https://kupdf.net/download/dan-brown-da-vincijev-kod_5afedafbe2b6f5531f4066d7_pdf
128 str
Poglavlje 28
Salle des Etats, Langdon je sa nevericom zurio u šest reči koje su sijale na pleksiglasu. Izgledalo je da natpis lebdi u prostoru, bacajući iskrzanu senku na Mona Lizin misteriozni osmeh.
"Priorat", prošaputa Langdon. "Ovo je dokaz da je tvoj deda bio član!"
Sofi ga zbunjeno pogleda. "Ti ovo razumeš!“
"Besprekorno je", reče Langdon, klimajući glavom dok su mu se misli rojile. "To je jedna od najosnovnijih filozofija priorata!"
Sofi je izgubljeno gledala u sjaj poruke napisane preko Mona Lizinog lica.
A I CAR OBMANE S TUGOM DOĐE
"Sofi", poče da joj objašnjava Langdon, "činjenica da je Priorat nastavljao tradiciju kulta boginje ima svoje uporište u verovanju da su moćni ljudi u prvobitnoj hrišćanskoj crkvi 'obmanuli' svet tako što su propagirali laži koje su obezvredile ženu i pokrenule tas na vagi u korist muškaraca."
Sofi je i dalje ćutala, zureći u reči.
"Priorat veruje da su Konstantin i njegovi muški naslednici uspešno preobratili svet iz paganskog matrijarhata u hrišćanski patrijarhat, tako što su pokrenuli 'propagandnu kampanju' koja je satanizovala žensko božanstvo i sveti ženski princip, zauvek prognavši boginju iz savremene religije."
Sofi i dalje nije bila ubeđena. "Deda me je poslao ovamo da pronađem poruku. Mora da je pokušavao da kaže i više od toga."
Langdon je razumeo na šta misli. Misli da je ovo još jedna šifra. Sam Langdon nije bio siguran da li postoji neko skriveno značenje ili ne. Misli su mu se još uvek borile sa otvorenom jasnoćom značenja Sonijerove poruke, onakvom kakvom se činila na prvi pogled.
A i car obmane s tugom dođe, mislio je. S tugom zaista.
Nije bilo moguće poreći značajna dobra koja je savremena Crkva činila u današnjem napaćenom svetu, no ipak je istorija Crkve bila puna prevara i nasilja. Surovi krstaški rat je vođen tri veka kako bi se "prevaspitali" sledbenici paganskih religija.
Katolička inkvizicija objavila je knjigu koja gotovo da se može smatrati najkrvavijim izdanjem u ljudskoj istoriji. Malleus Maleficarum- ili Veštičji čekić - upozoravao je svet na "opasnosti od žena koje slobodno misle" i uputio sveštenstvo kako da pronađe, muči i uništi takve žene. Među "vešticama" nalazile su se obrazovane žene, sveštenice, ciganke, žene mistici, žene obožavaoci prirode, skupljačice bilja i sve ostale koje su "sumnjivo naginjale svetu prirode". Babice su takođe bile ubijane, i to zbog svoje jeretičke upotrebe medicinskog znanja za olakšavanje bola pri porođajima - što je bila patnja koja je, kako je Crkva tvrdila, zaslužena Božja kazna zbog Evinog greha. Tokom tri stotine godina lova na veštice, Crkva je na lomači spalila pet miliona žena.
Propaganda i krvoproliće su bili efikasni.
Današnji svet je živi dokaz za to.
Žene, koje su nekada slavljene kao neophodna polovina duhovnog prosvetljenja, prognane su iz hramova širom sveta. Nije bilo žena ortodoksnih rabina, katoličkih niti islamskih sveštenica. Nekada sveti čin Hieros Gamos - prirodno seksualno sjedinjenje muškarca i žene kroz koje svako od njih postaje duhovna celina - odbačeno je kao sraman čin. Sveti ljudi kojima je nekada seksualno spajanje sa svojim ženskim, drugim polovinama bilo neophodno kako bi komunicirali sa Bogom, sada su se plašili sopstvenih prirodnih seksualnih nagona kao đavolje rabote. Pri tome, đavo je sarađivao sa svojim omiljenim pomoćnikom... ženom.
Čak ni povezanost žene sa levom stranom tela nije mogla izbeći osudu Crkve. U Francuskoj i Italiji, reci koje znače "levo" - gauche i sinistra - dobile su izrazito negativan prizvuk, dok su njihovi desni pandani imali značenja ispravnosti, desničarstva i pravednosti. Do danas je ostalo da se radikalne ideje smatraju levicom a sve što je loše, nečim levim.
Dani boginje bili su završeni. Klatno se zanjihalo. Majka Zemlja ostala je muški svet a bogovi destrukcije i rata uzimali su svoj danak. Muški ego je proveo dva milenijuma jurcajući okolo bez kontrole svog ženskog pandana. Sionski priorat je verovao da je upravo ovakvo brisanje svetog ženskog principa iz savremenog života dovelo do onoga što su Hopi Indijanci označavali terminom koyanisquatsi - "život bez ravnoteže" - do nestabilne situacije koju karakterišu ratovi natopljeni testosteronom, obilje mizoginističkih društava i rastuće nepoštovanje prema Majci Zemlji.
"Roberte!" reče Sofi, a njen ga šapat trže iz razmišljanja. "Neko dolazi!"
U hodniku su se čuli koraci koji su se približavali.
"Ovuda!" Sofi ugasi crno svetio i kao da ispari pred Langdonovim očima.
Za trenutak je bio potpuno obnevideo. Kuda? Kada mu se vid povratio, on ugleda Sofinu siluetu kako juri ka središtu prostorije i nestaje iza osmougaone klupe. Taman se spremao da jurne za njom kada ga duboki glas prikova u mostu.
"Arrêtez!" naredi čovek sa praga.
Čuvar Luvra ulazio je u Salle des Etats nišaneći pištoljem u Langdonove grudi.
Langdon oseti kako mu se ruke instinktivno podižu ka tavanici.
"Couchez-vous!" naredio je čuvar. "Lezi na pod!"
Za svega sekund, Langdon se nađe na podu, licem nadole. Čuvar mu žurno priđe i šutnu mu noge tako da se razdvoje.
"Mauvaise idée, Monsieur Langdon", rekao je, uperivši mu pištolj u leđa. "Mauvaise idée."
Ležeći na parketu licem nadole, ruku i nogu širom raširenim, Langdon uspe da pronađe ironiju zbog položaja u kojem se našao. Skica po Vitruviju, pomislio je. Licem nadole.
Poglavlje 29
U crkvi Sen-Sulpis, Sajlas je išao od oltara do obeliska sa teškim gvozdenim svećnjakom u rukama. Poslužiće sasvim dobro kao bojni ovan. Posmatrajući sivu mermernu ploču koja je, kako je izgledalo, prekrivala šupljinu u podu, shvati da ne može nikako da je razbije a da ne načini znatnu buku.
Gvožđem o mermer. Odzvanjaće.
Da li će ga opatica čuti? Trebalo bi da je do sada već zaspala. Ipak, Sajlas je više voleo da ne rizikuje. Pretražujući okolinu u potrazi za krpom koju bi obmotao oko vrha gvozdene šipke, nije video ništa sem prekrivača za oltar, ali nije hteo da ga oskrnavi. Moj ogrtač, pomislio je. Znajući da je sam u ovoj ogromnoj crkvi, Sajlas odveza i skinu ogrtač. Dok ga je skidao, oseti oštar bol kad je strgnuo vunena vlakna prilepljena za sveže rane na njegovim leđima.
Ostavši nag, pokriven jedino povezom oko bedara, Sajlas obmota ogrtač oko jednog kraja gvozdene šipke. Potom, ciljajući u središte pločice, zari vrh u nju. Prigušeni udar. Kamen se nije razbio. Ponovo zari šipku. Ponovo tup udar, ali ovog puta praćen pucanjem. Pod trećim udarcem pločica se konačno slomi, a delići kamena padoše u šupljinu ispod poda.
Komora!
Brzo vadeći krhotine iz otvora, Sajlas pogleda unutra. U glavi mu je bubnjalo kad kleče ispred rupe. Podižući svoju bledu ruku, posegnu unutra.
Isprva nije ništa napipao. Pod komore bio je od golog, glatkog kamena, potom, gurnuvši ruku dublje, posegnuvši pod Ružinu liniju, oseti nešto pod prstima! Debela kamena ploča. Obuhvativši prstima ivicu, on je zgrabi i polako izvadi napolje. Dok je stajao i proučavao svoje otkriće, shvati da drži grubo obrađenu kamenu tablicu sa uklesanim rečima. Za trenutak se osećao kao savremeni Mojsije.
Inenađenje je usledilo kada je pročitao reči na tablici. Očekivao je da će ključni kamen biti mapa, ili složeni niz uputstava, možda čak i šifrovanih. Ključni kamen je, međutim, nosio najjednostavniji natpis.
Jov 38:11
Biblijski stih? Sajlasa beše zaprepastila takva đavolja jednostavnost. Tajnu lokaciju onoga što su tražili otkriva biblijski stih? Bratstvo nije imalo granice kada se radilo o ismevanju pravednih!
Jov. Glava trideset i osma. Stih jedanaesti.
Iako Sajlas nije tačno znao kako glasi jedanaesti stih, znao je da Knjiga o Jovu priča o čoveku čija je vera u Boga nadjačala brojna iskušenja. Prikladno, mislio je, jedva u stanju da suspregne svoje uzbuđenje.
Gledajući preko ramena, pogleda niz svetlucavu Ružinu liniju i ne odoli da se ne nasmeši. Tamo, na glavnom oltaru, otvorena na zlatnom postolju za knjige, stajala je ogromna, kožom povezana Biblija.
Na balkonu, sestra Sandrin je drhtala. Pre nekoliko trenutaka, spremala se da jurne i izvrši svoj zadatak, ali tada se čovek u prizemlju iznenada razgolitio. Kada je videla njegovo telo belo poput alabastera, užasnula se. Njegova široka, bleda leđa bila su izbrazdana krvavocrvenim ožiljcima. Čak i sa svog mesta mogla je da vidi sveže rane.
Ovog su čoveka bičevali bez milosti!
Takođe je videla i krvavi pojas od kostreti oko njegove butine, a iz rane ispod kapala je krv. Kakav bi to Bog želeo telo kažnjeno na ovaj način? Rituali sekte Opus Dei, znala je to sestra Sandrin, bili su nešto što nikada neće razumeti. Ali brinulo ju je nešto drugo. Opus Dei traga za ključnim kamenom. Kako su saznali za njega, ona nije mogla ni da zamisli. Pored toga, znala je da vremena za razmišljanje nema.
Okrvavljeni monah je sada u tišini ponovo oblačio svoj ogrtač. Nakon toga, držeći plen u rukama, zaputio se ka oltaru, ka Bibliji.
Bez reči i bez daha, sestra Sandrin napusti balkon i otrča niz hodnik do svojih odaja. Spuštajući se na ruke i kolena, ona posegnu ispod drvenog okvira kreveta i izvadi zapečaćenu omotnicu koju tamo beše sakrila pre mnogo godina.
Otvarajući je, ona pronađe četiri telefonska broja u Parizu.
Drhteći, poče da ih okreće.
U prizemlju, Sajlas je položio kamenu tablicu na oltar i nestrpljivo se okrenuo ka Bibliji u kožnom povezu. Dugi beli prsti znojili su mu se dok je okretao stranice. Listajući Stari zavet, pronađe Knjigu o Jovu. Stiže do poglavlja trideset i osmog. Dok je prstom povlačio preko teksta, nagađao je na kakve će reči naići.
One će me povesti dalje!
Pronašavši stih jedanaesti, Sajlas ga pročita. Sadržao je svega šest reči. Zbunjen, on ih ponovo pročita, osećajući da je nešto pošlo naopako. Stih je jednostavno glasio: DOVDE ĆEŠ DOLAZITI, A IZAĆI NEĆEŠ.
Poglavlje 30
Čuvar Luvra Klod Gruar kipteo je od besa dok je stajao iznad svog zarobljenika koji je ničice ležao ispred Mona Lize. Ovaj gad je ubio Žaka Sonijera! Sonijer je Gruaru i njegovoj ekipi čuvara bio poput oca.
Gruar nije želeo ništa drugo do da povuče obarači sruči metak u leđa Roberta Langdona. Kao viši čuvar, Gruar je bio jedan od nekolicine koji su zapravo nosili napunjeno oružje. Podsetio je sebe, međutim, da bi to bila blaga sudbina u poređenju sa onim što će mu prirediti Bezu Faš.
Gruar izvuče voki-toki iz pojasa i pokuša da radiom zatraži pojačanje. Međutim, čulo se samo šuštanje. Dodatno elektronsko obezbeđenje ove prostorije oduvek je onemogućavalo komunikaciju obezbeđenja. Moram da se pomerim do vrata. Još uvek nišaneći u Langdona, Gruar poče polako da se povlači ka ulazu. Pri trećem koraku, opazi nešto zbog čega zastade u mestu.
Šta je, do đavola, to?
Neobjašnjiva prikaza se materijalizovala u blizini središta prostorije. Silueta. Još neko je bio tu? Žena se kretala kroz mrak, oštro koračajući ka udaljenom zidu na levoj strani. Ispred nje, purpurni zrak svetlosti njihao se tamo-ovamo po podu, kao da nešto traži baterijskom lampom u boji.
"Qui est là?" upita Gruar, osećajući nalet adrenalina po drugi put za poslednjih trideset sekundi. Odjednom nije znao kuda da uperi pištolj, niti u kojem pravcu da pođe.
"Kriminalističko-istraživačka tehnika", odgovori žena mirno, još uvek pretražujući pod svojom lampom.
Police Technique et Scientifique. Gruar se sada znojio. Mislio sam da su svi agenti otišli! Sada je shvatio da ultraljubičastu svetlost koristi ekipa kriminalističke tehnike, pa ipak mu nije bilo jasno zašto bi Sudska policija tragala za dokazima u ovoj prostoriji.
"Votre nom!" povika Gruar. Instinkt mu je govorio da nešto nije u redu. "Répondez!"
"C'est moi", odgovori mirno glas na francuskom. "Sophie Neveu."
Negde u zabačenim delovima Gruarovog sećanja, ime je zvučalo poznato. Sophie Neveu? Tako se zvala Sonijerova unuka, zar ne? Dolazila je ovamo sa njim kao dete - ali bilo je to pre mnogo godina. Nije moguće da je to ona! Pa čak i da jeste, to teško da je bio razlog da joj veruje; Gruar je čuo glasine o bolnom razlazu između Sonijera i njegove unuke.
"Vi me poznajete", reče žena. "A Robert Langdon nije ubio mog dedu. Verujte mi."
Čuvar Gruar nije želeo da nasedne na njene reči. Potrebno mi je pojačanje! Pokušavši ponovo sa voki-tokijem, čuo je jedino šum. Ulaz je još uvek bio na dobrih dvadesetak metara iza njega, i Gruar poče polako da se povlači, odlučivši da na nišanu zadrži čoveka na podu. Dok je uzmicao, video je kako žena na drugom kraju prostorije podiže svoju ultraljubičastu lampu i proučava veliku sliku na drugom kraju Salle des Etats, baš nasuprot Mona Lizi. Gruar uzdahnu, shvativši o kojoj se slici radi.
Šta to, zaboga, ona radi?
Na drugoj strani prostorije, Sofi Nevo je osećala kako joj čelo obliva hladan znoj. Langdon je još uvek ležao na podu. Drži se, Roberte. Skoro sam tu. Znajući da čuvar neće nipošto pucati ni na jedno od njih dvoje. Sofi sada ponovo usmeri pažnju na ono što ju je mučilo. Pretraživala je prostor naročito oko jednog posebnog remek-dela - još jednog Da Vinčija. Međutim, ultraljubičasta svetlost nije otkrila ništa neobično. Ni na podu, ni na zidovima, čak ni na samom platnu.
Mora da ovde ima nečega!
Sofi je bila sasvim ubeđena da je tačno razumela dedine namere.
Šta bi drugo mogao imati na umu?
Remek-delo bilo je platno visoko metar i po. Bizarni prizor koji je Da Vinči naslikao prikazivao je neobično posađenu Devicu Mariju kako sedi sa malim Isusom, Jovanom Krstiteljem i anđelom Urijelom na opasnim stenama. Kada je bila mala, nijedna poseta Mona Lizi ne bi se završila dok je deda ne bi odvukao na drugi kraj prostorije da vidi i ovu sliku.
Grand-pere, ovde sam, ali ne vidim ništa!
Iza sebe, čula je kako čuvar ponovo pokušava da zatraži pomoć preko radija.
Misli!
Predstavila je sebi poruku napisanu na zaštitnom staklu Mona Lize. A i car obmane s tugom dođe. Slika koja se pred njom nalazila nije imala zaštitno staklo na kojem bi se mogla napisati poruka, a Sofi je znala da deda ne bi nikada oskrnavio ovo remek-delo pišući po njemu. Ona zastade. Barem ne sa prednje strane. Pogled joj sevnu naviše, uz duge kablove koji su visili sa tavanice i držali platno.
Je li to - to? Grabeći levu stranu izrezbarenog drvenog okvira, ona ga povuče ka sebi. Slika je bila velika - pozadina joj se iskrivi kad je Sofi zaljulja i odvoji od zida. Sofi provuče glavu i ramena iza slike i podiže crno svetlo da istraži poleđinu.
Trebalo joj je samo nekoliko sekundi da shvati da je omanula. Poleđina slike bila je bleda i prazna. Nikakvog purpurnog teksta, samo muzgava smeđa poleđina ostarelog platna i...
Čekaj.
Sofin pogled se prikova uz neuobičajeni odblesak sjajnog metala smeštenog blizu ivice drvene armature okvira. Predmet je bio malen, delimično gurnut u prorez gde se platno spajalo sa ramom. Blistavi zlatni lanac visio je sa njega.
Na Sofino zaprepašćenje, lanac je bio pričvršćen za poznati zlatni ključ. Široku, izlivenu glavu u obliku krsta, sa ugraviranim pečatom nije videla od svoje devete godine. Ljiljan sa inicijalima P.S. Tog trenutka, Sofi oseti duh svog dede kako joj šapuće u uho. Kada dođe čas, ključ će pripasti tebi. Grlo joj se stegnu kada shvati da je, čak i posle smrti, deda održao obećanje. Ovaj ključ otvara kutiju, govorio je njegov glas, u kojoj čuvam mnoge tajne.
Čitava večerašnja igra rečima imala je za svrhu da je dovede do ovog ključa. Deda ga je držao kod sebe kada je bio ubijen. Ne želeći da padne u pogrešne ruke, sakrio ga je iza ove slike. Potom je smislio ovaj pametan lov na blago kako bi se osigurao da će ga jedino Sofi pronaći.
"Au secours!" povikao je čuvar.
Sofi trgnu ključ, odvajajući ga od pozadine slike, i gurnu ga duboko u džep zajedno sa ultraljubičastom lampom. Provirujući iza platna, videla je kako čuvar još uvek očajnički pokušava da dozove nekoga preko voki-tokija. Povlačio se ka ulazu, pištolja još uvek odlučno uperenog u Langdona.
"Au secours!" ponovo se preko radija proderao čuvar.
Šum.
Nema domet. Sofi se seti kako su se nervirali turisti sa mobilnim telefonima pokušavajući da nazovu kući i pohvale se kako upravo gledaju Mona Lizu. Dodatne instalacije za nadzor gotovo su potpuno blokirale domet. Jedino rešenje je bilo iskoračiti u hodnik. Čuvar se polako povlačio ka uzlazu, i Sofi je znala da mora da deluje istog trenutka.
Podižući pogled uz stražnju stranu velike slike iza koje je bila delimično zaklonjena, Sofi shvati da će Leonardo da Vinči, po drugi put te večeri, biti od pomoći.
Još samo nekoliko metara, Gruar je govorio sam sebi, držeći uperen pištolj.
"Arrêtez! Ou je la détruis! " odjeknuo je ženin glas sa druge strane prostorije.
Gruar pogleda ka njoj i stade u mestu. "Mon dieu, non!"
Kroz crvenkastu izmaglicu video je da je skinula veliku sliku sa visećih kablova i držala je uspravno, naslonjenu na pod. Visoka metar i po, slika je gotovo potpuno skrivala njeno telo. Gruarova prva misao bila je kako to da skidanje slike nije aktiviralo alarm, ali shvati da su kablovski senzori za umetnička dela morali ponovo da se podese večeras. Šta to ona radi!
Kada je shvatio, krv u žilama mu se zaledila.
Na sredini platna raslo je ispupčenje, a krhki oblici Device Marije, malog Isusa i Jovana Krstitelja počeše da se iskrivljuju.
"Non!" viknuo je Gruar, zaleđen od užasa dok je posmatrao rastezanje Da Vinčijeve slike od neprocenljive vrednosti. Žena je straga kolenom udubljivala središte platna. "NON!"
Gruar se okrete i uperi pištolj u nju ali istog momenta shvati da se radi o praznoj pretnji. Slika je bila neprobojni štit od šest miliona dolara.
Ne mogu da ispalim metak u jednog Da Vinčija!
"Spustite pištolj i radio", reče žena mirno, na francuskom, "ili ću kolenom probušiti ovu sliku. Znate šta bi moj deda mislio o tome."
Gruar oseti da mu se vrti u glavi. "Molim vas... nemojte. To je Bogorodica među stenama!" On položi pištolj i odloži radio, podižući ruke iznad glave.
"Hvala vam", reče žena. "A sada postupite tačno onako kako vam budem rekla, i sve će se dobro završiti."
Nekoliko trenutaka kasnije, Langdonovo srce je još uvek ubrzano udaralo dok je pored Sofi trčao niz požarne stepenice ka prizemlju. Niko od njih ne beše izustio ni reč od kako su nesrećneg čuvara Luvra ostavili na podu Salle des Etats. Čuvarev pištolj sada je čvrsto držao Langdon, koji je jedva čekao da ga se oslobodi. Oružje je predstavljalo tešku i opasnu nepoznanicu za njega.
Preskačući po dve stepenice, Langdon se pitao da li je Sofi uopšte znala vrednost slike koju umalo da uništi. Delo je bilo u jezovitom skladu sa večerašnjom avanturom. Ta Da Vinčijeva slika, slično Mona Lizi, bila je zloglasna među istoričarima umetnosti po obilju skrivenog paganskog simbolizma.
"Odabrala si vrednog taoca", reče on dok su trčali.
"Bogorodicu među stenama", odgovori ona. "Ali nisam je odabrala ja, nego moj deda. Ostavio mi je nešto iza slike."
Langdon joj uputi preneražen pogled. "Molim!? Ali kako si znala iza koje slike? Zašto baš Bogorodica među stenama ".
"A i car obmane s tugom dođe." Ona mu uputi trijumfalan osmeh. "Propustila sam prva dva anagrama, Roberte. Nisam imala nameru da propustim i treći."
Poglavlje 31
Oni su mrtvi!" užasnuto je promucala sestra Sandrin u svojim odajama u crkvi Sen-Sulpis, držeći u ruci telefonsku slušalicu. Ostavljala je poruku na telefonskoj sekretarici. "Molim vas javite se! Svi su mrtvi!"
Prva tri telefonska broja sa spiska dovela su je do očajanja - histerična udovica, detektiv koji je do kasno radio na mestu zločina i tmuran sveštenik koji je tešio ožalošćenu porodicu. A sada, dok je zvala četvrti i poslednji broj - broj koji je smela da zove tek ukoliko se na prva tri niko ne javi - dobila je telefonsku sekretaricu. Mogla je samo da ostavi poruku.
"Podna pločica je razbijena!" govorila je kao da moli. "Ostalih troje su mrtvi!"
Sestra Sandrin nije znala ko su četvoro ljudi koje je štitila, ali njihove privatne telefonske brojeve smela jeda okrene samo pod jednim uslovom.
Ako ta podna pločica ikada bude razbijena, rekao joj je čovek čije lice nije videla, znači da je gornji ešalon otkriven. Jednom od nas je bilo zaprećeno smrću i bio je primoran da izrekne očajničku laž. Pozovite ove brojeve. Upozorite ostale. Nemojte nas izneveriti u ovome.
Bio je to nemi alarm. Toliko jednostavno da nije moglo da omane. Kada je prvi put čula plan, bila je zadivljena. Ako identitet nekoga od braće bude otkriven, mogao je da izrekne laž koja bi pokrenula mehanizam upozoravanja ostalih. Večeras, međutim, izgledalo je da je otkriveno više od jednog identiteta.
"Molim vas javite se", šaputala je prestrašeno. "Gde ste?"
"Spustite slušalicu", duboki glas reče sa praga. Okrenuvši se, užasnuta, ugledala je ogromnog monaha. Držao je teški gvozdeni svećnjak. Drhteći, ona vrati slušalicu na mesto.
"Mrtvi su", reče monah. "Sva četvorica. I izigrali su me. Recite mi gde se nalazi ključni kamen." ;
"Ne znam!" reče sestra Sandrin iskreno. "Tu tajnu čuvaju drugi." Drugi koji su mrtvi!
Čovek joj priđe, belih prstiju koji su grčevito stezali gvozdeno postolje. "Vi ste sestra Crkve, pa ipak služite njima?"
"Isus je imao samo jednu pravu poruku", reče prkosno sestra Sandrin. "Tu poruku ne vidim u sekti Opus Dei."
Iznenadna provala gneva sevnu u monahovim očima. On nasrnu, zamahnuvši svećnjakom kao palicom. Dok je padala, poslednje što je preplavi bio je zloslutni osećaj.
Sva četvorica su mrtvi.
Dragocena istina je zauvek izgubljena.
Нема коментара:
Постави коментар