Mišel Leris, Doba zrelosti (odlomci)
*
Onome što je antičko odavno pridajem osobinu iskrenog sladostrašća. Mermerne građevine privlače me svojom ledenom temperaturom i svojom strogošću. Događa se da sebe zamišljam ispruženog na pločama (čiju hladnoću osećam na svojoj koži) ili da stojim naslonjen uz neki stub, priljubivši se telom uz njega. Neki put bih rado formulisao svoju želju govoreći da hoću ‘bedra hladna i tvrda kao rimska građevina’. Svečanost onog što je antičko očarava me, kao i njegova kupatila. Mislim na neke Mesaline i bestidne rimske plemićke. Misao o Rimu, sa njegovim pirovima, borbama gladijatora i drugim cirkuskim grozotama telesno me ushićuje. (…) kurtizanu nisam video drugačiije nego u bogato izvezenom ogrtaču, a to bi uvek podrazumevalo antičku kurtizanu.
(…) ono što mi u prostituciji danas najviše pada u oči jeste njen religiozni karakter: ceremonijal oko uspostavljanja dodira ili primanja, nepromenljivost dekora, smišljeno svlačenje, ponuda poklona, obredi ispiranja, nesvesne reči, izgovorene s namerom koju u tolikoj meri opravdava navika i koje kao da postoje odvajkada, to me uzbuđuje isto koliko i svadbeni obredi nekih naroda zato što se u njima nalazi isti pradedovski i iskonski element.
*
Korida u svojoj celini pojavljuje se pre svega kao neka vrsta mitske drame čiji je sadržaj sledeći: Životinja je ukroćena, a zatim je Heroj ubija. Trenuci u kojima se odigrava božansko – kad osećanje jedne stalno dodirivane i sustizane katastrofe stvara vrtoglavicu, usled koje se užas i zadovoljstvo preklapaju – jesu oni u kojima se torero igra sa smrću, i nje se samo čudom spasava opčinjavajući je; i tako postaje Heroj a on je oličenje čitave gomile, koja, njegovim posredstvom, dopire do besmrtnosti, do večnosti utoliko zanosnije što visi samo o koncu. (…) Čarobno svojstvo borbe prisno je vezano ja sa tokom religiozne svečanosti (koja više vredi nego sve ceremonije savremenih zapadnih religija, koje su izgubile svoj duboki smisao jer dozvoljavaju prinošenje žrtvi samo u simboličkom obliku), i ja mislim da nije od velike važnosti, pod uslovom samo da je dirljiva, da li je neka borba tehnički dobra ili rđava, glavno je da u njoj postoji ubijanje životinje po tačno propisanim odredbama, kao i smrtna opasnost za onog koji ubija. Od šest borbi koje sam imao prilike do sada da vidim, prva, u rimskoj areni u gradu Frežisu, bila je zaista sramna: torerosi ili suviše mladi, ili suviše stari, ogromna telad poubijana gore nego u klanici,koja su ponekad mokrila od straha ili rikala; gomila koja je nepromišljeno manifestovala da bi imitirala Špance.
*
I tek povodom ove pustolovine (…) ja sam mogao jasno da shvatim mehanizam svoga stalnog kolebanja između gađenja i čežnje: prezirati samoga sebe gotovo do želje da umrem (iako se plašim i najmanjeg znaka opasnosti od spoljnog sveta) voleti ono što nemam (čak i ako je gore od onog što imam) želeti uvek da budem na nekom drugom mestu, zavoleti stvar i ljude po onome što je kod njih najosobitije, najčudnije, najvarljivije, i tog se odjednom OSLOBODITI, jer se prezire ta naklonost koja se na kraju krajeva svodi samo na nekakvu ljubav prema živopisnom, na naklonost ljubitelja orhideja prema onom što je u njima egzotično, prema idejama o kojima se nikad nije mislilo (…) sve to služi da sakrije strah od života,jedina istina koju čovek pokušava do kraja da izvrda, zbog svoje sirovosti i nesposobnosti oduševljenja.
Neka savremeni istraživači podsvesnog govore o Edipu, o kastraciji, o osećanju krivice, o narcizmu, ja ne verujem da će sve to mnogo pomoći, bar što se tiče suštine problema (koji, po meni, ostaje srodan sa problemom smrti, ništavnosti i zavisi od metafizike ). Međutim, u mogućnosti sam da navedem jednu anegdotu koja pokazuje veliku važnost koju nagonski pridajem odnosu između straha i lepote, anegdotu koja potiče iz doba moga života kada nisam osećao nikakvu svesnu brigu o takvom odnosu. Neki će možda smatrati tu anegdotu objašnjenjem:
Godine 1920. ili 21., dakle kada sam počeo da se oduševljavam modernom poezijom, moj otac, kome sam čitao Apolinerovu poemu, izazvao je u meni veliki gnev (jedan od najvećih) kada mi je kazao da su nerazumljiva i besmislena ona dva poslednja, divna stiha:
Ta žena beše toliko lepa
Da je u meni izazivala strah.
Da je u meni izazivala strah.
Doba zrelosti, Mišel Leris
Sa francuskog preveo Nikola Trajković
_________________________________________________________________
Mirnes Sokolović
......Meni se, međutim, posebno sviđa što u svojim romanima neprestano žigošu onaj stil proste informacije, prigodna pobrojavanja ovoga i onoga, ništavilo opisa, slažući se s Bretonovim manifestnim primečanijem da tamo gde se prestane osećati, svakako treba da zaćuti. Svi su, međutim, zaboravili Mišela Lerisa, među nadrealističkim romansijerima, kao onog što je pronalazio samo ludilo i samo nesrazmer i samo turpitudu. Leris u Dobu zrelosti piše kako mu je ideal da sasma razgoliti svoje srce, da dosegne jednu iskrenost do te mere da će se pod piščevim rečenicama hartija sama zatalasati i buknuti na svaki dodir vatrenog pera. Tako, na primer, priznaje da se užasava svaki put kad vidi sebe u ogledalu, nalazeći se uvek iznova ponižavajuće ružnim. Piše kako odavno misli da je bezmalo impotentan, opisujući svoju nemoć kad se suoči sa golim ženskim telom. Prve svesne manifestacije mog seksualnog života, kaže Leris, došle su u znaku nečeg kobnog, kao da će me boleti kad budem gubio nevinost. Kao da će ostati bogalj nakon toga, jer je u pitanju itekako opasna ljubav, kao da venerične bolesti samo mene vrebaju. U ljubavnom uzbuđenju obuzima ga posvemašnja obamrlost i nemoć svih udova. Sve žene u romanu Leris vidi kao Judite koje mu odsecaju glavu, Lukrecije koje se obečašćene ubijaju i Meduze čiji ga pogled upropaštava i ledi mu krv. Približavajući svoju ludu, praskavu i magičnu ljubav, Leris će napisati kako dugo nije mogao sebi oprostiti što je jednom Vajldovu Salomu u pozorištu gledao sa ženom koju je prestao voleti, osećajući toliku krivicu da je zbog toga želeo samog sebe kazniti skinuvši se posle u kupatilu gol i izgrebavši sebe makazama po čitavom telu sa nekom pomamnom i sladostrasnom marljivošću.
Svedočeći iz svoga ugla o banketu u čast Sen Pol Rua, kao vrhunca nadrealističke hrabrosti, kada su javno 1925. prekinuli jednu svečanost protestvovaši protiv francuskog nacionalizma, što će čak završiti i sveopštom tučom, Leris kaže da je se istaknuo u svojoj hrabrosti samo iz nepromišljenosti, da je zapravo u njegovom lucidnom potezu, kada je otvorio prozor i vikao: Dole Francuska, nakon čega će se sukobi preneti i na trgove i ulice, bilo nimalo hrabrosti i mnogo ludila i ponesenosti alkoholom i euforijom, kao i straha da se neće pokazati hrabar. On će tek naglasiti da je nedeljama kasnije apsurdno trpio bolove zbog silnih udaraca koje je dobio. Vrhunac je, međutim, scena kada Leris, posle jedne pijanke, posustavši u krevetu s nekom igračicom, američkom crnkinjom, koja mu se bila mnogo svidela, u pet sati ujutro uleti u sobu svome prijatelju i zatraži brijač da se konačno uškopi. Prijatelj će mu mirno odgovoriti da nažalost ima samo električnu mašinu za brijanje, to jest da mu tog puta ne može pomoći. Nije, doista, čudno da je Lerisu, kao šašavom vrebaču ljubavi, Breton na vreme presudio i izbacio ga iz nadrealizma.
Leris svedoči da sadizam i mazohizam nisu za njega poroci, nego modusi kojim postiže veći intenzitet stvarnosti. Opivši se nasmrt on tako luta ulicama, ulazeći u različite kuće, penjući se do petih spratova i ispitujući vlasnike bordela da li je tu ona kojoj je zaboravio ime.
izvor
Mišel Leris, Fantomska Afrika
_________________________________________________________________
Mirnes Sokolović
......Meni se, međutim, posebno sviđa što u svojim romanima neprestano žigošu onaj stil proste informacije, prigodna pobrojavanja ovoga i onoga, ništavilo opisa, slažući se s Bretonovim manifestnim primečanijem da tamo gde se prestane osećati, svakako treba da zaćuti. Svi su, međutim, zaboravili Mišela Lerisa, među nadrealističkim romansijerima, kao onog što je pronalazio samo ludilo i samo nesrazmer i samo turpitudu. Leris u Dobu zrelosti piše kako mu je ideal da sasma razgoliti svoje srce, da dosegne jednu iskrenost do te mere da će se pod piščevim rečenicama hartija sama zatalasati i buknuti na svaki dodir vatrenog pera. Tako, na primer, priznaje da se užasava svaki put kad vidi sebe u ogledalu, nalazeći se uvek iznova ponižavajuće ružnim. Piše kako odavno misli da je bezmalo impotentan, opisujući svoju nemoć kad se suoči sa golim ženskim telom. Prve svesne manifestacije mog seksualnog života, kaže Leris, došle su u znaku nečeg kobnog, kao da će me boleti kad budem gubio nevinost. Kao da će ostati bogalj nakon toga, jer je u pitanju itekako opasna ljubav, kao da venerične bolesti samo mene vrebaju. U ljubavnom uzbuđenju obuzima ga posvemašnja obamrlost i nemoć svih udova. Sve žene u romanu Leris vidi kao Judite koje mu odsecaju glavu, Lukrecije koje se obečašćene ubijaju i Meduze čiji ga pogled upropaštava i ledi mu krv. Približavajući svoju ludu, praskavu i magičnu ljubav, Leris će napisati kako dugo nije mogao sebi oprostiti što je jednom Vajldovu Salomu u pozorištu gledao sa ženom koju je prestao voleti, osećajući toliku krivicu da je zbog toga želeo samog sebe kazniti skinuvši se posle u kupatilu gol i izgrebavši sebe makazama po čitavom telu sa nekom pomamnom i sladostrasnom marljivošću.
Svedočeći iz svoga ugla o banketu u čast Sen Pol Rua, kao vrhunca nadrealističke hrabrosti, kada su javno 1925. prekinuli jednu svečanost protestvovaši protiv francuskog nacionalizma, što će čak završiti i sveopštom tučom, Leris kaže da je se istaknuo u svojoj hrabrosti samo iz nepromišljenosti, da je zapravo u njegovom lucidnom potezu, kada je otvorio prozor i vikao: Dole Francuska, nakon čega će se sukobi preneti i na trgove i ulice, bilo nimalo hrabrosti i mnogo ludila i ponesenosti alkoholom i euforijom, kao i straha da se neće pokazati hrabar. On će tek naglasiti da je nedeljama kasnije apsurdno trpio bolove zbog silnih udaraca koje je dobio. Vrhunac je, međutim, scena kada Leris, posle jedne pijanke, posustavši u krevetu s nekom igračicom, američkom crnkinjom, koja mu se bila mnogo svidela, u pet sati ujutro uleti u sobu svome prijatelju i zatraži brijač da se konačno uškopi. Prijatelj će mu mirno odgovoriti da nažalost ima samo električnu mašinu za brijanje, to jest da mu tog puta ne može pomoći. Nije, doista, čudno da je Lerisu, kao šašavom vrebaču ljubavi, Breton na vreme presudio i izbacio ga iz nadrealizma.
Leris svedoči da sadizam i mazohizam nisu za njega poroci, nego modusi kojim postiže veći intenzitet stvarnosti. Opivši se nasmrt on tako luta ulicama, ulazeći u različite kuće, penjući se do petih spratova i ispitujući vlasnike bordela da li je tu ona kojoj je zaboravio ime.
izvor
Нема коментара:
Постави коментар