Moje misli idu tebi, moja besmrtna voljena. Mogu da živim samo potpuno sa tobom ili ne uopšte! Budi mirna živote moj, moje sve, samo mirnim priznanjem našeg postojanja možemo postići našu svrhu da živimo zajedno. Nastavi da me voliš. Nikada ne potcenjuj najvernije srce svog voljenog.
Uvek tvoj
Uvek moja
Uvek svoji
Ludwig
________________________________________
Pismo besmrtnoj dragoj
Dobro jutro 7. jula 1805.
već u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tužne, iščekujući, od sudbine, da li će nas uslišiti - živeti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopšte ne živeti; rešio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poleteti u naručje, i dok ne budem mogao reći da sam kraj tebe našao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dušu okruženu tobom u carstvo duhova - a to na žalost mora biti - ti ćeš se sabrati utoliko više, jer poznaješ moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne može imati moje srce, nikada - nikada.
O Bože zašto se moramo odvojiti od onoga što toliko volimo a ipak je moj život u V. takav kakav je sad kukavan život.
Tvoja ljubav me čini najsretnijim i istovremeno najnesretnijim čovekom. U godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvesna ujednačenost života, da li ovo može da postoji kod našeg odnosa? Anđele, upravo saznajem da posta ide svaki dan, i zato moram završiti da bi odmah dobila pismo, umiri se, samo mirnim promišljanjem o našem životu možemo postići svoj cilj da živimo zajedno, umiri se, voli me, danas, juče. Koja č ežnja sa suzama za tobom, tobom, tobom, moj živote, moje sve. Zbogom ostaj, o voli me i dalje, nemoj nikad pogrešno shvatiti najvernije srce svog dragog.
Ludwig
___________________________________
6. jula, ujutro
Moj anđele, moje sve, moje Ja. Samo nekoliko reči danas, i to olovkom (tvojom). Tek sutra će se znati moj stan, koji nedostojan gubitak vremena u sličnim stvarima! Zašto ovaj duboki jad, kad govori potreba. Može li naša ljubav postojati drugačije nego zahvaljujući žrtvovanju, zahvaljujući tome što ne zahteva sve, može li ti promeniti to što nisi u potpunosti moja, i što ja nisam sasvim tvoj
Ah, Bože, pogledaj divnu prirodu i umiri svoju dušu zbog onoga što se mora. Ljubav traži sve i to s punim pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom. Samo tako lako zaboravljaš da ja moram živeti za sebe i za tebe. Kad bismo bili sjedinjeni u potpunosti, onda bi ti ovaj bol osećala jednako malo kao i ja.
Moje putovanje je bilo jezivo. Stigao sam ovde tek juče, ujutro u 4 sata. Budući da nije bilo dovoljno konja, izabrala je pošta jednu drugu rutu putovanja. Ali koji užasan put. Na pretposlednjoj stanici su me odvraćali od putovanja noću, zaplašivali me nekom šumom, ali je to mene samo izazivalo. Nisam bio u pravu, kola su se morala slomiti na tom strašnom putu, bez podloge, čisti seoski put, bez takve posade kola, kakvu sam ja imao, ostao bih da ležim usput.
Esterhazi je na drugom uobičajenom putu dovde imao istu sudbinu sa osam konja, kao ja sa četiri. Ipak sam delom osećao zadovoljstvo, kao i uvek, kad nešto sretno prebrodim. Sad brzo sa ovih spoljašnjih stvari na one unutrašnje; mi ćemo se sigurno uskoro videti, ni danas ti ne mogu izneti svoje misli o životu koje su me pratile ovih nekoliko dana. Kad bi naša srca uvek bila tik jedno uz drugo, zasigurno ne bih imao misli slične ovima, grudi su mi pune onog što ti želim reći. Ah, ima
trenutaka, kad mislim da jezik ne znači baš nisšta. Razvedri se, ostani moja jedina, verna draga, moje sve, kao ja tebi ono ostalo ti moraju postati bogovi, ono što za nas mora i treba da bude.
tvoj odani Ludwig
Dobro jutro 7. jula 1805.
već u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tužne, iščekujući, od sudbine, da li će nas uslišiti - živeti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopšte ne živeti; rešio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poleteti u naručje, i dok ne budem mogao reći da sam kraj tebe našao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dušu okruženu tobom u carstvo duhova - a to na žalost mora biti - ti ćeš se sabrati utoliko više, jer poznaješ moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne može imati moje srce, nikada - nikada.
O Bože zašto se moramo odvojiti od onoga što toliko volimo a ipak je moj život u V. takav kakav je sad kukavan život.
Tvoja ljubav me čini najsretnijim i istovremeno najnesretnijim čovekom. U godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvesna ujednačenost života, da li ovo može da postoji kod našeg odnosa? Anđele, upravo saznajem da posta ide svaki dan, i zato moram završiti da bi odmah dobila pismo, umiri se, samo mirnim promišljanjem o našem životu možemo postići svoj cilj da živimo zajedno, umiri se, voli me, danas, juče. Koja č ežnja sa suzama za tobom, tobom, tobom, moj živote, moje sve. Zbogom ostaj, o voli me i dalje, nemoj nikad pogrešno shvatiti najvernije srce svog dragog.
Ludwig
___________________________________
6. jula, ujutro
Moj anđele, moje sve, moje Ja. Samo nekoliko reči danas, i to olovkom (tvojom). Tek sutra će se znati moj stan, koji nedostojan gubitak vremena u sličnim stvarima! Zašto ovaj duboki jad, kad govori potreba. Može li naša ljubav postojati drugačije nego zahvaljujući žrtvovanju, zahvaljujući tome što ne zahteva sve, može li ti promeniti to što nisi u potpunosti moja, i što ja nisam sasvim tvoj
Ah, Bože, pogledaj divnu prirodu i umiri svoju dušu zbog onoga što se mora. Ljubav traži sve i to s punim pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom. Samo tako lako zaboravljaš da ja moram živeti za sebe i za tebe. Kad bismo bili sjedinjeni u potpunosti, onda bi ti ovaj bol osećala jednako malo kao i ja.
Moje putovanje je bilo jezivo. Stigao sam ovde tek juče, ujutro u 4 sata. Budući da nije bilo dovoljno konja, izabrala je pošta jednu drugu rutu putovanja. Ali koji užasan put. Na pretposlednjoj stanici su me odvraćali od putovanja noću, zaplašivali me nekom šumom, ali je to mene samo izazivalo. Nisam bio u pravu, kola su se morala slomiti na tom strašnom putu, bez podloge, čisti seoski put, bez takve posade kola, kakvu sam ja imao, ostao bih da ležim usput.
Esterhazi je na drugom uobičajenom putu dovde imao istu sudbinu sa osam konja, kao ja sa četiri. Ipak sam delom osećao zadovoljstvo, kao i uvek, kad nešto sretno prebrodim. Sad brzo sa ovih spoljašnjih stvari na one unutrašnje; mi ćemo se sigurno uskoro videti, ni danas ti ne mogu izneti svoje misli o životu koje su me pratile ovih nekoliko dana. Kad bi naša srca uvek bila tik jedno uz drugo, zasigurno ne bih imao misli slične ovima, grudi su mi pune onog što ti želim reći. Ah, ima
trenutaka, kad mislim da jezik ne znači baš nisšta. Razvedri se, ostani moja jedina, verna draga, moje sve, kao ja tebi ono ostalo ti moraju postati bogovi, ono što za nas mora i treba da bude.
tvoj odani Ludwig
Нема коментара:
Постави коментар