Antoni de Melo

Većina ljudi je, i neznajući to, uspavana. Rađaju se uspavani, žive uspavani, žene se i udaju uspavani, podižu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude.
Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i čudesnost onoga što nazivamo ljudskom egzistencijom.
Pa ipak, većina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san.
Žive u košmaru.
Jedan čovek lupa na vrata sobe svoga sina.
„Čarli“, kaže,“ probudi se!
„Neću da ustanem, tata“, odgovori mu Čarli.
Otac viče: “Ustaj, moraš u školu!“
„Neću da idem u školu!“, kaže Čarli.
Otac ga pita „A zašto nećeš?“
„Iz tri razloga,“, kaže Čarli.
“Kao prvo, škola mi je dosadna; kao drugo, učenici mi se rugaju;i kao treće, mrzim školu.”
Otac mu onda uzvrati: „Dobro, sada ću ja tebi reći tri razloga zbog kojih moraš da ideš u školu.
Kao prvo, to je tvoja dužnost;kao drugo, jer imaš četrdeset pet godina i  kao treće, jer si direktor.“

Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste više mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igračkama. Većina ljudi tvrdi kako hoće da izađu iz dečijeg vrtića, ali ne treba im verovati. Ne verujte u to. Ljudi samo žele da povrate svoje polomljene igračke.
„Vratite mi moju ženu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.“Buđenje nije prijatno. Čovek lepo leži u krevetu, buđenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokušava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da ću umreti da budem mudar u ovoj prilici, i ne učinim ni najmanji pokušaj da vas probudim, ako spavate. To se mene ne tiče, i pored toga što vam povremeno kažem.

_________________________________

 

Savršena ljubav isključuje strah. Tamo gde postoji ljubav ne postoje zahtevi, očekivanja, zavisnost. Ja ne tražim da me učinite srećnim, moja sreća ne zavisi od vas. Ako morate da me napustite, neće mi biti žao samog sebe, izuzetno mi prija vaše društvo, ali ja se ne vezujem za vas. Ja uživam u vašem drusšvu na temelju nevezanosti - ne uživam ja u vama, to je nešto veće i od vas i od mene, nešto što sam otkrio, neka vrsta sinfonije, neka vrsta orkestra svira u vašem prisustvu.
Ali, kada odete od mene, orkestar ne prestaje da svira. To je orkestar širokog repertoara i nikada ne prestaje da svira.

_______________________________________

 

Jedna žena je pala u komu i najednom kao da se našla pred božjim sudom.
»Ko si ti?« upitao je Glas.
»Ja sam gradonačelnikova žena.«
»Ne pitam čija si žena, već ko si ti.«
»Ja sam majka četvoro dece.«
»Ne pitam čija si majka, već ko si ti.«
»Ja sam učiteljica u školi.«
»Ne pitam šta radiš, već ko si.«
I sve tako. Šta god bi rekla, nikako da kaže pravi odgovor.
»Ko si?«
»Hrišćanka.«
»Ne pitam koje si vere već ko si.«
»Ja sam ona što je uvek išla u crkvu i pomagala ubogima i sirotima.«
»Nisam pitao kakva si bila, već ko si.«
Na kraju, pošto nije umela da odgovori, vraćena je nazad. Kada je ozdravila, resila je da otkrije ko je i sve se promenilo.Tvoja dužnost je postojanje. Ne da budeš neko, niti da budeš niko, jer se za to kači pohlepa i ambicija. Nemoj biti ovaj ili onaj, jer tako postaješ uslovljen, treba samo da postojiš i to je sve. 

_________________________________________

 

 

O uspehu u životu

Ovo što ću vam reći učiniće vam se možda pompezno, ali istina je. Minuti koji slede mogli bi biti najvažniji u vašem životu. Ako biste uspeli da dokučite ono što će sada uslediti, mogli biste da dosegnete tajnu buđenja. Bili biste zauvek srećni. Nikada više ne biste bili nesrećni. Ništa ne bi više imalo moć da vam nanese bol. Zaista vam kažem: ništa. To je kao da u vazduh prolijete crnu farbu - vazduh ostaje netaknut. Nemoguće je obojiti vazduh u crno. Šta god da se desi, ostajemo netaknuti, ostajemo spokojni.

 

Postoje ljudska bića koja su dosegla ovaj cilj, dosegla su ono što definišem "ljudsko biće". To je nešto sasvim drukčije od apsurdnosti postojanja u vidu marionete koju tegle u svim pravcima, od osobe koja dopušta da joj događaji ili drugi ljudi govore šta treba da doživi. I tako neko doživljava ono što mu govore drugi i to definiše kao svoju ranjivost. Ah! On je samo marioneta. Hoćete li da budete marioneta? Pritisne se dugme i idete gore - sviđa vam se? Ali ako odbijete da se poistovetite sa ma kojom etiketom, veći deo vaših briga će jednostavno nestati.

Ljudi su većinom zabrinuti za svoju karijeru, jedan beznačajni poslovni čovek od 55 godina pije pivo u kafani i kaže: "Pogledajte moje školske drugove - oni su stvarno uspeli!" Kakav idiot! Šta podrazumeva pod tim "uspeli"? Vide svoje ime u novinama. Znači li vam to da su uspeli? Jedan je predsednik nekog društva; drugi je proizveden za vrhovnog sudiju; neki treći je postao ovo ili ono. Majmuni, svi su oni majmuni.

        Ko odlučuje šta znači biti uspešan? Ovo idiotsko društvo! Glavna briga društva je da zadrži samo sebe u stanju nepokretnosti, da se ništa ne menja! Što pre ovo shvatimo, tim bolje po nas. Bolesni su, svi od reda. Poremećeni su, ludi. Neko postane direktor ludnice i veoma je ponosan, iako to ništa ne znači. Biti predsednik nekog društva nema nikakve veze sa uspehom u životu.
Život može biti uspešan samo kad se probudimo! Tada ni od koga ne treba tražiti izvinjenje, ništa nikome ne treba objašnjavati, potpuno vam je nevažno šta ljudi misle ili govore o vama. Nemate više briga - srećni ste. Eto šta je, po meni, uspeh u životu. Imati lep posao, ili biti slavan, ili imati sjajnu reputaciju, nema ama baš nikakve veze sa srećom ili uspehom. Nikakve! Potpuno je irelevantno.

Neki takozvani uspešan čovek ima u stvari samo jednu brigu - šta o njemu misle njegova deca, šta o njemu misle njegovi susedi, šta o njemu misli njegova žena. Trebalo bi da postane slavan. Naše društvo i naša kultura danononoćno nam to svrdlaju u glavu.
Ti ljudi su uspeli! Šta su uspeli? Uspeli su da naprave budale od sebe, jer su upotrebili svu svoju snagu i energiju da postignu nešto što nema nikakvu vrednost. Preplašeni su i zbunjeni, lutkice kao i svi ostali. Pogledajte ih dok šetaju po pozornici. Pogledajte kako se uznemire kad opaze neku mrljicu na košulji. Zar to nazivate uspehom? Kontrolisani su, izmanipulisani. To su nesrećna, jadna stvorenja. Život im ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo, jer ne umeju da žive. Neprestano su napeti i zabrinuti. Zar to nazivate ljudskim? Znate li zašto se sve to događa? Iz samo jednog razloga: poistovetili su se s nekom etiketom. Poistovetili su svoje "ja" sa novcem, poslom, zanimanjem. U tome je njihova greška.
Jedan advokat dobije račun od vodoinstalatera i kaže: "Ej, pa ti me koštaš dvesta dolara na sat! Toliko ni ja, kao advokat, ne zarađujem!" Vodoinstalater mu odgovori: "Nisam ni ja toliko zarađivao kada sam se bavio advokaturom!"
Možete biti vodoinstalater, advokat, poslovni čovek ili sveštenik, ali to ne dotiče vaše suštinsko "ja", ne dotiče vas. Ako sutra promenim zanimanje, to je kao da menjam odeću. Ostajem netaknut. Da li ste vi vaša odeća? Da li ste vaše ime? Da li ste vaše zanimanje? Prestanite da se poistovećujete sa tim stvarima koje dolaze i odlaze. Kada to uistinu shvatite, nikakva kritika neće vas dotad, pa čak ni pohvala ili laskanje. Kada vam neko kaže: "Baš si sposoban", o čemu on govori? Govori o našem egu, o našem uslovljenom, lažnom "ja", ne o našem pravom "ja". Ovo "ja" nije ni jako ni slabo, nije ni uspešno ni neuspešno. Nije ni jedna od tih etiketa. To su stvari koje dolaze i odlaze, zavisne su od kriterijuma koje određuje društvo, od uslova i okolnosti kojima smo podvrgnuti. Te stvari zavise od raspoloženja osobe koja vam se u određenom trenutku obrati. Nemaju ništa zajedničko sa našim "ja", koje nije ništa od svega toga. Dotle, naše uslovljeno, indoktrinirano "ja" je, manje-više, egoista, budala, infantilan - jednom reči, pravi magarac. Zato, kada kažete sebi: "Baš sam magarac!" to već godinama znate! Ego je uslovljen - šta ste očekivali? I zašto se poistovećujete sa svojim egom? Budale! To nije vaše "ja".
Hoćete li da budete srećni? Trajna sreća nema uzroka.. Vi me ne možete učiniti srećnim, vi niste moja sreća. Ako upitate probuđenu osobu: "Zašto si srećna?" ona će odgovoriti: "A zašto ne bih bila?"
Sreća je naše prirodno stanje. Sreća je prirodno stanje male dece, kojima carstvo pripada sve dok ne budu uprljana i zagađena glupošću društva i kulture. Da bi se dostigla sreća, ništa nije potrebno učiniti, jer sreća ne može biti dostignuta. Zna li neko zašto? Zato što je već imamo. Kako se može juriti za nečim što je već u našim rukama? Zašto je onda ne okusite? Zato što morate nečeg da se lišite, da odbacite nešto. Morate da odbacite svoje iluzije. Ništa ne treba da ostvarite ili dobijete da biste bili srećni. Naprotiv, potrebno je da odbacite nešto. Život je lak. Čudesan. Međutim, on traje samo sa vašim iluzijama, ambicijama, vašom pohlepom i zahtevima. Znate li odakle potiču sve te stvari? Od poistovećivanja sa svim mogućim etiketama!

 

 

vidi dalje

 

_______________________________________

 

                                                       ARHIVA - PSIHOLOGIJA - RELIGIJA