Alberto Mangel, Biblioteka kao um

Dati vidljivi oblik duhovnom prisustvu i kretanjima duše.
Abi Varburg, Izabrani spisi

Slično Makijaveliju, i ja često sedim noću među svojim knjigama. Dok više volim da pišem ujutro, noću uživam da čitam u besprekornoj tišini, kad trouglovi svetlosti od lampi za čitanje podele police moje biblioteke na dva dela. U gornjem, viši redovi knjiga nestaju u tami; a u donjem je privilegovana skupina osvetljenih naslova. Nad ovom proizvoljnom podelom, koja određenim knjigama dozvoljava obasjano prisustvo a druge baca u zasenak, prednost ima jedan drugačiji poredak, zasnovan isključivo na mom sećanju. Moja biblioteka nije katalogizovana; budući da sam lično smestio sve knjige na police, otprilike znam gde se nalaze u rasporedu cele biblioteke, tako da osvetljeni i neosvetljeni delovi nemaju nikakvog značaja u potrazi za knjigama. Raspored knjiga pamtim prema određenom obrascu, obliku i podeli biblioteke, kao što astrolog položaj zvezda povezuje u narativni obrazac; s druge strane, međutim, i biblioteka odražava konfiguraciju mog uma, svog udaljenog astrologa. Hotimičan a ipak nasumičan poredak na policama, izbor tema, intimna istorija opstanka svake knjige, tragovi pojedinih vremena i pojedinih mesta zaostalih na stranicama - svi oni ukazuju na određenog čitaoca. Pronicljivi posmatrač može da zaključi ko sam ja na osnovu raskupusane knjige pesama Blasa de Otera, količine stvaralaštva Roberta Luisa Stivensona, velikog odeljka, posvećenog detektivskim pričama, maleckog odeljka posvećenog književnoj teoriji, činjenice da na policama ima mnogo Platona a malo Aristotela. Svaka biblioteka je autobiografska.

U Katedrali svete Cecilije u Albiju, na jugu Francuske, freska s kraja petnaestog veka prikazuje Strašni sud. Ispod razmotanog svitka pozvane duše koračaju prema svojoj sudbini, nage i s ozbiljnim izrazom na licu dok na grudima drže otvorenu knjigu. U ovoj povorci vaskrslih čitalaca, Knjiga života je po-deljena i napravljena kao niz pojedinačnih knjiga, i knjige se otvoriše, kao što Apokalipsa kaže, tako da „sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po delima svojim".Ta predstava se zadržala do danas: naše knjige će posvedočiti u prilog nama ili protiv nas, naše knjige pokazuju ko smo danas i ko smo bili do juče, naše knjige sastavni su deo stranica dodeljenih nam iz Knjige života. Po knjigama koje nazivamo svojim mi ćemo primiti sud.

Ono zbog čega je biblioteka odraz svog vlasnika nije samo izbor samih naslova nego mreža asocijacija povezanih uz izbor. Naše iskustvo nadograđuje se na iskustvo drugih, naše sećanje na sećanja drugih. Naše knjige nadograđuju se na druge knjige koje ih menjaju ili obogaćuju, koje im daju hronologiju drugačiju od one iz književnih rečnika. Posle toliko vremena, ja danas nisam u stanju da razaznam sve veze. Zaboravljam, ili čak i ne znam, u kakvim odnosima stoje mnoge od njih. Ako krenem u jednom pravcu - afričke priče Margaret Lorens podsete me na Moju Afriku Karen Bliksen, zbog čega onda pomislim na njenih Sedam gotskih priča, što me vodi do Edgarda Kozarinskog (koji mi je otkrio dela Karen Bliksen) i njegove knjige o Borhesu i filmu, a onda do romana Rouz Makoli, o kojima smo Kozarinski i ja razgovarali jednog davnog popodneva u Buenos Ajresu, obojica iznenađeni što je još neko čuo za njih - onda propustim sve druge niti ove zamršene mreže, i pi- tam se kako li sam, poput pauka, uspeo da premostim naizgled neizmerne razdaljine, na primer, od Ovidijevih Tugovanki do pesama Abdelrahmana, prognanog u Severnu Afriku iz svog doma u Španiji. Postoji i nešto više od slučajnih veza. Knjige se preobražavaju i prema redosledu kojim se čitaju. Don Kihot pročitan posle Kima i Don Kihot pročitan posle Haklberija Fina dve su različite knjige, obe obojene čitaočevim doživljajem putovanja, prijateljstava i pustolovina. Nijedna od ovih kaleidoskopskih knjiga nikad ne prestaje da se menja. Sa svakim novim čitanjem dobija dodatnu dimenziju, dodatni obrazac. Možda se nijedna biblioteka, u krajnjoj liniji, ne može mentalno obujmiti, jer, kao i um, ona promišlja samu sebe i geometrijski se umnožava sa svakim novim promišljanjem. Uprkos tome, od biblioteke opipljivih knjiga očekujemo postojanost i preciznost čiji nedostatak opraštamo biblioteci uma.

Takve fluidne mentalne biblioteke nisu (ili nisu bile) ništa neuobičajeno; u islamskom svetu one su tipična pojava. Mada je Kuran veoma rano zapisan, većina stare arapske književnosti dugo je bila poverena na čuvanje sećanju svojih čitalaca. Na primer, posle smrti velikog pesnika Abu Nuvasa 815. godine, ništa od njegovog stvaralaštva nije ostalo u pisanom obliku; pesnik je sve svoje pesme znao napamet, tako da su zapisivači, kad su hteli da ih prenesu na papir, morali da se oslone na sećanje ljudi koji su slušali majstora dok je recitovao. Precizno sećanje se izuzetno cenilo, a u islamskim zemljama se u srednjem veku smatralo da je sticanje znanja slušanjem knjiga koje neko čita vrednije od samostalnog čitanja u sebi zato što tekst u tom slučaju ulazi u telo kroz um a ne samo na oči. Objavljene knjige uglavnom nisu zapisivali sami autori nego su ih diktirali pomoćnicima, a đaci su učili te tekstove tako što su slušali kako im neko čita ili tako što su ih oni čitali učitelju. Zbog islamskog verovanja da je samo usmeno prenošenje znanja valjano, biblioteke su se pohranjivale u sećanju (koje se više poštovalo od opipljivog sveta knjiga i rukopisa, mada su i oni smatrani dovoljno bitnim da se čuvaju u školama i džamijama). „Biblioteka" i „pamćenje" su donekle bili sinonimi.

Uprkos tome, koliko god čovek pažljivo čitao, upamćeni tekstovi uvek pretrpe nepredvidive izmene; raspadnu se na delove, skupe se ili razvuku. U mojoj mentalnoj biblioteci, Bura je svedena na nekoliko besmrtnih stihova, dok kratki roman kao što je Pedro Paramo Huana Rulfa u mojoj glavi zauzima čitavo imaginarno prostranstvo Meksika. Svega nekoliko rečenica iz Orvelovog eseja Ubiti slona u mom se sećanju protežu na nekoliko stranica opisa i razmišljanja koje sam uveren da vidim u svom umu, odštampane na stranici; od podugačkog srednjovekovnog viteškog ro-mana Progutano srce naslov je sve čega se sećam.

Ni opipljiva biblioteka na mojim policama niti ona nestalna u mom sećanju ne zadržavaju prevlast zadugo. S vremenom se lavirinti moje dve biblioteke zagonetno isprepliću. A često se dešava da, uz pomoć pojave koju psiholozi nazivaju istrajnošću sećanja (kada se neka ideja smatra istinitom čak i pošto se dokaže da je netačna), biblioteka uma nadjača biblioteku hartije i mastila.

Da li je moguće napraviti biblioteku koja oponaša ovaj mušičavi, asocijativni poredak, i koja neupućenom posmatraču deluje kao nasumičan raspored knjiga, ali koja zapravo sledi jednu logičnu, iako duboko ličnu organizaciju? Mogu da navedem bar jedan takav primer.

Jednog dana 1920. godine, filozof Ernst Kasirer, ne-dugo pošto je primljen na Katedru za filozofiju Novog univerziteta u Hamburgu i dok je radio na prvom tomu svoje uticajne Filozofije simboličkih oblika, zatražio je da poseti čuvenu Varburgovu biblioteku, koju je trideset godina ranije osnovao Abi Varburg. U skladu s Varburgovim shvatanjem sveta, knjige iz oblasti filozofije smeštene su odmah pored knjiga iz astrologije, magije i narodne tradicije, dok su istorije umetnosti stajale rame uz rame s književnim i religijskim delima, a jezički priručnici se družili s knjigama iz teologije, poezije i umetnosti. Kasirera je kroz ovu jedinstveno organizovanu zbirku proveo pomoćnik direktora, Fric Saksl, i na kraju obilaska Kasirer se obratio domaćinu rečima, „Nikad više neću doći ovamo. Ako se vratim u ovaj lavirint, izgubiću se."

Mnogo godina kasnije, Kasirer je objasnio zašto se uspaničio: „(Varburgova) biblioteka nije prosto zbirka knjiga nego katalog problema. Takav utisak nisam ste- kao zbog tematskih oblasti nego više zbog samog organizacionog principa, principa koji je daleko važniji od opsega pokrivenih tema. Ovde istorija umetnosti, istorija religije i mita, istorija lingvistike i kulture nisu samo smeštene jedne pored drugih nego su međusobno povezane, i kao takve, zatim, povezane s jedinstvenim idealnim središtem." Posle Varburgove smrti 1929. go-dine, Kasirer je police u čitaonici biblioteke, napravljene tako da prate elipsasti oblik zidova, uporedio sa „dahom mađioničara". Kasireru su Varburgove knjige, poređane prema složenim putevima njegove misli, bile, kao Prosperove knjige, uporište njegove životne sile.

Abi Varburg rođen je u Hamburgu 13. juna 1866. godine kao najstariji sin u porodici jevrejskog bankara. Na fotografijama se vidi da je bio nizak, sramežljiv čovek sa izražajnim crnim očima. U upitniku koji je jednom sastavio zabave radi, opisao je sebe kao „sitnog gospodina s crnim brkovima koji ima običaj da ispreda priče na dijalektu". U nemogućnosti da se pomiri sa očevim zahtevima da prihvati kako jevrejsko učenje tako i porodični posao bankara, dugo je patio od napada anksioznosti i melanholije. Olakšanje je nalazio u spo-znavanju sveta posredstvom knjiga, te je razvio snažno interesovanje za filozofiju antičke Grčke i starog Rima, renesansnu kulturu, društva američkih starosedelaca, i budističku religiju. Izgleda da nije mogao da prihvati ograničenja nijedne discipline ili škole mišljenja. Eklektička radoznalost obeležavala je sve čega bi se latio.

Strast prema knjigama i slikovnim prikazima počela je još u detinjstvu. Jedno od najranijih intelektualnih iskustava kojih se seća jeste kad je sa šest godina video upečatljive ilustracije u Balzakovim Malim jadima brač-nog života, koji prikazuju melodramatične porodične scene bračnog života građanskog staleža, s rasplakanim ženama, ljutitim muškacima, vrištećom decom i slugama koje sve to zabavlja. Postao je opsednut njima i te živopisne scene su ga pohodile u snovima. Nekoliko godina kasnije počeo je da guta knjige „pune priča o crvenokošcima". Ove slike i pustolovine nudile su mu, kako je kasnije rekao, „način da se povuče iz depresivne stvarnosti u kojoj je bio bespomoćan". U nemogućnosti da otvoreno izrazi gnev i frustraciju, što je Varburg nazivao osećanjem bola, tražio je i pronašao „odušak u fantazijama romantične okrutnosti. To je bila moja injekcija protiv aktivne okrutnosti" Braća i seste pamte da je uvek bio okružen knjigama i da je čitao svaki list papira na koji bi naišao - čak i Porodičnu enciklopediju, čiji je svaki tom pročitao od korica do korica.

Uz čitanje i sakupljanje knjiga postalo je za Varburga nasušna potreba. Na trinaesti rođendan, rešen da ne krene očevim stopama, ni u poslu ni u religiji, ovaj adolescent s neutaživom željom za čitanjem i znanjem, ponudio je mlađem bratu Maksu svoje nasledno pravo: pravo prvorođenog sina da preuzme porodični posao ako mu obeća da će mu kupovati sve knjige koje poželi. Maks, koji je tada imao dvanaest godina, složio se. Od tada, mnogobrojne knjige kupljene novcem koji je obezbedio verni Maks postale su jezgro Varburgove biblioteke.

Varburgova sakupljačka strast nikad nije bila nasumična. Još od najranijh dana njegovo je čitanje bilo usmereno prema veoma specifičnim pitanjima. Većina nas, kada se osvrne unazad, u svojim prvim knjigama s čuđenjem razaznaje zametke interesovanja koje će postati izraženo tek mnogo kasnije, ali koje nas je, svejedno, nagonilo mnogo pre nego što smo bili u stanju da ga rečima iskažemo. Značenje emocija iz knjiga koje je čitao u detinjstvu Varburg je konačno spoznao u Laokoonu Gotholda Efraima Lesinga, klasičnom tekstu koji je prvi put pročitao kada se s dvadeset godina upisao na Univerzitet u Bonu. Lesingov Laokoon postao je Varburgov magični kamen kušač. „Čovek mora biti mlad", napisao je ostareli Gete skoro šezdeset godina ranije, „da bi razumeo uticaj koji je Lesingov Laokoon izvršio na nas time što nas je otrgnuo od pasivnosti kontemplacije i otvorio carstva nesputane misli. Izreka ut picturapoesis Šklasično poređenje estetike slikarstva i poezijeĆ, toliko dugo pogrešno shvatana, odjednom je zbrisana; njihovi vrhovi izgledali su nam različito, ali nam se ipak činilo da su im temelji veoma bliski". U Lesingovom delu mladi Varburg je shvatio ne samo koliko su jaki razlozi za istraživanje dva različita kreativna sistema, slikovnog i jezičkog, nego je nadasve uvideo da se svako doba iz svojih posebnih razloga hvata za jedan aspekt tradicije i na njemu gradi sopstveni sistem simbola i značenja, ono što će posle nazvati „preživljavanjem antike, problemom čisto istorijske prirode". Pitanje koje je počinjalo da se uobličava u Varburgovom umu jeste kako se naši najstariji simboli obnavljaju u različitim dobima, kakve se veze uspos-tavljaju među njima i kako deluju jedni na druge. Jedna od reči koje su najviše delovale na njegov intelektualni razvoj bila je Kompatibilitat, kompatibilnost – asoci-jativni doživljaj - tako da ne iznenađuje što je svoju biblioteku objasnio rečima pozajmljenim od kritičara Evalda Heringa. Za Varburga je njegova biblioteka bila sećanje, ali „sećanje kao organizovana materija".

Biblioteka koju je Varburg počeo da sakuplja u ranoj mladosti i koju je 1909. godine preneo u svoj novi dom u Hajlvig štrase u Hamburgu, nadasve je bila lična, i bila je uređena prema jedinstveno neobičnom idiosinkratičnom kataloškom sistemu. Krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka u Nemačkoj je besnela rasprava o tome koji je najbolji metod za organizaciju biblioteke. Suprotstavljeni tabori su zastupali, s jedne strane, hijerarhijsko uređenje po temama i naučnim oblastima, i a s druge, uređenje zasnovano na veličine knjige i datumu nabavke. (Drugi način ujedno je i sistem koji je uspešno primenjivan u nekim srednjovekovnim bibliotekama.) Varburgu nijedan od ta dva metoda nije bio zadovoljavajući. On je od svoje zbirke zahtevao fluidnost i živost koje ni tematska ograničenja niti hro-nološke restrikcije ne dozvoljavaju. Fric Saksl je 1943. godine zabeležio kako je Varburg reagovao na predlog o takvoj mehaničkoj katalogizaciji, koja je, u doba povećane produkcije knjiga, ubrzano istiskivala „daleko veću naučnu upoznatost s knjigama koja se stiče pretraživanjem". Kako tvrdi Saksl, „Varburg je uvideo tu opasnost" i govorio o „zakonu dobrosusedskih odnosa". Knjiga koju čovek poznaje, u većini slučajeva, nije ona koja mu treba. Vitalni podatak sadrži nepoznati sused na polici, iako se to možda ne da naslutiti iz naslova. „Najvažnije je da sve knjige zajednički - pri čemu svaka sadrži više ili manje podataka i može se dopuniti susednom knjigom - svojim naslovima dovedu studenta do spoznaje suštinskih sila koje po kreću ljudski um i istoriju. Knjige su za Varburga bile više od istraživačkog sredstva. Sabrane i grupisane, one su izražavale ljudsku misao, kako u njenoj postojanosti, tako i u promen-ljivosti."

I ne samo knjige. U Varburgovo pamćenje urezivale su se i slike, od kojih je radio zamršene ikonografske tapiserije, a zatim pokušavao da ih podrobnije razjasni u fragmentarnim esejima. Dok bi zadubljeno prebirao po starinskim katalozima, na kartice bi zapisivao naslove koji bi mu zapali za oko i uz njih dodavao zgusnute komentare u, kako je on to nazivao, „jeguljasto-kašastom stilu", a onda bi ih poređao u posebne kutije prema nekom komplikovanom (i ne uvek istom) sistemu. Oni koji su ga poznavali govorili su da ga vodi „instinkt" dok sačinjava važne bibliografije o bilo kojoj temi koja ga u tom trenutku zanima, isti onaj instinkt koji ga nagoni da preraspoređuje (i uvek iznova preraspoređuje) knjige na policama tako da budu usklađene s tokom misli koji ga trenutno zaokuplja. Varburg je biblioteku nadasve zamišljao kao akumulaciju asocijacija, pri čemu svaka asocijacija uvek dočarava novu sliku ili tekst sve dok se, prateći asocijacije, čitalac ne vrati na prvu stranu. Za Varburga je svaka biblioteka podrazumevala kružno kretanje.

Varburg je svoju biblioteku, sa ovalnom čitaonicom (koju je nazvao Die kulturwissenschaftliche Bibliothek Warburg, Varburgova biblioteka kulturoloških nauka), posvetio grčkoj boginji pamćenja, Mnemosini, majci muza. Za Varburga je istorija čovečanstva bila jedan svevremeni ali uvek drugačiji pokušaj da se arhajskim doživljajima i iskustvima podare jezik i lice, ne toliko individualni koliko generički, usađeni u kolektivno pamćenje. Kao i mnogi učeni savremenici, bio je pod uticajem teorija nemačkog neurologa Riharda Zemona, koji je zastupao psihološku teoriju emocija. Prema Zemonovom mišljenju, pamćenje je osobina po kojoj se razlikuju živa i neživa materija. Svaki događaj ostavlja trag na živoj materiji (Zemon ga naziva engramom), koji se može oživeti procesom sećanja. Za Varburga su ovi engrami zapravo bili čisti simboli, živi u srži svakog društva, a zanimalo ga je zašto neki od tih simbola, ili pojedini njihovi aspekti, utiču na određeni period (Renesansu, na primer, ili Prosvetiteljstvo) u tolikoj meri da oblikuju njegov književni i umetnički izraz i stil. Budući da nikad u potpunosti ne napušta čovečanstvo, Varburg je ovo aktivno pamćenje predivno opisao, re-kavši da je to „priča o duhovima za odrasle".

A sama biblioteka? Kakav li je bio osećaj stajati u središtu onoga što je Kasirer uporedio sa Prosperovim uporištem? Većina biblioteka odaje utisak sistematske uređenosti, vidne organizovanosti prema temama ili nu-meričkom ili alfabetskom nizu. U Varburgovoj biblioteci nema znakova takvog sistema. Kad sam posetio rekon-struisanu čitaonicu u Hamburgu (u kojoj je danas samo mali deo njegovih knjiga) i pregledao police duž ovalne središnje odaje, bio sam zbunjen; kao da sam se našao usred nepoznatog grada čiji su putokazi nesumnjivo imali neko značenje, koje ja, međutim, nisam mogao da dokučim. Pred očima su neprestano kružile asocijacije naslova, a ne pravolinijski niz s početkom i krajem. Uz malo razmišljanja mogao sam da pronađem razloge zbog kojih su bilo koja dva naslova stavljena jedan pored drugog, ali ti su razlozi mogli biti toliko raznovrsni ili se činili nategnutim, da nisam mogao da ih povežem ni sa jednim tradicionalnim nizom - u kojem, na primer, M sledi iza L, ili 2999 ide pre 3000. Varburgov sistem bio je bliži pesničkoj kompoziciji. Kada se pročita stih „Veselo je kolo od reči", odmah je u potpunosti jasna pesnikova vizija. Čitaocu ne treba objašnjenje; posred-stvom reči i muzike koju stvaraju, stih trenutno otkriva celokupni smisao pročitanog; no, ako bi nam pesnik eksplicitno razložio splet sporednih putića i krivudavih staza koje vode od njegove neuhvatljive intuicije do prirode pesničkog stvaralaštva - ako bi nam ukazao na sve tragove i predočio sve veze - takvo bi nam shvatanje izmaklo. Tako je i sa Varburgovom bibliotekom.

Ipak, Varburg nije dozvolio da veze ostanu potpuno nevidljive, a za njega su one bile podložne neprestanoj promeni, te je svoju biblioteku konstruisao tako da bude prostor bez oštrih uglova, u kome veze mogu da budu u večnom pokretu. U izvesnom smislu, biblioteka je bila Varburgov pokušaj da u svoj sirovosti ogoli neurone svoje misli, i da idejama ostavi prostora da migriraju, mutiraju i sparuju se. Dok je većina biblioteka u njegovo vreme ličila na etimološku izložbu s pribodenim i ozna-čenim uzorcima, Varburgova je posetiocu delovala kao stakleni mravinjak u dečjoj sobi.

S proleća 1914. godine, na nagovor kolega, Varburg je odlučio da svoju biblioteku otvori za naučna istraživanja i stavi je na raspolaganje naučnim radnicima, a istovremeno je pokrenuo i sistem dodele stipendija koje će omogućiti studentima da dođu u Hamburg i bave se naučnim radom. Četrnaest godina ranije, istu ideju već je bio oprezno izneo bratu Maksu, a sada se vratio tom velikom poduhvatu i sa Fricom Sakslom razmatrao mogućnosti. Učinio je to s velikim otporom jer, kako je priznao, uopšte mu se nije dopalo što lično intelektualno carstvo koje je teškom mukom stvorio više neće biti samo njegovo. Uprkos tome, uviđao je da je otvaranje biblioteke nephodan korak dalje u njegovom nastojanju da iscrta zamršenu mapu simboličkog nasleđa čove-čanstva, „zagrobnog života antičkog sveta".

No Prvi svetski rat privremeno je obustavio ove planove. Usred sivila i pometnje toga vremena, Varburg, koji je još od detinjstva na mahove patio od anksioznosti i depresije, intuitivno je osećao da postoji neka mračna podudarnost između njegovog mentalnog stanja i stanja u svetu. „Poput seizmografa, njegovi osetljivi nervi beležili su podzemna podrhtavanja koja ostali nisu mogli da čuju", napisao je jedan njegov savremenik.

Varburg je sada svoje traganje za vezama između naših najranijih simboličkih predstavljanja iracionalnih impulsa i strahova, i potonjih umetničkih manifestacija tih simbola shvatao kao tenziju odraženu u vlastitim mentalnim borbama. Želeo je da veruje da će nauka, beležeći metamorfozu naših fobičnih refleksa, napo-sletku doći do racionalnih objašnjenja naših praiskonskih emocionalnih doživljaja. Shvatio je, međutim, da je nauka umesto toga stvorila svoju najnoviju inkarnaciju u obliku još savršenije ratne mašinerije, sa otrovnim gasovima i rovovima smrti.

U jednom od fragmentarnih zapisa (uz koji je dodao i egzorcizam „Živi i ne čini mi zla") napisao je sledeće: „Živimo u Faustovom dobu, u kojem savremeni naučnik - na granici magije i matematike - nastoji da pokori carstvo refleksivnog razuma tako što će produbljivati svest o udaljenosti između sopstva i sveta koji ga okružuje." Kraj rata 1918. godine nije mu doneo olakšanje. Dve godine kasnije, činilo mu se da je udaljenost skoro sasvim nestala.

Godine 1920, suočen s otvaranjem vlastite biblioteke naučnoj javnosti i u nemogućnosti da više podnosi mentalne muke, Varburg je otišao na kliniku švajcarskih doktora Ota i Ludviga Binsvangera u Krojclingenu, gde se Fridrih Niče lečio trideset godina ranije. Na klinici je boravio do 1924. godine. „Zašto", pitao se tada, „sudbina predaje kreativno ljudsko biće carstvu večnog nemira, i ostavlja mu da bira gde želi da intelektualno sazri: u paklu, čistilištu ili raju?"

Oporavak na klinici tekao je sporo, u pokušajima da se pribere, da prikupi rastreseni um, razbijen na hiljadu slika i raštrkanih beležaka. „Bog je u detaljima", voleo je da ponavlja. A ipak je uviđao - kao i Ruso, koji je rekao „Gubim se u detaljima" - da više nije u stanju da prati slikovni i misaoni tok kao nekada. Ipak, uz negu doktora Binsvangera vratio mu se osećaj celine, te je 1923. godine pitao - da li će mu vlasti dozvoliti da napusti kliniku ako dokaže da je mentalno stabilan. Predložio je da se obrati pacijentima na klinici, i 23. aprila održao je predavanje o zmijskim obredima severnoameričkih Indijanaca kojima je prisustvovao u mladosti. U napo-meni koju je u to vreme napisao u jednom časopisu, izjavio je da sebe doživljava kao Perseja, ubicu zmijoglave Meduze, koji je izbegao da otrovno čudovište pogleda ravno u oči tako što je gledao u njen odraz na svom štitu. Takođe je napomenuo da je Persej u sred-njem veku degradiran od junaka do obične gatare, da bi tokom Renesanse ponovo stekao ugled kao simbol ljudskog junaštva.

Kad je Varburg 1924. godine otpušten s klinike, saznao je da je Saksl, u dogovoru s porodicom Varburg, biblioteku konačno pretvorio u ranije planirani istra-živački centar. Ta promena, ma koliko očekivana, du-boko ga je mučila i izazivala u njemu osećanje obez-vređenosti; jedno od pisama iz tog perioda potpisao je sa „Povratak Varburga". S druge strane, međutim, činilo se da ga novonastala situacija isto tako ispunjava „skoro zadivljujućom energijom", pa je, pod izmenjenim okolnostima, iznova prionuo na posao, okružen voljenim knjigama.

Svakom posetiocu koji se našao u Varburgovoj biblioteci postajalo je jasno da je od samog začetka njegova kreacija vizuelne prirode. Oblik polica, asocijativni niz naslova na njima, kao i slike i fotografije razasute po svim sobama svedočili su o njegovoj zaokupljenosti fizičkom reprezentacijom ideja i simbola. Pitanja koja je postavljao izvirala su iz vizuelnih predstava; uz pomoć knjiga je razmišljao o tim vizuelnim predstavama i u knjigama je pronalazio reči da premosti tišinu između njih. Pamćenje, ključna reč u Varburgovom rečniku, nadasve je značila pamćenje slika.

Poduhvat koji Varburg nije dovršio i koji je nemoguće dovršiti jeste stvaranje ikonografskog niza koji je nazvao Mnemosina, što je u stvari obimna zbirka vizuelnih predstava što mapira mrežu puteva koje je ovaj učenjak sledio i uspostavlja veze među njima. No, kako da izloži te slike? Kako da ih poređa ispred sebe tako da ih može proučavati u nizu, i to u nizu koji bi se menjao s novim idejama i sveže uočenim vezama? Rešenje za ovaj problem smislio je Saksl. Po Varburgovom povratku u Hamburg, Saksl ga je dočekao sa ogromnim drvenim pločama, nalik na stojeću školsku tablu, preko kojih je razapeo crnu jutanu tkaninu. Varburg je čiodama mogao da pričvrsti slike na platno, i da ih bez problema skine kad god poželi da im promeni položaj. Ovi džinovski izlozi, „stranice" u knjizi beskrajno promenjljivog niza, postali su središte celokupne Varburgove aktivnosti tokom poslednjih godina života. Budući da je po želji mogao da promeni kako ploče tako i slike na njima, one su postale fizička ilustracija carstva njegovih misli i njegove biblioteke, kojima je dodao i reku napomena i komentara. „Ove slike i reči namenjeni su da pomognu onima koji dolaze posle mene da dostignu jasnoću spoznaje", napisao je „i tako prevaziđu tragični sukob instinktivne magije i diskurzivne logike. One su ispovesti jednog (neizlečivo) šizoidnog čoveka, odložene u arhivama mentalnih iscelitelja." Sakslove ploče - knjiga džinovskih promenjivih stranica - Varburgu su zapravo, u izvesnoj meri, nadomestile izgubljeni lični prostor; bile su privatni domen koji mu je pomogao da delimično povrati mentalno zdravlje.

Abi Varburg preminuo je 1929. godine u šezdeset i trećoj godini. Tri godine posle Varburgove smrti u Nemačkoj je izašlo nekoliko knjiga njegovih sabranih dela; dugo vremena ostaće poslednje koje su objavljene u njegovoj domovini. Fragmentirano i čudovišno širokog spektra, njegovo pisano stvaralaštvo je još jedna verzija njegove biblioteke, još jedna reprezentacija zamršenih puteva njegove misli, još jedna mapa njegovog izuzetnog uma. Želeo je da intuicijom stigne do zakona nauke; želeo je da veruje da su uzbuđenje i strahote umetnosti i književnosti koraci koji vode do razumevanja uzroka i uloge. No, uvek se, po ko zna koji put, vraćao zamisli da je pamćenje žudnja, a žudnja znanje. U jednom od fragmenata piše „da je umetničko delo preteći objekat koji se približava posmatraču". Svojom je bibliotekom pokušao da stvori prostor koji ne bi zauzdavao tu pretnju (to se, smatrao je, ne bi moglo uraditi bez uništenja) nego bi se u njemu, sa znatiželjom, poštovanjem i div-ljenjem, krasno ogledao njegov ljubopitljiv, inteligentan um.

Kad je Hitler došao na mesto kancelara Rajha 1933. godine, Varburgova biblioteka zajedno sa zaposlenim radnicima preselila se u Englesku. Šest stotina sanduka s knjigama, kao i sav nameštaj i oprema otplovili su za London. Volim da zamišljam mnogobrojne barke kako plove morem, s tovarom godinama sakupljanih knjiga, nedovršenim portretom vlasnika - čitaoca kojeg više nema, ali ga predstavlja njegova rastavljena biblioteka na putu da bude presložena u stranoj zemlji. Knjige su prvo smeštene u jednu poslovnu zgradu u Milbanku, tri godine kasnije Univerzitet u Londonu pristao je da preuzme zbirku, ali ne i da napravi iste ovalne police niti da poređa knjige prema Varburgovom originalnom aso-cijativnom nizu. Varburgov institut je 28. novembra 1944. godine postao deo Univerziteta, u sklopu kojeg i danas radi. Pedeset i jednu godinu kasnije napravljena je kopija Varburgove kuće u Hamburgu na mestu gde se nalazio njegov stari dom u Hajlvigštraseu, a pokušano je i da se na osnovu originalnih fotografija, reprodukuje raspored polica i izložba jednog dela kolekcije slika, tako da svi koji posete kuću i na trenutak se zadrže u čitaonici mogu da osete kako Varburgov um i dalje vredno radi okružen svojim nezaboravnim i pro-menjivim policama.

Izvor

                                                 Alberto Mangel, Biblioteka kao mit 

Alberto Mangel, Biblioteka kao mit

Sve što je ostalo od jedne atinske biblioteke: natpis koji kaže da je radno vreme „ od prvog do šestog sata “ i da je „zabranjeno iznositi dela iz biblioteke “


Biblioteka u kojoj sam napokon sakupio svoje knjige započela je svoj život negde u petnaestom veku, kao ambar smešten na brdašcu južno od Loare. Ovde su, poslednjih godina pre hrišćanske ere, Rimljani podigli hram Dionisu da proslavljaju boga ove vinske oblasti; dvanaest vekova kasnije, hrišćanska je crkva zamenila boga pijanog zanosa bogom koji je svoju krv pretvorio u vino. (Imam sliku vitraža na kojem se vidi dionizijska vinova loza kako raste iz rane na Hristovom desnom boku.) Još kasnije, seljani su crkvi pridodali kuću u koju su smestili svog sveštenika, a naposletku su tom parohijskom domu dodali i nekoliko kula-golubamika, mali voćnjak i ambar. U jesen 2000. godine, kad sam prvi put ugledao ta zdanja koja sada predstavljaju moj dom, sve što je bilo ostalo od ambara bio je jedan jedini kameni zid koji je odvajao moje imanje od dvorišta sa kokoškama i komšijske njive. Prema lokalnoj legendi, pre nego što je bio deo ambara, taj je zid bio deo jednog od dva zamka koja je Tristan Lermit, ministar na dvoru Luja XI, ozloglašen sa svoje okrutnosti, podigao za svoje sinove negde oko 1433. godine. Prvi od ova dva zamka i dalje stoji, premda je u velikoj meri izmenjen u osamnaestom veku. Drugi je izgoreo pre tri ili četiri veka i jedini zid koji se i dalje drži, sa kulom-golubarnikom na drugom kraju, prešao je u vlasništvo crkve, budući da ograđuje jedan kraj parohijskog vrta.

Godine 1693, kad je otvoreno novo groblje koje je imalo da prim sve veći broj preminulih, stanovnici sela („okupljeni pred vratima crkve“, kako kaže tapija) dozvolili su novopostavljenom svešteni-
ku da pripoji staro groblje i da nad ispražnjenim grobnicama zasadi voće. Istovremeno, zid zamka poslužio je da se ogradi novi ambar. Nakon što su Francuska revolucija, rat, oluje i nemar doveli ambar do rušenja, pa čak i pošto su 1837. godine u crkvi ponovo počela bogosluženja i novi se sveštenik doselio u parohijski dom, ambar nije obnovljen. Stari je zid i dalje služio kao graničnik između dva imanja koji s jedne strane gleda na seljakovo polje, a s druge baca senku na dvorište parohijskog doma sa drvetom magnolije i grmovima hortenzije.1

Čim sam ugledao taj zid i razbacano kamenje oko njega, znao sam da je to mesto na kojem ću sagraditi prostoriju za svoje knjige. Na umu sam imao tačno određenu sliku biblioteke, neku vrstu
mešavine dugačke dvorane u Sisingherstu (u kući Vite Sakvil-Vest u Kentu, koju sam nedugo pre toga posetio) i biblioteke u mojoj staroj školi, Nacionalnom liceju u Buenos Ajresu. Želeo sam prostoriju obloženu panelima od tamnog drveta, sa nežnim snopovima svetlosti i udobnim stolicama, i sa manjom pomoćnom prostorijom u koju bih smestio svoj pisaći sto i stručne knjige. Zamišljao sam police koje počinju negde oko mog pojasa i pružaju se naviše samo dokle vrhovima prstiju ispružene ruke mogu da dosegnem, jer su, kako sam iskusio, knjige osuđene na visine za koje su protrebne merdevine ili na nizine koje primoravaju čitaoca da puzi na stomaku po podu dobijale daleko manje pažnje od svojih drugarica negde na sredini zida, bez obzira na njihov sadržaj ili vrednost. No takav bi idealan raspored zahtevao biblioteku tri ili četiri puta veću od srušenog am-
bara i, kao što je Stivenson onako žalobno rekao, ,,to je čemer umetnosti: vidite šta je dobro, a neka besmislica o smislu neprestano se meša“2. Iz nužde, moja biblioteka ima police koje počinju tik iznad
podnih lajsni a završavaju se za visinu oktavo izdanja ispod greda kose tavanice.


Dok je je biblioteka građena, zidari su u starom zidu otkrili dva davno zazidana otvora. Jedan je uzani otvor-strelnica sa kojeg su strelci verovatno branili sina Tristana Lermita kad su se njegovi raz-
gnevljeni seljani pobunili; drugi je niski kvadratni prozor zaštićen srednjovekovnim gvozdenim rešetkama grubo oblikovanim u stabljike s kojih vise listovi. Sa tih prozora, preko dana, vidim komšijske kokoške kako se žumo kreću sa jednog na drugi kraj ograđenog terena, kljuckajući tu i tamo, dovedene do ruba mahnitosti zahvaljujući velikom broju ponuđenih slastica, poput poremećenih naučnika u biblioteci; sa prozora novog zida preko puta gledam na sam paro-
hijski dom i na dva prastara drveta japanskog bagrema u mom vrtu. Ali noću, kad se svetiljke u biblioteci upale, spoljašnji svet nestaje i ništa osim ovog prostora sa knjigama ne postoji. Nekome ko bi stajao napolju, u vrtu, biblioteka noću deluje kao nekakav ogromni brod, nalik onoj neobičnoj kineskoj vili koja je 1888. godine na zahtev kapriciozne carice C’sji izgrađena u obliku broda nasukanog u vrtnom jezeru njene Letnje palate. Po mraku, sa osvetljenim prozorima i nizovima knjiga koje svetlucaju, biblioteka je zatvoren prostor, svet sa sopstvenim samodovoljnim pravilima koja pretenduju da za mene ili promene pravila bezobličnog vanjskog sveta.

Po danu, biblioteka je carstvo reda. Niz prolaze obeležene slovima i kroz njih krećem se sa vidljivom svrhom, u potrazi za nekim imenom ili glasom, poklanjajući pažnju knjigama prema njihovom položaju na polici. Struktura ovog mesta je jasna: lavirint pravih linija, ne da biste se u njemu izgubili već da biste nešto pronašli; izdeljena prostorija koja prati naizgled logičan sled klasifikacije; geografija koja poštuje unapred određeni sadržaj i nezaboravnu hijerarhiju alfabeta i brojeva .

Noću se atmosfera menja. Zvuci postaju prigušeni, misli gla- snije. „Jedino po mraku Minervina sova uzleće“, zapisao je Valter Benjamin, citirajući Hegela.3 Vreme kao da je bliže onom trenutku na pola puta između jave i sna u kojem svet može biti po nahođenju preoblikovan. Moje su kretnje nehotično tajne, moje delanje tajanstveno. Pretvaram se u nešto nalik utvari. Knjige su sada ono što je istinski prisutno a ja, čitalac, onaj koji je kroz kabalističke rituale napola viđenih slova prizvan i namamljen do izvesnog toma i izvesne stranice. Red koji bibliotečki katalozi nalažu, noću postaje puka konvencija; u senama on nema nikakav primat. Iako u mojoj biblioteci ne postoji nikakav dominantni katalog, čak i moć takvih blažih oblika reda kakav je alfabetski redosled po imenu autora ili podela u odeljke na osnovu jezika, postaje umanjena. Oslobođene dnevnih stega, neprimećene u kasnim satima, moje oči i ruke nesmotreno preturaju po urednim nizovima knjiga, ponovo uspostave
saveze među različitim kulturama i stolećima. Napola zapamćen stih ima odjek u drugom zbog razloga koji, na svetlu dana, ostaju nejasni. Ako biblioteka ujutro nagoveštava odjek strogog i shvat-
Ijivo željenog reda i poretka, biblioteka noću kao da uživa u osnovnoj, iskonskoj, radosnoj zbrci sveta.

U prvom veku nove ere, u svojoj knjizi o rimskom građanskom ratu koji se odigrao stotinu godina ranije, Lukan je opisao Julija Cezara kako tumara ruševinama Troje i primetio kako svaka jama i
svako ogoljeno stablo podsećaju njegovog junaka na drevne homerovske priče. ,,Po jedna legenda drži se za svaki kamen“4, objasnio je Lukan, opisujući kako Cezarovo putovanje ispunjeno pripovedanjem tako i, daleko u budućnosti, biblioteku u kojoj ja sada sedim. Moje knjige među koricama čuvaju svaku priču koju sam ikada znao i koje se i danas sećani, ili koju sam zabofavio, ili koju bih jednog dana mogao pročitati; ispunjavaju prostor oko mene drevnim i novim glasovima. Bez sumnje, te priče postoje na stranicama i preko dana, no, možda zbog toga što je noćno doba povezano
sa utvamim prikazama i živopisnim snovima, one postaju življe prisutne posle zalaska sunca. Koračam niz redove knjiga bacajući pogled na Volterova dela i u mraku čujem njegovu orijentalnu bajku o Zadigu; negde u daljini Vatek Vilijama Bekforda nastavlja nit priče i predaje je klovnovima Salmana Ruždija iza plavih korica Satanskih stihova; još jedan Orijent dobija svoj odjek u čarobnom
selu iz dvadesetog veka, selu Zahiri u Samarkandu, koje zauzvrat prepušta pripovedanje tužnim preživelima Nagiba Mahfuza u današnjem Egiptu. Lukanovom Cezaru rečeno je da pažljivo hodi
trojanskim tlom da ne nagazi na duhove. Noću, ovde u biblioteci, duhovi imaju glasove.

No ipak, biblioteka noću nije za svakog čitaoca. Mišel de Montenj, na primer, nije delio ovu moju turobnu sklonost. Njegova biblioteka (govorio je o librairie, ne o bibliotheque, budući da je upotreba ovih reči tek počinjala da se menja u vrtoglavom i nepostojanom šesnaestom veku) bila je smeštena na trećem spratu njegove kule, u prastarom skladištu. „Provodim tamo većinu dana svog života i većinu sati jednog dana; noću nikada nisam tamo“,5 priznao je. Noću je Montenj spavao, jer je verovao da se telo preko dana dovoljno napatilo zbog čitalačkog uma. „Knjige poseduju
mnogo prijatnih svojstava namenjenih onima koji znaju kako da ih odaberu, no nema dobrobiti bez napora; nije to jednostavno ičisto zadovoljstvo, kao što to nisu ni druga zadovoljstva; ono ima
svoje neprijatnosti, i to zamorne; duša se zabavlja, ali telo, o kojem nisam zaboravio da se staram, ostaje neaktivno i postaje veoma umomo i žalosno.“6

  Ali/ne i moje telo. Razni elementi mog štiva kao da prožimaju svaki moj mišić tako da, kad konačno odlučim da ugasim svetlo u biblioteci, odnosim sa sobom u san glasove i pokrete iz knjige koju tek što sam zatvorio. Naučio sam iz obilnog iskustva da će, ako ujutro želim da pišem o određenoj temi, ono što o njoj pročitam prethodne noći nahraniti moje snove ne samo činjenicama već i istinskim događajima koji su se u datoj priči desili. Od čitanja o boeuf en daube gospođe Remzi ogladnim, od Petrarkinog uspinjanja na planinu Ventu ostajem bez daha, Kitsovo opisivanje sopstvenog plivanja uliva mi snagu i živost, poslednje stranice Kima ispunjavaju me iskrenim prijateljstvom, prvi opis baskervilskog psa tera me da se nelagodno osvrćem preko ramena.iPo Kolridžu, takva sećanja na pročitano u čitaocu bude najplemenitije od svih mogućih osećanja, osećanje uzvišenog koje, kaže on, „nastaje ne iz pogleda na spoljašnji predmet, već iz razmišnjanja posmatrača o njemu; ne iz čulnog utiska, već iz refleksa mašte“.7 Kolridž suviše lako odbacuje „čulni utisak“; da bi moja noćna maštanja cvetala, moram dozvoliti svojim ostalim čulima da se probude - da vidim i dodimem stranice, da čujem šuštanje papira i bojažljivo krckanje uveza hrbata, da osetim miris drveta od kojeg su načinjene police, mošusni vonj kožnih poveza, oštar miris mojih požutelih džepnih izdanja. Tek tada mogu da spavam.

Preko dana pišem, prebiram po knjigama, preslažem ih, sklanjam novokupljena izdanja, premeštam odeljke da dobijem više prostora. Novopridošlim knjigama priređuje se dobrodošlica nakon perioda
pregledanja. Ako je knjiga polovna, ostavljam sva njena obeležja netaknutim - tragove prethodnih čitalaca, saputnika koji su svoje putovanje obeležili našvrljanim komentarima, imenom ispisanim
na prvoj stranici, autobuskom kartom kojom su označili određenu stranicu. Bilo da je stari ili novi, jedini znak koji uvek pokušavam da otklonim sa svojih knjiga (obično sa slabim uspehom) jeste nale-
pnica s cenom koju pakosni prodavci knjiga lepe na poleđine. Ove zloslutne bele kraste teško se odlepljuju, ostavljajući leprozne rane i tragove lepljive materije za koju se lepe prašina i trag godina, zbog čega poželim da postoji poseban lepljivi pakao u koji bi izumitelj tih nalepnica bio prognan.

Noću sedim i čitam, i posmatram redove knjiga koji me ponovo mame da uspostavim veze između suseda, da im izmišljam zajedničke prošlosti, da povezujem jedan odlomak kojeg se setim s drugim.
Virdžinija Vulf jednom je pokušala da napravi razliku između čoveka- koji voli da uči i čoveka koji voli da čita i zaključila da ,,ne postoji nikakva veza između njih“. „Učeni čovek“, pisala je,


nepomični je i usredsređeni usamljenik-entuzijasta koji pretražuje knjige ne bi li otkrio neko određeno zmce istine za kojim se dao u traganje. Ako ga savlada strast za čitanjem, njegovo dostignuće se smanjuje i izmiče mu između prstiju. Čitalac, s druge strane, mora na samom početku odustati od želje za učenjem; ako se znanje prilepi za njega toje sasvim u redu, ali tragati za njim, sistematično čitati, postati stručnjak ili autoritet - sve to veoma će lako ubiti ono što smatramo
humanijom strašću za čistim i rasterećenim čitanjem.8

Preko dana, iskušavaju me koncentracija i sistem; noću mogu da čitam sa raspoloženjem koje se graniči sa bezbrižnošću.
       No bilo po danu ili noću, moja biblioteka moje je privatno carstvo, za razliku od javnih biblioteka, malih i velikih, a, takođe, za razliku i od fantomske elektronske biblioteke prema čijoj univerzalnosti ostajem umereno skeptičan. Geografija i običaji ove tri vrste biblioteka razlikuju se na mnogo načina, premda im je svima zajednička očigledna i izričita namera da ujedine naše znanje i našu maštu, da grupišu i raspodele informacije, da na jednom mestu sakupe naše posredno stečeno životno iskustvo i da izostave i zanemare mnoga iskustva drugih čitalaca zahvaljujući tvrdičluku, neznanju, nesposobnosti ili strahu.

Ovi naizgled kontradiktomi pokušaji uključivanja i izostavljanja toliko su stalni i dalekosežni da imaju (barem na Zapadu) svoje raspoznatljive književne ambleme, dva spomenika koja, moglo bi
se reći, predstavljaju sve što mi jesmo. Prvi od njih, podignut da se dostignu nedostižna nebesa, izdigao se iz naše želje da osvojimo prostor, želje kažnjene nastankom mnoštva jezika zahvaljujući
čemu i darfas svakodnevno nailazimo na prepreke u pokušajima da se predstavimo jedni drugima. Dragi od njih, izgrađen kako bi se sa svih strana sveta sakupilo sve ono što su ti jezici pokušali da zabeleže, nikao je iz naše nade da se vreme može savladati i skončao u legendamom požaru koji je progutao čak i sadašnjicu. Vavilonska kula u prostoru i Aleksandrijska biblioteka u vremenu su
simbol ovih nastojanja. Ležeći u njihovoj senci, moja mala biblioteka podseća na obe nemoguće želje - a želju da se sakupe svi jezici Vavilonske kule i na čežnju da se poseduju sve knjige iz
Aleksandrije.

    Priča o Vavilonskoj kuli ispričanaje u jedanaestoj glavi Postanja. Posle Potopa, svi ljudi na svetu zaputili su se na istok, u zemlju Šinara, gde su odlučili da sagrade grad i kulu koji bi se protezali do
nebesa. ,,A Gospod siđe da vidi grad i kulu što zidahu sinovi čovečiji. I reče Gospod: Gle, narod jedan, i jedan jezik u svih, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade šta su naumili. Hajde da siđemo, i da im pometemo jezik, da ne razumeju jedan drugog šta govore.“9 Bog je, kaže nam legenda, izmislio mnoštvo jezika da bi ja sprečio da radimo zajedno, da ne bismo premašili sopstvene mogućnosti. Prema Sanhedrinu (savetu jevrejskih starešina ustanovljenom u Jerusalimu u prvom veku), mesto na kojem se nekada izdizala kula nikada nije izgubilo svoj osoben karakter te, čak i danas, ko god prođe pored njega zaboravi sve što zna.10 Pre mnogo godina, pokazali su mi mali brežuljak od ruševina izvan vavilonskih zidina i rekli da je to sve što je ostalo od onoga što je nekada bilo Vavilonska kula. Aleksandrijska biblioteka bila je centar učenosti koji su osnovali kraljevi iz dinastije Ptolemejida na završetku trećeg veka pre n. e. kako bi bolje sledili Aristotelovo učenje. Prema grčkom ge- bgrafu Strabonu11, koji je pisao u prvom veku pre n. e., moguće je da je biblioteka sadržala knjige upravo tog filozofa, koje je ostavio jednome od svojih učenika, Teofrastu, koji ih je zauzvrat zaveštao dmgom učeniku, Neleju iz Skepse, koji je naposletku bio uključen u osnivanje same biblioteke. Sve do osnivanja Aleksandrijske biblioteke, biblioteke drevnog sveta bile su ili lične zbirke knjiga pojedinca ili državna skladišta u kojima su se u zvanične svrhe čuvali pravni i književni spisi. Ono što je pokretalo osnivanje tih ranih bilioteka nije toliko bila radoznalost već pre težnja za čuvanjem koja je poticala više iz potrebe da se konsultuje određeni izvor nego iz želje da se bude sveobuhvatan. Aleksandrijska biblioteka otkrila je novu maštu koja je po ambiciji i opsegu nadmašila sve postojeće biblioteke. Atalidski kraljevi Pergama, u severozapadnoj Maloj Aziji, pokušali su da se nadmeću sa Aleksandrijom te su sagradili sopstvenu biblioteku, no ona nikada nije dostigla veličattstvenost one u Aleksandriji. Kako bi sprečili supamike da sačinjavaju rukopise za svoje biblioteke, Ptolemejidi su zabranili izvoz papirusa, na šta su pergamski bibliotekari odgovorili tako što su izumeli novi pisaći materijal kojem su dali ime po svom gradu: pergamenon ili pergament.12

    Jedan zanimljiv dokument iz drugog veka pre n. e., možda apokrifno Aristejevo pismo, beleži priču o poreklu Aleksandrijske biblioteke koja predstavlja suštinu tog kolosalnog sna. Da bi stvorio univerzalnu biblioteku, kralj Ptolemej I pisao je „svim suverenima i vladarima na zemlji“ moleći ih da mu pošalju svaku vrstu knjige svake vrste autora, „pesnika i proznih pisaca, retoričara i sofista, lekara i maga, istoričara kao i svih ostalih“. Kraljevi stručnjaci izračunali su da bi bilo potrebno petsto hiljada svitaka da u Aleksandriji sakupe „sve knjige svih naroda sveta“.13 (Vreme uvećava naše ambicije; godine 1988. samo je u Kongresnu biblioteku u Vašingtonu stizalo toliko primeraka rukopisa godišnje, od kojih se u njoj sačuva oko skromnih četiri stotine hiljada.)14 Danas egipatska vlada ponovo gradi Aleksandrijsku biblioteku, posle projektnog konkursa na kojem je pobedio norveški arhitektonski studio Sneheta. Vredna 220 miliona američkih dolara, visoka trideset i dva metra, sa obimom od 160 metara i sa dovoljno mesta na policama da na njih stane preko osam miliona primeraka knjiga, nova Aleksandrijska biblioteka će u svojim prostranim odajama sadržati i audio-vizuelni materijal i virtualnu zbirku.

Vavilonska kula stajala je (dok je stajala) kao dokaz našeg verovanja u jedinstvo sveg sveta. Kako priča kaže, u rastućoj senci Vavilonske kule čovečanstvo je naseljavalo svet u kojem nisu postojale
lingvističke granice, verujući damu nebesa pripadaju koliko i čvrsto tle. Aleksandrijsku biblioteku (koja je možda stajala na čvršćem tlu nego što je ono u Vavilonu) podigli su da potvrdi suprotno: da je kosmos zapanjujuća mešavina raznovrsnosti i da u toj raznovrsnosti postoji izvestan tajni red. Prva je bila odraz naše inutitivne spoznaje jednog jedinog, trajnog, monolingvalnog božanstva čije su reči izgovarali svi od zemlje do nebesa; druga, odraz verovanja da je svaka knjiga sačinjenih od tih reči sopstveni složeni univerzum, da svaka u svojoj jedinstvenosti podrazumeva da se obraća svemu i svakome na ovom svetu. Vavilonska kula srušila se u preistoriji pripovedanja; Aleksandrijska biblioteka podigla se kad su priče poprimile oblik knjiga i kad su se upinjale da pronađu sintaksu koja bi Svaku reč, svaku tablicu, svaki svitak stavila na mesto gde s razlogom i nužno pripadaju. Neupadljiva, veličanstvena i sveprisutna, vimeren arhitektura te beskrajne biblioteke i dalje poput utvare pohodi naše sne o univerzalnom redu. Ništa slično nikada više nije napravljeno, premda su druge biblioteke (uključujući i veb biblioteke) pokušale da podražavaju njenu neverovatnu ambiciju. Ona stoji jedinstvena u istoriji sveta, kao jedino mesto koje je, budući da je imalo zadatak da
zabeleži sve, u prošlosti i u budućnosti, moglo predvideti i sopstveno uništenje i vaskrsenje i pohraniti zapis o tome.

  Podeljena u tematske oblasti po kategorijamakoje su smislili njeni bibliotekari, Aleksandrijska biblioteka postala je mnoštvo bi- blioteka od kojih je svaka bila usredsređena na jedan aspekt raznovrsnosti ovog sveta. Bilo je to mesto (hvalisali su se Aleksandrijci) gde se sećanje održavalo u životu, gde je svaka zapisana misao imala svoju nišu, gde je svaki čitalac mogao pronaći sopstvenu putanju iscrtanu tačku po tačku u knjigama koje možda još niko nije otvorio; mesto gde je i sam kosmos nailazio na sopstveni odraz pretočen u reči. Još jedna mera koju je kralj Ptolemej preduzeo da ostvari svoju ambiciju bila je naredba da se svaka knjiga koja dospe u aleksandrijsku luku ima zapleniti i prepisati, uz svečano obećanje da će se original vratiti (kao i tolika druga svečana kraljevska obećanja, i ovo nije baš uvek bilo održano, te se često umesto originala vlasniku vraćala kopija). Zahvaljujući ovoj despotskoj meri, knjige sakupljene u biblioteci postale su poznate pod nazivom „brodska zbirka“16.

Prvi pomen ove biblioteke nalazi se kod Heronda, pesnika iz Kosa ili Mileta koji je živeo u drugoj polovini trećeg veka pre n. e., u tekstu koji pominje zdanje poznato pod nazivom Museion ili Kuća
muza u kojoj se gotovo sigumo nalazila čuvena biblioteka. Zanimljivo je da u vrtoglavoj igri kineskih kutija Herond Egipatskom carstvu pripisuje postojanje sveobuhvatne univerzalne biblioteke, tako da
Egipat sadrži Muzej, koji zauzvrat sadrži Biblioteku, koja......

izvor 

                               

Alberto Mangel, Biblioteka kao um