ANA KARENJINA
Dnevnički zapis Sofije Tolstoj na dan 24. 2.1870.god:
Sinoć mi Ljovočka reče da je smislio tip udate žene iz višeg staleža. Rekao mi je da mu je nakana da prikaže tu ženu samo kao nesrećnicu, a ne kao krivu i da su, čim ju je zamislio, sve ostale ličnosti i muški tipovi do kojih je ranije bio došao, našli sebi svoje mesto i grupisali se oko nje žene…“
1872. Tolstoj je video kako se kći pukovnika, Ana Stepanova, razuzdana ljubomorom, bacila pod voz. Njegova želja je bila da upotrebivši ovaj događaj napiše roman koji će biti iznad.
U proleće 1873. uđe grof Lav Tolstoj jedne večeri u sobu svoga najstarijeg sina koji je svojoj staroj tetki baš čitao Puškinove „Pripovetke Belkina“. Otac uze knjigu i pročita reči „Gosti se iskupiše u letnjikovcu „. „Tako treba početi !“, reče on, ode u svoju radnu sobu i napisa: „Sve se poremetilo u kući Oblonskih…“. To je bila prva rečenica „Ane Karenjine“. Današnji početak, apersi o srećnim i nesrećnim porodicama, stavljen je na čelo kasnije. Međutim, pisati „Anu Karenjinu nije bilo nimalo lako. Delo je rađeno u šest redakcija. Imenu „Ana Karenjina“ prethodila su „Moćna ženska“ i „Dva braka“. Tek u četvrtoj verziji delo dobija današnje ime. Od prve ka poslednjoj redakciji Ana dobija sve finije osobine. Karenjinu se od V redakcije dodaju mnoge nesimpatične crte. Lik Vronskog u svakoj novoj redakciji gubi mnoge pozitivne osobine. Januara 1875. i u tri sledeća meseca pojavljuju se u „Ruskom vesniku“ delovi romana. Zatim je objavljivanje prestalo jer autor nije imao vise šta da da. Naredne godine ponovo se pojavljuju novi fragmenti.“Dosadila, strašna Ana Karenjina“ pisao je Tolstoj iz Samare. „Konačno, veli u martu 1876., „moram da završim roman kog sam do guše sit.“
Delo je odštampano 1877. dobivši svoju konačnu fizionomiju.
__________________
ANA KARENJINA
Knjiga prva
Prvi deo
I
Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.
U kući Oblonskih prava je uzbuna. Žena je doznala da joj je muž bio u intimnim dnosima sa njihovom bivšom , guvernantom Francuskinjom, u njihovoj kući, pa mu je kazala da ne može živeti s njim pod istim krovom. To stanje traje evo već treći dan, i tegobno se doimalo njih dvoje supružnika i svih članova porodice, i sve čeljadi u kući. Svi su članovi porodice i čeljad osećali da njihov zajednički život nema smisla i da među ljudi koji se slučajno nađu u kakvom seoskom svratištu među sobom povezaniji negoli oni, članovi porodice i čeljad Oblonskih. Žena nije izlazila iz svojih odaja , a muža već treći dan nema kod kuće. Deca tumaraju po celoj kući kao izgubljena, Engleskinja se zavadila sa upraviteljicom i napisala pismo prijateljici moleći je da joj nađe kakvo drugo mesto; kuvar je još juče, za vreme ručka, otišao od kuće, kuhinjska pomoćnica i kočijaš su molili da ih isplate.
Trećeg dana posle svađe, knez Stepan Arkadijevič Oblonski - Stiva, kako su ga u društvu obično zvali - probudio se u uobičajeno vreme, to jest u 8 sati ujutru, ali ne u ženinoj spavaćoj sobi, već u svome kabinetu, na divanu od saktijana. Svoje punačko, brižno odnegovano telo okrene na oprugama divana, kao da želi da još dugo spava, čvrsto obgrli sa druge strane jastuk i priljubi obraz uza nj, ali odjednom skoči,sede na divan i otvori oči.
"Da, da, kako ono beše? - mislio je, sećajući se sna. - Da, kako ono beše? Aha! Da Alabin je priredio ručak u Darmštatu; ne, nije u Darmštatu, već je bilo nešto amerikansko. Da, tamo je Darmštat bio u Americi. Jeste, Alabin je davao ručak na staklenim stolovima, a stolovi su pevali: II mio
tezoro, nije samo II mio tezoro, nego nešto lepše; bili su i nekakvi mali peharčići, a i oni su bili nekakve žene”- sećao se on.
Oči Stepana Arkadijeviča veselo zasijaše, i on se smešeći zamisli "Jeste, bilo je lepo, vrlo lepo. Mnogo šta je onde bilo sjajno, ali se to rečima ne može iskazati, ni mislima čak na javi oživeti." I spazivši tračak svetlosti što se probio pored jedne suknene zavese, on veselo spusti noge s divana, potraži papuče oivičene zlaćanim saktijanom, koje mu je žena sašila ( kao dar za lanjski rođendan) i, po staroj devetogodišnjoj navici, ne ustajući, pruži ruku prema mestu gde mu je u sobi bio okačen kućni haljetak. I tada se odjednom seti kako i zašto ne spava u sobi za spavanje svoje žene, već u kabinetu; osmeh mu nestade s lica, čelo mu se nabra."Ah, ah, ah! Ah..." zajauka on, sećajući se svega što je bilo. I u mašti mu opet iziđoše pred oči sve pojedinosti njegove svađe sa ženom, sva bezizlaznost njegova položaja, i, najmučnije od svega, njegova vlastita krivica.
"Jest! Ona neće, i ne može oprostiti. I što je najstrašnije, svemu tome ja sam kriv – ja sam krivac a kriv nisam. U tome i jeste sva tragedija" - mislio je. - "Ah,ah, ah!" ponavljao je očajno sećajući se najtežih časova iz te svađe.
Najneprijatniji bio mu je onaj prvi trenutak kada vrativši se iz pozorišta veseo i zadovoljan, sa velikom kruškom za ženu u ruci, ne nađe ženu u salonu; na svoje iznenađenje ne nađe je ni u kabinetu, i najzad je ugleda ju je u spavaonici, sa nesretnim pisamcetom, koje ga je odalo.
Ona, ona uvek brižna i vredna, a po njegovu mišljenju malo ograničena Doli, sedela je nepomično s pisamcetom ruci, i s užasom, očajanjem i srdžbom ga gledala.
- Šta je ovo? Je li? - pitala je pokazujući pisamce. I pri sećanju na to, kako to često biva, Stjepana Arkadijeviča nije toliko tištilo što se to desilo, koliko to kako je odgovorio ženi na to pitanje.
Njemu se u taj mah desilo ono što se obično dešava ljudima kada iznenada budu zatečeni u nečem sramnom. On nije uspeo da podesi izraz lica prema položaju u kom se našao pred ženom pošto je otkrivena njegova krivica. Umesto da se nađe uvređen, da poriče, da se pravda, da moli za oproštenje, da ostane čak i ravnodušan – sve bi to bilo bolje od onoga što je uradio – njegovim licem posve nehotično ( “refleksi velikog mozga”, pomisli Stepan Arkadijevič, koji je voleo fiziologiju), zaigra običan, dobroćudan, i zato glup osmeh.
Taj glupi osmeh nikako nije mogao sebi da oprosti. Kad vide taj osmeh, Doli zadrhta kao od fizičkog bola, i svojom urođenom žestinom prosu potok oporih reči i pobeže iz sobe. Otada nije htela da vidi muža.
"Svemu je tome kriv onaj glupi osmeh", mislio je Stepan Arkadijevič.
"Ali šta da radim sada? Šta ću i kako ću ?" govorio je sebi u očajanju, i nije nalazio odgovora
II
Stepan Arkadijevič beše čovek pravičan prema samome sebi. Sebe nije mogao obmanjivati niti se uveravati da se kaje za svoj čin. Nije se sada mogao kajati za to što on, u svojoj trideset i četvrtoj godini, lep, zaljubljiv čovek, nije bio zaljubljen u ženu, majku petoro žive i dvoje umrle dece, koja je samo godinu dana mlađa od njega. Kajao se tek za to što nije umeo bolje tajiti od žene. Ali on je osećao svu tegobnost svoga stanja te je žalio ženu, decu i sebe. Možda bi bio bolje znao prikriti svoje grehe od žene da je očekivao da će ta vest na nju tako delovati. Nikada on nije jasno premišljao o tom pitanju, nego mu se mutno pričinjalo kako žena odavna nagađa da joj on nije veran i kako na to gleda kroz prste.
Njemu se čak činilo da ona, iznurena, postarana, već ružna i ni po čemu privlačna žena, priprosta, jedino dobra mati porodice, ako rasuđuje pravedno, mora biti popustljiva.Pokazalo se posve suprotno
»Ah, užasno! jao, jao, jao! užasno! — ponavljao je Stepan Arkadijevič, ne mogući ništa da misli. — A kako je samo sve bilo lepo dotle, kako smo lepo živeli! Ona je bila zadovoljna, sretna s decom, ja joj ni u čemu nisam smetao, prepustio sam joj da se po svojoj volji brine o deci, o domaćinstvu. Istina,ružno je što je ona bila guvernanta u našoj kući. Ružno je! Ima nečeg trivijalnog, niskog u udvaranju guvernanti svoje dece. Ali kakva guvernanta! (On se živo priseti crnih vragoljastih očiju M-elle Roland i njezina smeška.) Ali, dakako, dok je ona bila u našoj kući, ja sebi nisam dopuštao ništa. A najgore je to da je ona već... Samo još to treba da je sve to namerno! Jao, jao jao! Ali zaboga šta ću, šta ću sad?«
Odgovora ne bi, osim onoga opšteg što ga na sva najzamršenija i najnerešivija pitanja daje život. Ovo je bio odgovor: treba živeti prema potrebama dana, to jest prepustiti se zaboravu. Prepustiti se zaboravu sna više nije moguće, barem nije do noći, ne može se više vratiti onoj muzici koju su pevale žene — peharčići; dakle, treba se prepustiti zaboravu sna u životu.
»Videćemo već«, reče sebi Stepan Arkadijevič pa, ustavši navuče sivi kućni haljetak s modrom svilenom podstavom, sveže kićanke u čvor te, dobrano potegnuvši vazduh u svoj široki grudni koš, naviklim čilim korakom iskrenutih nogu, što su tako lako nosile njegovo punačko telo, priđe k prozoru,odgrne zavesu i snažno pozvoni. Na glas zvona smesta uđe stari prijatelj, sobar Matvej, noseći odelo, čizme i telegram.Odmah za Matvejem uđe i brijač s brijaćim priborom.
—Ima li spisa iz ureda?—upita Stepan Arkadijevič uzevši telegram i sedajući pred ogledalo.
—Na stolu su— odgovori Matvej, upitno saosećajno pogledavši gospodara pa, pošto je malo sačekao, doda uzlukav smešak: —Dolazili su od gazde kočijaša.
Stepan Arkadijevič ništa nije odgovorio nego je samo u ogledalu pogledao Matveja; po pogledima koji su im se sreli u ogledalu videlo se da jedan drugoga razume. Pogled Stepana Arkadijeviča kao da je pitao: »čemu ti to govoriš? Zar ne znaš?« Matvej stavi ruke u džepove svoga kaputa, iskorači te ćutke, dobrodušno, umalo ne nasmešivši se pogleda svoga gospodara.
—Naredio sam da dođu u nedelju, a dotle da ni vas ni sebe ne uznemiruju zaludu
—izreče on očito pripremljenu rečenicu.
Stepan Arkadijevič razumede da se Matvej hteo našaliti i sebe istaći. Otvorivši telegram, on ga pročita odgonetajući, kao i uvek, isprekidane reči i lice mu zasja.
— Matveju, sestra Ana Arkadijevna dolazi sutra— reče ustavivši na časak sjajnu, meku brijačevu ruku, dok mu je on krčio ružičast razdeljak između dugih kovrčastih zalisaka.
—Hvala bogu— Matvej će, pokazujući tim odgovorom da i on, isto koliko i gospodar, shvata značenje toga dolaska, to jest da Ana Arkadijevna, voljena sestra Stjepana Arkadjiča, može pomoći u mirenju muža sa ženom.
—Sami ili sa suprugom?— upita Matvej.
Stepan Arkadijevič nije mogao govoriti jer se brijač bavio gornjom usnom, pa podiže jedan prst. Matvej u ogledalu kimne glavom.
—Sami. Da se spremi gore?
—Darji Aleksandrovnoj javi, pa gde narede.
—Darji Aleksandrovnoj?— kao u neverici ponovi Matvej.
—Da, javi. I evo uzmi telegram, ali dođi da kažeš šta su rekli.
»Želite pokušati«, shvati Matvej, ali reče samo:
—Slušam, molim.
Stepan Arkadijevič je već bio umiven i počešljan i spremao se oblačiti, kad se Matvej, polako hodeći u škripavim čizmama, s telegramom u ruci vratio u sobu. Brijača više nije bilo.
—Darja Aleksandrovna mi je naredila da javim da oni odlaze. Neka rade kako im je, to jest, kako je vama volja— reče smiejući se samo očima pa se, metnuvši ruke u džepove i nakrivivši glavu, zagleda u gospodara.
Stepan Arkadijevič poćuta. Zatim se na njegovu lepom licu pokaza dobar i pomalo otužan smešak.
— A? Matveju—reče klimajući glavom.
— Ništa, gospodaru, urediće se to —reče Matvej.
—Urediti?
—Baš tako, molim.
—Misliš? Ko je to tamo? —upita Stepan Arkadijevič začuvši za vratima šuštanje ženske haljine.
— Ja sam to, molim— reče čvrst i ugodan ženski glas, a na vratima se pomoli strogo kozičavo lice Matrjone Filimonovne, dadilje.
—E pa što je, Matrjoša? —upita Stepan Arkadijevič prilazeći joj do vrata.
Uprkos tome što je Stepan Arkadijevič bio za sve kriv ženi i što je to sam osećao, gotovo su svi u kući, čak i dadilja, prvi prijatelj Darje Aleksandrovne, bili na njegovoj strani.
—E pa šta je? —reče on setno.
— Otiđite vi, gospodaru, priznajte svoju krivicu, Ako bog da biće dobro. Vrlo pate, žalosno je i gledati, a i u kući je sve strmo pošlo. Decu, gospodaru, treba žaliti. Priznajte svoju krivicu, gospodaru. Šta da se radi! Ko kašu zavari. ..
—Ama neće hteti...
—Vi ipak učinite svoje. Bog je milostiv, bogu se molite, gospodaru, bogu se molite.
—Dobro, dobro, idi— reče Stepan Arkadijevič odjednom pocrvenjevši. — E pa daj da se obučem — obrati se Matveju i odlučno skine haljetak.
Matvej je, otpuhujući nešto nevidljivo, već držao poput orme pripremljenu košulju i s očitim ju je zadovoljstvom na vukao na njegovano gospodarevo telo.
III
Pošto se obukao, Stepan se Arkadijevič poprska mirisima, popravi rukave na košulji, naviklim kretnjama razmesti po džepovima cigarete, novčanik, šibice, sat s dvostrukim lančićem i privescima pa otresavši maramicu, osećajući se čistim, mirisnim i telesno laganim uprkos svojoj nesreći, lako pocupkujući nasvakoj nozi izađe u trpezariju gde su ga već čekali njegova kafa a kraj nje pisma i spisi iz kancelarije.
Pročita pisma. Jedno je bilo vrlo neugodno —od trgovca koji je kupovao šumu na ženinom imanju. Bilo je preko potrebno prodati tu šumu; ali sada, do pomirenja sa ženom, o tome nije moglo biti ni govora. Najneugodnije pak bilo je to da se time novčani dobitak umešao u buduće pomirenje sa ženom. I misao da se on može povesti za tim dobitkom, da će radi toga da proda šumu zatražiti pomirenje sa ženom — ta ga je misao vređala.
Završivši sa pismima, Stepan Arkadijevič primakne spise iz kancelarije, hitro prelista dva predmeta, velikom olovkom načini nekoliko primjedbi pa se, odmakavši spise, prihvati kafe; uz kafu raširi još vlažne jutarnje novine te ih stane čitati.
Stepan Arkadijevič nije dobijao ni čitao liberalne novine krajnje struje, nego one koje se držala većina. I uprkos tome što ga zapravo ni nauka, ni umetnost, ni politika nisu zanimale, on se čvrsto držao onih nazora o svim tim predmetima kojih se držala većina i njegove novine, a menjao ih je samo kad bi ih većina menjala, ili, bolje reći, nije ih menjao, već bi se sami oni u njemu neprimetno menjali.
Stjepan Arkadijevič nije birao ni struje, ni nazore, nego su te struje i nazori dolazili k njemu, upravo onako kako on nije birao oblik šešira ili kaputa, nego je uzimao onaj koji se nosi. A budući da je živeo u poznatom društvu, uz kakvu-takvu potrebu umnoga rada, koja se obično razvije u zrelim godinama, imati nazore njemu je bilo isto tako preko potrebno kao i imati šešir. Ako je i bilo razloga zbog kojih je on više voleo liberalnu struju negoli konzervativnu, koje su se isto tako držali mnogi iz njegovog kruga, to nije bilo zbog toga što bi on liberalno mišljenje smatrao za razumnije, nego zbog toga što je ono bilo bliže njegovom načinu života. Liberalna je stranka govorila da je u Rusiji sve loše, i zaista, Stepan Arkadijevič je imao mnogo dugova, a novaca mu je i te kako nedostajalo. Liberalna je stranka govorila da je brak preživela tvorevina te da ga je preko potrebno preurediti, i zaista, porodični je život pružao malo zadovoljstava Stepanu Arkadijeviču i silio ga da laže i da se pretvara, a to se toliko protivilo njegovoj naravi. Liberalna je stranka govorila, ili, još bolje, smatrala da je religija samo uzda za barbarski deo stanovništva, i zaista, Stepan Arkadijevič bez boli u nogama nije mogao podneti ni kratku molitvu i nije mogao shvatiti čemu sve te strašne i uznosite reči o onom svetu kad je i na ovom vrlo veselo živeti. Ujedno je Stepanu Arkadijeviću, kako je voleo šalu, bilo ugodno katkad zbuniti mirnog čoveka time kako se ne treba zaustavljati na Rjuriku i odricati se prvoga pretka— majmuna, kad se već dičimo svojim poreklom. Dakle, liberalno mišljenje postalo je Stepanu Arkadijeviču navadom, i on je voleo svoje novine kao cigaru posle ručka zbog lake omaglice koju je ona izazivala u njegovoj glavi. Pročitao je uvodnik u kojemu se razlagalo da se u naše doba potpuno utaman diže graja oko toga kako....
IV
Darja Aleksandrovna, u domaćem žaketiću i pridenutim na potiljku pletenicama od retke, nekad guste i divne kose, ispijena, mršava lica i krupnih, uplašenih očiju koje su zbog mršavosti činile još veće, stajala je između razbacanih po sobi stvari pred otvorenim ormarom, odakle je nešto odabirala. Kad ču muževljeve korake, ona zastade gledajući vrata, i uzalud se trudeći se da svome licu da izraz strogosti i preziranja. Osećala je da ga se boji, da se boji i ovoga sastanka. Ona je i sad pokušala da uradi ono što je pokušavala već deset puta za ova tri dana: da odabere dečje i svoje stvari koje će poneti k materi, a ipak nije mogla da se na to odluči; ali je sad, kao i pre, govorila sama sebi kako to ne može tako ostati, kako ona mora nešto preduzeti, kazniti ga, postideti, osvetiti mu se ma i najmanje za bol koji joj je zadao. Jednako je još govorila da će ga ostaviti, ali je osećala da je to nemoguće; bilo je nemoguće zato što se ona nije mogla odviknuti da ga smatra svojim mužem i da ga voli. Osim toga, osećala se da će njenoj deci biti gore tamo kuda se spremala da ode s njih petoro, kad eto u svojoj kući jedva uspeva da ih gaji i neguje. I ovako, za ova tri dana, najmlađi sinčić se razboleo zato što su ga nahranili supom koja nije bila dobra; a druga deca ostala s juče skoro bez ručka. Ona je osećala da je nemogućno otputovati pa ipak, varajući sebe samu, odabirala je stvari i pretvarala se kao da će otići.
Kad ugleda muža, zavuče ruke u fioku ormara tražeći tobož nešto, i osvrte se tek onda kad joj on sasvim priđe. Njeno lice, kojem je htela dati strog i odlučan izraz, izražavao je zbunjenost i patnju.
- Doli! - reče on tihim, poniznim glasom. I uvuče vrat u ramena, želeći daizgleda jadan i pokoran, međutim, lice mu je sijalo od svežine i zdravlja.Brzim pogledom ona obuhvata od glave do pete njegovu priliku koja je sijala od svežine zdravlja. »Jest, on je srećan i zadovoljan! - pomisli - a ja?... I ta njegova odvratna dobrota, zbog koje ga svi vole i hvale: ja mrzim tu njegovu dobrotu«, pomisli ona.
Usta joj se stegoše, a mišić na desnoj strani bledo nervoznog lica zadrhta.
- Šta želite? - reče brzo, duboko iz grudi, kako običnonije govorila.
- Doli!- ponovi ondrhćućim glasom. - Ana dolazi danas.
- A šta se to mene tiče? Ja jene moguprimiti! - uzviknu Doli.
- Pa ipak, trebalo bi, Doli...
- Odlazite, odlazite, odlazite! - povika ona ne gledajući ga, kao da joj tajuzvik izazivaše fizički bol.
Stepan Arkadijevič mogao je biti miran kad je mislio o ženi, mogao se nadati da će se sve udesiti, kao što reče Matvej, i mogao je mirno čitati novine i piti kafu; ali kad je video izmučeno, paćeničko lice, kad je čuo zvuk toga glasa pokoran sudbini i očajan, disanje mu zastade, nešto ga steže u i očimu se zasijaše od suza.
- Šta je ovo? Je li? - pitala je pokazujući pisamce. I pri sećanju na to, kako to često biva, Stjepana Arkadijeviča nije toliko tištilo što se to desilo, koliko to kako je odgovorio ženi na to pitanje.
Njemu se u taj mah desilo ono što se obično dešava ljudima kada iznenada budu zatečeni u nečem sramnom. On nije uspeo da podesi izraz lica prema položaju u kom se našao pred ženom pošto je otkrivena njegova krivica. Umesto da se nađe uvređen, da poriče, da se pravda, da moli za oproštenje, da ostane čak i ravnodušan – sve bi to bilo bolje od onoga što je uradio – njegovim licem posve nehotično ( “refleksi velikog mozga”, pomisli Stepan Arkadijevič, koji je voleo fiziologiju), zaigra običan, dobroćudan, i zato glup osmeh.
Taj glupi osmeh nikako nije mogao sebi da oprosti. Kad vide taj osmeh, Doli zadrhta kao od fizičkog bola, i svojom urođenom žestinom prosu potok oporih reči i pobeže iz sobe. Otada nije htela da vidi muža.
"Svemu je tome kriv onaj glupi osmeh", mislio je Stepan Arkadijevič.
"Ali šta da radim sada? Šta ću i kako ću ?" govorio je sebi u očajanju, i nije nalazio odgovora
II
Stepan Arkadijevič beše čovek pravičan prema samome sebi. Sebe nije mogao obmanjivati niti se uveravati da se kaje za svoj čin. Nije se sada mogao kajati za to što on, u svojoj trideset i četvrtoj godini, lep, zaljubljiv čovek, nije bio zaljubljen u ženu, majku petoro žive i dvoje umrle dece, koja je samo godinu dana mlađa od njega. Kajao se tek za to što nije umeo bolje tajiti od žene. Ali on je osećao svu tegobnost svoga stanja te je žalio ženu, decu i sebe. Možda bi bio bolje znao prikriti svoje grehe od žene da je očekivao da će ta vest na nju tako delovati. Nikada on nije jasno premišljao o tom pitanju, nego mu se mutno pričinjalo kako žena odavna nagađa da joj on nije veran i kako na to gleda kroz prste.
Njemu se čak činilo da ona, iznurena, postarana, već ružna i ni po čemu privlačna žena, priprosta, jedino dobra mati porodice, ako rasuđuje pravedno, mora biti popustljiva.Pokazalo se posve suprotno
»Ah, užasno! jao, jao, jao! užasno! — ponavljao je Stepan Arkadijevič, ne mogući ništa da misli. — A kako je samo sve bilo lepo dotle, kako smo lepo živeli! Ona je bila zadovoljna, sretna s decom, ja joj ni u čemu nisam smetao, prepustio sam joj da se po svojoj volji brine o deci, o domaćinstvu. Istina,ružno je što je ona bila guvernanta u našoj kući. Ružno je! Ima nečeg trivijalnog, niskog u udvaranju guvernanti svoje dece. Ali kakva guvernanta! (On se živo priseti crnih vragoljastih očiju M-elle Roland i njezina smeška.) Ali, dakako, dok je ona bila u našoj kući, ja sebi nisam dopuštao ništa. A najgore je to da je ona već... Samo još to treba da je sve to namerno! Jao, jao jao! Ali zaboga šta ću, šta ću sad?«
Odgovora ne bi, osim onoga opšteg što ga na sva najzamršenija i najnerešivija pitanja daje život. Ovo je bio odgovor: treba živeti prema potrebama dana, to jest prepustiti se zaboravu. Prepustiti se zaboravu sna više nije moguće, barem nije do noći, ne može se više vratiti onoj muzici koju su pevale žene — peharčići; dakle, treba se prepustiti zaboravu sna u životu.
»Videćemo već«, reče sebi Stepan Arkadijevič pa, ustavši navuče sivi kućni haljetak s modrom svilenom podstavom, sveže kićanke u čvor te, dobrano potegnuvši vazduh u svoj široki grudni koš, naviklim čilim korakom iskrenutih nogu, što su tako lako nosile njegovo punačko telo, priđe k prozoru,odgrne zavesu i snažno pozvoni. Na glas zvona smesta uđe stari prijatelj, sobar Matvej, noseći odelo, čizme i telegram.Odmah za Matvejem uđe i brijač s brijaćim priborom.
—Ima li spisa iz ureda?—upita Stepan Arkadijevič uzevši telegram i sedajući pred ogledalo.
—Na stolu su— odgovori Matvej, upitno saosećajno pogledavši gospodara pa, pošto je malo sačekao, doda uzlukav smešak: —Dolazili su od gazde kočijaša.
Stepan Arkadijevič ništa nije odgovorio nego je samo u ogledalu pogledao Matveja; po pogledima koji su im se sreli u ogledalu videlo se da jedan drugoga razume. Pogled Stepana Arkadijeviča kao da je pitao: »čemu ti to govoriš? Zar ne znaš?« Matvej stavi ruke u džepove svoga kaputa, iskorači te ćutke, dobrodušno, umalo ne nasmešivši se pogleda svoga gospodara.
—Naredio sam da dođu u nedelju, a dotle da ni vas ni sebe ne uznemiruju zaludu
—izreče on očito pripremljenu rečenicu.
Stepan Arkadijevič razumede da se Matvej hteo našaliti i sebe istaći. Otvorivši telegram, on ga pročita odgonetajući, kao i uvek, isprekidane reči i lice mu zasja.
— Matveju, sestra Ana Arkadijevna dolazi sutra— reče ustavivši na časak sjajnu, meku brijačevu ruku, dok mu je on krčio ružičast razdeljak između dugih kovrčastih zalisaka.
—Hvala bogu— Matvej će, pokazujući tim odgovorom da i on, isto koliko i gospodar, shvata značenje toga dolaska, to jest da Ana Arkadijevna, voljena sestra Stjepana Arkadjiča, može pomoći u mirenju muža sa ženom.
—Sami ili sa suprugom?— upita Matvej.
Stepan Arkadijevič nije mogao govoriti jer se brijač bavio gornjom usnom, pa podiže jedan prst. Matvej u ogledalu kimne glavom.
—Sami. Da se spremi gore?
—Darji Aleksandrovnoj javi, pa gde narede.
—Darji Aleksandrovnoj?— kao u neverici ponovi Matvej.
—Da, javi. I evo uzmi telegram, ali dođi da kažeš šta su rekli.
»Želite pokušati«, shvati Matvej, ali reče samo:
—Slušam, molim.
Stepan Arkadijevič je već bio umiven i počešljan i spremao se oblačiti, kad se Matvej, polako hodeći u škripavim čizmama, s telegramom u ruci vratio u sobu. Brijača više nije bilo.
—Darja Aleksandrovna mi je naredila da javim da oni odlaze. Neka rade kako im je, to jest, kako je vama volja— reče smiejući se samo očima pa se, metnuvši ruke u džepove i nakrivivši glavu, zagleda u gospodara.
Stepan Arkadijevič poćuta. Zatim se na njegovu lepom licu pokaza dobar i pomalo otužan smešak.
— A? Matveju—reče klimajući glavom.
— Ništa, gospodaru, urediće se to —reče Matvej.
—Urediti?
—Baš tako, molim.
—Misliš? Ko je to tamo? —upita Stepan Arkadijevič začuvši za vratima šuštanje ženske haljine.
— Ja sam to, molim— reče čvrst i ugodan ženski glas, a na vratima se pomoli strogo kozičavo lice Matrjone Filimonovne, dadilje.
—E pa što je, Matrjoša? —upita Stepan Arkadijevič prilazeći joj do vrata.
Uprkos tome što je Stepan Arkadijevič bio za sve kriv ženi i što je to sam osećao, gotovo su svi u kući, čak i dadilja, prvi prijatelj Darje Aleksandrovne, bili na njegovoj strani.
—E pa šta je? —reče on setno.
— Otiđite vi, gospodaru, priznajte svoju krivicu, Ako bog da biće dobro. Vrlo pate, žalosno je i gledati, a i u kući je sve strmo pošlo. Decu, gospodaru, treba žaliti. Priznajte svoju krivicu, gospodaru. Šta da se radi! Ko kašu zavari. ..
—Ama neće hteti...
—Vi ipak učinite svoje. Bog je milostiv, bogu se molite, gospodaru, bogu se molite.
—Dobro, dobro, idi— reče Stepan Arkadijevič odjednom pocrvenjevši. — E pa daj da se obučem — obrati se Matveju i odlučno skine haljetak.
Matvej je, otpuhujući nešto nevidljivo, već držao poput orme pripremljenu košulju i s očitim ju je zadovoljstvom na vukao na njegovano gospodarevo telo.
III
Pošto se obukao, Stepan se Arkadijevič poprska mirisima, popravi rukave na košulji, naviklim kretnjama razmesti po džepovima cigarete, novčanik, šibice, sat s dvostrukim lančićem i privescima pa otresavši maramicu, osećajući se čistim, mirisnim i telesno laganim uprkos svojoj nesreći, lako pocupkujući nasvakoj nozi izađe u trpezariju gde su ga već čekali njegova kafa a kraj nje pisma i spisi iz kancelarije.
Pročita pisma. Jedno je bilo vrlo neugodno —od trgovca koji je kupovao šumu na ženinom imanju. Bilo je preko potrebno prodati tu šumu; ali sada, do pomirenja sa ženom, o tome nije moglo biti ni govora. Najneugodnije pak bilo je to da se time novčani dobitak umešao u buduće pomirenje sa ženom. I misao da se on može povesti za tim dobitkom, da će radi toga da proda šumu zatražiti pomirenje sa ženom — ta ga je misao vređala.
Završivši sa pismima, Stepan Arkadijevič primakne spise iz kancelarije, hitro prelista dva predmeta, velikom olovkom načini nekoliko primjedbi pa se, odmakavši spise, prihvati kafe; uz kafu raširi još vlažne jutarnje novine te ih stane čitati.
Stepan Arkadijevič nije dobijao ni čitao liberalne novine krajnje struje, nego one koje se držala većina. I uprkos tome što ga zapravo ni nauka, ni umetnost, ni politika nisu zanimale, on se čvrsto držao onih nazora o svim tim predmetima kojih se držala većina i njegove novine, a menjao ih je samo kad bi ih većina menjala, ili, bolje reći, nije ih menjao, već bi se sami oni u njemu neprimetno menjali.
Stjepan Arkadijevič nije birao ni struje, ni nazore, nego su te struje i nazori dolazili k njemu, upravo onako kako on nije birao oblik šešira ili kaputa, nego je uzimao onaj koji se nosi. A budući da je živeo u poznatom društvu, uz kakvu-takvu potrebu umnoga rada, koja se obično razvije u zrelim godinama, imati nazore njemu je bilo isto tako preko potrebno kao i imati šešir. Ako je i bilo razloga zbog kojih je on više voleo liberalnu struju negoli konzervativnu, koje su se isto tako držali mnogi iz njegovog kruga, to nije bilo zbog toga što bi on liberalno mišljenje smatrao za razumnije, nego zbog toga što je ono bilo bliže njegovom načinu života. Liberalna je stranka govorila da je u Rusiji sve loše, i zaista, Stepan Arkadijevič je imao mnogo dugova, a novaca mu je i te kako nedostajalo. Liberalna je stranka govorila da je brak preživela tvorevina te da ga je preko potrebno preurediti, i zaista, porodični je život pružao malo zadovoljstava Stepanu Arkadijeviču i silio ga da laže i da se pretvara, a to se toliko protivilo njegovoj naravi. Liberalna je stranka govorila, ili, još bolje, smatrala da je religija samo uzda za barbarski deo stanovništva, i zaista, Stepan Arkadijevič bez boli u nogama nije mogao podneti ni kratku molitvu i nije mogao shvatiti čemu sve te strašne i uznosite reči o onom svetu kad je i na ovom vrlo veselo živeti. Ujedno je Stepanu Arkadijeviću, kako je voleo šalu, bilo ugodno katkad zbuniti mirnog čoveka time kako se ne treba zaustavljati na Rjuriku i odricati se prvoga pretka— majmuna, kad se već dičimo svojim poreklom. Dakle, liberalno mišljenje postalo je Stepanu Arkadijeviču navadom, i on je voleo svoje novine kao cigaru posle ručka zbog lake omaglice koju je ona izazivala u njegovoj glavi. Pročitao je uvodnik u kojemu se razlagalo da se u naše doba potpuno utaman diže graja oko toga kako....
IV
Darja Aleksandrovna, u domaćem žaketiću i pridenutim na potiljku pletenicama od retke, nekad guste i divne kose, ispijena, mršava lica i krupnih, uplašenih očiju koje su zbog mršavosti činile još veće, stajala je između razbacanih po sobi stvari pred otvorenim ormarom, odakle je nešto odabirala. Kad ču muževljeve korake, ona zastade gledajući vrata, i uzalud se trudeći se da svome licu da izraz strogosti i preziranja. Osećala je da ga se boji, da se boji i ovoga sastanka. Ona je i sad pokušala da uradi ono što je pokušavala već deset puta za ova tri dana: da odabere dečje i svoje stvari koje će poneti k materi, a ipak nije mogla da se na to odluči; ali je sad, kao i pre, govorila sama sebi kako to ne može tako ostati, kako ona mora nešto preduzeti, kazniti ga, postideti, osvetiti mu se ma i najmanje za bol koji joj je zadao. Jednako je još govorila da će ga ostaviti, ali je osećala da je to nemoguće; bilo je nemoguće zato što se ona nije mogla odviknuti da ga smatra svojim mužem i da ga voli. Osim toga, osećala se da će njenoj deci biti gore tamo kuda se spremala da ode s njih petoro, kad eto u svojoj kući jedva uspeva da ih gaji i neguje. I ovako, za ova tri dana, najmlađi sinčić se razboleo zato što su ga nahranili supom koja nije bila dobra; a druga deca ostala s juče skoro bez ručka. Ona je osećala da je nemogućno otputovati pa ipak, varajući sebe samu, odabirala je stvari i pretvarala se kao da će otići.
Kad ugleda muža, zavuče ruke u fioku ormara tražeći tobož nešto, i osvrte se tek onda kad joj on sasvim priđe. Njeno lice, kojem je htela dati strog i odlučan izraz, izražavao je zbunjenost i patnju.
- Doli! - reče on tihim, poniznim glasom. I uvuče vrat u ramena, želeći daizgleda jadan i pokoran, međutim, lice mu je sijalo od svežine i zdravlja.Brzim pogledom ona obuhvata od glave do pete njegovu priliku koja je sijala od svežine zdravlja. »Jest, on je srećan i zadovoljan! - pomisli - a ja?... I ta njegova odvratna dobrota, zbog koje ga svi vole i hvale: ja mrzim tu njegovu dobrotu«, pomisli ona.
Usta joj se stegoše, a mišić na desnoj strani bledo nervoznog lica zadrhta.
- Šta želite? - reče brzo, duboko iz grudi, kako običnonije govorila.
- Doli!- ponovi ondrhćućim glasom. - Ana dolazi danas.
- A šta se to mene tiče? Ja jene moguprimiti! - uzviknu Doli.
- Pa ipak, trebalo bi, Doli...
- Odlazite, odlazite, odlazite! - povika ona ne gledajući ga, kao da joj tajuzvik izazivaše fizički bol.
Stepan Arkadijevič mogao je biti miran kad je mislio o ženi, mogao se nadati da će se sve udesiti, kao što reče Matvej, i mogao je mirno čitati novine i piti kafu; ali kad je video izmučeno, paćeničko lice, kad je čuo zvuk toga glasa pokoran sudbini i očajan, disanje mu zastade, nešto ga steže u i očimu se zasijaše od suza.
< br />
- Bože moj, šta sam učinio! Doli! Za ime božje!... Ta... - Nije mogao da nastavi, jecanje mu zastade u grlu.
Ona zatvori ormar i pogleda ga.
- Doli, šta bih ti mogao reći?... Jedino: oprosti, oprosti mi… Seti se, zar devet godina života ne mogu iskupiti trenutke, trenutke...
Ona obori oči i slušaše, očekuju šta će on reći, i čisto moleći ga da je nekako razuveri.
- Trenutke zanosa... - reče on i htede da nastavi, ali pri toj reči njene se usne opet skupiše kao od fizičkog bola, i mišić na desnom obrazu opet zaigra.
- Odlazite, odlazite odavde! - povika ona još jače - i ne govorite mi više o vašim zanosima i vašim gnusobama! Ona htede da ode, ali posrnu i pridržao seza naslon od stolice. Lice njegovo se razvuče, usne nabrekoše, oči s e napuniše suzama.
- Doli! - reče on već jecajući. - Za ime božje, pomisli na decu, ona nisu kriva! Ja sam kriv, pa mene i kazni; naredi mi da pokažem svoj greh. Gotov sam na sve što mogu. Kriv sam, ne umem ti reći koliko sam kriv. Ali oprosti mi, Doli!
Ona sede. On je čuo njeno duboko, glasno disanje, i bilo mu je neiskazano žao nje. Ona nekoliko puta pokušala da govori, ali nije mogla. On je čekao.
- Ti se sećaš dece da bi se zabavljao s njima, a ja ih sećam uvek, i znam da su sad propala - izgovori ona očigledno jednu od onih rečenica koje je, za ova tri dana, više puta ponovila.
Ona mu je kazala »ti«, i on je zahvalno pogleda i pomače se da je uzme zaruku, ali se ona s gnušanjem odmače od njega.
- Ja mislim na decu, i sve bih na svetu učinila da ih spasem; ali sama ne znam kako da ih spasem: da li tako što ću ih otrgnuti od oca, ili tako što ću ih ostaviti razvratnom ocu - jest, razvratnom ocu... Recite, posle onoga... što je bilo, zar je moguće da mi živimo zajedno? Zar je to moguće? Recite, zar je moguće? - ponavljala je podižući glas. - Posle toga, kad moj muž, otac moje dece, provodi ljubav s guvernantom svoje dece...
- Vi ste mi gadni, odvratni! - povika ona ljuteći se sve više/
- Vaše su suze - voda. Vi me nikad niste voleli; vi nemate ni srca ni plemenitosti. Mrski ste mi, gadni, tuđi, jest, sasvim tuđi! - s bolom i mržnjom izgovori ona tu za nju strašnu reč tuđi.,br /> - Pa šta da radim? Šta da radim? - govorio je on žalosnim glasom ne znajući sam šta govori, i spuštajući glavu niže i niže.
On je pogleda, i mržnja koja se izrazi na njenu licu uplaši ga i začudi. Nije uviđao da nju njegovo žaljenje draži. Ona je kod njega videla sažaljenje, a ne ljubav. »Ne, pomisli ona me mrzi, neće mi oprostiti. «
- Ah, to je strašno, strašno !- reče on.
U taj mah se u drugoj sobi zaplaka dete koje verovatno beše palo; Darja Aleksandrovna oslušnu, i lice joj se odjednom ublaži. Ona se očigledno pribirala nekoliko trenutaka, kao što nije znala gde je i šta treba da radi; zatim brzo ustade i pođe vratima.
"Eto, ona voli moje dete - pomisli on opazivši promenu na njenu licu kade dete počelo da plače - moje dete, kako onda može da mrzi mene?«
- Doli, samo još jednu reč - reče on idući za njom.
- Ako pođete za mnom, pozvaću poslugu i decu. Neka svi znaju da ste nevaljalac! Ja odlazim danas, a vi živite ovde sa svojom ljubaznicom! I ona izađe zalupivši vrata.
Stepan Arkadijevič uzdahnu, obrisa lice i laganim korakom pođe iz sobe. »Matvej kaže: sve će se udesiti; ali kako? Ja ne vidim čak ni mogućnosti. Ah,ah, kako je to strašno! I kako je prostački vikala - govorio je u sebi sećajući se vike i reči: nevaljalac i ljubaznica. - Možda su i služavke čule! Strašno prostački, strašno!« Stepan Arkadijevič postoja malo, obrisa oči, uzdahnu, i isprsivši se iziđe iz sobe.
Bio je petak, i u trpezariji je časovničar Nemac navijao sat. Stepan Arkadijevič je setio svoje šale o tom tačnom, ćelavom časovničaru: da je Nemac i »sam bio navijen da celoga veka navija satove, i nasmeši se. Stepan Arkadijevič voleo je tu šalu. »A možda će se sve udesiti! Zgodna reč udesiti - pomisli on. - Zar bi trebalo ispričati se.
-Matveje! - viknu. - Spremi, dakle, sa Marijom s: što treba za Anu Arkadijevnu, u sobi do trpezarije - reće Matveju koji uđe.
- Razumem.
Stepan Arkadijevič obuče bundu i iziđe na verandu.
- Nećete kod kuće ručati? - upita Matvej ispraćajući ga.
- Videću. Evo ti za trošak - reče, vadeći iz novčanšika deset rubalja. - Hoće li biti dosta?
- Dosta, ili ne, moraćemo se zadovoljiti - reče Matvej zalupi vrata na kolima i odstupi na verandu.
Međutim, Darja Aleksandrovna, pošto umiri dete i po zvrjanju kola poznade da je on otišao, vrati se opet u sobu spavanje. To je bilo njeno jedino utočište od domaćih briga koje bi je opkolile čim obi odatle izašla. Eto i sad, za to kratko vreme dok je bila u dečjoj sobi, Engleskinja i Matrjoška Filimonovna već su je pitale za neke stvari koje se nisu mogle odlagati, i na koje je jedino ona mogla odgovoriti: Šta da " obuče deci za šetnju? Treba li im dati mleka? Treba li poslati po drugog kuvara?
- Ah, ostavite me, ostavite! - reče ona, i vrativši se sobu za spavanje sede na isto mesto gde je razgovarala s mužem, stisnu mršave ruke s prstenjem koje je ispadalo s njenih koštunjavih prstiju, i poče u pameti prelaziti sav s razgovor s njime. "Otišao je! Ali kako je s njom svršio?-mislila je. "Da li se još sastaje s njom? Zašto ga nisam pitala? Ne, ne, tu nema izmirenja. Ako i ostanemo pod jednim krovom- mi smo tuđi jedno drugom. Zanavek tuđi"- ponovi ona, sa naročitim naglaskom, tu za nju strašnu reč. - "A kako sam ga volela, bože moj, kako sam ga volela! Kako sam volela! A zar ga sad ne volim više nego pre? Uglavnom je strašno to..." i ne dovrši misao, jer Matrjona Filimonovna zaviri na vrata.
Dopustite bar da pošaljem po moga brata - reče ona -" On će bar skuvati ručak; a ako bude kao juče, deca neće ručati do šest sati.
Dobro, idem evo odmah da naredim. Je li ko otišao po mleko?", I Darja Aleksandrovna se izgubi u brigama svakidašnjeg života i u njima utopi svoj jad, bar za neko vreme.
Ona zatvori ormar i pogleda ga.
- Doli, šta bih ti mogao reći?... Jedino: oprosti, oprosti mi… Seti se, zar devet godina života ne mogu iskupiti trenutke, trenutke...
Ona obori oči i slušaše, očekuju šta će on reći, i čisto moleći ga da je nekako razuveri.
- Trenutke zanosa... - reče on i htede da nastavi, ali pri toj reči njene se usne opet skupiše kao od fizičkog bola, i mišić na desnom obrazu opet zaigra.
- Odlazite, odlazite odavde! - povika ona još jače - i ne govorite mi više o vašim zanosima i vašim gnusobama! Ona htede da ode, ali posrnu i pridržao seza naslon od stolice. Lice njegovo se razvuče, usne nabrekoše, oči s e napuniše suzama.
- Doli! - reče on već jecajući. - Za ime božje, pomisli na decu, ona nisu kriva! Ja sam kriv, pa mene i kazni; naredi mi da pokažem svoj greh. Gotov sam na sve što mogu. Kriv sam, ne umem ti reći koliko sam kriv. Ali oprosti mi, Doli!
Ona sede. On je čuo njeno duboko, glasno disanje, i bilo mu je neiskazano žao nje. Ona nekoliko puta pokušala da govori, ali nije mogla. On je čekao.
- Ti se sećaš dece da bi se zabavljao s njima, a ja ih sećam uvek, i znam da su sad propala - izgovori ona očigledno jednu od onih rečenica koje je, za ova tri dana, više puta ponovila.
Ona mu je kazala »ti«, i on je zahvalno pogleda i pomače se da je uzme zaruku, ali se ona s gnušanjem odmače od njega.
- Ja mislim na decu, i sve bih na svetu učinila da ih spasem; ali sama ne znam kako da ih spasem: da li tako što ću ih otrgnuti od oca, ili tako što ću ih ostaviti razvratnom ocu - jest, razvratnom ocu... Recite, posle onoga... što je bilo, zar je moguće da mi živimo zajedno? Zar je to moguće? Recite, zar je moguće? - ponavljala je podižući glas. - Posle toga, kad moj muž, otac moje dece, provodi ljubav s guvernantom svoje dece...
- Vi ste mi gadni, odvratni! - povika ona ljuteći se sve više/
- Vaše su suze - voda. Vi me nikad niste voleli; vi nemate ni srca ni plemenitosti. Mrski ste mi, gadni, tuđi, jest, sasvim tuđi! - s bolom i mržnjom izgovori ona tu za nju strašnu reč tuđi.,br /> - Pa šta da radim? Šta da radim? - govorio je on žalosnim glasom ne znajući sam šta govori, i spuštajući glavu niže i niže.
On je pogleda, i mržnja koja se izrazi na njenu licu uplaši ga i začudi. Nije uviđao da nju njegovo žaljenje draži. Ona je kod njega videla sažaljenje, a ne ljubav. »Ne, pomisli ona me mrzi, neće mi oprostiti. «
- Ah, to je strašno, strašno !- reče on.
U taj mah se u drugoj sobi zaplaka dete koje verovatno beše palo; Darja Aleksandrovna oslušnu, i lice joj se odjednom ublaži. Ona se očigledno pribirala nekoliko trenutaka, kao što nije znala gde je i šta treba da radi; zatim brzo ustade i pođe vratima.
"Eto, ona voli moje dete - pomisli on opazivši promenu na njenu licu kade dete počelo da plače - moje dete, kako onda može da mrzi mene?«
- Doli, samo još jednu reč - reče on idući za njom.
- Ako pođete za mnom, pozvaću poslugu i decu. Neka svi znaju da ste nevaljalac! Ja odlazim danas, a vi živite ovde sa svojom ljubaznicom! I ona izađe zalupivši vrata.
Stepan Arkadijevič uzdahnu, obrisa lice i laganim korakom pođe iz sobe. »Matvej kaže: sve će se udesiti; ali kako? Ja ne vidim čak ni mogućnosti. Ah,ah, kako je to strašno! I kako je prostački vikala - govorio je u sebi sećajući se vike i reči: nevaljalac i ljubaznica. - Možda su i služavke čule! Strašno prostački, strašno!« Stepan Arkadijevič postoja malo, obrisa oči, uzdahnu, i isprsivši se iziđe iz sobe.
Bio je petak, i u trpezariji je časovničar Nemac navijao sat. Stepan Arkadijevič je setio svoje šale o tom tačnom, ćelavom časovničaru: da je Nemac i »sam bio navijen da celoga veka navija satove, i nasmeši se. Stepan Arkadijevič voleo je tu šalu. »A možda će se sve udesiti! Zgodna reč udesiti - pomisli on. - Zar bi trebalo ispričati se.
-Matveje! - viknu. - Spremi, dakle, sa Marijom s: što treba za Anu Arkadijevnu, u sobi do trpezarije - reće Matveju koji uđe.
- Razumem.
Stepan Arkadijevič obuče bundu i iziđe na verandu.
- Nećete kod kuće ručati? - upita Matvej ispraćajući ga.
- Videću. Evo ti za trošak - reče, vadeći iz novčanšika deset rubalja. - Hoće li biti dosta?
- Dosta, ili ne, moraćemo se zadovoljiti - reče Matvej zalupi vrata na kolima i odstupi na verandu.
Međutim, Darja Aleksandrovna, pošto umiri dete i po zvrjanju kola poznade da je on otišao, vrati se opet u sobu spavanje. To je bilo njeno jedino utočište od domaćih briga koje bi je opkolile čim obi odatle izašla. Eto i sad, za to kratko vreme dok je bila u dečjoj sobi, Engleskinja i Matrjoška Filimonovna već su je pitale za neke stvari koje se nisu mogle odlagati, i na koje je jedino ona mogla odgovoriti: Šta da " obuče deci za šetnju? Treba li im dati mleka? Treba li poslati po drugog kuvara?
- Ah, ostavite me, ostavite! - reče ona, i vrativši se sobu za spavanje sede na isto mesto gde je razgovarala s mužem, stisnu mršave ruke s prstenjem koje je ispadalo s njenih koštunjavih prstiju, i poče u pameti prelaziti sav s razgovor s njime. "Otišao je! Ali kako je s njom svršio?-mislila je. "Da li se još sastaje s njom? Zašto ga nisam pitala? Ne, ne, tu nema izmirenja. Ako i ostanemo pod jednim krovom- mi smo tuđi jedno drugom. Zanavek tuđi"- ponovi ona, sa naročitim naglaskom, tu za nju strašnu reč. - "A kako sam ga volela, bože moj, kako sam ga volela! Kako sam volela! A zar ga sad ne volim više nego pre? Uglavnom je strašno to..." i ne dovrši misao, jer Matrjona Filimonovna zaviri na vrata.
Dopustite bar da pošaljem po moga brata - reče ona -" On će bar skuvati ručak; a ako bude kao juče, deca neće ručati do šest sati.
Dobro, idem evo odmah da naredim. Je li ko otišao po mleko?", I Darja Aleksandrovna se izgubi u brigama svakidašnjeg života i u njima utopi svoj jad, bar za neko vreme.
V
Zahvaljujući svojim lepim sposobnostima Stepan Arkadijevič učio je dobro u školi, samo je bio lenj i nestašan, i zato je ostao među poslednjima.Ali bez obzira na svoj uvek raspušten život, skroman rang i mlade godine, on je zauzimao ugledno i dobro plaćeno mesto načelnika jednog sudskog nadleštva u Moskvi. To mu je mesto izradio zet Aleksije Aleksandrovič Karenjin, muž njegove sestre Ane, koji je imao jedno od najvažnijih mesta u ministarstvu u čijem je području bilo ono sudsko nadleštvo; ali i da Karenjin nije postavio svoga šuraka na to mesto, stotine drugih osoba - rođena i nerođena braća i sestre, stričevi, ujaci i tetke, izradili bi Stivi Oblonskom to,ili drugo slično mesto sa šest hiljada rubalja plate, koliko mu je trebalo,jer su njegove finansijske prilike, i pored ženinog priličnog imanja, bile traljave.
Polovina Moskve i Petrograda bili su rođaci i prijatelji Stepana Arkadijevića. On se rodio među ljudima koji su bili ili koji su postali ljudi od velikog uticaja. Jedna trećina državnika, sad već stari ljudi, bili su prijatelji njegovog oca, i poznavali su Stivu još od malena; druga trećina bila je sa njimna »ti«; a treća - njegovi dobri poznanici; prema tom, svi koji su delili zemaljska blaga u obliku dobrih mesta, zakupa, koncesija, i tome sličnog, bili su mu prijatelji, nije mogao mimoići svoga čoveka. Oblonski se dakle nije morao bog zna koliko truditi da dobije dobro mesto; trebalo je samo ne odbijati kad ga ponude, ne zavideti nikom, ne svađati se ni s kim, ne vređati se, što on po urođenoj mu dobroti nikad nije ni činio. Njemu bi bilo smešno da su mu kazali da neće dobiti mesto sa platom koja mu je potrebna, utoliko pre što on nije tražio ništa izvanredno; on je hteo samo ono što su dobijalii njegovi vršnjaci; a vršiti takvu dužnost umeo je on isto kao i svaki drugi.
Stepana Arkadijevića, zbog njegove dobre i vesele naravi besprekornog poštenja, ne samo što su voleli svi koji su ga poznavali, nego je u njemu, u njegovoj lepoj, vedroj spoljašnosti sjajnim očima, crnim obrvama, kosi, belomi rumenom licu bilo nečega što je fizički uticalo na ljude da prema njemu budu prijateljski raspoloženi i veseli kad ga sretnu. »Ah! Stiva! Oblonski! Evo ga! govorili su ljudi skoro uvek radosnim osmejkom kad bi ga videli. Ako bi se katkad desilo posle razgovora s njim neko primeti da tu nije bilo ničeg naročito radosnog, ipak, drugog ili trećeg dana, svi bi se obradovali kad bi se sreli snjim.
Služeći skoro tri godine kao načelnik jednog sudskog nadleštva u Moskvi, Stepan Arkadijevič je osim ljubavi stekao i poštovanje svojih drugova, potčinjenih mu činovnika, starešina i sviju koji su s njim imali posla. Glavne osobine Stepana Arkadijevića, koje su mu pribavile opšte poštovanje u službi, ležale su, prvo, u neobičnoj njegovoj snishodljivosti prema ljudima,koja je dolazila otuda što je bio svestan svojih nedostataka; drugo, u potpunojliberalnosti, ne onoj liberalnosti o kojoj je čitao u novinama, već onoj koja mu je bila u krvi, is kojom se on potpuno jednako ponašao prema svim ljudima, bez obzira na njihovo stanje i položaj; i treće - najveće - u potpunoj ravnodušnosti prema poslu kojim se bavio, usled čega se nije nikad zanosio i nije grešio.
Kad stiže u svoje nadleštvo, Stepan Arkadijevič, u pratnji vratara koji je ponizno nosio za njim portfelj, uđe u svoj mali kabinet, obuče uniformu i pređe u zasedanje. Pisar i ostali činovnici ustadoše, klanjajući se veselo i s poštovanjem. Stepan Arkadijevič, kao i uvek, brzo prođe na svoje mesto,rukova se sa članovima i sede. Našali se i porazgovara taman onoliko koliko je trebalo, i poče da radi. Niko nije umeo bolje od Stepana Arkadijevića naći onu granicu slobode, neizveštačenosti i zvaničnosti, koja je potrebna da se posao prijatno radi. Sekretar, veselo je poštovanje, kao i svi koji su radili u kancelariji Stepana Arkadijevića, priđe s aktima i progovori prijateljski slobodnim tonom koji beše uveo Stepan Arkadijevič.
- Ipak smo uspeli da dobijemo izveštaj iz penzenskog okružnog načelstva.Evo, izvolite...
- Dobili smo ga najzad? - reče Stepan Arkadijevič metnuvši prst između akata. - Dakle, gospodo... - I sednica otpoče.
»Kad bi oni znali - mislio je on, nagnuvši dostojanstvenu glavu i slušajući referat - kako im je predsednik, pre pola sata, izgledao kao dete kad nešto skrivi!« Oči su mu se smeškale dok se referat čitao. Do dva sata trebalo je da se radi, bez prekida, a u dva odmor i doručak.
Još nije bilo dva sata, kad se velika staklena vrata nadleštva otvoriše i neko uđe. Svi činovnici, i oni što su sedeli ispod careve slike, i oni iza zercala[5], obradovavši se u slučaju da se malo razonode, osvrnuše se prema vratima; al poslužitelj koji je stajao pred vratima, istera onoga što je bio ušao i zatvori staklena vrata.
Kad je predmet bio pročitan, Stepan Arkadijevič ustade, proteže se, i povodeći se za slobodoumnijim mišljenjem, koje je onda bilo pretežno, izvadi još u zasedanju cigarete, pa ode u svoj kabinet. Dvojica njegovih drugova,stari činovnik Njikitin i kamer-junker [6] Grinjevič iziđoše za njim.
- Završi ćemo valjda posle doručka - reče Stepan Arkadijevič.
- Kako da nećemo!- reče Njikitin.
- A taj Fomin mora da je strašna varalica - reče Grinjevič o čoveku pominjanom u predmetu koji su pretresali.
Stepan Arkadijevič se namršti kad ču te Grinjevičeve reči, dajući time na znanje kako je nepristojno pre vremena donositi ocenu - i ne odgovorim ništa.
- Ko je u ulazio? - upita poslužitelja.
- Nekakav čovek, vaše prevashodstvo, ušao bez pitanja, koliko dok sam se okrenuo. Tražio je vas. Kazao sam mu: kad iziđu članovi, tada...
- Gde je?
- Mora da je izašao u predsoblje, dosad je ovuda šetao. Evo ga - reče poslužitelj pokazujući rukom snažnog, plećatnog čoveka kovrdžave brade, koji se, ne skidajući jagnjeću šubaru, lako i brzo peo po izlizanim stepenicama od kamena. Nekakav suvonjav zvaničnik, koji je s portfeljom silazio, zastade, pogleda popreko u noge čoveka koji se brzo peo, zatim, čisto pitajući, pogledau Oblonskog.
Stepan Arkadijevič stajao je gore na stepenicama. Njegovo dobrodušno i vedro lice, uokvireno vezenom jakom uniformom, razvedri se još više kad poznade onoga koji se peo.
- Dabogme! Ljevin! Jedva jednom! - reče s prijateljskim poznaničkim osmehom, zagledajući Ljevina koji mu priđe. - Kako ti nije bilo odvratno da me tražiš u ovoj jazbini? - reče Stepan Arkadijevič, i ne zadovolji se rukovanjem, već i poljubi svog prijatelja. - Jesi li odavno došao?
- Tek što sam stigao. Mnogo sam želeo da te vidim - odgovori Ljevin osvrćući se oko sebe stidljivo i u isti mah ljutito i uznemireno.
- Hajdemo u kabinet - reče Stepan Arkadijevič, koji je poznavao čistoljubivu i rasrdljivu stidljivost svoga prijatelja, i uhvativši ga za ruku povede ga za sobom kao da ga provodi kroz neku opasnost.
Stepan Arkadijevič bio je na »ti« skoro sa svima svojim poznanicima: sa šezdesetogodišnjim starcima, sa dvadesetogodišnjim mladićima, s glumcima, ministrima, trgovcima i general-ađutantima, tako da su se mnogi od onih s kojima je bio na »ti« često nalazili na dvema krajnjim tačkama društvenog položaja, i veoma bi se začudili kad bi doznali da preko Oblonskog imaju nečeg zajedničkog. On je bio na »ti« sa svakim s kim je pio šampanj, a šampanj je pio sa svima, i zato, kad bi se pred svojim potčinjenima susreo sa nekim od svojih postidnih »ti«, kako je u šali nazivao mnoge svoje prijatelje, on je, sa urođenim mu taktom, umeo da umanji neprijatan utisak toga »ti« kod potčinjenih. Ljevin nije bio od postidnih »ti«, ali je Oblonski svojim taktom osetio da Ljevin misli kako on možda ne želi da pred potčinjenima pokaže svoju bliskost njim, i zato pohita da ga uvede u kabinet.
Ljevin je bio gotovo istih godina s Oblonskim, i nije s njim na »ti« samo po šampanjcu. Ljevin je bio njegov drug i prijatelj iz rane mladosti. Oni su se voleli, bez obzira na razne naravi i ukuse, kao što se vole drugovi koji su sprijateljili još u prvoj mladosti. Ali, kao što često biva ljudi koji su izabrali različita zanimanja, svaki od njih, premda je posle zrelog razmišljanja pravdao rad svoga prijatelja, u duši je onog drugog prezirao. Svakome se od činilo da je onaj život kojim on živi, jedini pravi život, a onaj kojim živi prijatelj - samo opsena. Oblonski se tako nije mogao uzdržati od lakog, ironičnog osmejka kad je video Ljevina. Mnogo ga je puta već video kako dolazi u Moskvu sa sela, gde je nešto radio, ali šta je radio, to Stepan Arkadijevič nije mogao dobro da razume, a nije se za to ni interesovao. Ljevin je dolazio u Moskvu uvek uzbuđen, užurban, malo snebivljiv i ljutit zbog te snebivljivosti, i najčešće s potpuno novim i neočekivanim pogledima na stvari. Stepan Arkadijevič smejao se tome, i voleo je to. Tako isto, Ljevin je u duši prezirao varoški način života svoga prijatelja i njegovu službu, koju je smatrao za besposlicu i podsmevao joj se. Razlika je bila u tome što se Oblonski, radeći ono što svi rade, smejao dobroćudno i samopouzdano; a Ljevin, bez samopouzdanja i ljutito.
- Odavno smo ti se nadali - reče Stepan Arkadijevič ulazeći u kabinet; pustio je ruku Ljevinovu, kao da je time hteo reći da je tu sad prestala opasnost. - Veoma, veoma se radujem što te vidim - nastavi on. - Šta mi radiš? Kako si? Kad došao?
Ljevin je ćutao pogledajući u nepoznata lica dvojice pomoćnika Oblonskog, a naročito u ruku elegantnog Grinjeviča sa tako dugačkim belim prstima, sa tako dugim, žutim, pri kraju savijenim noktima, i tako velikim i sjajnim dugmetima košulji, da su te ruke očigledno privlačile svu njegovu pažnju i nisu mu davale da slobodno misli.
Oblonski to odmah opazi i osmehnu se. - Ah, da, dopustite da vas upoznam - reče. - Moji pomoćnici: Filip Ivanovič Njikitin, Mihailo Stanislavič Grinjevič - i okrenuvši se Ljevinu: - član zemstva[7], novi saradnik u zemstvu, atleta koji jednom rukom diže osamdeset kilograma, stočar i lovac, i moj prijatelj Konstantin Dmitrič Ljevin, brat Sergija Ivanoviča Koznišova.
- Drago mi je - reče starac.
- Imao sam čast da upoznam vašeg brata, Sergija Ivanoviča - reče Grinjevič pružajući mu svoju tanku ruku dugim noktima.
Ljevin se namršti, rukova se hladno i odmah se okrete Oblonskom. Mada je veoma poštovao svoga brata po majci, književnika, koga je znala sva Rusija, trpeti nije mogao kad mu se neko obraća ne kao Konstantinu Ljevinu, već kao bratu čuvenoga Koznišova.
- Nisam više član zemstva. Sa svima sam se posvađao više ne idem na skupove - reče Oblonskom.
- Zar već! - osmehnu se Oblonski. - Ali kako? Zašto?
- Duga je to priča. Ispričaću ti jednom - reče Ljevin, pa odmah poče da priča. - Ukratko rečeno, uverio sam se da nikakvog rada u zemstvu nema i ne može biti - poče vatreno, kao da ga je neko maločas uvredio. - S jedne strane, igračka, igraju se parlamenta, a ja nisam ni odveć mlad, ni odveć star, da bih se zabavljao igračkama; a s druge strane (on zape), to je - sredstvo za sresku coterie[8] da dođu do novca. Nekad su to radili tutori i sudije, a sada zemstvo; ne kažem da uzimaju mito, nego da vuku plate koje nisu zaslužili - govorio je tako vatreno kao da je neko od prisutnih pobijao njegovo mišljenje.
- Aha! Ti si kao što vidim, opet u novoj fazi, u konzervativnoj - reče Stepan Arkadijevič. - Uostalom, razgovaraćemo docnije o tome.
- Da, docnije. Ali potrebno je da budem s tobom - reče Ljevin gledajući s mržnjom Grinjevičevu ruku.
Stepan Arkadijevič se lako osmehnu.
- Govorio si da više nikad nećeš obući evropsko odelo? - reče, mereći očima Ljevinovo novo odelo koje je sigurno šio neki Francuz krojač. - Dakle, vidim: nova faza.
Ljevin najedanput pocrvene, ali ne onako kao što crvene odrasli ljudi - tako da sami to ne osete, već onako kao što crvene dečaci, i osete da su smešni sa svojom stidljivošću, zbog toga se stide i crvene još više, gotovo do suza. Tako je neobično bilo videti to umno, muško lice u takvom detinjastom stanju, da ga Oblonski prestade gledati.
- Gde ćemo se videti? Vrlo, vrlo je potrebno da s tobom porazgovaram - reče Ljevin.
Oblonski kao da se zamisli.
- Znaš šta: hajdemo na doručak kod Gurina, tamo ćemo razgovarati. Ja sam slobodan do tri sata.
- Ne mogu - odgovori Ljevin, razmislivši - imam da svratim još na jedno mesto.
- Pa dobro, onda ćemo zajedno ručati.
- Ručati? Nemam ja ništa naročito, tek da ti kažem dve reči, da te nešto pitam, a posle ćemo razgovarati.
- Pa reci mi odmah te dve reči, a razgovaraćemo za ručkom.
- Hteo bih, znaš - poče Ljevin - uostalom nije ništa važno.
Lice mu odjednom posta pakosno zbog toga što se trudio da savlada svoju stidljivost.
- Šta rade Ščerbacki? Je li sve po starom? - reče.
Stepan Arkadijevič odavno zna da je Ljevin zaljubljen u njegovu svastiku Kiti, pa se neprimetno osmehnu, a oči mu veselo sinuše.
- Ti si mi kazao dve reči, a ja ti ne mogu na to odgovoriti sa dve reči, jer... Oprosti, molim te, samo za trenutak...
Uđe sekretar, s poštovanjem u kojem se ogledala i neka srdačnost i neko opšte svima sekretarima skromno saznanje o svojoj nadmoćnosti u poznavanju posla nad svojim starešinom, priđe Oblonskom s aktima, i tobož tražeći uputstva poče objašnjavati neko zapleteno mesto. Stepan Arkadijevič ga ne sasluša, metnu nežno svoju ruku na njegov rukav.
- Ne, uradite onako kao što sam vam kazao - reče, i tom se osmehnu da bi ublažio svoju primedbu; objasnivši ukratko kako on razume tu stvar, odmače akta i ponovi: Uradite tako, molim vas, Zahare Njikitiču.
Zbunjeni sekretar ode. Dok se Oblonski objašnjavao sa sekretarom, Ljevin se potpuno pribrao. Stajao je naslonjen obema rukama na stolicu, a lice mu je izražavalo podrugljivu pažnju.
- Ne razumem, ne razumem, - reče.
- Šta ne razumeš? - reče Oblonski, osmejkujući se isto onako veselo i vadeći cigaretu. Očekivao je od Ljevina neki neobičan ispad.
- Ne razumem šta vi radite - reče Ljevin sležući ramenima. - Kako možeš to tako ozbiljno raditi?
- Zašto?
- Pa zato što tu nema šta da se radi.
- To se tebi tako čini, mi smo pretrpani poslom.
- Na hartiji. Ali, jest, ti imaš dara za to - recevLjevin.
- To jest, ti misliš da meni nešto nedostaje?
- Možda je i tako - reče Ljevin. - Pa ipak ja uživam u veličanstvenosti i ponosim se što mi je prijatelj tako veliki čovek. Ali, nisi mi odgovorio na pitanje - dodade gledajući očajnim naprezanjem pravo u oči Oblonskom.
- Dobro; dobro. Počekaj malo, doći ćeš i ti do ovoga. Lako je tebi kad imaš tri hiljade lanaca u karazinskom srezu, i takve mišice, i svežinu dvanaestogodišnje devojčice - doći ćeš i ti k nama. A što se tiče onoga što si pitao: sve je isto, šteta samo što nisi tako dugo bio kod njih. - A zašto? - upita Ljevin uplašeno.
- Ništa - odgovori Oblonski. - Razgovaraćemo. A zašto si upravo došao?
- Ah, i o tome ćemo docnije govoriti - reče Ljevin pocrvenevši opet do ušiju.
- Lepo. Razumeli smo se - reče Stepan Arkadijevič. Vidiš, ja bih te pozvao svojoj kući, ali žena mi je nešto slaba. Nego znaš šta, ako hoćeš da se s njima vidiš, one će danas od četiri do pet sigurno biti u Zoološkoj bašti. Kiti ide na klizanje. Ti otidi tamo, ja ću doći po tebe, pa ćemo nekud na ručak.
- Vrlo dobro! Dakle, do viđenja!
- Samo pazi, znam, zaboravićeš, ili ćeš iznenada uteći na selo! - viknu smejući se Stepan Arkadijevič.
- Neću, zacelo.
I Ljevin iziđe iz kabineta, setivši se tek kad je već bio na vratima da je zaboravio da se oprosti s pomoćnicima Oblonskog.
- Mora da je to neki veoma energičan gospodar - reče Grinjevič kad Ljevin iziđe.
- Jeste, baćuška - odgovori Stepan Arkadijevič, mašući glavom - i ima sreće! Tri hiljade lanaca u karazinskom srezu, budućnost pred njim, i gledajte kako je svež! A ne kao mi.
- A na šta se vi žapite, Stepane Arkadijeviču?
- Pa, zlo je, ne valja - reče Stepan Arkadijevič i duboko uzdahnu.
VI
Kad je Oblonski zapitao Ljevina zašto je upravo došao, Ljevin je pocrveneo i naljutio se na sebe što je pocrveneo, jer mu nije mogao odgovoriti: »Došao sam da prosim tvoju svastiku«, iako je samo zato došao.
Ljevin i Ščerbacki behu stare moskovske plemićke kuće, koje su uvek bile u bliskim i prijateljskim odnosima. Ti su se odnosi još jače učvrstili u vreme kad je Ljevin bio student. On se bio zajedno spremao i upisao na univerzitet sa mladim knezom Ščerbackim, bratom gospođica Doli i Kiti. U to vreme Ljevin je često odlazio u kuću Ščerbackima, i zaljubio se u tu kuću. Ma koliko to izgledalo čudnovato, ali Konstantin Ljevin bio je zaljubljen baš u kuću, u porodicu, a naročito u žensku polovinu porodice Ščerbackih. Svoju majku Ljevin nije ni zapamtio, a njegova jedina sestra bila je starija od njega, tako da je u kući Ščerbackih prvi put video stari plemićki život obrazovane i čestite porodice, kojim on nije živeo, jer je ostao bez oca i majke. Svi članovi te porodice, naročito ženska polovina, činili su mu se kao zaklonjeni nekim tajanstvenim poetskim zastorom, i on ne samo da u njima nije video nikakvih mana, nego je bio uveren da se iza toga zastora, koji ih je zaklanjao, kriju samo uzvišeni osećaji i svemoguća savršenstva. Zašto su te tri gospođice govorile jednog dana engleski, a drugog francuski; zašto su određeno vreme naizmence svirale na klaviru, a zvuci se čuli i gore kod brata, gde su njih dvojica, kao studenti, učili; zašto su dolazili ti učitelji francuske književnosti, muzike, crtanja, igranja; zašto su se tri gospođice, u određeno vreme, u pratnji m-lle Linon izvozile u kočijama do Tverskog bulevara, u atlasnim bundicama - Doli u dugačkoj, Natalija u poludugačkoj, a Kiti u sasvim kratkoj, tako da su joj se dobro videle lepe nožice u zategnutim crvenim čarapama; zašto su šetale po Tverskom bulevaru u pratnji lakeja sa zlatnom kokardom na šeširu - sve i mnogo šta što se zbivalo u tom njihovom tajanstvenom svetu, Ljevin nije razumevao, ali je znao da je sve što se tamo zbiva divno, i bio je zaljubljen baš u tajanstvenost toga što se zbivalo.
Kao student umalo se nije zaljubio u najstariju, Doli; nju ubrzo udadoše za Oblonskog. Zatim se poče zaljubljivati u drugu sestru. Nekako je osećao da treba da se zaljubi u jednu od sestara, samo nije bio načisto u koju; ali, i Natalija se udade, za diplomatu Ljvova, čim je počela da izlazi u društvo. Kiti je bila još dete kad je Ljevin završio univerzitet. Mladi Ščerbacki stupi u mornaricu i udavi se u Baltičkom moru, Ljevin, iako je bio prijatelj Oblonskom, poče ređe dolaziti Ščerbackima. Ali kada je početkom ove zime, posle godinu dana došao sa sela u Moskvu i video se sa Ščerbackima, razumeo je u koju mu je od njih triju bilo suđeno da se zaljubi.
Ništa prostije, reklo bi se, već da on sa svojih trideset i dve godine, čovek od dobra roda, pre bogat nego siromah, zaprosi kneginjicu Ščerbacku; na svu priliku, svi bi rekli je on dobra prilika. Ali Ljevin je bio zaljubljen, pa mu se činilo da je Kiti savršena u svakom pogledu, da je stvorenje koje je uzdignuto iznad svega zemaljskog, a on tako nizak zemaljski stvor, da se nije moglo ni misliti da će ma ko, pa i ona sama, smatrati njega dostojnim nje.
Pošto je kao u nekom bunilu proveo u Moskvi dva meseca, viđajući se s Kiti skoro svakog dana na različitim sastancima u velikom svetu, koji je počeo pohađati samo da bi se sretao sa njom, on iznenada odluči da od toga ne može biti ništa vrati se u svoje selo.
Ljevinovo uverenje da od toga ne može biti ništa osnivalo se na tom: da je on u očima njenih rođaka bio rđava nedostojna prilika za divnu Kiti, i da ga ni sama Kiti ne može voleti. U očima njenih rođaka on nema nikakvo uobičajeno, određeno zanimanje i položaj u društvu; dok su njegovi drugovi, sad, kad je njemu trideset i dve godine, postali: i pukovnik i carev ađutant, neko profesor, neko direktor banke ili železničke direkcije, ili predsednik čitavog jednog državnog nadleštva, kao na primer Oblonski; a on (on je vrlo dobro znao kakav mora izgledati u očima sveta), on je plemić-spahija koji gleda da zapati što više krava, koji ide u lov šljuke, podiže zgrade na svom imanju, što će reći: čovek bez ikakva talenta, od koga ništa ne može biti, i koji, društvenim pojmovima, radi ono što rade ljudi koji nizašta nisu sposobni.
Tajanstvena i divna Kiti nije mogla voleti tako ružna čoveka za kakvog je on sebe smatrao, i, što je glavno, čoveka tako običnog, koji se ničim nije istakao. Osim toga, njegovi pređašnji odnosi prema Kiti - odnosi odraslog čoveka prema detetu, što je poticalo od njegova drugovanja s njenim bratom - činili su mu se kao nova prepreka njegovoj ljubavi. Ružnog i dobrog čoveka, u kakve je on sebe ubrajao, mogli su, mislio je on, voleti kao dobrog prijatelja, ali da takav čovek bude voljen ljubavlju kojom je on voleo Kiti, za to bi trebalo biti lep, i, što je glavno, neobičan čovek. Ljevin je slušao da žene često vole i ružne, obične ljude, ali tome nije verovao, jer je sudio po sebi: on je mogao voleti samo lepe, tajanstvene i neobične žene.
Međutim, posle dvomesečne usamljenosti na selu, on uverio da ovo nije bila jedna od onih zaljubljenosti kakve je osećao u ranoj mladosti; da mu ovo osećanje ni za trenutak ne daje mira; da on ne može živeti dok se ne reši pitanje: hoće li ona biti njegova žena ili ne, i da njegovo očajanje dolazi samo od uobraženja, jer on nema nikakvih dokaza da će ga tamo odbiti. I sad je eto došao u Moskvu sa čvrstom namerom da Kiti zaprosi i da se oženi, ako ga prime. Ili... nije mogao ni misli šta će biti s njim, ako ga odbiju.
Polovina Moskve i Petrograda bili su rođaci i prijatelji Stepana Arkadijevića. On se rodio među ljudima koji su bili ili koji su postali ljudi od velikog uticaja. Jedna trećina državnika, sad već stari ljudi, bili su prijatelji njegovog oca, i poznavali su Stivu još od malena; druga trećina bila je sa njimna »ti«; a treća - njegovi dobri poznanici; prema tom, svi koji su delili zemaljska blaga u obliku dobrih mesta, zakupa, koncesija, i tome sličnog, bili su mu prijatelji, nije mogao mimoići svoga čoveka. Oblonski se dakle nije morao bog zna koliko truditi da dobije dobro mesto; trebalo je samo ne odbijati kad ga ponude, ne zavideti nikom, ne svađati se ni s kim, ne vređati se, što on po urođenoj mu dobroti nikad nije ni činio. Njemu bi bilo smešno da su mu kazali da neće dobiti mesto sa platom koja mu je potrebna, utoliko pre što on nije tražio ništa izvanredno; on je hteo samo ono što su dobijalii njegovi vršnjaci; a vršiti takvu dužnost umeo je on isto kao i svaki drugi.
Stepana Arkadijevića, zbog njegove dobre i vesele naravi besprekornog poštenja, ne samo što su voleli svi koji su ga poznavali, nego je u njemu, u njegovoj lepoj, vedroj spoljašnosti sjajnim očima, crnim obrvama, kosi, belomi rumenom licu bilo nečega što je fizički uticalo na ljude da prema njemu budu prijateljski raspoloženi i veseli kad ga sretnu. »Ah! Stiva! Oblonski! Evo ga! govorili su ljudi skoro uvek radosnim osmejkom kad bi ga videli. Ako bi se katkad desilo posle razgovora s njim neko primeti da tu nije bilo ničeg naročito radosnog, ipak, drugog ili trećeg dana, svi bi se obradovali kad bi se sreli snjim.
Služeći skoro tri godine kao načelnik jednog sudskog nadleštva u Moskvi, Stepan Arkadijevič je osim ljubavi stekao i poštovanje svojih drugova, potčinjenih mu činovnika, starešina i sviju koji su s njim imali posla. Glavne osobine Stepana Arkadijevića, koje su mu pribavile opšte poštovanje u službi, ležale su, prvo, u neobičnoj njegovoj snishodljivosti prema ljudima,koja je dolazila otuda što je bio svestan svojih nedostataka; drugo, u potpunojliberalnosti, ne onoj liberalnosti o kojoj je čitao u novinama, već onoj koja mu je bila u krvi, is kojom se on potpuno jednako ponašao prema svim ljudima, bez obzira na njihovo stanje i položaj; i treće - najveće - u potpunoj ravnodušnosti prema poslu kojim se bavio, usled čega se nije nikad zanosio i nije grešio.
Kad stiže u svoje nadleštvo, Stepan Arkadijevič, u pratnji vratara koji je ponizno nosio za njim portfelj, uđe u svoj mali kabinet, obuče uniformu i pređe u zasedanje. Pisar i ostali činovnici ustadoše, klanjajući se veselo i s poštovanjem. Stepan Arkadijevič, kao i uvek, brzo prođe na svoje mesto,rukova se sa članovima i sede. Našali se i porazgovara taman onoliko koliko je trebalo, i poče da radi. Niko nije umeo bolje od Stepana Arkadijevića naći onu granicu slobode, neizveštačenosti i zvaničnosti, koja je potrebna da se posao prijatno radi. Sekretar, veselo je poštovanje, kao i svi koji su radili u kancelariji Stepana Arkadijevića, priđe s aktima i progovori prijateljski slobodnim tonom koji beše uveo Stepan Arkadijevič.
- Ipak smo uspeli da dobijemo izveštaj iz penzenskog okružnog načelstva.Evo, izvolite...
- Dobili smo ga najzad? - reče Stepan Arkadijevič metnuvši prst između akata. - Dakle, gospodo... - I sednica otpoče.
»Kad bi oni znali - mislio je on, nagnuvši dostojanstvenu glavu i slušajući referat - kako im je predsednik, pre pola sata, izgledao kao dete kad nešto skrivi!« Oči su mu se smeškale dok se referat čitao. Do dva sata trebalo je da se radi, bez prekida, a u dva odmor i doručak.
Još nije bilo dva sata, kad se velika staklena vrata nadleštva otvoriše i neko uđe. Svi činovnici, i oni što su sedeli ispod careve slike, i oni iza zercala[5], obradovavši se u slučaju da se malo razonode, osvrnuše se prema vratima; al poslužitelj koji je stajao pred vratima, istera onoga što je bio ušao i zatvori staklena vrata.
Kad je predmet bio pročitan, Stepan Arkadijevič ustade, proteže se, i povodeći se za slobodoumnijim mišljenjem, koje je onda bilo pretežno, izvadi još u zasedanju cigarete, pa ode u svoj kabinet. Dvojica njegovih drugova,stari činovnik Njikitin i kamer-junker [6] Grinjevič iziđoše za njim.
- Završi ćemo valjda posle doručka - reče Stepan Arkadijevič.
- Kako da nećemo!- reče Njikitin.
- A taj Fomin mora da je strašna varalica - reče Grinjevič o čoveku pominjanom u predmetu koji su pretresali.
Stepan Arkadijevič se namršti kad ču te Grinjevičeve reči, dajući time na znanje kako je nepristojno pre vremena donositi ocenu - i ne odgovorim ništa.
- Ko je u ulazio? - upita poslužitelja.
- Nekakav čovek, vaše prevashodstvo, ušao bez pitanja, koliko dok sam se okrenuo. Tražio je vas. Kazao sam mu: kad iziđu članovi, tada...
- Gde je?
- Mora da je izašao u predsoblje, dosad je ovuda šetao. Evo ga - reče poslužitelj pokazujući rukom snažnog, plećatnog čoveka kovrdžave brade, koji se, ne skidajući jagnjeću šubaru, lako i brzo peo po izlizanim stepenicama od kamena. Nekakav suvonjav zvaničnik, koji je s portfeljom silazio, zastade, pogleda popreko u noge čoveka koji se brzo peo, zatim, čisto pitajući, pogledau Oblonskog.
Stepan Arkadijevič stajao je gore na stepenicama. Njegovo dobrodušno i vedro lice, uokvireno vezenom jakom uniformom, razvedri se još više kad poznade onoga koji se peo.
- Dabogme! Ljevin! Jedva jednom! - reče s prijateljskim poznaničkim osmehom, zagledajući Ljevina koji mu priđe. - Kako ti nije bilo odvratno da me tražiš u ovoj jazbini? - reče Stepan Arkadijevič, i ne zadovolji se rukovanjem, već i poljubi svog prijatelja. - Jesi li odavno došao?
- Tek što sam stigao. Mnogo sam želeo da te vidim - odgovori Ljevin osvrćući se oko sebe stidljivo i u isti mah ljutito i uznemireno.
- Hajdemo u kabinet - reče Stepan Arkadijevič, koji je poznavao čistoljubivu i rasrdljivu stidljivost svoga prijatelja, i uhvativši ga za ruku povede ga za sobom kao da ga provodi kroz neku opasnost.
Stepan Arkadijevič bio je na »ti« skoro sa svima svojim poznanicima: sa šezdesetogodišnjim starcima, sa dvadesetogodišnjim mladićima, s glumcima, ministrima, trgovcima i general-ađutantima, tako da su se mnogi od onih s kojima je bio na »ti« često nalazili na dvema krajnjim tačkama društvenog položaja, i veoma bi se začudili kad bi doznali da preko Oblonskog imaju nečeg zajedničkog. On je bio na »ti« sa svakim s kim je pio šampanj, a šampanj je pio sa svima, i zato, kad bi se pred svojim potčinjenima susreo sa nekim od svojih postidnih »ti«, kako je u šali nazivao mnoge svoje prijatelje, on je, sa urođenim mu taktom, umeo da umanji neprijatan utisak toga »ti« kod potčinjenih. Ljevin nije bio od postidnih »ti«, ali je Oblonski svojim taktom osetio da Ljevin misli kako on možda ne želi da pred potčinjenima pokaže svoju bliskost njim, i zato pohita da ga uvede u kabinet.
Ljevin je bio gotovo istih godina s Oblonskim, i nije s njim na »ti« samo po šampanjcu. Ljevin je bio njegov drug i prijatelj iz rane mladosti. Oni su se voleli, bez obzira na razne naravi i ukuse, kao što se vole drugovi koji su sprijateljili još u prvoj mladosti. Ali, kao što često biva ljudi koji su izabrali različita zanimanja, svaki od njih, premda je posle zrelog razmišljanja pravdao rad svoga prijatelja, u duši je onog drugog prezirao. Svakome se od činilo da je onaj život kojim on živi, jedini pravi život, a onaj kojim živi prijatelj - samo opsena. Oblonski se tako nije mogao uzdržati od lakog, ironičnog osmejka kad je video Ljevina. Mnogo ga je puta već video kako dolazi u Moskvu sa sela, gde je nešto radio, ali šta je radio, to Stepan Arkadijevič nije mogao dobro da razume, a nije se za to ni interesovao. Ljevin je dolazio u Moskvu uvek uzbuđen, užurban, malo snebivljiv i ljutit zbog te snebivljivosti, i najčešće s potpuno novim i neočekivanim pogledima na stvari. Stepan Arkadijevič smejao se tome, i voleo je to. Tako isto, Ljevin je u duši prezirao varoški način života svoga prijatelja i njegovu službu, koju je smatrao za besposlicu i podsmevao joj se. Razlika je bila u tome što se Oblonski, radeći ono što svi rade, smejao dobroćudno i samopouzdano; a Ljevin, bez samopouzdanja i ljutito.
- Odavno smo ti se nadali - reče Stepan Arkadijevič ulazeći u kabinet; pustio je ruku Ljevinovu, kao da je time hteo reći da je tu sad prestala opasnost. - Veoma, veoma se radujem što te vidim - nastavi on. - Šta mi radiš? Kako si? Kad došao?
Ljevin je ćutao pogledajući u nepoznata lica dvojice pomoćnika Oblonskog, a naročito u ruku elegantnog Grinjeviča sa tako dugačkim belim prstima, sa tako dugim, žutim, pri kraju savijenim noktima, i tako velikim i sjajnim dugmetima košulji, da su te ruke očigledno privlačile svu njegovu pažnju i nisu mu davale da slobodno misli.
Oblonski to odmah opazi i osmehnu se. - Ah, da, dopustite da vas upoznam - reče. - Moji pomoćnici: Filip Ivanovič Njikitin, Mihailo Stanislavič Grinjevič - i okrenuvši se Ljevinu: - član zemstva[7], novi saradnik u zemstvu, atleta koji jednom rukom diže osamdeset kilograma, stočar i lovac, i moj prijatelj Konstantin Dmitrič Ljevin, brat Sergija Ivanoviča Koznišova.
- Drago mi je - reče starac.
- Imao sam čast da upoznam vašeg brata, Sergija Ivanoviča - reče Grinjevič pružajući mu svoju tanku ruku dugim noktima.
Ljevin se namršti, rukova se hladno i odmah se okrete Oblonskom. Mada je veoma poštovao svoga brata po majci, književnika, koga je znala sva Rusija, trpeti nije mogao kad mu se neko obraća ne kao Konstantinu Ljevinu, već kao bratu čuvenoga Koznišova.
- Nisam više član zemstva. Sa svima sam se posvađao više ne idem na skupove - reče Oblonskom.
- Zar već! - osmehnu se Oblonski. - Ali kako? Zašto?
- Duga je to priča. Ispričaću ti jednom - reče Ljevin, pa odmah poče da priča. - Ukratko rečeno, uverio sam se da nikakvog rada u zemstvu nema i ne može biti - poče vatreno, kao da ga je neko maločas uvredio. - S jedne strane, igračka, igraju se parlamenta, a ja nisam ni odveć mlad, ni odveć star, da bih se zabavljao igračkama; a s druge strane (on zape), to je - sredstvo za sresku coterie[8] da dođu do novca. Nekad su to radili tutori i sudije, a sada zemstvo; ne kažem da uzimaju mito, nego da vuku plate koje nisu zaslužili - govorio je tako vatreno kao da je neko od prisutnih pobijao njegovo mišljenje.
- Aha! Ti si kao što vidim, opet u novoj fazi, u konzervativnoj - reče Stepan Arkadijevič. - Uostalom, razgovaraćemo docnije o tome.
- Da, docnije. Ali potrebno je da budem s tobom - reče Ljevin gledajući s mržnjom Grinjevičevu ruku.
Stepan Arkadijevič se lako osmehnu.
- Govorio si da više nikad nećeš obući evropsko odelo? - reče, mereći očima Ljevinovo novo odelo koje je sigurno šio neki Francuz krojač. - Dakle, vidim: nova faza.
Ljevin najedanput pocrvene, ali ne onako kao što crvene odrasli ljudi - tako da sami to ne osete, već onako kao što crvene dečaci, i osete da su smešni sa svojom stidljivošću, zbog toga se stide i crvene još više, gotovo do suza. Tako je neobično bilo videti to umno, muško lice u takvom detinjastom stanju, da ga Oblonski prestade gledati.
- Gde ćemo se videti? Vrlo, vrlo je potrebno da s tobom porazgovaram - reče Ljevin.
Oblonski kao da se zamisli.
- Znaš šta: hajdemo na doručak kod Gurina, tamo ćemo razgovarati. Ja sam slobodan do tri sata.
- Ne mogu - odgovori Ljevin, razmislivši - imam da svratim još na jedno mesto.
- Pa dobro, onda ćemo zajedno ručati.
- Ručati? Nemam ja ništa naročito, tek da ti kažem dve reči, da te nešto pitam, a posle ćemo razgovarati.
- Pa reci mi odmah te dve reči, a razgovaraćemo za ručkom.
- Hteo bih, znaš - poče Ljevin - uostalom nije ništa važno.
Lice mu odjednom posta pakosno zbog toga što se trudio da savlada svoju stidljivost.
- Šta rade Ščerbacki? Je li sve po starom? - reče.
Stepan Arkadijevič odavno zna da je Ljevin zaljubljen u njegovu svastiku Kiti, pa se neprimetno osmehnu, a oči mu veselo sinuše.
- Ti si mi kazao dve reči, a ja ti ne mogu na to odgovoriti sa dve reči, jer... Oprosti, molim te, samo za trenutak...
Uđe sekretar, s poštovanjem u kojem se ogledala i neka srdačnost i neko opšte svima sekretarima skromno saznanje o svojoj nadmoćnosti u poznavanju posla nad svojim starešinom, priđe Oblonskom s aktima, i tobož tražeći uputstva poče objašnjavati neko zapleteno mesto. Stepan Arkadijevič ga ne sasluša, metnu nežno svoju ruku na njegov rukav.
- Ne, uradite onako kao što sam vam kazao - reče, i tom se osmehnu da bi ublažio svoju primedbu; objasnivši ukratko kako on razume tu stvar, odmače akta i ponovi: Uradite tako, molim vas, Zahare Njikitiču.
Zbunjeni sekretar ode. Dok se Oblonski objašnjavao sa sekretarom, Ljevin se potpuno pribrao. Stajao je naslonjen obema rukama na stolicu, a lice mu je izražavalo podrugljivu pažnju.
- Ne razumem, ne razumem, - reče.
- Šta ne razumeš? - reče Oblonski, osmejkujući se isto onako veselo i vadeći cigaretu. Očekivao je od Ljevina neki neobičan ispad.
- Ne razumem šta vi radite - reče Ljevin sležući ramenima. - Kako možeš to tako ozbiljno raditi?
- Zašto?
- Pa zato što tu nema šta da se radi.
- To se tebi tako čini, mi smo pretrpani poslom.
- Na hartiji. Ali, jest, ti imaš dara za to - recevLjevin.
- To jest, ti misliš da meni nešto nedostaje?
- Možda je i tako - reče Ljevin. - Pa ipak ja uživam u veličanstvenosti i ponosim se što mi je prijatelj tako veliki čovek. Ali, nisi mi odgovorio na pitanje - dodade gledajući očajnim naprezanjem pravo u oči Oblonskom.
- Dobro; dobro. Počekaj malo, doći ćeš i ti do ovoga. Lako je tebi kad imaš tri hiljade lanaca u karazinskom srezu, i takve mišice, i svežinu dvanaestogodišnje devojčice - doći ćeš i ti k nama. A što se tiče onoga što si pitao: sve je isto, šteta samo što nisi tako dugo bio kod njih. - A zašto? - upita Ljevin uplašeno.
- Ništa - odgovori Oblonski. - Razgovaraćemo. A zašto si upravo došao?
- Ah, i o tome ćemo docnije govoriti - reče Ljevin pocrvenevši opet do ušiju.
- Lepo. Razumeli smo se - reče Stepan Arkadijevič. Vidiš, ja bih te pozvao svojoj kući, ali žena mi je nešto slaba. Nego znaš šta, ako hoćeš da se s njima vidiš, one će danas od četiri do pet sigurno biti u Zoološkoj bašti. Kiti ide na klizanje. Ti otidi tamo, ja ću doći po tebe, pa ćemo nekud na ručak.
- Vrlo dobro! Dakle, do viđenja!
- Samo pazi, znam, zaboravićeš, ili ćeš iznenada uteći na selo! - viknu smejući se Stepan Arkadijevič.
- Neću, zacelo.
I Ljevin iziđe iz kabineta, setivši se tek kad je već bio na vratima da je zaboravio da se oprosti s pomoćnicima Oblonskog.
- Mora da je to neki veoma energičan gospodar - reče Grinjevič kad Ljevin iziđe.
- Jeste, baćuška - odgovori Stepan Arkadijevič, mašući glavom - i ima sreće! Tri hiljade lanaca u karazinskom srezu, budućnost pred njim, i gledajte kako je svež! A ne kao mi.
- A na šta se vi žapite, Stepane Arkadijeviču?
- Pa, zlo je, ne valja - reče Stepan Arkadijevič i duboko uzdahnu.
VI
Kad je Oblonski zapitao Ljevina zašto je upravo došao, Ljevin je pocrveneo i naljutio se na sebe što je pocrveneo, jer mu nije mogao odgovoriti: »Došao sam da prosim tvoju svastiku«, iako je samo zato došao.
Ljevin i Ščerbacki behu stare moskovske plemićke kuće, koje su uvek bile u bliskim i prijateljskim odnosima. Ti su se odnosi još jače učvrstili u vreme kad je Ljevin bio student. On se bio zajedno spremao i upisao na univerzitet sa mladim knezom Ščerbackim, bratom gospođica Doli i Kiti. U to vreme Ljevin je često odlazio u kuću Ščerbackima, i zaljubio se u tu kuću. Ma koliko to izgledalo čudnovato, ali Konstantin Ljevin bio je zaljubljen baš u kuću, u porodicu, a naročito u žensku polovinu porodice Ščerbackih. Svoju majku Ljevin nije ni zapamtio, a njegova jedina sestra bila je starija od njega, tako da je u kući Ščerbackih prvi put video stari plemićki život obrazovane i čestite porodice, kojim on nije živeo, jer je ostao bez oca i majke. Svi članovi te porodice, naročito ženska polovina, činili su mu se kao zaklonjeni nekim tajanstvenim poetskim zastorom, i on ne samo da u njima nije video nikakvih mana, nego je bio uveren da se iza toga zastora, koji ih je zaklanjao, kriju samo uzvišeni osećaji i svemoguća savršenstva. Zašto su te tri gospođice govorile jednog dana engleski, a drugog francuski; zašto su određeno vreme naizmence svirale na klaviru, a zvuci se čuli i gore kod brata, gde su njih dvojica, kao studenti, učili; zašto su dolazili ti učitelji francuske književnosti, muzike, crtanja, igranja; zašto su se tri gospođice, u određeno vreme, u pratnji m-lle Linon izvozile u kočijama do Tverskog bulevara, u atlasnim bundicama - Doli u dugačkoj, Natalija u poludugačkoj, a Kiti u sasvim kratkoj, tako da su joj se dobro videle lepe nožice u zategnutim crvenim čarapama; zašto su šetale po Tverskom bulevaru u pratnji lakeja sa zlatnom kokardom na šeširu - sve i mnogo šta što se zbivalo u tom njihovom tajanstvenom svetu, Ljevin nije razumevao, ali je znao da je sve što se tamo zbiva divno, i bio je zaljubljen baš u tajanstvenost toga što se zbivalo.
Kao student umalo se nije zaljubio u najstariju, Doli; nju ubrzo udadoše za Oblonskog. Zatim se poče zaljubljivati u drugu sestru. Nekako je osećao da treba da se zaljubi u jednu od sestara, samo nije bio načisto u koju; ali, i Natalija se udade, za diplomatu Ljvova, čim je počela da izlazi u društvo. Kiti je bila još dete kad je Ljevin završio univerzitet. Mladi Ščerbacki stupi u mornaricu i udavi se u Baltičkom moru, Ljevin, iako je bio prijatelj Oblonskom, poče ređe dolaziti Ščerbackima. Ali kada je početkom ove zime, posle godinu dana došao sa sela u Moskvu i video se sa Ščerbackima, razumeo je u koju mu je od njih triju bilo suđeno da se zaljubi.
Ništa prostije, reklo bi se, već da on sa svojih trideset i dve godine, čovek od dobra roda, pre bogat nego siromah, zaprosi kneginjicu Ščerbacku; na svu priliku, svi bi rekli je on dobra prilika. Ali Ljevin je bio zaljubljen, pa mu se činilo da je Kiti savršena u svakom pogledu, da je stvorenje koje je uzdignuto iznad svega zemaljskog, a on tako nizak zemaljski stvor, da se nije moglo ni misliti da će ma ko, pa i ona sama, smatrati njega dostojnim nje.
Pošto je kao u nekom bunilu proveo u Moskvi dva meseca, viđajući se s Kiti skoro svakog dana na različitim sastancima u velikom svetu, koji je počeo pohađati samo da bi se sretao sa njom, on iznenada odluči da od toga ne može biti ništa vrati se u svoje selo.
Ljevinovo uverenje da od toga ne može biti ništa osnivalo se na tom: da je on u očima njenih rođaka bio rđava nedostojna prilika za divnu Kiti, i da ga ni sama Kiti ne može voleti. U očima njenih rođaka on nema nikakvo uobičajeno, određeno zanimanje i položaj u društvu; dok su njegovi drugovi, sad, kad je njemu trideset i dve godine, postali: i pukovnik i carev ađutant, neko profesor, neko direktor banke ili železničke direkcije, ili predsednik čitavog jednog državnog nadleštva, kao na primer Oblonski; a on (on je vrlo dobro znao kakav mora izgledati u očima sveta), on je plemić-spahija koji gleda da zapati što više krava, koji ide u lov šljuke, podiže zgrade na svom imanju, što će reći: čovek bez ikakva talenta, od koga ništa ne može biti, i koji, društvenim pojmovima, radi ono što rade ljudi koji nizašta nisu sposobni.
Tajanstvena i divna Kiti nije mogla voleti tako ružna čoveka za kakvog je on sebe smatrao, i, što je glavno, čoveka tako običnog, koji se ničim nije istakao. Osim toga, njegovi pređašnji odnosi prema Kiti - odnosi odraslog čoveka prema detetu, što je poticalo od njegova drugovanja s njenim bratom - činili su mu se kao nova prepreka njegovoj ljubavi. Ružnog i dobrog čoveka, u kakve je on sebe ubrajao, mogli su, mislio je on, voleti kao dobrog prijatelja, ali da takav čovek bude voljen ljubavlju kojom je on voleo Kiti, za to bi trebalo biti lep, i, što je glavno, neobičan čovek. Ljevin je slušao da žene često vole i ružne, obične ljude, ali tome nije verovao, jer je sudio po sebi: on je mogao voleti samo lepe, tajanstvene i neobične žene.
Međutim, posle dvomesečne usamljenosti na selu, on uverio da ovo nije bila jedna od onih zaljubljenosti kakve je osećao u ranoj mladosti; da mu ovo osećanje ni za trenutak ne daje mira; da on ne može živeti dok se ne reši pitanje: hoće li ona biti njegova žena ili ne, i da njegovo očajanje dolazi samo od uobraženja, jer on nema nikakvih dokaza da će ga tamo odbiti. I sad je eto došao u Moskvu sa čvrstom namerom da Kiti zaprosi i da se oženi, ako ga prime. Ili... nije mogao ni misli šta će biti s njim, ako ga odbiju.
VII
Ljevin je stigao jutarnjim vozom u Moskvu i odseo kod svoga starijeg brata po majci, Koznišova. Pošto se presvukao, ušao je bratu u kabinet, u nameri da mu odmah ispriča zašto je došao, i da ga upita za savet; ali brat nije bio sam. Kod njega se našao poznati profesor filozofije, koji je iz Harkova doputovao da izgladi nekakav nesporazum ponikao među njima u jednom važnom filozofskom pitanju. Profesor se vatreno borio protiv materijalista, a Sergije Koznišov pažljivo je pratio tu polemiku, i kad je pročitao poslednji profesorov članak, saopštio mu je u pismu neke zamerke, prebacujući mu da je postao odveć popustljiv prema materijalistima. I profesor odmah doputova da se objasne. Govorilo se o temi[9] koja je onda bila u modi: ima li granice između psihičkih i fizioloških pojava u ljudskoj delatnosti, i gde je ta granica?
Sergije Ivanovič dočeka brata sa svojim ljubaznim i osmejkom sa kojim je dočekivao svakoga, predstavi ga profesoru i nastavi razgovor.
Omalen čovek u naočarima, žut u licu, niska čela, prekide za trenutak razgovor da se pozdravi, i nastavi onda govor ne obraćajući pažnju na Ljevina. Ljevin sede, očekujući da profesor ode, ali ga ubrzo zainteresova predmet o kojem su govorili.
Ljevin je nailazio u časopisima na članke[10] o kojima se sad tu govorilo, čitao ih i interesovao se njima, jer su pisci u razvijali osnove prirodnih nauka, koje su Ljevinu, prirodnjaku po struci, bile poznate; samo što on naučne zaključke o čovekovu poreklu od životinje, o refleksima, o biologiji i sociologiji nikad nije dovodio u vezu s pitanjima o značaju koji život i smrt imaju za njega samoga, pitanja koja su mu u poslednje vreme češće dolazila na pamet.
Slušajući njihov razgovor, zapazio je da oni vezuju naučna pitanja sa intimno čovečnim pitanjima, i nekoliko puta su se već gotovo dotakli bili tih pitanja, ali uvek, čim bi, kako se činilo, došli blizu najvažnijem, odmah bi se opet udaljavali i ponovo se udubljivali u oblast finih podela, uslovnih pogodaba, citata, nagoveštaja, pozivanja na autoritete, tako da je on, Ljevin,jedva razumevao o čemu govore.
- Ne mogu dopustiti - reče Sergije Ivanovič sa urođenom mu jasnošću i razgovetnošću u izražavanju i sa elegancijom dikcije - ni u kom slučaju se ne mogu složiti s Kajsom[11], da sve moje predstave o spoljašnjem svetu dolaze od utisaka. Najosnovniji pojam o bitisanju nisam dobio putem osećanja; i nemamo ni naročitog organa pomoću kojeg bismo došli do toga pojma.
- Jest, ali oni - Vurst i Knaust, i Pripasov - oni će vam odgovoriti da vaše saznanje o bitisanju potiče iz ukupnosti svih osećanja, da je to saznanje, dakle, rezultat osećanja. Vurst čak otvoreno govori: čim nema osećanja, nema ni pojma o bitisanju.
- Naprotiv, ja kažem - poče Sergije Ivanovič.
Ljevinu se u taj mah učini da se oni, došavši najglavnijeg, opet udaljuju, i odluči da profesora upita:
- Prema tome, kad se moja čula ugase, kad telo umre, onda ne može više biti ni bića?
Jetko, i kao s nekim intelektualnim bolom što je prekinut u mislima, profesor pogleda toga čudnovatog pitača koji više liči na onoga što vuče lađu nego na filozofa, pa skrenu pogled na Sergija Ivanoviča, kao da ga pita: vredi li tu govoriti? Sergije Ivanovič, koji nije govorio ni blizu s onom napregnutošću i jednostranošću s kojima je to radio profesor i u čijoj je glavi ostajalo mesta i da profesoru odgovori, i da u isto vreme razume to prosto i prirodno gledište sa kojeg je pitanje bilo postavljeno, osmehnu se i reče:
- Još nemamo prava da rešavamo to pitanje.
- Nemamo podataka - potvrdi profesor, i nastavi svoje dokazivanje. - Ne - govorio je - ja samo ističem: ako osećanju, kao što veli Pripasov, služi kao podloga utisak onda moramo strogo razlikovati ta dva pojma.
Ljevin nije više slušao, čekao je samo da profesor ode.
VIII
Ljevin je stigao jutarnjim vozom u Moskvu i odseo kod svoga starijeg brata po majci, Koznišova. Pošto se presvukao, ušao je bratu u kabinet, u nameri da mu odmah ispriča zašto je došao, i da ga upita za savet; ali brat nije bio sam. Kod njega se našao poznati profesor filozofije, koji je iz Harkova doputovao da izgladi nekakav nesporazum ponikao među njima u jednom važnom filozofskom pitanju. Profesor se vatreno borio protiv materijalista, a Sergije Koznišov pažljivo je pratio tu polemiku, i kad je pročitao poslednji profesorov članak, saopštio mu je u pismu neke zamerke, prebacujući mu da je postao odveć popustljiv prema materijalistima. I profesor odmah doputova da se objasne. Govorilo se o temi[9] koja je onda bila u modi: ima li granice između psihičkih i fizioloških pojava u ljudskoj delatnosti, i gde je ta granica?
Sergije Ivanovič dočeka brata sa svojim ljubaznim i osmejkom sa kojim je dočekivao svakoga, predstavi ga profesoru i nastavi razgovor.
Omalen čovek u naočarima, žut u licu, niska čela, prekide za trenutak razgovor da se pozdravi, i nastavi onda govor ne obraćajući pažnju na Ljevina. Ljevin sede, očekujući da profesor ode, ali ga ubrzo zainteresova predmet o kojem su govorili.
Ljevin je nailazio u časopisima na članke[10] o kojima se sad tu govorilo, čitao ih i interesovao se njima, jer su pisci u razvijali osnove prirodnih nauka, koje su Ljevinu, prirodnjaku po struci, bile poznate; samo što on naučne zaključke o čovekovu poreklu od životinje, o refleksima, o biologiji i sociologiji nikad nije dovodio u vezu s pitanjima o značaju koji život i smrt imaju za njega samoga, pitanja koja su mu u poslednje vreme češće dolazila na pamet.
Slušajući njihov razgovor, zapazio je da oni vezuju naučna pitanja sa intimno čovečnim pitanjima, i nekoliko puta su se već gotovo dotakli bili tih pitanja, ali uvek, čim bi, kako se činilo, došli blizu najvažnijem, odmah bi se opet udaljavali i ponovo se udubljivali u oblast finih podela, uslovnih pogodaba, citata, nagoveštaja, pozivanja na autoritete, tako da je on, Ljevin,jedva razumevao o čemu govore.
- Ne mogu dopustiti - reče Sergije Ivanovič sa urođenom mu jasnošću i razgovetnošću u izražavanju i sa elegancijom dikcije - ni u kom slučaju se ne mogu složiti s Kajsom[11], da sve moje predstave o spoljašnjem svetu dolaze od utisaka. Najosnovniji pojam o bitisanju nisam dobio putem osećanja; i nemamo ni naročitog organa pomoću kojeg bismo došli do toga pojma.
- Jest, ali oni - Vurst i Knaust, i Pripasov - oni će vam odgovoriti da vaše saznanje o bitisanju potiče iz ukupnosti svih osećanja, da je to saznanje, dakle, rezultat osećanja. Vurst čak otvoreno govori: čim nema osećanja, nema ni pojma o bitisanju.
- Naprotiv, ja kažem - poče Sergije Ivanovič.
Ljevinu se u taj mah učini da se oni, došavši najglavnijeg, opet udaljuju, i odluči da profesora upita:
- Prema tome, kad se moja čula ugase, kad telo umre, onda ne može više biti ni bića?
Jetko, i kao s nekim intelektualnim bolom što je prekinut u mislima, profesor pogleda toga čudnovatog pitača koji više liči na onoga što vuče lađu nego na filozofa, pa skrenu pogled na Sergija Ivanoviča, kao da ga pita: vredi li tu govoriti? Sergije Ivanovič, koji nije govorio ni blizu s onom napregnutošću i jednostranošću s kojima je to radio profesor i u čijoj je glavi ostajalo mesta i da profesoru odgovori, i da u isto vreme razume to prosto i prirodno gledište sa kojeg je pitanje bilo postavljeno, osmehnu se i reče:
- Još nemamo prava da rešavamo to pitanje.
- Nemamo podataka - potvrdi profesor, i nastavi svoje dokazivanje. - Ne - govorio je - ja samo ističem: ako osećanju, kao što veli Pripasov, služi kao podloga utisak onda moramo strogo razlikovati ta dva pojma.
Ljevin nije više slušao, čekao je samo da profesor ode.
VIII
Kad profesor ode, Sergije Ivanovič se okrete bratu.
- Milo mi je što si došao. Hoćeš li se zadržati? Kako gazdinstvo?
Ljevin je znao da gazdinstvo nimalo ne zanima starijeg brata, i da je tim pitanjem on hteo jedino da mu učini zadovoljstvo, i zato odgovori samo o prodaji pšenice i o novcu.
Ljevin je hteo da kaže bratu kako je naumio da se ženi, i ga zamoli za savet; čak se čvrsto bio odlučio na to; ali kad se sastao s bratom, kad je čuo njegov razgovor s profesorom, kad je zatim čuo kako brat i nehotice, kao s neke visine, pita za gazdinstvo (imanje njihove majke nije bilo podeljeno, i Ljevin upravljao i svojim i bratovljevim delom), Ljevin oseti nekako ne može zapodenuti razgovor s bratom o svojoj odluci se ženi. Osećao je da brat to neće onako shvatiti kako bi želeo.
- A šta se radi kod vas u zemstvu? - zapita Sergije Ivanovič, koga je zemstvo neobično zanimalo; on mu pripisivao veliki značaj.
- Pravo da ti kažem, ne znam...
- Kako to?... Pa ti si član uprave?
- Nisam više; istupio sam, i ne idem više na sednice odgovori Ljevin.
- Šteta! - reče Sergije Ivanovič namrštivši se.
Da bi se opravdao, Ljevin poče pričati šta se radi na sednicama u njegovom srezu.
- Uvek ti je to tako! - prekide ga Sergije Ivanovič. - Mi smo, Rusi, uvek takvi. Možda nam je to i dobra strana, ta sposobnost da vidimo svoje mane, ali preterujemo, tešimo se ironijom koja nam je uvek na jeziku. Reći ću ti samo toliko: daj ti takva prava, kao što je vaša ustanova zemstva, drugom narodu u Evropi, Nemcima i Englezima, oni bi s njima izvojevali slobodu; a mi se samo podsmevamo.
- Šta ću? - reče Ljevin pokunjeno. - To je bio moj poslednji pokušaj. Ja sam iskreno pokušavao. Ne mogu, nisam za to stvoren.
Nije istina da nisi za to stvoren - reče Sergije Ivanovič - već rđavo shvataš stvar.
- Može biti - reče Ljevin tužno.
- A znaš li da je brat Nikolaj opet ovde?
Brat Nikolaj bio je rođeni i stariji brat Konstantina Ljevina, a brat po majci Sergiju Ivanoviču, propao čovek koji je proćerdao veći deo svoga imanja u najsumnjivijem i rđavom društvu, a s braćom bio u svađi.
- Šta kažeš? - uzviknu Ljevin zaprepašćeno. - Otkud znaš?
- Video ga Prokofije na ulici.
- Ovde u Moskvi? Znaš li gde je? - Ljevin ustade, kao da htede odmah otići.
- Kajem se što sam ti kazao - reče Sergije Ivanovič, vrteći glavom i posmatrajući uzbuđenje mlađeg brata. - Slao sam da doznam gde živi, i poslao mu menicu koju sam za njega isplatio Trubinu. Evo šta mi je odgovorio.
I Sergije Ivanovič izvuče ispod pritiskivača pisamce i dade ga bratu.
Ljevin pročita pisamce napisano neobičnim, njemu poznatim rukopisom: »Molim vas, ostavite me na miru; to je jedino što tražim od svoje drage braće. Nikolaj Ljevin.«
Ljevin pročita, i ne dižući glave stajaše s pisamcetom u ruci pred Sergijem Ivanovičem.
U njegovoj se duši borila želja da zaboravi nesrećnog brata i saznanje da to nije lepo.
- On očigledno hoće da me uvredi - nastavi Sergije Ivanovič - ali on me ne može uvrediti, i ja bih od sveg srca želeo da mu pomognem, samo, znam da je to nemogućno.
- Jest, jest - ponovi Ljevin. - Ja razumem i cenim tvoje odnose prema njemu, ali ja ću ga ipak potražiti.
- Ako baš hoćeš, potraži ga, ali ja ti ne savetujem – reče Sergije Ivanovič. - To jest, što se mene tiče, Ja se ne bojim da će on tebe posvađati sa mnom; ali tebe radi ti savetujem da ne ideš. Tu nema pomoći. Uostalom, radi kako hoćeš.
- Možda i nema pomoći, samo, ja osećam, naročito sada – ali to je drugo - osećam da ne bih mogao biti miran.
- To ja ne razumem - reče Sergije Ivanovič. - Ali jedno znam - dodade - ovo nam je nauk da budemo smerni. Počeo sam drukčije i snishodljivo da gledam na ono što se zove podlost, otkad je naš brat Nikolaj postao ovo što je... Ti znaš šta je učinio...
- Ah, to je strašno, strašno! - ponovi Ljevin.
Doznavši bratovljevu adresu od lakeja Sergija Ivanoviča, Ljevin htede odmah da ide, ali promislivši malo, ostavi to za uveče. Da bi stekao duševni mir, trebalo je pre svega da reši ono pitanje zbog kojeg je došao u Moskvu. Od brata Ljevin je otišao u kancelariju Oblonskom, i doznavši gde će biti Ščerbacke, ode tamo gde mu rekoše da će moći da nađe Kiti.
- Milo mi je što si došao. Hoćeš li se zadržati? Kako gazdinstvo?
Ljevin je znao da gazdinstvo nimalo ne zanima starijeg brata, i da je tim pitanjem on hteo jedino da mu učini zadovoljstvo, i zato odgovori samo o prodaji pšenice i o novcu.
Ljevin je hteo da kaže bratu kako je naumio da se ženi, i ga zamoli za savet; čak se čvrsto bio odlučio na to; ali kad se sastao s bratom, kad je čuo njegov razgovor s profesorom, kad je zatim čuo kako brat i nehotice, kao s neke visine, pita za gazdinstvo (imanje njihove majke nije bilo podeljeno, i Ljevin upravljao i svojim i bratovljevim delom), Ljevin oseti nekako ne može zapodenuti razgovor s bratom o svojoj odluci se ženi. Osećao je da brat to neće onako shvatiti kako bi želeo.
- A šta se radi kod vas u zemstvu? - zapita Sergije Ivanovič, koga je zemstvo neobično zanimalo; on mu pripisivao veliki značaj.
- Pravo da ti kažem, ne znam...
- Kako to?... Pa ti si član uprave?
- Nisam više; istupio sam, i ne idem više na sednice odgovori Ljevin.
- Šteta! - reče Sergije Ivanovič namrštivši se.
Da bi se opravdao, Ljevin poče pričati šta se radi na sednicama u njegovom srezu.
- Uvek ti je to tako! - prekide ga Sergije Ivanovič. - Mi smo, Rusi, uvek takvi. Možda nam je to i dobra strana, ta sposobnost da vidimo svoje mane, ali preterujemo, tešimo se ironijom koja nam je uvek na jeziku. Reći ću ti samo toliko: daj ti takva prava, kao što je vaša ustanova zemstva, drugom narodu u Evropi, Nemcima i Englezima, oni bi s njima izvojevali slobodu; a mi se samo podsmevamo.
- Šta ću? - reče Ljevin pokunjeno. - To je bio moj poslednji pokušaj. Ja sam iskreno pokušavao. Ne mogu, nisam za to stvoren.
Nije istina da nisi za to stvoren - reče Sergije Ivanovič - već rđavo shvataš stvar.
- Može biti - reče Ljevin tužno.
- A znaš li da je brat Nikolaj opet ovde?
Brat Nikolaj bio je rođeni i stariji brat Konstantina Ljevina, a brat po majci Sergiju Ivanoviču, propao čovek koji je proćerdao veći deo svoga imanja u najsumnjivijem i rđavom društvu, a s braćom bio u svađi.
- Šta kažeš? - uzviknu Ljevin zaprepašćeno. - Otkud znaš?
- Video ga Prokofije na ulici.
- Ovde u Moskvi? Znaš li gde je? - Ljevin ustade, kao da htede odmah otići.
- Kajem se što sam ti kazao - reče Sergije Ivanovič, vrteći glavom i posmatrajući uzbuđenje mlađeg brata. - Slao sam da doznam gde živi, i poslao mu menicu koju sam za njega isplatio Trubinu. Evo šta mi je odgovorio.
I Sergije Ivanovič izvuče ispod pritiskivača pisamce i dade ga bratu.
Ljevin pročita pisamce napisano neobičnim, njemu poznatim rukopisom: »Molim vas, ostavite me na miru; to je jedino što tražim od svoje drage braće. Nikolaj Ljevin.«
Ljevin pročita, i ne dižući glave stajaše s pisamcetom u ruci pred Sergijem Ivanovičem.
U njegovoj se duši borila želja da zaboravi nesrećnog brata i saznanje da to nije lepo.
- On očigledno hoće da me uvredi - nastavi Sergije Ivanovič - ali on me ne može uvrediti, i ja bih od sveg srca želeo da mu pomognem, samo, znam da je to nemogućno.
- Jest, jest - ponovi Ljevin. - Ja razumem i cenim tvoje odnose prema njemu, ali ja ću ga ipak potražiti.
- Ako baš hoćeš, potraži ga, ali ja ti ne savetujem – reče Sergije Ivanovič. - To jest, što se mene tiče, Ja se ne bojim da će on tebe posvađati sa mnom; ali tebe radi ti savetujem da ne ideš. Tu nema pomoći. Uostalom, radi kako hoćeš.
- Možda i nema pomoći, samo, ja osećam, naročito sada – ali to je drugo - osećam da ne bih mogao biti miran.
- To ja ne razumem - reče Sergije Ivanovič. - Ali jedno znam - dodade - ovo nam je nauk da budemo smerni. Počeo sam drukčije i snishodljivo da gledam na ono što se zove podlost, otkad je naš brat Nikolaj postao ovo što je... Ti znaš šta je učinio...
- Ah, to je strašno, strašno! - ponovi Ljevin.
Doznavši bratovljevu adresu od lakeja Sergija Ivanoviča, Ljevin htede odmah da ide, ali promislivši malo, ostavi to za uveče. Da bi stekao duševni mir, trebalo je pre svega da reši ono pitanje zbog kojeg je došao u Moskvu. Od brata Ljevin je otišao u kancelariju Oblonskom, i doznavši gde će biti Ščerbacke, ode tamo gde mu rekoše da će moći da nađe Kiti.
Нема коментара:
Постави коментар