Zlatno runo, Robert Graves

Jason Pelias, Louvre,  K127 

Jason se vraća i donosi Zlatno runo Peliji, apulijska krater (vaza) sa crvenim figurama na crnoj pozadini, cca. 340–330. pne.



Glava 1
Sušenje ječma

Kad prvi talas grčkih zavojevača, jonsko pleme, spuštajući se iz gornjih oblasti Dunava kroz Istru i
Iliriju, stiže najzad u Tesaliju, svi domoroci, kao: Satiri, Lapiti, Etici, Flegijani i Kentauri,
povukoše se u tvrđave svojih planina. Zavojevači, koji behu veoma mnogobrojni, donesoše sobom
svoje vlastite bogove i svetinje. Kentauri, prvobitni stanovnici gore Peliona, gledahu ih kako sporo
promiču sa svojim stadima i dželepima i odlaze u ravnu Pagasu, daleko dole na zapad, gde se
zadržaše nekoliko dana; a onda, omamljeni glasovima o još bogatijoj paši na jugu, lonjani nastaviše
svoje putovanje ka tvrđavi Ftiji, i izgubiše se iz vida. U Jolku, u blizini podnožja Peliona, stajaše
drevno saborište nimfa Riba čija Vrhovna Sveštenica propisuje svete zakone za ćelu Ftijotidu. One
ne utekoše ispred Jonjana, već načiniše na njih gorgonska lica, plazeći jezike i šišteći; lonjani
mudro pređoše u Beotiju.
Jonjani naiđoše na gostoljubiv narod u Pelazgiji, kako se Grčka tada nazivala; to behu domorodni
Pelazgi izmešani sa henećanskim, krećanskim i misirskim doseljenicima, a svi sla-vljahu Trojnu
Boginju pod ovim ili pod onim imenom. Poslanici, upućeni iz Mikene, Arga, Tirinta, i drugih
gradova u časno svetište Boginje u Olimpiji, behu poučeni od nje da s dobrodošlicom dočekaju
Jonjane, ali pod strogom pogodbom da oni moraju poštovati verske običaje koji preovlađuju na
njenom području. Uljudno ponašanje i čvrsto držanje poslanika kao i ogromni zidovi gradova koji
su ih uputili, ostavili su snažan utisak na lonjane. Neradi da se vrate u Tesaliju, a bez nade u uspešno vojevanje, oni promućurno dozvoliše svojim bogovima da se priklone Boginji i postanu njeni usvojeni sinovi. Prvi jonski knez koji se revno priklonio zvao se Minija, koga je Božica otada obasipala miloštama mimo sve ostale; njegov otac, Hris, osnovao je naseobinu Eeju, na istoimenom ostrvu preko puta Pule, na severnoj strani Jadranskog mora. Kad je Minija umro, Božica mu je podarila naziv heroja i zapovedila da pedeset nimfi čuvaju njegovo veliko belo svetište u beotskom gradu Orhomenu, pored jezera Kopaida, i da sude o svetim stvarima i čitavom tom kraju. Nimfe se nisu udavale, no uzimale su ljubavnike u praznične dane, na pelazgijski način. Kekrop Misirac već je bio doneo ustanovu braka u Atiku, i Boginja je praštala tu novinu samo ukoliko oni koji je upražnjavaju ne bi vređali nju i njen pelazgijski narod; Jonjani su isto tako sklapali brakove, ali uviđajući da najčestitiji domoroci smatraju taj običaj nepristojnim, većinom su prestajali s tim od stida.

     Ubrzo je usledila druga grčka najezda, ovoga puta eoljanskog plemena, koje je bilo krepkije od
Jonjana, a došlo je preko Trakije. Oni su prošli Jolk, kao i fonjani, ali su zauzeli beotski grad
Orhomen, koji su zatekli nečuvan za vreme svetkovine. Njihovi knezovi, pridobivši nimfe
Minijinog svetišta da ih uzmu za muževe, stekoše pravo da budu vojni čuvari zemlje; i stoga se
otada nazvaše Minijcima. Oni postaše aristokracija toga dela istočne Grčke, no ne behu kadri da
prodru u Atiku ili Peloponez, jer utvrđeni grad Kadmova Teba prečaše im put. Eol, njihov veliki
predak, isto je tako dobio naziv heroja, a iz trakinske pećine, ili pukotine u zemlji, u kojoj su
njegove kosti sahranjene, ljubazno šalje zmijaste vetrove na molbu posetilaca. Ovu vlast nad vetro-
vima prenela je na nj Trojna Boginja.

    Kad je Tezej, Kralj jonske Atine, u potaji izgradio mornaricu i plenio Knos na Kreti, Minijci su se
isto tako otisnuli na more. Oni su opremili stotinu ili više brodova, koje su privukli blizu Aulide na
zaštićenim žalovima Eubejskog zaliva. Tezej, radije nego da se upusti u pomorski rat, sklopio je s
njima ugovor na kojem dve države sporazumno dele trgovačku plovidbu otetu od Krećana i
zajednički preduzimaju gonjenje gusara. Atinjani su trgovali sa lugom i Istokom, - sa gradovima u Misiru, Africi, Fenikiji, i Maloj Aziji, kao i Frigijskom Trojom, prvom tržnicom dalekog Istoka; Minijci su trgovali sa Tesalijom i Trakijom na Severu, i sa Sicilijom, Krfom, Italijom i Galijom na Zapadu. Radi svoje zapadne trgovine, Minijci su držali jedan deo svoje mornarice u Peščanom Pilu, jednom svom posedu na zapadnoj strani Peloponeza, i na taj način izbegavali su tešku plovidbu oko Rta Malea. Eolovi vetrovi, koje su nimfe njegovog svetišta vesto sabijale u svinjske bešike, bili su od velike pomoći zapovednicima minijskih brodova.

      Minijci su postali bogati, i isprva ništa ih nije remetilo u uživanju svoga kraljevstva, uglavnom zato
što su se najvećma trudili da ugode Boginji. Svog Nebeskog Boga, Diosa, koga su slavili na gori
Lafistiji u obliku ovna, javno su priznavali kao sina Majke Boginje. Ona mu je stoga dala drugo
ime, Zagrej ili Zevs, po detetu koje, govorilo se, ona rađa svake godine, kao dokaz svoje
plodnosti, u Diktejskoj pećini na Kreti, no koje se svake godine žrtvuje za dobro zemlje. Ovo
prinošenje žrtve sada je bilo obustavljeno, a Zevs je uživao povlastice odraslog božanstva. Premda
je on u nekim stvarima ima prvenstvo nad Nimfom Boginjom i Devicom Boginjom, njenim
kćerima, Majka Boginja ostala je vrhovno Božanstvo.

   Sledeći događaj u povesti Minijaca, koji se tiče ove priče o Argonautima, bio je taj što su oni
proširili svoje kraljevstvo do Pagaskog zaliva, i na sever sve do Larise u Tesaliji. Jedan gordi
minijski kralj, Atamant po imenu, pozvao je Inonu, Vrhovnu Sveštenicu saborišta u Jolku, da se
svečano venča s njim, a njene nimfe da se istovremeno venčaju s njegovim knezovima. Inona nije
mogla lako da odbije Atamanta, čoveka visokog, lepe žute kose, jer on bese doneo velike darove
za nju i za druge žene, a sem toga Minijci behu brojniji i bolje naoružani negoli njen narod iz
Ftijotide. No ako bi pristala na taj brak, to bi značilo povrediti prava Kentaura iz Peliona; Kentauri
iz bratstva Konja uvek su bili izabrani ljubavnici nimfa Riba iz Jolka, upravo onako kao što je
kentaursko saborište nimfa Vijoglava, koje su čuvale svetište heroja Iksiona uzimalo ljubavnike
samo iz bratstva Leoparda Magnešana. Inona je zatražila savet od Boginje, i upitala je da li ona i
njene nimfe treba da umore svoje muževe u svadbenoj noći, kao što su to davno pre u sličnoj prilici učinile Danaide iz Arga, ili da unište sebe skokom u more, kao što su učinile Palantide iz Atine. Ili pak, kakve su druge Boginjine naredbe? Boginja je odgovorila u jednom snu: "Sipaj nerazblaženo vino Konjovićima, a ostalo ostavi mojoj domišljatosti."

     Venčanje je bilo obavljeno sa velikim slavljem, i, kako je Inona to htela. Konjovići behu pozvani izsvojih planinskih pećina da se pridruže svetkovini. Kad oni dođoše, prisluživahu ih punim
peharima lemnjanskog vina. Kentauri slave jednog tesalijskog heroja, po imenu Sabacija, kao
pronalazača ječmenog piva, svoga obrednog pića, koje isprva prouzrokuje veliku veselost a potom
obara vernike u dubok san. Oni su sada smatrali da je ovo, njima nepoznato piće, vino, neka vrsta
piva, budući da je bilo bledo zlatne boje, premda reskijeg ukusa negoli pivo, i nije ga trebalo piti
kroz slamku, kao što se pije pivo, pošto na njemu ne pliva gusta kaša od slada. Bezbrižno su
napijali zdravice, kličući, ,,Jo Sabacije, Jo, Jo!", a godio im je slatki ukus, i tražili su još. Ali
umesto da ih uspava, vino ih je ubrzo zagrejalo pa su se stali propinjati, kolutajući očima i njišteći
od požude. Nimfa Riba osetiše bol sažaljenja, i ostavivši naglo trezne Minijce, koji su mešali vino
sa četiri dela vode, odjuriše u šume i tu polegaše sa zaljubljenim Kentaurima.

     Ovo ćudljivo ponašanje rasrdilo je minijske muževe, koji potekoše za svojim ženama i ubiše
desetinu Kentaura svojim tucanim mačevima. Sutradan Atamant pođe da napadne Kentaure u
njihovoj planinskoj tvrđavi. Oni mu se odupreše kako su najbolje mogli, boreći se kopljima od
borovine i obrušavajući krupno kamenje niz planinu; ali on ih nadvlada i potisnu na sever. Da bi ih
lišio hrabrosti da se opet vrate, uklonio je iz njenog svetišta kobiloglavi lik Bele Boginje, i, odnevši
ga dole u Jolk u Saborište Riba, prkosno je posvetio svetište na Pelionu Zevsu Ovnu, ili
Daždodavaocu Zevsu. Za neko vreme slomio je duh Kentaura; ali Inona, preko jedne od svojih
nimfa, potajno je prenela kobiloglavi lik u jednu pećinu u šumovitoj dolji na po puta do Gore Ose,
gde su se Kentauri ponovo skupili i molili Boginji da im pomogne da se osvete.

  Kralj Atamant nije znao da je Inona vratila lik Kentaurima; inače on bi se njoj obratio i sa više
drskosti nego što je to učinio.
"Ženo", kazao je, "tvoje kljusaste ljubavnike prognao sam iz Gore Peliona, zato što su oskrnavili
našu svadbenu noć. Ako se ijedan od njih, tražeći Boginjin lik, usudi da siđe opet u livade lolka,
biće uništen bez milosti. Gora Peliona sada je postala prebivalište našeg eolskog Boga, Zavsa; ona
je dostojnija njega nego što je gora Lafistija, koja je, kad se uporedi, neznatne visine."

"Pripazi se šta govoriš, mužu", odgovori Inona, "ako te već moram zvati mužem. Kako će Boginja
primiti to što si je svukao dole sa Peliona? I kako misliš da će ječam rasti, ako Konjovići ne budu
prisutni prilikom svetkovine setve, da se sadruže sa mnom i mojim Riba ženama pred očima Bele
Boginje?"

Atamant se nasmeja i odgovori: "Boginja neće zavideti svome sinu zato što je on na Pelionu. A
sad, kad svaka tvoja žena ima muža među mojim ljudima, a ti imaš mene, šta bi još htela? Mi smo
svi visoki, snažni ljudi, neuporedivo bolji u svakom pogledu od onih ludih golaća Kentaura; i biće
nam drago da vas obležemo po njivama u vreme svetkovine setve, ako vas želja obično obuzima u
to vreme."

Inona upita: "Zar si takva neznalica da veruješ da će nam naša Boginja dozvoliti da primamo u
zagrljaje vaše Ovnoviće u jednoj takvoj svetoj prilici? Ona nikad neće blagosloviti ječam ako to
učinimo. Ne, ne! Mi pristajemo da budemo vaše žene u toku većeg dela godine, ali ako hoćemo da
nam usevi napreduju, moraju nas obležati ne samo Kentauri u doba setve, već i Jarčevići Satira
koji nas pohode u vreme svečanosti kaprifikacije, kad ubrzavamo sazrevanje smokava pomoću
uboda smokvinih osa; a i ljubavnici iz drugih bratstava u sličnim prilikama kada mi to s vremena na
vreme naredi Boginja."

Atamant odgovori: "Zar si ti takva neznalica da veruješ da će ijedan pametan Grk dozvoliti svojoj
ženi da uživa u zagrljaju drugoga muškarca, pa bilo to u doba svečanosti setve ili ma u kojoj
drugoj prilici? Ti brbljaš besmislice. Smokve sazrevaju same od sebe, bez veštačke pomoći sa
strane, kao što se to može videti u zapuštenim voćnjacima u kojima svečanost nije obavljena. I
zašto bi nama Minijcima bile potrebne žene, čak i za setvu našega ječma? Heroj Triptolem je
pokazao da muškarci mogu da poseju ječam isto tako valjano kao što to mogu i žene."

"On je to učinio uz milostivu dozvolu Boginje", reče Inona, "čije svetlilo, Mesec, daje snagu
svem semenju da klija i svim plodovima da zru."

"Nije bilo potrebno tražiti njenu dozvolu", reče Atamant, "Boginja nema istinske vlasti nad žitom
ili plodovima ma kakve vrste. Potrebno je samo, dok snaga sunca malaksava, da se zrna ječma
pažljivo poseju u brazde dobro izorane njive, a potom da se zemlja izgrabulja, i onda da je kiša
blagovremeno zalije. Zevs će pustiti kišu kada ga zamolim, a novorođeno Sunce dobrodušno će
pomoći klasju da sazri. Luna je hladna i mrtva: u njoj uopšte nema stvaralačke snage."

,,A šta je sa svetom rosom?" upita Inona. "1 ona je valjda Sunčev dar?"

"Svakako nije Lunin dar", odgovori on; "ona često ne izlazi pre nego što je trava puna rose."

"Čudim se", reče Inona, "da se usuđuješ da govoriš tako o Boginji; i čudim se isto tako što si, i ne
pitajući mene, uklonio njen pošte dostojan beli lik iz svoga svetišta i zamenio ga likom njenog
usvojenog sina. Strašna te sudbina čeka, Atamante, ako ne popraviš stvari pre nego što prođe još
jedan dan i ne prikloniš se Boginji kao pokajnik. Ako je Triptolemova setva bila nagrađena
dobrom žetvom, budi uveren da je to bilo zato što je on svojom poniznošću najpre zadobio
Boginjinu milost, kao i zato što prilikom setve nije prenebregao nijednu uobičajenu ljubavnu
svetkovinu. Osem toga, nije istina da u zapuštenim voćnjacima smokve sazrevaju bez kaprifikacije.
Postoji potpun popis smokvinih stabala u ovoj zemlji, i svako stablo čuva po neka moja nimfa, ma
koliko udaljeno ili pusto bilo mesto na kojem ono raste."

"Nisam navikao da mnome vladaju žene", srdito odgovori Atamant. "Moja beotska žena, Nefela,
koja me dvori u Orhomenu, naučila je iz iskustva da se kloni moje zlovolje, i da gleda svoja posla,
a mene da ostavi na miru da radim svoja. Ja bih odista bio budala kad bih otišao u svetište u kojem
si ti Vrhovna Sveštenica, i molio tebe od svih žena da posreduješ kod Boginje da mi oprosti."

Inona se pretvarala da je zastrašena Atamantovom muškom grubošću. Milujući ga po glavi i
gladeći mu bradu, ona reče:

"Oprosti mi, mužu, što sam ti ispovedila moje verske sumnje. Biću ti poslušna u svemu. Ali obećaj
mi ovo: da će tvoji ljudi sami posejati ječam, kao što je to učinio Triptolem, bez pomoći mojih
žena. Mi se sve plašimo gneva naše Boginje ako posejemo ječam bez uobičajenih plodonosnih
obreda, pri kojima nama izgleda da je ljubavno sadruženje s Kentaurima tako neophodno."

     Tako je ona smirila Atamanta. On je nedovoljno poštovao Boginju i više se uzdao u Zevsa, koji je
pod svojim pređašnjim imenom Dios bio glavno božanstvo njegovog plemena kad je prvom došlo
u Tesaliju. U novo osvećeno svetište Daždodavaoca Zevsa na Pelionu on je preneo jedan naročito
sveti predmet sa gore Lafistije. To je bio lik Ovna Boga, izvajan od jednog hrastovog korena preko kojega je bilo prebačeno veliko ovnujsko runo obojeno morskim purpurom da odgovara onim kišnim oblicima koje ono može čarobno da dočara čak i usred leta. Zato što se kaže "kiša je zlato", a i zato što su runa ovaca na Idi, gde su, vele, Zevsa odgojili pastiri, obojena zlatnim cvetnim prahom, oko ivice runa bio je opšiven dragocen porub od tanko izvučene zlatne žice ukovrdžane u uvojke kao vuna; otuda je dobilo ime Zlatno Runo. Ogromni, vitorogi zlatni rogovi bili su pričvršćeni u zaglavlju Runa, koje je bilo prevučeno preko drvenog trupca lika. Bilo je divota pogledati to Zlatno Runo, i ono je uvek donosilo kišu kad god bi Bogu bila prinesena propisana žrtva. Sveštenici su tvrdili da Zevs uznosi k sebi lik u takvim prilikama: on se uzdiže, govorili su, u dimu žrtve kroz badžu na krovu svetišta, i odmah se ponovo spušta, mokar od prvih kapljica kiše.

     U Jolku je žetva bila završena, i bližilo se vreme jesenje setve. Inona je očekivala znak od Bele
Boginje, koja joj se opet ubrzo : javila u snu i kazala: "Inona, dobro si postupila, no i bolje ćeš
postupiti. Uzmi sve ječmeno seme iz vrčeva u mojoj svetoj odaji, gde je ono sklonjeno, i potajno
ga razdeli ženama u Ftijotidi. Naredi im da ga sasuše pred svojim domaćim ognjištima, i to svaka
dve ili tri pune žetvene merice, ali ni za živu glavu, pod pretnjom moje najstrašnije kazne, da ne
kažu nijednom muškarcu šta su učinile."

Inona zadrhta u snu, i upita: "Majko, zar možeš to da tražiš od mene? Zar oganj neće uništiti život
u svetom semenu?"
Boginja odgovori: "Učini to, ipak. U isto vreme, zatruj pečurkom i kukutom pojila minijskih
ovaca. Moj sin Zevs oteo mi je moj dom na Pelionu, i kazniču ga zato pomorom njegovih ovaca."

           Inona je verno poslušala Boginju, premda ne bez izvesne zebnje u srcu. Žene su izvršile
postavljene zadatke, i to rado, jer su mrzele svoje miniske osvajače. Minijci nisu ni slutili, kad su
im ovce uginule, da su ih to ove žene otrovale, ali su između sebe roptali protiv Atamanta. A zato
što im je zakon zabranjivao da jedu meso ma koje životinje koja je uginula drukčije sem obrednim
klanjem, bili su prisiljeni da jedu više hleba no što je to njihov običaj, i divljač kakvu god bi ulovili
u šumama; no oni ne behu osobito vični lovu.

Inona reče Atamantu: "Nadam se, mužu, da če ti setva biti srečna. Evo ječmenog semena,
sklonjenog u ovim vrčevima. Pogledaj i pomiriši kako je divno osušeno; plesnivo seme, poznato ti
je možda, ne daje obilnu žetvu."

Mesec je bio počeo da se jede; no Minijci, na čelu sa Atamantom, posejaše seme u brazde izorane
zemlje. Učinili su to bez svetkovine i molitve, a Inona i nimfe gledale su ih iz daljine i tiho se smejale. Dogodilo se da je godina bila neobično suha, i kad se ječam nije zazelenio nad tlom u
očekivano vreme, Atamant i nekoliko pratilaca popeše se na planinu, i prizvaše Daždodavaoca
Zevsa. To učiniše pomoću čegrtaljki za kišu i biko-va-rikača, i uz prinošenje na žrtvu jednog crno
ovna, čije svete butnjače, sa naslagama loja, sagoreše, a ostatak veselo pojedoše do poslednjeg
komadića. Iste večeri spusti se prijatan pljusak. "Ovo će isterati ječam, Inona, ni brige te za to", reče Atamant svojoj ženi.

     Prošlo je deset dana a na njivama još ne bese ni traga od zelenila. Inona reče Atamantu: "Pljusak
koji je Zevs poslao bio je nedovoljan. Nije dovoljno natopio zemlju. Bojim se, bacili ste seme
isuviše duboko. Moraćeš opet da prizoveš Zevsa; i zašto ne pošalješ ljude u tračko svetište tvoga
pretka Eola da zatraže dašak kišnog severoistočnog vetra?"

    Zabrinuti Atamant opet se pope na Pelion. Ovoga puta pokušao je da umilostivi Boga prinošenju
na žrtvu pedeset belih ovnova i jednog crnog, sagorevši ih u pepeo na lomačama od borovine, a sam ne okusivši ni zalogaja, da bi pokazao poniznost svoga srca; vitlao je bikom-rikačem i čegrtao zrnevljem u tikvi da su ga ruke zabolele. Zevs je te noći grmeo i sevao, i tolika se kiša sručila da se Atamant i njegovi ljudi umalo ne utopiše u poplavi pri povratku u Jolk. Potok Anauras naglo je nabujao i odneo brvno preko kojega im je valjalo preći, pa su tako morali da čekaju dok bujica prođe, i tek su se potom mogli vratiti u grad.

     Ni posle nedelju dana, iako su po njivama bile polegle travuljine koje je kiša nanela, nije se
pokazala ni jedna jedina vlat ječma. Inona reče Atamantu: "Pošto si me uverio da izostavljanje
plodonosnih obreda, o kojima sam ti govorila, nije moglo prouzrokovati propast useva, moram da
zaključim da je Zevs poslao pogrešnu vrstu kiše. Ako se ječam ne pokaže do sledećeg mladog
meseca, neki od nas moraće da skapaju od gladi. Isuviše je dockan da bi se obavila nova setva,
većina tvojih stada uginula su, a tvoji ljudi pohlepno su provaljivali u naše ambare. Što se riba tiče,
one su napustile ovaj zaliv posle dolaska tvojih Minijaca, kao što se i moglo očekivati: one
smatraju da je ovo Saborište obesvećeno."

     Inona je nagovorila svoje nimfe, koje su tobož najvećma poštovale svoje muževe, da ih sada
podbodu da zahtevaju od Atamanta da prinese treću i konačnu žrtvu. Svi Minijci su verovali da
ako Zevs neće da pošalje kišu kad mu je prinesen jedan ovan, pa ni kad je pedeset prineseno, to je
znak da on pohlepno zahte-va nešto još veće - žrtvovanje rođene dece Sveštenika Ovna. Muževi
su se saglasili sa ženama da se sada mora prineti ova ; žrtva, i jednog dana došli su u gomili Atamantu dok je stajao ¦ sumorno zabadajući palicu u neplodnu zemlju jedne njive. Najstariji između njih reče:
"Atamante, mi tebe žalimo, ali pozivamo te da bez kolebanja izvršiš svoju dužnost. Prinesi na žrtvu Ocu Zevsu svoga sina Friksa i svoju kćer Helu, i božanska kiša, , koja tada mora pasti, oživiće ječmeno seme i spašće naše ," živote."

    Isprva Atamant ne hte ni da ih čuje. Kad mu zapretiše nasiljem, on pristade da žrtvuje decu samo
tako ako to naredi Proročište u Delfima; Delfi tada behu za Grke glavni viši sud za svete stvari. Proročištem je upravljala jedna sveštenica Bele Boginje; prvobitno nju je nadahnuo jedan sveti piton, duh heroja Dionisa, koji je uživao najprisnije poverenje Boginjino i čija su pupčana vrpca i vilica ležali izloženi na jednom stolu u njegovom svetištu iza kopljane ograde. No priča se da je ovaj piton, kad su se Grci prvom spustili iz Tesalije, primetio nešto nipodaštavajuće o njihovom novom Bogu, Apolonu Strelcu. Apolon, ranije Miš demon sa ostrva Dela, moćan da širi i stišava kugu, bio je smatran kao Bog od strane henećanskih naseljenika Tempa u Tesaliji, gde je Eoljane spasao kuge. Kad su strelci Apolonovi čuli da je Dionis osporio božanstvo njihovog Boga i kazao, "Ja ću progutati tog malog miša", iz svoje dolje u Tempu krenuli su besno na Delfi, provalili Dionisovu ogradu, i triput zakucali na vrata okrugle bele grobnice. Napolje je jurnuo rasrđeni Piton, a strelci ga probodoše svojim strelama. Onda na vatri od svetih kopalja sagoreše Dionisovu pupčanu vrpcu i vilicu, i utekoše natrag u Tempe. Da okaje svoj zločin, Apolon je pristao, iako nerado, da postane kletvenik Bele Boginje, i, ušavši u praznu grobnicu u Delfima, da vrši posao koji je ranije obavljao Dionis; i on je osnovao Pitiske Igre u spomen pitona. Stoga sveštenica nije više odgonetala prošlost ili budućnost prema zmijinom sadržajnom uvijanju, premda je još uvek nosila naziv Pitonka. Umesto toga, žvakala je lišće lovora, drveta posvećenog Apolonu, koje je stvaralo u nje proročko nadahnuće. Mlade stabljike lovora prenošene su iz Tempa u Delfe i zasađene okolo svetišta, i njihove su se grane ubrzo spojile i načinile dubok hlad.

     Mesto se još uvek zvalo Pito, ili Pupčano Svetište, no Apolonovi sveštenici tumačili su da njegovo
ime dolazi od središnog položaja koje ono zauzima u Grčkoj; spomen na Dionisa je iščezao, i dugo
vremena nije obnavljan.
     Atamant je očekivao povoljan odgovor od Pitonke, jer, kao što reče: "Apolon će se sažaliti na
mene u mojoj nesreći: razumeće da je Boginja uzrok mojih nedaća - ona uporno ne dopušta
semenu da proklija. Uprkos njegove tobožnje odanosti prema njoj, on će naći neko rešenje da me
oslobodi svirepe obaveze: on mnogo duguje Eoljanima. Zar da žrtvujem svoju decu Zevsu samo
zato što se njegova majka ponaša sa uobičajenom ženskom nastranošću?" Inona je isto tako poslala u Delfe poruku po jednom beotskom pastiru, koji je znao najkraće prečice preko kršnih planina i trnovitih dolja, i upozorila je Pitonku da je Atamant uvredio ne samo Boginju, kojoj i Apolon i ona duguju vernost, već je odbio da i Zevsa umilostivi na uobičajeni način, te sa takve njegove tvrdokornosti beskrajna beda preti njegovom plemenu i plemenu Kentaura. Stoga, kad je Atamant prispeo i pokušao da ublaži Apolona darovanjem jednog zlatnog tronošca, Pitonka je odbila da dar primi; naredila mu je da svoje dvoje dece prinese na žrtvu na Gori Pelionu Daždodavaocu Zevsu, i to bez odlaganja. Isti pastir, njen glasnik, obavestio je Inonu blagovremeno, četiri ili pet dana pre povratka njenog muža, i Apolonovom odgovoru.


Glava druga


Gubitak runa

Scribd