Ova skica napisana je u jesen 1927. na poleđini jednog formulara, a varirana u okviru pisma Klarku Eštonu Smitu od 27. novembra iste godine.
Mnogo pre Borhesa, mnogo pre postmodernizma, ova intelektualno-„istorijska“ intertekstualna igrarija, sa svojim komično-ozbiljnim aluzijama na istovremeno istorijske i fiktivne ličnosti, na autentične i izmišljene naslove knjiga, na geografske i imaginarne toponime, spojene u konglomerat koji prevazilazi pojmove „stvarnog“ i „izmišljenog“, izazvala je više zabune, misterije i legende od bilo koje slične dvadesetovekovne tvorevine. Kao poziv na igru Lavkraftovim kolegama, ona je mnogo kasnije poslužila i kao osnova za brojne druge, daleko opsežnije „Nekronomikone“. Potonji se mogu naći u rasponu od smešno-infantilnih tomova „Crnih Znanja“ preko antropološki i mitološki potkovanih i učenih falsifikata pa do okultističkih spisa sa pretenzijama nezemaljskog porekla. I pored svih njih, ovaj Lavkraftov Nekronomikon – naveden u samo dva kratka citata iz same knjige, u pričama „Festival“ i „Danički užas“ – ostaje daleko najinspirativniji, najfascinantniji i – najrealniji.
Originalni naziv knjige je Al Azif – pri čemu je „azif“ reč koju Arapi koriste da označe noćni zvuk (koji proizvode insekti), a za koji se pretpostavljalo da je urlikanje demona. Sačinio ga je Abdul Alhazred, ludi pesnik iz Sanae, u Jemenu, za koga se tvrdi da je bio u naponu slave za vreme vladavine Omiada kalifa, približno oko 700. godine naše ere. Posetio je ruševine Vavilona i podzemne tajne Memfisa i proveo deset godina potpuno sam u velikoj južnoj pustinji Arabije – poznatoj kao Roba el Khaliyeh, ili „Prazno prostranstvo“ prema drevnima, ili Dahna, tj. „Crvena“ pustinja kako je današnji Arapi nazivaju, a za koju se veruje da je nastanjuju zli duhovi-čuvari i monstrumi smrti. O ovoj pustinji mnoga neobična i neverovatna čudesa kazuju oni koji se pretvaraju da su u nju prodrli. U svojim poslednjim godinama, Alhazred je obitavao u Damasku, gde je napisao Nekronomikon (Al Azif), a o njegovoj konačnoj smrti i nestanku (738. god. n.e.)
Ibn Kalikan, njegov biograf iz XII veka, tvrdi da je Alhazreda usred dana zgrabilo nevidljivo čudovište i grozno ga proždralo pred bezbrojnim posmatračima, sleđenim od strave. O njegovom ludilu mnoge se stvari pričaju. Tvrdio je da je video basnoslovni Irem, ili Grad Stubova, i da je ispod ruševina izvesnog bezimenog pustinjskog grada pronašao šokantne letopise i tajne neke rase starije od ljudske. Bio je Musliman indiferentan prema Islamu, i obožavao je stvorenja koja je nazivao Jog Sotot i Ktuluć
950. godine je Azif bio preveden na grčki, a do tada je učestalo, mada potajno, bio u upotrebi među filozofima tog doba. Preveo ga je Teodorus Filetas iz Konstantinopolja, pod nazivom Nekronomikon. Čitav vek potom poticao je ljude na užasne eksperimente, kada ga je zabranio i spalio patrijarh Mihailo. Posle ovoga o njemu se čulo samo u potaji, ali Olaus Vormius je 1228. načinio latinski prevod i taj tekst je dva puta štampan – jednom u XV veku, u crnoj gotici (očito u Nemačkoj), i jednom u XVII (verovatno u Španiji) –oba ova izdanja budući bez jasnih znakova porekla locirana su u vremenu i prostoru samo na osnovu unutrašnjih tipografskih naznaka. Ovo delo je, kako u grčkoj tako i u latinskoj verziji, zabranio Papa Gregorije IX godine 1232. ubrzo nakon latinskog prevoda, koji je i privukao pažnju na njega. Arapski original je izgubljen još u vreme Vormiusa, sudeći po indicijama u njegovoj uvodnoj belešci; i niko joj nije potvrdio da je spazio grčki primerak – štampan u Italiji izmešu 1500. i 1550. – još od dana kada je, godine 1692, spaljena kompletna biblioteka izvesnog žitelja Salema.
Engleski prevod koji je uradio Dr D`on Di nikada nije štampan, i postoji samo u fragmentima sačuvanim iz originalnog njegovog manuskripta. Od latinskih tekstova sačuvanih do danas, zna
se da jedan (iz XV veka) postoji u Britanskom Muzeju, pod ključem i katancem, dok se drugi (iz XVII veka) nalazi u Nacionalnoj Biblioteci u Parizu. Izdanje iz XVII veka je u Vajdener biblioteci na Harvardu, i u biblioteci Miskatonik Univerziteta u Arkamu, tako|e i u biblioteci Univerziteta u Buenos Airesu. Brojni drugi primerci verovatno postoje u tajnosti, i često se govorka da primerak iz XV veka čini deo zbirke jednog čuvenog američkog milionera. Još nejasnije glasine navode da je jedan primerak iz XVI veka, na grčkom, sačuvan u porodičnoj biblioteci salemske familije Pikmen; ali ako je i bio tamo sačuvan, izgubljen je zajedno sa slikarem R. A. Pikmenom, koji je nestao
početkom 1926. Knjigu strogo zabranjuju vlasti većine zemalja, i svi ogranci organizovanih crkava. Njeno čitanje dovodi do nesagledivih posledica. Na govorkanjima o ovoj knjizi (za koju mali broj opšte javnosti uopšte zna) R. V. Čejmbers je navodno zasnovao ideju za svoj rani roman, Kralj u žutom.
Hronologija
• Al Azif napisao Abdul Alhazred oko 730. g. u Damasku.
• Teodorus Filetas ga prevodi na grčki 950. godine, pod nazivom Nekronomikon.
• Patrijarh Mihailo 1050. spaljuje gr~ki tekst. Arapski u ovo doba već izgubljen.
• Olaus 1228. prevodi grčki tekst na latinski.
• 1232. Papa Gregorije IX zabranjuje knjigu.
• XV vek: izdanje na gotici štampa se u Nemačkoj.
• XVI vek: grčki tekst štampan u Italiji.
• XVII vek: španski reprint latinskog teksta.
