Branko Miljković

PIŠI MI O NJOJ


Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Prije svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, točnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pjevanja. Sad moje pjesme traže moju glavu. Više nema tko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i bjesomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobjeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me riječ može ubiti. Ja sam najveći dio svojih pjesama napisao prije nego sam Nju zavolio, ali tek sa Njom ja sam postao pjesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu pjeva, koji ima jedan povlašten položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrijednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pjesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgorio. Poraz ne može biti pobjeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umijem pisati. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sjećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih “Jedan nesretan čovjek ne može biti pjesnik”. Tek sada vidim koliko je to točno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je posljednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne vjerujem da ću je nadživjeti.


Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocjenjive vrijednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počet ću da mislim o smrti.
Ponoć je. Doviđenja.

Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb


_______________________________________




UZALUD JE BUDIM

 Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reći
koje peku grlo, volim je ušima
treba ići do kraja sveta
i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari
koje liće na ove ovde
zbog ljudi koji bez ćela
i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reći, trgova
budim je zbog manufakturnih pejzaža,
javnih parkova
budim je zbog ove naše planete
koja će možda biti mina
u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više
veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih
je deo zore koju budim
budim je zbog zore, zbog ljubavi,
zbog sebe, zbog drugih
budim je, mada je to uzaludnije
negoli dozivati pticu zauvek sletelu



Sigurno je rekla: neka me traži
i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta,
koju volim
to dete koje je zaspalo
ne obrisavši suze koje budim
uzalud, uzalud, uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi
drukčija i nova,
uzalud je budim
jer njena usta
neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš, voda protiče,
ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu
nečije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen
Sam u snu svome-ko će da me spasi!
Od svega malo pepela u rukama
Za buđenje mi osta kad ugasi
Krv moja ime što ga rekoh mukama.
Krv moja ima ime jednog cveta,
Da uzberem to ime u sleđenoj krvi hoću
Za nju što kroz moje užase mirno šeta,
Kad zveri beže zle u naše reći noću.
Te zvezde-s njima ko i bez njih noć.
O kulo snage gde je plavi dan
Stvar svaka kada ima lekovitu moć
I kad se rađa smisao umire mi san.
U vazduhu kad se putevi produže
Za mirise i anđeli da prođu!
Pred kapijom sam koju crvi glođu
Za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže.

_____________________________________________

Jeste dođu meni

Jeste dođu meni moje lude bubice
jeste salete me neke crne ulice
al
zato ćeš ti kao stara kučka
skapati jednom posle dobrog ručka

Jeste pošašave kadkad moji damari
jeste spopadnu me užasi i darmari
al
Ti si za mene pročitana knjiga
i ko te sad čita baš je mene briga.

Jeste mnogi pamte moje pjane zore
jeste o meni se priča sve najgore
al tebe više do jutra ne čeka
pesnik koji te za noć voleo dva veka

Jeste jesam širio laži kao gubu
jesu mene mrtvog videli u klubu
al'
kao i uvek kad god sam to hteo
čim je svanulo ja sam oživeo.

Sad u šumskoj kući zbratimljen sa šumom
poručujem trista čajeva sa rumom
al to je samo slučajno (onako )
jeste
to je zato da ne bih zaplakao.

I moram ti reći već šenulim umom
dobra stvar ti čajevi sa rumom
još
da si tu
zveri
moja
davna
bila bi to čajanka nepojmljiva
slavna!