Vitold Gombrovič, Pisac i novac

Pre svega želeo bih da napadnem reč „pisac“. Ne postoji pisac ili, ako više volite, čovek koji ume da piše, odnosno koji se smatra piscem. Često sam viđao ljude koji nisu pisali knjige, a stvorili su remek-dela. Poznavao sam i mnogo osrednjih osoba koje su neprestano fabrikovale tomove koji su preplavljivali tržište. Veličina književnosti sastoji se u tome da se svaki čovek koristi jezikom i da može da se izrazi. Dakle, pisanje nije profesija. Za pisanje su neophodni ličnost i viši stepen duha.

Po meni, smešno je pisanje smatrati društve-nom funkcijom koja treba da bude nagrađivana. Pišem ono što želim. Pišem zbog vlastitog za-dovoljstva. Pišem na vlastiti rizik. Prema tome, moj zadatak je potpuno privatna stvar. Ako neko kupuje moje knjige, utoliko bolje. Tek tada imam pravo da učestvujem u tom poslu, ali to je dru-gorazredna stvar koja nema ništa zajedničko s pravom književnošću, s književnošću duha. Zbog toga je upravo u Istočnoj Evropi, u kojoj vlada birokratski sistem u kome pisac treba da bude neka vrsta vodiča, majstora ili zastupnika, naj-bolji način ubijanja izraza. Ponavljam: književnost je krajnje individualna stvar. Pisac ne može nikada da garantuje da se neće pokazati glupim. On više nije biće, samo je biće koje želi da bude više, kandidat za višost. To treba reći jasno i kategorično, da bi nas to oslobodilo utilitarističke i društvene trivijalizacije koja danas parališe prave talente.

U situaciji u kojoj se društveno suprotstavlja duhovnom i svaka tendencija se svodi na isticanje društvene uloge pisca, osuđeni su na smešnost. Nema ničeg iluzornijeg, ponižavajućijeg i komičnijeg od onih kongresa pisaca koji, istinu govoreći, nisu ništa drugo nego ciničan način organizovanja prijatnih putovanja putem držanja govora.

Kada vidim umetnika na ulici, prelazim na drugu stranu, jer je umetnik dužan da bude sam. On ne podnosi ni „drugove“, ni „kolege“. Umetnost je privatna konverzacija između dve ličnosti: između onog ko govori i onog ko prima reči. Ni manje ni više. Upravo iz tog razloga današnja sklonost ka podruštvljavanju književ-nosti, sve rekompenzacije, nagrade, položaji i od-likovanja pre su štetni nego korisni. Nagrade nekima nisu ništa drugo nego krivotvorenje vrednosti. U žiriju koji prema statutima treba da uzima u obzir isključivo književne vrednosti dela raspravlja se javno, kroz diskusije, o razlozima koji nemaju ništa zajedničko s umetnošću: „Dajte nagradu njemu, jer je sada red na Južnu Ameriku“, ili: „Dajte je onom, jer je siromašan“ ili: „Dajte je onom, jer je star i bolestan“, ili iz ovog ili onog političkog razloga.

Voleo bih da znam šta bi se dogodilo ako bi jednoga dana neki dobar advokat tužio žiri, čiji su članovi javno izjavili da priznaju nagradu iz političkih, humanitarnih ili sličnih razloga koji nemaju ništa zajedničko sa statutom. Čini mi se da bi moglo izazvati lančanu reakciju ako bi svi umetnici koji su žrtve takvog ponašanja, zatražili oštetu za nanetu nepravdu. I publika bi mogla pokrenuti proces ako se nagrada koja se smatra poštenom nagradom pravog talenta, u stvarnosti priznavala iz drugih razloga i jednostavno značila pravljenje nekog budalom.

Što se mene tiče, podnosio sam bedu u Argentini tokom 23 godine, bez ljutnje i bez ikakvih pretenzija, s obzirom da sam svoju sud-binu izabrao. Mogao sam da se organizujem na drugi način. Ako sam ostao pri tome, onda je to bilo isključivo na vlastiti rizik i nemam nikakvo pravo da zahtevam od ljudi da se oduševljavaju mojim knjigama. Kasnije, 1963. godine, dobio sam prvu rekompenzaciju, u vidu poziva od strane Fordove fondacije na jednogodišnji boravak u Berlinu, povezan sa stipendijom u visini od 1.500 dolara mesečno. Prihvatio sam taj poziv, jer nisu postavljani nikakvi uslovi i nisam bio obavezan da u zamenu za to napišem nijednu reč. Međutim, moram da priznam da je to za mene bilo krajnje razdražujuće. Našao sam se sa desetak pisaca iz svih zemalja sveta i, kakve li sramote, bio sam s „kolegama“.

Istovremeno veoma sam zahvalan Fordovoj fondaciji na tome što sam mogao da uštedim malu sumu novca koja mi je u početku omogu-ćavala boravak u Evropi. Moje knjige, iako u malotiražnim izdanjima, počele su se prevoditi na brojne jezike i donositi mi dohodak koji mi je dopuštao ugodan život na francuskoj Rivijeri. Bio sam uvek autsajder, čovek koji ne želi da ima bilo šta zajedničko s političkim partijama, grupacijama, udruženjima, ambasadama.

Istinu govoreći, nisam bio građanin nijedne zemlje, jer je moj položaj bio položaj emigranta. Čak mi je zameran, iako sam ponosan na njega. Smatram da svaki cenjeni umetnik mora, iz mnogih razloga, da bude emigrant. Već više godina moj ugled raste, mada otvoreno moram da kažem da u Engleskoj, nažalost, moja dela imaju slabiji odjek, čak sam iznenađen komentarima tamošnje štampe. Mada, kasnije su mi rekli da članke u štampi poveravaju mladim praktikantima. Da li je to istina? Ne znam.

S druge strane, i to pre svega u Evropi, mogu da kažem da su se moje knjige probile, posle teške borbe, s obzirom da me niko nije podrža-vao, niti je mogao videti bilo kakav interes u mom nametanju publici. Tek tada sam predložen za Međunarodnu nagradu za književnost. Bilo je to 1965. godine. Nagradu od 10.000 dolara priznao mi je međunarodni žiri koji se sastojao od kritičara izabranih od strane izdavača. Predsednik žirija bila je Meri Makarti.

Moram da priznam da su diskusije članova žirija bile veoma površne, da su se u njima pominjale desetine imena i da su za mene bile krajnje depresivne. Biti trkački konj ili krava muzara prikazana za orden, malo je ponižavajuće. Stvarno sam se iznervirao tek kada sam na svoje veliko iznenađenje pročitao u novinama mišljenje gospođe Meri Makarti koja je nevino izjavila da od moje knjige Pornografija nije mogla da pročita ništa osim početka, jer joj je bila odviše dosadna. Nečitanje knjige do kraja jeste jedan od načina njene osude. U slučaju predsednika žirija, međutim, smatram da je reč o blagom preterivanju. Takav stav u biti je nepristojan. Izgubio sam nagradu zahvaljujući jednom glasu u korist Sola Beloua. Prema tome, da je go-spođa Makarti pročitala moju knjigu, što je predstavljalo njenu obavezu, možda bih zaradio 10.000 dolara.

Dve godine kasnije, 1967, moja ljutnja na gospođu Makarti pretvorila se u prihvatanje i divljenje. Nagrada je udvostručena i zahvaljujući srećnoj opoziciji od strane gospođe Makarti postao sam vlasnik 20.000 umesto 10.000 dolara. Razmatranja žirija donela su mi slavu druge vrste. Naime, jedan od članova žirija je o meni otprilike ovo rekao: „Za mene je Gombrovič zagonetka. Voleo bih da ga upoznam. Možda je homoseksualac, impotentan, onanista ili organi-zator orgija à la polonaise“.

Naravno, ova izjava je objavljena u štampi, a posredstvom radija dospela je svuda, i dok sam prolazio trgom u Vansu mlada nouvelle vague koja je sedela u kafani prokomentarisala je: „Evo homoseksualca, impotenta koji organizuje orgije!“ Oprostite zbog ove malčice neotesane pričice. Ispričao sam je da bih pokazao do koje mere ton današnje kritike postaje brutalan i neodgovoran.

Nagrade su uvek povezane s drugom, veoma neprijatnom stvari: s reklamom. Nije lako učiniti uviđavnim nekog ko nikada nije mučen osuđivanjem, obnaživanjem, diskvalifikovan, lažno optuživan od strane novinara koji pišu u žurbi, kojima je čitanje dosadno (koji zapravo nikada ne čitaju). Takva kritika vas klasifikuje, prilepljuje vam etiketu, oduzima svežinu, jedini pravi smisao postojanja. Kritika postoji zbog toga da u buci izdavaštva, fabrikovanju produkcije zadavi umetnikovo delikatno biće.

Postoji i drugi aspekt neprijatne kritike. Kada je reč o umetniku većeg kalibra, kao što su na primer Česterton ili Konrad, njihov kritičar je uvek niži, utoliko pre što ne može pronicljivije i dublje da spozna njihovu ličnu stvarnost, pogo-tovu ne na osnovu površnog čitanja. S druge strane, kritikovanje je ocenjivanje. Tako da kritika silom prilika poprima ton sudije. Čak se i gospodin Smit u oceni Šekspira ponaša kao neko viši. Prema tome, kritika je dvostruko neprijatna stvar. Davi umetnika u proizvodnji, klasifikuje ga i slično, a istovremeno ocenjuje ga unapred, bez ikakvog prava na to. Smatram da svaki umetnik može pokazati gomilu krajnje idiotskih isečaka iz štampe. Na svojoj konferenciji za štampu Jonesko je predstavio čitavu kolekciju gluposti, čitajući ih jednu za drugom, mišljenja koja su u potpunoj suprotnosti s temom njegovih komada. Sve to proističe negativno iz toga što umetnik istovremeno pripada svetu duha i svetu Cezara, svetu pojedinca i svetu zajednice. Danas taj kolektivni svet pritiska umetnika, pa ipak pokušajmo to da sagledamo izbliza. Jedina prava vrednost umetnosti je to što je izražajno sredstvo pojedinca koji je potpuno slobodan. Književnost ne može pretendovati na slavljenje nauke, ali bez književnosti niko ne bi saznao kakva je privatna stvarnost čoveka kome za izražavanje sebe nije potrebno ništa drugo sim olovke i lista hartije.

Na kraju valjalo bi pomenuti eksploataciju umetnika od strane agencija, a pre svega prevo-dilaca pozorišnih komada. Dok sam bio potpuno naivan u ovoj oblasti imao sam agente kojima sam davao 45% svoje zarade. Danas im dajem 10-20%. Naravno, dobra agencija je neophodna mladom piscu koji želi da bude objavljivan ili igran, međutim ne zna se šta agencija može da uradi za već poznatog pisca. Teško je poverovati da će se zahvaljujući njenim uticajima ili zahvaljujući njenim savetima pozorište materijalno angažovati, prikazujući dati komad. Jer, pre se vrednost komada sama po sebi nameće. Što se tiče prevodilaca pozorišnih komada stvar još gore stoji, bar na evropskom kontinentu. Pozorišni prevodilac ne naziva se prevodiocem, već pompezno - „adaptor“. Zbog čega? Da li da bi opravdao zaradu koja je apsolutno neproporcionalna zaradi prevodioca proze? Prevodiocu romana izdavač plaća jednokratno sumu koja iznosi, recimo, 500 dolara. Pozorišni prevodilac, međutim, ima stalno obezbeđen procenat, recimo 30 ili 40, pa čak i 50% sume koju dobija pisac, što mu, recimo, ako komad ima uspeha, donosi 10.000 dolara dohotka, odnosno za rad od nekoliko nedelja dobija 4.000 ili 5.000 hiljada dolara. Na „Ivoni, kneginji burgundskoj“ radio sam godinu dana. Isto se manje više odnosi na ostale moje komade. Nisam imao nikakvu garanciju da će biti prikazivani, na premijere u evropskim pozorištima čekao sam 30 godina. Dakle, ako prevodilac uzima za svoj rad, kome ne odričem vrednost mada ni na koji način se ne može upoređivati s mojim, jer je u svakom slučaju znatno lakši (svaki prevodilac se može zameniti drugim) - 40 ili 50 posto zarade, to smatram nepravednim i čudim se što dramski pisci dopuštaju da budu do te mere izrabljivani.

S poljskog prevela Biserka Rajčić

Ovaj tekst je Gombrovič diktirao dva dana uoči smrti, 22. jula 1969. godine. Objavljen je najpre na engleskom u „Times Literary Supplementu“ od 25. septembra 1969, a na poljskom u knjizi Kazimježa Glaza, Gombrovič u Vansu, Krakov 1989. Prim. prev.

Izvor

Vitold Gombrovič,NAŠA EROTSKA DRAMA

One žele da budu cvetovi

Radi ozdravljenja erotskog života u Južnoj Americi trebalo bi najpre izlečiti erotsku, veoma ograničenu i anahronu, maštu muškarca i žene.Odnosno, glavni razlog našeg rđavog, nesavršenog seksualnog suživota je u tome što se i muškarac u odnosu prema ženi i žena prema muškarcu pretvaraju da su neko drugi nego što stvarno jesu, pretpostavljajući da će nekakvom fiktivnom i izveštačenom ličnošću lakše pridobti ljubav partnera i postići sreću. Taj naivni i uporni karneval se ni za časak ne zaustavlja, već postaje običaj, čak ritual. Izvršimo sada malu analizu „erotskog načina življenja" južnoameričkih žena, trudeći se da otkrijemo neku od pomenutih zabluda. Evo jedne od njenih definicija: ono što najviše parališe južnoameričku ženu i najviše joj škodi jeste činjenica da ne želi da bude žena, već cvetili dete.

Rob vlastite lepote

Upoređujući južnoameričke žene s Evropljankama (s „evropskim" je veoma neprecizna reč, s obzirom da postoji više tipova evropskih žena) brzo dolazimo do prijatnog i za nas pohvalnog zaključka, da u pogledulepote nemamo šta da zavidimo starom kontinentu. Bože, kakve se oči ,kakvi zubi, kakva tela i lica mogu videti u Južnoj Americi! Ogroman jei urođen šarm latinoameričkih žena i kakvo samo nepogrešivo osećanjeza formu i stil imaju; u svakoj situaciji, umeju sjajno da se kreću i smejua da njihove reakcije nikada ne deluju šokantno - čak u očima najzahtevnijih sudija i poznavalaca. Međutim sada, posle ovog poklonjenja, nekase naše dame pripreme da čuju nekoliko, kako mi se čini, strogih, alii ozbiljnih reči kritike. Zbog čega ta fizička lepota ne izaziva utisak koji bi trebalo da izaziva? Drugim rečima, zbog čega južnoamerička lepota ne očarava, ne osvaja muškarce u onoj meri u kojoj to čini evropska? To je zanimljivo pitanje. Očigledno je da lepe oči nisu dovoljne da se nanekog ostavi lep utisak, već da su za to potrebni i izvesni psihički činioci. Jasno je da južnoamerička žena ima ozbiljne probleme sa osvajanjem muškaraca svojom lepotom iz jednostavnog razloga: sama je totalno potčinjena svom spoljašnjem izgledu. Kakva frizura! Kakva otmenost! Kakva elegancija! Koliko napora i žrtvovanja je košta ostvarenje - takoreći savršeno - tog estetskog ideala! Jer, ta žena je do te mere elegantna, privlačna i prefinjena da takoreći nije u stanju da se kreće, iz straha da nenaruši svoj spoljašnji izgled. Na veoma visokim štiklama ne može ni dapotrči ni da skoči; boji se vetra, jer je veoma brižno očešljana. Ne može sebi da dozvoli spontan smeh ni energičniji gestjer, u najboljem slučaju, to neće biti estetski. Takođe sebi ne može da dopusti bilo kakvo osećanje ni brak, ako nisu u potpunosti „estetski", jer su joj uloga i dužnost da neprestano, bez predaha bude - očaravajuća. Južnoamerička žena jerob vlastite lepote i u skladu s tim postaje muškarčev rob.

Sećam se kako sam jednom bio na Monparnasu, u društvu nekolikofrancuskih studenata i nekoliko veoma elegantnih i sjajno očešljanihdevojaka. Iznenada je jedan mladić skočio kao lav i prodrao se: „Kakomožemo da razgovaramo s ovim onduliranim glavama?!" Rasturio im je one frizure koje su nosile s neverovatnim osećanjem odgovornosti.Ne želim nikoga da huškam, ali mi se čini da bi upravo nešto tako trebalo uraditi u Južnoj Americi... i da bi bilo veoma uputno da muškaracda ženi do znanja da mu je savršena lepota mučna i dosadna, umesto dase njom oduševljava. Da je u pitanju samo fizička, ne bi bilo problema! Neuporedivo važnija i za kolektivni život je štetnija „duhovna lepota",„psihička čistota", „estetika duše" koja latinskoameričku ženu primorava da igra ulogu anđela palog s neba. Ideal lepote takvih žena je odviše fiktivan i ograničen. Hoće da budu ideal harmonije, iako u stvarnosti nikom ne polazi za rukom da postigne apsolutnu harmoniju, jer smo svi osuđeni na kupanje u moru suprotnosti i disonantnosti, tako da se taharmonija pretvara u laž. Hoće da budu estetske, međutim i telo kao iduša ima svoje ružne strane, i taj krajnji estetizam se pretvara u laž. Hoće da budu „čiste", mada je jedno uzdizati čistotu do nivoa najvišeg dobrai postavljati ga sebi kao uzvišeni cilj, a drugo - oponašati čistotu u tako dramatično nečistom svetu kao što je naš.

Manje privida, više iskrenosti


Ako je današnja Evropljanka u svojim reakcijama iskrenija, autentičnijai spontanija, to nije njena vlastita zasluga, već proizlazi iz činjenice da je situacija ratova i revolucija primorava na iskrenost. Mirniji, više građanski život na južnoameričkom kontinentu navikao je ljude na preterano negovanje privida, i upravo se žena ističe u slavljenju tog žalosnog kulta. Dok je južnoamerička žena samo objekat pogleda, Evropljanka gleda; dok je prva pasivna, druga je aktivna; dok prva postoji za muškarca, druga ima vlastiti život. Evropljanka nije spolja lepa, ali je zato dramatičnija, a pre svega je - dinamičnija. Zbog toga je muškarac, po svoj prilici, tretira ozbiljnije. Jer, latinskoamerički muškarac ne može ženu tretirati ozbiljno ako oseća da celokupan način života, sve što ona govori ili radi u biti potiče iz jedne jedine potrebe - iz želje da očara muškarca i osvoji ga svojim šarmom. I vidimo kako ta žena koja preterano brine o lepoti, tone u infantilizam, što nije samo štetno već i užasno, beskrajno dosadno. Nema načina da se ozbiljnije govori o erotskom prevaspita-vanju latinoameričke žene a da se ne podvlači fatalni uticaj tog ideala lepote koji je stvoren tokom višegodišnjeg preterano lakog i površnog načina života. Reakcija mora da potekne od muškarca ako želimo d ažene prema nama budu autentičnije. U stvarnosti nam mnoštvo snažnijih činilaca otežava tu poziciju autentičnosti i iskrenosti i umesto da se suprotstavljamo aktuelnom stilu naših žena i dalje im samo podilazimo, potvrđujući ispravnost konvencionalnog ponašanja. Podilazimo im u želji da steknemo njihovu naklonost, kao i zbog toga što smo se naviklina tu vrstu žena i na takvo njihovo ponašanje, da nam se drugačiji, nov pristup čini potpuno nemogućim i fantastičnim. Osim toga, očigledno je da su površne prirode i mentaliteti sasvim zadovoljni time što u ovozemaljskom životu imaju parče neba... makar samo naslikanog. Takvi ljudi ne shvataju da su jeftin moral i jeftina estetika u biti vređanje pravog morala. Čak se čini da su svi, od frizera i pedikirke preko pisca i pesnika(pisci koji pišu „romane za žene") zaverenici koji se trude da preobraze ženu u anđela, cvet, devojku... u sve, osim u ženu.

Novac - izvor sveopšteg materijalizma.

Društvene posledice cele te maskarade su ogromne. Ženi-cvetu su takođe potrebne izveštačena sredina i izveštačena konverzacija, kao i, nakraju krajeva, specijalan tretman - celokupnog sistema neprirodnih olakšica koje štite njenu delikatnost od pritiska stvarnog života. Osnova svih tih otmenih suptilnosti je, naravno, novac koji je zapravo osnovni izvor latinoameričkog materijalizma.

Međutim, ako upoređujemo aristokratski, luksuzan „svetić" Buenos Ajresa s evropskom aristokratijom odmah ćemo opaziti razliku: ako se u salonima Buenos Ajresa čini sve, da bi se nekako izbegla strvarnost, stvaranjem izveštačene atmosfere d-setke, „dobrog vaspitanja", „kulture" i „suptilnosti", onda je evropska aristokratija mnogo lošije vaspitana i, u izvesnom smislu, energičnija. Iako se i tamo ljudi takođe trude koliko mogu da ulepšaju svoj život, znatno svesniji daje to samo ukras. U Evropi postoji određen stid zbog luksuza ,komfora i finoće koji se veoma retko oseća u buenosajreskim salonima.Ta suigeneris prefinjenost viših krugova prestonice u sredini srednje klase prelazi u ukočenu konvencionalnost koja se takođe suprotstavlja stvarnosti. U obema tim sredinama žena-cvet, žena-devojčica postaje rob novca, nedostaje joj duh borbe, romantizma i osećanja dublje poezijeo širim horizontima.


Problem žene-cveta.


Najgore u svemu tome je što u toj situaciji odnosi žene-cveta i muškarca poprimaju, da tako kažem, odviše konkretan i jednostran karakter. Muškarac želi da osvoji ženu, žena želi da osvoji muškarca... i tu je kraj. Sva lepota erotike i ljubavi u svojim najrazličiti]im vidovima - prijateljstva, drugarstva, duhovnog opštenja, sukoba ličnosti - svodi se na nekoliko banalnih komplimenata, na neki bal ili odlazak u bioskop (koji plaća on)i. na kraju krajeva na određenu taktiku obeju strana, od kojih nijedna ni za trenutak ne gubi iz vida neposredan cilj: krasiti ljubavnicu, krasitimuža. Ako žena-cvet i pored svih napora ne uspe da dovede partnera do oltara, to znači katastrofu, jer je na terazije bacila svu svoju nezavisnosti lično dostojanstvo samo da bi krasila muža i čuvala mu kućno ognjište. Naravno, mnogo šta moglo bi se reći i u odbranu latinskoameričkežene; pre svega ne treba gubiti iz vida daje u fizičkom pogledu prefinjenija od svojih sestara drugih rasa koje su rođene u drugačijoj klimi... kao i to da je latinoamerička žena. Bilo bi naivno zahtevati od Latinoameri-kanke da, recimo, postane anglosaksonska žena koja izdaje svoju rasu, kulturu, tradiciju. Imajući u vidu sva ta upozorenja i ispravke, treba pojačavati suprotstavljanje aktuelnom idealu „latinoameričke lepote", jer taj ideal više nikoga ne zadovoljava, tačnije svima donosi štetu. To se jedino može postići ako se problem postavlja na jasan način: svi moramo biti svesni da je taj problem - problem ženske lepote - gorući problem ijedan od najvažnijih u našoj kulturi.U međuvremenu pokušaćemo da proanaliziramo određene mitove i sekundarne komplekse latinoameričke žene.

Latinoamerički muškarac i njegov ideal lepote


Nesumnjivo je da latinoamerički muškarac želi da bude lep ili bar da dobro izgleda - dobro očešljan i dobro obučen. Malo je zemalja u svetu u kojima se kao ovde mogu videti kravate koje toliko odgovaraju košulji i sakou, cipele kupljene takođe brižno ili čarape koje se više slažu s džepnom maramicom. „Omladina nekada nije koristila briljantin." Danas ne samo da ga koristi, već ga često i zloupotrebljava, a pored toga i kreme, masaže, kozmetičke maske - takoreći kao žene. „Institut za lepotu muškaraca" mogao bi da ima velikog uspeha.

Bile bi to ženske crte latinoameričkog muškarca koji brine o lepoti. Njegovo najmuškije svojstvo su brčići. Putnik iz Evrope neprekidno uzvikuje: „Dođavola s ovolikim brkovima!" Međutim... Južnoamerikanac je prepredeniji i u pogledu brkova kalkuliše lukavo; nosi ih, jer zna daih one vole. Zadatak brčića je da ostavljaju utisak na lepši pol, iako je tako keterija veoma slična ženskoj.

Južnoamerikanac nije izgubio svoju „muškost"


U toj situaciji pojavljuju se veoma važna pitanja. Recimo da južnoamerički muškarac nije postao odviše feminiziran? A možda taj privid nije drugorazredno ponašanje koje nema veze s duhovnom, psihičkom stvarnošću? Formulisanje tako ozbiljne optužbe na osnovu tako nebitnih činjenica bilo bi površno. Ako se više udubimo u taj problem videćemo nešto sasvim suprotno: Južnoamerikanac nije izgubio ništa od svoje hrabrosti i smelosti koje je nasledio od španskih predaka; poseduje osećanje časti svojstveno muškarcima i, što je najvažnije, ne nedostaje mu ni određena duhovna strogost koja čini osnovnu razliku između muškei ženske duše. S obzirom na to možda bi najpreciznija tvrdnja bila da Južnoamerikanac, iako u dubini duše ostaje stoprocentni muškarac, ispoljava određenu tendenciju ka feminiziranosti, u načinu življenja, oblačenja, govorenja i da je njegov „društveni način života" ženskiji od njega samog. Čini se daje u toj oblasti žena uspela da mu nametne svoje ukuse, svoje suptilnosti i slabosti - u svim stvarima od kojih se sastoji njegov „način života", tj. ispoljavanje njegove ličnosti. Na primer,Južnoamerikanac ume da bude veoma odvažan u svim vidovima borbe, a postaje apsolutna kukavica kad treba da učini nekakvu neprijatnu opasku svom prijatelju; kada se javi potreba za tim, biće drzak, čak brutalan, u interesima ili u politici a, istovremeno delikatan u razgovoru, dok je u opštenju s drugima blag i pasivan; kravate bira s izvesnom koketerijom i biva preterano osetljiv. U svakoj zemlji lako primećujemo ko dominira u njenoj kulturi - muškarac ili žena. Ima zemalja u kojima zakoni muškaraca prevažu i u oblasti seksualnog morala i u formama seksualnog suživota, gde su i vicevi koje pričaju žene „muški"; bilo kako bilo, Južnu Ameriku je osvojila žena. I to uprkos činjenici što je donekle rob muškarca, što se tako ponizno prilagođava njegovim ukusima i kapricima! Svaka žena ponaosob je isključivo „cvet" i „devojčica", dok su sve zajedno, uprkos prividnoj slabosti i stidljivosti, uspele da osvoje kontinent!


Kada želi da osvoji ženu...


To se zapravo vidi kroz pristup ovdašnjeg muškarca vlastitom idealu lepote. Muškarac ne mora da se ogleda u očima žena da bi proverava osvoju lepotu koja nije isključivo seksualna... Kada muškarac želi da osvojiž enu, pred sobom ima dva puta: može da pridobije njenu naklonost umiljavanjem, prilagođavanjem njenim zahtevima ili suprotno, može da jo jnametne zakon svoje prirode. Danas muškarac istinski zaljubljen u vlastitu mušku lepotu pre je spreman da doživi poraz nego da se odrekne izvesnih svojih prirodnih svojstava. Na primer, muškarac nikada neće praviti ustupke ženskoj sitničavosti, jer ako na taj način i osvoji ženu, istovremeno će izgubiti vlastitu lepotu. Za mnoge Južnoamerikance žene su postale cilj sam po sebi; što se takav muškarac više dopada ženi, to je lepši; što je više žena osvojio, to je više uživao u životu. Ali, ako bi žene iznenada poželele od muškaraca da oboje noseve u zeleno, oni bi ushićeno, smesta obojili noseve u zeleno... Tu samo žena ne živi zbog muškarca, lišavajući se svoje ličnosti, tu često i muškarac ne živi samo zbog sebe, već i zbog žene. Odakle potiče ova psihička slabost muškarca i zbog čega je ružniji pol u Evropi svesniji svoje moći i uspeva da je bolje iskoristi?

Čisto muška poetika

U Južnoj Americi muškarac, a pre svega mladić, oseća se usamljenim uodnosu na ženu. Muška lepota, muški običaji, mitovi i forme suživotamuškaraca formiraju se medu muškarcima. Činioci koji utiču na stvaranje ove specifično muške lepote su drugarstvo, poverenje u prijatelje iz istog kluba, iz udruženja u okviru pojedinih oblasti aktivnosti, grupnih zabava. Mladići u gimnaziji stvaraju vlastitu mitologiju, vlastite običaje, čak jezik, i tako su ponosni na svoj stil da ga nijedan od njih ne bi izdao ni zbog najlepše žene. I u vojsci muškarci stvaraju vlastiti svet, kome ponekad poklanjaju veliku ljubav. Tada žena za njih prestaje da bude jedini izvor ljubavi i lepote; mornar, na primer, svoju lepotu i moć utvrđuje kako zahvaljujući ženskim ustima tako i zahvaljujući svom brodu ,svojim pesmama koje peva i uniformi, zahvaljujući svemu vezanom zaime „mornarice". Ta specifična, muška poezija veoma mu pomaže u opiranju erotskim čarima Evinih kćeri; zahvaljujući njoj može da ih savlada i da im se suprostavi vlastitim čarima .Mladi Južnoamerikanac, uključujući se u velike kolektivne institucije, kao što su vojska ili flota, koje poseduju vlastitu tradiciju i stil, lako podređuje svoju psihu njihovim zahtevima. Mada, u svakodnevnom životu kontakti muškaraca ispadaju dosta bedno i bledo. Zanimljivo je uporediti mladu književnu sredinu ovde i u Evropi. Mladi južnoame-rički umetnici najradije šetaju sami, retko se okupljaju u grupe i neispoljavaju veću „želju za podsticanjem jedni drugih". U evropskim prestonicama mladi imaju svoje barove, kafane ili restorane, u kojima se opijaju žestokim pićima, ali i šalama, verbalnim ludorijama, ideološkim čarkama. Ovi mladići imaju vlastiti stil i jezik, slično kao i gimnazijalci, i pre nego što su se formirali kao pisci, crpu brojne radosti iz lepote koju su stvorili u svom krugu. Muškarac koji je prošao kroz takvu školu opskrbljen je za ceo život kapitalom svetog ludila koje ga štiti od tuge ,cinizma i dosade. Zbog čega nečeg takvog nema u Južnoj Americi? Zbog čega žena ovde guši muškarca do te mere da postaje njen rob?

Nepostojanje „ muškog stila "

To je začarani krug. Južnoamerički mladić malo opšti sa svojim kolegama ili to čini na površan način, jer mu je u psihičkom i u fizičkom smislu najpotrebnija žena. Zauzet kapitalnim problemom, nema želju da se svim srcem angažuje u drugim oblastima života. Sve ostalo je drugorazredno; sve što nije „udvaranje" nekoj gospođici smatra gubljenjem vremena (što je u njegovom uzrastu krajnje prirodno). S druge strane, međusobno opštenje muškaraca ovde je slabije razvijeno nego u Evropi, ne nameće mu se kao nešto očigledno. S obzirom da ne opšti s muškarcima u trenutku kada treba da se suprotstavi ženi, on je u lošijem položaju, nedostaje mu „muški stil", čijem stvaranju muškarci međusobno doprinose. Svojim čarima želi da očara ženu u onoj meri u kojoj želi da poseduje njene čari. Ne uspeva daje osvoji, pre je osvojen. Zbog toga što mu je potrebna, mora da joj se prilagodi. Kad, na primer, evropski mladić kaže svojoj prijateljici odlučno i energično: „Hajdemo u bioskop!", Južnoamerikanac će je upitati: „Ljubavi, šta kažeš, da odemo u bioskop?" Evropljanin će pokušati da osvoji svoju izabranicu isticanjem muške lepote, odlučnosti, energije, snage. Južnoamerikanac će se prepotruditi da ispuni njene želje, da joj se dopadne. Evropljanin se ne boji previše gubitka žene, jer se celokupna poezija života ne svodi na nju; Južnoamerikanac gubeći svoju devojku osuđen je na usamljenost i pred sobom ima samo sedenje u kafani, razmenu viceva s prijateljima koji mu nisu uvek pravi prijatelji. Tako bi to izgledalo... ako bismo uporno pokušavali Južnu Ameriku da naslikamo crnim bojama, dižući u nebesa staru,zreliju Evropu. Međutim, ni za trenutak ne smemo zaboraviti daje sve očemu ovde govorimo nužno pojednostavljeno, nepravedno i preterano,uobičajeno za tu vrstu shematičnih pristupa. Evropa se, međutim, čestopokazuje krajnje neotesanom, površnom, izveštačenom i odbojnom, damlada i sveza Južna Amerika nema na čemu da joj zavidi. Bilo kako bilo,osnovne teze ovih opaski smatramo ispravnim - naime, da Latinoamerikanac brine o svojoj lepoti takoreći kao žena, na feminiziran način; da je nedostatak takozvanog „muškog stila" posledica retkog opštenja s muškarcima; da ne uspeva uvek da ispolji svoju prirodnu muškost u kontaktima sa ženama i da, s obzirom na preteranu osetljivost na lepotu i čari žena, i dalje nije u stanju da shvati vlastite čari.

___________________________________________

Witold Gombrowicz) (1904-1969),

jedan od najorigi-nalnijih poljskih pripovedača, romanopisaca, dramskih pisaca, književnih kritičara i esejista poticao je iz stare aristokratske porodice koja je posedovala ogromna imanja u Litvi i Poljskoj, koja se 1911. preselila u Varšavu. Studije prava, ekonomije i filozofije završio je u Varšavi i Parizu. Kratko je službovao kao pravnik i ekonomista. Rano se proslavio kao pisac, naročito romanom Fer-didurke, polemikama, „ponašanjem" i svojevrsnim imidžom.

Od 1939. do 1963.živeo je u Argentini, kasnije u Berlinu, Parizu i Vansu. Trebalo je da 1969.dobije Nobelovu nagradu, ali je mesec dana pre objavljivanja imena dobitnika umro, pa je nagrada dodeljena Beketu. Veoma mnogo je prevođen i izvođen upozorištu. U svim književnim žanrovima kojima se bavio, koristio je ironiju, humor, parodiju i grotesku. Na veoma originalan način bavio se problemima nezrelosti i forme. Li problemi su i tema njegovog ciklusa tekstova objavljivanih1944-45. u Argentini pod naslovom Naša erotska dram ai pseudonimom Horhe Alehandro. Glavna dela - romani: Ferdidurke, Pornografija, Kosmos, Trans-Atlan-tik, Opsednuti;pripovetke:Bakakaj; Dnevnik,I—III; i drame.