Italo Kalvino, Američka predavanja -Lakoća

1.
Lakoća

Posvetiću prvo predavanje suprotnostima lakoća-težina, i podržaću razloge u prilog lakoće. To ne znači da smatram manje vrednim razloge za težinu, već samo mislim da imam više stvari da kažem o lakoći.

Četrdeset godina kako pišem fiction, pošto sam isprobao razne puteve i izvršio razne eksperimente, došao je čas da potražim sveobuhvatnu definiciju za svoj rad; predlažem sledeću: moje delanje je uglavnom bilo neko oduzimanje težine, pokušavao sam da uklonim težinu čas ljudskim likovima, čas nebeskim telima, čas gradovima; pokušao sam, pre svega, da uklonim težinu strukturi priče i jeziku.


U ovom ću predavanju pokušati da objasnim – meni samom i vama – zašto sam došao do toga da lakoću smatram vrednošću, a ne manom; koji su to primeri u delima iz prošlosli u kojima prepoznajem svoj ideal lakoće, kako smeštam tu vrednost u sadašnjost i kako je projektujem u budućnost.

Počeću od poslednje tačke. Kad sam započeo svoju aktivnost, dužnost da predstavim naše vreme bila je kategorički imperativ svakog mladog pisca. Pun dobre volje, pokušavao sam da se poistovetim sa nemilosrdnom energijom koju pokreće istorija našeg veka, u svojim individualnim tako i kolektivnim zbivanjima. Pokušavao sam da uhvatim neku usklađenost između uzburkane predstave sveta, čas dramatične – čas groteskne, i unutarnjeg pikaresknog i pustolovnog ritma koji me je terao da pišem. Ubrzo sam shvatio da između životnih događaja koji je trebalo da budu moja osnovna materija i brze i reske okretnosti, kojom sam hteo da odiše moje pisanje, postoji jaz koji traži sve više napora da bih ga premostio. Možda sam tek tada počeo da otkrivam težinu, inerciju, neprozirnost sveta: osobine koje se odmah lepe za pisanje, ako se ne pronađe neki način da se izbegnu.

U izvesnim trenucima činilo mi se da se ceo svet okamenjava. Jedno lagano okamenjavanje koje manje-više napreduje, u zavisnosti od ljudi i mesta, ali koje ne štedi ni jedan vid života. Bilo je tako kao da niko ne može da pobegne neumoljivom Meduzinom pogledu.


Jedini heroj sposoban da Meduzi glavu odseče je Persej koji leti, sa krilima na sandalama, Persej koji ne okreće pogled ka Gorgoninom licu već samo ka odsjaju njenog lica u bronzanom štitu. Eto, kako mi Persej pomaže u ovom trenutku, dok osećam kako me zarobljava kameni ujed, što mi se svaki put dogodi kad pokušam sa nekom istorijsko autobiografskom evokacijom. Bolje da prepustim da se moj govor komponuje sa mitološkim slikama. Da bi Meduzi odsekao glavu, a da ga ona ne skameni, Persej se drži za nešto najlakše što postoji, za vetrove i oblake; i baca svoj pogled na ono što može da mu se pokaže samo u nekoj posrednoj slici, na sliku zarobljenu u ogledalu. Odmah padam u iskušenje da u ovom mitu nađem alegoriju odnosa pesnika prema svetu, lekciju o metodi koje se valja držati
dok pišem. Ali znam da svako tumačenje osiromašuje mit i guši ga: ne treba žuriti s mitovima, bolje neka se talože u sećanju, da stanemo i razmišljamo o svakom njihovom detalju, da razmišljamo o njima ne izlazeći iz njihovog jezika slika. Lekcija koju možemo izvući iz jednog mita leži u literarnosti priče, ne u onome što mi dajemo spolja.


Odnos Perseja i Gorgone je složen: ne završava se odrubljivanjem glave čudovišta. Iz Meduzine krvi rađa se krilati konj, Pegaz; težina kamena se može izvrgnuti u njegovu suprotnost, jednim udarcem kopita na brdu Helikon Pegaz otvara izvor na kome se Muze napajaju. U nekim verzijama mita, Persej jaše predivnog Pegaza, tako dragog Muzama, rođenog iz Meduzine proklete krvi. (I krilate sandale potiču iz sveta čudovišta: Persej ih je dobio od Meduzinih sestara, jednookih Graja.) Što se tiče odrubljene glave, Persej je ne ostavlja, već je nosi sa sobom, sakrivenu u jednu vreću; u trenutku u kome ga neprijatelji savladavaju, dovoljno je da je pokaže, držeći je za grivu od zmija, i krvava zmijina košuljica postaje nepobedivo oružje u rukama junaka: oružje koje on upotrebljava samo u krajnjim slučajevima i samo protiv onoga ko zaslužuje da bude kažnjen time što postaje sopstvena
statua. Ovde mit svakako želi nešto da mi kaže, nešto što se podrazumeva u slikama i što se
drugačije ne može objasniti. Persej uspeva da vlada tim strahovitim likom držeći ga sakrivenog, kao što ga je ranije pobedio, gledajući ga u ogledalu. Persejeva snaga uvek leži u odbijanju direktnog pogleda, ali ne u odbijanju stvarnosti sveta čudovišta u kome mu je suđeno da živi, stvarnosti koju on nosi sa sobom i prihvata je kao svoje breme.

Možemo da saznamo nešto više o odnosu Perseja i Meduze čitajući Ovidijeve Metamorfoze. Persej je dobio jednu novu bitku, mačem je posekao jedno morsko čudovište, oslobodio je Andromedu. I sada se sprema da učini nešto što bi svako od nas posle jednog takvog gadnog posla učinio: ide da opere ruke. U ovakvim slučajevima njegov problem je gde da spusti Meduzinu glavu. I ovde Ovidije ima stihove koji mi se čine izuzetni (IV, 740- 752), koji objašnjavaju kolika je tananost duše potrebna da čovek bude jedan Persej, pobednik čudovišta:

„Da hrapav pesak ne bi pokvario glavu s kosom od zmija (anguiferumque caput dura ne laedat harena), on zemlju pokriva slojem lišća da bude mekana, prekriva je sitnim grančicama niklim pod vodom i tu stavlja Meduzinu glavu s licem nadole.” Čini mi se da se ta lakoća, čiji je Persej junak, ne može bolje predstaviti nego tim gestom osvežavajuće pažnje posvećene tom monstruoznom i strašnom biću, koje je takođe, u nekom smislu, kvarljivo, krhko. Ali, ono najneverovatnije je čudo koje sledi: morske grančice u dodiru sa Meduzom pretvaraju se u korale i nimfe, da bi se zakitile koralima dotrčavaju da donesu grančice i alge strašnoj glavi.


I ovo suprotstavljanje slika gde nežna lepota korala dodiruje Gorgonin surovi užas, tako je sugestivno da ne bih želeo da ga pokvarim nekim komentarima ili tumačenjima. Ono što mogu da učinim jeste da postavim uz ove Ovidijeve stihove jednog modernog pesnika, Mali testament Euđenija Montalea, u kojima takođe nailazimo na najfinije elemente koji su amblemi njegove poezije: „traccia madreperlacea di lumaca / o smeriglio di vetro calpestato” (sedefasti trag puža / ili neprozirna srca ugaženog stakla) koji stoje nasuprot jednog groznog čudovišta iz pakla, Lucifera s krilima od katrana, koji se spušta na glavne gradove Zapada. Nikad kao u ovoj pesmi napisanoj 1953. Montale nije prizvao neku takvu apokaliptičnu sliku, ali ono što njegovi stihovi stavljaju u prvi plan su oni minimalni svetleći tragovi koje on suprotstavlja mraku katastrofe „Conservane la cipria nello specchietto / quando spenta ogni lampada / la sardana si farà infernale” (Sačuvati puder i ogledalce / kad se sva svetla pogase / sardana1 će postati paklena...). Ali, kako mislimo da se spasimo u nečemu što je najkrhkije? Ova Montaleova pesma je iskazivanje vere u održanje nečega čemu preti najveća opasnost da izumre, i u moralne vrednosti koje žive u najmajušnijim tragovima: „majušan kresnut plamen / tamo dole ne beše od šibice.”


Eto kako sam morao da napravim velik krug da bih mogao da govorim o našem dobu, da prizovem krhku Ovidijevu Meduzu i katranastog Montaleovog Lucifera. Teško je za jednog romanopisca da predstavi svoju ideju lakoće, koja se pojavljuje u slučajevima svakodnevnog života, sem ako se od nje ne napravi nedostižan predmet jedne beskonačne quête2 . To je ono što je uradio jasno i neposredno Milan Kundera. Njegov roman Nepodnošljiva lakoća postojanja je, u stvari, gorko konstatovanje neizbežne težine življenja: i to ne samo u vezi sa očajnim potlačenim all-pervading3 stanjem njegove nesretne domovine, već uopšte jednim ljudskim stanjem koje i mi delimo, iako smo daleko sretniji. Težina življenja za Kunderu leži u svakom obliku prisile: gusta mreža javnih i privatnih prisila koja na kraju obuhvata svaki život sve čvršćim čvorovima. Njegov roman nam pokazuje kako sve što u životu izaberemo i cenimo kao lako, pre ili posle ispolji svoju neizdrživu težinu. Možda samo živahnost i pokretljivost inteligencije promiču ovoj osudi: kvaliteti s kojima je roman napisan pripadaju nekom drugom univerzumu življenja.

U trenucima u kojima mi se ljudsko carstvo čini osuđeno na težinu, mislim da bi trebalo, kao Persej, da odletim u neki drugi prostor. Ne govorim o begovima u san ili u iracionalno. Hoću da kažem da moram da promenim svoj pristup, moram da gledam na svet iz neke druge optike, s nekom drugom logikom, s drugačijim metodima saznanja i provere. Slike lakoće koje tražim ne smeju da se rasprše kao snovi u odnosu na sadašnju i buduću stvarnost...

U beskrajnom univerzumu književnosti uvek se otvaraju novi putevi za istraživanje,najnoviji i prastari stilovi i oblici koji mogu da izmene našu sliku sveta... Ali, ako književnost nije dovoljna da mi obezbedi sigurnost da ne jurim puste snove, u nauci tražim ispomoć za svoje vizije u kojima se rasteruje svaka težina...

Kao da svaki ogranak nauke hoće da nam pokaže da se svet drži u vrlo finim celinama: kao poruke DNK, impulsi neurona, kvarkovi, neutroni koji lutaju po prostoru od početka svih vremena...

Zatim, informatika. Istina je da software ne bi mogao da vrši svoju moć lakoće da nema težine hardwarea; ali software je taj koji komanduje, koji deluje na spoljni svet i na mašine koje postoje samo u funkciji softwarea, i razvijaju se tako da izrađuju sve složenije programe. Druga industrijska revolucija se ne predstavlja kao prva sa strašnim slikama kao što su valjaonice, prese ili mase rastopljenog železa, već u vidu bitova jednog protoka informacija koje teku strujom u obliku elektronskih impulsa. Još uvek postoje gvozdene mašine, ali one slušaju bitove bez težine.

Da li je dozvoljeno da izvadim iz naučnog govora sliku sveta koja odgovara mojim željama? Ako me privlači taj moj pokušaj, to je zato što mi se čini da bih mogao da se nadovežem na jednu veoma staru nit u istoriji poezije.

Lukrecijevo delo De rerum natura je prvo veliko pesničko ostvarenje u kome poznavanje sveta postaje raspadanje kompaktnosti sveta, percepcija nečega što je beskrajno sitno i pokretno i lako. Lukrecije hoće da napiše poemu materije, ali nas odmah upozorava da je prava stvarnost ove materije napravljena od nevidljivih čestica. On je pesnik fizičke konkretnosti, sagledane u svojoj stalnoj i nepromenljivoj suštini, ali nam kao prvu stvar kaže da je praznina isto toliko konkretna kao čvrsta tela. Najveća Lukrecijeva briga kao da je da izbegne da nas prignječi težina materije. U trenutku uspostavljanja čvrstih mehaničkih zakona koji određuju svaki događaj, on oseća potrebu da dozvoli atomima nepredvidljive devijacije od pravog puta, takve da materiji garantuju istu slobodu kao i ljudskom biću. Poezija nevidljivog, poezija beskrajnih nepredvidljivih potencijala, kao i poezija ničega rađaju se u pesniku koji ne sumnja u fizičnost sveta.

Ovo usitnjavanje stvarnosti proširuje se i na vidljive aspekte, i tu je najveća poetska vrlina Lukrecija: čestice prašine lebde u krug u jednom sunčevom zraku u mračnoj sobi (II, 114- 124); minijaturne školjke sve slične koliko i različite, talas ih mekano tera na bibula harena, na natopljeni pesak (II, 374-376); paučina nas obavija u hodu a da to i ne primećujemo (III, 381-390).

Već sam citirao Ovidijeve Metamorfoze, još jedna enciklopedijska poema (napisana nekih
pedesetak godina posle Lukrecijeve) koja polazi umesto od fizičke stvarnosti, od mitoloških
bajki. I po Ovidiju se sve može preobraziti u nove oblike; i za Ovidija je poznavanje sveta
razbijanje njegove kompaktnosti; i za Ovidija postoji neka suštinska ravnopravnost između
svega što postoji, naspram bilo kakve hijerarhije vlasti i vrednosti. Ako je Lukrecijev svet
sačinjen od nepromenljivih atoma, Ovidijev je napravljen od vrednosti, atributa, oblika koji
definišu različitost svake stvari, biljke, životinje i čoveka; ovo su samo krhke školjke jedne
zajedničke smese koja – kad je duboka strast prodrma – može da se pretvori u nešto
najrazličitije.

I dok tako prati kontinuitet prelaza jedne stvari u drugu, Ovidije pokazuje svoje darove
bez premca: kada priča kako jedna žena primećuje da se pretvara u čičimak: noge joj ostaju
zakovane u zemlji, neka veoma nežna kora polako se uspinje uz nju i zarobljuje joj slabine; hoće da iščupa kose a u ruci vidi pregršt lišća. Ili kada priča o Arahninim veoma spretnim
prstima dok sakupljaju i razvlače vunu, dok rade na vretenu, i vezući pokreću iglu, odjednom
vidimo kako se izdužuju u tanane paukove pipke i počinju da pletu mrežu.

I kod Lukrecija i kod Ovidija lakoća je pogled na svet koji se zasniva na filozofiji i nauci:
za Lukrecija je to Epikurova doktrina, a za Ovidija Pitagorina (jedan Pitagora, kako nam ga
Ovidije predstavlja, veoma liči na Budu). No, u oba slučaja lakoća je nešto što se stvara u
samom pisanju, lingvističkim sredstvima, koja su pesnikova, nezavisno od filozofske
doktrine koju pesnik tvrdi da poštuje.

Čini mi se da iz ovoga što sam do sada rekao polako izranja pojam lakoće; nadam se,
iznad svega, da sam pokazao da postoji lakoća ozbiljnosti, kao što svi vrlo dobro znamo da
postoji lakoća lakoumnosti; i ozbiljna lakoća može lakoumnu lakoću da učini teškom i
neprozirnom.

Ne bih mogao bolje ovu ideju da ilustrujem do jednom pričom iz Dekamerona (VI,9) u
kojoj se pojavljuje firentinski pisac Gvido Kavalkanti. Bokačo nam predstavlja Kavalkantija
kao strogog filozofa koji razmišljajući šeta međ’ mermernim ruševinama neke crkve.
Firentinska jeunesse dorée4 jaše po gradu u bandama, idući s jedne zabave na drugu, u
stalnom pokušaju da proširi svoj krug poznanstava. Kavalkanti nije bio popularan među
njima, zato što, iako bogat i elegantan, nikad nije prihvatao da zajedno pijanče i zato što je
njegova tajanstvena filozofija mirisala na bezbožnost.


E pa jednog dana, pošto je Gvido krenuo s Orta San Mikele i prošao Korsom Adimari sve
do San Đovanija, što je veoma često bila njegova putanja, pošto su tu bile mramorne grobnice
koje su danas u Santa Reparati, i mnoge druge oko San Đovanija, te našavši se među tim
mermernim stubovima, grobnicama i pred vratima San Đovanija koja su bila zaključana,
naiđe tuda gospar Beto sa svojom bandom na konju, idući trgom Reparata i, videvši Gvida
tamo među ruševinama, oni rekoše: „Idemo da ga začikavamo”; i podbodoše konje, i kao u
nekom šaljivom napadu, maltene pre no što ovaj i primeti, oni ga zaskočiše rečima: „Gvido,
ti odbijaš da budeš u našoj bandi; no vidi, čim budeš otkrio da nema Boga, šta ćeš onda?”


Tada njima Gvido, videvši da su ga opkolili, spremno odgovori: „Gospodo, možete mi
reći u vašoj kući sve što želite”; i stavivši ruku na jedan od tih stubova, koji su bili visoki
gotovo kao i on, on beše veoma lak, u jednom skoku on se prebaci na drugu stranu, te
izvukavši se od njih – ode.

Ovde nas ne zanima toliko Kavalkantijeva replika (koja se može tumačiti imajući na umu
da je takozvani pesnikov „epikureizam” bio, zapravo averoizam, prema kome je pojedinačna
duša deo univerzalnog intelekta: grobovi su vaši domovi, a ne moj, utoliko što telesnu smrt
pobeđuje onaj koji se uzdiže do univerzalne kontemplacije putem intelektualnog
razmišljanja). Ono što nas pogađa je vizuelna slika koju Bokačo evocira: Kavalkanti koji se
jednim skokom oslobađa „i on beše veoma lak”.

Kad bih morao da izaberem neki simbol za dobrodošlicu novog milenijuma, ovaj bih
izabrao: lagani iznenadni skok pesnika-filozofa koji se izdiže iznad težine sveta, pokazujući
da njegova teža sadrži tajnu lakoće, dok ona druga koju mnogi smatraju vitalnošću vremena,
agresivna, bučna, što topoće i tutnji, pripada carstvu smrti, kao neko groblje zarđalih
automobila.


Hteo bih da sačuvate tu sliku u glavi, sada kad vam budem govorio o Kavalkantiju
pesniku lakoće. U njegovim pesmama pre su „dramatis personae” uzdasi, svetli zraci, optičke
slike i pre svega oni nematerijalni impulsi ili poruke koje on zove „duhovi” nego ljudski
likovi. Jednu krajnje nelaku temu kao što su ljubavni jadi, Kavalkanti razrešava kroz neke
nedodirljive celine koje se pomeraju između senzualne i intelektualne duše, između srca i
glave, između očiju i glasa. Sve u svemu, uvek se radi o nečemu što se izdvaja po tri osobine:
1) veoma je lagano; 2) u pokretu je; 3) prenosno je sredstvo informacija. U nekim pesmama
ova poruka-glasnik je sam poetski tekst: u najslavnijoj od svih, izgnani pesnik se obraća
baladi koju piše i kaže: „Idi ti, laka i tiha / pravo do moje žene.” U jednoj drugoj, oruđe
pisanja – pera i sprave za oštrenje pera –uzimaju reč: „Mi smo tužna, zaplašena pera, /
makazice i bolni nožići...” U jednom sonetu reč „duh” ili „duhčić” pojavljuje se u svakom
stihu: u očiglednoj autoparodiji, Kavalkanti dovodi do krajnjih granica svoju ljubav prema toj
reči-ključu, koncentrišući u 14 stihova jednu komplikovanu apstraktnu priču u kojoj
učestvuje 14 „duhova” svaki od njih u različitoj funkciji. U jednom drugom sonetu telo se
raspada od ljubavnog bola, ali i dalje hoda kao neki robot „napravljen od bakra, kamena i
drveta”. Već u jednom Gvinčelijevom sonetu ljubavni jad pretvara pesnika u mesingani kip:
vrlo konkretna slika koja nosi snagu baš u težini koju oglašava.


Kod Kavalkantija težina materije se raspršuje zahvaljujući činjenici da materijal
čovekovog privida može da bude različit i međusobno zamenljiv, metafora ne nameće čvrst
predmet, i čak i reč „kamen” ne može da oteža stih. Nailazimo na tu ravnopravnost svega što
postoji o kojoj sam govorio a propo Lukrecija i Ovidija. Maestro stilističke italijanske kritike,
Đanfranko Kontini, definiše je kao „kavalkantijevsko izjednačavanje realnih stvari”.


Najsretniji primer „izjednačavanja realnih stvari”, Kavalkanti nam daje u jednom sonetu
koji se otvara nabrajanjem slika lepote koje će sve biti prevaziđene lepotom voljene žene:

Biltà di donne e di saccente core
e cavalieri armati che sien genti;
cantar d’augelli e ragionar d’amore;
adorni legni ‘n mar forte correnti;

aria serena quand’apar l’arbore
e bianca neve scender senza venti;
rivera d’acqua e prato d’ogni fiore;
oro, argento, azzuro ‘n ornamenti


Lepota žena i mudrih srca
i ljubazni kavaljeri u oklopu;
pesme ptica i ljubavne priče;
raskošni brodovi na uzburkanom moru;

čist vazduh u svitanje
i vejanje belog snega bez vetra;
tok reke i livada raznolikog cveća;
zlato, srebro, plavetnilo, ukrasi



Stih „i beli sneg koji se spušta bez vetra” preuzet je sa malim izmenama iz Danteovog
Pakla (XV, 30): „kao od snega na Alpima bez vetra”. Ova dva stiha su gotovo identična, pa
ipak izražavaju dva skoro različita shvatanja. U oba sneg bez vetra evocira lagani i tih pokret.
No, tu se sličnost završava i počinje razlika. Kod Dantea stihom dominira određenje mesta
(„u Alpima”), što evocira planinsku scenu. Dok kod Kavalkantija pridev „beli”, koji bi
možda mogao da deluje kao pleonazam, zajedno s glagolom „spušta se”, koji je takođe
sasvim nepredvidljiv, briše pejzaž u neku atmosferu nedorečene apstraktnosti. No, naročito
prva reč određuje različit smisao u ova dva stiha. Kod Kavalkantija sveza „i” stavlja sneg na
nivo drugih vizija koje joj prethode i koje joj slede: to je fuga slika, kao neka mala izložba
lepota sveta. Kod Dantea prilog „kao” zatvara celu scenu u okvir jedne metafore, ali unutar
ovog okvira ona ima neku svoju konkretnu stvarnost, kao što ništa manje konkretnu i
dramatičnu stvarnost ima pejzaž Pakla pod vatrenom kišom, za čiju se ilustraciju koristi
poređenje sa snegom. Kod Kavalkantija se sve toliko brzo kreće da ne možemo da shvatimo
čvrstinu, već samo osećamo efekte; kod Dantea sve dobija čvrstinu i stabilnost: težina stvari
je precizno određena. Čak i kad govori o lakim stvarima, Dante kao da hoće da prikaže tačnu
težinu te lakoće: „kao od snega u Alpima bez vetra”. Isto kao što u nekom drugom veoma
sličnom stihu, težina tela koje tone u vodi i nestaje kao da je uzdržana i ublažena: „kao kroz
mutnu vodu teška stvar” (Raj III, 123).

Ovde sada moramo da se setimo da nas ideja o svetu koji kao da je napravljen od
bestežinskih atoma pogađa zato što imamo iskustva sa teškim stvarima; isto kao što ne bismo
mogli da se divimo lakoći jezika ako ne bismo umeli da se divimo jeziku obdarenom
težinom.

Može se reći da se ove dve vokacije bore na književnom polju već vekovima: jedna teži
da napravi od jezika element bez težine koji lebdi iznad stvari kao neki oblak, ili bolje neka
sitna čestica, ili još bolje kao polje magnetskih impulsa; druga teži da jezikom izrazi težinu,
debljinu, konkretnost stvari, tela, osećanja.

U korenu italijanske književnosti – kao i evropske – ova dva puta su otvorili Kavalkanti i
Dante. Ovo suprotstavljanje, naravno, važi samo u generalnim linijama, no zahtevalo bi
beskrajno mnogo specifikacija, s obzirom na ogromno bogatstvo Danteovih izvora i na
njegovu izuzetnu mnogostranost. Nije slučajno Danteov sonet inspirisan vrhunskom lakoćom
(„Gvido, hteo bih da ti i Lapo i ja”) posvećen Kavalkantiju. U Novom životu, Dante obrađuje
istu materiju kao njegov učitelj i prijatelj, i kod oba pesnika postoje iste reči, motivi i
pojmovi; kad Dante hoće da iskaže lakoću, čak i u Božanstvenoj komediji, onda to radi bolje
od svih; no njegova genijalnost se pokazuje u suprotnom smislu, u izvlačenju iz jezika svih
zvučnih, emotivnih i osećajnih mogućnosti, u sposobnosti da u stih zarobi ceo svet u svojoj
sveobuhvatnoj raznolikosti na različitim nivoima, njegove oblike i atribute, u prenošenju
smisla da je svet organizovan u jedan sistem, red, hijerarhiju u kojoj sve ima svoje mesto.
Natežući pomalo tu suprotstavljenost, mogao bih da kažem da Dante daje telesnu čvrstinu
čak i najapstraktnijim intelektualnim razmišljanjima, dok Kavalkanti raspršuje konkretnost
dodirljivog iskustva u stihove skandiranog ritma, slogovnog, kao da misao izranja iz tmina
kroz kratke električne spojeve.


To što sam se zaustavio kod Kavalkantija poslužilo mi je da bolje razjasnim (bar meni
samom) šta podrazumevam pod „lakoćom”. Lakoća se za mene povezuje sa preciznošću i
odlučnošću, a ne sa neodređenošću i slučajnošću. Pol Valeri je rekao: „Il faut être léger
comme l’oiseau, et non comme la plume.” (Treba biti lagan kao ptica, a ne kao pero.)


Poslužio sam se Kavalkantijem da bih pokazao lakoću bar u tri različita smisla:

1) u jednom olakšanju jezika zbog kojeg su značenja usmerena ka nekom verbalnom
tkanju gotovo bez težine, sve dok ne postane golo razređeno tkivo.

Prepuštam vama da pronalazite druge primere u tom pravcu. Emili Dikinson nam ih može
pružiti koliko želimo:

A sepal, a petal, and a thorn
Upon a common summer’s morn –
A flask of Dew - a Bee or two –
A Breeze - a caper in the trees –
And I’m a Rose!


Jedan čašični listić, jedna latica, jedan trn
Jednog običnog letnjeg jutra,
Flaša rose, pčela ili dve,
Povetarac
Šušanj međ’ drvećem
I ja sam ruža!


2) u pripovedanju razmišljanja ili nekog psihološkog procesa u kome dejstvuju tanani i
nevidljivi elementi, ili bilo kakav opis koji dovodi do visokog stepena apstrakcije.


A sada, da bismo našli moderniji primer, pokušajmo sa Henrijem Džejmsom, otvarajući
neku njegovu knjigu nasumice:

It was as if these depths, constantly bridged over by a structure that was firm enough in
spite of its lightness and of its occasional oscillation in the somewhat vertiginous air, invited
on occasion, in the interest of their nerves, a dropping of the plummet and a measurement of
the abyss. A difference had been made moreover, once for all, by the fact that she had, all the
while, not appeared to feel the need of rebutting his charge of an idea within her that she
didn’t dare to express, uttered just before one of the fullest of their latter discussions ended
(The Beast in the Jungle).

Bilo je to kao da su te dubine, stalno premošćavane nekim dosta čvrstim mostom, bez
obzira na njegovu lakoću i poljuljkivanje s vremena na vreme, tražile ponekad, u interesu
njihovih nerava, spuštanje dubinomera i premeravanje ambisa. Razlika je povrh toga, jednom
zauvek, bila ustanovljena činjenicom što ona sve vreme nije osećala potrebu da odbije
optužbu da krije neku ideju koju se ne usuđuje da iskaže, izrečenu pred kraj jedne od njihovih
poslednjih i potpunih rasprava.


3) u jednoj figurativnoj slici lakoće koja dobija amblematičnu vrrdnost, kao što u Bokačovoj priči Kavalkanti preleće svojim slabašnim nogama preko nadgrobnog kamena.


Postoje književni izumi koji ostaju u pamćenju po svojoj verbalnoj sugestivnosti pre nego
po rečima. Scena u kojoj Don Kihot probada svojim kopljem krilo vetrenjače koje ga diže u
vazduh, zauzima svega nekoliko redova u Servantesovom romanu; može se reći da je autor u
njih uneo tek minimalne izvore svog pisanja; pa ipak to ostaje jedno od najslavnijih mesta u
književnosti svih vremena.

Mislim da sa ovim naznakama mogu da prelistavam knjige iz svoje biblioteke u potrazi
za primerima lakoće. Kod Šekspira odmah tražim mesto na kome Merkucio stupa na scenu.
„You are a lover; borrow Cupid’s wings / and soar with them above a common bound”
(Zaljubljen si: neka ti Kupid pozajmi krila/ i vini se iznad običnog skoka). Merkucio odmah
osporava Romea koji je tek izrekao: „Under love’s heavy burden do I sink” (Tonem pod
bremenom ljubavi). Način na koji se Merkucio kreće po svetu definisan je još od prvih
glagola koje koristi: to dance, to soar, to prickle (igrati, vinuti se, bockati). Ljudski privid je
maska, a visor. Tek je stupio na scenu i već oseća potrebu da objasni svoju filozofiju, ne
nekim teoretskim govorom, već pričajući svoj san: Kraljica Mab. Queen Mab, the fairies’
midwife, pojavljuje se u jednim kočijama napravljenim od „an empty hazel-nut” (Kraljica
Mab, babica vila, pojavljuje se u „kočijama napravljenim od ljuske lešnika”);


Her waggon-spokes made of long spinners’ legs;
The cover, of the wings of grasshoppers;
The traces, of the smallest spider’s web;
The collars, of the moonshine’s watery beams;
Her whip, of cricket’s bone; the lash, of film;


Dugačke paukove nožice su krugovi na njenim točkovima; krov je od
skakavčevih krila; od najfinije paučine konjska oprema; pršnjaci od
mesečevih vodenih zrakova; njen bič od cvrčkove kosti; korbač, jedan
beskrajni konac.


I ne zaboravimo da ovu kočiju – „drawn with a team of little atomics” – vuče ekipa
nedodirljivih atoma: što je, čini mi se, odlučujući detalj koji omogućava snu kraljice Mab da
zajedno pomeša lukrecijevski atomizam, neoplatonizam preporoda i celtic-love5
.

Voleo bih da nas Merkucijev korak takođe prati iza praga novog milenijuma. Vreme koje
je u pozadini drame Romeo and Juliet ima dosta osobina sličnih našem vremenu: gradovi
krvavi od nasilnih obračuna ništa manje besmislenih od onih između Kapuleta i Montekija;
seksualna revolucija koju propoveda Nurse6
, što ne uspeva da postane model univerzalne
ljubavi; eksperimenti monaha Lorenca vođeni velikodušnim optimizmom njegove „prirodne
filozofije”, za koje se ne zna pouzdano da li će poslužiti životu ili smrti.

Šekspirovski preporod poznaje eterične uticaje koji povezuju makrokosmos i
mikrokosmos, od neoplatonskih nebeskih svodova do duhova metala koji se preobražavaju u
alhemijskim lončićima. Klasične mitologije mogu da nam pruže svoj repertoar nimfa i
šumskih vila, ali keltske mitologije su svakako još raskošnije slikovitosti – od najfinijih
prirodnih sila sa njihovim elfima i vilama. Ova kulturna pozadina (naravno, mislim na
zanosne studije Fransisa Jejtsa o okultnoj filozofiji Preporoda i njenim odjecima u
književnosti) objašnjava zašto se u Šekspiru može naći najraskošniji primer moje teme. I ne
mislim samo na Puka i na celo snoviđenje „Dream-a”7
, ili na Arijela i na sve one koji „Are
such stuff / As dreams are made on” (od one su iste materije od koje su napravljeni snovi),
već pre svega na onu naročitu lirsku modulaciju, egzistencijalnu, koja omogućava
posmatranje sopstvene drame spolja i njeno razrešavanje u melanholiji i ironiji.

Ozbiljnost bez težine o kojoj sam govorio povodom Kavalkantija ponovo buja u doba
Servantesa i Šekspira: to je ona naročita veza između melanholije i humora koja je proučena
u knjizi Klibanskog, Panofskog i Saksla, Saturn and Melancholy. Kako je melanholija tuga
koja je postala laka, tako je humor komičnost koja je izgubila telesnu težinu (onu dimenziju
ljudske telesnosti koja ipak čini velikima Bokača i Rablea), i dovodi u sumnju svoje ja i ceo
svet, kao i mrežu odnosu koja ih sačinjava.


Melanholija i humor, pomešani nerazdvojivo, karakteristični su za akcenat danskog
princa koji smo naučili da prepoznajemo u svim ili gotovo svim Šekspirovim dramama na
usnama mnogih avatars Hamletovog lika. Jedan od takvih, Žak u komadu As you like it8,ovako definiše melanholiju (IV čin, scena I):

...but it is a melancholy of my own, compounded of many simples, extracted from many
objects, and indeed the sundry contemplation of my travels, which, by often rumination,
wraps me in a most humorous sadness.


...ta moja naročita melanholija, napravljena od različitih elemenata, od suština mnogih
stvari, tačnije, od mnogo različitih iskustava s putovanja za vreme kojih me je to
neprekidno mozganje ubacilo u neku krajnje hirovitu tugu.


To nije neprozirna i kompaktna melanholija, već veo krajnje sitnih čestica osećanja i
raspoloženja, sitna prašina atoma kao sve ono što sačinjava poslednju materiju mnogostrukih
stvari.


Priznajem da je izazov da iskonstruišem jednog Šekspira kao sledbenika lukrecijevskog
atomizma veoma jak u meni, no znam da bi to bila proizvoljnost. Na prvog pisca modernog
sveta koji otvoreno zastupa atomističko shvatanje univezuma u svojoj fantastičnoj
transfiguraciji naići ćemo samo nekoliko godina kasnije u Francuskoj: Sirano de Beržerak.


Izuzetan pisac, Sirano, koji zaslužuje da bude zapamćen malo više, i ne samo kao
prethodnik naučne fantastike, već po svojim intelektualnim i poetskim vrlinama. Sledbenik
Gasendijevog senzualizma i Kopernikove astronomije, no, iznad svega nadojen „prirodnom
filozofijom” italijanskog Preporoda – Kardano, Bruno, Kampanela – Sirano je prvi pesnik
atomizma u modernoj književnosti. Na stranicama gde ironija ne pokriva neku pravu
kosmičku potresenost, Sirano slavi jedinstvo svih stvari, živih i neživih, kombinatoriku
elementarnih figura koja određuje raznovrsnost živih oblika, i naročito dobro prikazuje
osećanje neizvesnosti procesa koji su ih stvorili: to jest, koliko je malo falilo da čovek ne
bude čovek, život život, a svet jedan svet.


Vous vous étonnez come cette matière, brouillée pêle-mêle, au grè du hasard, peut avoir
constitué un homme, vu qu’il y avait tant de choses nécessaires à la construction de son
être, mais vous ne savez pas que cent millions de fois cette matière, s’acheminant au
desein d’un homme, s’est arrêtée à former tantôt une pierre, tantôt du plomb, tantôt du
corail, tantôt une fleur, tantôt une comète, pour le trop peu de certaines figures qu’il
fallait ou ne fallait pas à désigner un homme? Si bien que ce n’est pas merveille qu’entre
une infinie quantité de matière qui change et se remue incessamment, elle ait rencontré à
faire le peu d’animaux, de végétaux, de minéraux que nous voyons; non plus que ce n’est
pas merveille qu’en cent coups de dés il arrive un rafle. Aussi bien est-il impossible que
de ce remuement il ne se fasse quelque chose, et cette chose sera toujours admirée d’un
étourdi qui ne saura pas combien peu s’en est fallu qu’elle n’ait pas été faite (Voyage
dans la lune).


Čudite se kako je ova materija pomešana bez reda, na milost i nemilost slučaju, mogla da
napravi čoveka, s obzirom da je mnogo stvari bilo potrebno za izgradnju njegovog bića,
ali ne znate da je ova materija sto hiljada puta upravo na granici da proizvede čoveka,
zastala da stvori čas kamen, čas olovo, čas koral, čas cvet, čas kometu, zbog premnogo ili
premalo likova, koji su bili neophodni ili nisu, da bi se čovek projektovao. Kao što nas ne
čudi da se u beskrajnoj količini materije koja se menja i neprekidno kreće, stvori ono
malo životinja, biljaka, minerala koje vidimo, tako nas ne čudi kad na stolu na kojem se
baca kocka izađu dva ista broja. Zato je nemoguće da se iz ovog laganog pokreta nešto ne
desi, a ta stvar će uvek biti izvor čuđenja za nekog lakomislenika koji ne razmišlja o tome
koliko je malo falilo da se ne stvori.


Ovim putem Sirano na kraju izjavljuje bratstvo ljudi i kupusa, te tako zamišlja pobunu
jednog kupusa koji upravo treba da bude isečen:


„Homme, mon cher frére, que t’ai-je fait qui mérite la mort’ (...) Je me lève de terre, je
m’épanouis, je te tends les bras, je te’offre mes enfants en graine, et pour récompense de
ma courtoisie, tu me fais trancher la tête!”.


„Dragi čoveče, brate moj, šta sam to učinio da zaslužim smrt? (...) Ničem iz zemlje,
otvaram se, širim ruke, nudim ti svoju decu u semenu i, kao znak zahvalnosti za moju
ljubaznost, ti mi sasečeš glavu!”

Ako pomislimo da je ova beseda za pravo univerzalno bratstvo napisana gotovo sto
pedeset godina pre Francuske revolucije, videćemo kako sporost ljudske svesti da izađe iz
svog antropocentričnog parohijalizma može da bude poništena u jednom trenu poetske
dosetke. Sve to u kontekstu jednog puta na Mesec, gde Sirano de Beržerak prevazilazi po
maštovitosti svoje slavnije prethodnike – Lukijana iz Samosate i Ludovika Ariosta. U mojoj
raspravi o lakoći, Sirano se pojavljuje, pre svega, zbog načina na koji je, još pre Njutna,
osetio problem univerzalne teže; ili bolje rečeno, to je problem vezan za oslobađanje od
snage zemljine teže koji toliko stimuliše njegovu maštu da on smišlja čitav niz sistema koji
ga vode na Mesec, jedan dovitljiviji od drugog: putem bočica punih rose koje isparavaju na
suncu; premazujući se bikovom kičmenom srži koju Mesec obično sisa; uz pomoć magnetne
lopte koja se više puta baca u vazduh vertikalno sa jednog brodića.


Što se magnetnog sistema tiče, njega će razviti do savršenstva Džonatan Svift kako bi u
vazduhu opstalo leteće ostrvo Liliput. Taj trenutak kada se pojavljuje Liliput u letu kao da
poništava dve Sviftove opsesije u neku magičnu ravnotežu: govorim o bestelesnoj
apstraktnosti racionalizma prema kojem on vodi svoju satiru, i o materijalnoj težini telesnosti.


...and I could see the sides of it, encompassed with several gradations of Galleries and
Stairs, at cerlain intervals, to descend from one to the other. In the lowest Gallery I beheld
some People Fishing with long Angling Rods, and others looking on.


...i mogao sam da vidim njegove strane obavijene raznim nivoima galerija i stepenicama,
u određenim intervalima, za silaženje s jednog na drugi. Na najnižoj galeriji, videh neke
ljude kako pecaju dugačkim pecaljkama, s druge kako ih gledaju.


Svift je savremenik Njutna i njegov protivnik. Volter je Njutnov obožavalac i on zamišlja
jednog diva, Mikromegaza, koji nasuprot Sviftovom, nije definisan svojom telesnošću već
dimenzijama izraženim kroz brojke, vremenske i prostorne odrednice, u nekom tačnom i
bezličnom jeziku naučnih dela. Zahvaljujući toj logici i takvom stilu, Mikromegaz uspeva da
putuje sa Sirijusa na Saturn, pa na Zemlju. Moglo bi se reći da u Njutnovim teorijama to što
pogađa književnu maštu nije uslovljavanje svake stvari i ličnosti u odnosu na fatalnost
sopstvene težine, već ravnoteža snaga koja omogućava nebeskim telima da lebde u prostoru



Mašta XVIII veka prepuna je figura koje vise u vazduhu. Nije slučajno na početku veka
francuski prevod knjige Hiljadu i jedna noć Antuana Galana otvorio zapadnoj mašti
horizonte predivnog Istoka: leteći tepisi, leteći konji, duhovi koji izleću iz lampi.

U ovom podstreku mašti da pređe svaku granicu, XVIII vek će spoznati vrhunac u letu
barona Minhauzena na đuletu, slika koja se u našem pamćenju konačno poistovetila sa
ilustracijom i remek-delom Gustava Dorea. Minhauzenove pustolovine, za koje se kao i za
Hiljadu i jednu noć ne zna da li imaju autora, jednog ili više ili nijednog, neprekidni su
izazov zakonu gravitacije: barona patke nose u letu, on podiže i sebe i svog konja vukući rep
svoje perike, silazi s Meseca držeći se za konopac koji je više puta presečen i ponovo zavezan
u toku silaženja.

Ove slike narodne književnosti, zajedno sa onima koje smo videli u obrazovnoj
književnosti, prate književnu sreću Njutnovih teorija. Đakomo Leopardi piše u petnaestoj
godini neverovatno učenu istoriju astronomije. Posmatranje neba noću koje će Leopardija
inspirisati da napiše svoje najlepše stihove nije bilo samo lirski motiv; kada je govorio o
Mesecu, Leopardi je tačno znao o čemu govori.

Leopardi u svom stalnom razmišljanju o neizdrživoj težini života, nedostižnoj sreći
pridaje slike lakoće: ptice, ženski glas koji peva s jednog prozora, prozirnost vazduha i, pre
svega, Mesec.

Mesec, čim se pojavi u pesničkim stihovima, uvek ima moć da prizove neko osećanje
lebdenja u vazduhu, neku tihu i mirnu začaranost. U prvom trenutku sam hteo da čitavo ovo
predavanje posvetim Mesecu: da pratim pojavljivanje meseca u književnosti svih vremena i
mesta. Zatim sam odlučio da ceo mesec prepustim Leopardiju. Jer je Leopardijevo čudo
upravo bilo to da jeziku oduzme svu težinu tako da liči na mesečevu svetlost. Brojno
pojavljivanje meseca u njegovim pesmama zauzima tek nekoliko stihova koji su, međutim,
dovoljni da osvetle celo delo tom svetlošću ili da bace senku u njegovom odsustvu.

Dolce e chiara è la notte e senza vento,
e queta sovra i tetti e in mezzo agli orti
posa la luna, e di lontan rivela
serena ogni montagna.
…
O graziosa luna, io mi rammento
che, or volge l'anno, sovra questo colle
io venia pien d'angoscia a rimirarti:
e tu pendevi allor su quella selva
siccome or fai, che tutta la rischiari.
…
O cara luna, al cui tranquillo raggio
danzan le lepri nelle selve…

Già tutta l'aria imbruna,
torna azzurro il sereno, e tornan l'ombre
giù da' colli e da' tetti,
al biancheggiar della recente luna.

…
Che fai tu, luna, in ciel? dimmi, che fai,
silenziosa luna?
Sorgi la sera, e vai,
contemplando i deserti; indi ti posi.




Nežna i svetla je noć, i bez vetra,
i tih nad krovovima i u baštama
leži mesec, i iz daleka obasjava
mirne planine.
…
O, ljupki meseče, sećam se
kad sam, ima tome godinu dana, dolazio
na ovo brdo uznemiren da te posmatram:
a ti si tada visio nad tom šumom
kao sto i sada cinis, osvetljavajući je.
…
O, dragi meseče, na čijem mirnom zraku
igraju divlji zečevi u šumama...
…
Već pada mrak
vraca se plavetnilo mirno, i vraćaju se senke
silaze niz brda i niz krovove,
na belini tek izašlog meseca.
…
Šta radiš ti, meseče, na nebu? Reci mi, šta radiš,
tihi meseče?
Izađeš uveče, i šetaš
posmatrajući pustinje; potom se smestiš.


Da li se mnogo niti pomrsilo u mom govoru? Koju nit bi trebalo da povučem da bih
pronašao kraj? Postoji nit koja povezuje Mesec, Leopardija, Njutna, gravitaciju i levitaciju...
Postoji nit Lukrecija, atomizma, ljubavne poezije Kavalkantija, magije preporoda, Sirana...
Zatim ide nit pisanja kao metafore suštine čestica ovog sveta: već su za Lukrecija slova bila
atomi u stalnom pokretu koji su svojim promenama stvarali najrazličitije reči i zvukove; ideja
preuzeta iz duge tradicije mislilaca prema kojoj su tajne sveta sadržane u kombinatorici
znakova pisma: Ars Magna Ramona Lula, Kabala španskih rabina kao i ona Pika dela
Mirandole... i Galilej će videti u alfabetu model svake kombinatorike najmanjih jedinica...
Zatim Lajbnic...


Da krenem tim putem? Ali da me ne čeka neki suviše očigledan i banalan kraj? Pisanje
kao model svakog procesa stvarnosti... štaviše, jedina prepoznatljiva stvarnost... štaviše,
jedina stvarnost tout-court9
... Ne, neću uhvatiti tu nužnu trasu koja vodi suviše daleko od
upotrebe reči kako je ja shvatam, kao neprekidno praćenje stvari, prilagođavanje njihovoj
beskrajnoj raznovrsnosti.


Postoji još jedna nit, ona koju sam počeo da raspredam na početku: književnost kao
egzistencijalna funkcija, potraga za lakoćom kao reakcija na težinu življenja. Možda je i
Lukrecija i Ovidija ta potreba potakla: Lukrecije koji je tražio – ili mislio da traži –
epikurejsku ravnodušnost; Ovidije koji je tražio – ili mislio da traži – vaskrsnuće u druge
živote po Pitagori.

Pošto sam naviknut da smatram književnost potragom za znanjem, da bih se kretao po
egzistencijalnom tlu, moram verovati da se ono prostire do antropologije, etnologije,
mitologije.

Na tegoban život plemena, – sušu, bolesti, zlokobne uticaje – mag je odgovarao
poništavajući težinu svog tela, leteći na druge svetove, na nekom drugom nivou percepcije,
gde je mogao da skupi snagu da izmeni stvarnost. U nama bližim vekovima i civilizacijama,
u selima gde je žena bila podvrgnuta najtežim prisilama života, noću su veštice letele na
metlama i na nešto laganijim prevoznim sredstvima kao što su klasje i slama. Pre no što ih je
inkvizicija kodifikovala, ove slike su bile deo narodne mašte, ili bolje rečeno, iskustva.
Mislim da je to neka antropološka konstanta, ta veza između željene levitacije i pretrpljene
nepravde. Književnost održava upravo tu napravu.


Kao prvo, usmeno predanje: u bajkama let na neki drugi svet je situacija koja se vrlo
često ponavlja. Među funkcijama koje je Prop katalogizovao u knjizi Morfologija bajke to je
jedan od načina da se „junak prebaci”, ovako definisan: „obično se predmet istraživanja
pronalazi u nekom ’drugom’, ’različitom’ carstvu koje je možda vrlo daleko po horizontalnoj
liniji ili na velikoj visini ili dubini po vertikali”. Prop zatim ređa niz primera u kojima „Junak
leti vazduhom”: „na hrbatu konja ili ptice, u vidu ptice, na letećem brodu, na letećem tepihu,
na leđima nekog diva ili duha, u đavoljim kočijama, itd.”

Čini mi se da nije nategnuto povezivanje ove magijske snage, veštičije, o kojoj svedoče
etnologija i folklor, sa književnom maštom; naprotiv, mislim da najdublja racionalnost koja
se podrazumeva u svakom književnom delu treba da se traži u odgovarajućoj antropološkoj
nužnosti.

Hteo bih da završim ovo predavanje podsećajući na jednu Kafkinu priču, Der Kübeireiter
(Jahač na kofi). To je kratka priča u prvom licu, napisana 1917. i njena polazna tačka je,
očigledno, krajnje realna situacija te zime za vreme rata, najstrašnije za austrijsko carstvo:
nedostatak uglja. Pripovedač izlazi sa praznom kofom u potrazi za ugljem kojim bi naložio
peć. Usput mu kofa služi umesto konja, štaviše diže ga do visine prvih spratova i vozi, njišući
ga kao da je na kamilinoj grbači.

Radnja prodavca uglja je podzemna a jahač na kofi je previsoko; nije u stanju da se
sporazume sa čovekom koji je spreman da mu pomogne, dok žena neće ni da ga čuje. On ih
preklinje da mu daju lopatu najgoreg uglja iako ne može odmah da im plati. Ugljareva žena
odvezuje kecelju i tera nezvanog gosta kao što bi oterala muvu. Kofa je tako lagana da odleće
sa svojim jahačem, sve dok ne nestane iza Ledenih Planina.

Mnoge Kafkine kratke pripovetke su tajanstvene, a ova je naročito. Možda je Kafka samo
hteo da nam ispriča kako izlazak u potražnju za ugljem, jedne hladne zimske noći za vreme
rata, postaje quete 10 lutajućeg jahača, pohod karavana kroz pustinju, čarobni let ili,
jednostavno, njihanje prazne kofe. No, ideja o toj praznoj kofi koja izdiže iznad nivoa na
kome se nalazi pomoć, kao i tuđi egoizam, prazna kofa – znak nedaće i želje i traženja, što
uzdiže do te tačke da ponizna molitva ne može da se ispuni – otvara put ka beskrajnom
razmišljanju.


Govorio sam o magu i o junaku bajki, o pretrpljenoj nedaći koja se pretvara u lakoću i
omogućava let u carstvo u kome će svi nedostaci magično biti nadoknađeni. Govorio sam o
vešticama kako lete na skromnim domaćinskim spravama kao što je kofa. No, junak ove
Kafkine priče kao da nije podaren magijskim ili veštičijim moćima; niti carstvo iza Ledenih
Planina izgleda kao mesto na kome prazna kofa može da se napuni. Tim pre što ako je puna,
ne bi moglo na njoj da se leti. Tako, na grbači naše kofe, pristupamo novom milenijumu, bez
nade da tamo nađemo išta više od onoga što smo u stanju da ponesemo. Lakoću, na primer,
čije sam vrline pokušao u ovom predavanju da pokažem.



______________________________
1tradicionalni katalonski ples u krugu, kolo
2 traženje, u potrazi za
3 opštim, sveprožimajućim
4 zlatna mladež
5 Keltska ljubav, večna ljubav
6 Dadilja
7 San letnje noći 8 Kako vam drago
9 ukratko

S italijanskog prevela Jasmina Tešanović

Italo Kalvino,Zamak ukršenih sudbina ( 1 deo)

ZAMAK UKRŠTENIH SUDBINA

Zamak

Usred guste šume, jedan zamak je davao sklonište svima onima koje je noć zatekla u putu; vitezovima i damama, kraljevskim povorkama ili običnim putnicima.
Prešao sam preko pokretnog mosta, sjahao sa konja u jednom mračnom dvorištu, konjušari bez reči uzeše da zbrinu mog konja. Bio sam bez daha; jedva sam stajao na nogama: od kada sam ušao u šumu bio sam na takvim iskušenjima, susreti, pojave, dvoboji, da nisam uspevao da uvedem red ni pokretima ni mislima.

Popeh se uz neke stepenice; obreh se u jednoj velikoj i visokoj dvorani: mnogo ljudi – i oni bez daljnjeg prolazni gosti koji su mi prethodili šumskim stazama – sedeli su za večerom oko trpeze osvetljene svećnjacima.

Pokušao sam da se osvrnem oko sebe, čudno osećanje, bolje rečeno: bila su to dva odvojena osećanja, koja su se mešala u mojoj pomalo lebdećoj i zbunjenoj glavi od umora. Činilo mi se da se nalazim usred neke bogate svite kakva se nije mogla očekivati u jednom tako rustičnom zamku van domašaja; a to nije bilo samo zbog vrednog nameštaja i komada stolnog posuđa, već i zbog smirenosti i dobrostanja koji su vladali među gostima, koji su svi bili lepi i odeveni s nakinđurenom elegancijom. A u isto vreme osetio sam izvesno osećanje slučajnosti i nereda, ako ne čak i raspusnosti, kao da nije reč o gospodskoj kući, već o krčmi u prolazu, u kojoj se nalaze međusobno nepoznate osobe različitog porekla i iz različitih zemalja, da provedu noć i kad u prislinom promiskuitetu svako oseti kako mu popuste pravila kojih se drži u svom ambijentu, i – dok se pomiruje sa manje komfornim uslovima života – takođe uživa u slobodnijim i različitim običajima. Zapravo, ta dva suprotna utiska mogla su vrlo lako da se odnose na isti objekat: bilo da je zamak posećivan godinama samo kao odmorište, polako degradirao u krčmu, dok su se vlasnici zamka pretvorili u krčmara i krčmaricu, i dalje ponavljajući gestove svog plemićkog gostoprimstva; bilo da je neka krčma kakve se često vide u blizini zamkova, koje nude jelo i piće vojnicima i jahačima, osvojila – s obzirom da je zamak odavno napušten – stare gospodske dvorane da bi postavila svoje klupe i burad, a luksuz tog ambijenta – kao i prolaz slavnih mušterija – joj dao neko neočekivano dostojanstvo, do te mere da zaludi krčmara i krčmaricu koji su na kraju poverovali da su vladari nekog raskošnog dvora.

Ove misli, istinu govoreći, su me samo na tren uhvatile; jače je bilo olakšanje što sam opet živ i zdrav usred izabranog društva, i nestrpljenje da zapodenem razgovor (na znak poziva onoga koji je ličio na vlastelina – ili krčmara – seo sam na jedino mesto koje je bilo slobodno) i razmenim sa saputnicima priču o proteklim proživljenim zbivanjima. Ali za ovom trpezom, za razliku od onoga što se uvek desi u krčmama, kao i na dvoru, niko nije ni reč rekao. Kada je neki gost hteo svog suseda da zamoli da mu doda so, učinio bi to gestom, kao što se pokretima obraćao i posluzi da bi mu isekli parče pite od fazana ili usuli pola bokala vina.

Odlučivši da probijem kroz ono što sam smatrao otupelošću jezika posle zamornog puta, upravo sam krenuo da jako uskliknem nešto kao: "Dobro vam želim!" "U pravi čas!" "Srećnog li vetra!" ali iz mojih usta ne izađe ni glasa. Zveckanje kašika i kuckanje bokala bili su mi dovoljni da se uverim da nisam ogluveo: preostalo mi je da pretpostavim da sam nem. To su mi potvrdili ostali za trpezom, i oni su pomerali usne u tišini, ljupko pomireni: jasno je bilo da je prolaz kroz šumu svakoga od nas koštao govora.

Po završetku večere u nemosti koju zvuci mljackanja hrane i srkanja vina nisu učinili prijatnijom, ostali smo sedeći i gledajući se u lice, sa napetošću što ne možemo da razmenimo mnoga iskustava koja je svako od nas imao da saopšti. U tom trenutku, na tek raspremljenom stolu, onaj koji je izgledao kao vlastelin, stavi špil karata za igranje. Bili su to taroti veći od onih s kojima se igraju karte ili s kojima ciganke predskazuju budućnost, i otprilike su bile iste figure, naslikane sa bojama najvrednijih minijatura. Kraljevi kraljice i žandari bili su mladi raskošno obučeni kao za neki kraljevski bal; dvadeset dve Velike Arkane izgledale su kao gobleni nekog dvorskog pozorišta; a pehari novčići mačevi štapovi su blještali kao grbovi ukrašeni vencima i povezima.

Počesmo da širimo karte po stolu, otvarajući ih, kao da hoćemo da naučimo da ih prepoznajemo, i da ih pravilno upotrebimo u igri, ili da im pridamo pravo značenje u čitanju sudbine. Pa ipak nije izgledalo da iko od nas želi da započne partiju, još manje da ispituje sudbinu, s obzirom da smo bili ispražnjeni od svake budućnosti, usred jednog puta koji nije bio ni završen niti za završavanje. Nešto drugo smo videli u tim tarotima, nešto zbog čega nismo mogli oči da odvojimo od pozlaćenih znakova tog mozaika.
Jedan od gostiju privuče k sebi raširene karte, oslobađajući veliki deo stola; ali ih ne skupi u špil niti ih promeša; uze jednu kartu i stavi je ispred sebe. Svi primetismo sličnost između njegovog lica i te figure, i učini nam se da smo shvatili da je s tom kartom želeo da kaže "ja" i da se upravo spremao da nam ispriča svoju priču.

Priča o kažnjenom nezahvalniku

 

Predstavljajući nam se sa likom Žandara pehara – jedan ružičasti i plav mladić koji je imao na sebi blještavi ogrtač izvezen s oblicima sunca, koji je ispruženom rukom nudio poklon kao od Re Maggi – naš gost je verovatno hteo da nas informiše o svojoj dobrostojećoj poziciji, svojoj sklonosti ka luksuzu i rasipništvu, pa ipak – pokazujući nam se na konju – sa pustolovnim duhom, iako više potaknut – prosudih primećujući sav taj vez čak i na abajliji konja – sa željom da se prikaže nego sa pravim viteškim porivom.

Lep mladić učini jedan pokret kao da traži našu punu pažnju i započe svoju nemu priču ređajući tri karte u nizu po stolu: Kralj novčića, Deset novčića i Devet štapova. Izraz dubokog žaljenja s kojim je spustio prvu od ovih tri karata, i radost s kojom je sledeću kartu pokazao, kao da su hteli da nam kažu da, pošto je umro njegov otac – Kralj novčića je predstavljao malo stariju osobu od ostalih, smirenog i dobrostojećeg izgleda – on je dobio zamašno nasledstvo i odmah krenuo na put. Ovu poslednju stavku smo shvatili iz pokreta ruke kad je bacio kartu Devet štapova, koja nas je – sa krošnjom raširenih grana proređenim zelenilom od lišća i divljih cvetića – podsećala na šumu kroz koju smo upravo bili prošli. (Štaviše ko bi zagledao kartu izoštrenijim pogledom, video bi da vertikalni deo koji se susreće sa ostalim drvenim putanjama upravo nagoveštava ideju puta koji se probija kroz gustu šumu).

Dakle, početak priče bi mogao da bude sledeći: vitez, čim je saznao da ima sredstva da briljira na najraskošnijim dvorcima, brzo krenu na put sa torbom prepunom zlatnika, u posetu najslavnijim okolnim zamcima, možda sa namerom da pridobije za sebe nevestu visokog porekla; i uljuljkujući se u tim snovima, zađe u šumu.

I nizu tih karata, dodao je još jednu koja je bez daljnjeg svedočila o gadnom susretu: Snaga. U našem špilu tarota ova arkana bila je predstavljena jednim naoružanim goropadnikom, o čijim zlim namerama nije bilo sumnje zbog toljage koju je vrteo u vazduhu, i nasilja s kojim je lava bacio na zemlju jednim udarcem kao da je zec. Priča je bila jasna: u srcu šume konjanik je bio prepadnut jednim krvoločnim lopovom. Najtužnija predviđanja bila su potvrđena kartom koja je sledila, to jest dvanaesta arkana, koja se zove Obešeni, gde se vidi jedan čovek u pantalonama i košulji, vezan sa glavom nadole, obešen o jednu nogu. Prepoznasmo obešenog kao našeg plavušana: lopov mu je oduzeo sve što je imao, i ostavio ga da visi sa jedne grane, sa glavom nadole.

Odahnusmo na vest koju nam je donela arkana Umerenost, koju je na sto spustio naš gost sa izrazom zahvalnosti. Iz nje smo shvatili da je čovek koji je visio čuo nečiji korak kako mu se približava, i njegov prevrnuti pogled video je devojku, možda ćerku nekog drvoseče ili pastira, kako hoda, bosonoga, po livadama, noseći dva krčaga s vodom, svakako u povratku sa izvora. Ne sumnjamo da je čovek sa glavom nadole oslobođen, pomognut i vraćen u svoju pirodnu pozu od strane te jednostavne šumske devojke. Kad smo videli da pada As pehara, na kome je nacrtan izvor koji teče kroz procvetalu mahovinu i šuštanje krila, bilo je kao da smo čuli odmah tu blizu žubor nekog izvora i dahtanje čoveka koji gasi žeđ velikim gutljajima.

Ali postoje izvori – neko je od nas sigurno pomislio – sa kojih, čim popiješ, žeđ ti poraste, umesto da se ugasi. Bilo je predvidljivo da će se između to dvoje mladih upaliti – čim konjanik savlada vrtoglavicu – izvesno osećanje koje će da prevaziđe zahvalnost (sa jedne strane) i sažaljenje (sa druge), i da će ovo osećanje odmah naći način da se izrazi – uz saučesništvo šumske senke – u zagrljaju na travi livada. Nije slučajno karta odmah posle bila Dvojka pehara ukrašena cartiglio "ljubavi moja" i sa rascvetalim spomenkom: najverovatniji dokaz ljubavnog susreta.

Već smo se razmeštali – naročito dame iz društva – da uživamo nastavak jedne nežne ljubavne priče, kada konjanik spusti još jednu kartu štapova, Sedmicu, na kojoj nam se između tamnih stabala šume čini da vidimo njegovu tanku figuru kako se udaljava. Nismo mogli da se zavaravamo da su stvari drugačije krenule: šumska idila je kratko trajala, jadna devojka, ubrani cvet na livadi i bačen, nezahvalni konjanik se ni ne osvrće da je pozdravi.

U ovom trenutku je jasno da počinje drugi deo priče, možda sa nekim vremenskim intervalom između: pripovedač je počeo da ređa druge tarote u novom redu, pored tog prvog, na levoj strani, i tada spusti dve karte, Kraljicu i Osmicu pehara. Iznenadna promena na sceni nas je zbunila na momenat: ali se rešenje vrlo brzo nametnulo – pretpostavljam – svima nama, a bilo je da je konjanik najzad pronašao ono što je tražio, nevestu iz visokog i bogatog staleža, kao što je bila ona koju smo tu videli naslikanu, čak sa krunom na glavi, sa porodičnim štitom i ispranim licem, – i čak i malo starija od njega, što su najzlobniji od nas primetili – i sa haljinom izvezenom od ukrštenih prstenova, koji kao da govore: "Oženi me, oženi me". Poziv koji je spremno prihvaćen, ako je tačno da karta pehari nagoveštava svadbeno slavlje, sa dva reda zvanica koje nazdravljaju mladencima u dnu stola sa okićenim stolnjakom.

Karta koju je potom spustio, Žandar mačeva najavljivala je, pojavljujući se u ratnoj opremi, nešto nepredvidljivo: ili je glasnik na konju uleteo u šumu donoseći neku uznemiravajuću vest, ili je mladoženja lično napustio svadbeno slavlje da bi otrčao naoružan u šumu, ili obe stvari zajedno: mladoženja je upozoren nekom iznenadnom pojavom i odmah se dohvatio oružja i uskočio je u sedlo. (Pošto je postao ekspert od prošle pustolovine, nije promoljavao glavu iz kuće bez kompletnog naoružanja.

Nestrpljivo smo čekali još neku jasniju kartu; i stiže Sunce. Slikar je predstavio dnevnu zvezdu u rukama deteta koje trči, štaviše leti leti iznad raznovrsnog i širokog prostora. Protumačiti ovaj deo priče nije bilo jednostavno: moglo je jednostavno da znači "bio je lep sunčan dan" i u tom slučaju je naš pripovedač uzaludno trošio svoje karte da bi nam rekao nebitne detalje. Možda bi valjalo zadržati se na bukvalnom značenju te slike a ne na alegorijskom: videlo se jedno polugolo dete kako trči u blizini zamka u kome se svadba proslavlja, i upravo da bi to mangupče pojurio, mladoženja napušta slavlje.

Ali valjalo je ne zaboraviti predmet koji je dete nosilo: ta blještava glava bila je možda rešenje zagonetke. Opet spuštajući pogled na kartu s kojom nam se naš junak predstavio, setismo se sunčanih crteža i vezova koje je ovaj imao na svom ogrtaču kad ga je lopov napao, koji je jahač zaboravio na livadi svoje nepostojane ljubavi: možda se sada taj ogrtač vijorio po poljima kao neki zmaj, i upravo da bi ga uhvatio on se bacio u poteru za mangupčićem, ili možda iz radoznalosti da shvati kako je tu stigao, to jest kakva je bila veza između ogrtača deteta i devojke iz šume.

Nadali smo se da ćemo naći odgovor na ta pitanja u sledećoj karti, i kada smo videli da je to bila Pravda uverili smo se da je u ovoj arkani – koja nije pokazivala samo ženu sa mačem i vagom, kao u drugim tarotima, već je u pozadini (ili u zavisnosti od kako se gleda, u polukružnom polju iznad glavnog lika) bio takođe jedan ratnik na konju (ili neka amazonka?) u oklopu, koji kreće u napad – ležalo jedno od poglavlja sa najgušćim zbivanjima u našoj priči. Mogli smo samo da izmišljamo pretpostavke. Na primer: dok je sustizao mangupčića sa zmajem, proganjaču je presekao put jedan drugi konjanik, sav naoružan.

Šta su mogli da kažu jedno drugome? Za početak:

– Ko je to tamo! i nepoznati konjanik otkrio je svoje lice, žensko lice koje je naš gost prepoznao kao svoju spasiteljku iz šume, koja je postala punija i odlučnija i smirenija, sa jedva vidljivim melanholičnim osmehom na usnama.

– Šta sad hoćeš od mene? – mora da ju je tada on upitao.

– Pravdu! – rekla je amazonka. (Vaga je upravo aludirala na taj odgovor).

Štaviše: kad malo bolje razmislim, susret mora da se ovako odigrao: amazonka na konju je izašla iz šume, u napadu (slika u pozadini ili na polukružnom polju) i viknula mu je: – Stoj! Da li znaš koga juriš?

– Koga to?

– Svoga sina! – rekla je ratnica pokazujući svoje lice (lik u prvom planu).

– Šta mogu da učinim? – mora da je upitao naš, pošto ga je uhvatilo brzo i zakasnelo osećanje krivice.

– Suoči se sa presudom – (Vaga) – Božjom! Brani se! – i isukala je mač (Mač).

"Sada će da nam opiše dvoboj", pomislih, i zapravo karta koju je tada bacio bila je zveckava Dvojka mačeva. Letelo je posečeno šumsko lišće, a puzave biljke su se uvrtale oko sečiva. Ali nelagodan pogled koji je pripovedač bacao na tu kartu nije unosio sumnje u vezi sa ishodom: njegova protivnica bila je žestoki mačevalac; sada je na njega bio red da leži krvav na livadi.

Dolazi svesti, otvara oči i šta vidi? (Sa mimikom – iskreno rečeno pomalo emfatičnom – pripovedač je pokušao da nam prikaže sledeću kartu kao otkriće). Igumanija: tajanstven lik krunisane monahinje. Da li mu je neka monahinja pritekla u pomoć? Pogled kojim je netremice gledao u tu kartu bio mu je ispunjen užasom. Veštica? Podigao je ruke kao da moli čineći pokret svetog zgražanja. Neka velika sveštenica tajnog i krvoločnog kulta?

– Znaj da si u liku devojke uvredio – (šta je drugo mogla da mu kaže Igumanija, da bi kod njega izazvala tu grimasu užasa?) – Cibele, boginju koja je svetica ove šume. Sada si pao u naše ruke.

I šta je on mogao da odgovori, osim da molećivo promuca: – Iskupiću se, izmiriti se, milost...

– Sada ćeš pripadati šumi. Šuma je gubitak samog sebe, mešanje. Da bi se s nama sjedinio, moraćeš da se izgubiš, da pokidaš sa sebe svojstvene atribute, da se pretvoriš u nešto neprepoznatljivo, da se sjediniš sa mnoštvom Menadi koje trče kroz šumu urlajući.

– Ne! – videli smo kako izleće urlik iz njegovog zanemelog ždrela, ali već je poslednja karta završavala njegovu priču, i bila je Osmica mačeva, oštra sečiva razbarušenih Pobornica Cibele padala su se na njega kidajući ga.

 

 

Priča o alhemičaru koji je prodao dušu

 

Uzbuđenje oko ove priče još nije bilo splaslo, kad jedan drugi gost dade znak da on hoće svoju da ispriča. Naročito je jedan deo vitezove priče izgleda privukao njegovu pažnju, ili bolje rečeno, jedno slučajno približavanje dve karte iz dva različita reda: Asa pehara i Igumanije. Da bi pokazao kako je on lično pogođen tim približavanjem, podiže na nivo te dve karte Kralja pehara (koji je mogao da bude njegov lik kad je bio veoma mlad – istinu govoreći – previše laskav opis ) i na levu stranu u horizontolanom redu jednu Osmicu štapova.

Prvo tumačenje ove sekvence koje je padalo na pamet, insistirajući na pripisivanju fontani izvesne putene aure, bilo je da je naš gost imao ljubavnu vezu sa nekim monahonjom iz šume. Ili da joj je ponudio da pije obilato, s obzirom da je fontana izgleda imala uporište, kad se malo bolje pogleda, u jednom burencetu, na vrhu jedne preše za grožđe. Ali melanholična nepomičnost čovekovog lica delovala je kao odraz razmišljanja iz kog nisu samo telesne strasti bile izuzete već i najoprostivija zadovoljstva kuhinje i podruma. Mora da je bio u visokim razmišljanjima, iako svetovni izgled njegovog lika nije dovodio u sumnju da su bila okrenuta Zemlji a ne Nebu. (I tako je palo još jedno moguće tumačenje: napraviti od izvora bazen sa svetom vodicom).

Najverovatnija pretpostavka koja mi je pala na pamet (a tako verujem i svim ostalim tihim slušaocima) bila je da je ta karta predstavljala Izvor Života, najuzvišeniju tačku u radu jednog alhemičara, i da je naš gost bio upravo jedan od tih znalaca koji posmatrajući kroz alamicchi i mali srčanik, kroz epruvete i retorte, kroz atanorri i aludelle (tip komplikovane ampule) koju je njegov lik u kraljevskom ruhu držao u ruci, pokušava od prirode da otme tajne, naročito onu o preobražaju metala.

Bilo je za poverovati da još od najranijeg doba (to je bio smisao portreta sa pubertetskim crtama, koji je takođe mogao i da aludira na eliksir dugog života) on nije imao druge strasti nego (izvor je i dalje bio ljubavni simbol) da manipuliše elementima, i godinama je čekao da vidi kako se žuti kralj sveta minerala razdvaja od komadića sumpora ili žive, i polako pada u neprozirne naslage, koje su se svaki put ispostavljale kao bezvredne strugotine od olova, talozi zelenkaste smole. I u tom istraživanju na kraju je tražio savete i pomoć od žena koje se ponekad sreću u šumama, stručnjakinje za filtere i magične smese, posvećene zanatu veštičluka i slavljenja budućnosti (kao ona koju je on sa svojim sujevernim poštovanjem pokazivao kao Igumaniju).

Karta koja je potom došla, Car, mogla je da se odnosi upravo na neko predskazanje veštice iz šume: – Postaćeš najmoćniji čovek na svetu.

Nije bilo za čuđenje što se naš alhemičar uobrazio i što je iz dana u dan iščekivao neku izvandrednu promenu u svom životu. Taj događaj mora da je bio označen sledećom kartom: i bila je to misteriozna arkana broj jedan, koja se zove Il Bagatto, u kojoj neko prepoznaje šarlatana ili maga koji vrši svoj zanat.

Dakle, naš junak, podigavši pogled od stola, video je jednog maga kako sedi ispred njega i obrće svoje alambicchi i retorte.

– Ko ste? Šta radite ovde?

– Pogledaj šta radim, – rekao je mag pokazujući mu na jednu staklenu flašicu na vatri.

Zaslepljen pogled s kojim je naš gost sada bacio tu Sedmicu novčića nije ostavljalo sumnju u vezi s onim što je video: sjaj svih rudnika Istoka otvorenih pred njim.

– Možeš li da mi saopštiš tajnu zlata? – mora da je upitao šarlatana.

Sledeća karta bila je Dvojka novčića, znak razmene – padala je napamet – neka kupoprodaja, neka trampa.

– Prodaću ti je! – mora da je odvratio nepoznati posetilac.

– Šta tražiš za uzvrat?

Odgovor koji smo svi predviđali bio je: – Dušu! – ali nismo bili sigurni sve dok pripovedač nije otkrio novu kartu, (i oklevao je na tren da to učini, počevši da ređa nov red u suprotnom pravcu), a ta karta bila je Đavo, to jest on je bio prepoznao u šarlatanu starog princa svih muljavina i dvosmislneosti – kao što smo mi sada u našem gosta videli doktora Faustusa.

– Dušu! – odgovorio je dakle Mefisto: pojam koji ne može da se drugačije predstavi osim kroz lik Psihe, devojke koja obasjava svojom lampom mrak, kao što se vidi u arkani Zvezda. Petica pehara koja nam je potom pokazana mogla je da se čita kao alhemijska tajna koju je Đavo pokazao Faustusu, kao i nazdravljanje po završenom poslu, ili kao zvona koja su svojim zvucima oterala paklenog posetioca. Ali mogli smo to da shvatimo i kao priču o duši i telu kao posudi za dušu. (Jedan pehar od pet bio je naslikan popreko, kao da je ispijen).

– Dušu? – mogao je da odgovori naš Faustus. – A šta ako ja nemam dušu?

Ali možda se nije toliko trudio oko jedne pojedinačne duše Mefisto. – Sa zlatom ćeš podići grad, – rekao je Faustusu. – Želim za uzvrat dušu celog grada.

– Pristajem.

I Đavo je tada mogao lepo da nestane sa kikotom koji podseća na zavijanje: stari stanovnik zvonika, naviknut da posmatra, sklupčan na oluku, kako se nižu krovovi, znao je da gradovi imaju telesnije i trajnije duše od svih stanovnika zajedno.

Sada je preostalo da protumačimo Točak sreće, jednu od najkomplikovanijih slika od celokupne igre tarota. Mogla je jednostavno da kaže da se sreća okrenula na Faustusovu stranu, ali je to bila isuviše očigledno objašnjenje za način na koji je alhemičar pripovedao, uvek eliptičan i pun aluzija. Bilo je međutim dozvoljeno pretpostaviti da je naš lekar, pošto se dokopao đavolske tajne, smislio prevelik plan: da pretvori u zlato sve što se moglo pretvoriti. Točak desete arkane bi onda predstavljao bukvalno mehanizme koji deluju u Velikom Zlatnom Mlinu, džinovsku napravu koja će da podigne Metropolu Svu Od Dragocenog Metala: i ljudski likovi raznih godina koji se vide kako guraju točkove ili kako se s njim obrću bili su tu da pokažu gomilu sveta koja je trčala da pomognu projektu posvećujući godine svog života kako bi se obrtala ta naprava danonoćno. To tumačenje nije imalo u vidu sve pojedinosti minijature (na primer, životinjske uši i repove koji su krasili neka ljudska bića koja se obrću) već je bila osnova da se čitaju naredne karte pehara i novčića kao što je Carstvo Obilja u kome su plivali stanovnici Zlatnog grada. (Zlatni poređani krugovi možda su prizivali sjajne kupole zlatnih nebodera koje su bile uz ulice Metropole).

Ali kada će podići dogovorenu naknadu Rašljasti Pregovarač? Dve konačne karte priče već su stajale na stolu, stavio ih je prvi pripovedač: Dvojka mačeva i Umerenost. Na kapijama Zlatnog Grada naoružani stražari zaustavljali su svakog ko želi da uđe, da bi sprečili dolazak Naplaćivača s Rašnjastim Tabanima, bilo u kom obličju da se pojavi. I čak i ako bi prišla neka obična devojka kao ona sa poslednje karte, stražari su vikali da stane.

– Uzaludno zatvarate vaša vrata, – bio je odgovor koji se mogao očekivati od nosačice vode, – ja se dobro čuvam da uđem u grad napravljen od kompaktnog metala. Mi stanovnici fluidnog posećujemo samo elemente koji teku i koji se mešaju.

Da li je to bila neka vodena nimfa? Da li je to bila kraljica elfa iz vazduha? Anđeo tečne vatre u centru Zemlje?

(Na Točku sreće, kad se malo bolje zagleda, životinjske metamorfoze su možda bile samo prvi korak jedne regresije čoveka od ljudskog ka biljnom i mineralnom).

– Plašiš li se da će naše duše pasti u ruke đavola? – upitali su oni iz Grada.

– Ne: ni nemate dušu da mu je date.

 

 

Priča o prokletoj mladi

 

Ne znam koliko je nas uspelo na neki način da dešifruju priču, a da se ne izgubi u ovoj gomili svakojakih karata pehara i novčića koje su iskakale upravo kada bismo tražili neku jasnu ilustraciju zbivanja. Slaba je bila komunikacija pripovedača, možda zato što je njegova inventivnost više bila okrenuta ka apstrakciji nego očiglednosti slika. Sve u svemu, neki od nas su se rasejali ili bi se zadržavali na vezama između karata u nemoćnosti da idu dalje.

Na primer, jedan od nas, jedan ratnik melanholičnog pogleda, počeo je da vrti Žandara mačeva koji je veoma na njega ličio, i Šesticu štapova, pa ih je približio Sedmici novčića i Zvezdi kao da hoće da izvuče jedan vertikalni red za svoj groš.

Možda za njega, vojnika koji se izgubio u šumi, one karte koje je proporatila Zvezda značile su neko varljivo svetlo koje ga je privuklo na čistinu usred drveća, gde mu se pojavila jedna devojka samrtno bleda dok kruži po noći u spavaćici raspuštene kose, držeći visoko sveću u ruci.

Bilo kako, on nastavi nepometeno svoj vertikalni red, i spusti dve karte mačeva: jednu Sedmicu i jednu Kraljicu, veza sama po sebi teška za tumačenje koja možda zahteva dijalog ovog tipa:

– Časni viteže, molim te, skloni tvoje oružje i oklop, i dozvoli mi da ih ja stavim na sebe!

Na minijaturi Kraljica mačeva ima ne sebi kompeltnu ratnu spremu, sa štitovima na rukama, laktovima, šakama, koja viri kao neki željezni kombinezon ispod belih izvezenih poruba na rukavima od svile) – Zbunjena, obećala sam sebe nekome čijeg se zagrljaja sada grozim i koji će noćas doći da ispunim zadatu reč! Osećam da stiže! Ovako naoružanu neće moći da me uhvati! Hajde, spasi jednu progonjenu devojku!

To da je ratnik odmah prihvatio nema sumnje. Pošto je obukla oklop sada ova obična devojka postaje kraljica turnira, šepuri se, umiljava se. Osmeh senzualne radosti uspaljuje njeno lice.

I ovde počinje niz kojekakvih karata u kojima je bilo teško snaći se: Dvojka štapova (znak raskršća, izbora?), Osmica novčića (skriveno blago?), Šestica pehara (ljubavni susret?).

– Tvoja ljubaznost zaslužuje nagradu, – mora da mu je rekla žena iz šume. – Izaberi nagradu koju želiš: mogu bogatstvo da ti dam ili...

– Ili?

– ... Mogu da ti se dam.

Ratnikova ruka udari na kartu pehara, izabrao je bio ljubav.

Što se nastavka priče tiče morali smo da radimo na mašti: on je već bio go, ona skida tek obučeni oklop, i između bronzanih ploča naš heroj dohvati jednu okruglu i zategnutu i nežnu dojku, i uvuče se između željeza za butine i tople butine...

Vojnik je bio rezervisanog i stidljivog karaktera: jedino što je znao da nam kaže bilo je da doda uz kartu pehara jednu pozlaćenu kartu novčića, sa čežnjivim raspoloženjem, kao da uzvikuje:

– Delovalo mi je kao da sam u Raju...

Lik koji je potom spustio potvrđivao je sliku praga Raja ali je istovremeno naglo prekidao sladostrastan zanos: bio je to Papa sa strogom belom bradom, kao prvi crkveni poglavar sada čuvar vrata na nebesima.

– Ko to govori o Raju? – visoko usred šume na nebu pojavio se Sveti Petar na prestolu tutnjeći: – Za nju su naša vrata zanavek zatvorena!

Način na koji je pripovedač spustio novu kartu, brzim gestom ali je skrivajući, a drugom rukom prekrivajući oči, pripremio nas je na neko otkriće: ono što je video spustivši pogled sa pretećeg nebeskog praga na damu u čijem je naručju ležao, umesto vratnog oklopa oko lica golubice u ljubavi, umesto izazovnih jamica na obrazima, prćavog nosića, beše niz zuba bez desni i usana, dve nozdrve udubljene u kost, žute jagodice lobanje, i osetio je svoje udove izmešane sa isušenim udovima nekog leša.

Sleđujuće pojavljivanje arkane broj Trinaest (natpis Smrt se ne pojavljuje čak ni u špilovima karata u kojima sve velike arkane imaju ispisano ime) u svima nama je probudilo nestrpljenje da saznamo ostatak priče. Desetka mačeva koja je sada nastupala bila je niz arhanđela koji su zabranjivali pristup na Nebo prokletoj duši? Petica štapova je najavljivala šetnju kroz šumu?

U tom se trenutku kolona karata povezivala sa đavolom koju je na to mesto već bio spustio prethodni pripovedač.

Nisam morao mnogo da mozgam da bih shvatio da se pojavio iz šume verenik koga se toliko plašila preminula mlada: Belzebub lično koji je uskliknuvši:

– Jesi li završila lepotice moja da menjaš karte na stolu! Protiv mene ne vrede ni dva groša (Dvojka novčića) svo oružje i svi oklopi (Četvorka mačeva)! – povede sa sobom pod zemlju.

 

 

Priča o lopovu grobnica

 

Još se nije bio osušio hladan znoj na mojoj kičmi, a već sam morao da pratim još jednog gosta, kome su slike Smrt, Papa, Osmica novčića, Dvojka štapova, izgleda probudile druga sećanja, sudeći po tome kako je pogledom po njima kružio, iskrivljene glave, kao da ne zna s koje strane da im priđe. Kad ovaj stavi na stranu Žandara novčića, lik u kome je lako bilo prepoznati njegov stav provokativne neustrašivosti, shvatih da i on hoće nešto da ispriča, počev odatle, i da je reč o njegovoj priči.

Ali, šta je imao zajedničko ovaj drzak mladić sa mračnim carstvom kostura koje je prizivala arkana broj Trinaest? Sigurno nije bio tip koji šeta grobljem meditirajući, osim ako ga neka drska namera nije privukla: na primer, takva da provali u grob i opljačka pokojnika od ličnih vrednih predmeta koje je ovaj neoprezno poneo sa sobom na poslednji put...

Obično Velikani na Zemlji bivaju sahranjeni zajedno sa atributima svog komandovanja, zlatnim krunama, prstenjem, skiptarima, odećom od sjajnih tkanina. Ako je ovaj mladić uistinu bio pljačkaš grobnica, mora da je po grobljima tražio najslavnije grobnice, na primer grob nekog Pape, s obzirom da vrhunski poglavari silaze u grob u celokupnom sjaju svoje postavke. Lopov mora da je jedne noći bez mesečine podigao težak poklopac groba pomažući se sa Dvojkom štapova i sišao u grobnicu.

A zatim? Pripovedač spusti Asa štapova i napravi penjući pokret, kao da nešto narasta: na tren posumnjah da mi je cela pretpostavka bila pogrešna, toliko je taj pokret bio u suprotnosti sa ulaženjem lopova u Papinu grobnicu. Osim da pretpostavim da je iz tek otvorene grobnice iskočilo stablo nekog uspravnog i veoma visokog drveta i da se lopov popeo uz njega, na vrh drveta, između granja, u rascvetalu krošnju biljke.

Na svu sreću ovaj, be zobzira što je lopužina, dok je pričao nije samo dodavao jedan tarot drugome (napredovao je kroz parove karata jednih pred drugih, u duplom horizontalnom redu, sa leva na desno) već se pomagao sa vrlo umerenom gestikulacijom, olakšavajući nam pomalo zadatak. Tako sam uspeo da shvatim da je sa Desetkom pehara hteo da pokaže pogled sa vrha groblja, kako ga je on posmatrao sa vrha drveta, sa svim poređanim grobovima na svojim pjedestalima duž ulica. Dok je sa arkanama po imenima Anđeo ili Sud (u kojoj anđeli oko nebeskog prestola bubnjevima najavljuju vreme otvaranja grobova) možda hteo samo da podvuče činjenicu da on posmatra grobove odozgo kao stanovnici neba na veliki dan.

Na vrhu drveta uspentravši se kao neko mangupče, naš junak stiže do nekog visećeg grada. Tako sam ja umeo da protumačim najveću arkanu, Svet, koja je u ovom špilu tarota predstavljena kao grad koji plovi na oblacima i talasima, i koji drže dva deteta sa krilima. Bio je to grad čiji su krovovi dodirivali nebeski svod, kao već Kula Vavilonska koju nam pokaza odmah potom, još jednu arkanu.

– Ko siđe u ambis Smrti i popne se uz Drvo Života, – mislim da je tim rečima primljen nesvesni putnik, – stiže u Grad Mogućeg, odakle se posmatra Sve i odlučuje se o Izborima.

Ovde mimika pripovedača nije više pomagala i moralo se raditi uz pretpostavke. Moglo se zamisliti da je, pošto je ušao u Grad Svega i raznih Strana, naš hrabri mladić čuo obraćanje:

– Hoćeš bogatstvo (Novčiće) ili snagu (Mačeve) ili mudrost (Pehare)? Odmah izaberi!

Bio je to jedan čvrst i nasmejan arhanđel (Žandar mačeva) koji mu je postavio to pitanje, a naš će brzo: – Izabiram bogatstvo! (Novčiće) – uzviknu.

– Imaćeš Štapove! – bio je odgovor arhanđela na konju, dok su se grad i drvo izgubili u dimu a lopovčina se sruši niz polomljene grane usred šume.

 

 

Priča o Orlandu ludom od ljubavi

 

Sada su taroti naređani na stolu formirali kvadrat potpuno zatvoren sa jednim otvorenim prozorom u centru. Nad njim se nagnu jedan gost koji do sada kao da je bio zanesen, lutajućeg pogleda. Bio je to jedan divovski ratnik; ruke je podizao kao da su od olova, a polako je okretao glavu kao da mu je težina misli iskrivila vrat. Bilo je bez daljnjeg krajnje neprijatno udubiti se u ovog kapetana koji mora da je bio, i to ne davno, smrtonosni ratni grom.

Figuru Kralja mačeva koja je pokušavala da predstavi jednim jedinim portretom svoju ratobornu prošlost i melanholičnu sadašnjost, on je približio uz ivicu kvadrata, na nivou Desetke mačeva, i odmah je naš pogled postao kao zaslepljen prašinom bitaka. Čusmo zvuk truba, već su koplja letela u komadima, već su njuške konja u sudaru mešale svoju blještavu penu, već su mačevi što oštricom što površinom udarali o druge Mačeve što oštricom što površinom, i tamo gde je krug živih neprijatelja uskakalo se u sedla da bi po silasku naišli na grob a ne na konja, tu u središtu tog kruga bio je Orlando paladin koji je sanjao o svojoj Durlindani. Prepoznao sam ga, on nam je pričao svoju priču svu iskidanu i na preskok, pritiskajući svoj težak gvozdeni prst na svaku kartu.

Sada je pokazivao Kraljicu mačeva. U liku ove plave žene koja se usred oštrih mačeva i gvozdenih ploča smeši frontalno sa neuhvatljivim osmehom senzualne igre, mi prepoznajemo Anđeliku, čarobnicu koja je došla iz Kataja da bi uništila franačku vojsku i bili smo uvereni da je grof Orlando još uvek bio zaljubljen u nju.

Posle nje otvarala se praznina: Orlando tu spusti jednu kartu: Desetka štapova. Videsmo kako se šuma nerado otvara ispred junakovog napredovanja, kako se iglice jelki ježe kao neke bodlje ježa, hrastovi kako naduvavaju mišićave grudi svojih debla, kako bukve otkrivaju svoje korenje iz tla da bi mu omele korak.

Kao da mu je cela šuma govorila: – Nemoj da ideš! Zašto napuštaš bojna metalna polja, carstvo diskontinuiteta i određenog, tebi srodna krvoprolića u kojima briljira tvoj talenat da dekomponuješ i da isključiš, i bacaš se u zelenu muljavost prirode međ' vijuge živog kontinuiteta? Šuma ljubavi, Orlando, nije mesto za tebe! Ideš za neprijateljem od čijeg zla nemaš štita da te sačuva. Zaboravi na Anđeliku! Vrati se!

Ali bilo je sigurno da Orlando nije slušao ta upozorenja i samo ga je jedna vizija zanimala: ona koju je predstavljala arkana broj Sedam karta koju je on sada stavljao na sto, to jest Kočija. Umetnik koji je napravio minijature sa blještavim bojama na ovim našim tarotima, nije stavio da Kočija vozi jedan kralj kako se vidi u serijskim kartama, već jedna žena u odeći čarobnice ili istočne vladarke držeći uzde dva bela krilata konja. Tako je Orlandova suluda mašta zamišljala začarano Anđelikino prolaženje kroz šumu, on je pratio trag letećih kopita, laganijih od nogu leptira, bio je to zlatni prah na lišću, kao što izvesni leptiri ispuštaju, trag koji mu je bio potreban kao vodič u zapletu.

Jadan on! Još uvek nije znao da u najgušćem delu najgušćeg nežan i potresan ljubavan doživljaj spaja Anđeliku i Medora. Potrebna je bila arkana Ljubav da bi mu se to pokazalo, sa čežnjom želje koju je naš minijaturista umeo da unese u pogled dvoje zaljubljenih. (Počesmo da shvatamo da je sa svojim gvozdenim rukama i zanesenim držanjem Orlando od samog početka zadržao za sebe najlepše tarote iz špila, puštajući druge da mucaju uz zvuk pehara i štapova i novčića i mačeva).

Istina se probila do Orlandove glave: na vlažnom dnu ženske šume postoji jedan Erosov hram u kome druge vrednosti imaju značaj od onih o kojima odlučuje njegova Durlindana. Anđelikin miljenik nije bio jedan od slavnih komandanata čete već jedan mladić iz pratnje, vitak i koketan kao neka devojka; njegov uvećan lik pojavi se u sledećoj karti: Žandar štapova.

Gde su pobegli ljubavnici? Bilo gde da su otišli, suviše je nežna i neuhvatljiva bila suština od koje su bili napravljeni da bi pali u paladinove ručerde od gvožđa. Kada više nije bilo sumnji o ishodu njegovih nadanja, Orlando učini nekoliko pokreta bez reda – isuka mač, zateže mamuze, ispruži nogu u stremenu – zatim prepuče nešto u njemu, strefi ga, rastoči se, i odjednom mu se ugasi svetllost razuma i on ostade u mraku.

Sada je most karata iscrtan po kvadratu dodirivao suprotni kraj, na visini Sunca. Jedna mala ljubav u letu bežala je noseći sa sobom svetlost Orlandove mudrosti, i lebdela je nad zemljom Francuskom koju su nevernici napadali, nad morem kojim su saracenske galije slobodno krstarile, sada kad je najjači junak hrišćanstva ležao zaslepljen demencijom.

Snaga je zatvarala red. Zatvorih oči. Grudi su mi pucale na prizor tog cveta od konjice pretvorenog u zemni eksploziv ravan ciklonu ili zemljotresu. Kao što je nekad kosio redove Muslimana iz Dirlindana, tako je sada njegov buzdovan i vihoru obarao divlje zveri koje su iz Afrike u pometnji osvajanja prešle na obalu Provanse i Katalonje; plašt bogatog i iskrzanog i šarenog krzna pokrio je polja koja bi postala pustinja posle njegovog prolaska: ni oprezan lav, ni vitak tigar, niti povučen leopard nisu preživeli taj masakar. Zatim je bio red na slona, na nosoroga, i na konja-iz-reke odnosno hipopotomusa: sloj debelokožaca se uvećavao na jalovoj stvrdnutoj Evropi.

Gvozdeno uperen prst pripovedača poče ispočetka, odnosno poče da podvlači red ispod, sleva. Videh (i čuh) tresak hrastovih debla koje je iščupao opsednut sa Petice štapova, zažalih za lenčarenjem Durlindane koja je ostala da visi na jednom drvetu zaboravljena u Sedmici mačeva, osudih kivno trošenje energije i dobara u Petici novčića (koja je dodata za ovu priliku na slobodnom prostoru).

Karta koju je sada spuštao tu u sredini bila je Mesec. Hladan bljesak sija po mračnoj zemlji. Ninfa maloumnog izgleda podiže ruku ka pozlaćenom srpu na nebu kao da svira harfu. Tačno je da pokidana žica visi sa luka: Mesec je poražena planeta, a Zemlja osvajačica je zatvorenica Meseca. Orlando prolazi jednom Zemljom koja je sada Mesečeva.

Karta Lude, koja nam odmah potom bi pokazana, bila je više nego rečita po tom pitanju. Pošto je iživeo najveće breme besa, sa buzdovanom preko ramena kao da je udica, mršav kao kostur, pocepan, bez pantalona, sa glavom punom perja (u kosi mu se zadržalo svašta, perje drozdova, šišarke, bodlje vepra i grattaculo, gliste koje su sisale ugašene mozgove, pečurke, mulj, mehuri, latice) eto ti Orlanda koji je sišao u haotično srce stvari, u centar kvadrata tarota i sveta, na tačku preseka svih mogućih redova.

Njegov razum? Trojka pehara nas podseti da je bio u ampuli čuvanoj u Dolini Svih Izgubljenih Umova, ali s obzirom da je karta predstavljala jedan prevrnut pehar između dva uspravna, bilo je verovatno da se ni na tom mestu nije sačuvao.

Poslednje dve karte u nizu stajale su na stolu. Prva je bila Pravda na koju smo već bili naišli, sa oznakom ratnika u galopu iznad. Znak da su konjanici vojske Velikog Karla pratili puteve svog junaka, nad njim bdeli, nisu odustajali da njegov mač vrate u službu Razuma i Pravde. Bila je dakle slika Razuma ta plava pravednica sa mačem i vagom s kojom je u svakom slučaju morao da završi da bi se razračunao? Bio je to Razum priče koji čuči ispod Slučaja kombinacije tih rasutih tarota? Htela je da kaže da bilo kud išao na kraju stiže momenat kad ga hvataju i vezuju, Orlanda, i ubacuju mu silom u grlo odbačeni um?

U poslednjoj karti vidi se vezan paladin s glavom nadole kao Obešeni. I konačno eto kako njegovo lice postaje smireno i sjajno, bistrog pogleda kao što nije bio u vršenju razuma prošlosti. Šta kaže? Kaže:

– Pustite me ovako. Obrnuo sam ceo krug i shvatio sam. Svet se čita naopačke. Sve je jasno.

 

 

Priča o Astolfu na mesecu

 

O Orlandovom umu voleo bih i druga svedočenja da skupim, naročito onoga koji je sebi zadao dužnost da mu ga povrati, kao dokaz njegove dovitljive želje. Voleo bih da je bio tamo sa nama Astolfo. Među gostima koji još ništa nisu ispričali bio je i jedan tip lagan kao džokej ili đavolak, koji je s vremena na vreme poskakivao sav radostan kao da je njegova i naša nemost bila razlog više za neopisiv provod. Posmatrajući ga shvatih da je vrlo lako mogao biti on, engleski vitez, i otvoreno ga pozvah da priča pružajući mu kartu iz špila koja mi se najviše činila da liči na njega: urnebesni uzlet Žandara štapova. Taj nasmejani tip pruži ruku ali umesto da uzme kartu zafrljači je jednim pokretom kažiprsta o palac. Lebdela je kao list na vetru i spusti se na sto u dnu kvadrata.

Sada više nije bilo otvorenih prozora u središtu mozaika; a malo je karata bilo izvan igre.

Engleski vitez uze As mačeva, (prepoznah Durlindanu Orlandovu kako neupotrebljena visi zakačena o drvo...), približi ga mestu gde je stajao Car (predstavljen sa belom bradom i raskošnom mudršću Karla Velikog na prestolu...), kao da se sprema da počnu svoju priču uz jednu vertikalnu kolonu: As mačeva, Car, Devetka pehara... (Pošto se produžilo odsustvo Orlanda sa francuskog bojnog polja, Astolfa je pozvao kralj Karlo Veliki da s njim večera...) Zatim je došao red na Ludu polupocepanu polugolu sa perjem na glavi, i Ljubav, krilatog boga koji sa savitljivog pijedestala prostreljuje ljubavnike. (– Svakako ti Astolfo, znaš da je princ naših paladina, Orlando, naš nećak, izgubio razum s kojim se razaznaje, mudre životinje od ludih životinja i ljudi, i sada kao lud trči kroz šume, i pokriven perjem ptica odgovara samo na crkvut ptica kao da ne razume drugi jezik. I bilo bi manje zlo da ga je u ovo stanje dovela loše shvaćena revnosnost u hrišćanskim mukama, u samoponiženju, u rasturanju tela i kazne ponosu uma, jer bi u tom slučaju šteta mogla da se izbalansira na neki način duhovnim dobitkom, ili bi u svakom slučaju bilo nešto čime bismo mogli, da ne kažem da se hvalimo, ali bar bez stida svima da kažemo, možda malo odmahujući glavom, ali nevolja je što ga je do ludila Eros doveo, paganski bog, koji što je više potisnut to više uništava...)

Kolona je nastavljala sa Svetom, gde se vidi utvrđen grad sa krugom okolo – Pariz usred svojih zidina, mesecima pod najezdom Saracena – i sa Kulom koja verodostojno predstavlja sunovrat leševa sa bedema izmeđ gorućih mlazeva ulja i razrađenih mašina opsade; i ovako je opisivao vojnu situaciju (možda rečima samog Karla Velikog): – Neprijatelj navaljuje u podnožju Monmartra i Monparnasa, krči prolaze do Menilmontanata i na Monterolju, pali požare na Porta Delfini i na Por de Lila...) kojoj je nedostajala samo poslednja karta, Devetka mačeva, da bi se završila sa jednim prizvukom nade, (kao što govor Cara nije mogao da ima drugi zaljučak do: – Samo naš nećak mogao bi da nas povede ka izlazu koji preseca krug vatre i gvožđa... Idi Astolfo, pronađi Orlandov razum, gde god da se izgubio, i vrati ga: to je naš jedini spas! Trči! Leti!)

Šta je Astolfo mogao da radi? Još uvek je imao u ruci jednu dobru kartu: arkanu po imenu Pustinjak, ovde predstavljeng kao grbavog starca sa klepsidrom u ruci, vidovnjak koji prevrće nezaustavljivo vreme i pre no vidi ono posle. Znači tom se mudracu ili čarobnjaku magu obraća Astolfo da bi saznao gde se nalazi Orlandov um. Pustinjak je čitao kako protiču zrna peska u klepsidri i tako se mi spremismo da čitamo drugu kolonu priče, koja je bila odmah tu levo, odozgo nadole: Sud, Desetka pehara, Kočija, Mesec...

– Moraš na nebo da se popneš, Astolfo – (anđeoska arkana Sud pokazivala je nadljudsko penjanje) – Gore na bleda polja Meseca gde jedno beskrajno stovarište čuva poređane ampule – (kao u karti pehari) – priče koje svet ne živi, misli koje pokucaju jedanput na prag svesti i nestanu zauvek, delići mogućeg odbačeni u igri kombinacija, rešenja do kojih bi moglo da se dođe ali se ne dolazi...

Da bi se popeo na Mesec, (arkana Kočija je davala suvišnu poetsku vest), običaj je poslužiti se hibridnim rasama krilatih konja ili Pegaza ili Hiogria; vile ih gaje u svojim zlatnim štalama da bi ih okitile u dvokolicima ili trokolicima. Astolfo je imao svog Hipogrifa i uskoči mu u sedlo. Zajaha nebom. Mesec u usponu išao mu je u susret. Klizio je. (U tarotu Mesec je nacrtan sa više nežnosti no što ga usred leta seoski glumci predstavljaju u drami Piramo i Tisbe, ali sa slično jednostavnim alegorijskim sredstvima...)

Zatim je dolazio Točak sreće, upravo u trenutku u kome se očekivao detaljniji opis sveta Meseca, koji bi nam dopustio da se otkačimo u starim maštanjima o naopačkom svetu, gde je magarc kralj, čovek ide četvoronoške, deca vladaju starima, mesečarke drže kormilo, građani se vrte kao veverice u vrtlogu kaveza, i koliko još paradoksa mašta može da rastvori i ponovo stvori.

Astolfo se bio popeo da traži Razum u svetu proizvoljnog, i sam Vitez proizvoljnog. Koja mudrost može da se izvuče po zakonima Zemlje iz ovog Meseca iz delirijuma pesnika? Vitez je pokušao da postavi pitanje prvom stanovniku koga je sreo na Mesecu: lik nacrtan u arkani broj Jedan, il Bagatto, ime i slika kontroverznog značenja ali koji ovde takođe može da se shvati – po peru koje drži u ruci kao da piše – kao pesnik.

Po belim poljima Meseca, Astolfo sreće pesnika, zanet unošenjem osmeraca u svoju tvorevinu, niz zapleta, razložnosti i bezrazlnožnosti.

Ako taj živi baš nasred meseca – ili ovaj u njemu živi kao njegovo najdublje jezgro – reći će nam da li mesec sadrži univerzalni aršin rimovanja za reči i stvari, da li je on svet ispunjen smislom, nasuprot nerazumnoj zemlji.

– Ne, Mesec je pustinja – bio je pesnikov odgovor, sudeći po poslednjoj karti spuštenoj na sto: ćelava kružnica Asa novčića – Iz ove suvoparne sfere kreće svaki govor i svaka pesma; i svaki put kroz šume bitke riznice bankete ložnice vraća nas tu, usred praznog horizonta.

 

Prevela Jasmina Tešanović