video od pre rata, ali i tada samo par puta, onda ga skoro i nisam poznavao.
    Sprijateljili smo se odjednom vrlo intenzivno.
    Ali to je bilo u maju. Sada očekujem dolazak Marije i Bogdana Pačovskih iz Kjavare, sa kojima takođe velike zapodevam diskusije.
    Zub, gore, s boka, s desne strane, a takođe nešto kao da me svrbi iza uva.
    Jarema je otputovao do Rima, a Marija Sperling-Jaremova na silu priprema svoju izložbu u Njujorku.
    Sa Hamiltonom sam putovao svakodnevno do Žuan-le-Pen, na plažu.
    Žalar (Jalard), Ru (Roux), Kristijan Buržoa (Christian Bourgois).
    Kot.
    Odje (Odier),Vol (Volle), Bjornstrom (Björnstrom), Boden, Stolpe i još nekoliko Holanđana i Šveđana, takođe jedan Švajcarac. I Einaudi.
    Izgubio sam ukus za jogurt i najradije jedem uveče tanke kriške crvenog rozbifa sa salatom.
    Pivo.
    Od Poljaka se toga leta nije mnogo dobilo. Napisati do Evergrin (Evergreen), posetiti Harerove (Harairove), poći do pukovnika, da li će Piper doći do sporazuma sa Neskom, šta je sa Japanom, poslati papir, obaviti gomilu pisama, telefonirati do Berlina. I taj telegram!
    7.VIII '67.

    Kupio sam stilski orman, takođe stilski sto i arhirenesansne stolice.
    Zabeležimo kako je to bilo sa nagradom, Prix International de Littérature, dvadeset hiljada dolara.
    Najmanje pet godina bio sam nominovan za tu nagradu. Onoliko koliko su se njeni prvi laureati, Beket (Beckett) i Borhes (Borges), obojica znameniti, činili stoposto nje dostojni, toliko su imena koja su nagrađivana sledećih godina dobijala zahvaljujući kalkulacijama, koje malo imaju sa čistom umetnošću. Moja kandidatura lagano je dobijala zamah i još pre dve godine umalo da nisam šćapio nagradu za Pornografiju. Ali, na sreću, čestita gospođa Mekarti (McCarthy) glasala je protiv mene. Na sreću! Koliko dugujem toj blistavoj književnici! Budući da se, po volji Najvišega (koji je verovatno hteo da mi nagradi konspirativnost, čija sam bio žrtva), nagrada baš posle toga reformisala i poprimila veći značaj i povećala duplo količinu dolara. Otada se dodeljivala svake dve godine i sa deset hiljada skočila do dvadeset.
    Divlje žudnje su me spopale, kad sam se u "Le Monde" obavestio o toj reformi.
    Ali svestan toga da sam osoba savršeno privatna, idealno samotna, isključena iz klika, koketerija, grupa, ambasada, sa političkog punkta viđenja i ekonomski neinteresantna, rekao sam sebi reči Kralja Sverusije: point de reveries!
    Trenutno paf! Pogodilo me. Dvadeset hiljada. Takva suma peške ne dolazi, onda, ha, ha, kupiću sebi novi automobil!
    Odmah po dobijanju nagrade podsetio sam se liste mojih književnih neprijatelja (većina, nažalost, ima poljska prezimena) i loveći po njoj, ne bih li promašio ovog ili onog, nasićivao sam se u mašti tim očajničkim kvasom, tom nekakvom izbledelom strpljivošću.
    Jedina, čini se, prijemnost. Osim toga, više posla, nego nečeg drugog, samo intervjua više od trideset. Što se tiče slave, pokazala se ona prilično uopštena. Francuski kritičar Mišel Mor (Michel Mohrt), braneći veličanstvenim govorom moju kandidaturu na zasedanju žirija, rekao je, pored ostalog: "U stvaralaštvu ovog pisca postoji nekakva tajna, voleo bih da je znam, jer ne znam da li je on homeseksualac, možda impotentan, možda onanista, u svakom slučaju ima u sebi nešto od bastarda i ne bih se začudio kad bi se bavio skrivenim orgijama u stilu kralja Ibija". Ta pronicljiva interpretacija mojih dela i ličnosti u najboljem francuskom stilu, bila je razgrabljena od višejezičkih medija, rezultovala je time što se mladež koja je sedela u kafiću na malom trgu u Vansu (Vence) videvši me kako prolazim potiho komentarisala: - Pogledajte, to je taj stari impotent-homoseksualac, koji je bastard i orgijaš! Čak me je i skandinavska delagacija podržavala na tom žiriju kao "humanistu", tako da su neki novinski izveštaji imali za naslove rimovano Humanista, ili onanista.
    U drugim izveštajima o radu žirija pročitao sam da se američkom kritičaru, koji je bio za Mišimu, mog japanskog rivala, omaklo da uopšte nije ni čitao moj Kosmos. Kad su ga pitali šta može da kaže o tome da je Kosmos slabiji od Mišiminog romana, rekao je da mu je žao, ali da Kosmos nije mogao da pročita, jer mu ga do tog trenutka nisu poslali.
    Zabeležiću takođe da je žiri zaboravio da me obavesti o tome da sam nagrađen. Posle osam dana iščekivanja, i dalje ne dobivši zvanični telegram, napisao sam Nadou da se obavesti šta to znači. Pokazalo se da je Generalni sekretar zaturio negde moju adresu, a onda pomislio da nije ni vredno da me obavesti, jer sam iz novina mogao da saznam.
    Ali to su sitnice, na koje sam se već privikao, iznos nagrade imao sam u džepu i tu trku, treba reći, držao sam za dizgine, jer, prema opštem zaprepašćenju, pri eliminacijama od trideset kandidata svi su otpali osim Mišime i mene. Već imam pismenu potvrdu da sam pisac visokog kova i sertifikat koji je potpisao krem međunarodne kritike. Trijumf! Uspeh! Bravo! Zašto onda, laureate, lice ti se krivi, postaje grubo - odbojno - kakva askeza - kakav egzotizam - i samoća - i tupa ozbiljnost - i duboka mrzovolja - i neprijatna ironija - kao da su je zaključavali sa sedam pečata?... Tuđe lice koje pokazuje jedno isto: neka oko tebe igraju, koliko hoće, ti ni makac!
    Mjeroševski se čudi u "Kulturi", da se Poljaci u emigraciji malo raduju mojem uspehu. Čudim se da se on čudi. Za njih je takva nagrada isto što i najviši testimonium paupertatis, dokaz, da ne umeju da cene svoje vrednosti. Šta ima tu da me teši? Kada bi neko od "naših" takvu nagradu ćapnuo, na primer Vježinjski, bilo bi opštenarodno slavlje. Ali sa mnom, tako ili ovako, samo neprijatnosti.
    Neka oko tebe igraju, koliko hoće, ti ni makac! A to što moje stvari više od trideset godina nisu izgubile ništa od životnosti, da su takve Ferdidurke danas, kao i pre mnogo godina, možda će biti pozdravljeno radosno od Italijana, Danaca, Kanađana, Paragvajaca - to mi je bitno!    8.VIII '67.

    Književnosti poljska! Ja, u dronjcima, očupani, bedni, ja - pozer, otpadnik, izdajnik, megaloman, bacam pred tvoje noge lovor međunarodni, najsvetiji od vremena Sjenkjeviča i Rejmonta.
    (Oprašta se zbog neizražavanja saučešća).    21.VIII

    Mislim i mislim... već treću nedelju... ništa ne razumem! Nista ne razumem! L. je na kraju doputovao, gledao je na stvar površno, govoreći isto da je ona vredna najmanje sto pedeset hiljada dolara! Najmanje! U toj borovoj šumi, suvoj, koja podrhtava pod potpeticama, tobož iz Poljske, s kraljevskom panoramom odozgo, z pogledom na mesečinu sa povorkom zamkova, St. Paul, Cagnes, Villeneuve, kao sa mora osvetljenog ustanika.
    Prelepi hrastov hol u parteru i tri veće sobe u amfiladi. Na prvom spratu još dve sobe sa zajedničkim, ali prostranim kupatilom. Solidne verande i...
    Zašto traži samo četrdeset pet hiljada (ali u gotovom)? Da li je poludeo? Taj bogataš neshvatljivi... Ko je počeo? Zar moj čitalac? Da li je za mene isključivo ta cena? Advokat kaže: da imam takvu dispoziciju. 

    3.IX

    Ne mogu da mislim ni o čemu drugom.
    U svakom slučaju tih dvadeset hiljada nešto mi olakšavaju...
    7. IX

    Da kupim?
    9.IX

    Kupio sam.

    14.IX

    Već su izmerene - već obračunate, osmišljene - poveće.
    Želim da zidni ćilim od Jareme sa dubokim i sočnim crno-zeleno-pirinčano-vlaknastih sastavom stoji u holu kraj hrastovih oplata, odgovarajući zlatnocrvenoj tapisserie Marije Sperling, zasićenoj crnom mrežom ritmova... a uvek tamo, na kraju amfilade, na zidu mog kabineta.
    Četiri intenzivne i ludačke Stene, dva strukturalna providna Stankjeviča, takođe šest snažno pritisnutih tišinom razvibriranih Sperlinga namenio bih (kad bi me slušali) za dve prve sobe, istovremeno dva staroholandska platna, cenjeni poklon od Rida (Read), neka odu na zidove mog kabineta.
    Šagal (Chagall)?
    Problem sa trpezarijom.
    Kada bi samo ona htela da mi proda te stoličice...
    Danas sam već sedeo, uistinu na improvizovanoj stolici, okružen brojnim prozorima mog kabineta.
    14. IX

    Pismo od Bazilija iz Argentine, u kome piše da "Henrik" već plovi jednim od brodova linije C do Kana, da bi me "prijatno iznenadio".   

    27. X '67.

    Henrik. Ne Henrik, naprotiv! A ako je Henrik, to je sigurno Fernando!
    Bazilio se čak ni ne trudi u pismu da mi protumači zašto Henrik. Zašto ne Rodrig? Hijacinto, možda Pedro? Dalje, dalje tako, a ugledaćemo ga još kao Estebana, Tadeuša, tako, tako, zašto ne bi bio Tadeuš?
    Roza! Bezizražajna, prastara, Mulatkinja.
    Sedim na improvizovanoj stolici u oblinama praznog kabineta. Beležim na bloku, na kolenu. Sva radost od vile usred borova, pejzaža, radost preseljenja, nameštaja - do đavola! Ta tamna Mulatkinja je kao vodene biljke na dnu, i buncajući, kao crnpurasta kapa... loše vidim... ne vidim...
    I već su, naravno, ogovaranja (jer, pretpostavljam, "Henrik" mora da ima ovde nekog, inače ne bi doputovao). Alaster, vrativši se sa šetnje sa Psinom, rekao mi je sinoć, malčice se ustežući, da ga je naš bradati Viking ispitivao u La Régence: "Da li gospodin Gombrovič očekuje dolazak nekog od rodbine?".
    Roza - ne, nikad se neću setiti - Roza - ne sećam se - Roza - ne znam - Roza - vekovi su minuli - Roza - utonula - Roza - utopljena - Roza - na dnu - Roza...
    Neizražajna Mulatkinja na dnu.
    A on je manijak, manijak, manijak!
    O tome, da imam sina, nikad u životu nisam ni razmišljao. I, istina, prilično mi je svejedno, venčani, ili nevenčani. Moj duhovni razvoj, cela moja intelektualna evolucija, bili su te vrste, tako da sam danas iza orbite te dileme. I to, da mi se neki polumulat obraća nežnim "tatice"... odakle, kako, zašto? ... negde tamo, prihvatio bih, na kraju, privikao se. A ako je to neka ucena...
    Ko mu je dao novac za putovanje od Brazilije? I te stalne volte, finte, piruete sa nomenklaturom, sa imenom, zašto? Da bi me zaskočili? Da bi me ošamutili, oslabili? Da li kombinuje da tim višeimenskim plesom meteka, tim ratničkim plesom Apača, smogne snage da mi zavrti glavu, on, tobožnji (jer ni to nije sigurno) sin neizražajne Mulatkinje, začeti jedne slučajne noći, usput, nekako u prolazu, u hotelskoj noći, koju sam smetnuo s uma? ... Ništa ne znam. Ne sećam se.
    Iz dubokog mraka izranja sin!
    Kupio sam stoličice Louis Philippe, treba ih samo presvući, tamnozelenim.

    1.XI 1967.

    Roza, Roza, Roza i Henrik, Henrik, Henrik i Roza, Roza, Roza i Henrik, Henrik, Henrik.
    Kakav li je to Henrik!
    U okruglosti moga kabineta.    6.XII '67.

    Henrik, Henrik, Henrik i Roza, Roza, Roza i Henrik, Henrik, Henrik!
    Kakav li je to Henrik, kažem, kakav Henrik, ponavljam!
    Radije Fernando, sa Pedrom u sebi začetim!
    Vladislav? Iz kog izviruje Dionizio?
    Nevenčani! Onda, možda čak i nekršteni... A ako kažem "nemam metrike..."?...
    Čestar otrovni, mnogoimeni uokolo, iza prozora, na padinama, koji tako sedi u nevenčanim oblinama mog kabineta!
    12.XII '67.

    Roza, Roza, Roza i Henrik, Henrik, Henrik i Roza, Roza, Roza!
    Od tropskog crnačkog hotelskog sumraka (rupa) ispreda se nevenčanost. Magla. Magle se bude, gmižu, podižu, natapaju cvetaju, uzdišu, mljackaju, zveckaju (da, zveckaju, kao kastanjete!), tamo gde sam ja u nevenčanim oblinama mog kabineta, sa mojim neizgovorivim Stenama, kojih imam
    4
    Henrik? A kad bi to bio prosto Hijeronim!
    Leonard?
    1968.
    10.I '68.

    Pedro?
    Francisko?
    Nikolas?
    Konrado?
    Esteban?
    Manuel?
    Roberto?
    Marčelo?
    Eduardo?
    Luis?
    Lućio?
    Alehandro?
    Bernardo?
    Pablo?
    Gregorio?
    Antonio?
    Giljermo?
    Felipe?
    U oblinamanevenčanim
    mojim sa Rozom
    kabinetu...
    14.I '68.

    Krizostomo?
    Ksavier?
    Aksel?
    Bartolome?
    Bazilio?
    Modesto?
    Benito?
    Selestino?
    Nevenčana
    okruglost
    okrug
    krug
    rug    21.II '68.

    Roza
    Okruglost
    Krug
    U oblinama Rozinog kabineta
    Mnogoimeni
    Nevenčani
    Začeti
    I kruži, okružuje i juče je takođe gospođu Leonce pitao, da
    Okrug
    Krug
    Okrugloruglookruglostkrugrug    25.II '68.

    Okružujući sin nevenčani
    Nevenčanost okrugla sinova!
    Kabinet Rozin okrugli
    U kom začeo se sin!
    Prodajem! Prodajem! Prodajem!
    Prodajem u bescenje vilu sa njenom amfiladom, sa solidnim verandama i panoramama u borovoj šumi i okruglastim obličjem radnog kabineta!
    Prodajem sina i Rozu sa bliskostima-okruglostima...
    VILA NA PRODAJU ODMAH POVOLJNI USLOVI
    TEL. 36-850-1 od 15 do 17 popodne.    29.III '68.

    Prodao sam za dvesta četrnaest hiljada dolara, sa svim što pripada, sa panoramom, sa sinom i Mulatkinjom. Ništa nije ostalo!
    3.IV '68.

    Podsećam se, da sam pišući o Tirmanovoj Zloći, pre više godina, ovako započeo: "Tirman! Talenat!". I danas cenim te strofe sa kačketom, smrdljivom vodom i katastrofom, sa romantičnom mesečinom iznad jaruga i prekrasnom Varšavom, koja je štrčala. Lake? "Kriminalne"? Popularne? Skoro ulične? Ma tako je! I zato, što taj spev sa raskvašenom njuškom, sa rupom od izbijenih zuba, ne primećuje ništa, ne želi da bude ni visoka literatura, ni narodna, ili proleterska, samo se rađa od trivijalnog, uličnog ukusa, od genius loci, od mašte, kao mačka koja šeta po tim straćarama, zato, obaveštavam, to je dostojno divljenja, stvaralačko na svoj način delo. I životno.
    Jeste dakle verovatno, da Jelenjski i drugi preteruju podižući u vezi sa tim iskrenim pesnikom ton omalovažavajući, kakvim su ga već u Poljskoj počastvovali. Tirman pak, dospevši na slobodu, koristi priliku da sređuje lične račune? Kad bi čak i bilo tako, zar je svaki proces koji je vođen protiv sadašnjeg poljskog državnog sistema istovremeno, pre svega, lični obračun? Osim toga Tirmanova osobina, kao i svih onih koji su formirani u posleratnoj Poljskoj, jeste nedostatak kristalizacije, oni su kao tečnost zamućeni, nekako nebranjivi, jer su suviše narušeni životom. To možda i nije tako loše u vremenu u kojem smo se naučili da vrlo dobro određujemo vrednosti i da se njima koristimo. Hlasko, Tirman, pripadaju onoj, možda najoriginalnoj danas i najvišim pojedinačnim teškoćama nakostrešenoj, frakciji naše književnosti. Ja bih Tirmanu dozvolio da ratuje, sa kim hoće i kako hoće, i pratio bih ono što se pokaže u iskrama te bitke - jer njegov Život društveni i osećajni, mada je ponekad satira i analiza iskrzanog lirskog tenora, dovodi ipak u stvarnost... u neku specifičnu stvarnost, poljsku... i postaje neuobičajeno, izuzetno, karakteristično. Zašto? Posledica toga je da određene slabosti postaju ovde snaga? Ma i zato, što se tu čita jednovremeno i knjiga i njen autor, autor je "odande", on je stvoren kroz to što opisuje, povezan sa svojim opisom nevidljivu pupčanu vrpcu, neprestano je sin toga čemu se opire - mada se otkinuo, mada se izborio. To utiskuje na tvorevinu žig posebne autentičnosti. Najbolje je to vidljivo u najnevinijim, sporednim rečenicama, onim koje su najmanje politički angažovane, nehotične.    7.IV '68.

    Prosuo sam kompot.

    1969.

    Petak

    Zadivljuje i postiđuje. Šta? Lehonjev Dnevnik, prvi tom, koji sam prelistao još jednom pažljivije. Kako je nastao taj splet koji čini istinsku originalnost toga dnevnika, ta mešavina artizma, velike osetljivosti, pronicljivosti sa... neznalaštvom, s ignorancijom, s teskobom, sa zaslepljenošću. Jezik je izuzetan opšte gledano, i u njemu su iskazane suptilne ocene o književnosti, umetnosti i vrlo često o ljudima, ali tim jezikom Lehonj ispoveda takođe celo svoje okrutno ograničenje, nepodnošljivo poljsko. Po intelektualnom pogledu dnevnik je kao garnitura iz 1939. godine, koju vadimo iz ormana, svu potopljenu u naftalin. Lehonj nije imao nikakav pristup do savremenog čoveka i savremenog sveta, gubio se u kulturi, nije imao pojma o sadašnjoj savremenoj misli, o bilo čemu što bi mu omogućilo da pojmi sadašnjost i da se dovede u red. Haos. Mrkli mrak. Bezdan i magla. Pasije i trvenja otvorene pokožice. Godine provedene u Parizu prošle su po njemu kao kiša po krovu. A kad ga je Istorija za njegovo dobro isterala iz Poljske, utopio se u velikom svetu skoro isto tako kao prvi bolji naslednik prognan sa salaša.
    Tragizam zapisa koji se odnose na Lehonjevu borbu sa romanom Bal kod senatora je komičan. Ništa osim naivnog "problematisanja" tipa, da li Skarga treba da se pokaže pre ili posle dijaloga sa Eleonorom.
    Taj memljivi podrum, na koji način se usadio u naš duh? Zar su slepilo prema svetu, naivnost, ignorancija bili posledica gubljenja nezavisnosti? Ma Poljska je u sasko vreme bila bez konkurencije najgluplja zemlja u Evropi, a za vreme Jagjelona Poljak je ušao u vatru civilizovanih naroda; kad je Francuska imala Rablea i Montenja, mi smo imali Reja i Kohanovskog. Pa šta? Kakav razlog? Nedostatak većih gradova, poljsko "seljaštvo"? Nedeljivi duhovni primat župnika? Da, ali to možda i nije najvažnije, važnija je forma ovog gubljenja forme Evrope, koja je oblikovana delikatno, nimalo nalik na Grčku, kotrljaju se po poljskim ravninama bezmerne bradve Rusije, Azije. Biti prolazna zemlja nije lako!
    Pošto je u provincijama običajena manija bombastičnih naslova, onda je Lehonj postao "Altissimo Poeta", a Juzef Mackjevič "Hetman". Ali, dok je Altissimo ipak bio rasni umetnik, Hetman bi mogao da bude pre kapetan konjice, htedoh da kažem "lake", ali rećiću "teške". Hetman živi samo sa jednom mišlju - borba sa komunizmom - i ništa drugo ga se ne tiče, a naročito ga ne dotiče to što je tih pedeset godina krvavog prevrata odgovor na hiljadugodišnje gušenje seljaka i radnika od strane plemstva, koje se rasejalo prostačkim opkoračenjem i proždrljivošću. Bitka sa komunizmom, a takođe i revizija snobizma, divljaštva, sadašnjeg preteranog intelektualizma, čini mi se vrlo preporučljivom, i sam je vodim. Ali nije dovoljna za to bravuroznost i ništa više, kao 1939. godine, kada su ulani jurišali na tenkove na zaprepašćenje celog sveta. Dopuštam sebi takođe da iskažem pretpostavku da kad se ne bi gornje sfere književne i intelektualne Evrope pokazale prema Hetmanovom jurišu podjednako podređeno, kao ovi tenkovi, njegove osude bi padale manje žestoko. Teško i badava - ako bi se prezimena Šulca, Vitkjeviča, Miloša ili Mrožeka, probila do ovih sredina, koje valjda nisu toliko glupave, ovo je Hetmanu nekako gluvo. Hetman tvrdi da su moje Ferdidurke "naduvane" (?), ali je činjenica nad činjenicama da Ferdidurke, iako su napisane pre trideset godina, osvajaju s mladalačkom živahnošću skoro sve zemlje Zapada; a ako Hetmane i prevedu s vremena na vreme na neki jezik, onda to nije zato što je dobar, nego zato što je lak. Istina je, da se teško može uspostaviti hijerarhija kad je reč o artističkim proizvodima, ali ako ste književnik, koji stanuje 20 kilometara od Nice, i imate neprestanog posla sa piscima, kritičarima, novinarima svih nacija, nisam se susreo ni jednom sa prezimenom "Mackiewicz", imam pravo da kažem da njegove knjige ne izazivaju pažnju čitalaca koji znaju šta je ozbiljna književnost. I pored toga, Hetman me tretira strašno sa visine i grdnja tih snobova, pozera, mutljavina - večito ista beznadežna kolekcija imena, podjenako glupih koliko i uobraženih, koja me časti još od davnih vremena impotencija mozgova jedne frakcije emigracije. Kad sam imao osam godina primenjivao sam u borbi sa mojim starijim bratom, koji me voštio, taktiku "kukanja". Krio sam se iza žbuna i vikao "ludak", a kad bi kretao prema meni, odlazim sam za drugi žbun i vikao "govedo". Zar nisu to metode previše detinjaste, gospodo, da li ste primetili da svi imamo već oko šezdesetak godina? Ide mi puno na ruku i to, da me Hetman provocira na način tako prostački, jer to me oslobađa obaveze određene diskrecije koju sam uvek osećao prema emigrantskim piscima. Sad je trenutak da usporimo malčice tog našeg, sve više ludećeg, Savanarolu. Pažnja milosna Gospodo! Pod vođstvom takvog Hetmana zalutaćete pravo u Tamnograd.
    P. S. U svom tekstu u "Wiadomościach" o zbirci Hemarovih feljtona, kojeg ne štedi najviših pohvala ("najinteligentnija knjiga koja se pojavila u emigraciji"), Hetman se ograđuje da njegove pohvale nisu ni najmanje u vezi sa već valjda sujevernim entuzijazmom, kojega je izrazio Hemar u svom o tekstu o njemu. Evo u poslednjem broju "Wiadomości" čitamo Hemarovo pismo redakciji: "Čestitke slavnom Mackjeviču... Kakva blistava lekcija pisanja eseja!"
    Ipak, ovo nije o eseju Mackjeviča o njemu, Hemaru, nego o sledećem, koji je posvećen knjizi generala Praglovskog, koju Hetman proglašava "velikom", ili nešto poput toga. Čestitati! Nije prošlo ni tri meseca a već imamo četiri remek-dela. Živeti besmrtno u tom klubu uzajamnih adoracija.

    Subota

    Moja polemika sa Baškom Šubskom u "Wiadomościach", u koju se uključilo petnaest osoba, izazvala je zgražavanje nekoliko mojih prijatelja, koji mi pišu: ko bi rekao da se važan pisac tako uprostačio! Jelenjski mi je rekao da su oni i dalje zaglavljeni pravilima ponašanja i potpunim nerazumevanjem o čemu je reč. Ima pravo. Sići sa postolja, ostavivši dvor i telesnu gardu, skinuti se do gole kože, obesivši na kolac hermelina, i izaći na ulicu da bi se potukao sa prvim koji je bolji od tebe - da, to je u mom stilu. U takvoj borbi šakama uklanja se cela veštačka "uzvišenost" pisca, zasnovana na konvencijama i ceremonijalima, gubi se distanca koja ga štiti od čitalaca, istovremeno se tom povećanom okrutnošću pokazuje istinska uzvišenost i stvarna niskost, taj užasni problem, koji nas sve muči. Naprotiv, odavno sam oglasio, da sud nižeg dotiče i boli, gotovo kao "tesna cipela", i nije istina da se nas "pisce" ništa ne tiče.
    I bolje bi bilo da je borba prsa u prsa i pesnicama počela od žena. Pisac i žena, tu su dve pojave delikatne i zaštićene, znači savršeno bi bilo kada bismo se potukli. Verovatno bi ovo bilo mnogo interesantnije, kada bih shvatio bitku mnogo ozbiljnije, ali već i sama činjenica da sam prozvao javno Bašu, kako bi ona priznala sopstvenu niskost a moju uzvišenost, ima svoje značenje. Ta polemika, dopuštam sebi da skromno primetim, jedinstvena je u istoriji književnosti. Slava Baši i meni!
    Lako je razumeti u čemu je težina i strava problema. Baša, kao svako, vidi svet samo svojim očima i misli svojim umom. Čak i kad kaže "taj je viši, bolji od mene", onda ona, a ne neko drugi, tako sudi. I kad bi saopštila da veruje u izvišenost Ajnštajna (Einstein), jer sam tako ja obavestio ljude, jer poznajem te stvari, ona, a ne neko drugi, mora na kraju da zaključi da ti specijalisti zavređuju poverenje. Evo to, da svako, hteo ili ne, mora biti središte svoga sveta i najviši sudija, oštro se sukobljava sa objektivizmom, koji nam kaže da priznamo tuđe svetove i tuđe viđenje. Mučeništvo onih koji su se bacili Baši u pomoć a meni na pogubljenje, upravo je u tome; jer, objektivno gledajući, teško je pretpostaviti da su svi što me hvale kreteni; a ponovo, ne može se videti tuđim očima i iz te perspektive svi oni koji me hvale su kreteni i ja sa njima. Protivrečnost. Inde irae.
    Verovatno, ako bih to uzimao mnogo ozbiljno... Ali pored svega to je za mene bilo poučno iskustvo. Najvažnije je što sam posle toga saosećao sa Bašom mnogo više, skoro prijateljski - da li i ona? Ako je tako, onda bih mnogo lakše podnosio torturu uzvišenosti-niskosti, kad se ona obnaži, nego kad je obavijena delikatnostima, diskrecijama, manirima, lažnom skromnošću i drugom hipokrizijom.
    Sreda

    Najdublji ljudski rascep, njegova krvaveća rana, upravo je: subjektivizam - objektivizam. Suštinsko. Očajničko. Relacija subjekt - objekt, ili svest i predmet svesti je izlazna tačka filozofskog mišljenja. Zamislimo da se svet redukuje na jedan jedini predmet. Kad ne bi bilo nikoga, ko bi mogao da pojmi postojanje tog predmeta, on ne bi postojao. Svest je iza svega, poslednja, svestan sam svojih misli, tela, utisaka, spoznaja, zato ovo sve za mene postoji.
    Od samih početaka misao je razbijena kod Platona i Aristotela - na subjektivnu i objektivnu misao. Aristotel kroz Tomu Akvinskog dostiže različitim putevima do našeg vremena, a Platon preko sv. Avgustina, Dekarta, preko zaslepljujuće erupcije Kantove kritike i nemačkog idealizma koji je izveden iz nje, preko Fihta, Šelinga, Hegela, preko Huserlove fenomenologije i egzistencijalizma, dolazi do moćnog procvata, većeg nego tih prvih dana. Zato se objektivna misao realizovala danas pre svega u katolicizmu i marksizmu; ali marksizam nije, kao što je to Marks tvrdio, filozofija, a katolicizam je metazifika, zasnovana na veri. Prilično su paradoksalna subjektivna uverenja da objektivni svet postoji.
    Želite li da pronađete subjektivizam i objektivizam u umetnosti? Pogledajte. Zar renesansa nije objektivizam, a barok - subjektivizam? U muzici Betoven je subjektivan, Bah objektivan. I kakve se sve glave nisu povodile za subjektivizmom! Umetnici, mislioci poput Montenja ili Ničea... a ako hoćete da vidite koliko je i dalje krvareći taj naš rascep, pročitajte dramatične stranice Sartrovog Bića i ništavila, posvećenog čudnom pitanju: da li postoje drugi ljudi, osim mene samog?
    Kažem "čudan problem", jer postojanje drugih ljudi je ipak najviše naučna, opipljiva očiglednost - a za Sartra, egzistencijalistu, ali i marksistu, ali i moralistu, bilo je u najmanju ruku pitanje života i smrti priznavanje ove očiglednosti. A ipak, posle temeljne analize tog problema kod Dekarta, Kanta, Hegela, Huserla, prisiljen je da prizna kako postojanje drugog čoveka nije prihvatljivo za egzaktno, filozofsko mišljenje. Zašto? Pošto sam u svojoj konačnoj pojavi, kako se kaže, čista svest, onda sam subjekat... Ako bih priznao da drugi čovek takođe jeste svest, postao bih istog treba objekat te tuđe svesti, čak stvar. Ne mogu da postoje dva subjekta u egzaktnom mišljenju, jedan isključuje drugog.
    Zbog ignoranata, koji filozofiju doživljavaju kao hrpu besmislica, jer ništa ne razumeju, dozvoliću sebi da skrenem pažnju da nad analogičnom suprotnošću lome sebi glave, na primer fizičari (teorija talasa i korpuskularna svetlost, dvojno poimanje elektrona, continuum ajnštajnovske i Plankove teorije). Svuda, svuda, najdublja ljudska misao razbija se o istu dvojnost interpretacije, unutrašnje nije pomirljivo. I zato je čovek sam sebi takva tajna.
    Ali poljskim misliocima ta bagatelna problematika to je puko zavrtanje glave, nešto za egocentrike i snobove, ili estetičare.
    I stvar pojedinačna, ta korenska suprotstavljenost pojavljuje se takođe kada probamo da se zamislimo da li je svest kao takva, čista svest - dakle o ovome se radi, da svest mora da bude uvek svest čega, korelativna je, mogu da zamislim oblik tog stola, ili pokret one krave, ali svest u otkidanju od objekta ne može da bude zamišljena, jer jeste upravo to, ono što smo zamislili. Dakle, ovo pravilo identiteta, da A ravna se sa A, zavodi - opet suprotstavljenost u osnovi našeg mišljenja, otima se pokoravanju, i to nas dovodi do egzistencijalističke formule, koja je isturila nekakvo fundamentalno "zaobilaženje" koje je stiglo do nas, tu neuhvatljivost čovečanstva: "Čovek je ono što nije i nije ono što jeste".
    Tako izgleda u opštim crtama problemčić subjektivizma, koji za većinu glavica jest "egoističko zagledanje u sopstveni pupak" i "mutljavina". Mutnim glavama sve je mutno. Taj bagatelni problemčić, ta malena poteškoća, dominiraju celom savremenom kulturom. Ali mutne glave nisu čak ni u stanju da razumeju kako njihov boj sa komunizmom nije ništa drugo do upravo borba subjektivizma sa objektivizmom. Budući da marksizam proishodi iz nauke, on je naučni eksperiment, ili objektivne društvene organizacije, jednostavno apstraktna teorija, koja operiše apstraktnim pojmovima, obuhvatajući ljude kako bi se tako ispoljila "spolja". A taj koji brani svoj unutrašnji svet, svoju slobodu, svoj privatni život, konkretni, taj je na strani subjektivizma.
    Još jedan primer, kako bi bolje predočili razliku između objektivizma i subjektivizma. Kad operišete čoveka koji boluje od zapalenja slepog creva, on je za vas predmet, operišete ga tako kao što biste popravljali automobil ili neku drugu mašinu, to je mehanizam koji loše radi. Ali od strane bolesnika, tog koji "preživljava" operaciju, stvar izgleda drukčije, ima u njoj nešto posebno, jedinstveno, vlastito, to je "njegova" operacija.
    Ponedeljak

    "Knjižica o Danteu, tog Poljaka, sramotna je. Besmisleno je, idiotski, što se ta nakaza pojavila u štampi. Pocepao sam i bacio dođavola tu kretensku nakaznost. Ungareti."

    Takav telegram poslao je Dominiku de Rua Ungareti, posle listanja mog francuskog Dantea. Dominik mi piše da je ataše italijanske ambasade u Parizu najavio svoju vizitu.

    Četvrtak

    Napad i venčanje. Danas već pomalo hodam po stanu - posle četiri meseca - i počinjem da pišem. Sve se desilo u prošlosti kao u nekakvoj pretprošlosti - sedamnaestog novembra vrlo rano - razdirući bolovi u blizini srca - ne mogu da se pomeram, ječim. Ali čovek je sam za sebe nedovršena nepoznanica, i ja mada u strahu da ću umreti i sa svrdlom koje mi je kidalo prsa, nećkao sam se da li da budim Ritu i pozovem lekara u tako kasne sate; na kraju je došao i dao mi injekciju, a kad je bol popustio, i mene i Ritu obuzela je veselost, upali smo u savršeno raspoloženje, smejali smo se i govorili gluposti, da nas je lekar posmatrao kao šupljoglavce.
    Sledećih dana usledilo je još nekoliko napada - ležao sam apsolutno nepokretan - ošamućen pilulama, kad bih pomerio ruku, lekar je vikao "neka se gospodin ne miče!" - nepokretnost je trajala 2 meseca - sada je već bolje, još četiri meseca ne smem da izlazim iz kuće - ali već odgovaram na najhitnija pisma, slušam muziku. Infarkt, tako se to zove...
    Nisam umro, ipak nešto u meni je ostalo dotaknuto smrću - to pre bolesti nekako je kao iza zida. Nastala je neka nova pregrada između mene i prošlosti.

    Nedelja

    Kod Poljaka koji dolaze iz Poljske može se primetiti nekadašnji unutrašnji kontrdans. Govore - komunizam nas davi, koči razvoj, zemlja je u bedi, nema slobode pisanja... I onda zatim - pa šta? Naša književnost, izgradnja Varšave, naši bicikli i motocikli, naše poštanske marke su među najlepšim i naš balet... Budući da smo takvi kakvi smo, ipak mi krakovski momci smo!
    Ili, ili. Ili je književnost ugušena ili je "velika". Kakav nam to stid ne dozvoljava da se prizovemo sebi, ta manija držanja fazona! Izigravanje učtivosti.
    Poljak koji uspeva da se prizove, istog trena postaje Evropejac i visoke klase. Poljak, koji prikriva, pokušava da se iskaže izvan granica, koji se stidi kao da su današnje ili jučerašnje mrtvilo duha njegova direktna krivica, identifikuje se sa svojom bedom. Ko skine sa sebe dronjke postaje suvereno nag; ko se stidi i krije ispod stolice iskrzane nogavice pokrivajući istovremeno rukom rupe na sakou, on je bednik. Taj naš večiti stid! Ta slabost!
    Gospodin Stanislav Koćik objavljuje od prilike do prilike u nekom pariskom dnevnom listu informativne tekstove o književnom životu u Poljskoj. Nedavno je nastupio sa tekstom u kom me naziva "najviše poljskim od 'velikih' savremenih poljskih pisaca". Vrlo lepo, ali zar ne bi bilo bolje reći "istaknutih"? Ko će da poveruje da je u Poljskoj bilo toliko "velikih" savremenika, kad na Zapadu o tom niko ništa ne zna? Stanislav Ignaci Vitkjevič je prema gospodinu Koćiku "džinovski" (immense) i nemam ništa protiv takve ocene, ali zar nije bolje imati malo smisla za humor i ne suditi tako o "džinovima" i "velikima"? Ponosan sam što je gospodin Koćik iskoristio šansu kako bi pišući o meni prokrijumčario nešto "poljske veličine", ali posledice mogu biti dvosekli mač, jer, iznerviran od tolikog broja veličina, spreman sam da napomenem ponešto tu i tamo u štampi emigrantskoj o umerenosti. Čovek se oseća čudno. Ceo život sam se borio za to da ne budem "poljski pisac", nego ličnost, ja, Gombrovič, ceo takav nalog govorenja "naš" smatram smešnim. "Zadržao je sunce, pokrenuo zemlju, poljsko dalo ga je pleme", to već u Evropi koja nastaje danas gubi smisao. Borio sam se kako bih bio ono što jesam, a evo narod u osobi g. Koćika ponovo me ščepao i načinio od mene pero u svom paunovom repu. Iritirajuće je, takođe, da gospodin Koćik spomenuvši da sam zabranjen u Poljskoj, nije iskoristio da doda, kako ipak figuriram u nekakvim tamo enciklopedijama, kako je nekakav nedeljnik ipak objavio u poslednjih desetak godina esej jednog Jugoslovena i da je ipak moje Venčanje inscenirano negde u provinciji (tri dana je to trajalo, policija je to zabranila). Nešto u prilog vrhunskoj nepristrasnosti? Da li to ipak služi dokazivanju da nije sve tako loše, da ipak kultura u Poljskoj... itd.? Bože sačuvaj! Treba li još tumačiti, da takve smešne zakrpe upotrebljene u važnoj spravi, kakva je cenzura, mogu da probude samilost kod francuskih čitalaca? Bolje bi bilo, gospodine Koćik, kada ne biste mahali Vitkjevičem kao standardom, već bili prosto ozbiljni. To bi i Poljskoj bilo od koristi.
    Drugi primer, još suptilniji, s kojim se više ne može našaliti. Po upadu sovjetske armije u Čehoslovačku pojavili su se u emigrantskoj štampi poljski protesti, neki vrlo bitni, kao protest Andžejevskog. Principijelno ne potpisujem proteste, jer verujem da književnik nije nikakav vodič, ni učitelj, on je privatna osoba i može biti više privatna, nego li druge osobe. Takođe, takvi protesti su se previše umnožili da bi mogli imati uticaj. Ne manje delim u celini njihova osećanja i jesam za njih pun priznanja. Ali jedna sitnica me zadržava, gotovo frojdovska: njihova gotovo detinja sablazan oslanja se na zaborav da je Poljska iskusila isto nasilje. Pa već godinama Poljska je okupirana zemlja - kao danas Češka. Kad bi rekli "za mene je nasilje svakodnevica, znam šta to znači, zato osuđujem rusku najezdu" - sve bi bilo jasno. Ali su zaboravili... čak i oni koji žive u emigraciji. Zaneti Čehoslovačkom zaboravili su sopstvenu sudbinu.
(S poljskog preveo Zoran Đerić)

Mobi dik. predgovor

   
Edvard V. Said


Svojom odvažnom estetskom lepotom i zastrašujućom snagom Mobi Dik je zavredio visokocenjeno mesto i kao roman i kao izuzetan kulturni dokument. Nijedan roman u Evropi nikada nije bio tako stran i sadržao tako neukrotivu energiju. Malo je, ipak, romanesknih junaka koji su upečatljiviji, originalniji i bolje osmišljeni od kapetana Ahaba. Zaplet Mobi Dika je euripidski u svojim mračnim, talasastim obrisima, a sa mnogim najboljim proznim delima deli večito bogat i neodoljiv odjek hodočasničke pripovesti i priče o potrazi. Njegove veze sa Homerom, Danteom, Banjanom, Servantesom, Geteom i Smoletom jesu očigledne zato da bi se mogle primetiti i da bi se u njima moglo uživati. Ne postoje, međutim, romani ili pripovesti o potrazi koji su tako neprestano dramatični kao Mobi Dik, čiji su tvorci toliko skloni upućivanju, simbolizmu, propovedanju, ismevanju i ironiji, čije su struktura i radnja toliko nabijene podacima, navodima, praktičnim (i nepraktičnim) savetima, argumentima i prekrasno privlačnom, opčinjavajućom visokoparnošću.
   
Kao najveće i najekscentričnije književno delo stvoreno u Sjedinjenim Državama, Mobi Dik opšti na toliko različitih nivoa i putem tako brojnih načina da je gotovo neopisiv ili nerazumljiv. Njegov pisac je, međutim, retko kada u svom životu, barem spolja gledano, bio neobičan kao i njegovo remek-delo. Herman Melvil je rođen u Njujorku 1819. kao treće dete i drugi sin roditelja koji su poticali iz istaknutih, izuzetno blisko povezanih porodica; ipak, osmoro dece Melvilovih i njihova majka udovica proživljavali su finansijsku nesigurnost, selidbe i stalnu zabrinutost, a sve se to nastavilo i u Hermanovom životu dugo nakon njegove ženidbe. Uvek je bio bistar, preduzimljiv mladić. Iako je njegovo obrazovanje bilo ograničeno, nekoliko godina je obavljao razne činovničke i nastavničke poslove, potom je putovao širom zemlje, da bi se konačno ukrcao na nekoliko prekookeanskih plovila. Godine 1841. služio je na kitolovcu „Akušnet“; kasnije je bio mornar na mnogim drugim brodovima, između ostalih i na američkoj ratnoj fregati „Sjedinjene Države“. Sve do 1844, prema tome, Melvil je putovao svetom, sabirajući iskustva, utiske i vrednosti iz moreplovačkog života i egzotičnih mesta koji će oplemeniti njegovo pisano delo dugovečnom temom i osobenošću.
   
Melvil se nakon toga skrasio na kopnu, i čini se da je započeo karijeru profesionalnog pisca ponajviše zbog toga što nije mogao da zarađuje za život ni na jedan drugi način. Njegove prve knjige (Tajpi, Omu i Mardi), povrh toga, bile su uglavnom opisi neverovatno bogatih putovanja, uglavnom po Tihom okeanu, i stoga su nastale kao prirodan pisani nastavak Melvilovog moreplovačkog života. Izgleda da je za takve pripovesti postojalo tržište, pa je Melvil, nakon što je počeo da piše, shvatio da je taj posao relativno unosan, da ne kažemo i uspešan. Oženio se, dobio dete 1849, kada je i počeo da radi na Mobi Diku, kojeg je završio u drugoj polovini 1851.
   
Kada se ta knjiga pojavila, ostvarila je, izgleda, tek skroman uspeh. Dakako da ga nije ohrabrila da ikada više napiše nešto slično, premda je Melvil nastavio da objavljuje eseje, romane i poeziju sve do svoje smrti 1891. godine. Kao veoma poznatom piscu svog doba, Melvilu su se divile i takve književne ličnosti kao što su Natanijel Hotorn (kome je Mobi Dik i posvećen) i Henri Longfelou. Iako dete svog vremena – Mobi Dik je, na primer, uronjen u žestoke društvene i političke rasprave iz krizne 1850. godine koje su prethodile Građanskom ratu – Melvil je, paradoksalno, bio predodređen da mu ostane suprostavljen. Mobi Dik je nestao sa književne scene još za vreme Melvilovog života i nije se zaista vratio kao stalno prisutan pred široku publiku sve do sredine 1920-ih kada je ponovo otkriven. Od tada uživa u uspehu kao nenadmašno književno delo, što, u suštini, i jeste.
   
Veliki broj Melvilovih biografa, poput Liona Hauarda, Njutna Arvina i Majkla Pola Rogina, naglašava potpuno američku prirodu njegovog života i dela: njegove nespokojne meditacije o puritanskoj i porodičnoj prošlosti, ali i pripadnost njima; polemike o zakonskim i političkim sporovima (poput ropstva, indijanskog nasleđa i odnosa Amerike sa ostatkom sveta); Melvilovu problematičnu poziciju pisca u relativno novoj republici čija književna tradicija još uvek nema obličje i prepoznatljivost. Sve je ovo, svakako, tačno i izuzetno zanimljivo. Međutim, kao što sam ukazao, Mobi Dik jeste i knjiga suprostavljena samoj sebi kao romanu. To ništa manje ne vredi ni za Melvila kao Amerikanca, budući da obim, prekomerna ambicija i ogromna energija ove veličanstvene priče o lovu na Belog kita, svojom neizmernom snagom, prevazilaze nacionalne, estetske i istorijske granice. Pretpostavljam da je tačno ako se kaže da je samo jedan Amerikanac mogao napisati Mobi Dika, ako podrazumevamo da je jedino čudesno nadaren pisac kakav je bio Melvil mogao takođe biti, kao Amerikanac, opsednut dometima ljudskih mogućnosti. On je u Mobi Diku dočarao susret između smele, sirove i samovoljne sile i neuhvatljive, a opet beskrajno privlačne i potpuno tajanstvene sudbine. Što konture i svrha lika kapetana Ahaba – kvekera, moreplovačkog kapetana iz Nove Engleske i tragičnog junaka – postaju jasnije, to ga više privlači čudovišni albino kit, a ceo sukob između njih dvojice, naizgled, sve teže je shvatiti kao istorijsku, nacionalnu i egzistencijalnu epizodu.
   
Kada se ovako sagleda, Mobi Dikov Melvil neobično podseća na Džozefa Konrada, anglopoljskog pisca Srca tame (1902), tog jezivog romanesknog odjeka velikog američkog epa o lovu na kitove. I Konrad i Melvil su pisci koji su bili nespokojni u svom radnom okruženju, čija su istraživanja perifernih, nepoznatih ili egzotičnih oblasti, zapravo, bila rizična putovanja od svega rutinskog i normalnog, koja su prerasla u ispitivanje uglavnom nepoznatih granica njihovih svetova. Kao takva, prema tome, njihova najradikalnija dela jesu osporavanje samog postojanog identiteta, u Konradovom slučaju evropskog i „belog“ sveta svog doba, a u Melvilovom američkog i nepotpuno ustrojenog sveta mlade republike. Razlika između njih je u tome što je Konrad u Srcu tame pisao o staroj imperijalnoj kompaniji koja dolazi da eksploatiše „novu“ afričku teritoriju, dok je Melvil pisao o novom poduhvatu u kojem se „Pikvod“ otiskuje da otkrije veoma star svet večnih mora o kojem se mnogo toga pisalo.
   
Jedna još zanimljivija sličnost koja povezuje Melvila sa Konradom jeste čudnovatost i neuobičajena nepravilnost njihovih idioma. Iščitavanje obojice predstavlja iščitavanje engleskog, ali retko kada je engleski bio sateran u takve samosvesne, promenjive i nepredvidive izgovore. Konradov izraz proizlazi iz pisanja na stranom jeziku koji je mukotrpno naučio sa dvadeset godina, a potom primenio za opisivanje egzotičnih i vrlo često gotovo neopisivih iskustava, kao na primer u ovom odlomku:

        „Reč ’slonovača’ odzvanjala je u vazduhu, kroz šapat, kroz uzdahe. Čovek bi pomislio da se oni njoj mole. Kroz sve to provlačila se crta sulude pohlepe, kao zadah kakve lešine.“

    Melvilova proza – a svakako i sve u vezi sa Mobi Dikom kao revnosno izvajanim delom književne umetnosti – govori o osobi koja se uvek udaljava od očekivanog ili poznatog. Na jedan veoma dubok i dirljiv način, stoga, putovanje „Pikvoda“ u Mobi Diku nalik je Melvilovom sopstvenom putovanju po jeziku i formi, daleko od običnog života, u alternativni domen vizionarske mašte i potpuno novog stremljenja. To je lako uočljivo u pasusima poput ovoga:

        „Sve što dovodi do bezumlja i muči, sve što pokreće talog sa dna stvari, sva istina sa pakošću u sebi, sve što kida mišice i zgrudvava mozak, sve što je lukavo satansko u životu i u misli – sve zlo, za mahnitoga Ahaba, bilo je vidljivo oličeno i postalo praktično napadljivo u Mobi Diku. On je gomilao na kitovu belu grbu zbir sveg opšteg besa i mržnje koje je njegova celokupna rasa osećala od Adama do danas, a onda, kao da su mu grudi stupa, on je tucao u njima koru svog vrelog srca.“

    Danas znamo da je Melvil počeo da piše Mobi Dika kao priču koja je umnogome zavisila od njegovih mladalačkih iskustava iz lova na kitove. On je taj ukrašeni autobiografski modus, naposletku, dobro i unosno iskoristio u svojim ranijim delima. U jednom trenutku priče, međutim, obuzela ga je neobičnija, a do danas i tajnovitija, tema, upravo slična načinu na koji kapetan Ahab, nakon noćnog ukrcavanja na „Pikvod“, ostaje skriven u mnogo sledećih poglavlja, a potom se pojavljuje da bi u potpunosti dominirao sledom događaja. Drugi pokušaj, koji kritičari ponekad nazivaju drugim Mobi Dikom, zahtevao je potpuno različitu i mnogo uzvišeniju prozu, koju je Melvil naknadno uneo u ono što je već bio napisao. Postojeći tekst Mobi Dika proistekao je iz Melvilovog kalemljenja i ponovnog pisanja te dve verzije, sa njihovim raznim odstupanjima i nedoslednostima za koje se on nije nikada do kraja pobrinuo. Balkington, na primer, pripada prvoj verziji u kojoj je trebalo da ima značajnu ulogu. U konačnom tekstu on se nakratko pojavljuje, a potom nestaje. Izgleda da su te očigledne omaške, začudo, pojačale Melvilov sveukupni utisak.
   
Tako ovaj roman ostaje priča o „Pikvodu“ i njegovoj raznorodnoj posadi, ali i metafizička potraga za apsolutnim, kao i preopširno, često pedantno predavanje o tehnikama lova na kitove, naučnoj disciplini cetologiji i istoriji kitolovaca i kitova. Ali to nije sve. Mobi Dik obiluje aluzijama na Melvilovo iščitavanje „starih knjiga“, kako ih je on dirljivo nazvao. Raspon koji je prikazao u svojoj prozi je zadivljujući, baš kao i nebrojeni odjeci najvećih pisaca koje je poznavao, bilo ranijih bilo tadašnjih. Prvo na šta se poziva, svakako, jeste Biblija kralja Džejmsa, a potom i na pisce uglavnom iz sedamnaestog veka – Miltona, Banjana, Tomasa Brauna i Šekspira – koji potiču iz istog velikog kulturnog perioda kada je engleski jezik bio najsnažniji i najpoetičniji. Bliski savremenici poput Bajrona, Tomasa Karlajla, Ralfa Valda Emersona, Aleksandera Kinglejka i Hotorna ostavili su izrazito jak utisak na Melvila. Uz to, razne vrste putopisa, moreplovačka literatura, savremene političke rasprave i govori koje je Melvil gutao na svom unutrašnjem, meditativnom putovanju u koje se pretvorila usamljena kompozicija Mobi Dika, stopili su se sa klasičnim piscima koje je on duboko uvažavao.
   
Prepoznatljiva Melvilova crta u celoj knjizi jeste njegovo stremljenje ka rečitosti koju mu je njegova neizmerna načitanost dala u izobilju. Ali kao i mnogo toga drugog, rečitost u Mobi Diku nikako nije rutina. Preuveličavanje, nezgrapni humor i često groteskna retorika ne upućuju na veoma obrazovanog čoveka, već na pisca koji neprestano pokušava da zadivi svoju publiku na načine koji odgovaraju brojnim protivrečnim mestima, prikladnim i za obuzimanje pažnje posmatrača i za bestidno impresioniranje na javnom nastupu. U ta mesta ubrajaju se propovedaonica, amfiteatar, gostionica, mornarske kabine, politički skupovi, akademske učionice – svugde gde su ljudi navikli da se okupljaju i zabavljaju bučno ubedljivim, ponekad i razuzdanim govorom. Najveći deo toga je monolog, odnosno, jedan govornik drži slovo i nadglasava sve druge. Sve to se, po mom mišljenju, stalno kreće, smenjujući, uz veliku snagu i neobičan efekat, jednu vrstu utiska sa drugom. Evo primera:

        „Moja je pretpostavka ova: taj mlaz nije ništa drugo do magla. A sem drugih razloga, ja sam na ovaj zaključak nateran i razmišljanjima koja se odnose na veliku urođenu dostojanstvenost i uzvišenost potovu; ja ga ne smatram običnim, praznim stvorenjem, utoliko pre što je neosporna činjenica da ga nikad nisu našli u plićacima niti blizu obala, kao ponekad sve druge kitove. On je težak i dubok. Ja sam ubeđen da sa glava svih teških i dubokih stvorenja, kao što su Platon, Pir, Đavo, Jupiter, Dante itd, uvek odilazi neka poluvidljiva para dok oni misle neke duboke misli. Dok sam sastavljao jednu malu raspravu o večnosti, ja sam iz radoznalosti postavio ogledalo preda se, i nije mnogo prošlo, a ja sam video kako se u njemu ogleda neko neobično zapleteno vijuganje i talasanje iznad moje glave.”

    Ovo je skoro pa neuspešno, jer toliko je dug put od ozbiljnosti početka do rečenica gde „težak i dubok“ prerasta u „teških i dubokih“, nakon čega sledi veoma raznovrstan spisak, pa lažno herojsko poređenje koje se razvija između pota i govornika, kao pisca „jedne male rasprave o večnosti“ sa „nekim neobičnim zapletenim vijuganjem i talasanjem“ iznad glave. Ovde se oseća silazak sa uzvišenih na prizemne teme, ali ima i velike bojazni od neizvesnosti, kao da Melvil nije mogao da nastavi bez digresije ili komične samosvesti. Dobijamo iznenadnu promenu okruženja – orator se premešta sa predavačke katedre u kafanu. Iz ozbiljnog učenjaka ili mudraca on se pretvara u pripovedača neverovatnih priča. Te promene se skoro neprestano odvijaju u romanu, ali umesto da izluđuju, one pružaju veliko zadovoljstvo, kao i čulno uzbuđenje pri čitanju Mobi Dika.
   
Razlog tome je psihološke prirode. Melvil nas poziva da podelimo ispredanje pripovesti čije iščitavanje uzrokuje bojazan i neizvesnost, jer su njene glavne niti neucrtane i bez presedana. Kada stigne do poslednje potere, Melvil svodi svoju prozu na nivo koji je neophodan za sudbinski sudar Ahabove opsesivne manije sa snagom i besom Belog kita. Odbacuju se svi nepotrebni manirizmi i tropi – sukob se razotkriva do svoje ogoljene suštine. Istovremeno, međutim, kao da odlaže vatreno uzbuđenje koje donosi ključni susret u romanu, Melvil tumara unaokolo, poput samog „Pikvoda“, posmatrajući, učeći, eksperimentišući, smejući se, razmišljajući i pripremajući se, sve vreme osećajući neumitni, vrebajući pritisak Mobi Dika sa kojim se mora sukobiti i suočiti.
   
Premda se većina digresija koristi za izbegavanje i odlaganje neumitnog, one donekle proističu iz Melvilove osobene pripovedne ličnosti, onoga što ona smatra da čini i kako i gde se predstavlja u istorijskom svetu. Mora se, naravno, krenuti od Ismaila, pripovedača u prvom licu. On nam se neposredno obraća već na samom početku, izgovarajući možda najčuveniju uvodnu rečenicu iz velikih proznih dela: „Zovite me Ismail.“ A njegov život i podvizi – u celibatu, uzvišeni, melanholični, usamljeni i razigrani, smešteni na rub samoubistva – uokviruju pravu obznanu priče, ali je ne sadrže u potpunosti. Ismail je svedok većine događaja u Mobi Diku, mada ne može da bude sa Ahabom i Starbakom, ili nasamo sa Ahabom, za vreme tih strastvenih, šekspirovskih, dramatičnih dijaloga i monologa. U takvim trenucima, kao i tokom neobuzdanih izliva eruditivnosti u romanu, sam Melvil često preuzima tok pripovedanja podržavajući Ismaila.
   
Ova neobična dvojnost u pripovedanju, kojom Melvilov glas dopunjava Ismaila kao glavnog pripovedača, odnosi se i na Melvilov pojam romanopisca i na smisao priče o Mobi Diku. Prvo da razmotrimo potonje. Veliki deo razmetljivosti i hvalisanja u tonu pripoveda-nja, kako se roman razvija, ima za cilj da uspostavi presudnu važnost lova na kitove u Nantaketu kao privredne grane, avanture i dostignuća. Istina je da se za to mogu pronaći primeri i kod drugih naroda, ali pripovedač tvrdi da nijedan kitolovac nije tako velik i važan kao onaj iz Nantaketa, koji se vrlo gromoglasno slavi u četrnaestom poglavlju „Nantaket“. Melvil tu pojašnjava da je lov na kitove za Nantaket, a i njegovu priču, ono što su imperije za Britaniju, Rusiju i druge velike centre moći.
    Ismail u izuzetno bremenitom pasusu kaže:

        „Neka Amerika doda Meksiko Teksasu i složi Kubu iznad Kanade; neka Englezi pritisnu svu Indiju i neka na Sunce udare svoju blistavu zastavu; dve trećine ove vodozemne lopte pripadaju Nantakećaninu. Jer, more je njegovo; ono je njegova svojina kao što je carevina careva; ostali pomorci imaju pravo da prolaze njime. Trgovački brodovi su samo produženi mostovi; a naoružani brodovi su samo plovne tvrđave; čak i gusari i gusarski brodovi, mada plove morima kao što razbojnici hodaju drumovima, samo pljačkaju druge brodove, druge delove zemlje kao što su i sami, a i ne pokušavaju da izvuku svoje izdržavanje iz samo bezdne dubine. Jedino Nantakećanin živi i baškari se na moru; on jedini, po biblijskim rečima, silazi na njega u brodovima, i preorava ga tamo-amo, kao neko svoje naročito poljsko dobro. Tu je njegova kuća; tu obavlja on svoj posao koji ni Nojev potop ne bi mogao da prekine mada je progutao sve one milione u Kini. On živi na moru kao prerijski tetrebi na preriji; krije se između valova, pentra se na njih kao što se lovci divokoza pentraju na Alpe. Godinama on ne zna za kopno, tako da kad najzad dođe na njega, miriše mu ono kao neki drugi svet, čudnije nego što bi Mesec mirisao jednom stanovniku Zemlje.“

    Imperije su obeležje savremenog sveta; ranije pominjanje „Aleksandara“ (Makedonskog i ruskog) dopunjava Ismailov osećaj u ovom pasusu da svet dele preduzimljivi osvajači. Kao relativan novajlija u borbi za imperijalnu prevlast, Amerika mora da postavi sopstveni, ali upadljivo drugačiji, zahtev. Dok druge imperije vladaju kopnom, Amerika traži neprikosnovenost na vodi, a dok drugi moreplovci koriste okeane kao puteve od jedne obale do druge ili kao poprište za ono što čine na kopnu (na primer, haranje) samo Amerikanci, naročito Nantakećani, žive na moru i od njega. Sve to je diskurs novopridošlih imperijalista, koji grade manje-više potpun, nezavisan oblik života na moru, toliko nezavisan da će samo kopno vremenom postati stran i neobičan element. Ismail zahteva imperijalni poduhvat čije će osobine moći da obezbede Amerikancima iz Nantaketa alternativna sredstva preživljavanja, ali i mogućnost ostvarivanja istinski drugačijeg, čak avangardnog, dostignuća.
    Te preuveličane izjave o američkoj potrazi za svetskom neprikosnovenošću jesu, naravno, šaljive i treba ih iščitavati uglavnom u estetskom kontekstu. Niko, međutim, nijedan Amerikanac niti neamerikanac, koji je pročitao ovaj izvanredni roman, nije posumnjao da je u takvim odlomcima i u Ahabovoj grandioznoj potrazi Melvil veoma precizno uočio nit imperijalnog motiva koji se postojano provlači kroz istoriju i kulturu Sjedinjenih Država. Daleko od pojednostavljenog i uprošćenog, diskurs američke posebnosti koji Melvil tako snažno predočava u veličanstveno energetičnoj dikciji Mobi Dika, počinje puritanskom „misijom u divljini“, a nastavlja se doktrinama poput Manifesta sudbine, „obezbeđivanja sigurnosti u svetu zarad demokratije“ i „povlačenja crte“. Ona je nadahnula vojne i ekonomske pohode koji su razorili, a potom težili da obnove Aziju, Latinsku Ameriku, države u Tihom okeanu i Evropu. Američka posebnost je, pre svega, odvela državu od „belačke naseobine do svetske hegemonije“ (kako je to V. Kirnan sročio), bez predrasude o svom moralnom žaru ili opiranju da promeni sliku o sebi kao nepobedivoj sili na strani dobra u svetu. Melvilov doprinos je u tome što on predočava to korisno dejstvo, ali i pogubnost američke prisutnosti u svetu, pokazujući i njene samoopčinjujuće pretpostavke o svom sudbinskom značaju.
   
Takva tumačenja umnogome se slažu sa samim Ismailom, koji ne samo da je moreplovac na nantakećanskom brodu, već odbačeno siroče i „isolato“. Simbolizam obdarenog i prokletog neprestano obigrava oko njega. Pored otpadnika, brodolomnika i mornara koji sačinjavaju posadu „Pikvoda“, Ismail je, stoga, daleko od imitacije kopnenih imperijalista; njegova osionost je potpuno drugačija i ekstremna, sa malo ograničenja i zapreka. Deluje da je Melvil ambivalentan i paradoksalan kada se radi o izuzetnosti ili tipičnosti kitova. Oni bi, s jedne strane, trebalo da predstavljaju Ameriku, mladu imperiju koja počinje da zauzima svoje mesto među drugim svetskim imperijama. S druge strane, pošto je Melvil toliko nastrojen da pokaže da su oni drugačiji – a time i prinuđeni da budu sve različitiji kako se priča razvija: razlika ima unutrašnju sklonost da se pojačava i udaljava od „istovetnosti“ – njegovi zahvati u romanu, „koji podstiču na razmišljanje“, još više udaljavaju Ahaba, Ismaila i „Pikvod“ od normalnosti, a to ih zapravo udaljava od ljudske zajednice, ili čak razumevanja.
    Deo snage Mobi Dika – i Melvilovog junaštva kao pisca – potiče od svesne odluke da se ne reši u celosti ova apsolutno suštinska nedoumica. Korisno je podsetiti se da su se, na primer, evropski romani oslanjali na sličnu antitezu. Bilo da su u pitanju Ema Bovari ili Robinzon Kruso, prozni protagonisti bili su tipični pripadnici buržoazije i neuobičajeno, čak ekscentrično drugačiji u isto vreme. Za njih nije bio prosečan, porodični život, odnosno prihvatljiva karijera advokata ili računovođe. Svekolika svrha klasičnog realističkog romana bila je da se pokaže da njegovi junaci i junakinje pripadaju prepoznatljivoj društvenoj formaciji, ali takođe i da znatno odstupaju od nje. Usled njihove energije i odstupanja (realistički roman je, napokon, veoma konzervativna forma), velikim romanesknim junacima dodeljuje se jedna od dve prilično uobičajene sudbine – ili ponovo postanu deo društva, kao u romanima Džejn Ostin koji se redovno završavaju brakom i imetkom; ili naprosto umiru, pošto, kao sirota Ema Bovari, ne mogu da se prilagode.
   
Melvilovi likovi moreplovaca u Mobi Diku, zapravo, čine istrajno osmišljavanu i osvedočenu američku alternativu obrascu evropskog romana, za koji se mora reći da je takođe u vezi sa jednim imperijalističkim poduhvatom (Kruso je kolonizator, mnogi Dikensovi i neki Balzakovi poslovni ljudi su trgovci na Istoku, Berta Mejson iz Džejn Ejr je sa Kariba, brojni likovi Ostinove imaju veze sa mornaricom i kolonijalnom trgovinom, Takerijev Džozaja Sedli je nabob... Spisak je veoma dug). Za Melvila, ipak, američko društvo nije bilo tako stabilno, uspostavljeno i ustanovljeno kao evropsko. Za svakoga iz tog društva, čak i za one koji nisu bili doseljenici, lako se moglo utvrditi doseljeničko poreklo. Kao što je Henri Džejms rekao u svom sjajnom, kratkom i blagonaklono pokroviteljskom traktatu o Hotornu, Amerikanci su nužno svesni „nepripadanja evropskoj porodici, svoga mesta na obodu civilizacijskog kruga umesto u njegovom središtu i oglednog elementa koji još uvek nisu odbacili u svom velikom političkom poduhvatu“. Nemajući „suverena, dvor, ličnu odanost, aristokratiju, crkvu, sveštenstvo, vojsku, diplomatsku službu, zemljoposednike, palate (...) književnost, romane, sportsku klasu – ni Epsom ili Askot“,1 Džejms kaže da američki pisac mora da se osloni na humor ili znatno ograničen pastoralni stil, najpogodniji za opisivanje „šetnji u prirodi i vožnji kočijama“.
   
Melvil je bio suviše ambiciozan za tako prefinjen i bezazlen domen. Njegov roman će nanovo ustanoviti romanesknu formu ukoliko to bude potrebno i postati potpuno američka varijanta evropskog obrasca. Njegovi junaci će biti dvostruki izgnanici, Amerikanci u begu iz Evrope i iz Amerike. Njihov vođa Ahab će prkositi gotovo svim najvećim, najuzvišenijim, a stoga i nečovečnim normama. Njegovo držanje je uvek ceremonijalno, herojsko i neizmerno dostojanstveno dok poput visokog satanističkog episkopa osveštava harpun u ime Đavola. Nezadovoljna osnivanjem alternativnog, svemuškog domaćinstva na brodu, „Pikvodova“ posada će preokrenuti ceo svet zbog čega će Melvil ponovo napisati celu istoriju naše planete iz perspektive lova na kitove. Kao što je rekao u jednom laskavom prikazu Hotornove zbirke Mahovine iz stare svešteničke kuće (Mosses from an Old Manse), napisanom dok je radio na Mobi Diku, Amerikanac je mogao da bude osoben genije, premda pun „puritanske tmine“ i „snage crnila“. Dovodeći tu uzvišenu raspravu do zaključka, Melvil koristi Hotorna da uspostavi kulturnu nezavisnost Amerike i to čini sa zapanjujuće osionom, provokativnom nadmenošću.

        „...nijedan američki pisac ne treba da piše kao Englez ili Francuz; neka piše kao čovek, jer onda će biti sigurno da piše kao Amerikanac. Manite nas ove bostonske primese književnog dodvoravanja Engleskoj. Ako iko mora da se dodvorava, neka to Engleska čini, a ne mi... Dok se žurno pripremamo za međunarodnu političku prevlast koja nas proročanski iščekuje na koncu ovog stoleća, mi smo u književnom smislu žalosno nepripremljeni za nju... Hrabro prezrimo sva oponašanja... I negujmo svaku verodostojnost... Istina je da je, po našem mišljenju, ovo pitanje nacionalne književnosti otišlo predaleko kad se radi o nama, tako da na neki način moramo postati nasilni, inače će nam ovaj trenutak umaći ili će nadmoć ostati daleko iza nas, pa ćemo je jedva i moći zvati našom.“

    Ovo su jake reči koje su od male pomoći u objašnjavanju energije, da ne kažemo demonizma, Ahabovog lika, tog bezbožnog čoveka nalik bogu. Premda „Pikvod“ predstavlja američko odstupanje od evropske imperijalističke norme, sam njegov zapovednik je kriminalizovano (Ismailova reč za njega je „uzurpator“) odstupanje od odstupanja. Mobi Dik, stoga, daje čitaocu umnožavajući niz alternativa onome što su omogućili evropski romani. Svi Melvilovi alternativni likovi i sve situacije jesu potvrda individualnosti, kao i pokazatelj zajedničkog identiteta. Ahab je Ahab, i stanovnik Nantaketa; posada „Pikvoda“ je izuzetno raznolik skup pojedinaca i slika američkih rasa, klanova i religija; ovaj roman sadrži opsesivno ličnu kao i nacionalnu putanju.
   
Umesto da je reši, Melvil zapravo održava tu napetost što duže može – „Pikvod“ nastavlja svoj put do konačnog susreta sa Mobi Dikom, sukobljava se sa morskom nemani i strada od nje. Ismail se vraća na samom kraju, uglavnom da bi potvrdio da je siroče i verovatno da bi zabeležio svoj iskaz. Ali snažno motivisana i monumentalno nekonvencionalna patnja u ovom romanu zahteva dalje razmatranje. Veliki deo toga u njemu čini borba unutar ograničenja i protiv njih – Ahab želi da ubije Belog kita koji je otelotvorenje svega što ga mori. Melvilova sopstvena proza deli taj isti nepraštajući nagon dok dovodi istoriju, stvarnost, ličnost, pa čak i kosmologiju pred svoj monomanični pogled. Stav koji Melvil najbolje zastupa kao romanopisac jeste nepokolebljiva sveobuhvatnost, kao što i pristaje nekome ko ne samo da odgovara Ahabovoj monomaniji, već – u vidu Ismaila, poslednjeg preživelog člana „Pikvodove“ posade i Melvilovog pripovedačkog alter-ega – može i da nadživi samog samoubilački nastrojenog kapetana.
   
       Kažu da u prva dva čina prve i opravdano zaboravljene opere Ričarda Vagnera svi junaci ginu, zbog čega u trećem činu ostaju jedino raspevani duhovi. Neka vrsta iste neobuzdane i sveobuhvatne energije jezdi i Mobi Dikom, a najupečatljivije se predočava u Ahabovoj mahnitoj potrazi za Belim kitom. Niko ne može odvratiti ili sprečiti Ahaba da osudi sve oko sebe na istu grozničavu opsesiju. Ahab sebe poredi sa vozom u kojem je njegova „duša ižlebljena da juri“; čak i on priznaje da je to „pomamljena pomama“, što je opažanje koje daje nebičnu snagu često ponavljanoj tvrdnji da „Ahab je Ahab“.
   
     Kada sam ranije rekao da je Mobi Dik, poput Srca tame, osporavanje koncepta stabilnog identiteta, imao sam na umu tu kombinaciju maničnog samotraženja i zatiranja. Ahab nikada neće prestati da bude Ahab, a činjenica da on nije samo opskurni čudak, već i veličanstveni junak koji je i potpuni vladar na „Pikvodu“, zapravo je Melvilov način da pokaže neku vrstu prilično pomahnitalog izvršnog duha. S. L. R. Džejms, izuzetni karipski istoričar i esejista, kaže u Moreplovcima, otpadnicima i izgnanicima (Mariners, Renegades and Castaways) da Ahab predstavlja industrijskog magnata koji stremi američkoj moći i uspehu. Melvil se, ipak, takođe divi Ahabu i vidi u njemu ubedljiv primer novog imperijalizma kojeg pripisuje Sjedinjenim Državama. Postoji jasna logika, međutim, u Melvilovoj dramatizaciji činjenice da, kada se otpočnu osvajanje, traženje identiteta i čvrsto stremljenje nekom veličanstvenom cilju, onda se ne mogu postaviti stvarne granice. Mislim da smisao toga zatim postaje da se ne mogu pritiskati kočnice na tom ogromnom teretnjaku, niti očekivati da stvari ostanu iste. Energija oslobođena u takvoj sili diskretno preobražava sve, jasno i očito do ispunjenja, pa čak sve do smrti ili potpunog uništenja. Čitati Mobi Dika znači biti preplavljen Melvilovom strašću za eliminisanjem kompromisa, prihvatljivih rešenja, bilo čega slabijeg od krajnje želje da se ide napred. Premda uglavnom govori o jednom brodu, njegovom zapovedniku i posadi, takođe je tačno da Melvil darežljivo daje naznake da je ovaj roman američka nacionalna pripovest, neka vrsta znamenja patrije.
   
         Ali čemu, napokon, toliki obim, ta gotovo gigantska masa, za nešto što je, naposletku, prozno delo? Nameće se veliki broj mogućnosti. Jedna je da Melvil nije samo romanopisac, već i nepopravljivi zanesenjak. Naučio je od Karlajla, a možda i Svifta, da ako svoju temu vidiš iz osobene tačke gledišta, onda moraš da odeš dalje i celu ljudsku istoriju sagledaš iz tog ugla. Doslednost u osnovnoj priči o lovu na kitove u Mobi Diku značila je da je Melvil morao sve da joj dosledno i prilagodi. Voda je, stoga, univerzalni element sveta, njeni najveći heroji bili su mornari i ribari, i tako dalje. Mobi Dik je kosmologija, a „Pikvod“ ne samo Nojeva barka već uža porodica, baš kao i Jejl i Harvard. Melvil pretvara odsustvo društvenih institucija u Americi, koje je zapazio Henri Džejms, u priliku da izgradi potpuno novo kvazidruštvo. Sa svojim kompletnim tečajem iz lova na kitove i njegove istorije, Mobi Dik jeste najveći priručnik u američkoj književnosti. On, poput Hemingvejevog dela Smrt po podne (Death in the Afternoon), spaja autodidaktično sa filozofskim, stvarajući svojim zanosom ogroman opseg. Podela kitova, rasprave o belini i strategiji, istraživanja istorije, legendi, predanja i učenja i njihove rekonstrukcije čine Mobi Dika nešto manjim od sveobuhvatne epistemologije, od knjige koja savetuje kako treba razmišljati, u kojoj Melvil spaja neizvesnost i dovitljivost bilo kog velikog otkrića sa neuporedivom virtuoznošću.
   
        Drugi razlog za prihvatljivu, čak neophodnu zgusnutost ovog romana jeste taj što je ovo, kao što sam rekao, knjiga o prelaženju granica, snažnom upiranju i prekoračivanju ograničenja. Ahab se razlikuje od Starbaka i Staba, na primer, zato što, za razliku od njih, uvek traži „niži sloj“. Površine za njega postoje da bi se išlo ispod njih, pravila da bi se kršila, a autoritet da bi mu se obraćalo sa gordošću i jednom vrstom prezrive oholosti. To što je Ahab čovek koji pati zato što je s tugom ostavio mladu ženu i porodicu da bi tragao za ličnom opsesijom čini ga još verodostojnijim, možda i više čovekom, ali ne manje divom. Izmrcvarenog tela, podbunjenog ludačkom svetošću i čistotom potrage za Mobi Dikom, on je kao tumarajući Filoktet – on svakoga privlači i svakome je potreban, a istovremeno sve u izvesnom smislu odbacuje, pa čak i prezire.
   
        Ali ogromnost Mobi Dika je, mislim, važan vid Melvilovog sopstvenog gorostasnog temperamenta kao pisca. Čini se da je on u ovom romanu omogućio pun izraz svojim najličnijim i najopasnijim mislima, iako se retko odriče prozne discipline koju je izabrao za svoja pripovedna pregnuća – same potrage za kitom. Čitajući Mobi Dika, stiče se utisak da je Melvil zašao tamo gde bi se vrlo malo drugih usudilo da ide. Otuda su se pojavile razne vrste tumačenja Ahabovih stremljenja i značaja Belog kita: svađa sa Bogom, neposredan sukob sa podsvešću, iskustvo čistog zla, nespokoja, straha itd. Sve te teze su ubedljive, a naravno pobuđuje ih na neki način i Melvil za koga samo postojanje jednog Ahaba i jednog Mobi Dika obezbeđuje pogodnu priliku za proricanje, viziju svetske istorije i blisko povezivanje genijalnosti i ludila. Po svojim nepreglednim prostranstvima i Melvilovom rasplamsanom, originalnom stilu, Mobi Dik je (deluje glupo da se to kaže ovako) o celom svetu. On rado obuhvata sve, ostavljajući nižim oblicima postojanja sitnice poput rešenja, nedoslednosti, pa svakako i procenjivanja posledica tako ogromnog i potresnog iskustva.
   
        U Mobi Diku postoji, naposletku, neka vrsta nepažljivosti koja je, mislim, jedan od najbitnijih ključeva za objašnjavanje njegove impozantne veličanstvenosti. Uporedo sa drugim velikim umetnicima devetnaestog veka poput Balzaka, Vagnera i Dikensa, Melvil stvara novi svet. Za razliku od većine njih, međutim, on je više usredsređen na izgrađivanje tog sveta nego na njegovo poboljšavanje ili održavanje. Zato je njegov svet u Mobi Diku tako izvanredno neplodan, neobnovljiv i momački, tako pomno, neoprostivo muški. Žene i porodice se ostavljaju. Lov na kitove je delatnost koju u potpunosti obavljaju muškarci. Ahab, Mobi Dik, Ismail i svi ostali jesu muškarci, od kojih neki, poput Kvikvega, ponekad igraju ulogu žena. Zapanjujuće je uočiti da su sve Melvilove aluzije na Orijent – i prisustvo ljudi poput Fedale i njegovih Parsi saradnika – takođe muževne; tu nema harema, ni bašti čulnih zadovoljstava. Ako Ahabova potraga ima nešto zajedničko sa Faustovom, onda njegova Grečen nije Jelena već grubo, dečački imenovani mužjak (Melvilov uzor je bio legendarni pot Moča Dik). Vrlo je ganutljivo na kraju, stoga, kada „Pikvod“, nazvan po jednom istrebljenom indijanskom plemenu, tone poput mrtvačkog kovčega sa celom posadom, ostavljajući Ismaila da ga spase „Rahela“, „koja je pobožno krstarila“. Kao što mnogi kritičari tvrde, junaci Mobi Dika, otpadnici, moreplovci, izgnanici i siročad, jesu mikrokosmos Amerike, ali Amerike koju Melvil vidi na veoma pristrasan, namerno iskrivljen i ekscentričan način u kojem se odstupanje zemlje pojačava jednom vrstom manijakalne promišljenosti.
   
      Ahab ne razmišlja o šteti koju nanosi sebi ili „Pikvodu“. Poslednji gest u ovoj pripovesti je prkosan – Taštego zakucava jastreba na vrh jarbola dok satanski brod i njegova posada tonu u ništavilo. T. H. Lorens je 1922. napisao izuzetno pismo jednom svom prijatelju, u kojem je pisac Sedam stubova mudrosti (Seven Pillars of Wisdom) priznao da je „sakupio na polici ,titanske’ knjige (obeležene veličinom duha, odnosno ,uzvišenošću’ duha, kako bi to Longin nazvao) i to: Braću Karamazove, Zaratustru i Mobi Dika. Moja ambicija je da napišem četvrtu na engleskom.“ U drugim svojim pismima Lorens je opisao te „velike“ knjige i kao umetničke promašaje „kojima nedostaje arhitektura, ravnoteža delova, povezanost, aerodinamičnost“; dodao je da su to „knjige u kojima su pisci uzleteli poput raketa i eksplodirali“.
   
              Šta god mi mislili o Lorensovom ličnom doprinosu toj selektivnoj, ali uglednoj kolekciji nedarežljivih, zahtevnih i plahovitih knjiga, njegove primedbe su pronicljive, a izbor prideva, „titanske“, izvanredan. Titani su bili vrsta grčkih božanstava čije je pokolenje prethodilo poznatim olimpijskim bogovima kao što su Zevs, Apolon i Hera. Najčuveniji pripadnik ove najranije i neustrašive skupine bio je Prometej, čija je hrabrost darovala ljudima vatru, a njemu donela Zevsovo večno kazneno mučenje. Melvil nekoliko puta sa divljenjem upućuje na Ahaba kao prometejskog junaka. Roman i protagonisti dele istu veličinu i nepromišljenost – njihovo zajedničko ostvarenje putem spektakla i drame može se dosegnuti samo jednom; neponovljivo je. Uprkos prizorima gnevne smrti i žalosti koji zatvaraju roman, međutim, ne smemo zaboraviti i dalje postojeću životnost samog Mobi Dika koji zauvek otplivava iz vida. Kitova neodrediva energija i moć potcrtavaju ovaj roman u istoj meri kao i Ahabova tragično večna potraga. Melvil uspeva da održi ta dva elementa u večnoj antitezi. Oni žive jedan od drugog, ali u međusobnom opiranju – Prometej prkosi Zevsu i lešinaru koji se hrani njegovom jetrom ne lomeći mu duh. Lepota je u tome što, kad zatvorimo knjigu, shvatamo da kit zavisi od čoveka koliko i čovek od kita, a da ni za jednog nema spasenja niti spokoja.

        „Prema tebi se kotrljam, kite, što sve razaraš, ali ne pobeđuješ; do kraja ću se nositi s tobom; iz sred srede samoga pakla jurnuću da te probodem; iz mržnje pljujem svoj poslednji dah na tebe. Potopi sve mrtvačke sanduke i sva mrtvačka kola u jedan zajednički vrtlog! I pošto nijedan od njih ne može biti moj, vuci u komadićima dok te još gonim, mada sam vezan za tebe, ti prokleti kite! Eto, ja bacam koplje!“
    (S engleskog preveo Igor Cvijanović)

Mobi Dik, Ep o neuhvatljivom 

Džil Lapur, Herman Melvil kod kuće 

Raj iz drugog ugla, Mario Vargas Ljosa

Prevela: Tamara Horvat Kanjera


Prvo poglavlje


FLORA U AUXERREU

Travanj 1844.

Otvorila je oči u četiri u zoru i pomislila: ‘Danas počinješ menjati svet, Florita.' Nije je opterećivala pomisao da će staviti u pogon mašineriju koja će nakon nekoliko godina preobraziti čovečanstvo tako što će nestati nepravde na svetu. Osećala se smirenom, punom snage da se suoči s preprekama što će joj stati na put. Kao onog popodneva u Saint-Germainu pre deset godina na prvom sastanku sensimonovaca, kad je, slušajući kako Prosper Enfantin opisuje mesijanski par koji će iskupiti svet, samoj sebi čvrsto obećala: ‘Žena mesija bićeš ti.' Jadni sensimonovci sa svojim pomahnitalim hijerarhijama, svojom fanatičnom ljubavlju prema nauci i idejom da je za ostvarenje napretka dovoljno u vladu postaviti industrijalce i upravljati društvom kao firmom! Ostavila si ih daleko za sobom, Andalužanko.

Ustala je, obavila toaletu i obukla se bez žurbe. Prethodne noći, nakon posete slikara Julesa Laurea, koji joj je zaželeo sreću na njenoj turneji, dovršila je pakiranje prtljage i zajedno sa sluškinjom Marie-Madeleine i vodonošom Noëlom Taphanelom spustila ju je u podnožje stubišta. Sama se pobrinula za torbu s netom štampanim primercima Radničkog saveza; morala je zastati svakih nekoliko stepenica da uzme daha, jer je bila veoma teška. Kad je kočija došla pred kuću u Rue du Bac da je odveze na pristanište, Flora je već bila budna nekoliko sati.

Još je bila mrkla noć. Bile su pogašene plinske lanterne po uglovima i kočijaš, utonuo u šinjel iz koga su mu virile samo oči, podbadao je konje fijučući bičem. Čula je zvonjavu zvona Saint-Sulpicea. Samotne i mračne ulice doimale su se sablasno. Ali na obalama Seine pristanište je vrvilo putnicima, mornarima i nosačima koji su pripremali brod za polazak. Čula je naredbe i uzvike. Kad je brod isplovio ocrtavajući penastu brazdu na smeđoj vodi reke, sunce je sjalo na proletnom nebu, a Flora je pila vrući čaj u kabini. Ne trateći vreme, pribeležila je u svoj dnevnik: 12. aprila1844. I smesta je stala proučavati svoje suputnike. Stići će u Auxerre kad padne mrak. Dvanaest sati da obogatiš svoje znanje o siromašnima i bogatima iz ove rečne zbirke uzoraka, Florita.

Brodom je putovao tek pokoji buržuj. Znatan broj mornara s brodova koji su vozili u Pariz poljoprivredne proizvode iz Joignyja i Auxerrea vraćao se na mesto polaska. Okružili su svoga gazdu, dlakavog, grubog crvenokosog pedesetogodišnjaka s kojim je Flora ugodno proćaskala. Sedeo je na palubi među svojim ljudima u devet ujutro i davao im hlebaa koliko su hteli, sedam ili osam rotkvica, mrvu soli s dva tvrdokuhana jaja po glavi te u kositrenoj čaši, koja je kružila od ruke do ruke, po gutljajčić domaćega vina. Ti mornari s trgovačkih brodova zarađivali su franak i po za jedan dan tlake, a za dugih zima jedva bi preživljavali zbog oskudice. Njihov je posao pod vedrim nebom bio mukotrpan u doba kiša. No u odnosu tih ljudi prema svome gazdi Flora nije zapazila udvornost engleskih mornara koji su se jedva usuđivali pogledati svoje šefove u oči. U tri posle podne gazda im je poslužio poslednje jelo za taj dan: kriške šunke, sir i kruh, koje su pojeli u tišini posedavši uokrug.

U luci Auxerrea potrajalo je pakleno dugo dok nisu iskrcali prtljagu. Bravar Pierre Moreau bio joj je rezervisao hotel u centru, malen i star, u koji je stigla u svitanje. Dok se raspakiravala, pomaljala su se prva danja svetla. Uvukla se u krevet znajući da neće sklopiti oka. No prvi put nakon duže vremena ono malo sati što ih je provela ispružena gledajući kroz kretonske zavesice kako se razdanjuje nije maštala o svojoj misiji, patničkom čovečanstvu ni radnicima koje će unovačiti za Radnički savez. Pomislila je na kuću u Vaugirardu u kojoj se rodila, na pariškoj periferiji, u četvrti istih ovih buržuja koje je sada mrzila. Sećaš li se doista te kuće, prostrane, udobne, s njegovanim vrtovima i zaposlenim dvorkinjama ili njezina opisa iz usta svoje majke kad više niste bile bogate, nego siromašne, pa su bespomoćnoj gospođi te laskave uspomene pružale utehu u dvema neurednim, pretrpanim i ružnim sobicama u Rue du Fouarre koje su prokišnjavale? Morale su se onamo skloniti nakon što su im vlasti uzele kuću u Vaugirardu, navevši da brak tvojih roditelja što ga je u Bilbau sklopio prognani francuski župničić nije valjan i da je don Mariano Tristán, Španjolac iz Perua, građanin zemlje s kojom je Francuska u ratu. Verovatno je, Florita, tvoje sećanje zadržalo iz tih prvih godina samo ono što ti je majka ispripovedala. Bila si premalena da bi se sećala vrtlara, dvorkinja, nameštaja tapeciranog svilom i baršunom, teških zastora, predmeta od srebra, zlata, kristala i porculana oslikanog rukom koji su ukrašavali salon i blagovaonicu. Madame Tristán bežala je u divnu prošlost Vaugirarda kako ne bi gledala oskudicu i bedu zaudarajuće Place Maubert koja je vrvila od prosjaka, lutalica i propalica te Rue du Fouarre prepune krčmi u kojoj si provela one godine detinjstva kojih si se veoma dobro sećala. Gore-dole s lavorima s vodom, gore-dole s vrećama smeća… Uvek u strahu da ćeš na strmim stubama crvotočinom izgrizenog i škripavog stubišta sresti onog starog pijanca ljubičasta lica i natečena nosa, strica Giuseppea, čoveka nemirne ruke koji te prljao svojim pogledom i katkad štipkao. Godine neimaštine, straha, gladi, tuge, posebno kad bi tvoja majka zapala u satirući stupor, nesposobna da prihvati svoju nesreću nakon što je živela kao kraljica sa svojim mužem – svojim zakonitim mužem pred Bogom, kud puklo da puklo – don Marianom Tristánom y Moscosom, pukovnikom vojske španjolskoga kralja, prerano umrlim od munjevite apopleksije 4. juna1807., kad si imala jedva četiri godine i dva meseca.

Također je bilo malo verovatno da se sećaš oca. Puno lice, guste obrve i kovrčav brk, lagano roskast ten, ruke pune prstenja i dugi sivi zalisci koji su ti navirali u jećanje nisu pripadali don Marianu, tvom ocu od krvi i mesa koji te nosio u naručju da gledaš leptire što su lepršali među cvećem u vrtu Vaugirarda i koji bi se katkad ponudio da te hrani na bočicu, tom gospodinu koji je provodio sate u radnoj sobi čitajući hronike francuskih putnika po Peruu, tom don Marianu kome je u posetu dolazio mladi Simón Bolívar, budući Osloboditelj Venezuele, Kolumbije, Ekvadora, Bolivije i Perua. Pripadali su portretu koji je tvoja majka istaknula na noćnom stoliću u stančiću u Rue du Fouarre. Pripadali su don Marianovoj uljanoj slici koju je posedovala obitelj Tristán u kući u Ulici Santo Domingo u Arequipi, pred kojom si provela sate promatrajući je, sve dok se nisi uverila da je taj pristali, otmeni i uspešni gospodin tvoj otac.

Kad je začula prve zvukove jutra na ulicama Auxerrea Flora je znala da više neće moći zaspati. Njeni su sastanci počinjali u devet. Bila ih je ugovorila nekoliko zahvaljujući bravaru Moreauu i pismima preporuke koje je dobri Agricol Perdiguier napisao svojim prijateljima iz regionalnih radničkih društava uzajamne pomoći. Imala si vremena. Još koji časak u krevetu daće ti snage da budeš na visini zadatka, Andalužanko.

Što bi se bilo dogodilo da je pukovnik don Mariano Tristán poživeo još dugi niz godina? Ne bi upoznala siromaštvo, Florita. Zahvaljujući dobru mirazu bila bi udana za nekog buržuja i možda bi živela u lepom zdanju u Vaugirardu okružena perivojima. Ne bi znala što znači otići u krevet dok ti creva krule od gladi, ne bi poznavala značenje pojmova kao što su “diskriminacija” i “eksploatacija”. “Nepravda” bi za tebe bila apstraktna reč. No možda bi ti tvoji roditelji omogućili podučavanje: škole, učitelje, tutora. Premda u to baš i nije bila sigurna: devojčica iz dobre porodice odgaja se samo da upeca muža i bude dobra majka i kućanica. Bilo bi ti nepoznato sve ovo što si u nuždi morala naučiti. Dobro, da, ne bi pravila ovakve pravopisne pogreške koje su te sramotile celoga života i nesumnjivo bi pročitala više knjiga no što si ih dosad pročitala. Provela bi godine zaokupljena svojom garderobom, pazeći na svoje ruke, oči, kosu, struk, vodeći mondeni život na noćnim zabavama, plesovima, u pozorištima, na zakuskama, izletima, osvajanjima. Bila bi lep parazit čvrsto ukotvljen u dobru braku. Nikad te radoznalost ne bi nagnala da doznaš kakav je svet izvan tog skučenog prostora u kome bi živela zatočena, u sjni svoga oca, svoje majke, svoga supruga, svoje dece. Stroj za rađanje, sretna robinja, išla bi na misu nedjeljom, pričešćivala bi se svakog prvog petka i sa svojom četrdeset i jednom godinom bila bi debeljuškasta matrona koja gaji neodoljivu strast prema čokoladi i devetnicama. Ne bi otputovala u Peru i ne bi upoznala Englesku ni otkrila užitak u Olympijinu naručju, i ne bi napisala, unatoč svojim pravopisnim pogreškama, knjige koje si napisala. I, dakako, nikad ne bi postala svesna ropstva žena i ne bi ti palo na pamet da je za njihovo oslobođenje nužno da se ujedine s drugim izrabljivanim pojedincima kako bi priveli kraju miroljubivu revoluciju, jednako važnu za budućnost čovečanstva kao što je to bila pojava hrišćanstva pre 1844. godine. ‘Bolje da si umro, mon cher papa ', nasmejala se i skočila iz kreveta. Nije bila umorna. Poslednja dvadeset i četiri sata nije imala bolove u leđima ni u maternici i nije osećala hladnoga gosta u prsima. Bila si izvrsno raspoložena, Florita.

Prvi skup u devet ujutro odvijao se u radionici. Bravar Moreau, koji ju je trebao pratiti, morao je hitno otići iz Auxerrea zbog smrti člana porodice. Dakle, moraćeš plesati sama, Andalužanko. Prema dogovoru, čekalo ju je tridesetak pripadnika jednog od brojnih društava u koja su se raspršile pristaše organizacije za uzajamnu pomoć u Auxerreu, a koje je nosilo lepo ime: Sloboda je naša dužnost. Gotovo svi bili su postolari. Sumnjičavi pogledi, nelagodni, pokatkad koji podrugljivi, jer je posetilac žena. Bila je naviknuta na takav doček otkako je pre nekoliko meseci u Parizu i Bordeauxu pred malim skupinama radnika počela izlagati svoje zamisli o Radničkom savezu. Dok im je govorila glas joj nije zadrhtao i pokazivala je veću sigurnost no što ju je zapravo imala. Nepoverenje slušateljstva raspršivalo se postupno dok bi im objašnjavala da će, ako se ujedine, radnici steći ono za čime žude – pravo na rad, obrazovanje, zdravlje, mogućnosti za pristojnu egzistenciju – dočim će ih ovako razjedinjene uvek zlostavljati bogataši i vlast. Svi su kimali kad je, da bi potkrepila svoje ideje, citirala  knjigu ­Pierre - Josépha Proudhona Šta je vlasništvo?, koja je od svoga pojavljivanja pre četiri godine izazivala u Parizu tolike priče zbog one ključne tvrdnje: ‘Vlasništvo je krađa.' Dvoje prisutnih koji su se doimali furijerovcima došli su spremni da je napadnu iznoseći razloge koje je Flora već čula od Agricola Perdiguiera: ako radnici moraju izdvojiti nekoliko franaka od svojih bednih plata da plate kotizaciju u Radničkom savezu, kako će nahraniti korom kruha gladna dečija usta? Odgovarala je strpljivo na sve njihove primedbe. Verovala je da će se barem oko kotizacija dati uveriti. Ali njihov je otpor bio žilav u vezi s brakom.

“Vi napadate porodicu i želite da ona nestane. To nije hrišćanski, gospođo.”

“Jest, jest”, odvratila je na rubu da se razbjsni. No ublažila je glas. “Nije hrišćanski da u ime svetosti porodice muškarac kupi ženu, pretvori je u nosilicu dece, u tovarnu životinju i još je tome iscrpljuje batinama svaki put kad pretera s pićem.”

Kad je zapazila da su razrogačili oči, zbunjeni onim što su čuli, predložila im je da se okane te teme i da radije zajedno zamisle kakve će dobrobiti doneti Radnički savez seljacima, obrtnicima i radnicima poput njih. Radničke palače, na primer. U tim modernim prostorima, prozračnim i čistim, njihova bi deca dobivala časove, njihove bi porodice mogli lečiti dobri lekari i bolničarke ustreba li im ili se dogodi kakva nesreća na poslu. U ta gostoljubiva zdanja povlačili bi se da otpočinu kad oslabe ili budu prestari za radionicu. Turobne i umorne oči koje su je gledale oživele su i zablistale. Nije li vredno truda žrtvovati malen deo plate da bi se steklo takvo što? Neki su kimnuli.

Kakve su neznalice, kakve budale, kakvi egoisti – toliko njih! Otkrila je to kad ih je počela ispitivati pošto je odgovorila na njihova pitanja. Nisu znali ništa, manjkalo im je znatiželje i bili su zadovoljni svojim životom životinje. Pomisao da bi morali posvetiti deo svoga vremena i energije borbi za svoje sestre i braću za njih je bila prevelik napor. Eksploatacija i beda behu ih zatupili. Katkad bi zbog njih došla u napast da daš za pravo Saint-Simonu, Florita: narod je nesposoban da sam sebe spasi, to može postići samo elita. Čak su bili zaraženi buržujskim predrasudama! Učinilo im se teškim prihvatiti da je žena – žena! – ta koja ih potiče na delovanje. Najbudniji i najglasniji bili su neizdrživo oholi – držali su se kao aristokrati – i Flora se morala svojski potruditi da ne plane. Bila se zaklela da ovih godinu dana koliko će trajati turneja po Francuskoj neće ni jednom dati povoda da opet zasluži nadimak Madame-la-Colere , kako su je zbog njezinih besnih ispada katkad zvali Jules Laure i drugi prijatelji. Na kraju je trideset postolara obećalo da će se upisati u Radnički savez i da će ono što su toga jutra čuli ispričati svojim drugovima stolarima, bravarima i graverima iz društva Sloboda je naša dužnost .

Kad se vijugavim i potaracanim uličicama Auxerrea vraćala u hotel, ugledala je na malom trgu s četiri topole prebelih, netom niknulih listova, skupinu devojčica koje su se igrale u trku stvarajući nekakve likove i brišući ih. Zastala je da ih promatra. Igrali su se raja, igre koju si se, kako ti je rekla majka, bila igrala u vrtovima Vaugirarda s malim prijateljicama iz komšiluka pred nasmešenim don Marianovim pogledom. Sećaš li se, Florita? ‘Ovo je raj?' ‘Ne, gospođice, za drugim uglom.' I dok je devojčica od ugla do ugla pitala za nedostupni raj, ostali su se za njezinim leđima zabavljali menjajući mesta. Seća se koliko je bila zatečena onoga dana u Arequipi godine 1833., kad je u blizini crkve Milosti iznenada naletela na skupinu dečaka i devojčica koji su trčkarali predvorjem goleme kuće. ‘Je li ovo raj? ‘Za drugim uglom, moj gospodine.' Ta je igra, dakle, za koju si verovala da je francuska, i peruanska! No pa što je tu čudno? Nije li težnja da se stigne u raj univerzalna? I ona je svoje dvoje dece, Aline i Ernesta-Camillea, naučila igrati tu igru.

Za svako mesto i grad zacrtala je tačan program: skupovi s radnicima, novinama, najuticajnijim vlasnicima i, dakako, duhovnim vlastima. Sve kako bi objasnila građanima da, protivno onomu što se o njoj govori, njezin projekt ne najavljuje građanski rat, nego revoluciju bez krvi utemeljenu na hrišćanstvu, nadahnutu ljubavlju i bratstvom. I da, upravo će Radnički savez, donoseći pravdu i slobodu siromasima i ženama, sprečiti nasilne eksplozije, neizbežne u Francuskoj ako se stvari ne pomaknu s mesta. Dokad će se šačica povlaštenih nastaviti gojiti zahvaljujući bedi goleme većine? Dokad će ropstvo i dalje trajati za žene kad je ukinuto za muškarce? Znala je ona biti uverljiva; mnoge građane i župnike njezini će argumenti uveriti.

No u Auxerreu nije mogla posetiti nijedne novine, jer ih nije bilo. Grad od dvanaest hiljada duša i nijedne novine! Građani su ovde bili krajnje neobavešteni.

U katedrali je sa župnikom, ocem Fortinom, odebljim napola ćelavim čovečuljkom u masnoj mantiji uplašenih očica i jaka zadaha, vodila razgovor koji je završio svađom, jer ju je njegova skučenost uspela izbaciti iz takta. (‘Ne možeš protiv svoje naravi, Florita.')

Otišla je potražiti oca Fortina u njegovu domu u blizini katedrale i ostala je impresionirana njegovom prostranošću i doteranošću. Sluškinja, starica s poculicom i pregačom, šepajući ju je povela do župnikove kancelarije. Trebalo mu je četvrt sata da je primi. Kad se pojavio, već zbog zdepastog izgleda, pogleda koji ju je izbjegavao i nečistoće nije joj se svidio. Otac Fortin saslušao ju je u tišini. Trudeći se da bude ljubazna, Flora mu je objasnila povod svoga dolaska u Auxerre: od čega se sastoji njen projekt Radničkog saveza i kako će taj savez cele radničke klase, prvo u Francuskoj, zatim u Evropi te posle u svetu, stvoriti istinsko hrišćansko čovečanstvo prožeto ljubavlju prema bližnjem. On ju je gledao sa nevericom koja se postupno pretvarala u sumnjičavost te na koncu u zaprepaštenost kad je Flora potvrdila da će, kad Radnički savez jednom bude osnovan, delegati podnositi vlastima – uključujući i samoga kralja Louisa-Philippea – svoje zahteve za socijalnom reformom, počevši od apsolutne jednakosti u pravima muškaraca i žena.

“Ali to bi bila revolucija”, promumljao je župnik prskajući naokolo kišicu sline.

“Baš suprotno!” pojasnila mu je Flora. “Radnički savez stvaramo kako bi se to izbeglo, kako bi trijumfirala pravda bez i najmanjeg prolevanja krvi.”

Inače će možda biti više mrtvih nego 1789. Nije li paroh preko ispovedaonice upoznao nesreće siromašnih? Nije li zapazio da stotine hiljada, miliona ljudskih bića rade petnaest, osamnaest sati na dan kao životinje, a njihove plate ne dostaju ni da nahrane svoju decu? Nije li primetio, on koji ih svakodnevno sluša i gleda u crkvi, kako žene ponižavaju, zlostavljaju, izrabljuju njihovi roditelji, njihovi muževi, njihova deca? Njihova je sudbina još gora od radničke. Ako se to ne promeni, u društvu će se dogoditi eksplozija mržnje. Radnički se savez stvara da bi to sprečio. Katolička crkva treba pomoći u njihovu krstaškom ratu. Ne žele li katolici mir, saosećanje, društveni sklad? U tome postoji potpuna podudarnost stavova Crkve i Radničkog saveza.

“Premda nisam katolkinja, hrišćanska filozofija i moral predvode sva moja dela, oče”, uveravala ga je.

Kad je čuo kako je rekla da nije katolkinja iako jest hrišćanka, okruglo je lišce oca Fortina prebledelo. Malo je poskočio i želio je čuti znači li to da je gospođa protestantica. Flora mu je objasnila da nije: veruje u Isusa, ali ne u Crkvu jer, prema njezinu kriteriju, katolička religija podvrgava ljudsku slobodu svom hijerarhijskom sistemu. A njezina dogmatska verovanja guše intelektualni život, slobodnu volju, naučne inicijative. Pored toga, podučavanje Crkve o čednosti kao simbolu duhovne čistoće podaruje predrasude koje su od žene napravile gotovo robinju.

Župnikovo je lice nakon mrtvačkog bledila oblila predapoplektička navala krvi. Treptao je zbunjen i uznemiren. Flora je zaćutala kad je videla kako se tresući naslanja na svoj radni stol. Doimao se kao da će se svaki čas onesvestiti.

“Znate li vi što govorite, gospođo?” promucao je. “Za takve ideje dolazite moliti pomoć od Crkve?”

Da, za takve. Ne teži li Katolička crkva da bude crkva siromašnih? Nije li ona protiv nepravdi, duha probitačnosti, izrabljivanja ljudskoga bića, pohlepe? Ako je sve to tačno, Crkva je dužna potpomagati projekat čiji je naum da na ovaj svet donese pravdu u ime ljubavi i bratstva.

Bilo je to kao da govori zidu ili mazgi. Flora se još prilično dugo trudila da je župnik shvati. Uzalud. Nije joj čak mogao ni obrazložiti zbog čega se protivi njenim stavovima. Gledao ju je s odvratnošću i strahom, ne skrivajući svoje nestrpljenje. Napokon je procedio da joj ne može obećati pomoć, jer to ovisi o tamošnjem biskupu. On će mu predočiti njin predlog, iako je, upozorava je, malo verovatno da bi neki biskup mogao zagovarati socijalno delovanje otvoreno antikatoličkog predznaka. A ako biskup to zabrani, nijedan joj vernik neće pomoći, jer katolička pastva sluša svoje pastire. ‘A sensimonovci smatraju da treba učvrstiti princip vlasti kako bi društvo funkcionisalo!' mislila je Flora slušajući ga. ‘To poštivanje autoriteta od katolika stvara automate kao što je ovaj nesretnik.'

Nastojala se oprostiti na lep način od oca Fortina i ponudila mu je primerak Radničkog saveza.

“Barem to pročitajte, oče. Videćete da je moj projekt prožet hrišćanskim osjćajima.”

“Neću ga pročitati”, rekao je otac Fortin energično odmahujući glavom i nije uzeo knjigu. “Dovoljno mi je to što ste mi rekli da bih znao kako ta knjiga nije zdrava. Možda ju je, bez vašega znanja, nadahnuo sam belzebub.”

Flora se nasmejala dok je knjižicu vraćala u svoju torbu.

“Vi ste, oče, jedan od onih župnika koji će opet trgove napuniti lomačama i spaliti sva slobodna i inteligentna bića ovoga sveta”, rekla mu je umesto pozdrava.

Pošto je pojela toplu supu u hotelskoj sobi, napravila je bilansu svoga dana u Auxerreu. Nije bila pesimistično raspoložena. Pokaži nasmešeno lice kad se nađeš pred poteškoćama, Florita. Nije joj išlo baš dobro, ali ni posve loše. Mučan je to posao biti u službi čovečanstva, Andalužanko.