7.
Sam Bog zna gde je Henri Lejden pronašao ono fantastično odelo, a mi svakako ne znamo. U radnji za iznajmljivanje kostima? Ne, suviše je elegantno da bi bilo kostim; to je prava stvar, a ne imitacija. Ali kakva vrsta prave stvari? Široki reveri dosežu palac ispod struka, a račvasti rep gotovo do završetaka nogavica lepršavih pantalona koje se ispod snežnog polja dvorednog prsluka dižu, čini se, skoro do grudne kosti. Na Henrijevim nogama, bele, visoko zakopčane kamašne krase bele kožne cipele sa patent-zatvaračem; oko vrata, kruta, visoka kragna prekriva šiljatim vrhovima široku, meku, belu leptir-mašnu, savršeno vezanu. Ukupni efekat je starovremenska diplomatska elegancija, srećno venčana sa kabaretskim frakom: kicoštvo kombinacije nadjača njenu zvaničnost, ali dostojanstvo fraka i prsluka doprinose ukupnom kraljevskom kvalitetu naročite vrste, često viđenom kod afro- američkih zabavljača i muzičara.
Prateći Henrija u zajedničku sobu, dok se namćorasti Pit Veksler vuče pozadi, gurajući kolica natovarena kutijama sa pločama, Rebeka Vilas se maglovito seća da je u odlomku iz nekog starog filma videla Djuka Elingtona da nosi slično belo odelo... ili je to bio Keb Kelovej? Seća se uzdignute obrve, blistavog osmeha, zavodničke face i uspravnog držanja ispred orkestra, i to je otprilike sve. (Da su živi, gospoda Elington i Kelovej bili bi u prilici da obaveste Rebeku da je Henrijevo perje, uključujući 'visoko stručne' pantalone sa 'žilet-manžetnama' - služeći se ovakvim izrazima, kojih nema u njenom rečniku - bez sumnje sašio jedan od izvesna četiri krojača nastanjena u crnačkim četvrtima Njujorka, Vašingtona, Filadelfije ili Los Anđelesa, majstora zanata, tokom tridesetih ili četrdesetih godina veka, ilegalnih krojača, danas, avaj, pokojnih kao i njihove slavne mušterije. Henri Lejden tačno zna ko je sašio ovo odelo i kako je došlo do njega, ali kada su u pitanju osobe kao što je Rebeka Vilas, Henri ne odaje više podataka nego što je neophodno.) U hodniku koji vodi u zajedničku sobu, belo odelo kao da sija iznutra, a taj utisak pojačavaju Henrijeve prevelike švalerske naočare tamnih stakala sa okvirom od bambusa, u čijim uglovima svetlucaju, reklo bi se, majušni usađeni safiri.
Postoji li, možda, radnja koja prodaje Kicoška Odela Vođa Velikih Orkestara iz Tridesetih? Ili neki muzej nasleđuje takve stvari i prodaje ih na aukciji? Rebeka više ni trenutka ne može da obuzdava radoznalost. "Gospodine Lejdene, gde ste nabavili to divno odelo?"
U pozadini, pazeći da zvuči kao da gunđa nešto za sebe, Pit Veksler izražava mišljenje da nabavka takvog odela verovatno zahteva da bar nekoliko milja jurite za osobom čija se etnička pripadnost završava na -čuga.
Henri ignoriše Pita, i osmehuje se. "Treba samo znati gde da tražite."
"Reklo bi se da nikada niste čuli za CD-e", kaže Pit. "To vam je jedna sjajna novotarija."
"Kušuj, i guraj ta kolica, mladac moj krasni", dočekuje gospođica Vilas. "Samo što nismo stigli."
"Rebeka, dušo, ako mi dopustite", kaže Henri. "Gospodin Veksler ima sva prava da gunđa. Uostalom, kako bi mogao da zna da posedujem više od tri hiljade CD-a? A ako se za čoveka koji je prvi nosio ovu odeću može reći da je crnčuga, i sam bih bio ponosan da me tako zovu. Bila bi to najveća čast. Voleo bih da je zaslužim."
Henri je u međuvremenu zastao. Svako na svoj način šokiran zbog pomena zabranjene reči, Pit i Rebeka su se takođe zaustavili.
"Osim toga", nastavlja Henri, "dugujemo poštovanje onima koji nam pomažu u obavljanju naših dužnosti. Zamolio sam gospodina Vekslera da mi protrese odelo kada ga bude okačio, i on me je veoma ljubazno poslušao."
"Jeste", kaže Pit. "Plus što sam vam okačio svetlo i postavio gramofon i zvučnike i ostale pizdarije 'de ste 'teli."
"Mnogo vam hvala, gospodine Veksler", kaže Henri. "Obaška cenim vaš trud."
Pa, jebi ga", kaže Pit, "samo sam radio svoj pos'o. Ali ako vam bude bilo šta trebalo pošto završite, tu sam da vam pomognem."
Bez pokazivanja gaćica i dupeta u njima, Pit Veksler je potpuno razoružan. Rebeka nalazi da je ovo čudesno. Kad se sve sabere, bez obzira što je slep, Henri Lejden je, postaje toga svesna, ubedljivo najšmekerskije stvorenje koje je imala čast da upozna za dvadeset šest godina provedenih na zemaljskom šaru. Zanemarimo li odeću - gde takvi momci rastu?
"Verujete li da je neki dečak nestao sa pločnika ispred ovog mesta danas popodne?" pita Henri.
"Šta?" kaže Rebeka.
"Rek'o bi' da je tako", odgovara Pit.
"Šta?" pita Rebeka ponovo, ovaj put Pita Vekslera, a ne Henrija. "O čemu to govorite?"
"Pa pit'o me je, i ja sam mu rek'o", kaže Pit. "To je sve."
Opasno podignutih obrva, Rebeka pravi korak prema njemu. "To se dogodilo na našem pločniku? Još jedno dete, ispred naše zgrade? A ti ni meni ni gospodinu Makstonu nisi ništa rekao?
"Nije bilo šta da se kaže", odgovara Pit u svoju odbranu.
"Možda biste mogli da nam ispričate kako je to bilo", kaže Henri.
"Naravski. Bio sam izaš'o da zapalim, znate?" Ovo nije baš sasvim tačno. Suočen sa izborom da pređe deset metara do muškog toaleta u Beloj radi i tamo baci opušak u šolju, ili da pređe deset koraka do ulaza i frkne ga na parking, Pit je praktično izabrao liferovanje na svež vazduh. "Zato sam izaš'o, i tada sam vid'o da se nešto događa. Vid'o sam policijski auto, parkiran tamo ispred. O'š'o sam do živice, i tamo je bio taj pajkan, mlad momak, mislim da se zove Čita il' tako nešto, i upravo je stavlj'o taj bajs, ličio je na dečji, u prtljažnik. I još nešto, al' nisam uspeo da vidim šta osim da je nešto malo. Pošto je to uradio, izvadio je parče krede iz kola i vratio se i obeležio mesta na pločniku sa X."
"Jesi li razgovarao sa njim?" pita Rebeka. "Jesi li ga pitao šta to radi?"
"Gospoj'ce Vilas, sa pajkanima razgovaram samo kad moram, ako razumete šta 'oću da kažem. Onaj Čita me nije ni primetio. Ionako mi ništa ne bi rek'o. Imao je taj izraz na licu, u stilu: moram pod hitno da stignem do klonje, inače ću da se istovarim u gaće."
"I onda se odvezao?"
"Jes'. Dvajes' minuta kasnije, pojavila su se druga dva pajkana."
Rebeka diže obe ruke, sklapa oči i vrhovima prstiju pritiska čelo, pruživši Pitu Veksleru savršenu priliku, koju ovaj ne propušta da u potpunosti iskoristi, da joj ošacuje grudi ispod bluze. Prizor možda nije tako efektan kao onaj ispod lestvica, ali nije loš, nije nimalo loš. Što se tiče Ebijevog ćalca, prizor balona Rebeke Vilas koji napinju bluzu prija kao vatra u ognjištu u hladnoj noći. Veći su nego što bi se očekivalo na tako vitkoj maloj, i znate šta još? Kada podigne ruke, dignu se i baloni! Hej, da je znao da će da napravi takvu predstavu, rekao bi joj za Čitu i bicikl čim se to dogodilo.
Dobro, u redu", kaže ona, i dalje pritiskajući prstima čelo. Diže bradu, a sa njom još malo i mišice i mršti se u koncentraciji, tako da na trenutak podseća na kip na pedestalu.
Ura i aleluja, razmišlja Pit. Svako zlo ima svoje dobro. Ako sutra ujutru još nekog balavca smotaju sa pločnika, biće mi žao što nisu ranije.
Rebeka progovara: "Dobro je, dobro je, dobro je", otvara oči i spušta ruke. Pit Veksler fiksira tačku iznad njenog ramena, sa neodređenim izrazom lica koji ona odmah prepoznaje. Bože, kakav neandertalac. "Nije tako loše kao što sam isprva pomislila. Kao prvo, video si samo policajca koji utovaruje bicikl. Možda je bio ukraden. Možda je neki drugi klinac pozajmio bicikl, pa ga se posle rešio i pobegao. Policajac ga je možda tražio. Ili su klinca čiji je bicikl udarila kola, ili tako nešto. Čak i da se dogodilo najgore, ne vidim kako bi moglo da nam naškodi. Dom nije odgovoran za ono što se događa izvan njegovog zemljišta."
Okreće se Henriju, koji izgleda kao da bi voleo da je stotinu milja daleko. "Oprostite, znam da je ovo zvučalo grozno hladno. Užasnuta sam onim što se događa sa tim Ribarom kao i svi ostali, posebno zbog ono dvoje dece i nestale devojčice. Svi smo toliko potreseni da ne možemo da razmišljamo normalno. Ali, vidite, ne bih volela da nas upliću u sve to."
"Savršeno vidim", kaže Henri. "Iako sam jedan od onih slepaca o kojima se Džordž Redban stalno dernja."
"Ha!" otme se Pitu Veksleru.
"I slažete se sa mnom?" "Kao džentlmen, slažem se sa svima", kaže Henri. "Slažem se sa Pitom da je lokalni monstrum verovatno oteo još jedno dete. Pozornik Čita, ili kako se već zove, izgledao je suviše uzrujano da bi se radilo samo o nestalom biciklu. A slažem se i sa vama da Makstonov dom ne može da bude okrivljen, šta god da se dogodilo."
"Drago mi je", kaže Rebeka.
"Ukoliko, naravno, neko odavde nije umešan u ubistva dece."
"Ali to je nemoguće!" kaže Rebeka. "Većina naših muških klijenata ne seća se ni kako se zovu."
"Te mlakonje bi k'o od šale sredila desetogodišnja devojčica", kaže Pit. "Čak i oni koji nemaju onu staračku bolest idu okolo umazani sopstvenim... znate već čim."
"Zaboravljate na osoblje", kaže Henri.
"Nemojte, molim vas", kaže Rebeka, na trenutak gotovo ostavši bez reči. "To je... to je potpuno besmisleno."
"Jeste. besmisleno je. Ali ako se ovo nastavi, niko neće biti izvan sumnje. To sam hteo da kažem."
Pit Veksler odjednom oseća jezu - ako oni klovnovi iz grada počnu da ispituju stanare doma, mogle bi da izađu na videlo njegove tajne zabave, a Vendelu Grinu bi to leglo k'o kec na jedan'es', zar ne? Pada mu na pamet sjajna ideja, i odmah je iznosi, nadajući se da će zadiviti gospoj'cu Vilas. "Znate šta? Pajkani bi trebalo da popričaju sa onim momkom iz Kalifornije, onim detektivom što je pre dve-tri godine u'vatio onu guzicu Kinderlinga. Sada živi ovde negde, zar ne? Tip je k'o stvoren za ovo.
Domaći pajkani ne mogu tome ni da prismrde. A taj je, što bi se reklo, jebeni stručnjak za te stvari."
"Kakva slučajnost da to pomenuste", kaže Henri. "Potpuno se slažem sa vama. Krajnje je vreme da Džek Sojer izvede svoju magiju. Uzeću ga ponovo u obradu."
"Poznajete ga?" pita Rebeka.
"O da", kaže Henri. "Još kako. Ali zar nije vreme da i ja izvedem svoju magiju?" "Uskoro. Svi su još napolju."
Rebeka ga vodi kroz ostatak hodnika i uvodi u zajedničku sobu, gde svi polaze prema prostranoj platformi. Henrijev mikrofon stoji pored stola na kome su njegovi zvučnici i gramofon. Sa uznemirujućom tačnošću, Henri primećuje: "Ovde baš ima dosta prostora."
"Možete da ocenite?" pita ona.
"K'o od šale", kaže Henri. "Mora da smo blizu."
"Tačno je pred vama. Treba li vam pomoć?"
Henri izbacuje nogu i opipava stranicu platforme. Prevlači rukom po ivici stola, napipava postolje mikrofona i kaže: "Za sad ne, dušo", i elegantno se penje na platformu. Vođen dodirom, obilazi sto i pronalazi gramofon. "Sve je kopicatično", kaže. "Pite, da l' bi, molim te, podigao kutije sa pločama na sto? Onu gornju ovde, a donju odmah pored nje."
"I, kakav je, vaš prijatelj Džek?" pita Rebeka.
"Siroče oluje. Mače, ali težak baksuz od mačeta. Taj stvarno ume, moram to da kažem, prava glavobolja."
Zvuk svetine, žagor razgovora pomešan sa glasovima dece i melodije grubo odsvirane na starom uspravnom klaviru, čuli su se kroz prozore otkako su ušli u prostoriju, i pošto je postavio kutije sa pločama na sto, Pit kaže: "Valjalo bi da odem tamo, pošto me Lola verovatno traži. Biće grdnog čišćenja kada uđu ovamo."
Pit se odvlači napolje, gurajući kolica pred sobom. Rebeka pita Henrija da li može još nešto da učini za njega.
"Lusteri su uključeni, zar ne? Molim vas da ih isključite, i sačekate da uđe prvi talas. Onda uključite ružičasto svetlo, i spremite se da se ubijete od džiterbaga."
"Hoćete da isključim svetla?"
"Videćete zašto."
Rebeka odlazi preko dvorane do vrata, isključuje lustere i zaista vidi, baš kao što je Henri obećao. U vazduhu lebdi meka, mutna svetlost sa niza prozora, koja je pređašnje oštro i jarko osvetljenje zamenila neodređenom blagom izmaglicom, kao da soba leži iza zavese. Rebeka zaključuje da će ružičasto svetlo dobro izgledati.
Napolju na travnjaku, druženje pred igranku se bliži kraju. Starice i starci žure da omažu tanjire sa kolačima od jagoda i ispiju sodu sa sladoledom, a pijanista sa slamnatim šeširom i crvenim štitnicima za rukave svira kraj 'Srca i duše', ba bam ba bam ba ba bam bam bam, bez mnogo prefinjenosti ali više nego dovoljno bučno, zatvara poklopac i ustaje, pozdravljen raštrkanim aplauzom. Unuci koji su se ranije bunili što moraju na proslavu sada trče između stolova i invalidskih kolica, izbegavajući pogled roditelja i nadajući se da će izmuvati prodavačicu balona u klovnovskom kostimu i narandžastoj perici za poslednji balon koji joj je ostao, o radosti neizmerne.
Alisa Veders aplaudira klaviristi, što je i normalna: četrdeset godina ranije, upravo je od nje nevoljno naučio osnove sviranja na pomenutom instrumentu, tek toliko da zaradi koju kintu u ovakvim prilikama, kada nije zauzet svojim primarnim zanimanjem, a to je prodaja majica i bezbol kapa na ulici Čejs. Čarls Bernsajd, koga je dobrodušni Bač Jergza temeljno oprao, odeven u staru belu košulju i labave, prljave pantalone, stoji malo po strani, u hladu velikog hrasta, i ne aplaudira već zviždi. Nezakopčani okovratnik košulje visi mu oko žilave šije. S vremena na vreme briše usta ili čačka zube iskrzanim noktom palca, ali uglavnom samo stoji. Izgleda kao da ga je neko izbacio pored puta i odve zao se. Kad god razigrani unuci protrče blizu Bernija, prave luk kao da ih odbija polje sile.
Između Alise i Bernija, tri četvrtine stanara Makstonovog doma posađeni su za stolovima, vuku se u dupcima, sede ispod drveća, sede u invalidskim kolicima, ili se gegaju okolo na sopstveni pogon - čavrljajući, dremajući, kikoćući se, prdeći, brišući sveže nastale mrlje boje jagoda na odeći, zureći u rođake, zureći u sopstvene drhtave ruke, zureći u prazno. Petoro ili šestoro najodsutnijih među njima nose kupaste papirne šešire, drečavo plave i drečavo crvene boje nametnutog veselja. Žene iz kuhinje započele su kruženje između stolova sa velikim crnim kesama za otpatke, jer će uskoro morati da se povuku u svoje carstvo da pripreme veliku večernju gozbu koja će se sastojati od krompir salate, pire krompira, prebranca, žele-salate, salate od mušmula i salate sa pavlakom, i, naravno, još kolača od jagoda!
Neprikosnoveni i nasledni vladar ovog carstva, Lola Makstona, čije držanje najviše podseća na tvora zaglibljenog u blatu, proveo je prethodnih devedeset minuta idući okolo, kezeći se i rukujući se, i svega mu je dosta. "Pite", reži, "'de si do sad, dođavola? Počni da prenosiš stolice na sklapanje, važi? I pomozi da poteramo ovaj svet u zajedničku sobu. Daj da se nešto mrdne ovde. Karavan, pravac Zapad."
Pit žuri da posluša, a Lola pljeska rukama, dvaput, glasno, i diže ih iznad glave. "Hej, društvo", galami, "zar nije čudo kakav nam je pe-re-divan dan Gospod podario za ovo sjajno slavlje? Je l' da je čudo?"
Nekoliko slabačkih glasova mu odobrava.
"Hajde, ljudi, možete vi to i bolje! 'Oću da vas čujem za ovaj divni dan, za ovaj sjajni provod u kome svi uživamo, i za nesebičnu pomoć i poslugu koju su nam pružili naši dobrovoljci i osoblje!" Tek ponešto bučniji odaziv nagrađuje njegov trud.
"Ta-ako! Znate šta? Kao što bi rekao Džordž Redban, i slepac bi video kako se dobro provodimo. Meni je bar tako, a tek je počelo! Doveli smo najboljeg di-džeja koji postoji, druškana po imenu Simfonijski Sten, Big Bend Doajen, koji čeka u zajedničkoj sobi da nam priredi ludu zabavu, muziku i ples sve do svečane večere, i jeftino smo ga dobili - al' to nemojte da mu kažete! Zato, prijatelji i rodbino, hajde da se pozdravimo i pustimo naše drage starce da malo đipaju uz dobre stare zvuke, kao što im i priliči, ha ha! Ovde u domu sve je dobro i staro. Eto ni ja nisam više mlad k'o što sam bio, ha ha, i razmišljamo da se i sam zavrtim sa nekom srećnom damom.
Ozbiljno, narode, vreme je da nazujemo plesne cipele. Izljubite mamu i tatu, baku i deku, i kada krenete, možete, ako vam je volja, da ostavite prilog za troškove, u korpu tamo na Regtajm Vilijevom klaviru, deset dolara, pet dolara, koliko god budete mogli da odvojite biće nam od pomoći da pokrijemo troškove ovog napora da vašoj mami ili vašem tati upriličimo radostan, radostan dan. Mi to činimo iz ljubavi, ali polovina te ljubavi jeste vaša ljubav."
I zaista, za vreme nama možda naizgled kratko, ali ne i Loli Makstonu, koji vrlo dobro zna da je malo onih koji žele da se zadrže u staračkom domu duže nego što moraju, rodbina deli oproštajne zagrljaje i poljupce, okuplja iscrpljenu decu, i upućuje se stazama i preko trave prema parkingu, pri čemu mnogi ostavljaju novčanice u korpi na klaviru Regtajm Vilija.
Ubrzo pošto je ovaj egzodus započeo, Pit Veksleri Lola Makston počinju da ubeđuju starce, koristeći sva raspoloživa umeća, da pođu unutra. Lola to čini govoreći stvari kao što su: "Nemate pojma koliko smo željni da vas vidimo kako vezete po podijumu, gospođo Siverson", a Pit koristi neposredniji pristup: "Kreći, druškane, vreme je da malo razdrmaš hodaljke", ali obojica istovremeno primenjuju tehnike diskretnog i manje diskretnog teranja, hvatanja za laktove i guranja kolica da sateraju svoje odrtavele štićenike pod krov.
Sa svojeg strateškog položaja, Rebeka Vilas motri na stanare koji ulaze u polumračnu zajedničku sobu, poneko odveć živo i hitro za sopstveno dobro. Henri Lejden nepomično stoji iza kutija sa longplejkama. Njegovo odelo svetluca; glava mu je tek mračna silueta naspram prozora. Prezaposlen da bi blenuo u Rebekine grudi, Pit Veksler prolazi pridržavajući lakat Elmera Džespersona, ostavlja ga osam koraka dalje na podijumu, i okreće se da pronađe Torvalda Torvaldsona, Elmerovog nerazdvojnog neprijatelja i sustanara u D12. Alisa Veders uplovljava bez ičije pomoći i sklapa šake ispod brade, čekajući da započne muzika. Visok, mršav i upalih obraza, Čarls Bernsajd ušunjava se na vrata i hitro se pomera sasvim u stranu. Susrevši pogled njegovih mrtvih očiju, Rebeka se stresa. Sledeći par očiju koje će sresti njene pripadaju Loli, koji gura kolica Flore Flostad kao da je na njima gajba pomorandži. Upućuje joj nestrpljiv pogled koji sasvim odudara od opuštenog osmeha na njegovom licu. Jeste, vreme je novac, ali i novac je novac, i zato da završimo sa ovom igrarijom, što pre to bolje. Henri joj je rekao prvi talas - da li je ovo taj prvi talas? Gleda preko sobe, pitajući se kako da ga pita, i vidi da je na pitanje već odgovoreno, jer joj Henri pokazuje da je stvar u redu.
Rebeka pomera prekidač ružičastog svetla, i gotovo svi u prostoriji, uključujući nekolicinu onih za koje se činilo da ni na šta više ne mogu da reaguju, ispuštaju prigušeno aaah. Njegovo odelo, košulja, kamašne blešte u kupi svetlosti, i preobraženi Henri Lejden klizi i naginje se prema mikrofonu, dok mu se na dlanu desne ruke vrti longplejka koja se tu na volšeban način stvorila. Zubi mu blistaju, zalizana kosa svetluca, safiri namiguju sa okvira njegovih čarobnih naočara za sunce. Utisak je da Henri napola pleše, onim elegantnim, klizećim korakom u stranu... samo što to više nije Henri Lejden; nema šansone, kao što Džordž Redban voli da se prodere. Prava magija ovde je sam Henri, to jedinstveno višestruko biće. Kada je Džordž Redban, sav je Džordž. Isto važi za Viskonsinskog Pacova, i za Henrija Šejka. Prošlo je osamnaest meseci otkako je poslednji put izvadio Simfonijskog Stena iz ormana i uvukao se u njega kao šaka u rukavicu da opseni skup ratnih veterana u Medisonu, ali mu i dalje pristaje, o da itekako mu pristaje, kao i on njoj, saživljen sa vremenom koje nikada nije iz prve ruke doživeo.
Na njegovom ispruženom dlanu, longplejka se vrti tako brzo da podseća na nepomičnu, crnu loptu za plažu.
Kada god Simfonijski Sten pušta muziku, započinje sa 'U raspoloženju'. Iako ne prezire Glena Milera kao neki ljubitelji džeza, tokom godina umorio se od ove numere. Ova, međutim, uvek čini svoje. Čak ni ako publika nema drugog izbora nego da pleše sa jednom nogom u grobu a drugom na poslovičnoj kori od banane, ona ipak pleše. Osim toga, zna da je Miler, pošto je bio regrutovan, izjavio aranžeru Biliju Meju da planira 'da se vrati iz ovog rata kao heroj', i bilo je kao što je rekao, zar ne?
Henri stiže do mikrofona i nemarnim, usputnim pokretom desne ruke prebacuje ploču na tanjir. Publika ga nagrađuje izdahnutim oooh.
"Dobrodošli, dobrodošli, mačkice i mačići", kaže Henri. Reči dopiru iz zvučnika umotane u meki, malo odsutni glas radio-voditelja iz 1938. ili 1939. godine, jednog od onih ljudi koji su emitovali uživo iz plesnih dvorana i noćnih klubova od Bostona do Kataline. Iz usta ovih muza noći tekao je med, i nikada nisu promašili takt. "Kašte mi, gatorke i gatori, ima li boljeg načina da se započne soiree nego sa Glenom Milerom? Hajde, braćo i sestre, dajte jedno jeeeee."
Od stanara Makstonovog doma - od kojih su neki već na podijumu, a oni u kolicima okolo njega, u različitim pozama zbunjenosti ili odsutnosti - stiže šaptavi odgovor, manje tulumarski poklič nego zviždanje jesenjeg vetra kroz golo granje. Simfonijski Sten kezi se kao ajkula i diže ruke kao da želi da zaustavi razigranu gomilu, a onda pravi okret kao igrač u plesnoj dvorani Savoj, nadahnut svirkom Čika Veba. Repovi njegovog fraka šire se kao krila, a iskričava stopala dižu se sa zemlje, dodiruju je i ponovo uzleću. Trenutak kasnije, na di-džejevim dlanovima pojavljuju se dve crne lopte za plažu, jedna, vrteći se, ponovo iščezava, a druga se spušta da ponese iglu.
"U-redu-u-radu-u-rodu, vi raždžilitane koke i raspamećeni zecovi, evo vam Sentimentalnog Džentlmena, Tomija Dorsija, i zato puštajte kuče i 'vatajte luče kada vokalni solista Dik Hajms, ponos Buenos Airesa u Argentini, postavi muzičko pitanje 'Kako da te znam?' Frenk Sinatra još nije ušao u zdanje, sestrice i braćico, ali život i dalje mmm-mmm miriše fino k'o vino."
Rebeka Vilas ne veruje svojim očima. Tip je uspeo da istera skoro sve na podijum, čak i neke od onih u kolicima, i sad se vrte tamo zajedno sa pokretnima. Uparađen u svoj egzotični, opčinjavajući kostim, Simfonijski Sten - Henri Lejden, podseća se - otužan je i čaroban, apsurdan i ubedljiv istovremeno. Kao da je... neka vrsta vremenske kapsule, zaključane ujedno u svoju ulogu i u ono što starci žele da čuju. Oživeo ih je šarmom, vratio ih u ono mladosti što je ostalo u njima. Neverovatno! Nema druge reči za to. Ljudi koje je otpisala kao grobove doslovno cvetaju pred njom. A Simfonijski Sten, taj je poput nekog elegantnog derviša, i tera je da smišlja epitete kao što su prefinjen, uglađen, svetski, otkačen, seksi, skladan, reči koje se stiču samo u njemu. I ta stvar koju radi sa pločama? Kako je to moguće?
Ne shvata da lupka nogom i njiše se u ritmu muzike sve dok Henri ne pusti Artija Šoa i 'Započni bigen', kada i sama započinje svoj bigen9. Henrijev mačorski ples u mestu, prizor prosedih, sedih i ćelavih glava koje klize okolo po podijumu, Alise Veders koja sija od sreće u naručju nikoga drugog nego mrgodnog Torvalda Torvaldsona, Ade Mejerhof i 'Tom Toma' Bočera koji se vrte jedno oko drugog u invalidskim kolicima, uznosećeg ritma muzike ispod usijanog sjaja klarineta Artija Šoa, sve ove stvari se naprečac, magično stapaju u viziju ovozemaljske lepote koja joj tera vrele suze na oči. Smešeći se, diže ruke, obrće se oko sebe i završava u majstorskom zahvatu Tom Tomovog brata blizanca, osamdesetšestogodišnjeg Hermija Bočera, penzionisanog nastavnika geografije iz A17, do sada uvek krutog kao motka, koji je bez reči fokstrotuje do sredine podijuma.
"Gre'ota da tako lepa devojka pleše sama", kaže Henri.
"Hermi, sa tobom bih bilo kuda", kaže mu ona.
"Hajdemo bliže bini", kaže on. "'Oću malo bolje da pogledam onog macana u svečanom odelu. Kažu da je slep k'o šišmiš, al' ja ne verujem u to."
Sa rukom koja čvrsto počiva na njenim krstima, njišući kukovima u skladu sa svirkom Artija Šoa, Hermi je vodi dok se nisu našli na korak od platforme, gde Simfonijski Sten već izvodi svoj trik sa sledećom pločom dok čeka poslednje note one koja se vrti. Rebeka bi mogla da se zakune da Sten/Henri ne samo što oseća njeno prisustvo, već joj i namiguje! Ali to je nemoguće... zar ne?
Simfonijski Sten čini da mu Šoova ploča nestane u rukavu, a nova završi na gramofonu, i progovara: "Zar ovo nije bilo 'spopadno'? Zar ovo nije bilo 'gromadno'? Sad kad smo se razmrdali, 'ajde da đipamo i vrtimo kukovima uz Vudija Hermana i 'Divlji koren'. Ova pesmica posvećena je svim ovde prisutnim lepim damama, naročitoj onoj što miriše na 'kaliks'."
Rebeka počinje da se smeje, i kaže: "Eh, bre." Imao je kada da oseti njen parfem, i sada ga je prepoznao!
Nimalo zatečen brzim ritmom 'Divljeg korena', Hermi Bočer klizi unazad, pruža ruku i obrće Rebeku. Na prvi takt sledeće kadence, hvata je u ruke i menja pravac, zavrtevši se sa njom prema suprotnom kraju platforme, gde Alisa Veders stoji pored gospodina Torvaldsona, zagledana u Simfonijskog Stena.
"Ta posebna dama mora da ste vi", kaže Hermi. "Pošto taj vaš parfem zaslužuje da mu se posveti pesma."
Rebeka pita: "Gde si naučio ovako da igraš?"
"Brat i ja smo bili momci iz grada. Naučili smo da igramo ispred džuboksa u Aluetu, tamo u Ardenu." Rebeka poznaje Aluet, u glavnoj ulici u Ardenu, ali mesto gde se nekada prodavala soda sada je ekspres-restoran, a džuboks je nestao otprilike u vreme kada je Džoni Metis sišao sa top-lista. "Želite li dobrog plesača, nađite sebi gradskog momka. Tom Tom je bio najbolji plesač u okolini, i možete da ga zakucate u tu stolicu, ali ne možete da mu oduzmete ritam."
"Gospodine Stene, juu-huu, gospodine Stene!" Alisa Veders je podigla glavu i savila dlanove u trubu oko usta. "Ispunjavate li želje?"
Glas ravan i tvrd kao zvuk dva kamena koji se taru jedan o drugi kaže: "Ja sam bio prvi, stara ženo."
Ova tvrdokorna neotesanost tera Rebeku da zastane. Hermijevo desno stopalo se blago spušta na njeno i hitro se uklanja, ne ozledivši je. Nadnesen nad Alisom, Čarls Bernsajd besno pilji u Torvalda Torvaldsona. Torvaldson uzmiče i vuče Alisu za ruku.
"Naravno, dušo", kaže Sten, sagnuvši se. "Reci mi kako se zoveš i šta bi volela da čuješ."
"Zovem se Alisa Veders, i..."
"Ja sam bio prvi", glasno ponavlja Berni.
Rebeka gleda u Hermija, koji odmahuje glavom i pravi kiselo lice. Bio gradski momak ili ne, jednako je zaplašen kao gospodin Torvaldson.
"'Mesečev sjaj', molila bih. Od Benija Gudmena."
"Ja sam na redu, sivonjo. 'Oću onu stvar od Vudija Hermana, 'Košmar ledi Megoen'. Ta je dobra."
Hermi se naginje prema Rebekinom uhu. "Tog tipa niko ne voli, al' uvek biva po njegovom."
"Ovaj put vala neće", kaže Rebeka. "Gospodine Bernsajd, hoću da..."
Simfonijski Sten joj rukom daje znak da ćuti. Okreće se u pravcu vlasnika onog izrazito neprijatnog glasa. "Neće da može, gospodine. Pesma se zove 'San ledi Megoen', i žalim slučaj, ali tu veselu stvarčicu danas nisam poneo sa sobom."
"Dobro, drugar, a 'Nikako da krenem', od Banija Berigana?"
"Oh, ta mi se sviđa", kaže Alisa. "Tako je, pustite 'Nikako da krenem'."
"Biće mi zadovoljstvo", kaže Sten, normalnim glasom Henrija Lejdena. Ne plešući i ne vrteći ploče u rukama, jednostavno menja LP na gramofonu pločom iz bliže kutije. Izgleda nekako splaslo dok prilazi mikrofonu i govori: "Leteo sam oko sveta eroplanom, borio se u Španiji sa tiranom. Nikako da krenem. Posvećena divnoj Alisi U Plavoj Haljini i Onome Što Hoda Noću."
"Nis' ništa bolji od majmuna na uzici", kaže Berni.
Muzika počinje. Rebeka tapše Hermija po mišici i počinje da pleše pored Čarlsa Bernsajda, prema kome nikada nije osećala ništa više od blagog gađenja. Sada kada je obratila pažnju na njega, gnev i odvratnost teraju je da kaže: "Gospodine Bernsajd, hoću da se izvinite Alisi i našem gostu. Vi ste prostački, odvratni siledžija, i pošto se izvinite, hoću da se vratite u svoju sobu, gde vam je i mesto."
Njene reči odlaze u prazno. Bernsajdova ramena su se u međuvremenu opustila. Na licu mu je širok, vlažan osmeh, i prazno zuri ni u šta određeno. Izgleda toliko izgubljeno da se ne bi setio ni sopstvenog imena, a kamoli Banija Berigana. U svakom slučaju, Alisa Veders je odplesala dalje, a Simfonijski Sten, na suprotnom kraju platforme i izvan kruga ružičaste svetlosti, kao da se nešto duboko zamislio. Parovi staraca klize po podijumu. Stojeći po strani, Hermi Bočer imitira plesne pokrete i postavlja joj pitanje pogledom.
"Izvinite zbog ovoga", kaže ona Stenu/Henriju.
-Nema potrebe da se izvinjavate. 'Nikako da krenem' bila je omiljena melodija moje pokojne žene. Poslednjih dana mnogo sam mislio na nju. Zato sam bio malo zatečen." Prelazi dlanom preko zaglađene kose i proteže ruke, vidnim naporom se vraćajući u ulogu.
Rebeka odlučuje da ga ostavi na miru. U stvari, trenutno želi da ostavi sve na miru. Mimikom pokazavši Hermiju da žali ali da ima posla, probija se između ljudi i izlazi iz zajedničke sobe. Stari Berni je nekako uspeo da stigne u hodnik pre nje. Odsutno mili prema Beloj radi, oborene glave, vukući noge po podu.
"Gospodine Bernsajde", kaže ona, "druge možda možete da prevarite tom glumom, ali znajte da mene ne možete."
Krećući se u sporim, isprekidanim pomacima, starac se okreće. Prvo se pomera stopalo, pa koleno, koščati kuk i na kraju kosturni torzo. Ružni cvet Bernijeve glave visi na tankoj stabljici, pokazujući Rebeki pegavu lobanju. Dugački nos štrči iz nje kao iskrivljeno rudo. Sa istom jezivom sporošću, glava mu se diže da pokaže mutne oči i otromboljene usne. Oči se odjednom pune sjajem čiste pakosti, a mrtvačke usne počinju da poigravaju.
Uplašena, Rebeka nagonski pravi korak unazad. Bernijeva usta razvukla su se u zastrašujuće cerenje. Rebeka bi najviše volela da pobegne, ali joj bes zbog toga što je taj kukavni drkoš ponižava tera da ostane gde je.
"Ledi Megoen imala je gadan, gadan košmar", obaveštava je Berni. Zvuči kao da je nakljukan lekovima, ili u polusnu. "Kao i ledi Sofija. Samo što je njen bio gori." Kikoće se. "Kralj je u svojoj brojačnici, broji svoje dušice. To je ono što je Sofija videla kad je zaspala." Kikot postaje piskaviji, a onda izgovara nešto što zvuči kao 'gospodin Mančing'. Usne mu se zavrću, i otkrivaju žute, nepravilne zube, a usahlo lice doživljava fini preobražaj. Crte lica kao da mu je izoštrila neka nova inteligencija. "Znate li gospodina Manšana? Gospodina Manšana i njegovog malog drugara Gorga? Znate li šta se dogodilo u Čikagu?"
"Da ste odmah prestali sa tim, gospodine Bernsajde."
"Znade li Fridza Harmana, onog ždo je bio dako zgodan? Zvali zu ga, zvali zu ga, zvali zu ga Lebodan, Lepodan, Lebodan iz Hanovera, jezu bogami, jezu, jezu. I zvi zu, zvi zu, baž zvi zu imali kožmare zve, zve, baž zve vreme ha ha ho ho."
"Prestanite tako da govorite!" viče Rebeka. "Mene nećete prevariti!"
Nova inteligencija nekoliko časaka sjakti u Bernijevim mutnim očima, i odmah zatim se povlači. Oblizuje usne i kaže: "Brobudi se, Bern-Bern."
"Ma šta se ja bakćem?", kaže Rebeka. "Večera je u sedam, ako budete hteli. Idite i odremajte ili tako nešto, važi?"
Berni joj upućuje mrk, mutan pogled i spušta stopalo na pod, započevši zamorni proces koji će ga okrenuti u suprotnom pravcu. "Slobodno pribeleži. Fric Harman. Iz Hanovera." Usta mu se izvijaju u uznemirujuće prevejan osmeh. "Kada kralj dođe ovamo, možda bismo mogli da plešemo zajedno."
"Ne, hvala." Rebeka okreće leđa staroj aveti i počinje žurno da cakće visokim potpeticama niz hodnik, nelagodno svesna da je on prati pogledom.
Rebekina slatka 'kouč' torbica leži na stolu u sobičku bez prozora koji vodu u Lolinu kancelariju. Pre nego što će ući, zastaje da odcepi list iz beležnice, zapiše Fric Harman(?), Hanover(?) i ćušne ceduljicu u srednju pregradu torbe. To verovatno ne znači ništa - ali ko zna? Kipti od besa što je dozvolila da je Bernsajd preplaši, i ako bude mogla da pronađe način da upotrebi tu besmislicu protiv njega, učiniće sve da ga protera iz Makstonovog doma.
"Mala, jesi l' to ti?" doziva Lola.
"Ne, nego ledi Megoen i njen jebeni košmar." Ulazi u Lolinu kancelariju i zatiče ga za stolom, kako zadovoljno broji novac koji su popodne priložili sinovi i kćeri klijenata.
"Moja mala Beki izgleda nakurčeno", kaže on. "Šta se dogodilo, je l' te neki od zombija očepio po prstima?"
"Ne zovi me Beki."
"Ejej, lakše malo. Nećeš verovati koliko je tvoj slatkorečivi dragan izmuzao danas od rodbine. Sto dvadeset šes' zelembaća! Lova nizašta! Dobro, šta je to bilo?"
"Uplašio me Čarls Bernsajd, eto šta je bilo. Trebalo bi ga strpati u duševnu bolnicu." "Šališ se? Dotični zombi vredi zlata koliko je težak. Dokle god Čarls Bernsajd bude mogao da diše, imaće mesto u mom srcu." Kezeći se, maše svežnjem novčanica. "Kao što ćeš i ti, šećeru, uvek imati besplatan smeštaj kod Makstona."
Sećanje na Bernsajda koji govori Kralj je u svojoj brojačnici, broji svoje dušice čini da se oseća prljavo. Da se Lola ne ceri tim blesavim, žvalavim kezom, pretpostavlja, ne bi je toliko neprijatno podsećao na njegovog omiljenog stanara. Zvi zu, zvi zu, baž zvi zu imali kožmare zve, zve, baž zve vreme - nimalo loš opis Ribarevog Frenč Lendinga. Ko bi rekao da će stari Berni posvetiti više pažnje tim ubistvima od Lole? Rebeka ga nikada nije čula da pominje Ribareve zločine, sem kad se onomad požalio da neće nikome smeti da kaže da ide na pecanje dok Dejl Gilbertson konačno ne pomeri debelu guzicu, zar to nije sramota?
8.
Dva telefonska poziva i jedna privatna stvar, koju sve čini da porekne, urotili su se da izvuku Džeka Sojera iz njegove čaure u Norveškoj dolini i pošalju ga niz drum prema Frenč Lendingu, ulici Samner i policijskoj stanici. Prvi poziv bio je od Henrija, a Henri je zvao iz kafeterije Makstonovog doma na jednoj od pauza Simfonijskoga, insistirajući da mu kaže šta misli. Sa pločnika ispred Makstonovog doma je u toku dana navodno oteto još jedno dete. Kakve god je razloge Džek imao da se drži dalje od slučaja, razloge koje, usput, nikada nije objasnio, žalimo slučaj, ali više se ne priznaju. Ovo znači da je na Ribarevom rabošu sada četvoro dece, jer Džek sigurno ne veruje da će se Irma Freno niotkuda ušetati u rođenu kuću, zar ne? Četvoro dece!
- Ne, rekao je Henri, nisam to čuo na radiju. Jutros se dogodilo.
- Od Makstonovog domara, rekao je Henri. Video je zabrinutog policajca kako podiže bicikl i stavlja ga u prtljažnik patrolnog automobila.
- U redu, rekao je Henri, možda nije provereno, ali jesam siguran. Dejl će do večeri saznati o kom se detetu radi, a sutra će njegovo ime osvanuti u svim novinama. A tada će čitav kraj da odlepi. Kako ne shvataš? Već samo saznanje da si uključen u istragu pomoći će da se ljudi primire. Više nemaš pravo na luksuz penzije, Džek. Moraš da odigraš svoju ulogu.
Džek mu je odgovorio da donosi preuranjene zaključke, i da će o tome porazgovarati kasnije.
Četrdeset pet minuta kasnije pozvao ga je Dejl Gilbertson, sa vešću da je dečak po imenu Tajler Maršal u toku prepodneva nestao ispred Makstonovog doma i da Tajlerov otac, Fred Maršal, koji upravo sedi u stanici, zahteva da vidi Džeka Sojera. Fred je lafčina, pošten i porodičan čovek, uzoran građanin, moglo bi se reći Dejlov prijatelj, ali je sada na ivici sloma. Izgleda da Džudi, njegova žena, ima nekakve mentalne probleme još od vremena pre ubistava, i da je Tajlerov nestanak konačno izbacio iz koloseka. Pričala je besmislice, povredila se i polomila sve po kući.
- A ja donekle poznajem Džudi Maršal, rekao je Dejl. Zaista divna žena, sićušno stvorenje ali živa vatra i sa obe noge na zemlji, sjajna osoba, prvoklasna osoba, neko za koga čovek nikada ne bi pomislio da će da odlepi. Čini se da je pomislila ili znala, štagod, da je Tajler otet još pre nego što su našli njegov bicikl. Krajem popodneva postalo joj je toliko loše da je Fred morao da pozove doktora Skardu i odveze je u Luteransku bolnicu Francuskog okruga u Ardenu, gde su je smestili na Odelenje D, za duševne, čim su je videli. Fred insistira da razgovara sa tobom. Nemam pouzdanja u tebe, rekao mi je.
- Ako ne dođeš ovamo, rekao je Dejl, Fred Maršal ima da se pojavi pred tvojim vratima. Ne mogu da vežem čoveka, a nemam nameru da ga zatvorim samo da bih ga držao dalje od tebe. Utoliko pre što si nam potreban ovde, Džek.
- U redu, rekao je Dejl. Znam da ništa ne obećavaš, ali ti znaš šta bi trebalo da učiniš.
Da li bi ovi razgovori bili sami po sebi dovoljni da ga smeste u pikap i pošalju na put do ulice Samner? Sasvim verovatno, pretpostavlja Džek, i na taj način treći činilac, onaj tajni i poricani, postaje nebitan. Beznačajan. Bezopasan napad živaca, posledica nagomilanog nespokojstva, potpuno prirodan s obzirom na okolnosti. Nešto što bi svakome moglo da se dogodi. Osetio je potrebu da izađe iz kuće, pa šta? Niko ne može da ga optuži da je bežao. Išao je prema, a ne bežao od onoga od čega je najviše želeo da pobegne - mračne struje Ribarevih zločina. Što ne znači da se obavezao da će se do kraja angažovati. Fred Maršal, Dejlov prijatelj i otac deteta koje je navodno nestalo, insistira da razgovara sa njim; pa dobro, neka razgovara. Ako pola sata razgovora sa bivšim detektivom mogu da pomognu Fredu Maršalu da se ponese sa svojim problemima, bivši detektiv je spreman da mu obezbedi to vreme.
Sve ostalo je sasvim lične prirode. Budni snovi i crvendaćeva jaja pomutili su ti rasuđivanje, ali to je lična stvar. Moguće ju je sačekati da prođe, nadmudriti, provaliti. Nijedna razumna osoba takve stvari ne shvata ozbiljno: kao letnja oluja su, dođu i prođu. Pošto je usporio kroz zeleno svetlo na raskrsnici u Sentraliji i primetio, sa nagonskom budnošću policajca, niz 'harlija' poređanih na parkingu ispred Send Bara, oseća da je ponovo kadar da se ponese sa popodnevnim poteškoćama. Bilo bi sasvim razumljivo da je osetio kako nije sposoban - u redu, recimo nevoljan - da otvori vrata frižidera. Neprijatna iznenađenja čine te opreznim. Pregorela mu je sijalica u dnevnoj sobi, i kada je otišao do fioke sa pola tuceta rezervnih halogenki, nije bio u stanju da je otvori. U stvari, nije bio u stanju da otvori nijednu fioku, orman ili ostavu u kući, čime se lišio mogućnosti da skuva čaj, presvuče odeću, pripremi ručak i uradi bilo šta osim da preko volje lista knjige ili gleda televiziju. Kada je poklopac sandučeta za poštu zapretio da skriva piramidu crvendaćevih plavih jaja, odlučio je da odloži prikupljanje pošte za sledeći dan. Ionako mu stižu samo bankovni izveštaji, časopisi i reklamne brošure.
Ne dozvolimo da zvuči gore nego što jeste, poručuje Džek sebi. Mogao sam da otvorim svaka vrata, fioku i orman u kući, ali nisam hteo. Nisam se plašio da će iz frižidera ili ormana početi da se prosipaju crvendaćeva jaja - samo nisam hteo da rizikujem da pronađem jednu od tih prokletinja. Pokaži mi psihijatra koji tvrdi da je to neurotično, i pokazaću ti morona koji uopšte ne poznaje psihologiju. Svi veterani su mi govorili da rad u odseku za ubistva čoveku na kraju sjebe mozak. Zato sam se, dođavola, i povukao!
Šta je trebalo da radim, da ostanem u službi dok sebi ne prosviram mozak? Pametan si momak, Henri Lejdene, i volim te, ali postoje stvari koje naprosto NE KAPIRAŠ!
U redu, sada je, eto, pošao u ulicu Samner. Svi su vikali na njega da nešto preduzme, i sada to čini. Pozdraviće se sa Dejlom i momcima, sešće da razgovara sa Fredom Maršalom, uzornim građaninom kome je nestao sin, i serviraće mu uobičajenu žvaku kako se preduzima sve što je moguće, bla bla, FBI radi zajedno sa nama na ovome, a Biro ima najbolje istražitelje na svetu. Tu žvaku. Što se Džeka tiče, njegova prvenstvena dužnost jeste da ide Fredu niz dlaku, kao kad teši ozleđenu mačku; kada se Maršal umiri, Džekova 'dužnost' prema zajednici - dužnost koja postoji samo u uobrazilji drugih - biće izvršena, i biće slobodan da se vrati u privatnost koju je pošteno zaradio. Ako se to Dejlu ne svidi, može izatrka da skoči u Misisipi; ako se ne svidi Henriju, Džek će odbiti da čita Sivi dom i primoraće ga da umesto toga sluša Lorensa Velka, Vona Monroa ili nešto podjednako mučno. Loš diksilend. Pre više godina, Džeku je neko poklonio CD pod naslovom Fets Manasas i Mošusni Pacovi Praše Sve U Šesnaest. Trideset sekundi Fetsa Manasasa, i Fred bi počeo da moli za milost.
Ova slika čini da se Džek oseti dovoljno opušteno da pokaže da je njegovo oklevanje pred kredencima i fiokama bilo samo prolazna neodlučnost, a ne fobijska nesposobnost. Iako mu je pažnja bila na drugoj strani kao i obično, uvučena pepeljara ispod komandne table rugala mu se i začikavala ga otkako se ukrcao u pikap. Pljosnatu pločicu pepeljare okružuje nekakva neprirodna sugestivnost, aura prikrivenog zla.
Boji li se to on da iza pločice vreba maleno plavo jaje?
Naravno da ne. Unutra su samo vazduh i oblikovana crna plastika. U tom slučaju, može da je izvuče. Pored prozora kamioneta klize zgrade predgrađa Frenč Lendinga. Džek je stigao otprilike do istog mesta gde je Henri prekinuo onu pesmu Štrokosperme. Naravno da može da izvuče pepeljaru. Ništa prostije. Samo podvučeš prste i cimneš. Najlakša stvar na svetu. Pruža ruku. Pre nego što će prstima dodirnuti pločicu, povlači ruku nazad. Znoj mu curi niz čelo i zadržava se u nozdrvama. "Kao da je ne znam šta", kaže glasno. "Imaš neki problem s tim, Džeki-momče?"
Ponovo pruža ruku prema pepeljari. Odjednom svestan da više obraća pažnju na dno komande table nego na drum pred sobom, diže pogled i smanjuje brzinu na polovinu pređašnje. Ne želi da staje na kočnicu. To je samo pepeljara, pobogu. Prsti mu stižu do pločice, i podvlače se ispod donjeg ruba. Džek još jednom baca pogled na drum. Onda, sa odlučnošću bolničarke koja odlepljuje traku flastera sa pacijentovog maljavog trbuha, sa trzajem izvlači posudu. Upaljač koga je jutros na stazi ispred kuće nesvesno pomerio, odskače tri inča u vazduh, Džekovom užasnutom pogledu sličan letećem crno-srebrnom jajetu.
Skreće sa puta, odskače preko korovom obrasle uzvisine, i juri prema telefonskom stubu koji se diže pred vozilom. Upaljač pada u posudu pepeljare sa glasnim, metalnim udarcem kakav nijedno jaje na svetu ne može da proizvede. Telefonski stub klizi prema njemu i gotovo ispunjava vetrobran. Džek gazi na kočnicu i pikap se sa trzajem zaustavlja, izazvavši seriju lupkanja i čangrljanja u pepeljari. Da nije smanjio brzinu pre nego što je otvorio pepeljaru, zakucao bi se pravo u stub, koji stoji na samo par koraka od branika pikapa. Džek briše znoj sa lica i uzima upaljač. "Bog te tvoj." Gura upaljač u njegovo ležište i zavaljuje se u naslon sedišta. "Dobro kažu da pušenje ubija", kaže. Šala je previše otrcana da bi ga nasmejala, i nekoliko sekundi samo miruje na sedištu i zuri u retki saobraćaj na Lajal Roudu. Pošto je osetio da mu se puls koliko-toliko približio normalnom, podseća se da je, na kraju krajeva, ipak otvorio pepeljaru.
Plavokosi, razbarušeni Tom Lund očigledno je pripremljen za njegov dolazak, jer u trenutku kada je Džek prošao pored tri bicikla poređana kraj vrata i ušao u stanicu mladi policajac ustaje od stola i žuri napred da mu šapne da ga Dejl i Fred Maršal čekaju u Dejlovoj kancelariji i da će ga sprovesti pravo tamo. Gde će mu se sigurno obradovati. "Kao i ja, poručniče Sojer", dodade Lund. "Čoveče, moram to da kažem. Mislim da nam je preko potrebno vaše umeće."
"Zovi me Džek. Više nisam poručnik. A nisam više ni policajac." Džek je upoznao Toma Lunda radeći na slučaju Kinderling, i svidela mu se mladićeva energičnost i posvećenost. Zaljubljen u svoj posao, uniformu i značku, sa poštovanjem prema pretpostavljenom i divljenjem prema Džeku, Lund je bez primedbe proveo stotine sati pored telefona, u arhivi i u svojim kolima, više puta proveravajući često protivrečne pojedinosti vezane za susret agenta osiguranja za farme iz Viskonsina i dve prodavačice ljubavi sa Sanset Stripa. Za sve to vreme Tom Lund je zadržao energetski naboj srednjoškolskog kvoterbeka koji istrčava na teren da odigra svoju prvu utakmicu. Više ne izgleda tako, primećuje Džek. Ispod očiju su mu tamne kesice, a kosti lica su izraženije. Za Lundov izgled zaslužno je još nešto pored neispavanosti i umora: oči mu imaju bespomoćno zaprepašćen izraz osobe koja je doživela jak moralni šok. Ribar je ukrao dobar deo mladosti Toma Lunda.
"Tek treba da vidim šta mogu da učinim", kaže Džek, nudeći obećanje većeg angažovanja nego što je zaista spreman da preuzme.
"Sigurno je da će nam svaka vaša pomoć biti od koristi", odgovara Lund. To je preterano, odveć servilno, i pošto se Lund okrenuo da ga povede do kancelarije, Džek pomišlja Nisam došao da budem vaš spasitelj.
Ova misao odmah budi osećaj krivice u njemu. Lund kuca na vrata, otvara ih da najavi Džeka, gura ga unutra i iščezava kao duh, potpuno neprimećen od dva muškarca koji ustaju sa stolica i upiru pogled u posetiočevo lice, jedan sa vidnom zahvalnošću, drugi sa ogromnom količinom istog osećanja pomešanog sa golom potrebom, zbog koje Džeku postaje još nelagodnije.
Uporedo sa Dejlovim promumlanim predstavljanjem, Fred Maršal kaže: "Hvala vam što ste pristali da dođete, neizmerno sam vam zahvalan. To je sve što mogu..." Desna ruka mu se pruža kao ručka pumpe. Kada ju je Džek prihvatio, lice Freda Maršala obliva se još većom količinom emocija. Njegova šaka steže Džekovu, maltene je prisvaja, kao što životinja polaže pravo na svoj plen. Steže, čvrsto, i drma više puta nego što je uobičajeno. Oči mu se pune suzama. "Ne mogu da..." Maršal izvlači šaku i otire suze sa lica. Oči mu sada deluju beskrajno ranjivo. "Oh, čoveče", kaže. "Zaista mi je drago što ste došli, gospodine Sojer. Ili da vas zovem 'poručniče'?"
"Biće dobro i Džek. Kako bi bilo da me vas dvojica uputite u ono što se danas dogodilo?"
Dejl pokazuje prema pripremljenoj stolici; sva trojica zauzimaju mesta, i bolna ali u suštini jednostavna priča o Fredu, Džudi i Tajleru Maršalu započinje. Neko vreme govori samo Fred. U njegovoj verziji priče, plemenita ženica lavovskog srca, predana supruga i majka, postaje žrtva zbunjujućih, višestrukih promena i poremećaja, i razvija zagonetne simptome koje njen nemarni, glupi, egoistični muž potpuno previđa. Bunca reči bez smisla; piše nepovezane stvari na hartiji koju zatim gužva i pokušava da proguta. Unapred vidi tragediju koja predstoji, i to je izluđuje. Jeste da zvuči blesavo, ali egoistični muž veruje da je tako. Tačnije, misli da veruje da je tako, jer razmišlja o tome još otkako je prvi put razgovarao sa Dejlom, i iako stvar zvuči blesavo, nekako ima smisla. Koje bi drugo objašnjenje moglo da postoji? Zato i misli ono što misli - da je njegova žena počela da gubi razum jer je znala da je Ribar na putu. Pretpostavlja da su takve stvari moguće. Hrabra i izmučena ženica znala je, na primer, da je njen preslatki, divni sinčić nestao pre nego što joj je njen glupi i sebični muž, koji je otišao na posao kao da se radi o sasvim običnom danu, rekao za bicikl. To u velikoj meri dokazuje ono o čemu je govorio. Divni dečačić izašao je sa još tri drugara da se igra, ali su se samo tri drugara vratila kućama, a pozornik Deni Čeda našao je sinčićev 'švin' bicikl i jednu patikicu na pločniku ispred Makstonovog staračkog doma.
"Deni Čita?" pita Džek, koji, kao i Fred Maršal, počinje da misli da veruje u neke veoma zabrinjavajuće stvari.
"Čeda", kaže Dejl, i izgovara prezime slovo po slovo. Dejl potom priča svoju, kudikamo kraću verziju priče. U priči Dejla Gilbertsona, dečak izlazi da vozi bicikl i nestaje, moguće kao žrtva otmice, sa pločnika ispred Makstonovog staračkog doma. To je sve što Dejl zna, i veruje da će Džek Sojer moći da popuni većinu okolnih praznina.
Džek Sojer, u koga su se zagledala ostala dvojica u sobi, uzima vremena da se navikne na tri misli koje trenutno veruje da misli. Prva i nije toliko misao koliko reakcija koja sadrži prikrivenu pomisao: od trenutka kada mu je Fred Maršal stisnuo šaku i rekao 'Oh, čoveče' Džeku je postao drag, a to je neočekivan obrt u večerašnjem događanju. Fred Maršal mu otprilike liči na momka sa postera koji veliča život u malom mestu. Ako tu sliku postavite na panoe koji reklamiraju zemljište u Francuskom okrugu, prodaćete veliki broj vikendica ljudima iz Milvokija i Čikaga. Maršalovo prijateljsko, prijatno lice i vitki stas trkača kao da svedoče o odgovornosti, pristojnosti, lepom vaspitanju i društvenosti, skromnosti i nesebičnom srcu. Što više Fred Maršal optužuje sebe za sebičnost i glupost, to je Džeku simpatičniji. A što mu je više simpatičan, to više saoseća sa njegovom strašnom nevoljom, i više želi da mu pomogne. Džek je došao u stanicu očekujući da će na Dejlovog prijatelja reagovati kao policajac, ali su njegovi policijski refleksi zarđali od neupotrebe. Zato reaguje kao saosećajni građanin. Policajci, Džek to dobro zna, civile zahvaćene pratećim talasom zločina gotovo nikada ne posmatraju kao građane i sapatnike, a pogotovo u početnim fazama istrage. (Misao skrivena unutar Džekove reakcije na čoveka pred njim glasi da Fred Maršal nije sposoban da gaji sumnju ni prema kome sa kim je u prijateljskim odnosima.)
Džekova druga misao istovremeno je misao policajca i solidarnog građanina, i iako još pokušava da se navikne na treću, koja je u potpunosti proizvod njegovih zarđalih ali i dalje preciznih refleksa policajca, obznanjuje je: "Bicikli koje sam video ispred ulaza pripadaju Tajlerovim drugovima? Da li ih neko u ovom trenutku ispituje?"
"Bobi Dilak", kaže Dejl. "Popričao sam sa njima kada su stigli, ali nisam ništa saznao. Prema njihovoj priči, bili su svi zajedno u ulici Čejs, a onda se Tajler nekuda odvezao. Tvrde da ništa nisu videli. Možda i nisu."
"Ali ti misliš da to nije sve."
"Iskreno da kažem, mislim. Ali nemam pojma šta bi to moglo biti, a moramo da ih pošaljemo kućama pre nego što njihovi roditelji iskoče iz kože."
"Ko su oni, i kako se zovu?"
Fred Maršal savija šaku kao da stiska dršku nevidljive palice za bezbol. "Ebi Veksler, T.Dž. Reniker i Roni Mecger. To su dečaci sa kojima se Taj ovog leta družio." Nad rečenicom lebdi neizgovorena osuda.
"Zvučite kao da ih ne smatrate najboljim društvom za vašeg sina."
"Pa, nije baš tako", kaže Fred, rastrzan između želje da kaže istinu i želje da ne ispadne nepravedan. "Ne tako kako ste vi to predstavili. Ebi mi liči na siledžiju, a druga dvojica su možda malo... usporeni? Nadam se... ili sam se nadao... da će Taj shvatiti da može da nađe drugove koji će biti više na... znate..."
"Više na njegovom nivou."
"Tako je. Problem je u tome što je moj sin pomalo sitan za svoj uzrast, a Ebi Veksler je... ovaj..."
"Krupan za svoj uzrast", kaže Džek. "Savršena situacija za siledžiju."
"Hoćete da kažete da znate Ebija Vekslera?"
"Ne, ali sam ga video jutros. Bio je sa vašim sinom i još dva dečaka."
Dejl se uspravlja na svojoj stolici, a Fred Maršal ispušta nevidljivu palicu. "Kada je to bilo?" pita Dejl. Fred Maršal istovremeno pita: "Gde?"
"U ulici Čejs, desetak minuta posle osam. Išao sam po Henrija Lejdena, da ga odvezem kući. Kada smo se vraćali iz grada, dečaci su isterali bicikle na ulicu tačno ispred nas. Dobro sam osmotrio vašeg sina, gospodine Maršal. Učinio mi se kao sjajan klinac."
Razrogačene oči Freda Maršala pokazuju da nekakva nada, nekakvo obećanje, zadobija oblik pred njim; Dejl se konačno opušta. "To se uglavnom poklapa sa njihovom pričom. Bilo bi to malo pre nego što ih je Taj napustio. Ako su rekli istinu."
"Ili su oni ostavili njega ", kaže Tajev otac. "Brži su na biciklima od Taja, i ponekad umeju da, znate... da ga zadirkuju."
"Tako što odjure napred i ostave ga samog", kaže Džek. Maršalovo sumorno klimanje glave govori o dečačkim poniženjima, poverenim saosećajnom ocu. Džek se priseća zacrvenjenog, neprijateljskog lica i podignutog srednjaka Ebija Vekslera i pita se da li i kako je mali uspevao da se odbrani od njega. Dejl je rekao da je osetio neiskrenost u priči koju su mu dečaci ispričali, ali zašto bi lagali? Koji god da je razlog postojao za to, gotovo je sigurno vezan za Ebija Vekslera. Ostala dvojica slušaju naređenja.
Odloživši na trenutak treću misao u stranu, Džek kaže: "Hteo bih da porazgovaram sa dečacima pre nego što ih pošaljete kući. Gde su?
"U sobi za ispitivanje, na vrhu stepenica." Dejl upire prstom u tavanicu. "Tom će te odvesti."
Sa zidovima sivim kao na ratnom brodu, sivim metalnim stolom i prozorom uskim poput puškarnice na zidu tvđave, soba na vrhu stepenica čini se projektovana da izmami priznanja pomoću dosade i beznađa, i Džeku se čini, pošto ga je Tom Lund uveo, da su četvorica prisutnih već postali žrtve njene olovne atmosfere. Bobi Dilak okreće glavu, prestaje da kucka olovkom po stolu, i progovara: "Živeo nam Holivud. Dejl nam je rekao da dolazite." Čak i Bobi kao da je pomalo zgasnuo u ovoj polusvetlosti. "Jeste li hteli da ispitate ove prestupnike, poručniče?"
"Za minut ili dva, možda." Dvojica od trojice prestupnika sa one strane stola prate pogledom Džeka kako prolazi iza Bobija Dilaka kao da se plaše da će ih baciti u ćeliju. Reči 'ispitate' i 'poručniče' imale su efekat ledenog vetra iz Kanade. Ebi Veksler stisnutih očiju gleda u Džeka, nastojeći da izgleda tvrdo, a dečak pored njega, Roni Mecger, vrpolji se na stolici, očiju naraslih kao tacne. Treći dečak, T.Dž. Reniker, spustio je glavu na prekrštene ruke i čini se da spava.
"Probudite ga", kaže Džek. "Imam nešto da kažem, i hoću da svi čujete." U stvari, nema šta da kaže, ali želi da ovi dečaci obrate pažnju na njega. Već zna da je Dejl bio u pravu. Ako ne lažu, onda bar nešto prećutkuju. Zato ih je njegovo iznenadno pojavljivanje u ovoj dremljivoj atmosferi uplašilo. Da je Džeku bilo dato da ih ispita, razdvojio bi ih i ispitao pojedinačno, ali sada mora da ispravi grešku koju je Bobi Dilak napravio. Mora da ih obradi sve zajedno, za početak, a za to je potrebno da pojača njihov strah. Ne želi da zlostavlja dečake, već samo da učini da im srce brže zakuca; posle toga će moći da ih razdvoji. Najslabija karika se već pokazala. Džek ne oseća nikakvu prepreku da lažima dođe do informacija.
Roni Mecger drma Ti-džeja za rame, i kaže: "Probudi se, dubalo... budalo."
Zaspali dečak ječi, diže glavu sa stola i počinje da proteže ruke. Pogled mu pada na Džeka, i trepćući i gutajući knedle žuri da ispravi leđa.
Dobrodošao", kaže Džek. "Hoću da vam se predstavim i objasnim zašto sam ovde. Zovem se Džek Sojer, i poručnik sam u odseku za ubistva u losanđeleskoj policiji. Veoma sam uspešan, i imam punu sobu pohvala i odlikovanja. Kada pojurim nekog zlikovca, obično ga i uhapsim. Pre tri godine došao sam ovamo iz Los Anđelesa da rešim jedan slučaj. Dve nedelje kasnije, čovek po imenu Tornberg Kinderling u lancima je otpremljen u L.A. Pošto poznajem ovaj kraj i pošto sam već radio sa ovdašnjim predstavnicima zakona, LAPD me je zamolio da im pomognem u istrazi ubistava koja je počinio Ribar." Baca pogled da vidi da li se Bobi Dilak ceri na ovu besmislicu, ali Bobi samo zuri, ledenog lica, preko stola. "Vaš drugar Tajler Maršal bio je sa vama pre nego što je jutros nestao. Da li ga je Ribar oteo? Žao mi je što moram to da kažem, ali mislim da jeste. Možda možemo da pronađemo Tajlera, možda ne, ali da bih zaustavio Ribara, potrebno je da mi tačno ispričate šta se dogodilo, do najmanje pojedinosti. Morate da budete potpuno iskreni prema meni, jer ako budete lagali ili bilo šta prećutite, bićete krivi za ometanje istrage. Ometanje istrage je veoma ozbiljan zločin. Pozorniče Dilak, koja je najmanja kazna u državi Viskonsin za taj zločin?"
"Pet godina, prilično sam siguran", kaže Bobi Dilak.
Ebi Veksler se ujeda za unutrašnjost obraza; Roni Mecger skreće pogled i mršti se u sto; T.Dž.Reniker tupo zuri u uski prozor.
Džek seda pored Bobija Dilaka. "Ja sam, slučajno, bio onaj momak u pikapu kome si jutros pokazao srednjaka. Ne mogu reći da sam oduševljen što se ponovo vidimo."
Dve glave okreću se prema Ebiju, koji grčevito čkilji, nastojeći da reši ovaj novi problem. "Nisam", kaže, odlučivši se za uporno poricanje. "Možda je izgledalo k'o da jesam, al' nisam."
Ebi se podrugljivo osmehuje. "Ne pokazujem srednjaka nepoznatim ljudima."
"Ustani", kaže Džek.
Ebi gleda levo i desno, ali njegovi drugovi izbegavaju da sretnu njegov pogled. Gura stolicu unazad i kolebljivo ustaje.
"Pozorniče Dilak", kaže Džek, "izvedite ovog dečaka iz sobe i pričuvajte ga."
Bobi Dilak savršeno igra svoju ulogu. Gipko ustaje sa stolice i fiksira pogledom Ebija dok klizi prema njemu. Podseća na pantera koji se približava dobrom zalogaju. Ebi Veksler odskače unazad i pokušava da zaustavi Bobija podignutim dlanom. "Nemojte - povlačim reč - uradio sam to, u redu?"
"Prekasno", kaže Džek. Sedi i gleda kako Bobi hvata dečaka za lakat i vuče ga prema vratima. Zajapuren i znojeći se, Ebi se ukopava u pod, i potisak ga presavija preko isturenog trbuha. Počinje da tetura napred, jaučući i rasipajući suze. Bobi Dilak otvara vrata i vuče ga u bezlični hodnik na spratu. Vrata se sa treskom zatvaraju i presecaju njegovo preplašeno zavijanje.
Preostala dva dečaka beli su u licu kao mleko i, čini se, potpuno skamenjeni. "Ne brinite za njega", kaže Džek. "Biće dobro. Za petnaest, dvadeset minuta, bićete slobodni da idete kući. Smatrao sam da nema smisla razgovarati sa nekim ko laže pre nego što smo i počeli. Zapamtite: čak i najnesposobniji policajac zna kada ga lažu, a ja sam najbolji policajac. Zato ćemo da uradimo ovako. Popričaćemo o onome sto se jutros dogodilo, o onome što je Tajler radio, kako ste se razdvojili, gde ste bili, šta ste posle radili, koga ste sve videli, i takve stvari." Zavaljuje se unazad i spušta dlanove na sto. "Hajde sad, ispričajte mi šta se dogodilo."
Roni i Ti-džej se zgledaju. Ti-džej gura desni kažiprst u usta i počinje sekutićima da glođe nokat. "Ebi vam je pokaz'o srednjaka", kaže Roni.
"Ma šta mi reče. Posle toga."
"Uh, Taj je rek'o da mora negde d' ide."
"Mor'o je nekud da ide", ubacuje se Ti-džej kao odjek.
"Gde ste se u tom trenutku nalazili?"
"Uh... Ispred Olsorts Pomorijuma."
"Emporijuma", kaže Ti-džej. "Nije pomorijum, tikvane, nego em-po-ri-jum."
"I?"
"I onda je Taj rek'o...", Roni baca pogled prema Ti-džeju. "Taj je rek'o da mora negde d' ide."
"U kom pravcu je otišao, na istok ili na zapad?"
Dečaci na ovo pitanje reaguju kao da je postavljeno na stranom jeziku, nemo se premišljajući.
"Prema reci, ili od nje?"
Ponovo se zgledaju. Pitanje je bilo na engleskom, ali odgovor izostaje. Onda Roni konačno kaže: "Ne znam."
"A ti, Ti-džej? Znaš li ti?"
Ti-džej odmahuje glavom.
"Dobro. To je pošteno. Ne znate jer ga niste ni videli kako odlazi, zar ne? I nije vam rekao da mora negde da ode, zar ne? Kladim se da je to Ebi izmislio."
Ti-džej se vrpolji, a Roni sa strahopoštovanjem zija u Džeka. Upravo se ispostavilo da je zapravo Šerlok Holms.
"Sećate se kada sam prošao pored vas u kamionetu?" Klimaju glavom. "Tajler je bio sa vama." Ponovo klimaju. "Već ste bili sišli sa pločnika ispred Olsorts Emporijuma, i vozili ste se Čejsom prema istoku - udaljavali ste se od reke. Video sam vas u retrovizoru. Ebi je vozio veoma brzo. Vas dvojica ste nekako uspevali da ga pratite. Tajler je sitniji od vas, pa je zaostao. Eto kako znam da se nikud nije odvezao. Nije mogao da vas stigne."
Roni Mecger počinje da pišti: "Jeste, zaost'o je, mnogo je zaost'o, a onda se pojavio Birar i zgrabio ga." I počinje da plače.
Džek se naginje napred. "Jeste li videli da se to dogodilo? Bilo ko od vas?"
"Neeeaa", cvili Roni. Ti-džej polako odmahuje glavom.
"Niste videli nekoga da razgovara sa Tajem, ili neka kola da su se zaustavila, da je ušao u neku prodavnicu, ili tako nešto?"
Dečaci se oglašavaju nerazgovetnim brbljanjem kojim hoće da kažu da nisu ništa videli.
"Kada ste primetili da ga nema?"
Ti -džej otvara usta, i ponovo ih zatvara. Roni kaže: "Kada smo uzeli 'slurpije'." Lice mu se grči od napetosti. Ti-džej potvrdno klima glavom.
Dva sledeća pitanja otkrivaju da su u 'slurpijima' uživali u 7-Jedanaest, gde su takođe kupili i Magične kartice, i da im verovatno nije trebalo više od minut-dva da primete Tajlerov nestanak. "Ebi je rek'o da će nam Tajler kupiti još kartica", dodaje uslužni Roni.
Stigli su do trenutka koji je Džek čekao. Kakva god bila njihova tajna, dogodila se ubrzo pošto su izašli iz 7-Jedanaest i shvatili da im se Tajler još nije pridružio. A tajna je isključivo Ti-džejeva muka. Dečak praktično znoji krv, dok je njegovog prijatelja prilično smirilo prisećanje na 'slurpije' i Magične kartice. Ostalo je još samo jedno pitanje koje želi da im postavi. "Ebi je, dakle, hteo da nađe Tajlera. Jeste li svi seli na bicikle i tražili okolo, ili je Ebi poslao samo jednog od vas?"
"A?" kaže Roni. Ti-džej spušta bradu i ukršta ruke ispred glave kao da se brani od udaraca. "Tajler je nekud otiš'o", kaže Roni. "Nismo ga tražili, nego smo otišli u park. Da se menjamo za Magične kartice."
"Shvatam", kaže Džek. "Hvala ti, Roni. Mnogo si mi pomogao. Hoću sad da izađeš i ostaneš sa Ebijem i pozornikom Dilakom, a ja ću malo da popričam sa Ti- džejem. Neće trajati više od pet minuta, ako bude i toliko."
"Mogu d' idem?" Na Džekovo klimanje glavom, Roni se bojažljivo diže od stola. U trenutku kada je stigao do vrata, Ti-džej zajeca. Onda Roni izlazi, a Ti-džej se grči u stolici i trudi se da bude što manji dok zuri u Džeka očima koje su postale sjajne, pljosnate i savršeno okrugle.
"Ti-džej", kaže Džek, "uveravam te da nemaš šta da brineš." Sada kada je ostao sam sa dečakom koji je priznao krivicu tako što je zaspao u sobi za ispitivanje, Džek Sojer pre svega želi da ga oslobodi te krivice. Zna Ti-džejevu tajnu, da zapravo nema tajne; beskorisna je. "Bez obzira šta mi budeš rekao, neću te uhapsiti. To je takođe obećanje. Nisi ni u kakvoj nevolji, sine. U stvari, drago mi je što ste ti i tvoji drugari mogli da dođete i pomognete nam da razjasnimo stvar." Još dva ili tri minuta nastavlja da govori u ovom smislu, i T.Dž. Reniker, prethodno osuđen na smrt streljanjem, postepeno počinje da shvata da je pomilovanje ipak stiglo i da je pošteđen od onoga što njegov drugar Ebi naziva obranim bostanom. Vraća se u prvobitnu veličinu, a oči mu više nemaju prestravljen izraz.
"Reci mi šta je Ebi uradio", kaže Džek. "Ostaće među nama. Nikome neću reći. Časna reč. Neću te otkucati."
"'Teo je da Taj kupi još Magičnih kartica", kaže Ti-džej, napipavajući put kroz nepoznatu teritoriju. "Da je Taj bio tamo, mor'o bi. Ebi nekad ume da bude stvarno gadan. Rek'o mi je spusti se niz ulicu i dovedi sporaća, il' ću ti napravim indijansku vatru."
"I ti si seo na bicikl i spustio se niz ulicu Čejs."
"Aha. Gled'o sam, al' nigde nisam vid'o Taja. A bio sam siguran da 'oću, znate? Jer 'de je drugo mog'o da bude?"
"Ali...?" Džek izvlači odgovor za koji zna da sledi tako što kruži šakom po vazduhu.
Al' ga ipak nisam vid'o. Stig'o sam do ulice Kvin, tamo 'de je starački dom, sa visokom živicom ispred. I onda sam ugled'o njegov bajs. Na pločniku ispred živice. I njegovu patiku. I lišće sa živice."
- Od Makstonovog domara, rekao je Henri. Video je zabrinutog policajca kako podiže bicikl i stavlja ga u prtljažnik patrolnog automobila.
- U redu, rekao je Henri, možda nije provereno, ali jesam siguran. Dejl će do večeri saznati o kom se detetu radi, a sutra će njegovo ime osvanuti u svim novinama. A tada će čitav kraj da odlepi. Kako ne shvataš? Već samo saznanje da si uključen u istragu pomoći će da se ljudi primire. Više nemaš pravo na luksuz penzije, Džek. Moraš da odigraš svoju ulogu.
Džek mu je odgovorio da donosi preuranjene zaključke, i da će o tome porazgovarati kasnije.
Četrdeset pet minuta kasnije pozvao ga je Dejl Gilbertson, sa vešću da je dečak po imenu Tajler Maršal u toku prepodneva nestao ispred Makstonovog doma i da Tajlerov otac, Fred Maršal, koji upravo sedi u stanici, zahteva da vidi Džeka Sojera. Fred je lafčina, pošten i porodičan čovek, uzoran građanin, moglo bi se reći Dejlov prijatelj, ali je sada na ivici sloma. Izgleda da Džudi, njegova žena, ima nekakve mentalne probleme još od vremena pre ubistava, i da je Tajlerov nestanak konačno izbacio iz koloseka. Pričala je besmislice, povredila se i polomila sve po kući.
- A ja donekle poznajem Džudi Maršal, rekao je Dejl. Zaista divna žena, sićušno stvorenje ali živa vatra i sa obe noge na zemlji, sjajna osoba, prvoklasna osoba, neko za koga čovek nikada ne bi pomislio da će da odlepi. Čini se da je pomislila ili znala, štagod, da je Tajler otet još pre nego što su našli njegov bicikl. Krajem popodneva postalo joj je toliko loše da je Fred morao da pozove doktora Skardu i odveze je u Luteransku bolnicu Francuskog okruga u Ardenu, gde su je smestili na Odelenje D, za duševne, čim su je videli. Fred insistira da razgovara sa tobom. Nemam pouzdanja u tebe, rekao mi je.
- Ako ne dođeš ovamo, rekao je Dejl, Fred Maršal ima da se pojavi pred tvojim vratima. Ne mogu da vežem čoveka, a nemam nameru da ga zatvorim samo da bih ga držao dalje od tebe. Utoliko pre što si nam potreban ovde, Džek.
- U redu, rekao je Dejl. Znam da ništa ne obećavaš, ali ti znaš šta bi trebalo da učiniš.
Da li bi ovi razgovori bili sami po sebi dovoljni da ga smeste u pikap i pošalju na put do ulice Samner? Sasvim verovatno, pretpostavlja Džek, i na taj način treći činilac, onaj tajni i poricani, postaje nebitan. Beznačajan. Bezopasan napad živaca, posledica nagomilanog nespokojstva, potpuno prirodan s obzirom na okolnosti. Nešto što bi svakome moglo da se dogodi. Osetio je potrebu da izađe iz kuće, pa šta? Niko ne može da ga optuži da je bežao. Išao je prema, a ne bežao od onoga od čega je najviše želeo da pobegne - mračne struje Ribarevih zločina. Što ne znači da se obavezao da će se do kraja angažovati. Fred Maršal, Dejlov prijatelj i otac deteta koje je navodno nestalo, insistira da razgovara sa njim; pa dobro, neka razgovara. Ako pola sata razgovora sa bivšim detektivom mogu da pomognu Fredu Maršalu da se ponese sa svojim problemima, bivši detektiv je spreman da mu obezbedi to vreme.
Sve ostalo je sasvim lične prirode. Budni snovi i crvendaćeva jaja pomutili su ti rasuđivanje, ali to je lična stvar. Moguće ju je sačekati da prođe, nadmudriti, provaliti. Nijedna razumna osoba takve stvari ne shvata ozbiljno: kao letnja oluja su, dođu i prođu. Pošto je usporio kroz zeleno svetlo na raskrsnici u Sentraliji i primetio, sa nagonskom budnošću policajca, niz 'harlija' poređanih na parkingu ispred Send Bara, oseća da je ponovo kadar da se ponese sa popodnevnim poteškoćama. Bilo bi sasvim razumljivo da je osetio kako nije sposoban - u redu, recimo nevoljan - da otvori vrata frižidera. Neprijatna iznenađenja čine te opreznim. Pregorela mu je sijalica u dnevnoj sobi, i kada je otišao do fioke sa pola tuceta rezervnih halogenki, nije bio u stanju da je otvori. U stvari, nije bio u stanju da otvori nijednu fioku, orman ili ostavu u kući, čime se lišio mogućnosti da skuva čaj, presvuče odeću, pripremi ručak i uradi bilo šta osim da preko volje lista knjige ili gleda televiziju. Kada je poklopac sandučeta za poštu zapretio da skriva piramidu crvendaćevih plavih jaja, odlučio je da odloži prikupljanje pošte za sledeći dan. Ionako mu stižu samo bankovni izveštaji, časopisi i reklamne brošure.
Ne dozvolimo da zvuči gore nego što jeste, poručuje Džek sebi. Mogao sam da otvorim svaka vrata, fioku i orman u kući, ali nisam hteo. Nisam se plašio da će iz frižidera ili ormana početi da se prosipaju crvendaćeva jaja - samo nisam hteo da rizikujem da pronađem jednu od tih prokletinja. Pokaži mi psihijatra koji tvrdi da je to neurotično, i pokazaću ti morona koji uopšte ne poznaje psihologiju. Svi veterani su mi govorili da rad u odseku za ubistva čoveku na kraju sjebe mozak. Zato sam se, dođavola, i povukao!
Šta je trebalo da radim, da ostanem u službi dok sebi ne prosviram mozak? Pametan si momak, Henri Lejdene, i volim te, ali postoje stvari koje naprosto NE KAPIRAŠ!
U redu, sada je, eto, pošao u ulicu Samner. Svi su vikali na njega da nešto preduzme, i sada to čini. Pozdraviće se sa Dejlom i momcima, sešće da razgovara sa Fredom Maršalom, uzornim građaninom kome je nestao sin, i serviraće mu uobičajenu žvaku kako se preduzima sve što je moguće, bla bla, FBI radi zajedno sa nama na ovome, a Biro ima najbolje istražitelje na svetu. Tu žvaku. Što se Džeka tiče, njegova prvenstvena dužnost jeste da ide Fredu niz dlaku, kao kad teši ozleđenu mačku; kada se Maršal umiri, Džekova 'dužnost' prema zajednici - dužnost koja postoji samo u uobrazilji drugih - biće izvršena, i biće slobodan da se vrati u privatnost koju je pošteno zaradio. Ako se to Dejlu ne svidi, može izatrka da skoči u Misisipi; ako se ne svidi Henriju, Džek će odbiti da čita Sivi dom i primoraće ga da umesto toga sluša Lorensa Velka, Vona Monroa ili nešto podjednako mučno. Loš diksilend. Pre više godina, Džeku je neko poklonio CD pod naslovom Fets Manasas i Mošusni Pacovi Praše Sve U Šesnaest. Trideset sekundi Fetsa Manasasa, i Fred bi počeo da moli za milost.
Ova slika čini da se Džek oseti dovoljno opušteno da pokaže da je njegovo oklevanje pred kredencima i fiokama bilo samo prolazna neodlučnost, a ne fobijska nesposobnost. Iako mu je pažnja bila na drugoj strani kao i obično, uvučena pepeljara ispod komandne table rugala mu se i začikavala ga otkako se ukrcao u pikap. Pljosnatu pločicu pepeljare okružuje nekakva neprirodna sugestivnost, aura prikrivenog zla.
Boji li se to on da iza pločice vreba maleno plavo jaje?
Naravno da ne. Unutra su samo vazduh i oblikovana crna plastika. U tom slučaju, može da je izvuče. Pored prozora kamioneta klize zgrade predgrađa Frenč Lendinga. Džek je stigao otprilike do istog mesta gde je Henri prekinuo onu pesmu Štrokosperme. Naravno da može da izvuče pepeljaru. Ništa prostije. Samo podvučeš prste i cimneš. Najlakša stvar na svetu. Pruža ruku. Pre nego što će prstima dodirnuti pločicu, povlači ruku nazad. Znoj mu curi niz čelo i zadržava se u nozdrvama. "Kao da je ne znam šta", kaže glasno. "Imaš neki problem s tim, Džeki-momče?"
Ponovo pruža ruku prema pepeljari. Odjednom svestan da više obraća pažnju na dno komande table nego na drum pred sobom, diže pogled i smanjuje brzinu na polovinu pređašnje. Ne želi da staje na kočnicu. To je samo pepeljara, pobogu. Prsti mu stižu do pločice, i podvlače se ispod donjeg ruba. Džek još jednom baca pogled na drum. Onda, sa odlučnošću bolničarke koja odlepljuje traku flastera sa pacijentovog maljavog trbuha, sa trzajem izvlači posudu. Upaljač koga je jutros na stazi ispred kuće nesvesno pomerio, odskače tri inča u vazduh, Džekovom užasnutom pogledu sličan letećem crno-srebrnom jajetu.
Skreće sa puta, odskače preko korovom obrasle uzvisine, i juri prema telefonskom stubu koji se diže pred vozilom. Upaljač pada u posudu pepeljare sa glasnim, metalnim udarcem kakav nijedno jaje na svetu ne može da proizvede. Telefonski stub klizi prema njemu i gotovo ispunjava vetrobran. Džek gazi na kočnicu i pikap se sa trzajem zaustavlja, izazvavši seriju lupkanja i čangrljanja u pepeljari. Da nije smanjio brzinu pre nego što je otvorio pepeljaru, zakucao bi se pravo u stub, koji stoji na samo par koraka od branika pikapa. Džek briše znoj sa lica i uzima upaljač. "Bog te tvoj." Gura upaljač u njegovo ležište i zavaljuje se u naslon sedišta. "Dobro kažu da pušenje ubija", kaže. Šala je previše otrcana da bi ga nasmejala, i nekoliko sekundi samo miruje na sedištu i zuri u retki saobraćaj na Lajal Roudu. Pošto je osetio da mu se puls koliko-toliko približio normalnom, podseća se da je, na kraju krajeva, ipak otvorio pepeljaru.
Plavokosi, razbarušeni Tom Lund očigledno je pripremljen za njegov dolazak, jer u trenutku kada je Džek prošao pored tri bicikla poređana kraj vrata i ušao u stanicu mladi policajac ustaje od stola i žuri napred da mu šapne da ga Dejl i Fred Maršal čekaju u Dejlovoj kancelariji i da će ga sprovesti pravo tamo. Gde će mu se sigurno obradovati. "Kao i ja, poručniče Sojer", dodade Lund. "Čoveče, moram to da kažem. Mislim da nam je preko potrebno vaše umeće."
"Zovi me Džek. Više nisam poručnik. A nisam više ni policajac." Džek je upoznao Toma Lunda radeći na slučaju Kinderling, i svidela mu se mladićeva energičnost i posvećenost. Zaljubljen u svoj posao, uniformu i značku, sa poštovanjem prema pretpostavljenom i divljenjem prema Džeku, Lund je bez primedbe proveo stotine sati pored telefona, u arhivi i u svojim kolima, više puta proveravajući često protivrečne pojedinosti vezane za susret agenta osiguranja za farme iz Viskonsina i dve prodavačice ljubavi sa Sanset Stripa. Za sve to vreme Tom Lund je zadržao energetski naboj srednjoškolskog kvoterbeka koji istrčava na teren da odigra svoju prvu utakmicu. Više ne izgleda tako, primećuje Džek. Ispod očiju su mu tamne kesice, a kosti lica su izraženije. Za Lundov izgled zaslužno je još nešto pored neispavanosti i umora: oči mu imaju bespomoćno zaprepašćen izraz osobe koja je doživela jak moralni šok. Ribar je ukrao dobar deo mladosti Toma Lunda.
"Tek treba da vidim šta mogu da učinim", kaže Džek, nudeći obećanje većeg angažovanja nego što je zaista spreman da preuzme.
"Sigurno je da će nam svaka vaša pomoć biti od koristi", odgovara Lund. To je preterano, odveć servilno, i pošto se Lund okrenuo da ga povede do kancelarije, Džek pomišlja Nisam došao da budem vaš spasitelj.
Ova misao odmah budi osećaj krivice u njemu. Lund kuca na vrata, otvara ih da najavi Džeka, gura ga unutra i iščezava kao duh, potpuno neprimećen od dva muškarca koji ustaju sa stolica i upiru pogled u posetiočevo lice, jedan sa vidnom zahvalnošću, drugi sa ogromnom količinom istog osećanja pomešanog sa golom potrebom, zbog koje Džeku postaje još nelagodnije.
Uporedo sa Dejlovim promumlanim predstavljanjem, Fred Maršal kaže: "Hvala vam što ste pristali da dođete, neizmerno sam vam zahvalan. To je sve što mogu..." Desna ruka mu se pruža kao ručka pumpe. Kada ju je Džek prihvatio, lice Freda Maršala obliva se još većom količinom emocija. Njegova šaka steže Džekovu, maltene je prisvaja, kao što životinja polaže pravo na svoj plen. Steže, čvrsto, i drma više puta nego što je uobičajeno. Oči mu se pune suzama. "Ne mogu da..." Maršal izvlači šaku i otire suze sa lica. Oči mu sada deluju beskrajno ranjivo. "Oh, čoveče", kaže. "Zaista mi je drago što ste došli, gospodine Sojer. Ili da vas zovem 'poručniče'?"
"Biće dobro i Džek. Kako bi bilo da me vas dvojica uputite u ono što se danas dogodilo?"
Dejl pokazuje prema pripremljenoj stolici; sva trojica zauzimaju mesta, i bolna ali u suštini jednostavna priča o Fredu, Džudi i Tajleru Maršalu započinje. Neko vreme govori samo Fred. U njegovoj verziji priče, plemenita ženica lavovskog srca, predana supruga i majka, postaje žrtva zbunjujućih, višestrukih promena i poremećaja, i razvija zagonetne simptome koje njen nemarni, glupi, egoistični muž potpuno previđa. Bunca reči bez smisla; piše nepovezane stvari na hartiji koju zatim gužva i pokušava da proguta. Unapred vidi tragediju koja predstoji, i to je izluđuje. Jeste da zvuči blesavo, ali egoistični muž veruje da je tako. Tačnije, misli da veruje da je tako, jer razmišlja o tome još otkako je prvi put razgovarao sa Dejlom, i iako stvar zvuči blesavo, nekako ima smisla. Koje bi drugo objašnjenje moglo da postoji? Zato i misli ono što misli - da je njegova žena počela da gubi razum jer je znala da je Ribar na putu. Pretpostavlja da su takve stvari moguće. Hrabra i izmučena ženica znala je, na primer, da je njen preslatki, divni sinčić nestao pre nego što joj je njen glupi i sebični muž, koji je otišao na posao kao da se radi o sasvim običnom danu, rekao za bicikl. To u velikoj meri dokazuje ono o čemu je govorio. Divni dečačić izašao je sa još tri drugara da se igra, ali su se samo tri drugara vratila kućama, a pozornik Deni Čeda našao je sinčićev 'švin' bicikl i jednu patikicu na pločniku ispred Makstonovog staračkog doma.
"Deni Čita?" pita Džek, koji, kao i Fred Maršal, počinje da misli da veruje u neke veoma zabrinjavajuće stvari.
"Čeda", kaže Dejl, i izgovara prezime slovo po slovo. Dejl potom priča svoju, kudikamo kraću verziju priče. U priči Dejla Gilbertsona, dečak izlazi da vozi bicikl i nestaje, moguće kao žrtva otmice, sa pločnika ispred Makstonovog staračkog doma. To je sve što Dejl zna, i veruje da će Džek Sojer moći da popuni većinu okolnih praznina.
Džek Sojer, u koga su se zagledala ostala dvojica u sobi, uzima vremena da se navikne na tri misli koje trenutno veruje da misli. Prva i nije toliko misao koliko reakcija koja sadrži prikrivenu pomisao: od trenutka kada mu je Fred Maršal stisnuo šaku i rekao 'Oh, čoveče' Džeku je postao drag, a to je neočekivan obrt u večerašnjem događanju. Fred Maršal mu otprilike liči na momka sa postera koji veliča život u malom mestu. Ako tu sliku postavite na panoe koji reklamiraju zemljište u Francuskom okrugu, prodaćete veliki broj vikendica ljudima iz Milvokija i Čikaga. Maršalovo prijateljsko, prijatno lice i vitki stas trkača kao da svedoče o odgovornosti, pristojnosti, lepom vaspitanju i društvenosti, skromnosti i nesebičnom srcu. Što više Fred Maršal optužuje sebe za sebičnost i glupost, to je Džeku simpatičniji. A što mu je više simpatičan, to više saoseća sa njegovom strašnom nevoljom, i više želi da mu pomogne. Džek je došao u stanicu očekujući da će na Dejlovog prijatelja reagovati kao policajac, ali su njegovi policijski refleksi zarđali od neupotrebe. Zato reaguje kao saosećajni građanin. Policajci, Džek to dobro zna, civile zahvaćene pratećim talasom zločina gotovo nikada ne posmatraju kao građane i sapatnike, a pogotovo u početnim fazama istrage. (Misao skrivena unutar Džekove reakcije na čoveka pred njim glasi da Fred Maršal nije sposoban da gaji sumnju ni prema kome sa kim je u prijateljskim odnosima.)
Džekova druga misao istovremeno je misao policajca i solidarnog građanina, i iako još pokušava da se navikne na treću, koja je u potpunosti proizvod njegovih zarđalih ali i dalje preciznih refleksa policajca, obznanjuje je: "Bicikli koje sam video ispred ulaza pripadaju Tajlerovim drugovima? Da li ih neko u ovom trenutku ispituje?"
"Bobi Dilak", kaže Dejl. "Popričao sam sa njima kada su stigli, ali nisam ništa saznao. Prema njihovoj priči, bili su svi zajedno u ulici Čejs, a onda se Tajler nekuda odvezao. Tvrde da ništa nisu videli. Možda i nisu."
"Ali ti misliš da to nije sve."
"Iskreno da kažem, mislim. Ali nemam pojma šta bi to moglo biti, a moramo da ih pošaljemo kućama pre nego što njihovi roditelji iskoče iz kože."
"Ko su oni, i kako se zovu?"
Fred Maršal savija šaku kao da stiska dršku nevidljive palice za bezbol. "Ebi Veksler, T.Dž. Reniker i Roni Mecger. To su dečaci sa kojima se Taj ovog leta družio." Nad rečenicom lebdi neizgovorena osuda.
"Zvučite kao da ih ne smatrate najboljim društvom za vašeg sina."
"Pa, nije baš tako", kaže Fred, rastrzan između želje da kaže istinu i želje da ne ispadne nepravedan. "Ne tako kako ste vi to predstavili. Ebi mi liči na siledžiju, a druga dvojica su možda malo... usporeni? Nadam se... ili sam se nadao... da će Taj shvatiti da može da nađe drugove koji će biti više na... znate..."
"Više na njegovom nivou."
"Tako je. Problem je u tome što je moj sin pomalo sitan za svoj uzrast, a Ebi Veksler je... ovaj..."
"Krupan za svoj uzrast", kaže Džek. "Savršena situacija za siledžiju."
"Hoćete da kažete da znate Ebija Vekslera?"
"Ne, ali sam ga video jutros. Bio je sa vašim sinom i još dva dečaka."
Dejl se uspravlja na svojoj stolici, a Fred Maršal ispušta nevidljivu palicu. "Kada je to bilo?" pita Dejl. Fred Maršal istovremeno pita: "Gde?"
"U ulici Čejs, desetak minuta posle osam. Išao sam po Henrija Lejdena, da ga odvezem kući. Kada smo se vraćali iz grada, dečaci su isterali bicikle na ulicu tačno ispred nas. Dobro sam osmotrio vašeg sina, gospodine Maršal. Učinio mi se kao sjajan klinac."
Razrogačene oči Freda Maršala pokazuju da nekakva nada, nekakvo obećanje, zadobija oblik pred njim; Dejl se konačno opušta. "To se uglavnom poklapa sa njihovom pričom. Bilo bi to malo pre nego što ih je Taj napustio. Ako su rekli istinu."
"Ili su oni ostavili njega ", kaže Tajev otac. "Brži su na biciklima od Taja, i ponekad umeju da, znate... da ga zadirkuju."
"Tako što odjure napred i ostave ga samog", kaže Džek. Maršalovo sumorno klimanje glave govori o dečačkim poniženjima, poverenim saosećajnom ocu. Džek se priseća zacrvenjenog, neprijateljskog lica i podignutog srednjaka Ebija Vekslera i pita se da li i kako je mali uspevao da se odbrani od njega. Dejl je rekao da je osetio neiskrenost u priči koju su mu dečaci ispričali, ali zašto bi lagali? Koji god da je razlog postojao za to, gotovo je sigurno vezan za Ebija Vekslera. Ostala dvojica slušaju naređenja.
Odloživši na trenutak treću misao u stranu, Džek kaže: "Hteo bih da porazgovaram sa dečacima pre nego što ih pošaljete kući. Gde su?
"U sobi za ispitivanje, na vrhu stepenica." Dejl upire prstom u tavanicu. "Tom će te odvesti."
Sa zidovima sivim kao na ratnom brodu, sivim metalnim stolom i prozorom uskim poput puškarnice na zidu tvđave, soba na vrhu stepenica čini se projektovana da izmami priznanja pomoću dosade i beznađa, i Džeku se čini, pošto ga je Tom Lund uveo, da su četvorica prisutnih već postali žrtve njene olovne atmosfere. Bobi Dilak okreće glavu, prestaje da kucka olovkom po stolu, i progovara: "Živeo nam Holivud. Dejl nam je rekao da dolazite." Čak i Bobi kao da je pomalo zgasnuo u ovoj polusvetlosti. "Jeste li hteli da ispitate ove prestupnike, poručniče?"
"Za minut ili dva, možda." Dvojica od trojice prestupnika sa one strane stola prate pogledom Džeka kako prolazi iza Bobija Dilaka kao da se plaše da će ih baciti u ćeliju. Reči 'ispitate' i 'poručniče' imale su efekat ledenog vetra iz Kanade. Ebi Veksler stisnutih očiju gleda u Džeka, nastojeći da izgleda tvrdo, a dečak pored njega, Roni Mecger, vrpolji se na stolici, očiju naraslih kao tacne. Treći dečak, T.Dž. Reniker, spustio je glavu na prekrštene ruke i čini se da spava.
"Probudite ga", kaže Džek. "Imam nešto da kažem, i hoću da svi čujete." U stvari, nema šta da kaže, ali želi da ovi dečaci obrate pažnju na njega. Već zna da je Dejl bio u pravu. Ako ne lažu, onda bar nešto prećutkuju. Zato ih je njegovo iznenadno pojavljivanje u ovoj dremljivoj atmosferi uplašilo. Da je Džeku bilo dato da ih ispita, razdvojio bi ih i ispitao pojedinačno, ali sada mora da ispravi grešku koju je Bobi Dilak napravio. Mora da ih obradi sve zajedno, za početak, a za to je potrebno da pojača njihov strah. Ne želi da zlostavlja dečake, već samo da učini da im srce brže zakuca; posle toga će moći da ih razdvoji. Najslabija karika se već pokazala. Džek ne oseća nikakvu prepreku da lažima dođe do informacija.
Roni Mecger drma Ti-džeja za rame, i kaže: "Probudi se, dubalo... budalo."
Zaspali dečak ječi, diže glavu sa stola i počinje da proteže ruke. Pogled mu pada na Džeka, i trepćući i gutajući knedle žuri da ispravi leđa.
Dobrodošao", kaže Džek. "Hoću da vam se predstavim i objasnim zašto sam ovde. Zovem se Džek Sojer, i poručnik sam u odseku za ubistva u losanđeleskoj policiji. Veoma sam uspešan, i imam punu sobu pohvala i odlikovanja. Kada pojurim nekog zlikovca, obično ga i uhapsim. Pre tri godine došao sam ovamo iz Los Anđelesa da rešim jedan slučaj. Dve nedelje kasnije, čovek po imenu Tornberg Kinderling u lancima je otpremljen u L.A. Pošto poznajem ovaj kraj i pošto sam već radio sa ovdašnjim predstavnicima zakona, LAPD me je zamolio da im pomognem u istrazi ubistava koja je počinio Ribar." Baca pogled da vidi da li se Bobi Dilak ceri na ovu besmislicu, ali Bobi samo zuri, ledenog lica, preko stola. "Vaš drugar Tajler Maršal bio je sa vama pre nego što je jutros nestao. Da li ga je Ribar oteo? Žao mi je što moram to da kažem, ali mislim da jeste. Možda možemo da pronađemo Tajlera, možda ne, ali da bih zaustavio Ribara, potrebno je da mi tačno ispričate šta se dogodilo, do najmanje pojedinosti. Morate da budete potpuno iskreni prema meni, jer ako budete lagali ili bilo šta prećutite, bićete krivi za ometanje istrage. Ometanje istrage je veoma ozbiljan zločin. Pozorniče Dilak, koja je najmanja kazna u državi Viskonsin za taj zločin?"
"Pet godina, prilično sam siguran", kaže Bobi Dilak.
Ebi Veksler se ujeda za unutrašnjost obraza; Roni Mecger skreće pogled i mršti se u sto; T.Dž.Reniker tupo zuri u uski prozor.
Džek seda pored Bobija Dilaka. "Ja sam, slučajno, bio onaj momak u pikapu kome si jutros pokazao srednjaka. Ne mogu reći da sam oduševljen što se ponovo vidimo."
Dve glave okreću se prema Ebiju, koji grčevito čkilji, nastojeći da reši ovaj novi problem. "Nisam", kaže, odlučivši se za uporno poricanje. "Možda je izgledalo k'o da jesam, al' nisam."
Ebi se podrugljivo osmehuje. "Ne pokazujem srednjaka nepoznatim ljudima."
"Ustani", kaže Džek.
Ebi gleda levo i desno, ali njegovi drugovi izbegavaju da sretnu njegov pogled. Gura stolicu unazad i kolebljivo ustaje.
"Pozorniče Dilak", kaže Džek, "izvedite ovog dečaka iz sobe i pričuvajte ga."
Bobi Dilak savršeno igra svoju ulogu. Gipko ustaje sa stolice i fiksira pogledom Ebija dok klizi prema njemu. Podseća na pantera koji se približava dobrom zalogaju. Ebi Veksler odskače unazad i pokušava da zaustavi Bobija podignutim dlanom. "Nemojte - povlačim reč - uradio sam to, u redu?"
"Prekasno", kaže Džek. Sedi i gleda kako Bobi hvata dečaka za lakat i vuče ga prema vratima. Zajapuren i znojeći se, Ebi se ukopava u pod, i potisak ga presavija preko isturenog trbuha. Počinje da tetura napred, jaučući i rasipajući suze. Bobi Dilak otvara vrata i vuče ga u bezlični hodnik na spratu. Vrata se sa treskom zatvaraju i presecaju njegovo preplašeno zavijanje.
Preostala dva dečaka beli su u licu kao mleko i, čini se, potpuno skamenjeni. "Ne brinite za njega", kaže Džek. "Biće dobro. Za petnaest, dvadeset minuta, bićete slobodni da idete kući. Smatrao sam da nema smisla razgovarati sa nekim ko laže pre nego što smo i počeli. Zapamtite: čak i najnesposobniji policajac zna kada ga lažu, a ja sam najbolji policajac. Zato ćemo da uradimo ovako. Popričaćemo o onome sto se jutros dogodilo, o onome što je Tajler radio, kako ste se razdvojili, gde ste bili, šta ste posle radili, koga ste sve videli, i takve stvari." Zavaljuje se unazad i spušta dlanove na sto. "Hajde sad, ispričajte mi šta se dogodilo."
Roni i Ti-džej se zgledaju. Ti-džej gura desni kažiprst u usta i počinje sekutićima da glođe nokat. "Ebi vam je pokaz'o srednjaka", kaže Roni.
"Ma šta mi reče. Posle toga."
"Uh, Taj je rek'o da mora negde d' ide."
"Mor'o je nekud da ide", ubacuje se Ti-džej kao odjek.
"Gde ste se u tom trenutku nalazili?"
"Uh... Ispred Olsorts Pomorijuma."
"Emporijuma", kaže Ti-džej. "Nije pomorijum, tikvane, nego em-po-ri-jum."
"I?"
"I onda je Taj rek'o...", Roni baca pogled prema Ti-džeju. "Taj je rek'o da mora negde d' ide."
"U kom pravcu je otišao, na istok ili na zapad?"
Dečaci na ovo pitanje reaguju kao da je postavljeno na stranom jeziku, nemo se premišljajući.
"Prema reci, ili od nje?"
Ponovo se zgledaju. Pitanje je bilo na engleskom, ali odgovor izostaje. Onda Roni konačno kaže: "Ne znam."
"A ti, Ti-džej? Znaš li ti?"
Ti-džej odmahuje glavom.
"Dobro. To je pošteno. Ne znate jer ga niste ni videli kako odlazi, zar ne? I nije vam rekao da mora negde da ode, zar ne? Kladim se da je to Ebi izmislio."
Ti-džej se vrpolji, a Roni sa strahopoštovanjem zija u Džeka. Upravo se ispostavilo da je zapravo Šerlok Holms.
"Sećate se kada sam prošao pored vas u kamionetu?" Klimaju glavom. "Tajler je bio sa vama." Ponovo klimaju. "Već ste bili sišli sa pločnika ispred Olsorts Emporijuma, i vozili ste se Čejsom prema istoku - udaljavali ste se od reke. Video sam vas u retrovizoru. Ebi je vozio veoma brzo. Vas dvojica ste nekako uspevali da ga pratite. Tajler je sitniji od vas, pa je zaostao. Eto kako znam da se nikud nije odvezao. Nije mogao da vas stigne."
Roni Mecger počinje da pišti: "Jeste, zaost'o je, mnogo je zaost'o, a onda se pojavio Birar i zgrabio ga." I počinje da plače.
Džek se naginje napred. "Jeste li videli da se to dogodilo? Bilo ko od vas?"
"Neeeaa", cvili Roni. Ti-džej polako odmahuje glavom.
"Niste videli nekoga da razgovara sa Tajem, ili neka kola da su se zaustavila, da je ušao u neku prodavnicu, ili tako nešto?"
Dečaci se oglašavaju nerazgovetnim brbljanjem kojim hoće da kažu da nisu ništa videli.
"Kada ste primetili da ga nema?"
Ti -džej otvara usta, i ponovo ih zatvara. Roni kaže: "Kada smo uzeli 'slurpije'." Lice mu se grči od napetosti. Ti-džej potvrdno klima glavom.
Dva sledeća pitanja otkrivaju da su u 'slurpijima' uživali u 7-Jedanaest, gde su takođe kupili i Magične kartice, i da im verovatno nije trebalo više od minut-dva da primete Tajlerov nestanak. "Ebi je rek'o da će nam Tajler kupiti još kartica", dodaje uslužni Roni.
Stigli su do trenutka koji je Džek čekao. Kakva god bila njihova tajna, dogodila se ubrzo pošto su izašli iz 7-Jedanaest i shvatili da im se Tajler još nije pridružio. A tajna je isključivo Ti-džejeva muka. Dečak praktično znoji krv, dok je njegovog prijatelja prilično smirilo prisećanje na 'slurpije' i Magične kartice. Ostalo je još samo jedno pitanje koje želi da im postavi. "Ebi je, dakle, hteo da nađe Tajlera. Jeste li svi seli na bicikle i tražili okolo, ili je Ebi poslao samo jednog od vas?"
"A?" kaže Roni. Ti-džej spušta bradu i ukršta ruke ispred glave kao da se brani od udaraca. "Tajler je nekud otiš'o", kaže Roni. "Nismo ga tražili, nego smo otišli u park. Da se menjamo za Magične kartice."
"Shvatam", kaže Džek. "Hvala ti, Roni. Mnogo si mi pomogao. Hoću sad da izađeš i ostaneš sa Ebijem i pozornikom Dilakom, a ja ću malo da popričam sa Ti- džejem. Neće trajati više od pet minuta, ako bude i toliko."
"Mogu d' idem?" Na Džekovo klimanje glavom, Roni se bojažljivo diže od stola. U trenutku kada je stigao do vrata, Ti-džej zajeca. Onda Roni izlazi, a Ti-džej se grči u stolici i trudi se da bude što manji dok zuri u Džeka očima koje su postale sjajne, pljosnate i savršeno okrugle.
"Ti-džej", kaže Džek, "uveravam te da nemaš šta da brineš." Sada kada je ostao sam sa dečakom koji je priznao krivicu tako što je zaspao u sobi za ispitivanje, Džek Sojer pre svega želi da ga oslobodi te krivice. Zna Ti-džejevu tajnu, da zapravo nema tajne; beskorisna je. "Bez obzira šta mi budeš rekao, neću te uhapsiti. To je takođe obećanje. Nisi ni u kakvoj nevolji, sine. U stvari, drago mi je što ste ti i tvoji drugari mogli da dođete i pomognete nam da razjasnimo stvar." Još dva ili tri minuta nastavlja da govori u ovom smislu, i T.Dž. Reniker, prethodno osuđen na smrt streljanjem, postepeno počinje da shvata da je pomilovanje ipak stiglo i da je pošteđen od onoga što njegov drugar Ebi naziva obranim bostanom. Vraća se u prvobitnu veličinu, a oči mu više nemaju prestravljen izraz.
"Reci mi šta je Ebi uradio", kaže Džek. "Ostaće među nama. Nikome neću reći. Časna reč. Neću te otkucati."
"'Teo je da Taj kupi još Magičnih kartica", kaže Ti-džej, napipavajući put kroz nepoznatu teritoriju. "Da je Taj bio tamo, mor'o bi. Ebi nekad ume da bude stvarno gadan. Rek'o mi je spusti se niz ulicu i dovedi sporaća, il' ću ti napravim indijansku vatru."
"I ti si seo na bicikl i spustio se niz ulicu Čejs."
"Aha. Gled'o sam, al' nigde nisam vid'o Taja. A bio sam siguran da 'oću, znate? Jer 'de je drugo mog'o da bude?"
"Ali...?" Džek izvlači odgovor za koji zna da sledi tako što kruži šakom po vazduhu.
Al' ga ipak nisam vid'o. Stig'o sam do ulice Kvin, tamo 'de je starački dom, sa visokom živicom ispred. I onda sam ugled'o njegov bajs. Na pločniku ispred živice. I njegovu patiku. I lišće sa živice."