Ako u prvoj kuvarici koja vam dođe pod ruku pogledate što piše pod čaj, verovatno ćete videti da se uop[te ne spominje, ili ćete, u najboljem slučaju, naći nekoliko redaka površnih uputa koje vam ne ukazuju na nekoliko najvažnijih stvari. To je čudno ne samo zato što je čaj jedno od glavnih uporišta civilizacije ove zemlje, jednako kao i Irske, Australije i Novog Zelanda, već i stoga što je najbolji način pripremanja čaja predmet žestokih rasprava.
Kada pogledam svoj vlastiti recept za šoljicu najboljeg čaja, nalazim ne manje nego jedanaest važnih pravila. Možda se za dva od njih svi slažu, ali barem četiri su vrlo sporna. Evo mojih jedanaest pravila, od kojih svakako smatram zlatnim.
Pre svega, valja upotrebiti indijski ili cejlonski čaj. Kineski čaj ima vrline koje danas nisu za preziranje – ali nije jako stimulativan. Nakon njega ne osećate se mudriji, hrabriji, ili optimističniji. Ko god upotrebljava taj okrepljujući izraz šoljica dobrog čaja, sigurno misli na indijski čaj. Drugo, čaj se mora praviti u malim količinama, što znači u čajniku. Čaj iz lonca uvek je bez okusa, dok vojnički čaj, iz kazana, ima okus po mazivu i kreču. Čajnik mora biti od porculana ili gline. Čajnici od srebra ili slitine kositra i antimona daju slabiji čaj, emajlirani čajnici su još gori, dok začudo, kositreni čajnik (koji je danas retkost) nije tako loš. Treće, čajnik se pre upotrebe mora zagrejati. To je bolje učiniti stavljanjem čajnika na ploču kamina, nego, kao što je uobičajeno, oplahnuti ga vrelom vodom. Četvrto, čaj mora biti jak. Za čajnik od četvrt galona ukoliko ga napunite do ruba, potrebno je oko šest punih kašika čaja. U vreme ograničenja potrošnje to sebi ne možete priuštiti svaki dan u nedelji, ali smatram da je jedna šoljica dobrog čaja bolja od dvadeset slabijih. Svi pravi ljubitelji čaja ne samo da vole jak čaj, već ga svake godine vole malo jačeg – ta je činjenica i službeno priznata davanjem dodatnih količina čaja starosnim penzionerima. Pet, čaj se stavlja direktno u čajnik. Bez cedila, vrećica od muslina ili drugih sredstava za zarobljavanje čaja. U nekim zemljama u čajnicima su ispod grlića ugrađene male cediljke za zaustavljanje zalutalih listića koji se smatraju štetnima. U stvari, možete progutati prilične količine čajnik listića bez loših posledica, a ako se čaj ne stavi u čajnik slobodno, nikad se dobro ne opari. Šesto, čajnik treba prineti kotliću s vodom, to je jedini ispravan način. U trenutku dodira s čajem voda treba stvarno ključati, što znači da u trenutku ulivanja vode u čajnik kotlić treba držati nad plamenom. Neki kažu da treba upotrebljavati vodu koja je upravo proključala, ali ja nikad nisam primetio neku razliku. Sedmo, pošto je čaj napravljen, treba ga promešati ili, još bolje, dobro protresti čajnik, a potom ostaviti da se listići slegnu. Osmo, čaj treba piti iz šoljice za doručak – to je cilindrična vrsta šoljica, a ne plosnata i plitka. U šoljicu za doručak stane veća količina, a osim toga, kod drugih vrsta šoljica čaj se napola ohladi pre nego što ga i počnete piti. Deveto, pre nego što upotrebite mleko, valja skinuti vrhnje. Premasno mleko uvek daje čaju otužan okus. Deseto, u šoljicu prvo treba uliti čaj. To je jedno od najspornijih pravila uopšte; zaista, u svakoj porodici u Britaniji postoje verovatno dva različita stava o tom problemu. Stav – prvo mleko – može izneti prilično jake argumente, ali ja smatram da se mom razlogu ne može naći prigovor. Ako prvo ulijete čaj, a potom, lagano mešajući, nalevate mleko, tačno možete odrediti potrebnu količinu mleka; ukoliko radite obrnuto, možete staviti previše mleka.
Konačno, čaj se – osim ako ga pijete na ruski način – mora piti bez šećera. Vrlo dobro znam da sam ovde u manjini. Pa ipak, kako se možete nazvati pravim ljubiteljem čaja ako mu dodavanjem šećera kvarite ukus. Bili bi jednako razumno dodati mu biber ili so. Čaj mora biti gorak, isto kao što mora biti i pivo. Ako ga zasladite, više nemate ukus čaja već osećate samo šećer; vrlo slično piće možete napraviti ako rastopite šećer u čistoj toploj vodi.
Neki će odgovoriti da ne vole sam čaj, da ga piju jedino da bi se zagrejali i okrepili, te da im je šećer potreban da ublaže ukus čaja. Tim zavedenim ljudima ja bih poručio: pokušajte piti čaj bez šećera, recimo dve nedelje, i vrlo je mala verovatnost da ćete ikada ponovo poželeti da ga kvarite zaslađivanjem.
To nisu jedine sporne tačke koje se pojavljuju u vezi s tim kako se pije čaj, ali su dovoljne da pokažu koliko je to postala profinjena navika. Postoji, također, tajnovita društvena ceremonija oko čajnika, (zatim na primer, zašto se smatra prostačkim piti čaj iz tanjirića?), a mnogo bi se toga moglo napisati o dopunskoj upotrebi čajnih listića za proricanje sudbine, predviđanje dolaska gostiju, hranjenja zečeva, lečenje opeklina i čišćenje tepiha. Vredi obratiti pažnju takvih pojedinostima kao što su grejanje čajnika i korištenje vode koja upravo ključa, tako da iz vaše dve unce, ukoliko ih upotrebljavate na pravi način, uspete dobiti dvadeset dobrih, jakih šoljica čaja.
Evening Standard, 12. januara 1946.
Preuzeto iz: Zašto pišem i drugi eseji, Napred, Zagreb 1977
izvor
Нема коментара:
Постави коментар