Ivan Turgenjev,Kad mene ne bude...i još par citata

KAD MENE NE BUDE
Kada mene ne bude, kada se sve što sam bio ja raspe u prah – o ti, moja jedina prijateljice, o ti, koju sam tako jako i tako nježno volio, ti, koja ćeš me zacijelo nadživjeti – ne dolazi na moj grob... Što ćeš ondje?

Ne zaboravi me... Ali i ne sjećaj me se sred svakodnevnih briga, zadovoljstava i potreba... Ja ne želim ometati tvoj život, ne želim priječiti njegov mirni tok. Ali u časovima samoće, kada te obuzme ona stidljiva i bezrazložna sjeta, tako poznata dobrim srcima, uzmi jednu od naših najmilijih knjiga i nađi u njoj one stranice, one retke, one riječi od kojih su nam ponekad odjednom – sjećaš se? – oboma udarale na oči slatke i nijeme suze. Pročitaj ih, sklopi oči i pruži mi ruku...

Nenazočnom prijatelju pruži ruku svoju. Ja je neću moći stegnuti svojom rukom; ona će ležati nepomična pod zemljom, ali sada mi godi misao da ćeš možda na svojoj ruci osjetiti lagan dodir. I prikazat će ti se moj lik, a ispod sklopljenih vjeđa tvojih poteći će suze, slične suzama kakve smo nekoć, opijeni Ljepotom, zajedno ronili, o ti, jedina moja prijateljice, o ti, koju sam volio tako snažno i tako nježno!

__________________________________________________

 

 

Prva ljubav" (zbirka pripovedaka)

"Pale su i poslednje pregrade - i naša ljubav se tako smirila, tako produbila, tako je bez ikakva traga nestalo svake podvojenosti da ne želimo čak ni da prozborimo ni reč, ni da izmenimo pogled....Želimo samo da dišemo, dišemo zajedno, da živimo zajedno, da budemo zajedno... pa čak i da ne znamo da smo zajedno..."

                               ___________________________________________________

 

                                                     Plemićko gnezdo" - kraj romana
"A svršetak?" - upitaće mozda nezadovoljni čitalac. "A šta je bilo posle s Lavreckim? S Lizom?
Ali našto govoriti o ljudima još živim, no koji su već sišli sa zemnog poprišta, našto se vraćati k njima?
Kažu da je Lavrecki posetio onaj udaljeni manastir gde se Liza sakrila, - i video je. Idući kroz horove, ona je prošla blizu pored njega, prošla ravnim, žurno-smernim korakom kaluđerice - i nije pogledala na nj; samo su trepavice oka na nj upravljenoga malo zadrhtale, ona je još niže pognula svoje oslabljeno lice - i prsti skupljenih ruku još čvršće su se priljubili jedno uz drugo.
Šta su pomislili, šta su osetili njih dvoje? Ko to zna? Ko to ume kazati? Ima takvih trenutaka u životu, takvih osećanja...Na njih se može samo pokazati i proći svojim putem."

                          _____________________________________________________

 

Iz romana "Očevi i deca"

 

 

- Znaš, brate čega sam se setio? Jednom sam se s pokojnom majkom posvađao, vikala je na mene, nije me htela ni čuti... Na kraju sam joj rekao: vi me ionako ne možete razumeti, jer mi pripadamo, rekoh, različitim generacijama. Ona se strašno uvredila, a ja sam pomislio: što se tu može? Pilula je gorka, ali je mora progutati. A evo, sad smo mi došli na red, i naši naslednici mogu nama isto tako reći: vi niste naša generacija, i progutajte sada tu pilulu."


" - Odgoj? - prihvati Bazarov. - Svaki čovek mora sam sebe odgajati - pa makar, evo, kao ja, na primer. A kad je reč o vremenu, zašto bih ja o vremenu zavisio? Neka ono radije zavisi od mene. Ama, sve ti je to brate nedisciplina, duševna pustoš! I kakvi su to tajanstveni odnosi između muškarca i žene? Mi filozofi znamo kakvi su to odnosi. Proučimo samo anatomiju oka: otkud ti tu nekakav, kao što si rekao, zagonetni pogled? Sve ti je to romantika, besmislica, trulež, umetnost. Idemo radije promatrati kukca."

_________________________________________

“Dosta je”govorio sam sam sebi dok su me noge, koračajući leno po strmoj padini planine,nosile dole,prema mirnom potočiću;”Dosta je”,ponavljao sam udišući smolasti miris borova gaja koji je postao naročito jak i prodoran od svežine večeri koja se spuštala;”Dosta je”,rekoh još jednom pošto sam seo na humak obrastao mahovinom upravo nad potokom i zagledao se u njegove tamne i spore valove iznad kojih je gusti trščak dizao svoje bledozelene stabljike…

“Dosta je” trebam da se ostavim tumaranja i zanošenja,treba da se obuzdam;vreme je da stisnem glavu sa obe ruke i naredim srcu da ćuti. Neću više da se predajem slatkom blaženstvu nejasnih,ali zanosnih osećaja, neću više da letim za svakim novim oblikom lepote, neću više da hvatam svaki treptaj njenih finih i jakih krila…
Šta imam od toga što se upravo sada večernje rumenilo sve šire i sve crvenije razleva nebom, kao da ga raspaljuje neka strast koja sve pobeđuje?Šta imam od toga što je na dva koraka od mene, usred večernje tišine, sjaja i miline, odjednom zapevao u rosnoj dubini nepokretna žbuna slavuj, tako čarobnim glasom kao da pre njega nije na svetu bilo slavuja, pa on prvi zapevao prvu pesmu o prvoj ljubavi?....Sve je to već bilo, bilo i ponavljalo se i ponavlja se hiljadu puta, pa kad pomisliš da će se sve to nastaviti tako kroz celu večnost-kao po naredbi,po zakonu-bude ti čak krivo!Da…bude ti krivo!…”

Ivan Turgenjev Mariji Savinoj

 

Ivan Turgenjev glumici Mariji Savinoj,

1878.

...Mislim o tebi...i mnogo drugih uspomena i slika iskrsava preda mnom-i svuda si ti,
na svim putevima svog života srećem tebe...

...Niski zidovi male udobne sobice dele nas od celog sveta...Sami smo, sami na celom svetu, osim nas dvoje ne postoji više ništa živo; iza ovih prijateljskih zidova mrak je i smrt i pustoš. Ne vije to
vetar, ne lije to pljusak, nego to jadikuje i stenje Haos i plaču njegove slepe oči. A kod nas je tišina i svetlo, i toplina i radost; nešto veselo, nešto detinje nevino kao leptir-prše oko nas; mi se priljubili
jedno uz drugo, prislonili glavu do glave pa čitamo lepu knjigu; osećam kako kuca tanka žilica u tvojoj nežnoj slepočnici, čujem kako živiš, a ti čujes kako živim ja...tvoj smešak rađa se meni na licu pre nego tebi, odgovaraš ćutke na moje pitanje bez reči..Tvoje misli i moje misli dva su krila iste ptice koja je potonula u nebesko plavetnilo...


...O nezaboravne oči! U koga,kamo ste upravljene sada? Ko prima u svoju dušu Vaš pogled?...

________________________________

Spasko, početak leta, 1880.

Mila Marija Gavrilovna, ipak ovo ne liči ni na šta. Već je treći dan kako je u Spaskom božanstveno vreme, od jutra do večeri šetam u parku ili sedim na terasi i trudim se da mislim, razmišljam o raznim stvarima, a negde duboko, na dnu duše, neprestano zvuči jedna ista nota.

Meni se čini da razmišljam o godišnjici Puškinove smrti i najednom uočavam da moje usne šapuću: „Kako bismo noć proveli... i šta bi bilo potom? A, Bog će to znati!“ i odmah uz to dolazi saznanje da to nikad neće biti i da ću ja u neznani kraj, bez uspomene na nešto što nikada nisam osetio.

Meni se zbog nečega čini da se mi nikada nećemo videti: u vaše putovanje u inostranstvo nisam verovao i ne verujem, ove zime neću doći u Petrograd, i vi pogrešno korite sebe što me nazivate svojim grehom. Avaj! Ja to nikad neću biti.

Ako se možda i vidimo, posle dve-tri godine, ja ću već sasvim ostariti, vi ćete krenuti određenim putem vašeg života i od pređašnjeg neće ostati ništa. Za vas, ni po jada, sav život je pred vama, a moj - iza mene.

Taj čas u vagonu, kad sam se osetio skoro kao dvadesetogodišnji mladić, bio je poslednji plamičak kandila koje se gasi. Teško mi je da objasnim samom sebi koje ste osećanje probudili u meni. Jesam li se u vas zaljubio, ne znam: ranije je to kod mene bivalo drukčije. Ta neodoljiva čežnja za spajanjem, za osvajanjem, za predavanjem sebe kada se čak i čulnost gubi u nekoj tananoj vatri. Verovatno, ja govorim koješta, no bio bih neizrecivo srećan kad bih ... kad bih...

A sada, kad znam da to ne može biti, ne mogu reći da sam nesrećan, čak ne osećam neku naročitu melanholiju, ali mnogo mi je žao što je ona volšebna noć izgubljena zauvek, ne dodirnuvši me svojim krilom. Žalim zbog sebe, a smem dodati, i zbog vas, jer sam uveren da ni vi ne biste zaboravili tu sreću koju biste dali meni.

Ne bih vam pisao sve ovo kad ne bih osećao da je ovo pismo oproštajno. I ne u tom smislu da će se naša prepiska prekinuti - o ne, ja se nadam da ćemo mi često razmenjivati misli: ali vrata koja su se bila upola otvorila, ta vrata iza kojih se nagađalo nešto tajanstveno, čudesno, zatvorila su se za svagda.

No, sada dosta o tome. Bilo je... (ili nije bilo) i otišlo u nepovrat. Sve mi to ne smeta da vam poželim sve najbolje na svetu i da u mislima ljubim vaše drage ruke. Na ovo pismo ne morate da odgovorite, a na prethodno odgovorite.

Vaš I. Turgenjev

P.S. Molim vas da se ne uznemiravate zbog budućnosti. Ovakvo pismo vi više nećete dobiti.


_________________________________________