Karel Čapek,

Zamislite koja bi tišina nastala kada bi ljudi govorili samo o onome što znaju.

Čovek koji nije mogao da spava

Kad čovek ne može da zaspi, on se, pre svega, trudi da ne misli ni na šta i zato broji ili se moli bogu. Najedanput se seti, gospode bože, juče sam zaboravio da uradim to i to! A posle mu padne na pamet da su ga možda prevarili u radnji kad je plaćao. Onda se seti kako su mu onomad žena i prijatelj tako čudno odgovorili. A kad počne da pucketa neki komad nameštaja, čovek pomisli da je lopov, pa ga obuzme vrućina od straha i stida. A kad je već sav obuzet strahom, počne da razmatra svoje telesno stanje i znojeći se od užasa razmišlja o onom što zna o zapaljenju bubrega ili o raku. I najedanput mu iskrsne u duši sećanje kakvu je neprijatnu budalaštinu uradio pre dvadeset godina pa se prosto znoji od sramote. I suoćava se korak po korak s nekim čudnim sobom, koga ne može ni da otkloni ni da iskupi; sa svojom slabošću, svojim grubostima i gadostima, slabostima i prestupima, glupostima, brukama i dvano preživelim patnjama. Vraća se sve mučno i bolno i ponižavajuće što je bilo kad doživeo; ničeg nije pošteđen onaj ko ne može da spava. Sav tvoj svet se iskrivljuje i dobija mučne pespektive; stvari na koje si već zaboravio keze se na tebe kao da ti govore…



__________________________________________________________

POŠTARSKA BAJKA

Poštar Kolbaba naišao je na neadresirano pismo u kojem vozač Francek prosi ruku gospodice Marice. Kolbaba je odlučio pod svaku cijenu pronaći gospodicu Maricu. Njegovo traganje trajalo je godinu i jedan dan.

I tako je gospodin Kolbaba već hodao godinu i jedan dan ali nije mogao uručiti pismo onoj pravoj gospođici Marici. Upoznao je mnogo toga: vidio je sela i gradove, polja i šume, izlazak i zalazak sunca, povratak ševa i dolazak proljeća, sjetvu i žetvu, vrganje u šumi i šljive koje dozrijevaju, u Žatecu je vidio hmelj, a u Melniku vinograde, u Trebonju šarane, a u Pardubicama medenjake. Budući da je traženje potrajalo već godinu i jedan dan, sjeo je sav potišten kraj ceste i pomislio: »Sve je uzalud, vjerojatno nikada neću pronaći gospođicu Maricu”. 

Zamalo se rasplakao od tuge. Žalio je gospodicu Maricu jer nije dobila pismo od momka koji ju je volio više nego sama sebe; žalio je i sebe sama zato što se toliko namučio i nahodao po kiši i vrućini i pasjem vremenu i nevremenu, a sve je bilo uzalud.

I dok je tako sjedio i tugovao sam nad sobom, cestom je nadolazio neki automobil. Vozio je polako, oko šest kilometara na sat, pa je gospodin Kolbaba pomislio: »E, to mora da je neka krntija kada se tako vuče.« Ali kad se auto približio, vidio je da je to, kakvog li čuda, lijepi osmocilindarski bugatti; za njegovim upravljačem tužan, u crno odjeven vozač, a otraga tužan, u crno odjeven gospodin.

Kad je taj tužni gospodin ugledao kraj ceste turobnoga gospodina Kolbabu, naredio je vozaču da se zaustavi i rekao: - Dodite, poštaru, povest ću vas djelić puta.

Gospodin Kolbaba bio je sretan jer su ga boljele noge od dugog hodanja; sjeo je do tužnoga crnog gospodina, i automobil je polako i tužno krenuo. Kada su prevalili otprilike tri kilometra, prozborio je gospodin Kolbaba:

- Nemojte mi zamjeriti, gospodine, vi valjda idete na pogreb, zar ne?- Ne idemo - rekao je tužni gospodin šupljim glasom. - Zašto mislite da idemo na pogreb?

- Pa - rekao je gospodin Kolbaba - gospodine, jer ste vi tako tužni.

- Ja sam tužan - rekao je gospodin mrtvačkim glasom - zato što moj auto tako polako i tužno vozi.

- Pa, da, rekao je gospodin Kolbaba. - Zašto ovaj lijepi bugatti tako polako i tužno vozi?

- Zato što ga vozi tužan vozač, rekao je crni gospodin turobno.

- Aha - uzdahnuo je gospodin Kolbaba. - Oprostite, gospodine, a zašto je zapravo taj gospodin vozač tužan?

- Zato što nije dobio odgovor na pismo koje je poslao prije godinu i jedan dan - odgovorio je crni gospodin. - Znate, on je pisao svojoj najdražoj, ona mu nije odgovorila, pa sad misli da ga više ne voli. 

Kad je to gospodin Kolbaba čuo, upitao je: - Nemojte mi zamjeriti, ne zove li se vaš vozač Francek?

- Zove se gospodin Franjo Svoboda - odgovorio je tužni gospodin.

- A ona gospodica ne zove li se Marica? - pitao je dalje gospodin Kolbaba.

Tada se oglasio tužni vozač i žalosno uzdahnuo: - Gospodica Marija Novakova zove se nevjernica koja je zaboravila moju ljubav.

- Oho! - uzviknuo je gospodin Kolbaba veselo - Stari moj, znači vi ste onaj smušenko, onaj glupko, ona budala, onaj zbunjola, onaj ridikul, onaj ćaknuti, onaj udareni, ona truba, onaj nespretnjaković, onaj magarac, onaj tupko, onaj šašavac, onaj zvekan, onaj Bubimir, onaj lupljeni, onaj blesko, onaj osel, onaj bedak, onaj majmun, ona bundeva, ona naivčina, onaj mulac, onaj bivol, onaj munjeni, onaj klipan, onaj telac, onaj tikvan, onaj Toro, onaj 

Gaučo, ona tuka, onaj zafrkant koji nam je u poštanski sandučić ubacio pismo bez adrese i poštanske marke? A joj, baš mi je drago da imam čast upoznati vas! Kako vam je gospođica Marica mogla odgovoriti kad uopće nije dobila vaše pismo?

- Gdje je, gdje je moje pismo?! - viknuo je vozač Francek. - Pa - rekao je gospodin Kolbaba, - kad mi kažete gdje gospodica Marica stanuje, pismo će, da znate, naći put do nje. Stari moj, već godinu i jedan dan nosim ga u torbi i tražim po cijelom svijetu pravu gospođicu Maricu! Dragi momče, sada odmah i smjesta, brzo i bez odgađanja, dajte mi adresu gospodice Marice, a ja ću otići i uručiti joj pismo.

- Nećete vi sami nikamo, gospodine poštaru - rekao je onaj gospodin - ja ću vas odvesti. Hajde, Francek, nagazi na papučicu, idemo gospodici Marici. 

Čim je to rekao, vozač Francek je nagazio na papučicu, vozilo se trgnulo i jurnulo šezdeset, sedamdeset, sto, sto i deset, sto i dvadeset, sto i pedeset na sat, sve brže i brže, dok je motor zavijao, tutnjao, pjevao i klicao od sreće. Crni je gospodin morao držati šešir objema rukama da mu ne odleti, a gospodin Kolbaba se objema rukama držao za sjedalo dok je gospodin Francek vikao: - Gospodine šefe, vidite li kako vozi, ha? Sto i osamdeset

kilometara na sat! A joj, pa mi više ne vozimo, mi lebdimo i kormilarimo u zraku, pogledajte, gospodine šefe, dobili smo krila!

(Prevela Dagmar Ruljančić)

_____________________________________________________

Rat sa daždevnjacima

Abe, znaš šta mislim? Mislim da bi se na ovom ostrvu dao napravit fantastičan film."
"Sjajan ideja, draga? Kakav?"
"Pa, ono... Zamisli da sam ja na tom ostrvu Robinzonka. Ženska Robinzonka.
Zar nije to originalna ideja?"
"Da… A kako bi dospela na ostrvo?"
"Lepo. Znaš, našu bi jahtu potopila oluja a vi bi ste se svi podavili."
"Zar i Fred? Mislim, on je odličan plivač."
"Onda bi Freda morao poesti morski pas. To bi bio fantastičan detalj.Fred ima krasno telo, ko stvoreno za tako nešto!"

"Uhhh… A dalje?"
"Mene bi onesvešćenu izbacio val na obalu. Na sebi bi imala onu pidžamu sa plavim prugama koja ti se tako svidela pre tri dana. To bi zapravo trebao biti film u boji. Svi kažu da mi plavo paše uz kosu."
"A ko bi te našao?"
"Niko. Jer ja ne bi bila Robinzonka ako na ostrvu ima ljudi. Zato je to tako fantastično. Zamisli: ja u naslovnoj i jedinoj ulozi u filmu!"
"I šta bi radila u čitavom filmu?"
"Kupala bih se i pevala na steni."
"Šta, u pidžami?"
"Bez nje!"
"Pa ne bi valjda u celom filmu bila gola?"
"Zašto ne? Šta tu smeta?"

(gunđanje)

"A onda… Čekaj, znam! Onda bi me oteo strasno dlakavi crni gorila!"

(frajer pokriva dekom svoje dlakave noge)

"Al… tu nema gorila."
"Ima! Ovde ima svih mogućih životinja. Moraš na to gledati umetnički! Uz moju put strašno odgovara gorila. Inače, jesi li primetio kako Fredova cura ima dlakave noge?"
"Errr… Ne."
"Uglavnom, onda bi iz šume izašao mlad i prekrasan divljak koji bi nosio samo venac na glavi i luk i strele i spasio me. I onda bi me odveo u selo kanibala."
"Al… ovde ih nema."
"Ima. I ljudožderi bi me hteli žrtvovati bogovima i pevali bi havajske pesme ko oni crnci u restoranu. A onda bi se u mene zaljubio jedan divljak, možda poglavica kanibala…. A zatim i jedan belac…"
"Errr.. od kud sad tu belac?"
"Mogao bi biti kanibalski zarobljenik… Recimo slavni tenor koji im je pao u ruke. Tako bi se u filmu moglo i pevati."
"I šta bi on nosio?"
"Tenor bi isto bio go."
"Al… zar nisu tenori obično jako debeli i ružni?"
"Onda bi Fred mogao igrati tu ulogu a glas od tenora bi nasinhronizovali na njega u scenama pevanja."
"Čekaj, zar nije Freda već pojeo morski pas?!"
"Ne smeš biti tako grozno realističan. S tobom se UOPŠTE ne može razgovarati! A onda bi me poglavica omotao golu u bisere…"
"Zar ovde ima bisera?"
"Ovde ima celo more bisera! A Fred bi se iz ljubomore boksao s njime na steni pod kojom se lome valove. I videla bi mu se silueta na mesečini. Ne bi li to bio fantastičan prizor? I onda bi on i ja pali u vodu i tu bi mogao biti onaj detalj sa morskim psom. Jao, što bi se njegova cura naljutila da me vidi u filmu sa Fredom! A ja bih pošla za tog krasnog divljaka i stajali bismo ovde na obali… za zalazećim suncem u pozadini…sasvim goli… i film se polako zatamnjuje…. A sad ja idem u vodu."


(Otrči se gola kupati)

_________________________________________________________