Lav Tolstoj, Ana Karenjina, Drugi deo, 23- 36

 

23.

Vronski je nekoliko puta pokušavao, iako ne tako odlučno kao sada, da je navede na razmišljanje o svome položaju, i uvek nailazio na istu površnost i lakoću u suđenju kojom je i sad odgovorila na njegovo izazivanje. Kao da je u tome bilo nečega što ona nije mogla ili nije htela sebi da jasno predstavi, kao da bi, čim počne da o tome govori, ona, prava Ana, odlazila nekud, povlačila se u samu sebe, a na njeno mesto stupala druga, čudnovata, tuđa žena koju on nije voleo, koje se bojao, i koja mu se odupirala. Ali sad se rešio da joj kaže sve.

- Zna li on, ili ne zna - reče Vronski svojim običnim čvrstim i spokojnim tonom - zna li on, ili ne zna, nas se to ništa ne tiče. Mi ne možemo, vi ne možete tako ostati, osobito sad.

- Pa šta, po vašem, da se radi? - upita ona sa istim lakim podsmehom. Njoj, koja se tako bojala da on njenu trudnoću ne shvati olako, bilo je sad krivo što je iz toga izvodio neophodnost da se nešto preduzme.

- Kazati mu sve, i ostaviti ga.

- Vrlo dobro; uzmimo da ja to učinim – reče ona.

- Znate li šta će biti? Ja vam to mogu unapred ispričati - i zla svetlost zasija u njenim očima koje trenutak ranije behu tako ljupke. - »A, vi volite drugoga, i stupili ste s njim u grešne odnose? (Predstavljajući muža, ona je, isto onako kao što čini Aleksije Aleksandrovič, naglasila reč grešne.) Ja sam vam predočavao sve posledice u verskom, građanskom i porodičnom odnosu. Vi me niste poslušali. Sada, ja zaista ne mogu izlagati sramu svoje ime... - i ime moga sina, htela je reći, ali nije mogla da zbija šalu sa sinom... - izlagati sramu svoje ime« - i još dalje u tom smislu - dodade ona. - Sve u svemu, on će reći, sa svojstvenim mu državničkim manirom, jasno i tačno, da me ne može pustiti, ali da će preduzeti potrebne mere da spreči skandal. I učiniće, mirno i tačno, sve što kaže. Eto, šta će biti. To nije čovek, nego mašina, i to opaka mašina, kad se naljuti - dodade ona, sećajući se Aleksija Aleksandroviča sa svima pojedinostima njegove pojave, načina govora, i okrivljujući ga za sve 

što je mogla u njemu naći rđavog, ne opraštajući mu baš ništa pred licem strašne krivice kojom je ona pred njim bila kriva.

- Ali, Ana - reče Vronski ubedljivim, mekim glasom, starajući se da je umiri - ipak je potrebno da mu se kaže, a posle ćemo se upravljati prema onome šta on bude preduzeo.

- Šta ćemo raditi? Da bežimo?

- A zašto da i ne bežimo? Ja ne vidim mogućnost da nastavimo ovakav život... I ne sebe radi - ja vidim da vi patite.

- Jeste, pobeći, postati vaša ljubavnica - reče ona pakosno.

- Ana! - nežno je koreći reče on.

- Jeste - nastavi ona - postati vaša ljubavnica, i upropastiti sve... Opet htede reći: sina, ali nije mogla da izgovori tu reč.

Vronski je teško primao kako njena jaka i čestita priroda može da snosi ovaj lažan položaj, i da ne želi izlaza iz njega; ali se nije dosećao da je glavni uzrok za sve to bila reč sin, koju ona nije mogla da izgovori. Ona pak, kad bi mislila o sinu, i njegovim budućim odnosima prema materi koja je odbegla od njegova oca, nju je hvatao takav strah od onoga što je učinila, da nije bila u stanju ozbiljno razmišljati, nego se, kao žena, trudila da sebe umiri lažnim mislima i rečima, kako bi sve i dalje ostalo kako jeste, i kako bi na taj način ona mogla zaboraviti strašno pitanje: šta će biti sa sinom.

- Ja te molim, ja te preklinjem - odjednom, i sasvim drugim, iskrenim i nežnim tonom reče ona, uzevši Vronskog za ruku - ne govori nikad o tome sa mnom.

- Ali, Ana...

- Nikad. Ostavi to meni. Ja sam svesna sve niskosti, sveg užasa moga položaja, ali to nije tako lako rešiti kao što ti misliš. Ostavi to meni, i slušaj me. Ne govori nikad sa mnom o tome. Obećavaš li mi?... Ne, ne, obećaj mi!...

- Sve ti obećavam, ali ne mogu biti miran, osobito posle ovoga što si kazala. Ja ne mogu biti miran kad ti nisi mirna...

- Ja? - ponovi ona. - Meni je, zbilja, ponekad teško; ali to će proći, ako nikad ne budeš govorio sa mnom o tome. Kad o tome govoriš sa mnom, samo tada me to muči.

- Ne razumem - reče on.

- Ja znam - prekide ga ona - kako je teško tvojoj čestitoj prirodi lagati, i ja te žalim. Često mislim kako si mogao radi mene upropastiti svoj život.

- Ja sam sada isto to mislio - reče on - kako si ti zbog mene žrtvovala sve. I ne mogu oprostiti sebi što si nesrećna.

- Ja nesrećna? - reče ona približujući mu se i sa ushićenim osmejkom ljubavi gledajući u njega -... ja, ja sam kao gladan čovek kome su dali da jede. Možebiti da mu je hladno, da mu je odelo pocepano, i da ga je sramota, ali on nije nesrećan. Ja nesrećna? Ne, evo moje sreće...

Ču glas sina koji se vraćao; pregleda brzim pogledom terasu, naglo ustade. Pogled joj zaplamti poznatim mu ognjem; brzim pokretom podiže svoje lepe, prstenjem pokrivene ruke, uze ga za glavu, pogleda ga dugim pogledom, i primaknuvši svoje lice sa otvorenim nasmejanim usnama, brzo ga poljubi u usta i u oba oka, pa ga otisnu. Htede da ode, ali je on zadrža.

- Kada? reče šapatom, gledajući je sa ushićenjem.

- Danas, u jedan sat po ponoći - prošapta, i teško uzdahnuvši pođe svojim lakim i hitrim korakom u susret sinu.

Serjožu je iznenadila kiša u velikom parku, i on se sa dadiljom bio sklonio u paviljonu.

- Dakle, do viđenja - reče ona Vronskom. - Skoro će i vreme za trke. Betsi je obećala da će svratiti po mene.

Vronski pogleda na sat i žurno ode.

24.

Kad je Vronski pogledao u sat na balkonu Karenjinih, bio je takođe uzbuđen i zauzet svojim mislima, da je doduše video strelicu na satu ali nije razabrao koliko je sati. On iziđe na ulicu i uputi se, pažljivo koračajući po blatu, ka svojim kolima. Bio je do takvog stepena obuzet osećanjem prema Ani, da nije ni mislio o tome koliko je sati i da li još ima vremena da ode do Brjanskog. U njemu je ostala, kao što to često biva, samo ona sposobnost pamćenja koja pokazuje šta još ima da se uradi. Vronski priđe kočijašu koji beše zaspao na boku, u kosoj senci guste lipe, pogleda sa zadovoljstvom na roj mušica koje su u čitavim stubovima treptale iznad jakih konja, probudi kočijaša, skoči u kola i naredi da vozi k Brjanskom. Tek kad odmače oko sedam kilometara, on se pribra, pogleda u sat, vide da je pet i po sati i da je odocneo.

Toga dana bilo je nekoliko trka: trka eskortne jedinice, zatim oficirska trka sa dužinom staze od dve vrste, druga oficirska sa dužinom staze od četiri vrste, i ona trka u kojoj je Vronski imao da se takmiči. Na svoju trku ima vremena da stigne; ali ako pođe do Brjanskog, stići će u poslednji čas, pošto već dođe sav Dvor. To ne bi bilo lepo. Ali, dao je reč Brjanskom da će doći, i zato odluči da ide, i naredi kočijašu da ne štedi konje.

Stiže do Brjanskog, probavi kod njega pet minuta, pojuri natrag. Brza vožnja potpuno ga umiri. Sve mučno u njegovom odnosu prema Ani, sva neodređenost koja zaostade posle njihovog razgovora, sve to izlete iz njegove glave, i sad je sa nasladom i uzbuđenjem mislio o trci, o tome da će ipak stići na vreme, a pokatkad bi sinula u njegovoj mašti, kao jasna svetlost, misao o sreći zbog sastanka koji je očekivao ove noći.

Misao o predstojećoj trci obuzimala ga je više i više ukoliko je dublje i dublje ulazio u atmosferu trka, prestižući ekipaže koji su iz Petrograda i sa letnjikovaca išli na trke.

U njegovom stanu nije bilo nikoga; svi su već bili na trkalištu, samo je lakej čekao kod vrata. Dok se Vronski presvlačio, lakej mu saopšti da je već otpočela druga trka, da su mnoga gospoda dolazila i raspitivala za njega, i da je dečko iz konjušnice dvaput dotrkivao.

Pošto se preobukao, bez žurbe (on se nikad nije žurio, niti je gubio prisebnost), Vronski naredi kočijašu da vozi ka barakama. Od baraka, videlo se čitavo more ekipaža, pešaka, vojnika, koji su okružavali hipodrom; i videlo se da u paviljonima vrvi svet. Trčala se, verovatno, druga trka, jer baš onda kad je on ulazio u baraku, začu se zvonce. Približiv se konjušnici on srete belonogog alata, Mahoćinova Gladijatora, koga su, pokrivenog šarenim pokrovcem u narandžastoj i plavoj boji, vodili na hipodrom.

- Gde je Kord? - upita Vronski konjušara.

- U konjušnici, sedla konja.

U otvorenoj pregradi, Fru-Fru je već bila osedlana. Spremali su se da je izvedu.

- Da nisam odocneo?

- All right! All right! Sve je ispravno, sve je ispravno - reče Englez - ne uzbuđujte se.

Vronski još jedanput baci pogled na divne, njemu tako drage oblike konja, koji je drhtao celim telom, i jedva se odvojivši od toga prizora, iziđe iz barake. Doveze se do paviljona u najzgodnije vreme, kad nije obratio na sebe ničiju pažnju. Baš se završavala druga trka, i sve oči behu upravljene na gardista napred, i husara za njim, koji su iz sve snage terali konje i primicali se pobednom stubu. Iz sredine, i izvan kruga, svi su se tiskali ka pobednom stubu; grupa vojnika i oficira konjičke garde izražavala je gromkim klicanjem radost zbog pobede svoga oficira i druga. Vronski neprimećeno uđe u sredinu gomile gotovo u isto vreme kad udari zvono, koje je oglašavalo svršetak trke, i kad se visoki, blatom poprskani gardist koji je stigao prvi, opusti u sedlu i poče popuštati dizgine svome alatastom, od znoja potamnelom pastuvu koji je teško disao.

Izbacujući s naprezanjem noge, pastuv skrati brzi hod svog velikog tela, a gardijski oficir, kao čovek koji se probudio iz teškog sna, obazre se unaokolo i jedva se osmehnu. Gomila ljudi, poznatih, okruži ga.

Vronski je namerno izbegavao onu odabranu velikosvetsku gomilu koja se odvojena od drugih slobodno kretala i razgovarala pred paviljonima. Doznao je da je tamo bila i Karenjina, i Betsi, i žena njegovog brata, i naročito, da se ne bi rastrojavao, ne htede im prići. Ipak, poznanici su ga neprestano sretali i zaustavljali, pričali mu pojedinosti svršenih trka i raspitivali zašto je odocneo.

Kad trkače pozvaše u paviljon da prime nagrade, i kad se svi okretoše tamo, stariji brat Vronskog, Aleksandar, pukovnik sa aćutantskim gajtanima, srednjeg rasta i tako isto snažan kao i Aleksije, ali lepši, rumen, sa crvenim nosom i pijanački otvorenim licem, priđe mu.

- Jesi li dobio moju ceduljicu? - reče on. - Nikad te čovek ne može naći kod kuće.

Aleksandar Vronski, bez obzira na raskalašan, i osobito pijanački život, koji je vodio i po kojem su ga svi znali, bio je potpuno dvorski čovek.

Govoreći sad s bratom o vrlo neprijatnoj za brata stvari, i znajući da mnoge oči mogu biti upravljene na njih, održavao je nasmejan izgled, kao da s bratom govori o nekakvoj običnoj lakrdiji.

- Dobio sam, i ne znam, zbilja, oko čega se ti brineš? - reče Aleksije.

- Brinem se, jer mi je sad baš primećeno da te nema, i da su te u ponedeljak videli u Peterhofu.

- Ima stvari o kojima mogu suditi samo oni koji su neposredno njima zainteresovani, a stvar o kojoj se ti toliko brineš, takva je...

- Da, ali tada se ostavlja služba, ne...

- Ja te molim da se ne mešaš, i to je sve.

Natmureno lice Aleksija Vronskog poblede i donja vilica zadrhta, što je kod njega retko bivalo. Kao čovek vrlo dobra srca, on se retko ljutio, ali kad se ljutio, i kada mu je drhtao podbradak, onda je bio opasan, što je Aleksandar Vronski dobro znao. Aleksandar Vronski se osmehnu veselo.

- Ja sam samo hteo da ti predam pismo materino. Odgovori joj, i ne uzbuđuj se pred trku. Bonne chance[70] - dodade smešeći se i ode.

Odmah zatim, prijateljski pozdrav opet zaustavi Vronskog.

- Ne vidiš prijatelje! Dobar dan, mon cher[71] - reče Stepan Arkadijevič, koji se i ovde, usred ovog petrogradskog bleska, isto onako kao i u Moskvi, blistao svojim rumenim licem i sjajnim raščešljanim zaliscima. - Juče sam doputovao i veoma mi je milo što ću gledati tvoj trijumf. Kad ćemo se videti?

- Svrati sutra u menažu - reče Vronski, i stegnuvši ga, izvinjujući se, za rukav od kaputa, ode u sredinu hipodroma gde su već uvodili konje za veliku trku s preponama.

Oznojene i zamorene konje koji su već trčali, konjušari su odvodili kući, a na njihovo mesto dolazili su, jedan za drugim, za sledeću trku, novi, odmorni, većim delom engleski konji, u kapama, sa uvučenim trbusima, tako da su ličili na čudnovate ogromne ptice. S desne strane vodili su tanku lepoticu.

Fru-Fru, koja je kao na oprugama koračala na svojim gipkim i dosta dugim zglobovima. U blizini njenoj skidali su pokrivač sa mekouhog Gladijatora. Krupni, divni, potpuno pravilni oblici pastuva, sa vanrednim zadnjim delom, i neobično kratkim, do samih kopita usađenim člankovima, nehotice su privlačili pažnju Vronskog. On htede da priđe svome konju, ali ga opet zadrža jedan poznanik.

- A, evo i Karenjin! - reče mu poznanik s kojim je razgovarao. - Traži ženu, a ona je u sredini paviljona. Niste je videli?

- Ne, nisam - odgovori Vronski, i odmah, ne pogledavši paviljon u kojem je bila Karenjina, priđe svom konju.

Vronski još ne stiže da pregleda sedlo, koje je ranije trebalo da podesi, kad trkače pozvaše u paviljon da uzmu brojeve i da se rasporede. Sedamnaest oficira, sa ozbiljnim, strogim, mnogi sa bledim licima iskupiše se u paviljonu i razuzeše brojeve. Vronskom dopade broj 7. Začu se komanda: »Jaši!«

Osećajući da on, zajedno sa ostalim trkačima, predstavlja sada središte na koje su upravljeni svi pogledi, Vronski, u napregnutom stanju, kada su njegovi pokreti obično postajali lagani i spokojni, priđe svom konju. Za trkačku svečanost Kord beše obukao svoj paradni kostim: crni zakopčani redengot, vrlo ukrućeni okovratnik koji mu je podupirao obraze, okrugao crn šešir, i visoke čizme. On je, kao i uvek, bio miran i dostojanstven; držao je konja za oba dizgina stojeći pred njim. Fru - Fru je neprimetno dahtala, kao u groznici. Njeno oko, puno plama, gledalo je iskosa na Vronskog koji joj se primicao. Vronski zavuče prst pod kolan. Konj još više iskosi pogled, iskezi se i načulji uho. Englez napući usne, želeći da se osmehne na to što proveravaju njegovo sedlanje.

- Usednite, manje će se konj uzbuđivati.

Vronski se poslednji put obazre na svoje takmace. Znao je da ih u trci više neće videti. Dvojica su već išli napred ka mestu odakle će se poći. Galjcin, jedan od opasnih takmaca i prijatelj Vronskog, vrteo se oko doratastog ždrepca koji se nije dao uzjahati. Mali husar, u uskim pantalonama, galopirao je, zguren kao mačak na sapima, u želji da podražava Englezima. Knez Kuzovljev sedeo je, bled, na svojoj krvnoj kobili iz ergele Grabovskog, koju je Englez vodio za uzde. Vronski i svi njegovi drugovi znali su dobro Kuzovljeva, i njegovu osobinu »slabih« živaca i strašnog samoljublja. Znali su da se bojao svega, bojao se da jaše na kadrovskom konju; ali sad baš stoga što je bilo strašno, što ljudi tu lome vratove, što kod svake prepone stoji doktor sa bolničkim kolima pod crvenim krstom i milosrdnom sestrom, on se rešio da trči. Vronski i on susretoše se pogledima, i Vronski mu ljubazno i sa odobravanjem namignu. Jednoga Vronski nije video - glavnog suparnika, Mahoćina na Gladijatoru.

- Ne žurite - reče Kord Vronskom - i imajte u vidu jedno: ne zadržavajte je kod prepona, niti je gonite, pustite je da bira kako će.

- Dobro, dobro - reče Vronski dohvativši dizgine.

- Ako je mogućno, vodite trku; ali ne očajavajte do poslednjeg trenutka, ako biste bili pozadi.

Konj se još i ne pomače, a Vronski jakim i gipkim pokretom stade u čelični izvijen stremen i lako i čvrsto uskoči u sedlo čija koža je škripala pod njegovim krutim telom. Našavši desnom nogom stremen, on naviknutim pokretom poravna između prstiju duple dizgine, i Kord spusti uke. Fru-Fru, čisto ne znajući kojom nogom prvo da kroči, istežući dugim vratom dizgine, pođe kao na oprugama, ljuljajući jahača na svojim gipkim leđima. Ubrzavajući korake, Kord je išao za njima. Uzbuđeni konj, trudeći se da obmane jahača, zatezao je dizgine čas s jedne čas s druge strane, i Vronski se uzalud starao da ga umiri glasom i rukom.

Već su se primicali k zajaženoj reci idući ka mestu odakle su imali da ih puste. Neki trkači bili su napred, neki pozadi, kad odjednom Vronski ču za sobom, po kaljavom putu, zvuke konjskog galopa, i Mahoćin ga prestiže na svom čarapastom mekouhom Gladijatoru. Mahoćin se osmehnu, pokazav svoje dugačke zube, ali ga Vronski srdito pogleda. On ga uopšte nije voleo, sad pak smatrao ga je za najopasnijeg takmaca, bilo mu je krivo što ga je prošao i time samo ražestio njegovog konja.

Fru-Fru izbaci levu nogu za galop, učini dva skoka, i ljuteći se na zategnute dizgine pređe u drhtavi kas koji je izbacivao jahača. Kord se takođe namršti i gotovo kasaše uporedo s Vronskim.

25.

U trci je učestvovalo svega sedamnaest oficira. Trka trebalo da se održi na velikom elipsastom krugu od četiri kilometra, ispred paviljona.

Na tom krugu bilo je postavljeno devet prepona: reka; velika od dva aršina daščana barijera pred samim paviljonom; suv rov; rov s vodom; strmi brežuljak; irlandski banket (jedna od najtežih prepona), koji se sastojao iz bedema od šiblja iza kojeg je bio rov koji konj ne vidi pre skoka, tako da mora ili preskočiti obe prepone, ili se skrhati; zatim još dva rova s vodom i jedan suv - i svršetak trke bio je prema paviljonu.

Ali trka nije počinjala od kruga, nego za sto hvati u stranu od njega, i na tom rastojanju bila je prva prepona - zajažena reka od tri aršina širine, koju su jahači mogli, po volji, i preskakati ili prebroditi.

Jahači su se triput ravnali, ali uvek bi poneki konj iskočio, te se moralo vraćati natrag. Pukovnik Sestrin, znalac i veštak u puštanju trkača, počeo se već ljutiti, »naposletku i četvrti put viknu: »napred!« - i jahači kretoše.

Svi pogledi, svi dogledi behu upravljeni na šarenu gomilu jahača za sve vreme dok su se ravnali.

»Pošli su! Trče!« začu se sa svih strana posle tišine i očekivanja.

I pojedinci i čitave gomilice pešaka počeše pretrčavati s mesta na mesto, da bolje vide. U prvi mah okupljena grupa jahača rasteže se, videlo se kako se po dvojica, po trojica, i jedan za drugim približavaju reci. Gledaocima se činilo da jašu i prilaze zajedno, ali za jahače su i sekundi bili razlike koje su imale velikog značaja.

Uzbuđena i vrlo nervna Fru-Fru propusti prvi trenutak, i nekoliko konja ugrabiše pre nje; ali ne dođoše još do reke, a Vronski, koji je svom snagom držao konja, uleglog u dizgine, lako preteče trojicu, i pred njim ostadoše samo alatasti Gladijator Mahoćinov koji je lako i ravnomerno odskakao pred samim Vronskim, i još pred svima njima divna Dijana koja je nosila na sebi ni živog ni mrtvog Kuzovljeva.

Prvih trenutaka Vronski još nije vladao ni sobom ni konjem. Do prve prepreke - reke - nije mogao da upravlja kretanjem konja.

Gladijator i Dijana primicali su se zajedno, i gotovo se u istom trenutku podigoše nad rekom i preleteše na drugu stranu; ne znaš kako, kao u letu, izvi se za njima Fru-Fru; ali u času kad se Vronski oseti u vazduhu, on odjednom spazi, gotovo ispod svoga konja, Kuzovljeva, koji se koprcao s Dijanom s onu stranu reke. (Kuzovljev je ispustio dizgine posle skoka, i konj se strmoglavio s njim.) Te pojedinosti Vronski je saznao docnije, a sad je video samo to da se na mestu gde treba da stane Fru-Fru, može naći noga ili glava Dijanina. Ali Fru-Fru, kao mačka kad pada, učini u preskakanju napor nogama i leđima, te mimoiđe konja i odjuri dalje.

»O, zlatna si!«, pomisli Vronski.

Posle reke, Vronski potpuno ovlada konjem i poče ga zadržavati s namerom da veliku barijeru pređe posle Mahoćina, a na sledećem ravnom odstojanju od dve stotine hvata da pokuša da ga prođe.

Velika barijera bila je pred samim carskim paviljonom. Car, sav Dvor i gomile naroda gledali su u njih - u njega i Mahoćina koji je za dužinu jednog konja bio pred njim - kad su se primicali đavolu (tako se zvala ta barijera). Vronski je osećao sve te na njega uprte poglede sa sviju strana, ali nije video ništa osim ušiju i vrata svoga konja, zemlje koja mu je jurila u susret, sapi i belih nogu Gladijatora koje su brzo odbijale takt pred njim i ostajale jednako na istom rastojanju. Gladijator se podiže, ne dodirnu ništa ničim, mahnu kratkim repom, i iščeze iz očiju Vronskog.

- Bravo! - ču se nečiji usamljeni glas.

U tom trenutku ispred očiju Vronskog, pred njim samim, iskočiše daske pregrade. Bez najmanje promene u kretanju, konj se izvi pod njim, daske iščezoše, i samo nešto lupi pozadi. Razljućena blizinom Gladijatora, Fru-Fru je poskočila odveć rano i udarila o pregradu zadnjim kopitom. Ali to ne izazva promenu u njenom trku, i Vronski, dobivši lopaticu blata u lice, razumede da je opet na istom rastojanju od Gladijatora. Opet vide pred sobom njegove sapi, kratak rep, i iste bele noge koje su se brzo kretale ali se nisu udaljavale.

U trenutku kad Vronski pomisli da sad treba proći Mahoćina, Fru-Fru, pojmivši ono što je on mislio, bez svakog podstreka, znatno ubrza trk i stade se približavati Mahoćinu sa najzgodnije strane, sa strane konopca. Ali Mahoćin nije ustupao konopac. Tek što Vronski pomisli da može obići i sa spoljne strane, a Fru-Fru promeni nogu i stade baš tako obilaziti. Njeno rame koje je već počelo da tamni od znoja, poravna se sa sapima Gladijatora.

Nekoliko skokova prođoše naporedo. Ali pred preponom kojoj su se primicali, Vronski, da ne bi pravio veliki krug poče dejstvovati dizginama i brzo, na samom brežuljku, prođe Mahoćina. Uzgred spazi njegovo lice poprskano blatom. Učini mu se čak da se Mahoćin smeši. Vronski je prošao Mahoćina, ali ga je istog časa osetio za sobom, i stalno slušao iza samih leđa odmereno skakanje i odsečno, još sasvim sveže disanje Gladijatorovih nozdrva.

Sledeće dve prepone, rov i barijera, preskočene su lako; ali Vronski sad bliže oseti frkanje i skok Gladijatorov. On potera konja, i s radošću oseti da konj lako ubrzava trk; zvuk Gladijatorovih kopita čuo se opet na pređašnjem rastojanju.

Vronski je vodio trku - činio ono što je i sam hteo da čini i što mu je Kord savetovao - i sad je bio uveren u pobedu. Njegovo uzbuđenje, radost i nežnost prema Fru-Fru postajali su jači i jači. Hteo je da se osvrne nazad, ali nije smeo; starao se da umiri sebe i da ne tera konja, da bi očuvao u njemu snagu ravnu onoj koju je, on je to osećao, Gladijator još imao. Ostala je još jedna, najteža prepona; ako je pređe prvi, onda će prvi i stići. Već se primicao irlandskom banketu. I on i Fru-Fru videli su još izdaleka tu preponu, i oboje osetiše u sebi trenutnu sumnju. On po ušima konja primeti neodlučnost i podiže korbač, ali odmah oseti da je sumnja neosnovana - Fru-Fru je znala šta treba raditi. Ona ubrza trk i odmereno, onako kako je on i zamišljao, izvi se otisnuvši se od zemlje, predade se jačini inercije koja je prenese daleko iza rova, i u istom taktu, bez naprezanja, istom nogom Fru-Fru nastavi trčanje.

- Bravo, Vronski! - začuše se glasovi gomilice ljudi koji su stajali kod te prepone - on je znao: glasovi njegovog puka i prijatelja; nije mogao ne poznati glas Jašvinov, ali Jašvina nije video.

»O, lepotice moja!« tepao je Vronski u mislima svojoj Fru-Fru, i osluškivao uz to šta se dešava pozadi. »Preskočio!« pomisli on, čuvši pozadi skok Gladijatorov. Ostala je još poslednja prepona, rov od dva aršina s vodom. Vronski nije ni mislio o njemu, već želeći da daleko izmakne kao prvi, poče raditi dizginama kružno, po taktu skoka dižući i spuštajući konju glavu. Osećao je da konj trči iz poslednje rezerve snage; ne samo da su mu vrat i ramena bili mokri, nego su duž grive, po glavi i po oštrim ušima probijale krupne kaplje znoja, i konj je disao oštro i kratko. Ali je znao da je ta rezerva snage više nego dovoljna za rastojanje od dve stotine hvati, koliko je još bilo ostalo. Samo po tome što je osećao da je bliže zemlji, i po naročitoj mekoti kretanja Vronski je znao kako je konj mnogo pojačao brzinu. Rov prelete kobila kao da ga nije ni opazila, prelete ga kao ptica. Ali u isti čas Vronski sa užasom oseti da je, izostavši od konjskog skoka, i sam ne znajući kako učinio rđav, neoprostiv pokret spustivši se na sedlo. Odjednom se njegov položaj promeni, i on vide da se dešava nešto užasno. Još ne stiže da sebi da računa o tome šta se desilo, kad već pored njega promakoše bele noge alatastog pastuva, i Mahoćin u brzom trku projuri. Vronski je jednom nogom dodirivao zemlju, a njegov konj se navaljivao na tu nogu. Jedva stiže da istrgne nogu, kad konj pade na bok teško dišući, čineći svojim tankim oznojenim vratom uzaludna naprezanja da se digne, koprcajući se na zemlji kraj njegovih nogu kao ranjena ptica. Nezgodan pokret koji je Vronski učinio slomio je konju kičmu. Ali Vronski je to razumeo mnogo docnije. Sad je video samo toliko da se Mahoćin brzo udaljava, a da on, nihajući se, stoji sam na kaljavoj nepomičnoj zemlji, a pred njim, teško dišući, leži Fru-Fru, i izgibajući k njemu glavu gleda ga svojim divnim očima. Ne razumevajući još šta se desilo, Vronski je vukao konja za dizgine. On se opet poče koprcati, kao riba, klaparajući krajevima sedla, poispravi prednje noge, ali kako nije bio u stanju da digne i sapi, zatetura i opet pade na bok, Sa bledim od užasa unakaženim licem i s dršćućom donjom vilicom Vronski udari konja potpeticom u trbuh i poče ga opet vući za dizgine. Ali konj se nije micao; sa zarivenim nozdrvama u zemlju gledao je u gospodara svojim rečitim pogledom.

- Aaa! - jeknu Vronski uhvativši se za glavu.

- Aaa! šta sam učinio!... I izgubljena trka! I sopstvena krivica, sramna, neoprostiva! I ovaj nesrećni, dragi, upropašćeni konj!... Aaa! šta sam uradio!

Svet, doktor i pomoćnik, oficiri njegovog puka trčali su k njemu. Na nesreću svoju, Vronski je osećao da je on bio čitav i nepovređen. Konj je slomio kičmu, i bilo je rešeno da ga ubiju. Vronski nije mogao odgovarati na pitanja, niti je mogao s kim govoriti. Okrete se, i ne pogledavši kapu koja mu beše sletela s glave, ode sa hipodroma ne znajući ni sam kuda. Osećao se nesrećan. Prvi put u životu osetio je vrlo tešku nesreću, koja se ne da popraviti, i čiji je uzrok on sam.

Jašvin sa kapom stiže ga, doprati ga do kuće, i kroz pola sata Vronski dođe k sebi. Ali uspomena na ovu trku ostade zadugo u njegovoj duši kao najteža i najmučnija uspomena u njegovom životu.

26.

Spoljašnji odnosi Aleksija Aleksandroviča prema ženi bili su isti kao i ranije. Jedina razlika bila je u tome što je on još više bio zauzet poslom nego pre. Kao i pređašnjih godina, početkom proleća je otišao bio u banju u inostranstvo, radi popravke zdravlja koje se svake godine napornim zimskim radom narušavalo. I kao obično vratio se u julu, i odmah se sa pojačanom energijom prihvatio svoga običnog posla. Kao i obično, njegova se žena preselila na letovanje, a on je ostao u Petrogradu.

Od vremena kad je imao razgovor sa ženom, posle večere kod kneginje Tverske, nije nikad više govorio s Anom o svojoj sumnji i ljubomori; njegov uobičajen ton, kao da neko drugo lice predstavlja, dobro je došao za njegove sadanje odnose prema ženi. Bio je unekoliko hladniji prema ženi. Toliko, kao da je nešto nezadovoljan s njom zbog onog prvog noćnog razgovora u koji ona nije htela da uđe. U njegovim odnosima prema njoj stajala je senka male srdžbe i ništa više. »Ti nisi htela da se objasniš sa mnom - kao da je govorio on obraćajući se njoj u mislima - tim gore po tebe. Sad ćeš ti mene moliti, a ja neću hteti da se objašnjavam. Utoliko gore po tebe«, govorio je on misleno, kao čovek koji uzaludno pokušava da ugasi požar, pa se razljuti na svoje uzaludne pokušaje i rekne: »eto ti sad, pa izgori!«

On, taj pametni, i u službenim poslovima fini čovek, nije shvatao svu ludost takvog odnosa prema ženi. Nije shvatao stoga što se odveć bojao da shvati svoj pravi položaj, te je u duši zatvorio, zaključao i zapečatio kovčeg u kojem su se nalazila njegova osećanja prema porodici, tj. prema ženi i sinu. On, uvek pažljivi otac, krajem ove zime postade naročito hladan prema sinu, ponašao se prema njemu isto onako podrugljivo kao i prema ženi. »A, mladiću!« obraćao bi se sinu.

Aleksije Aleksandrovič mislio je i govorio da nijedne godine nije imao toliko službenog posla kao ove godine; on nije bio svestan da sam izmišlja poslove u ovoj godini, da je to sredstvo protiv otvaranja onog kovčega u kojem su ležala osećanja prema ženi i porodici, kao i misli o njima, i koja su osećanja postajala utoliko strašnija ukoliko su duže tamo ležala. Kad bi neko imao pravo da upita Aleksija Aleksandroviča šta misli o ponašanju svoje žene, krotki mirni Aleksije Aleksandrovič ne bi ništa odgovorio, ali bi se jako naljutio na čoveka koji bi ga o tome upitao. Usled toga je i bilo u izrazu lica Aleksija Aleksandroviča nešto oholo strogo kad god bi ga pitali o zdravlju njegove žene. Aleksije Aleksandrovič nije hteo ništa da misli o ponašanju i osećanjima svoje žene, i zaista, nije o tome ništa mislio.

Stalni letnjikovac Aleksija Aleksandroviča bio je u Peterhofu, gde je obično i grofica Lidija Ivanovna provodila leto, u susedstvu i u stalnom druženju sa Anom. Ove godine grofica Lidija Ivanovna nije živela u Peterhofu, nije nijedanput bila kod Ane Arkadijevne, a nagovestila je Aleksiju Aleksandroviču nezgodu zbliženja Aninog sa Betsi Vronskim. Aleksije Aleksandrovič je prekide strogo, izloži misao: da je njegova žena iznad svake sumnje, i otada poče izbegavati groficu Lidiju Ivanovnu. On nije hteo da vidi, zato nije video da u svetu već mnogi popreko gledaju njegovu ženu; nije hteo da pojmi, i zato nije poimao zašto je njegova žena toliko navaljivala da pređe u Carsko selo, gde je živela Betsi, i odakle je bilo blizu do logora Vronskovog puka. nije dopuštao sebi da misli o tome, i nije mislio; ali je u isto vreme, u dubini svoje duše, ne priznajući to nikad pred samim sobom, i nemajući za to ne samo nikakvih dokaza nego ni podozrenja, ipak nesumnjivo znao da je prevaren muž, i bio zbog toga duboko nesrećan.

Koliko je puta, za vreme svoga osmogodišnjeg srećnog života sa ženom, posmatrajući tuđe neverne žene i prevarene muževe, govorio u sebi Aleksije Aleksandrovič: »Kako se može to dopustiti? Zašto ne razmrse taj ružan odnos?« Ali, sad kad je nesreća snašla i njega, ne samo da nije mislio o tome kako ga razmrsi, nego nije hteo uopšte da zna za odnos, nije hteo da zna baš zato što je položaj bio odveć strašan, odveć neprirodan.

Otkako se vratio iz inostranstva, Aleksije Aleksandrov je već dva puta bio u letnjikovcu. Jedanput je ručao, drugi put je proveo veče s gostima, ali nijednom nije noćio, kao što je bio običaj da čini pređašnjih godina.

Na dan trka Aleksije Aleksandrovič imao je vrlo mnogo posla; ali, prema još ujutru načinjenom rasporedu dana, reši da posle ranijeg ručka ode u letnjikovac do žene, a odatle na trke, kojima će prisustvovati ceo Dvor, i na kojima treba da bude i on. Do žene će svratiti zato što je rešio da je iz pristojnosti posećuje jedanput nedeljno. Osim toga, trebalo je toga dana, kao obično, predati ženi novac za kućevne potrebe.

Gospodareći kao i uvek svojim mislima, promislivši to i toliko o ženi, ne dopusti svojim mislima da se prostiru dalje na ono što se nje tiče.

Toga jutra Aleksije Aleksandrovič bio je jako zauzet. Uoči toga dana  grofica Lidija Ivanovna poslala mu je brošuru čuvenoga putnika po Kitaju, koji se tada nalazio u Petrogradu, i molila ga u pismu da primi putnika, čoveka u svakom pogledu zanimljivog i potrebnog. Aleksije Aleksandrovič nije mogao pročitati brošuru sinoć, nego ju je dovršio od jutros. Zatim se počeše javljati molioci, počeše referati, primanja, postavljanja, otpuštanja, određivanje nagrada, penzija, plata, pa prepiska - svakidašnji posao, kako ga je nazivao Aleksije Aleksandrovič, koji oduzima tako mnogo vremena. Zatim dođoše privatni poslovi - poseta doktora i upravitelja imanja. Upravitelj mu nije oduzeo mnogo vremena. On je samo predao Aleksiju Aleksandroviču potrebnu sumu novaca, i kratak izveštaj o stanju poslova koji nisu bili baš najbolji, pošto je ove godine, usled čestih putovanja, potrošeno više, i zato došlo do deficita. Ali doktor, znameniti petrogradski doktor koji je bio u prijateljskim odnosima s Aleksijem Aleksandrovičem, oduze mu mnogo vremena. Aleksije Aleksandrovič nije ga danas ni očekivao, i bio je iznenađen njegovim dolaskom, a još više time što je doktor vrlo pažljivo raspitivao Aleksija Aleksandroviča o stanju njegova zdravlja, pregledao mu grudi, kucao, opipao jetru. Aleksije Aleksandrovič nije znao da je njegova prijateljica Lidija Ivanovna, opazivši da zdravlje Aleksija Aleksandroviča ove godine nije povoljno, molila doktora da ode i pregleda bolesnika. »Učinite to mene radi«, rekla mu je grofica Lidija Ivanovna.

- Ja ću to učiniti Rusije radi, grofice, - odgovori doktor.

- Neocenjiv čovek! - reče grofica Lidija Ivanovna.

Doktor je bio vrlo nezadovoljan zdravljem Aleksija Aleksandroviča. Našao je da je jetra znatno uvećana, ishrana tela ispod mere, a dejstvo banje nikakvo. Naredio je što je mogućno više kretanja, a što je mogućno manje umnog naprezanja, i, što je najglavnije, nikakav jed; to jest, sve ono što je za Aleksija Aleksandroviča bilo tako isto nemogućno kao i ne disati; i otišao je doktor ostavivši Aleksija Aleksandroviča sa neprijatnim uverenjem da u njemu nešto nije dobro, i da se to ne može popraviti.

Odlazeći od Aleksija Aleksandroviča doktor se srete na spoljnim vratima sa dobro poznatim mu Sljuđinom, šefom kabineta Aleksija Aleksandroviča. Oni su bili drugovi na univerzitetu, i mada su se posle retko viđali, poštovali su jedan drugoga i bili dobri prijatelji; i zato nikome, osim Sljuđinu, doktor ne bi kazao otvoreno svoje mišljenje o bolesniku.

- Baš mi je milo što ste bili kod njega - reče Sljuđin. - Nije dobro, a čini mi se... Kako je stvarno?

- Evo kako - reče doktor, mašući preko Sljuđinove glave svome kočijašu da priđe. - Evo kako - reče doktor, i uze svojim belim rukama prst od rukavice navuče ga. - Ako ne zategnete žicu, i pokušate da je prekinete, teško će ići; ali zategnite je koliko se više može, pa je pritisnite samo težinom prsta - ona će pući. On je po svojoj istrajnosti i savesnosti zategnut u poslu do poslednjeg stepena; a pritisak spolja već postoji, i to težak - završi doktor i značajno podiže obrve. - Hoćete li na trke? - dodade, uputivši se kolima. - Da, da, razume se, oduzima mnogo vremena - odgovori tako nešto doktor na ono što mu Sljuđin još reče, ali što zapravo nije čuo.

Posle doktora, koji mu oduze tako mnogo vremena, javi se znameniti putnik, i Aleksije Aleksandrovič, koristeći se pročitanom brošurom i svojim pređašnjim poznavanjem toga predmeta, iznenadi putnika dubinom svoga poznavanja predmeta i širinom prosvećenih pogleda.

Zajedno s putnikom prijavljen je bio i dolazak gubernijskog predvodnika plemstva, koji je doputovao u Petrograd i s kojim je trebalo porazgovarati. Posle njegovog odlaska, valjalo je posvršavati dnevne poslove sa šefom kabineta, i još je trebalo otići, zbog ozbiljnog i važnog posla, do jedne znatne ličnosti. Aleksije Aleksandrovič uspeo je da se vrati tek u pet sati, u vreme ručka; i pošto je ručao sa šefom kabineta, pozva ga da zajedno odu do letnjikovca, a zatim na trke.

Ne dajući sebi o tome računa, Aleksije Aleksandrovič je tražio zgodu da pri sastanku sa ženom bude prisutno i treće lice.

27.

Ana je stajala, gore, pred ogledalom, i pridevala uz pomoć Anuškinu poslednju traku na haljini, kad odjednom ču pred ulazom zvuke točkova koji su pritiskivali pesak.

»Za Betsi je još rano - pomisli ona, i pogledavši kroz prozor, spazi zatvorena kola, crni šešir koji se pomaljao iz kola zajedno sa tako dobro joj poznatim ušima Aleksija Aleksandroviča. - Baš u nevreme; da li je mogupno da će noćiti?« pomisli ona, i učini joj se tako strašno i užasno ono što bi moglo iz toga proizići, da je, ne upuštajući se nikako u misli, sa veselim i sjajnim licem izišla gostima u susret; osetivši u sebi prisustvo već poznatog joj duha laži i obmane, odmah se predade tome duhu, i poče govoriti ne znajući ni sama šta će reći.

- O, kako je to lepo! - reče, pružajući ruku mužu i pozdravljajući sa osmehom domaćeg čoveka Sljuđina. - Ti ćeš ovde noćiti, nadam se? - bila je prva reč koju joj došapnu duh obmane; - a sad ćemo ići zajedno. Samo mi je žao što sam obećala Betsi. Ona će svratiti po mene.

Aleksije Aleksandrovič namršti se malo pri pomenu toga imena.

- O, neću ja razdvajati nerazdvojne - reče svojim običnim šaljivim tonom. - Ja ću pešice s Mihailom Vasiljevičem. Doktori mi savetuju da više pešačim. Prošetaću drumom, i zamišljaću da sam u banji.

- Nemate da žurite - reče Ana. - Hoćete li čaj?

Ona zazvoni.

- Donesite čaj, i kažite Serjoži da je Aleksije Aleksandrovič došao. A kako si sa zdravljem? Mihailo Vasiljeviču, vi još niste bili kod mene; pogledajte kako je lepo na mome balkonu - govorila je obraćajući se čas jednom čas drugom.

Govorila je vrlo prosto i prirodio, ali odveć mnogo i odveć brzo. Ona je to i sama osećala, tim više što je u radoznalom pogledu kojim ju je pogledao Mihailo Vasiljevič, primetila kao da je on naročito posmatra.

Mihailo Vasiljevič iziđe na terasu.

Ona sede pored muža.

- Ti ne izgledaš sasvim dobro - reče Ana.

- Da - reče on - danas je doktor bio kod mene i oduzeo mi ceo sat vremena. Osećam da ga je neko od mojih prijatelja poslao: tako je dragoceno moje zdravlje...

- A šta ti je rekao?

Pitala ga je o zdravlju i poslu, nagovarala ga da se odmori i da pređe kod nje.

Sve je govorila veselo, brzo, i sa osobitim sjajem u očima; ali Aleksije Aleksandrovič nije sad pridavao tome tonu nikakav značaj; on je slušao samo njene reči, i davao im samo neposredni smisao koji su one imale. I odgovarao joj prosto, iako šaljivo. U celom tom razgovoru nije bilo ničeg osobitog, ali se Ana nikada docnije nije mogla setiti te kratke scene bez mučnog i teškog stida.

Uđe Serjoža u pratnji guvernante. Da je Aleksije Aleksandrovič pažljivo posmatrao, on bi primetio plašljiv i zbunjen pogled kojim je Serjoža pogledao oca, a zatim majku. Ali otac nije hteo ništa da vidi, i nije ništa video.

- A, mladiću! Kako je porastao. Zbilja, pravi čovek. Zdravo mladiću!

I on pruži ruku uplašenom Serjoži.

Serjoža se i pređe plašio oca, a sad, kad ga Aleksije Aleksandrovič nazva mladićem, i kad mu u glavi iskrsnu zagonetka: da li je Vronski prijatelj ili neprijatelj, stade se tuđiti oca. Obazre se na mater kao da traži zaštite od nje. Kad je sam s materom, njemu je dobro. Međutim je Aleksije Aleksandrovič razgovarao sa guvernantom držeći sina za rame; Serjoži je bilo teško i nezgodno, Ana je videla da je gotov da zaplače.

Mati pocrvene u trenutku kad uđe sin; a kad primeti da je Serjoži neugodno, brzo skoči, podiže sa njegova ramena ruku Aleksija Aleksandroviča, poljubi sina, odvede ga na terasu, i opet se vrati.

- Čini mi se da je vreme - reče, pogledavši na svoj časovnik - što li to Betsi ne dolazi!...

- Da - reče Aleksije Aleksandrovič, ustade, i ukrsti prste kršeći ih. - Došao sam još i zato da ti donesem novac, jer se slavuj basnama ne hrani - reče on. - Mislim da ti je potreban.

- Ne, nije mi potreban... jest, potreban mi je - reče ona ne gledajući u njega i crveneći do ušiju.

Ali ti ćeš, mislim, svratiti ovamo posle trke.

- O, da! - odgovori Aleksije Aleksandrovič.

- A, evo stiže i peterhofski ukras, kneginja Tverska - dodade on pogledavši kroz prozor i videći engleski ekipaž sa visoko izdignutom malom karoserijom. - Kakav sjaj! Divota! Hajdemo dakle i mi.

Kneginja Tverska nije izlazila iz ekipaža; samo njen lakej, u gamašama, pelerini i crnom šeširiću, skoči s kola kod ulaza.

- Ja idem, zbogom! - reče Ana, poljubi sina, priđe Aleksiju Aleksandroviču i pruži mu ruku. - Lepo je od tebe što si došao.

Aleksije Aleksandrovič poljubi joj ruku.

- Dakle, do viđenja! Ti ćeš svratiti na čaj, i biće lepo! - reče ona, i iziđe svetla i vesela. Ali čim ga izgubi iz vida, oseti ono mesto na ruci do kojega se dotakoše njegove usne, i sa odvratnošću uzdrhta.

28.

Kad se Aleksije Aleksandrovič pojavio na trci, Ana je već sedela u paviljonu pored Betsi, u onom paviljonu u kojem se skupljalo celo više društvo. Ona ugleda muža još izdaleka. Dva čoveka, muž i ljubavnik, bili su za nju dva centra života, i ona je osećala njihovu blizinu i bez pomoći spoljnih čula. Još izdaleka je osetila da joj se muž približava, i nehotice ga je pratila pogledom u talasima gomile u kojoj se kretao. Videla je kako se približuje paviljonu, čas snishodljivo odgovarajući na udvoričke poklone, čas prijateljski i rasejano se zdraveći sa sebi ravnima, čas brižljivo iščekujući pogled silnih ovoga sveta i skidajući svoj okrugli, veliki šešir koji je pritiskao krajeve njegovih ušiju. Ana je znala sve te pokrete, i bili su joj odvratni. »Samo častoljublje, samo želja za uspehom, to je sve što je u njegovoj duši - mislila je ona - a visoke težnje, ljubav prema prosveti, religija, sve su to samo oruđa da se pomoću njih uspe.«

Po njegovim pogledima upravljenim na paviljon za dame (on je gledao pravo u nju, ali je nije mogao poznati u moru muslina, pantljika, perja, suncobrana i cveća) Ana je znala da on traži nju, ali se naročito pravila da ga ne vidi.

- Aleksije Aleksandroviču! - povika kneginja Betsi - vi sigurno ne vidite ženu, evo je!

On se osmehnu svojim hladnim osmehom.

- Ovde je toliko sjaja, da se pogled gubi - reče on i pođe u paviljon. Osmehnu se na ženu kao što se mora osmehnuti muž pri susretu sa ženom s kojom tek što se rastao, pozdravi se sa kneginjom i drugim poznanicima, sa svakim kao što treba, to jest, šaleći se sa damama, dobacujući pozdrave muškarcima. Dole, ispod paviljona, stajao je poznati po svome umu i obrazovanju general - ađutant, koga je Aleksije Aleksandrovič jako cenio. Aleksije Aleksandrovič poče razgovor s njim.

To je bilo vreme između dve trke, te ništa nije smetalo njihovu razgovoru. General-ađutant je osuđivao trke. Aleksij Aleksandrovič je protivrečio, braneći ih. Ana je slušala njegov tanak, ravan glas ne propuštajući ni reči, i svaka njegova reč činila joj se lažna i bolno joj parala uši.

Kad je počela oficirska trka s preponama, ona se naže napred, i ne skidajući očiju gledaše Vronskog koji priđe svom konju i uzjaha ga; istovremeno nije prestajala da sluša odvratni glas svoga muža koji nikako da umukne. Nju je mučio i strah za Vronskog, ali više ju je mučio neprekidni zvuk tankog muževljevog glasa s poznatim intonacijama.

»Ja sam rđava žena, ja sam propala žena - mislila je ona - ali ja ne volim da lažem, ja ne podnosim laž, a njegova (muževljeva) hrana to je laž. On sve zna i sve vidi; šta li oseća, kad može tako mirno da govori? Kad bi me ubio, kad bi ubio Vronskog, ja bih ga poštovala. Ali ne, njemu je potrebna samo laž i pristojnost«, govorila je u sebi Ana, ne misleći šta upravo hoće od muža, i kakvog bi želela da ga vidi. Ona nije shvatala da je ta osobita govorljivost Aleksija Aleksandroviča, koja ju je tako dražila, bila samo izraz njegove unutarnje uznemirenosti. Kao što dete, kad se udari, skače i dovodi u pokret svoje mišiće ne bi li zaglušilo bol, tako je i Aleksiju Aleksandroviču bilo preko potrebno umno kretanje, ne bi li zaglušio misli o ženi, koje su, u njenom prisustvu i u prisustvu Vronskog, i pri stalnom ponavljanju njegovog imena, tražile da se na njih obrati pažnja. »kao što je kod deteta prirodno skakanje, tako je i kod njega bilo prirodno da lepo i pametno govori. On je govorio:

- Opasnost u vojnim konjičkim trkama neophodna je potreba trke. Što Engleska može u svojoj vojnoj istoriji da ističe sjajna kavalerijska dela, ima za to da zahvali činjenici što je istorijski razvijala tu svoju snagu i u životinjama i u ljudima. Sport, po mome mišljenju, ima veliki značaj; a mi, kao i uvek, vidimo samo ono što je površno.

- Ne površno - reče kneginja Tverska. - Jedan oficir, kažu, slomio je dva rebra.

Aleksije Aleksandrovič se osmehnu osmejkom koji je samo zube otkrivao, a ništa nije kazivao.

- Uzmimo kneginjo, da to nije površno - reče on - nego unutarnje. Ali nije stvar u tome - i on se opet okrete generalu, s kojim je govorio ozbiljno - ne zaboravite da se tu takmiče vojnici, koji su izabrali to polje rada; i priznajte da svaki poziv ima i naličje svoje medalje. To spada zapravo u njihovu dužnost. Nakazni sport pesničanja, ili španskih toreadora, znak je divljaštva. Ali specijalizovan sport znak je razvića.

- Ne, ja drugi put neću doći; ovo me suviše uzbuđuje - reče kneginja Betsi. - Je li, Ana?

- Uzbuđuje, ali ne možeš da se odvojiš - reče druga dama. - Da sam bila Rimljanka, ja ne bih propustila nijedan cirkus.

Ana nije ništa govorila, gledala je sve u isto mesto ne spuštajući dogleda.

U to vreme je kroz paviljon prolazio visok general. Prekinuvši razgovor, Aleksije Aleksandrovič ustade naglo, ali dostojanstveno, i nisko se pokloni prolazniku.

- Zar vi ne trčite? - našali se general.

- Moja je trka teža - odgovori Aleksije Aleksandrovič sa puno poštovanja.

Mada odgovor nije značio ništa, general se držao kao da je čuo pametnu reč od pametna čoveka, i potpuno razumeo de la sauce.[72]

- Postoje dve strane - nastavi ponovo Aleksije Aleksandrovič - učesnici i gledaoci: ljubav prema ovim prizorima najsigurniji je znak niskog razvića gledalaca, slažem se, ali...

- Kneginjo, da se kladimo! - začu se ozdo glas Stepana Arkadijeviča, koji se obraćao Betsi. - Za koga ste vi?

- Ana i ja smo za kneza Kuzovljeva - odgovori Betsi. - Ja za Vronskog. U par rukavica.

- Dobro!

- A kako je lepo, je l’ te?

Aleksije Aleksandrovič poćuta dok su govorili oko njega, ali odmah zatim opet poče:

- Slažem se, ali junačke igre... - nastavi on.

U taj mah pustiše jahače, i svi se razgovori prekidoše. Aleksije Aleksandrovič takođe ućuta; svi ustadoše i pogledaše ka reci. Aleksija Aleksandroviča nisu zanimale trke, i zato nije gledao na trkače, nego je rasejano posmatrao gledaoce umornim očima. Pogled mu se zaustavi na Ani.

Njeno lice bilo je bledo i strogo. Ona očevidno nije videla ništa i nikoga, osim jednog. Ruka joj je grčevito stezala lepezu; Ana nije disala. Muž pogleda u nju, pa se brzo okrenu i uze zagledati druga lica.

»Pa eto i ova dama, i sve druge su vrlo uzbuđene; to je sasvim prirodno«, govorio je u sebi Aleksije Aleksandrovič. Hteo je da ne gleda u Anu, ali pogled mu se nehotice otimao k njoj. On se opet zagleda u to lice starajući se da ne čita ono što je tamo bilo napisano, ali je, i protiv svoje volje, sa užasom čitao na njemu ono što nije hteo da zna.

Prvi pad, pad Kuzovljeva, na reci, zatalasa sve gledaoce; ali je Aleksije Aleksandrovič jasno video na bledom, radosnom licu Aninom da onaj koga je ona gledala nije pao. Kad je, posle, pošto su Mahoćin i Vronski preskočili veliku barijeru, a drugi se oficir na tom istom mestu strmoglavio i namrtvo ubio, i šum užasa prošao kroz celu publiku - Aleksije Aleksandrovič je video da Ana to nije ni opazila, i da je jedva shvatila o čemu se govorilo svud unaokolo. On je sve češće i češće, i sa sve većom upornošću gledao u nju. Ana je sa zanosom pratila jahanje Vronskog, kad oseti sa strane u nju upereni pogled hladnih očiju muža.

Trenutno se obazre, pogleda ga upitno, lako se namršti, i opet se okrenu.

»Ah, ne marim«, kao da reče njemu, i više ga ne pogleda.

Trke su bile nesrećne. Od sedamnaest oficira palo je i ugruvalo se više od polovine. Pri kraju trke svi su gledaoci bili uzbuđeni, utoliko više što je car bio nezadovoljan.

29.

Svi su glasno izražavali neodobravanje, svi su ponavljali reči koje je neko izbacio: »nedostaje samo još cirkus sa lavovima«, i svi su osećali strah; tako da kad je Vronski pao, i Ana glasno vrisnula, niko to nije uzeo za nešto neobično. Ali se odmah zatim na licu Aninu desi promena koja je već bila sasvim neprilična. Ana se izbezumila. Počela je da se kida, kao ulovljena ptica: sad je htela da ustane i da nekuda pođe; sad se obraćala Betsi.

- Hajdemo, hajdemo - govorila je.

Ali Betsi je nije čula. Ona je razgovarala, nagnuvši se nadole, sa generalom koji joj beše prišao.

Aleksije Aleksandrovič priđe Ani i učtivo joj ponudi ruku.

- Hajdemo, ako želite - reče on na francuskom; ali Ana, osluškujući šta govori general, i ne primeti muža.

- Kažu, i on je slomio nogu - govorio je general. - To je zaista već suviše.

Ana ne odgovori mužu, podiže pogled i upre oči u ono mesto gde je Vronski pao; ali to je bilo daleko, a beše se okupilo toliko sveta da se ništa nije moglo razabrati. Ona spusti dogled i htede da pođe, kad u taj čas dojuri na konju oficir i nešto javljaše caru. Ana se isturi napred, da čuje.

- Stivo! Stivo! - doviknu ona bratu.

Ali brat je ne ču. Ona opet htede da iziđe.

- Ja vam ponovo nudim ruku, ako hoćete da idete - reče Aleksije Aleksandrovič dodirnuvši njenu ruku.

Ona se s odvratnošću skloni u stranu i ne gledajući mu u lice, odgovori:

- Ne, ne, ostavite me, ja ću ostati.

Ana sad vide da od mesta gde je Vronski pao, pa kroz krug, trči oficir k paviljonu. Betsi mu je mahala maramom. Oficir donese izveštaj; da se jahaču ništa nije desilo, nego je konj slomio kičmu.

Kad ču to, Ana naglo sede i pokri lice lepezom. Aleksije Aleksandrovič je video da plače, i da ne može da se uzdrži ne samo od suza, nego ni od jecanja koje joj je nadimalo grudi. Aleksije Aleksandrovič je zakloni sobom dajući joj vremena da se pribere.

- Treći put vam nudim ruku - reče posle nekog vremena, obraćajući se njoj. Ana ga je gledala i nije znala šta da kaže. Kneginja Betsi priđe joj u pomoć.

- Nemojte, Aleksije Aleksandroviču; ja sam dovezla Anu, obećala sam i da ću je vratiti - umeša se Betsi.

- Oprostite, kneginjo - reče on osmejkujući se učtivo ali gledajući je pravo u oči - ja vidim da Ani nije dobro, i želim da pođe sa mnom.

Ana se uplašeno obazre, poslušno ustade i spusti ruku na muževljevu ruku.

- Poslaću nekoga k njemu da se izvesti, pa ću ti javiti - šapnu joj Betsi.

Izlazeći iz paviljona, Aleksije Aleksavdrovič, kao i uvek, razgovarao je s poznanicima. I Ana je morala, kao i uvek, da odgovara i govori; ali ona nije znala za sebe, i išla je kao u snu pod ruku s mužem.

»Da li je povređen, ili nije? Da li je sve zaista tako bilo? Da li će doći, ili ne? Da li ću ga videti danas?« mislila je.

I sede ćutke u kola Aleksija Aleksandroviča, i ćutke izađoše iz gomile ekipaža. Bez obzira na sve što je video, Aleksije Aleksandrovič nije dopuštao sebi da misli o stvarnom položaju svoje žene. On je video samo spoljašnje znake. Video je da se ona vladala neprilično, i smatrao je za svoju dužnost da joj to kaže. Ali mu je vrlo teško bilo da ne kaže više nego samo to. On otvori usta da joj primeti kako se neprilično ponašala, i nehotice reče sasvim drugo.

- Kako svi mi ipak imamo naklonosti za te surove prizore - reče on. - Ja primećujem...

- Šta? Ne razumem - prezrivo reče Ana.

On se oseti uvređen, i očas uze govoriti ono što je i hteo.

- Moram vam reći... - progovori.

»Počinje objašnjenje«, pomisli ona i obuze je strah.

- Moram vam reći da ste se danas neprilično ponašali - reče joj on na francuskom.

- U čemu sam se neprilično ponašala? - reče ona glasno, naglo okrećući glavu i gledajući mu pravo u oči, ali ne s onom veselošću koja nešto skriva u sebi, nego sa odlučnošću pod kojom je s mukom skrivala strah.

- Ne zaboravljajte - reče on pokazujući na otvoreno prozorče prema kočijašu.

Pa se podiže i spusti staklo prozorčeta.

- Šta ste našli neprilično? - ponovi ona.

- Ono očajanje koje niste umeli da sakrijete pri padu jednog jahača. On je čekao: šta će ona odgovoriti; ali ona je ćutala i gledala preda se.

- Ja sam vas već molio da se pred svetom držite tako kako ni zli jezici ne bi mogli ništa reći protiv vas. Bilo je vreme kad sam govorio o unutarnjim odnosima; sad više o njima ne govorim. Sad govorim o spoljnim odnosima. Vi ste se neprilično ponašali, i ja bih želeo da se to ne ponavlja.

Ona nije čula ni polovinu njegovih reči; osećala je strah od njega, a mislila: da li je istina da se Vronski nije povredio. Da li su o njemu govorili: da je nepovređen, i da je konj slomio kičmu? Ona se samo pretvorno podsmešljivo osmehnu kad muž završi, i ništa ne odgovori, jer stvarno nije ni čula šta je on kazao. Aleksije Aleksandrovič poče tad govoriti smelo; ali kad jasno shvati o čemu govori - strah koji je ona osećala, pređe i na njega. On vide njen osmejak, i neobična zabluda prođe kroz njega.

»Ona se smeje mojim sumnjama. Jest, sad će mi reći ono što mi je i onda govorila: da su moje sumnje neosnovane, da je to smešno.«

Sad kad je nad njim lebdelo otkriće svega, on ništa nije tako želeo kao da mu ona, slično onome pre, podrugljivo odgovori da su njegove sumnje smešne i da nemaju osnova. Tako je strašno bilo ono što je znao, da je bio gotov poverovati čemu bilo drugom. Ali izraz njenog lica, uplašenog i mračnog, nije sad obećavao čak ni obmanu.

- Možebiti da se ja varam - reče on. - U tom slučaju molim da mi oprostite.

- Ne, vi se niste prevarili - reče ona polako i očajno zagledajući u njegovo hladno lice. - Vi se ne varate. Ja sam bila, i ne mogu ne biti očajna.

Ja slušam vas, a mislim o njemu. Ja ga volim, ja sam njegova ljubavnica, ja ne mogu da podnesem, ja se bojim, ja vas mrzim... Radite sa mnom šta hoćete.

I zabivši se u ugao kola ona zajeca i pokri lice rukama. Aleksije Aleksandrovič ne mrdnu niti promeni pravac svoga pogleda. Ali celo njegovo lice odjednom dobi izraz svečane mirnoće mrtvaca, i taj izraz osta za sve vreme vožnje do letnjikovca.

Kad su bili već blizu kuće on okrete glavu k njoj sa istim izrazom.

- Tako! Ali ja tražim od vas da budu sačuvani spoljni znaci pristojnosti dotle - glas mu zadrhta - dok ne preduzmem mere koje će obezbediti moju  čast, i dok vam ih ne saopštim.

On iziđe iz kola i pomože njoj da siđe. S obzirom na prisutnu poslugu on se rukova s njom, sede u kola i krenu za Petrograd.

Malo zatim dođe lakej od kneginje Betsi i donese Ani pisamce.

»Slala sam do Aleksija da se izvestim o njegovom zdravlju, i on mi piše da je zdrav i nepovređen, ali je u očajanju.«

- »Dakle, on će doći - pomisli Ana. - Kako sam dobro učinila što sam mužu sve kazala.«

Pogleda na časovnik. Ostalo je još tri sata; sećanje na pojedinosti poslednjeg sastanka zapali joj krv.

»Bože moj, kako je svetlo!... Ovo je strašno, ali ja volim da vidim njegovo lice i volim ovu fantastičnu svetlost... Muž! da... No, hvala bogu, kad je s njim sve svršeno.

30

Kao po svima mestima gde se skupljaju ljudi, tako u malenoj nemačkoj banji kuda behu došli Ščerbacki, beše se izvršila kao neka kristalizacija društva, koja svakom njegovom članu određuje opredeljeno i nepromenljivo mesto. Kao što delić vode na hladnoći dobija, određeno i nepromenljivo, izvestan oblik snežnog kristala, tako bi isto svako novo lice, koje bi pridošlo u banju, odmah urastalo u svoje mesto.

First Ščerbacki zamt gemalin und tohter,[73] i po stanu koji su zauzeli, i po imenu, i po poznanicima koje su u banji našli, odmah su se skristalisali u svoje određeno i unapred naznačeno mesto.

Te godine bila je u banji prava nemačka firstin,[74] usled čega se kristalizacija društva vršila još energičnije. Kneginja Ščerbacka je imala neodoljivu želju da svoju kćer predstavi princezi, pa je sutradan i izvršila taj obred. Kiti se pokloni duboko i graciozno u svojoj iz Pariza poručenoj vrlo prostoj, to jest vrlo luksuznoj letnjoj haljini. Princeza reče »Nadam se da će se ruže skoro vratiti na ovo lepuškasto lice«, i Ščerbackima se posle toga odmah ukazaše utvrđeni putevi života, sa kojih se više nije moglo skretati. Ščerbacki se upoznaše i sa porodicom engleske ledi, i sa nemačkom groficom i njenim sinom, ranjenim u poslednjem ratu; i sa naučnikom Šveđaninom; i sa M. Sanut i njegovom sestrom. Ali glavno društvo Ščerbackih po nuždi su sastavljali: moskovska dama Marija Jevgenijevna Rtiščeva sa svojom ćerkom, koja je Kiti bila neprijatna stoga što je bolovala, isto kao i ona, od ljubavi; i moskovski pukovnik, koga je Kiti od detinjstva viđala i znala u mundiru i epoletama, a koji je ovde, sa svojim malim očima, sa razgolićenim vratom, sa šarenom vratnom maramom, bio neobično smešan, i dosadan time što je teško bilo otresti ga se. Kad se sve to tako utvrdilo, Kiti oseti dosadu, utoliko više što kiez otputova u Karlobad, a ona ostade sama s materom. Nju nisu interesovali oni koje je poznavala; znala je da od njih neće doći ništa novo. Njena najveća zabava u banji bila je posmatranje i nagađanje o onima koje nije poznavala. Kiti je imala osobinu da sve ljude vidi u najlešpoj svetlosti, a osobito one koje nije poznavala. I sad, nagađajući ko je ko, kakvi su među njima odnosi, i kakvi su to ljudi, Kiti je zamišljala najčudnovatije i najlepše karaktere, i nalazila potvrdu u svojim posmatranjima.

Od takvih lica, osobito ju je zainteresovala jedna devojka, Ruskinja, koja je doputovala u banju sa bolesnom ruskom damom, sa madam Štal, kako su je svi zvali. Madam Štal pripadala je višem društvu, ali je bila toliko bolesna da nije mogla hodati i pojavljivala se u kolicima samo u lepe dane. Madam Štal nije poznavala nikog od Rusa, ali ne toliko zbog bolesti koliko zbog oholosti, kako je to kneginja objašnjavala. Ruskinja devojka negovala je gospođu Štal, a osim toga, kao što je Kiti opazila, družila se još i sa svima drugim teškim bolesnicima, kojih je u banji bilo mnogo, i sasvim prirodno negovala i njih. Ta Ruskinja, po opažanjima Kiti, nije bila nikakav rod madam Štal, a u isto vreme nije bila ni najmljena pomoćnica. Madam Štal zvala ju je Varenjka, a ostali zvali su je »m-lle Varenjka«. Dalje, Kiti se interesovala posmatranjem odnosa te devojke prema gospođi Štal, i prema drugim nepoznatim licima. Kiti je još, kao što to često biva, osetila neobjašnjivu simpatiju prema toj m-lle Varenjki, i osetila je, po pogledima kojima su se sretale, da se i ona njoj sviđa.

M-lle Varenjki nisu se mogle odrediti godine; nije bila stara, ali je ujedno bila kao neko stvorenje bez mladosti: moglo joj se dati i devetnaest i trideset godina. Ako bi se gledalo na njene crte, ona je, bez obzira na bolešljivu boju lica, bila pre lepa nego ružna. Bila bi i lepo razvijena, da nije imala suviše mršavo telo, i nesrazmernu glavu prema srednjem rastu; ali nikako ne bi mogla biti primamljiva za muškarce. Ličila je na divan cvetić, još pun listića, ali već precvetao i bez mirisa. Zatim, nije mogla biti primamljiva za muškarce još i stoga što joj je nedostajalo ono čega je Kiti suviše imala - pritajenog ognja života i svesti o svojoj primamljivosti.

Činilo se da je Varenjka uvek zauzeta poslom, u što se uostalom nije ni moglo sumnjati, i zato je izgledalo da se ona ničim drugim i ne može interesovati. Suprotnošću prema Kiti, ona je baš osobito privukla k sebi Kiti. Kiti je osećala da će u njoj, u njenom načinu života, naći obrazac onoga što je sama grčevito tražila: interesovanje za život, dostojanstvo života - van odvratnih joj svetskih odnosa devojke prema muškarcima, koji su joj se sad činili kao sramna izložba robe koja očekuje kupce. Ukoliko je Kiti više posmatrala svoju nepoznatu prijateljicu, utoliko se više uveravala da je ta devojka baš onakvo savršeno stvorenje kakvim ju je ona zamišljala, i utoliko je više želela da se s njom upozna.

Dve devojke sretale su se po nekoliko puta dnevno, i pri svakom susretu oči Kitine govorile su: »Ko ste vi? šta ste vi? Da li je istina da ste vi ono divno biće kakvim vas ja zamišljam? Ali, tako vam boga, ne mislite - dodavao je njen pogled - da ću se ja nametati da postanemo poznanice. Ja prosto uživam u vama i volim vas.« - »I ja vas volim, vi ste veoma, veoma ljupki. I još više bih vas volela, kad bih imala vremena«, odgovarao je pogled nepoznate devojke. I zbilja, Kiti je videla da je Varenjka uvek zauzeta: ili vodi decu ruske porodice, ili nosi pled za bolesnicu i zavija je, ili se stara da razonodi nekog razdraženog bolesnika, ili bira i kupuje nekome biskvite za kafu.

Ubrzo po dolasku Ščerbackih, na jutarnjoj vodi, pojaviše se još dva lica koja obratiše na sebe opštu, ali ne prijateljsku pažnju. To behu vrlo visok pogrbljen čovek, s ogromnim rukama, u kratkom, starom i ne za njega krojenom kaputu, sa crnim, naivnim i u isto vreme strašnim očima; i rošava ljupka žena, vrlo rđavo i neukusno obučena. Zaključivši da su ova dva lica Rusi, Kiti je u svojoj uobrazilji počela već da sastavlja o njima dirljiv roman. Ali kneginja, koja je iz Kurliste[75] videla da je to Ljevin Nikolaj i Marija Nikolajevna, objasni Kiti kako je rđav čovek taj Ljevin, i sva maštanja o tim licima odmah iščezoše. Ne toliko što joj je mati to kazala, koliko zato što je to bio Konstantinov brat, Kiti se ova lica odjednom učiniše veoma neprijatna. Taj Ljevin je izazvao u njoj, svojom navikom da trese glavom, nesavladljivo osećanje odvratnosti.

Činilo joj se da se u njegovim velikim strašnim očima, koje su uporno motrile na nju, izražava mržnja i podsmeh, pa se trudila da izbegava susret s njim.

31.

Bilo je rđavo vreme, kiša je padala celo jutro, i bolesnici sa kišobranima tiskali su se po galeriji.

Kiti je išla s majkom i s moskovskim pukovnikom koji se veselo šepurio u svom evropskom redengotu, kupljenom u Frankfurtu u radnji za gotova odela. Oni su hodali jednom stranom galerije, trudeći se da izbegnu Ljevina koji je išao drugom stranom. Varenjka, u zagasitoj haljini, u crnom šeširu sa oborenim obodom, hodala je sa slepom Francuskinjom duž cele galerije, i uvek kad bi se srela s Kiti, izmenjale bi prijateljske poglede.

- Mama, mogu li razgovarati s njom? - reče Kiti koja je motrila na svoju nepoznatu prijateljicu i primetila da se ona približuje izvoru, gde bi se mogle sresti.

- Pa, ako baš toliko želiš, ja ću prvo raspitati o njoj, i prići ću joj - odgovori mati. - Šta si to osobito našla u njoj? Mora da je družbenica. Ako hoćeš, ja ću se upoznati sa gospođom Štal. Poznavala sam njenu belle-soeur[76] - dodade kneginja oholo dižući glavu.

Kiti je znala da je kneginju vređalo što gospođa Štal kao da izbegava da se upozna s njom. I nije dalje navaljivala.

- Začudo, kako je ljupka! - reče ona gledajući Varenjku u trenutku kad je pružala čašu Francuskinji. - Pogledajte kako je sva jednostavna i ljupka.

- Dave me ti tvoji engouements[77] - reče kneginja - hajdemo bolje natrag - dodade spazivši Ljevina koji im je išao u susret sa svojom damom i s nemačkim doktorom sa kojim je nešto glasno i ljutito razgovarao.

Okretoše se da pođu natrag, kad odjednom čuše ne glasan razgovor, nego viku. Ljevin je, zaustavivši se vikao, a i doktor je vatreno govorio. Gomila ljudi se okupila oko njih. Kneginja s Kiti žurno ode, a pukovnik se umeša u gomilu da vidi u čemu je stvar.

Kroz nekoliko minuta pukovnik se vrati. - Šta je bilo? - upita kneginja.

Bruka i sramota! - odgovori pukovnik. - Prosto se čovek boji da se sretne s Rusom u inostranstvu. Visoki gospodin zavadio se s doktorom, izgrdio ga zato što ga drukčije leči nego što bi trebalo, i zamahnuo štapom na njega. Bruka.

- Ah, kako je to neprijatno! - reče kneginja.

- A čime se svršilo?

- Srećom, tu se našla ova... ova u šeširu kao pečurka. Čini mi se da je Ruskinja - reče pukovnik.

- M-lle Varenjka? - radosno upita Kiti.

- Da, da. Ona se umeša, uze onoga gospodina pod ruku i odvede ga.

- Eto, mama - reče Kiti materi - vi se čudite što se ja ushićavam njom.

Sutradan, posmatrajući svoju nepoznatu prijateljicu, Kiti je uočila da se m-lle Varenjka i s Ljevinom i njegovom ženskom već nalazi u onakvim

odnosima kao i sa drugima svojim proteges.[78] Prilazila im je, razgovarala s njima, bila tumač ženi koja nije govorila nijedan stran jezik.

Kiti još više poče moliti mater da joj dopusti da se upozna s Varenjkom. I, ma koliko da je kneginji bilo neprijatno da učini prvi korak u želji za poznanstvom sa gospođom Štal, koja se nečim kao ponosila - ona raspita o Varenjki, saznade o njoj pojedinosti po kojima se moglo zaključiti da ne bi bilo ničega ružnog, mada i dobrog malo, u tom poznanstvu, te priđe Varenjki i upozna se s njom.

Izabravši vreme kad njena kći beše otišla na izvor, a Varenjka zastala prema pekari, kneginja joj priđe.

- Dopustite mi da se upoznam s vama - reče ona smešeći se dostojanstveno. - Moja kći je zaljubljena u vas - reče dalje. - Vi me možda ne poznajete. Ja sam...

- To je više nego uzajamno, kneginjo - žurno odgovori Varenjka.

- Kako ste dobro delo učinili juče našem žalosnom zemljaku - reče kneginja.

Varenjka pocrvene.

- Ja se ne sećam, čini mi se da nisam ništa učinila - reče. - Kako da ne, vi ste spasli tog Ljevina od neprijatnosti.

- Jest, sa compagne[79] pozvala me je, i ja sam se postarala da ga umirim; on je teško bolestan, i nezadovoljan je lekarom. A ja sam već navikla da negujem takve bolesnike.

Da, čula sam da živite u Mentonu, sa vašom tetkom, čini mi se, m - me Štal. Ja sam poznavala njenu belle - soeur.

- Ne, nije mi tetka. Zovem je maman, ali nismo rod; ona me je vaspitala - odgovori Varenjka i opet pocrvene.

To je bilo tako prosto rečeno, tako je ljubak bio pošteni i iskreni izraz njena lica, da je kneginja razumela zašto je njena Kiti zavolela ovu Varenjku.

- A šta je sa onim Ljevinom? - upita kneginja.

- On putuje - odgovori Varenjka.

U taj čas, sijajući od radosti što se njena mati upoznala s njenom nepoznatom prijateljicom, Kiti se vraćala sa izvora.

- Evo, Kiti, tvoja velika želja da se upoznaš sa m-lle...

- »Varenjkom« - smešeći se dopuni Varenjka - tako me svi zovu.

Kiti pocrvene od radosti i dugo je, ćuteći, stezala ruku svoje nove prijateljice, a ta ruka nije odgovarala na stezanje, već je nepomično ležala u Kitinoj ruci. Ruka nije odgovarala na stezanje, ali je lice m-lle Varenjke sijalo tihim, radosnim, iako donekle tužnim osmejkom koji je otkrivao velike, ali lepe zube.

- Ja sam to i sama odavno želela - reče ona.

- Ali vi ste tako zauzeti...

- O, naprotiv, ja nisam ničim zauzeta - odgovori Varenjka, a već istog trenutka je morala ostaviti svoje nove poznanice, jer su dve male ruske devojčice, kćeri jednog bolesnika, dotrčale k njoj.

- Varenjka, zove vas mama! - vikale su one. I Varenjka ode za njima.

32.

Pojedinosti koje je kneginja saznala o Varenjkinoj prošlosti i njenim odnosima prema gospođi Štal, kao i o samoj gospođi Štal, bile su ove:

Madam Štal, o kojoj su jedni govorili da je namučila svoga muža, a drugi da je muž nju namučio svojim nemoralnim vladanjem, bila je oduvek slabunjava žena, i uvek u nekom oduševljenju. Kad je rodila prvo dete, već razdvojena od muža, dete je odmah umrlo. Rodbina gospođe Štal, znajući njenu osetljivost i bojeći se da je to saopštenje ne ubije, podmetnu joj dete koje se rodilo iste noći i u istoj kući u Petrogradu - kćer dvorskog kuvara. To je bila Varenjka. Madam Štal je docnije saznala da Varenjka nije njena kći, ali ju je i dalje vaspitavala, tim pre što Varenjka ubrzo zatim izgubi svu svoju rodbinu.

Madam Štal već više od deset godina živi na jugu, u inostranstvu, ne ustajući nikako s postelje. Jedni su govorili da je madam Štal stvorila sebi društveni položaj valjane visoko religiozne žene; drugi su govorili da je ona dušom visoko moralno biće koje živi samo za dobro bližnjih, kakvim se ona i predstavljala. Niko nije znao koje je vere ona: katoličke, protestantske, ili pravoslavne; ali jedno je bilo nesumnjivo - bila je u prijateljskim odnosima sa najvišm licima svih crkava i religija.

Varenjka je stalno živela s njom u inostranstvu, i svi koji su poznavali madam Štal, poznavali su i voleli m-lle Varenjku kako su je svi zvali.

Kad saznade te pojedinosti, kneginja ne nađe ništa rđavo zbliženju svoje kćeri sa Varenjkom, tim pre što je Varenjka imala najbolje ponašanje i vaspitanje: govorila je odlično francuski i engleski, a što je glavno - izjavila je, od strane gospođe Štal, žaljenje što je ona usled bolesti lišena zadovoljstva da se upozna s kneginjom.

Posle upoznavanja s Varenjkom, Kiti se sve više oduševljavala svojom prijateljicom, i svakog dana nalazila u njoj nove vrline.

Čuvši da Varenjka lepo peva, kneginja je zamolila da dođe njima uveče da štogod otpeva.

Kiti svira, kod nas ima klavir, doduše nije dobar, ali vi ćete nam učiniti veliko zadovoljstvo - reče kneginja smešeći se pretvorno, što je Kiti bilo osobito neprijatno, jer je videla da se Varenjki nije pevalo. Ali Varenjka ipak dođe te večeri i donese knjigu s notama. Kneginja beše pozvala Mariju Jevgenijevnu s kćerkom i pukovnika.

Varenjka je bila potpuno ravnodušna što su tu bila i nepoznata joj lica, i odmah priđe klaviru. Ona nije umela da se prati, ali je odlično pevala po notama. Kiti, koja je lepo svirala, pratila ju je.

- Vi imate neobičan dar - reče joj kneginja, pošto Varenjka vanredno otpeva prvu pjesu.

Marija Jevgenijevna i njena kći zahvališe joj i pohvališe je.

- Pogledajte - reče pukovnik gledajući kroz prozor - koliko se sveta sakupilo da vas sluša.

Zaista, pod prozorima beše se okupila velika gomila sveta.

- Vrlo mi je milo što vam ovo čini zadovoljstvo - prosto odgovori Varenjka.

Kiti je s ponosom gledala svoju prijateljicu. Ona se oduševljavala i njenom veštinom i njenim licem, ali se najviše oduševljavala njenim držanjem, time što Varenjka očevidno ništa naročito ne misli o svome pevanju, i što je potpuno ravnodušna prema pohvalama; činilo se kao da samo pita: treba li još da pevam, ili je dosta?

»Kad bih to bila ja - mislila je u sebi Kiti - kako bih se ja ponosila time! Kako bih se radovala gledajući ovu gomilu pod prozorima! A njoj je sasvim svejedno. Nju pobuđuje samo želja da ne odreče, i da učini prijatnost mami. Šta ima u njoj? Šta joj dade ovu moć da se uzdigne nad svim, da bude nezavisno mirna? Kako bih želela da to saznam, i da se naučim tome od nje!« mislila je Kiti gledajući pažljivo mirno Varenjkino lice. Kneginja zamoli Varenjku da otpeva još nešto, i Varenjka otpeva drugi komad, tako isto glatko, jasno i lepo, stojeći pravo kraj klavira i udarajući po njemu takt svojom mršavom crnpurastom rukom.

Sledeća pesma u knjizi bila je italijanska pesma. Kiti odsvira preludij i obazre se na Varenjku.

- Da propustimo ovu - reče Varenjka zarumenevši se. Kiti uplašeno zaustavi upitni pogled na licu Varenjkinom.

- Onda nešto drugo - brzo reče ona prevrćući listove i pojmivši odmah da je nešto bilo u vezi s onom pesmom.

- Ne - odgovori Varenjka metnuvši ruku na note i smešeći se - ne, da otpevamo ipak ovu - i otpeva tu pesmu isto tako mirno, hladno i lepo kao i druge pre toga.

Kad je svršila, svi joj opet zahvališe, i pođoše da piju čaj. Kiti i Varenjka iziđoše u vrt pored kuće.

- Vi, je l’ te, imate neku uspomenu u vezi sa onom pesmom? - reče Kiti. - Ne pričajte mi, samo recite - brzo dodade - je li tako?

- A zašto ne bih pričala? Ispričaću vam - reče Varenjka prosto, i ne sačekavši odgovor nastavi: - Jest, to je uspomena, i bila je teška nekada. Volela sam jednoga čoveka i pevala sam mu tu pesmu.

Kiti je sa raširenim velikim očima, ćuteći, umiljato gledala u Varenjku.

- Ja sam njega volela, i on je mene voleo; ali njegova mati nije želela mene, i on se oženio drugom. On stanuje blizu nas, i ja ga ponekad viđam. A vi ne biste mislili da sam i ja imala roman? - reče, i na njenom lepom licu jedva primetno izbi plamen koji ju je nekada, Kiti je to osećala, svu obasjavao.

- Kako ne bih mislila! Kad bih ja bila muško, ja ne bih mogla voleti nikoju drugu posle poznanstva s vama. Ne razumem kako je on mogao, da bi zadovoljio mater, zaboraviti vas i učiniti vas nesrećnom - znači da nije imao srca.

- O, ne, on je vrlo dobar čovek, a ja nisam nesrećna; naprotiv, ja sam vrlo srećna. Dakle, danas nećemo više pevati? - dodade uputivši se u kuću.

- Kako ste vi dobri, kako ste vi dobri! - uzviknu Kiti, i zaustavivši je poljubi je. - Kad bih makar malo mogla ličiti na vas!

- Zašto da ličite na drugog? Vi ste dobri takvi kakvi ste - smešeći se svojim blagim i umornim osmejkom, reče Varenjka.

- Ne, ja nikako nisam dobra. Eto, recite mi...

Ostanite da posedimo - reče Kiti posadivši je opet na klupu pored sebe. - Recite, zar nije uvredljivo kad se pomisli da je čovek prenebregao vašu ljubav, da nije hteo?...

- Ali on je nije prenebregao; ja verujem da me je voleo, samo, bio je poslušan sin...

- Da, ali ako on to ne bi činio za ljubav matere, nego, prosto, on sam?... - govorila je Kiti osećajući da izdaje svoju tajnu, da ju je njeno lice koje je plamtelo rumenilom stida, već izdalo.

- Tada bi rđavo postupio, i ja ne bih žalila za njim - odgovori Varenjka očevidno pojmivši da se stvar već više ne tiče nje, nego Kiti.

- Ali uvreda? - reče Kiti. - Uvreda se ne može zaboraviti, ne može zaboraviti - govorila je sećajući se svoga pogleda na poslednjem balu, za vreme prekida muzike.

- U čemu uvreda? Vi niste postupili rđavo?

- Gore nego rđavo – sramno!

Varenjka zavrte glavom i metnu svoju ruku na ruku Kiti.

- U čemu se sastoji to sramno? - reče ona. - Niste mogli reći čoveku, koji je ravnodušan prema vama, da ga volite?

- Razume se, nisam; ja nisam nikad nijedne reči rekla, ali on je znao. Ne, ne; ima pogleda, ima držanja. Da živim sto godina, neću ono zaboraviti.

- Šta je sve to? Ja ne razumem. Stvar je u tome: volite li ga vi i sad, ili ne - reče Varenjka nazivajući sve po imenu.

- Ja ga mrzim, i ne mogu to da oprostim sebi.

- Pa šta onda?...

- Stid, uvreda.

- Ah! Kad bi svi bili tako osetljivi kao vi - reče Varenjka. - Nema devojke koja nije tako nešto iskusila. Ali, sve je to tako beznačajno.

- A šta je značajno? - reče Kiti s radoznalim divljenjem gledajući je u lice.

- Ah, ima mnogo šta značajnije - reče Varenjka smešeći se.

- A šta je to?

- Ah, mnogo šta je važnije - odgovori Varenjka ne znajući šta da kaže. Ali u taj čas se začu s prozora glas kneginjin:

- Kiti, hladno je! Uzmi šal, ili uđi u sobu.

- Zbilja, vreme je! - reče Varenjka ustajući. - Treba još da svratim do m -

me Berthe, molila me je.

Kiti je držala njenu ruku i sa strasnom radoznalošću i molbom pitala je pogledom: »Šta je, šta je to najznačajnije što daje takav mir? Vi znate, recite mi!« Ali Varenjka nije razumela o čemu je pita pogled Kiti. Ona je imala u pameti samo to da treba još da svrati do m - me Berthe, i da mora stići kući za čaj svoje maman, u 12 časova. Ona uđe u sobu, skupi note, pozdravi se sa svima, i već pođe.

- Dopustite da vas otpratim - reče pukovnik.

- Pa da, kako biste sami išli po noći? - potvrdi kneginja. - Da pođe s vama bar Paraša.

Kiti je videla da se Varenjka jedva uzdržava da se ne nasmeje na reči: da je treba pratiti.

- Ja uvek idem sama, i nikad mi se ništa ne dešava - reče ona i uze šešir. Poljubivši Kiti još jedanput, ne rekavši joj šta je najznačajnije, bodrim korakom i s notama pod miškom izgubi se u polutami letnje noći, odnoseći sa sobom tajnu šta je značajno, i šta njoj daje ono zavidno spokojstvo i dostojanstvo.

33.

Kiti se upoznala i sa gospođom Štal, i to poznanstvo, zajedno sa prijateljstvom Varenjkinim, ne samo da je imalo na nju jak uticaj, nego ju je i tešilo u njenom jadu. Ona je tu utehu našla u tome što joj se, zahvaljujući tome poznanstvu, otkrio potpuno nov svet koji nije imao ničeg zajedničkog sa njenom prošlošću, svet uzvišen i divan, sa čije se visine moglo mirno gledati na tu prošlost. Otkrilo se to, da osim instinktivnog života, kojem se Kiti dosad odavala, postoji i život duhovni. Taj se život otkrivao pomoću religije, ali jedne religije koja nije imala ništa opšte sa onom koju je Kiti znala iz detinjstva, i koja se izražavala u liturgiji i bdeniju u Udovičkom domu[80], gde su se mogli sresti poznanici, i u učenju naizust, sa veroučiteljem, slovenskih tekstova; ovo je bila religija uzvišena, tajanstvena, vezana za čitav niz divnih misli i osećanja, u koju se moglo verovati ne zato što je tako naređeno, nego zato što se mogla i voleti.

Kiti sve to nije saznala iz reči. Madam Štal govorila je s Kiti kao sa ljupkim detetom u kojem se uživa, gleda u njoj uspomena na svoju mladost, i samo je jedanput pomenula: da u svima ljudskim žalostima utehu daje samo ljubav i vera, i da za Hristovo milosrđe prema nama nema ništavnih žalosti - pa odmah okrenula razgovor na drugo. Međutim, Kiti je u svakom njenom pokretu, u svakoj reči, u svakom njenom, kako je Kiti govorila, nebesnom pogledu, a osobito u celoj istoriji njenog života koju je saznala od Varenjke - u svemu nalazila ono »što je bilo značajno«, i što ona dosad nije znala.

Ali, ma koliko da je karakter gospođe Štal bio uzvišen, ma koliko da je istorija njena života bila dirljiva, ma koliko da je bila njena reč uzvišena i nežna, Kiti je i nehotice zapažala u njoj i neke crte koje su je bunile. Uočila je da se madam Štal, raspitujući o njenim rođacima, prezrivo osmehnula, što je bilo protivno hrišćanskoj dobroti. Opazila je još da je madam Štal, kad je Kiti jednom zatekla kod nje katoličkog sveštenika, marljivo držala svoje lice u senci šešira na lampi, i nekako se osobito smeškala. Ma koliko da su ova dva zapažanja bila sićušna, ona su je bunila, i Kiti je sumnjala u madam Štal. Ali zato Varenjka, usamljena, bez rodbine i prijatelja, s tužnim razočaranjem, koja ništa nije želela i koja ni za čim nije žalila, Varenjka je bila ono savršenstvo o kojem je Kiti dozvolila sebi da sme samo sanjati. Pored Varenjke, ona je shvatila da treba zaboraviti sebe i voleti druge, pa ćeš biti mirna, srećna i divna. Kiti je želela da bude takva. Razumevši sad jasno šta je najznačajnije, Kiti se nije više zadovoljavala prostim ushićenjem, nego se odmah svom dušom odade tom novootkrivenom životu. Po Varenjkinim pričanjima o tome šta radi madam Štal, i druge koje je takođe imenovala, Kiti je već sastavila plan budućeg života. Ona će, tako kao i sinovica gospođe Štal, Aline, o kojoj je Varenjka mnogo pričala, ona će, gde god bude živela, tražiti nesrećne, pomagati im koliko može, razdavati Jevanđelja, čitati Jevanđelja bolesnicima, grešnicima i samrtnicima. Misao o čitanju Jevanđelja grešnicima, kao što radi Aline, osobito je primamljivala Kiti. Ali, sve su to bile potajne sanjarije o kojima Kiti nije govorila ni materi, ni Varenjki.

Uostalom, očekujući vreme kad će u velikim razmerama izvesti svoje planove, Kiti je i sad, u banji, gde je bilo toliko bolesnika i nevoljnika, lako našla priliku da primeni svoja nova pravila, podražavajući Varenjku.

U početku, kneginja je opazila samo toliko da se Kiti nalazi pod jakim uticajem svoga engouement-a,[81] kako je ona govorila, prema gospođi Štal, a osobito prema Varenjki. Ona je zapazila da Kiti podražava Varenjku ne samo u radu, nego je nehotice podražava u hodu, govoru i žmirkanju očima. Pa je zatim kneginja opazila da se u njenoj kćeri, nezavisno od zanosa, vrši i nekakav ozbiljan duševni prelom.

Videla je kneginja da Kiti uveče čita francusko Jevanđelje, koje joj je poklonila gospođa Štal, a to ranije nije činila; da izbegava svetske poznanike, i da se sastaje s bolesnicima koji su bili pod zaštitom Varenjkinom, osobito sa siromašnom porodicom bolesnog slikara Petrova. Kiti se očevidno ponosila tim što je u toj porodici vršila dužnost milosrdne sestre. Sve je to lepo, i kneginja nije imala ništa protiv toga, tim pre što je Petrovljeva žena bila vrlo valjana žena, i što je princeza, kad je primetila delatnost Kiti, počela da je hvali nazivajući je anđelom utešiteljem. Sve bi to bilo vrlo lepo kad ne bi bilo preterano. A kneginja je videla da njena kći ide u krajnost, i o tome joj je govorila.

- Il ne faut jamais rien outrer[82] - govorila je.

Kiti ništa nije odgovarala; ona je u duši mislila da u hrišćanskim delima ne može biti suvišnosti. Kakve suvišnosti može biti u ispovedanju nauke koja nalaže da se podmetne i drugi obraz kad udare po jednom, i da se da i košulja kad skinu haljinu? Ali kneginji se nije sviđala ta preteranost, a još više joj se nije sviđalo što Kiti neće da joj otkrije svoju dušu. Zbilja, Kiti je krila od svoje majke nove poglede i osećanja. Krila ih je ne zbog toga što nije poštovala ili volela svoju mater, nego samo stoga što je to bila njena mati. Svakome bi ih otkrila pre nego materi.

- Nešto nam odavno nema Ane Pavlovne - reče jednom kneginja za ženu Petrova. - Zvala sam je, ali ona kao da je nečim nezadovoljna.

- Ne, ja nisam primetila, maman - porumenevši reče Kiti.

- Ti odavno nisi bila kod njih?

- Sutra mislimo da priredimo šetnju u planinu – odgovori Kiti.

- Možete, idite - odgovori kneginja zagledajući uzbuđeno lice svoje kćeri i trudeći se da pronađe uzrok zbunjenosti.

Toga dana Varenjka je bila kod njih na ručku, i saopštila da se Ana Pavlovna predomislila i da neće sutra u planinu. I Kneginja primeti da je Kiti opet pocrvenela.

- Kiti, da nisi imala kakvu neprijatnost s Petrovima? - reče kneginja kad ostadoše same. - Zašto je Ana Pavlovna prestala da šalje decu i da dolazi k nama.

Kiti odgovori da ničega među njima nije bilo, i da ona nikako ne može da razume zašto bi Ana Pavlovna bila nezadovoljna njom. Kiti je kazala suštu istinu. Ona nije znala uzrok zašto se Ana Pavlovna promenila, ali ga je nagađala. Nagađala je nešto što ne bi mogla reći materi, što nije govorila ni samoj sebi. To je bila jedna od onih stvari koje znaš, ali koje se ne mogu kazati ni samom sebi; jer je strašno i postidno - prevariti se.

Opet i opet je prebirala u svojim uspomenama sve svoje odnose prema toj porodici. Sećala se naivne radosti koja se izražavala na okruglom dobrodušnom licu Ane Pavlovne pri njihovim susretima; sećala se njihovih poverljivih razgovora o bolesniku, njihove zavere da ga odbiju od posla koji mu je bio zabranjen, i da ga vode u šetnju; sećala se privrženosti najmlađega dečka, koji ju je zvao: »moja Kiti«, koji bez nje nije hteo leći da spava. Kako je sve to bilo lepo! Zatim se setila mršave figure Petrovljeve sa dugačkim vratom, u njegovom redengotu kestenjaste boje; njegove retke talasave kose, upitnih, i strašnih u prvo vreme za Kiti plavih očiju, i njegovog bolnog staranja da izgleda čio i veseo u njenom prisustvu. Seti se svoga naprezanja, u prvo vreme, kad savlada odvratnost koju je osećala prema njemu, kao i prema svima jektičavim, i seti se staranja da smisli šta da mu kaže. Seti se plašljivog, umiljatog pogleda kojim ju je on gledao, i čudnovatog osećanja saučešća i nelagodnosti, prvo, a zatim i svesti o svojoj vrlini, pri tom. Kako je sve to bilo lepo! Ali sve je to bilo u prvo vreme. Sad pak, pre nekoliko dana, sve se odjednom pokvarilo.

Ana Pavlovna je s pretvornom ljubaznošću sretala Kiti, i neprestano motrila na nju i na muža.

Je li mogućno da je dirljiva radost njegova pri njenoj pojavi bila uzrok hladnoći Ane Pavlovne!

»Da - sećala se ona - bilo je nečeg neprirodnog u Ani Pavlovnoj, i nikako nije ličilo na njenu dobrotu kad je ono pre tri dana s ljutnjom kazala.

- Eto, jednako očekuje vas, bez vas nije hteo ni kafu pije, a tako je užasno oslabeo.«

»Da, Može biti joj je bilo neprijatno i kad sam mu dodala šal. Sve je to tako obično, ali on to tako nezgodno prima, ta mi dugo zahvaljuje, da je i meni nezgodno. A zatim i moj portre koji je tako lepo izradio. A što je glavno, onaj pogled, zbunjen i nežan!... Da, da, tako je! - s užasom ponovi Kiti u sebi. - I ne, to ne može biti, to ne sme biti! On je tako jadan« - reč sebi odmah zatim.

Ta sumnja zagorčavala je draži njenog novog života.

34.

Pri kraju banjskog lečenja vratio se porodici knez Ščerbacki, koji je posle Karlsbada išao u Baden i Kisingen sa svojim poznanicima Rusima, da bi se napojio ruskim duhom, kako je govorio.

Pogledi kneza i kneginje na život u inostranstvu bili su različiti. Kneginja je nalazila da je sve divno; bez obzira na svoj utvrđen položaj u ruskom društvu, starala se da u inostranstvu liči na evropsku damu, što stvarno nije bila, - zato što je bila ruska gospođa - i stoga se pretvarala, a to joj je opet donekle bilo nezgodno. Knez pak, naprotiv, nalazio je da je u inostranstvu sve rđavo, bio mu je težak evropski život, držao se svojih ruskih navika, i naročito se trudio da se u inostranstvu pokaže manje Evropljanin no što je u stvari bio.

Knez se vratio mršaviji nego što je otišao, sa smežuranim i ovislim obrazima, ali u najlepšem duševnom raspoloženju. Njegovo veselo raspoloženje još se pojačalo kad je video da se Kiti potpuno oporavila. Izveštaj o prijateljstvu Kiti sa gospođom Štal i Varenjkom, i kneginjina opažanja, koja mu ona saopšti, o nekakvoj promeni što se kod Kiti izvršila, uzbuniše kneza i izazvaše u njemu obično osećanje ljubomore prema svemu što je njegovu kćer udaljavalo od njega, a i strah da se njegova kći ne otrgne ispod njegova uticaja i zađe u neke njemu nepristupačne predele. Ali te neprijatne vesti utonuše u moru dobrodušnosti i veselosti koje su mu uvek bile svojstvene, i koje su se osobito pojačale u Karlsbadu.

Sutradan po svom dolasku, knez, u dugačkom kaputu, sa svojim ruskim borama i opuštenim obrazima poduprtim krutom ogrlicom, u najboljem raspoloženju pođe sa ćerkom na vodu.

Jutro je bilo divno: čiste, vesele kuće sa vrtovima; rumene po licu i po rukama, i nalivene pivom nemačke služavke koje su veselo poslovale; i jarko sunce - veselili su srce; ali što su se više približavali banjskom izvoru, sve su češće sretali bolesnike; njihov izgled činio se još tužniji usred uobičajenih uslova dobro uređenog nemačkog života. Kiti već više nije poražavala ta suprotnost. Jarko sunce, veseli sjaj zelenila, zvuci muzike, bili su za nju prirodan okvir svih tih poznatih lica i promena nabolje ili nagore, koje je ona pratila; ali za kneza, svetlost i blesak junskoga jutra i zvuci orkestra, koji je svirao moderan veseo valcer, a osobito izgled zdravih služavaka - činilo se kao nešto neprijatno i nakazno u vezi s tim živim mrtvacima koji su se sakupili sa sviju krajeva Evrope.

Zaboraviv osećanje ponosa, i kao neki povratak mladosti kad je ljubimica kći išla s njim pod ruku, knezu dođe nekako nezgodno i zazorno od svog energičnog hoda, od svojih krupnih i debelih udova. Osećao se kao čovek koji bi u društvu bio neobučen.

- Upoznaj me, upoznaj me sa tvojim novim prijateljima - govorio je on kćeri pritiskujući laktom njenu ruku. - Ja sam ovaj tvoj gadni Soden zavoleo zato što te je tako oporavio. Samo je žalosno, žalosno tu kod vas. Ko je ovo?

Kiti mu je imenovala poznata i nepoznata lica koja su sretali. Pri samom ulazu u park, sretoše slepu m-me Berthe sa njenom pratiljom, i knez se obradova blagom izrazu stare Francuskinje kad je čula glas Kitin. Odmah, i sa suvišnom francuskom ljubaznošću, ona poče razgovor s njim, hvaleći ga što ima takvu divnu kćer, i uznoseći Kiti do neba, nazivajući je blagom, biserom, i anđelom utešiteljem.

- Ona je onda drugi anđeo - reče knez smešeći se. - Jer ona naziva anđelom broj jedan m-lle Varenjku.

- Oh! m-lle Varenjka pravi je anđeo, allez[83] -. prihvati m-me Berthe.

Pod galerijom sretoše i Varenjku. Ona im je žurno išla u susret noseći

elegantnu crvenu torbicu.

- Evo, i tata je doputovao! - reče joj Kiti. Varenjka učini, prosto i prirodno kao sve što je radila, jedan pokret koji je bio sredina između običnog i dubokog poklona, i odmah otpoče razgovor s knezom, kao što je govorila sa svima, prosto i odrešito.

- Razume se, ja vas poznajem, vrlo dobro vas poznajem - reče joj knez smešeći se, po čemu Kiti s radošću poznade da se njena prijateljica svidi ocu. - Kuda žurite?

- Maman je ovde - reče ona obraćajući se Kiti. - Nije spavala celu noć, pa joj je lekar savetovao da izađe na vazduh. Nosim joj rad.

- Dakle, to je anđeo No 1! - reče knez pošto Varenjka ode.

Kiti je videla da je on hteo da se podsmehne Varenjki, ali nikako nije mogao, jer mu se Varenjka dopala.

Znači, videćemo sve tvoje prijatelje - dodade on - madam Štal, ako se smiluje da me pozna.

- A zar si je ti i pre poznavao, tata? - upita Kiti preplašeno, primetivši u kneževim očima plamen ruganja pri pomenu gospođe Štal.

- Poznavao sam njenoga muža, a pomalo i nju, pre nego što je postala pijetistkinja[84].

- Šta je to pijetistkinja, tata? - upita Kiti, uplašena već time što je ono što je ona tako visoko cenila u gospođi Štal, imalo svoj naziv.

- Ne znam ni sam baš dobro. Znam samo da ona za sve zahvaljuje bogu, za svaku nesreću; zahvaljuje i zato što joj je umro muž. A to izlazi nekako smešno, jer su rđavo živeli... Ko je ovo?

Kakvo žalosno lice! - upita on primetivši omalenog bolesnika na klupi, u kestenjastom kaputu, u belim pantalonama koje su pravile čudnovate bore na kostima bez mesa njegovih nogu. Taj gospodin podiže svoj slamni šešir nad retkom talasavom kosom i otkri visoko, bolesno, pocrvenelo, od šešira nažuljeno čelo.

- To je slikar Petrov - odgovori Kiti pocrvenevši. - A ovo je njegova žena - dodade, pokazujući na Anu Pavlovnu koja kao naročito, baš kad su oni prilazili, pođe za detetom koje otrča putem.

- Kako je jadan, a kako mu je ljupko lice! - reče knez. - Zašto im nisi prišla? On je hteo da ti nešto kaže!

- Pa hajdemo! - reče Kiti odlučno skrećući.

- Kako se sad osećate? - upita ona Petrova.

Petrov ustade, osloni se na palicu i bojažljivo pogleda u kneza.

- Ovo je moja kći - reče knez. - Dopustite da se upoznamo.

Slikar se pokloni i osmehnu pokazujući čudnovato sjajne i bele zube.

- Mi smo vas juče očekivali, kneginjice - reče on Kiti.

I povede se dok je ovo govorio, pa ponovi isti pokret da bi pokazao kako ga je naročito učinio.

- Htela sam da dođem, ali Varenjka mi reče da je Ana Pavlovna javila da nećete ići.

- Kako nećemo! - pocrvenevši i zakašljavši se, reče Petrov, tražeći očima ženu. - Aneta, Aneta! - reče glasno, i na njegovom tankom belom vratu odskočiše, kao užeta, debele žile.

 Ana Pavlovna priđe.

Kako si mogla javiti kneginjici da nećemo ići? - gubeći glas razdraženo prošaputa on.

- Dobar dan, kneginjice! - reče Ana Pavlovna s pretvornim osmehom koji ni najmanje nije ličio na njeno pređašnje ophođenje. - Vrlo mi je milo da se i s vama upoznam - obrati se ona knezu. -. Odavno vas očekuju, kneže.

- Kako si mogla javiti kneginjici da nećemo ići? - promuklo prošaputa slikar još jedanput, još srditije, očevidno još više razdražen što ga glas izdaje, te ne može da svojim rečima dade izraz kakav bi hteo.

- Ah, bože moj! Ja sam mislila da nećemo ići - odgovori žena ljutito. - Kako, kad... - On se zakašlja i odmahnu rukom.

Knez poliže šešir i ode sa ćerkom.

- O, oh! - teško uzdahnu knez - o jadnici!

- Jest, tata - odgovori Kiti. - I treba znati da imaju troje dece, nikog od posluge, i gotovo nikakvih sredstava. On prima nešto od Akademije - živo je pričala starajući se da uguši uzbuđenje koje se u njoj pojavilo usled čudnovate promene u ponašanju Ane Pavlovne prema njoj. - A, evo gospođa Štal - reče Kiti, pokazujući na kolica u kojima je ležalo, pod suncobranom, nešto zatutkano jastucima, obučeno u nešto sivo i plavo. To je bila gospođa Štal. Pozadi nje stajao je mračan, zdrav radnik, Nemac, koji ju je vozio. Pored nje je stajao plavi švedski grof, koga je Kiti znala po imenu. Nekoliko bolesnika vrzmali su se oko kolica, gledajući ovu damu kao nešto neobično.

Knez joj priđe, i Kiti u njegovim očima spazi plamen podsmeha, koji je ožalosti. On, prišav gospođi Štal, poče razgovor na onom odličnom francuskom jeziku kojim tako malo njih sad govore, neobično učtivo i ljupko.

- Ne znam da li ćete me se setiti, ali vas moram podsetiti na sebe da bih vam mogao zahvaliti za vašu dobrotu prema mojoj kćeri - reče joj on skinuvši šešir i ne vraćajući ga na glavu.

- Knez Aleksandar Ščerbacki - reče madam Štal pogledavši ga svojim nebesnim očima u kojima Kiti opazi nezadovoljstvo. - Vrlo mi je milo. Ja sam tako zavolela vašu kćer.

- Još nikako niste dobro sa zdravljem?

- Ah, ja sam već navikla - reče madam Štal i predstavi kneza švedskom grofu.

- A vrlo ste se malo promenili - reče joj knez. - Nisam imao čast da vas vidim deset ili jedanaest godina.

- Jest, bog daje krst, ali daje i snagu da se može nositi. Često se čudimo, zašto se oteže ovaj život?... S one strane! - obrati se ona ljutito Varenjki koja joj je zavijala noge pledom drukčije nego što je ona htela.

- Verovatno, da bi se činilo dobro - reče knez smešeći se očima.

- Nije naše da to sudimo - reče gospođa Štal primetivši malu razliku u izrazu na kneževu licu. - Dakle, vi ćete mi poslati knjigu, dragi grofe? Veliko hvala - obrati se ona mladom Šveđaninu.

- A! - viknu knez, ugledavši moskovskog pukovnika koji je stajao u blizini, i poklonivši se gospođi Štal ode sa ćerkom i moskovskim pukovnikom koji im se pridruži.

- To je naša aristokratija, kneže! - reče moskovski pukovnik, sa željom da se naruga. Imao je pukovnik nešto protiv gospođe Štal zato što se nije poznavala s njim.

- Uvek je ista - odgovori knez.

- Jeste li je poznavali pre bolesti, kneže, to jest, pre nego što je legla?

- Da. Znam kad je legla - reče knez.

- Kažu da deset godina ne ustaje...

- Ne ustaje zato što je kratkonoga. Vrlo je ružnog sastava...

- Tata, ne može biti! - uzviknu Kiti.

- Zli jezici tako govore, dušice moja. A tvoja Varenjka dobro izdire - dodade on. - Ah, te bolesne gospođe!

- O ne, tata! - vatreno odgovori Kiti. - Varenjka nju obožava. A posle, gospođa Štal čini toliko dobra! Pitaj koga hoćeš. Nju i Alline Štal svi znaju.

- Možebiti - reče on pritiskujući laktom njenu ruku. - Ali bolje je da se dobro čini tako da niko ne zna.

Kiti ućuta, ne zato što nije imala šta da kaže, nego što ni ocu nije htela poveriti svoje tajne misli. Ipak, za divno čudo, iako se Kiti spremala da se ne potčini ocu, da mu ne da pristupa u svoju svetinju, ona oseti kako božanska prilika gospođe Štal, koju je ona mesec dana nosila u duši, nepovratno iščezava, kao što iščezava figura od prostrtog odela kad shvatiš kako to odelo leži. Ostala je još samo kratkonoga žena koja leži zato što je ružnog telesnog sastava; i muči pokornu Varenjku što joj ne zavija noge pledom onako kako ona hoće. I nikakvim naporima Kitine uobrazilje nije se više mogla povratiti pređašnja madam Štal.

35.

Knez je svoje veselo duševno raspoloženje preneo i na svoje ukućane i poznanike, pa čak i na gazdu Nemca kod koga su Ščerbacki stanovali.

Kad se vratio s Kiti sa izvora i pozvao na kafu i pukovnika i Mariju Jevgenijevnu i Varenjku, knez naredi da se sto i stolice iznesu u vrt, pod kesten, i da se tamo postavi za doručak. I gazda i posluga živahnuše pod uticajem njegove veselosti. Znali su njegovu izdašnost; kroz pola sata, bolesni lekar iz Hamburga, koji je stanovao na gornjem spratu, gledao je sa zavišću kroz prozor na ovo veselo rusko društvo zdravih ljudi koje se iskupilo pod kestenom. U senci od lišća koja je treperila svojim kružićima, za stolom pokrivenim belim stolnjakom i pretrpanim kafom, hlebom, maslom, sirom, hladnom divljači, sedela je kneginja u kapici sa ljubičastim trakama, i razdavala kafu i komadiće hleba. Na drugom kraju sedeo je knez, dobro jeo i glasno i veselo razgovarao. Knez je poređao pred sobom svoje kupovine: drvorezne kutije, ukrase, razne noževe za sečenje hartije, koje je nakupio po svim banjama, i poklanjao ih svima, među njima i služavki Lizhen, i gazdi, s kojim se šalio na svom komičnom i rđavom nemačkom jeziku uveravajući ga da Kiti nije izlečila banja nego njegova odlična jela, osobito supa od suvih šljiva. Kneginja se podsmevala mužu za njegove ruske navike, ali je bila vesela i živahna kao nikada otkako je u banji. Pukovnik, kao i uvek, smejao se kneževim šalama; ali što se tiče Evrope, koju je on, kako je mislio, pažljivo proučavao, bio je na strani kneginjinoj. Dobrodušna Marija Jevgenijevna tresla se od smeha posle svake kneževe šale; a i Varenjka, što Kiti još nikad nije videla, malaksavala je od sitnog ali neprekidnog smeha koji su u njoj izazivale kneževe šale.

Sve je to veselilo Kiti, pa ipak nije mogla da ne bude zabrinuta. Nije mogla da reši pitanje koje joj je otac i nehotice zadao svojim veselim pogledom na njene prijatelje, i na život koji je ona tako zavolela. Tome pitanju pridružila se još i promena u odnosima prema Petrovima, koja se danas tako očigledno i neprijatno ispoljila. Svi su bili veseli, samo Kiti nije mogla biti vesela i to ju je još više mučilo. Obuzeše je osećanja slična onima koja su je obuzimala u detinjstvu, kad je, kažnjena zatvorom u svojoj sobi, slušala veseo smeh svojih sestara.

- Zašto si nakupovao to silestvo? - govorila je kneginja smešeći se i pružajući mu šolju s kafom.

- Zašto? Pođeš da šetaš, priđeš dućanu, a oni te mole da kupiš: »Erlauht, ekscelenc, durhlauht.«[85] E, kad mi kaže durhlauht, onda već ne mogu više - deset talira odmah odu.

- Dakle samo iz duga vremena - reče kneginja.

- Razume se, iz duga vremena. Od dosade i čamotinje, matuška, prosto ne znaš šta ćeš.

- Kakva dosada, kneže? Sad je toliko interesantnosti u Nemačkoj - reče Marija Jevgenijevna.

- Ali ja sve te interesantnosti znam: supu od suvih šljiva, znam; kobasicu sa graškom, znam. Sve znam.

- Sve kako bilo, kneže, ali su njihove ustanove interesantne - reče pukovnik.

- Šta tu ima zanimljivo? Svi su zadovoljni, kao bakarne parice; sve su pobedili. A čime ja da budem zadovoljan? Ja nikoga nisam pobedio, već moram sam da se izuvam i još obuću da sam iznosim pred vrata. Ujutru ustaj, oblači se brzo, idi u trpezariju da piješ rđav čaj. Sasvim je drukčije kod kuće! Budiš se lagano, malo se poljutiš na nešto, progunđaš, osvestiš se lepo, o svemu razmisliš, ne žuriš se.

- Ali vreme je novac, vi to zaboravljate - reče pukovnik.

- Kakvo vreme! Ima takvo vreme kad bih ceo mesec dana dao za pola rublje; a nekad je opet takvo da pola sata ni za kakve pare ne bih dao. Je li tako, Kaćenjka? Što si ti nešto neraspoložena?

- Ja? Nisam.

- Kuda vi? Ostanite još malo - obrati se on Varenjki.

- Moram kući - reče Varenjka ustajući i opet pršte u smeh. Kad se pribra, oprosti se i uđe u kuću da uzme šešir.

Kiti pođe za njom. I Varenjka joj se sad činila drukčija. Nije bila gora, ali se razlikovala od one kakvom ju je Kiti pređe zamišljala.

- Ah, odavno se nisam tako smejala! - reče Varenjka uzimajući suncobran i torbicu. - Kako je mio vaš tata!

 Kiti je ćutala.

Kad ćemo se videti? - upita Varenjka.

- Maman je htela da ode do Petrovih. Hoćete li i vi biti tamo? - reče Kiti ispitujući Varenjku.

- Biću - odgovori Varenjka. - Oni se spremaju na put, pa sam obećala da ću im pomoći u pakovanju.

- Onda ću i ja doći.

- Nemojte, zašto biste?

- Zašto? zašto? zašto? - široko otvarajući oči poče Kiti, i uhvati se za njen suncobran da je ne bi pustila. - Ne, stanite, zašto?

- Tako; došao vam je tata; a zatim, ustručavaju se od vas.

- Nije to, recite mi, zašto vi ne želite da sam ja često kod Petrovih? Vi to nećete? Zašto?

- Ja to nisam govorila - reče mirno Varenjka. - Molim vas, kažite!

- Da kažem sve? - upita Varenjka.

- Sve, sve! - prihvati Kiti.

- Pa ništa osobito, samo to što je Mihailo Aleksijevič (tako se zvao slikar) pre hteo da putuje ranije, a sad neće da putuje - smešeći se reče Varenjka.

- No! No! - žurila je Kiti gledajući mračno u Varenjku.

- A Ana Pavlovna nekako reče da on neće da putuje zato što ste vi ovde. Razume se, to je bilo neumesno, ali se usled toga izrodila svađa. A već znate kako su ti bolesnici razdražljivi.

Kiti je sve više mršteći se ćutala; Varenjka je govorila starajući se da je odobrovolji i umiri, ali je videla da se sprema eksplozija, samo nije znala da li suza ili reči.

- Zato je bolje da ne idete... Vi to razumete... nemojte biti uvređeni...

- Tako mi i treba, tako mi i treba! - brzo reče Kiti dohvativši suncobran iz Varenjkinih ruku i gledajući mimo očiju svoje prijateljice.

Varenjka htede da se osmehne gledajući detinjski gnev svoje prijateljice, ali se poboja da je ne uvredi.

- Zašto da vam tako treba? Ja ne razumem - reče ona.

- Tako mi i treba, zato što je sve ovo bilo pretvorstvo, što je sve ovo bilo izmišljeno, a ne od srca. Šta da mi je stalo do tuđa čoveka? I eto, izišlo da sam ja uzrok svađe, i da sam činila ono za što me niko nije molio. Zato što je sve pretvorstvo! pretvorstvo! pretvorstvo!

- A s kakvom svrhom pretvarati se? - tiho reče Varenjka.

- Ah, kako je glupo i gadno! To mi nije trebalo... Sve je pretvorstvo! - govorila je otvarajući i zatvarajupi suncobran.

- Ali s kakvom svrhom?

- Da bismo se pokazali bolji pred svetom, pred sobom, pred bogom; da bi sve obmanuli. Ne, ja se više neću dati navoditi. Biću rđava, ali bar neću biti lažna, neću biti varalica!

- Ali ko je varalica? - prekorno reče Varenjka. - Vi kao da govorite...

Kiti je bila u nastupu svoje plahovitosti. Ona joj ne dade da dovrši.

- Ja ne govorim o vama. Vi ste savršenstvo. Jest, jest, znam da ste svi vi savršeni, ali šta da radim kad sam ja rđava. Toga svega ne bi bilo, da nisam rđava. E, lepo, biću onakva kakva sam, samo neću da se pretvaram. Šta me se tiče Ana Pavlovna! Neka žive kako hoće, a ja ću živeti kako ja hoću. Ja ne mogu biti drukčija... I sve bi to trebalo da je drukčije, sve da je drukčije...

- Ali šta da bude drukčije? - govorila je Varenjka u nedoumici.

- Sve. Ja ne mogu živeti drukčije nego po srcu, a vi živite po pravilima. Ja sam vas zavolela iskreno, a vi mene, sigurno, samo zato da me spasete, da me naučite!

- Vi ste nepravični - reče Varenjka.

- Ja ne govorim o drugima, ja govorim samo o sebi.

- Kiti! - začu se glas matere. - Dođi da pokažeš tati tvoje mandarine.

Kiti, ponosita, ne pomirivši se sa svojom prijateljicom, uze sa stola korpicu sa mandarinama i ode k njima.

- Šta ti je? Što si tako crvena? - rekoše joj mati i otac u jedan glas.

- Ništa - odgovori ona - odmah ću doći - i otrča natrag.

- »Još je tu! - pomisli Kiti. - Šta da joj kažem, bože moj! Šta sam uradila, šta sam govorila! Zašto sam je uvredila? Šta da radim? Šta da joj kažem?« mislila je, i zastade kod vrata.

Varenjka, u šeširu i sa suncobranom u rukama, sedela je kraj stola razgledajući oprugu koju je Kiti slomila. Ona podiže glavu.

- Varenjka, oprostite mi, oprostite! - prošaputa Kiti prilazeći joj. - Ja ne znam šta sam govorila. Ja...

- Ja, zbilja, nisam htela da vas naljutim - reče Varenjka smešeći se. 

Mir je bio zaključen. Ali, sa očevim dolaskom se promenio za Kiti sav onaj svet u kojem je ona dotle živela. Nije se odrekla svega što je poznala, ali je razumela da je obmanjivala sebe, mislila da može biti ono što je želela da bude. Kao da se osvestila; osetila je svu teškoću da se bez pretvaranja i razmetanja održi na visini na koju je htela da se popne; osim toga, osetila je svu tegobu toga sveta jada, bolesti, samrtnika, u kojem je živela; uvide da su mučni ti napori koje je činila da sve to zavoli, i sad je želela što pre čist vazduh, Rusiju, selo Jerguševo, kuda je, kako je saznala iz pisma, već otputovala njena sestra Doli sa decom.

Ali, ljubav Kitina prema Varenjki nije oslabela. Praštajući se s njom, Kiti ju je molila da ih poseti u Rusiji.

- Doći ću kad se udate - reče Varenjka.

- Ja se nikad neću udati.

- Onda ja nikad neću doći.

- E, onda ću se udati samo zbog toga. Pazite, ne zaboravite obećanje! - reče Kiti.

Predskazanja doktorova potvrdiše se. Kiti se vratila u Rusiju izlečena. Nije bila tako bezbrižna i vesela kao pre, ali je bila mirna. Njeni moskovski jadi pređoše u uspomene.

Nastavci : Romani u nastavcima 

Lav Tolstoj, Ana Karenjina, Drugi deo: 11-23

11.

Što je cele godine bilo za Vronskog jedina želja u životu, koja je stala na mesto svih ranijih želja; što je za Anu bi nemogućna, užasna ali utoliko većma bajna mašta o sreći – ta želja bila je zadovoljena. Bled, sa dršćućom donjom vilicom stajao je on pred njom i molio je da se umiri, ne znajući ni sam zbog čega i kako.

- Ana! Ana! - govorio je dršćućim glasom. - Ana, za ime božje!...

Ali ukoliko je on glasnije govorio, utoliko je ona niže obarala svoju nekad ponositu, veselu, a sad postiđenu glavu, sva se povijala i padala s divana na kojem je sedela, na pod, pred njegove noge; i pala bi na ćilim da je on nije pridržao.

- Bože moj! Oprosti mi! - jecala je ona pritiskujući njegove ruke sebi na grudi.

Ana se osećala toliko grešna i kriva, da joj je ostajalo samo da se ponižava i moli za oproštenje; a u životu, od sada, osim njega nikoga više nema, tako da je sad baš njega i molila za oproštenje. Gledajući u njega ona je fizički osećala svoje poniženje, i ništa više nije mogla govoriti. On pak, osećao je ono što mora osetiti ubica kad vidi lešinu koju je lišio života. Ta lešina, lišena života, bila je njihova ljubav, prvi period njihove ljubavi. Bilo je nečeg užasnog i odvratnog u uspomenama na ono za šta je plaćeno ovom strašnom cenom stida.

Stid pred svojom duhovnom razgolićenošću gušio je nju, i prelazio i na njega. Ali, bez obzira na sav užas ubičin pred lešinom ubijenog, treba sad seći na komade, i kriti to telo, treba se koristiti onim što je ubica zadobio ubistvom.

I kao što ubica krvnički, tobož sa strašću napada na lešinu, vuče je i seče, tako je on pokrivao poljupcima njeno lice i ramena. Ona ga je držala za ruku i nije se micala. Da, ti poljupci, to je ono što je kupljeno po cenu ovoga stida. Jest, i ova ruka, koja će biti uvek moja - to je ruka moga saučesnika. Ona podiže tu ruku i poljubi je. On kleče i htede da joj zagleda lice, ali ona je krila lice ice ne govoreći ništa. Najzad, kao da se savladala, podiže se i odgurnu Vronskog. Lice joj beše sve isto lepo, ali utoliko više jadno.

- Sve je svršeno - reče ona. - Ja ničega više nemam, osim tebe. Upamti to.

- Ne bih mogao ne pamtiti ono što je moj život. Za trenutak te sreće...

- Kakva sreća! - reče ona s odvratnošću i užasom, i taj užas i nehotice pređe i na njega. - Ako boga znaš, ni reči, ni reči više. Ona brzo ustade i odmače se od njega.

- Ni reči više - ponovi ona, i s čudnovatim za njega izrazom hladnog očajanja na licu, rastade se s njim. Osećala je toga trenutka da ne može rečima iskazati osećanje stida, radosti i straha pred stupanjem u nov život, i nije htela govoriti o tome i činiti bljutavim to osećanje rečima koje nisu tačne. Ali i docnije, i drugog i trećeg dana, ona ne samo da ne nađe reči kojima bi iskazala svoja složena osećanja, nego nije nalazila ni misli kojima bi mogla sama u sebi obuhvatiti ono što joj je bilo u duši.

Govorila je sebi: »Ne, sad ne mogu o tome misliti, docnije ću, kad budem mirnija.« Ali taj mir u mislima nikad nije dolazio; kad god bi zamišljala šta je učinila, i šta će biti s njom, i šta treba da radi, obuzimao ju je strah, i ona je gonila od sebe te misli.

- Docnije, docnije - govorila je - kad budem mirnija. Zato joj se u snu, kad više nije vladala svojim mislima, položaj njen priviđao u svoj ružnoj razgolićenosti svojoj.

Jedan san mučio ju je skoro svake noći. Sanjala je da su obojica njeni muževi, i da je obojica obasipaju nežnostima. Aleksije Aleksandrovič plače, ljubi joj ruke i govori: kako je sad dobro! I Aleksije Vronski je tu, i on je takođe njen muž. A ona, čudeći se zašto joj se to pre činilo nemogućnim, objašnjava im, smejući se, da je sve mnogo prostije, i da su sad obojica srećni i zadovoljni. Taj san ju je davio kao mora, i ona se budila sa užasom.

12.

Još odmah po povratku iz Moskve, kad bi se Ljevin trzao i crveneo sećajući se kako su ga sramno odbili, govorio bi sebi: »Isto sam tako crveneo i trzao se smatrajući da je sve propalo kad sam dobio jedinicu iz fizike, i imao da ostanem na drugom kursu univerziteta; isto sam tako smatrao da sam propao kad sam rđavo svršio sestrin posao koji mi je bio poveren. I, šta je bilo? Sad, kad su prošle tolike godine, ja se sećam toga, i čudim se kako me je to moglo ogorčavati. Isto će tako biti i s ovom nevoljom. Proći će neko vreme, i ja ću i prema tom postati ravnodušan.«

Ali prođoše tri meseca, a on ne postade ravnodušan prema tome, i isto ga je onako bolelo i sad, kad se toga sećao, kao i prvih dana.

Nije se mogao umiriti, jer on, koji je tako dugo sanjao o porodičnom životu, koji je osećao da je za njega sazreo, ipak eto nije oženjen, i dalje je nego ikad od ženidbe. Bolno je osećao on, kao što su osećali i svi koji su oko njega živeli, da nije lako čoveku njegovih godina biti sam.

Sećao se kako je jednom, pred polazak u Moskvu, kazao svome stočaru Nikolaju, naivnom seljaku s kojim je voleo da razgova »Čuješ, Nikolaje! hoću da se ženim«, i kako je Nikolaj to odmah potvrdio, kao stvar u koju se ne može ni sumnjati: »Vreme vam je već odavno, Konstantine Dmitriču.« Ali ženidba je sad njega bila dalje nego ikad. Mesto je bilo zauzeto; i ako bi u mislima, stavio na njeno mesto koju poznatu devojku, osećao je da je to potpuno nemogućno. Osim toga, kad god bi se setio kako je bio odbijen, i kakvu je ulogu pri tom igrao, obuzimao ga stid. Ma koliko govorio sebi da on tu nije nimalo kriv, ta uspomena, naravno s drugim iste vrste sramnim uspomenama, gonila ga je da se trza i crveni. U njegovoj prošlosti, kao u prošlosti svakoga čoveka, bilo je trenutaka kad je rđavo postupao, zbog čega bi trebalo da ga savest grize; ali nijedna uspomena na rđave postupke nije ga toliko mučila kao ove, ta neznatne, ali sramne uspomene.

Te rane nisu nikako zarastale. I, uporedo s onim uspomenama, stajaše sad i ova da su ga odbili, i stavili u nemio položaj u kakvom je morao biti one večeri u očima drugih ljudi. Ipak, vreme i rad činili su svoje. Teške uspomene sve su više bivale zaklanjane nevidljivim za Ljevina ali značajnim događajima seoskog života. Kako koja nedelja, sve se ređe sećao Kiti. Nestrpljivo je očekivao izvešće da se ona već udala, ili da se ovih dana udaje, i nadao se da će ga takvo izvešće, kao vađenje zuba, potpuno izlečiti.

Međutim nastade proleće, divno pravo proleće, bez iščekivanja i varakanja, jedno od onih retkih proleća kojem se raduju i bilje i životinje i ljudi. To divno proleće još više uzbudi Ljevina, i učvrsti ga u nameri da se odrekne svega ranijeg, i da udesi, odlučno i nezavisno, samački svoj život. Mada mnoge od ovih planova s kojima je bio došao na selo, nije mogao izvesti, ipak je najglavniji, čistotu života, održao.

Nije više osećao stid koji ga je obično mučio posle pada, mogao je slobodno ljudima gledati u oči. Još u februaru je dobio pismo od Marije Nikolajevne: da zdravlje njegova brata Nikolaja ide na gore, a on neće da se leči; posle tog pisma Ljevin je išao u Moskvu, i uspeo da brata nagovori da se posavetuje sa doktorom i da ode u stranu banju.

Lepo mu je pošlo za rukom da nagovori brata, i da mu pozajmi novaca za put, a da ga ne naljuti, pa je s te strane bio zadovoljan sobom.

Osim gazdinstva, kojem se s proleća mora pokloniti naročita pažnja, i osim čitanja, Ljevin je te zime počeo pisati i delo o gazdinstvu, čiji se plan sastojao u tome da u gazdinstvu treba uzimati u obzir karakter radnika kao stvarnu činjenicu, isto onako kao podneblje i zemljište; i da prema tome sve zaključke nauke o gazdinstvu treba izvoditi ne samo iz podataka o podneblju i zemljištu, već iz podataka o podneblju, zemljištu i poznatom nepromenljivom karakteru radnika. I tako, bez obzira na usamljenost, ili usled usamljenosti, život mu je bio neobično ispunjen; samo pokatkad je osećao nezadovoljenu želju da saopšti i nekom drugom, osim Agafje Mihailovne, misli koje su mu se vrzmale po glavi; s Agafjom je često razgovarao i o fizici, i o teoriji gazdinstva, a naročito o filozofiji; filozofija je bila omiljen predmet Agafje Mihailovne.

Proleće se dugo nije ispoljilo. Poslednjih nedelja velikog posta bilo je mraza i vedrine. Danju se na suncu sneg otapao, a noću je dolazilo do sedam stepeni ispod nule. Zemlja je bila tako smrznuta da se moglo ići kolima i tamo gde nije bilo puta. Uskrs snežan. Zatim, najedanput, u ponedeljak, dunu jug, naoblači se, i tri dana i tri noći lila je jaka i topla kiša. U čegvrtak prestade vetar i pade gusta siva magla koja kao da je skrivala tajne promene što su u prirodi nastupile. Pod tom maglom potekoše vode, popucaše i krenuše ledene sante, jurnuše mutni, penušavi potoci; a na samu Tominu nedelju uveče magla se diže, crni se oblaci rasturiše u sitne bele oblačiće, razvedri se i nastade pravo proleće. Sutradan granu sunce, brzo istopi tanak led koji se beše uhvatio na vodi, i topao vazduh zatreperi od isparenja koja se podizahu sa probuđene zemlje. Zazeleni stara i poče kao iglice nicati nova trava, napupi kupina i ribizla, na brezi se ukazaše lepljivi mirisni pupoljci, a po šiblju, posutom žutim cvetićima, poče zujati pčela koja izlete iz košnice.

Iznad kadifastog zelenila i još pomalo promrzle ozimice počeše pevati nekud skrivene ševe, zavikaše vivci po ritovima i barama prepunim mutne, još nepročišćene vode, i visoko proleteše ždralovi i divlje guske uz svoje prolećno gakanje. Po pašnjacima poče mukati i rzati olinjala stoka koja još ne beše promenila svu dlaku, rastrčaše se krivonogi jaganjci oko ovaca koje su blejale, i, linjajući se, gubile pramenje vune; pojuriše nestašni seljačići po vlažnim stazama ostavljajući za sobom tragove bosih nogu; začuše se na jezeru veseli glasovi žena koje su belile platno, a po dvorištima udaranje sekira kojima su seljaci opravljali plugove i drljače. Nastade pravo proleće.

13.

Ljevin obu velike čizme, i prvi put obuče kratak sukneni kaput, a ne bundu, i pođe da obilazi domazluk, preskačući potočiće koji su boli oči svojim sjajem na suncu, i gazeći po promrzloj zemlji čas po blatu.

Proleće je doba planova i zamisli. I kad iziđe dvorište, Ljevin, kao drvo u proleće koje ne zna kud će se kako raširiti njegovi izdanci i grane sad još skrivene nabubrelim lisnim pupoljcima, Ljevin takođe nije dobro znao koji plan da sad prihvati u svome omiljenom gazdinstvu, ali osećao da je pun najboljih planova i zamisli. Ode prvo da vidi stoku. Krave su bile puštene pred štalu, i sijaju obnovljenom glatkom dlakom i ugrejane na suncu, mukale su tražeći da ih puste u polje. Pošto je sa uživanjem razgledao do sitnica poznate mu krave, Ljevin naredi da ih isteraju u polje, a u dvorište da puste telad. Pastir veselo otrča da se spremi za polje. Stanarice su prikupljale suknje i trčale tapkajući po blatu bosim, belim nogama koje još ne behu pocrnele od sunca, i s prutom u ruci jurile za teladima koja su pod uticajem proleća mahnito radosno jurila po dvorištu.

Uživajući u ovogodišnjem priplodu, koji je bio vrlo dobar - rana telad bila su velika kao seljačke krave, Pavina kći od tri meseca bila je velika kao godišnjače - Ljevin naredi da im se korito iznese napolje i da im se metne seno iza rešetke. Ali pokazalo se da su jesenas načinjene i zimi neupotrebljavane rešetke izlomljene. Posla po drvodelju koji je, prema naređenju, imao da popravi mlatilicu. Ali, pokaza da drvodelja opravlja drljače, koje je trebalo opraviti još Bele nedelje. To Ljevina veoma naljuti. Ljutilo ga je što se večito ponavlja ta aljkavost u gazdinstvu protiv koje se on bori toliko godina svom snagom. Rešetke, koje preko zime nisu bile potrebne, behu prenete, kao što doznade, u štalu za konje, tamo su se polomile, jer su i bile lako načinjene, za telad. Osim toga, videlo se da drljače i svi zemljoradnički alati nisu opravljeni, iako je Ljevin još zimus naredio da se pregledaju i oprave, i zbog toga naročito pogodio trojicu drvodelja; nego drljače se sad opravljaju, kad već treba ići i vlačiti. Ljevin posla da zovu nadzornika, a odmah pođe i sam da ga traži. Nadzornik, veseo, kao što je bilo i sve toga dana, u kožuhu, opšivenom jagnjećom kožom, vraćao se s gumna lomeći u rukama slamčicu.

- Zašto drvodelja nije u mlatilici?

- Baš sam juče hteo da vas izvestim: treba prvo da oprave drljače. Vreme je da se ore.

- A šta ste zimus radili?

- A zašto vam je, molim, potreban drvodelja?

- Gde su rešetke, one iz dvorišta za telad?

- Naredio sam da ih odnesu na njihovo mesto. Šta da radite s takvim narodom - reče nadzornik mašući rukama.

Ne s takvim narodom, već s takvim nadzornikom - reče Ljevin planuvši. - Zašto vas držim! - viknu on. Ali setivši se da mu to neće pomoći, zastade na polovini reči i samo uzdahnu. - A može li se sejati? - zapita, pošto malo poćuta.

- Moći će se sutra ili prekosutra.

- A detelina?

- Poslao sam Vasilija i Mišku da seju. Ne znam samo da li će moći da prođu, blato je.

- Koliko će lanaca zasejati?

- Šest.

- Zašto ne sve? - viknu Ljevin.

Što će zasejati samo šest, a ne dvadeset lanaca deteline, ljutilo je Ljevina još više. Detelina, i po teoriji i prema njegovom ličnom iskustvu, bila je samo onda dobra kad je sejana što je mogućno ranije, skoro po snegu. A Ljevin ih nikad nije mogao naterati da tako rade.

- Nemamo radnika. Šta da radim s njima, recite? Trojica nisu došla. Eto, i Semjon...

- Neka napuste prevrtanje slame. - Ostavili su.

- Gde su onda radnici?

- Petorica spremaju kompot (što je trebalo da znači kompost, to jest smesu za đubrenje). Četvorica preručuju ovas: može proklijati, Konstantine Dmitriču.

Ljevin je vrlo dobro znao da to »može proklijati«, znači da je engleski ovas, određen za seme, već proklijao - opet nisu radili ono što je on naredio. - Pa ja sam još za vreme posta naredio da se metnu cevi! - viknu on.

- Ne brinite, sve će biti na vreme.

Ljevin ljutito odmahnu rukom, ode do ambara da vidi ovas, i vrati se u konjušnicu. Ovas se još ne beše pokvario. Ali, radnici su ga zbacivali lopatama, iako se prosto mogao sručiti donji ambar. Naredivši to, i uzevši odatle dva radnika da seju detelinu, Ljevin se umiri, prođe ga ljutina na nadzornika. i dan je bio tako lep da se nije mogao ljutiti.

- Ignjate! - viknu on kočijaša koji je zasukanih rukava prao kola kod bunara - osedlaj mi konja...

- Kojeg želite?

- Pa možeš Kolpika.

- Razumem, gospodine.

Dok su sedlali konja, Ljevin opet zovnu nadzornika koji se vrteo, da bi se pomirio s njim, i poče mu govoriti o prolećnim radovima koje je trebalo uraditi, i o planovima za gazdinstvo.

Đubre da se odveze ranije, kako bi sve bilo gotovo do prve kosidbe.

Orati bez prekida, da zemlja bolje omekša. Kosidbu da svrše najmljeni radnici, a ne napoličari. I Nadzornik je pažljivo slušao i očigledno se trudio da odobri domaćinove planove; ali je ipak imao dobro poznati, tužan i neutešan izraz lica koji je Ljevina uvek dražio. Taj kao da je govorio: sve je to lepo, ali kako bog da.

Ljevina ništa nije tako ljutilo kao ovaj ton. Ali takav ton bio je opšta crta sviju nadzornika koji su se kod njega izmenjali. Svi su podjednako gledali na njegove planove, pa zato je i prestao da se ljuti na njih; ali mu je krivo bilo, i osećao pobuđen da se bori protiv te stihijske sile koju nije umeo drukčije da nazove do: »kako bog da«, i koja je stalno izlazila pred njega kao protiv- razlog.

- Ako uspemo, Konstantine Dmitriču - reče nadzornik.

- A zašto da ne uspete?

- Treba naći najmanje još petnaest radnika. Ali, eto, ih. Maločas su dolazili, traže po sedamdeset rubalja za leto.

Ljevin ućuta. Opet se ispreči ispred njega ona sila. Znao da se i pored najboljeg staranja ne može naći više od četrdeset, trideset sedam, trideset osam radnika za sadašnju cenu; četrdeset, da, ali više ne. Ipak, mora se boriti.

- Pošaljite u Suri, u Čefirovku, ako ne dođu. Treba tražiti.

Poslati, poslaću - reče setno Vasilije Fjodorovič. - Ali... i konji su oslabeli.

- Dokupićemo. Znam ja vas - dodade smejući se - vi sve pomanje i pogore; ali ove godine vam ne dam da radite kako hoćete. O svemu ću sam brinuti.

- Vi i inače malo spavate, kako mi se čini. A mi opet volimo kad radimo pred gazdinim očima.

- Dakle, detelinu seju iza Brezovog dola? Idem da vidim - reče on i pojaše malog riđeg Kolpika kojeg mu dovede kočijaš.

- Preko potoka ne možete preći, Konstantine Dmitriču - doviknu kočijaš.

- A ja ću kroz šumu.

I hitrim korakom, dobar, odmoran konj hitro zakorači; frkao je nad barama, zatezao dizgine; Ljevin pođe po kaljavom dvorištu, i iziđe na kapiju u polje.

Ako je Ljevinu u stočnom dvorištu već bilo prijatno, u polju mu je bilo još prijatnije. Ljuljajući se ravnomerno na dobrom konjiću, udišući svež i topao miris snega i vazduh pri prolazu kroz šumu po kaljavim ostacima snega koji se topio, on se radovao svakom svom drvetu, gledao kako na njihovoj kori oživljuje mahovina i kako pupe pupoljci. Kad je izišao iz šume, na ogromnom prostoru, kao kadifeni rasprostrti ćilim, ukaza se pred njim zelenilo, bez jednog praznog mesta, bez jedne barice, osim što se pogdegde u vrtačama videli ostaci neokopnelog snega. Ne naljuti se Ljevin ni kad vide seljačkog konja i ždrebe kako mu gaze zeleni usev (reče samo seljaku, s kojim se srete, da ih otera), ni na podrugljivi i glupi odgovor seljaka Ipata, koga je sreo i upitao: »Je li, Ipate, hoćemo li skoro sejati?« - »Treba prvo da se poore, Konstantine Dmitriču«, odgovori Ipat. Što je dalje jahao, bivalo mu je sve prijatnije; planovi gazdinstva, sve bolji od boljeg, javljali su mu se u pameti: da posadi oko sviju njiva živu ogradu prema južnoj strani, tako da se sneg pod njom ne bi zadržavao; da pregradi šest njiva za đubrenje, i tri rezervne za sejanje trave; da podigne staju za stoku na kraj njive, da iskopa jezerce, i, radi popravke zemlje, da udesi pokretne torove za stoku. I tada, tri stotine lanaca pšenice, sto lanaca krompira, i sto pedeset lanaca deteline, i nijednog neiskorišćenog lanca.

Sa takvim maštanjem, pažljivo terajući konja međom da ne bi gazio useve, on priđe radnicima koji su sejali detelinu. Kola sa semenom nisu stajala na međi, nego na samoj njivi, i pšenica ozimica bila je izrivena točkovima i utabana konjskim kopitama. Oba su radnika sedeli na međi, verovatno pušeći iz zajedničke lule. Zemlja u kolima, sa kojom je bilo izmešano seme, nije bila istrošena, nego smrznuta i ugrudvana. 

Kad ugleda gazdu, Vasilije, radnik, uputi se kolima, a Miška poče da seje. To nije bilo lepo, ali se Ljevin na radnika retko ljutio. Kad Vasilije priđe, Ljevin mu naredi da izvede konja iz njive.

- Ne mari, gospodine, povratiće se - odgovori Vasilije.

- Molim te, ne mudruj - reče Ljevin - nego radi što ti se kaže.

- Razumem - odgovori Vasilije i dohvati konja za glavu. - A što je seme, Konstantine Dmitriču - reče on, ulagujući se - prva vrsta. Samo je teško hodati! Po čitav pud[61] vučeš na obući.

- A zašto niste zemlju prosejali? - reče Ljevin.

- Pa, mi je trošimo - odgovori Vasilije, uzimajući seme i trljajući dlanovima zemlju.

Vasilije nije bio kriv što su mu nasuli neprosejanu zemlju, ali je Ljevinu ipak bilo krivo.

Ljevin je i ovog puta upotrebio sredstvo koje je više puta korisno oprobao kad je hteo da uguši u sebi osećanje ljutine, i da sve što se čini rđavim napravi dobrim. On pogleda kako Miška korača i vuče na nogama ogromnu masu zemlje koja se lepila za obuću, siđe s konja, uze od Vasilija sejalicu i pođe da seje.

- Dokle si došao?

Vasilije mu pokaza nogom belegu, i Ljevin pođe da seje kako je umeo. Teško je bilo ići, kao po blatu, i Ljevin, pošto istera jednu brazdu, sav oznojen vrati natrag sejalicu.

- E, gospodine, pazite da me na leto ne psujete za ovu brazdu - reče Vasilije.

- A zašto? - upita Ljevin veselo, osećajući već dejstvo upotrebljenog sredstva.

- Ništa, videćete na leto. Razlikovaće se. Pogledajte samo gde sam ja sejao prošle godine. Kako je to rasađeno! Konstantine Dmitriču, ja se, čini mi se, kao za rođenog oca staram. Ja i sam ne volim da radim rđavo, a i drugima ne dam. Kad je gazdi dobro, i nama je dobro. Eno, kad pogledam - reče Vasilije pokazujući na njivu - prosto rasteš od miline.

- A lepo proleće, Vasilije!

- E, ovakvo proleće ni starci ne pamte. Eto, bio sam kod skoje kuće, starac tamo posejao nešto pšenice, pa kaže da od raži ne može da se razlikuje.

- A jeste li odavno počeli sejati pšenicu?

Pa vi ste nas naučili preklane; vi ste mi poklonili dve merice, četvrtinu smo prodali, a ono ostalo posejali.

- E, pazi, i dobro troši te grudve - reče Ljevin prilazeći konju - i pazi na Mišku. Ako detelina dobro nikne, dobićeš pedeset kopjejaka od lanca.

- Hvala vam pokorno! Mi smo i onako zadovoljni s vama.

Ljevin pojaha i ode u polje gde je bila prošlogodišnja detelina, i na njivu koja je preorana za jaricu pšenicu.

Detelina je bila veoma napredna, i divno se zelenila strnjikama iznad polomljenih stabljičica prošlogodišnje pšenice. Konj je gazio upadajući do zglobova, ispod svake noge bi žmeknula poluraskravljena zemlja. Po oranju se uopšte nije moglo ići: samo tamo gde je bilo smrznuto zemlja je održavala po raskravljenim brazdama noge su upadale do više zglobova. Oranje je bilo osobito; za dan-dva, moći će da se vlači i seje. Sve je bilo divno, sve je bilo veselo. Ljevin se vrati pre potoka, nadajući se da je voda već opala. I zaista, pređe, poplaši dve divlje plovke. »Sigurno ima i šljuka« pomisli, baš na savijutku koji je vodio kući srete čuvara šume koji potvrdi njegovu pretpostavku o šljukama.

Ljevin pojuri kući kasom, da bi stigao da ruča i pripremi pušku do večeri.

14.

Približavajući se kući u najboljem duševnom raspoloženju, Ljevin ču praporce od strane glavnog ulaza u kuću.

»Da, to je sa železničke stanice - pomisli; - sad dolazi moskovski voz... Ko bi to mogao biti? Da nije slučajno brat Nikolaj? Jer on mi reče: možda ću otići u banju, a možda ću doći k tebi.« U prvom trenutku beše mu teško i neprijatno što će prisustvo brata Nikolaja pokvariti ovo njegovo prolećne srećno raspoloženje. Ali se odmah zastide zbog to osećanja, i odmah u mislima nekako raširi zagrljaj, i radošću i milinom je očekivao i želeo od sveg srca da to bude njegov brat. Obode konja, i kad uđe u drvored od bagrena, spazi trojku koja je dolazila sa železničke stanice, i u njoj gospodina u bundi. To nije bio brat. »Ah, kad bi samo bio kakav prijatan čovek s kojim bi se moglo razgovarati« pomisli Ljevin.

- O! - viknu radosno Ljevin dižući ruke uvis. - Evo željenog gosta! Ah, kako se radujem što si došao! - uzviknu poznavši Stepana Arkadijeviča.

»Od njega ću doznati da li se udala, a ako nije, kad će« pomisli.

I toga divnog prolećnog dana on oseti da ga uspomena nju nimalo više ne tišti.

- Nisi mi se nadao, je li? - reče Stepan Arkadijev izlazeći iz saonica, poprskan blatom po nosu, obrazu obrvama, ali veseo i zdrav.

- Došao sam da te vidim, to je prvo - reče on, pa zagrli i poljubi - da vidim prelet ptica, to je drugo, i prodam zabran u Jergušovu, to je treće.

- Divota! Kako je lepo proleće! Kako si ti to došao saonicama?

- Na kolima je još gore, Konstantine Dmitriču - odgovori poznati mu kočijaš.

- E, baš mi je milo što si došao - reče Ljevin, iskreno se smešeći detinjski radosnim osmejkom.

Ljevin odvede svoga gosta u sobu za putnike, gde behu unete stvari Stepana Arkadijeviča: torba, lovačka puška u futroli, kesica za cigare; i ostavivši ga da se umije i presvuče, ode u kancelariju da naredi za oranje i detelinu. Agafja Mihailovna, koja se uvek brinula za čast ovoga doma, srete ga u predsoblju sa pitanjima odnosno ručka.

Radite kako znate, samo što pre - reče Ljevin i ode k nadzorniku.

Kad se vratio, Stepan Arkadijevič je izlazio iz svoje sobe umiven, očešljan i nasmejan, i oni zajedno odoše na gornji sprat.

- Ne znaš koliko mi je milo što sam se dokoturao do tebe! Sad ću doznati u čemu se sastoje one tajne kojima ti ovde vladaš. Zbilja, ja ti zavidim. Kakva kuća, kako je sve divno!... Svetlo, veselo - govorio je Stepan Arkadijevič zaboravljajući ds nije uvek proleće i da nisu uvek tako vedri dani kao sad. - A tvoja dadilja, prosto divota! Naravno, bolje bi bila lepuškasta sobarica u keceljici; ali prema tvom kaluđerstvu, i strogom stilu, ovo je vrlo dobro.

Stepan Arkadijevič ispriča mnogo zanimljivih novosti, i naročito zanimljivu za Ljevina novost, da se njegov brat, Sergije Ivanovič, sprema ovoga leta k njemu na selo. Nijedne reči ne reče Stepan Arkadijevič o Kiti, ni uopšte o Ščerbackima; samo mu predade pozdrav od svoje žene. Ljevin je bio zahvalan za njegovu delikatnost, i veoma se radovao gostu. Kao i uvek, za vreme usamljenosti, kod njega se nakupila tušta i tma misli i osećanja, o kojima nije mogao govoriti sa svojom okolinom, i sad je obasipao Stepana Arkadijeviča i pesničkom radošću zbog proleća, i neuspesima i planovima u gazdinstvu, i mislima i primedbama o knjigama koje je čitao, a osobito glavnom idejom svoga dela, čiju je osnovu sačinjavala, premda on sam nije to opažao, kritika svih starih dela o gazdinstvu. Uvek prijatan, razumevajući svaki mig, Stepan Arkadijevič, bio je ovoga puta osobito prijatan, i Ljevin uoči kod njega još jednu novu, laskavu po sebe crtu uvaženja i kao neke nežnosti.

Staranje Agafje Mihailovne i kuvara, da ručak bude osobito dobar, imalo je za posledicu prvo to, da su se oba prijatelja, kad su onako gladni prišli zakusci, najeli hleba s maslom, polotka,[62] i marinata od pečuraka, i zatim još to, što Ljevin naredio da se supa donese bez piroščića,[63] kojima je kuvar želeo da naročito zadivi gosta. Ali Stepan Arkadijevič, kada je navikao na drukčije ručkove, nalazio je da je sve izvrsno: i travnjik,[64] i hleb, i maslo, a osobito polotok i pečurke, i čorba s koprivama, i kokoška sa belim sosom, i belo krimsko vino - sve je bilo izvrsno i divno.

- Odlično, odlično - govorio je on paleći debelu cigaretu posle pečenja. - Kao da sam se posle bure i nepogode iskrcao sa parobroda na tihu obalu. Dakle, kažeš da se sam radnički elemenat mora izučavati, i da se njime mora rukovoditi pri izboru načina gazdinstva. Ja sam ti u tome neznalica, ali mi se čini da će teorija i njena primena imat uticaja i na radnika.

- Da, ali čekaj, ja ne govorim o političkoj ekonomiji, ne o nauci o gazdinstvu. Ona mora biti što i prirodne nauke, mora posmatrati stvarne pojave, radnika sa njegovim ekonomskim, etnografskim...

U tom trenutku uđe Agafja Mihailovna, noseći kolače.

- E, Agafja Mihailovna - reče joj Stepan Arkadijevič cmoknuvši jagodice svojih punačkih prstiju - divan vam zeljanik i polotok!... Je li, Kostja, da li je vreme? - dodade on.

Ljevin pogleda kroz prozor na sunce koje je zalazilo za gole vrhove šuma.

- Vreme je, vreme je - reče on. - Kuzmane, spremi laka kola! - i otrča dole.

Stepan Arkadijevač siđe takođe dole, i vrlo pažljivo skide sam s lakovane kutije navlaku od segltuha, i otvoriv je poče sastavljati svoju skupocenu pušku najnovijeg oblika. Nanjušivši da će dobiti dobru napojnicu, Kuzman se nije odmicao od Stepana Arkadijeviča, obu mu i čarape i čizme, što mu Stepan Arkadijevič nije branio.

- Kostja, naredi, molim te, ako bi došao Rjabinjin trgovac - kazao sam mu da danas dođe - da ga prime, pa neka počeka.

- A zar Rjabinjinu prodaješ šumu?

- Jest. Ti ga poznaješ, je li?

- Kako da ne. Imao sam i posla s njim, »pozitivno i konačno«.

Stepan Arkadijevič se nasmeja. »Konačno i pozitivno« bile su omiljene uzrečice trgovca Rjabinjina.

- Jest, on vrlo smešno govori... Razumela je kud namerava gazda! - dodade, i potapše rukom Lasku koja je cičala i uvijala se oko Ljevina, ližući mu čas ruku, čas čizme i pušku.

Kola su već stajala pred ulazom kad iziđoše.

- Ja sam rekao da spreme kola, iako nije daleko; ako hoćeš možemo i pešice?

- Ne, bolje kolima - reče Stepan Arkadijevič prilazeći kolima.

On sede, obavi noge tigrovim pledom i zapali cigaretu. Kako to da ti ne pušiš! Cigara, to je takvo zadovoljstvo, upravo ne zadovoljstvo nego venac i simbol zadovoljstva... To je život! Kako je lepo! Ovako bih želeo da živim!

- Pa ko ti smeta? - reče Ljevin smešeći se.

- Ah, ti si srećan čovek. Imaš sve što voliš. Imaš konje, imaš pse, imaš lov, imaš gazdinstvo. 

Može biti da sam srećan zbog toga što se radujem onome što imam, i ne žalim za onim što nemam - reče Ljevin setivši se Kiti.

Stepan Arkadijevič razumede, pogleda ga i ništa ne reče.

Ljevin je bio zahvalan Oblonskom za to što on, sa svojim vazdašnjim taktom, primetivši da se Ljevin boji razgovora o Ščerbackima, nije ništa govorio o njima; ipak, Ljevin je sada već hteo da dozna što ga je tako mučilo, ali nije smeo da počne razgovor.

- A kako tvoje stvari? - reče Ljevin, pomislivši kako nije lepo da misli samo o sebi.

Oči Stepana Arkadijeviča veselo se zasijaše.

- Ti ne priznaješ da se preko somuna suhog hleba može ražiti i pogača, to je po tvom mišljenju greh; a ja opet ne poznajem život bez ljubavi - reče on shvativši na svoj način Ljevinovo pitanje. - Šta ćeš, tako sam stvoren. I zbilja, time tako malo zla činim drugima, a sebi tako mnogo zadovoljstva...

- Da nije opet štogod novo? - upita Ljevin.

- Jeste, bratac! Tebi je svakako poznat tip Osijanovog ženskinja[65]... ženskinja koje sanjaš u snu... Ali takvo ženskinje nalazi se i na javi... i te su žene strašne. Žena, vidiš li, to je predmet koji, ma koliko da ga proučavaš, ostaje uvek potpuno nov.

- Onda je bolje i ne izučavati ga.

- Ne. Neki matematičar rekao je da naslada nije u samoj stini, nego u traženju istine.

Ljevin je slušao ćuteći, i uprkos naporima koje je činio, nije se mogao preneti u dušu svoga prijatelja da bi razumeo njegova osećanja i draži izučavanja takvih žena.

15

Mesto ptičjeg preleta bilo je u blizini, više rečice u jasikovoj šumici.

Kad se približiše šumarku, Ljevin siđe i provede Oblonskog do ugla mahovinaste i glibovite poljanice na kojoj se sneg već beše otopio. A on okrete na drugi kraj, ka dvokrakoj brezi, i naslonivši pušku na račve suve niske grane, skide šftan, opasa se, i učini kao za probu nekoliko slobodnih pokreta rukama.

Stara seda Laska, koja je išla za njima, čučnu pažljivo prema Ljevinu i načulji uši. Sunce je zalazilo za veliku šumu, i pri svetlosti zalazećeg sunca jasno su se ocrtavale razbacane po jasikovoj šumici brezice sa svojim oborenim granama i nabubrelim pupoljcima, gotovim da se rasprsnu.

Iz česte šume, gde je bilo još snega, jedva čujno je tekla voda krivudavim potočićem. Male ptice cvrkutale su i pokatkad preletale s drveta na drvo.

U međuvremenu potpune tišine čulo se šuštanje lanjskog lišća koje se kretalo usled kravljenja zemlje i klijanja trave.

»Gle! Čuje se i vidi kako trava raste!« reče u sebi Ljevin, spazivši kako se pokrenu plesnjive boje mokar jasikov list, pored klice male travke. Ljevin je stajao, slušao i gledao, čas dole na mokru mahovinastu zemlju, čas na Lasku koja je pažljivo osluškivala, čas na more od golih vrhova šume koje se protezalo pred njim, čas na nebo koje je postepeno tamnelo pokrivajući se belim prugama oblačića. Jastreb, lagano mašući krilima, prelete visoko iznad daleke šume; drugi prelete tako isto, u istom pravcu, i nestade ga. Ptice su sve jače i užurbanije cvrkutale u česti. U blizini kreknu sovuljaga. Laska uzdrhta, pođe pažljivo nekoliko koraka, i nakrivivši glavu u stranu poče osluškivati. Iza reke ču se kukavica. Dva tri puta zakuka svojim običnim načinom, a zatim promuče, ubrza, i splete se..

- Gle! i kukavica! - reče Stepan Arkadijev pomaljajući se iza žbuna.

- Jest, čujem! - bez zadovoljstva odgovori Ljevin, narušivši tišinu šume svojim glasom koji i njemu beše neprijatan. - Pazi, sad će!..

Prilika Stepana Arkadijeviča opet zamače za žbun, Ljevin spazi samo jasan plamen palidrvca koji ubrzo zameni crveni žar na cigareti i plavičast dim.

Cak! cak! - ču se kako Stepan Arkadijevič zape pušku.

- A šta to viče? - upita Oblonski skrećući Ljevinu pažnju na otegnuto kmekanje, kao da, šaleći se, tankim glasom rže ždrebe.

- Zar ne znaš? to je zec mužjak. Pst, ne govori! Slušaj, eto leti! - skoro dreknu Ljevin, zapinjući pušku.

U daljini se začu tanak fijuk; a za dve sekunde, po običnom taktu, tako poznatom lovcu, drugi, treći, a za trećim fijukom već se čulo gakanje.

Ljevin baci pogled desno i levo, i pred njim, na mutnoplavom nebu iznad nežnih jasikovih mladara ukaza se ptica. Letela je pravo k njemu; bliski zvuci kričanja koje ličilo na ravnomerno cepanje jake tkanine, razlegoše se kraj samih ušiju; već se video dugačak kljun i vrat ptičji, i, u trenutku kad Ljevin nanišani, iza žbuna gde je stajao Oblonski sinu crvena munja, ptica kao strela poleti dole i opet uzlete gore, u visinu.

Opet senu munja i začu se pucanj; lepršajući krilima kao da se trudi da ostane u vazduhu, ptica stade, postoja jedan trenutak, pa teško šljepnu o vlažnu zemlju.

- Da li je mogućno da sam promašio? - viknu Stepan Arkadijevič koji od dima nije ništa video...

- Eno je! - reče Ljevin, i pokaza na Lasku koja je, čisto osmejkujući se, načuljivši jedno uho i visoko mašući vrhom čupavog repa, laganim korakom, kao da hoće da produži zadovoljstvo, nosila gazdi ubijenu pticu. - Baš mi je milo što nisi promašio! - reče Ljevin, osećajući u isto vreme zavist što njemu nije pošlo za rukom da ubije tu šljuku.

- Promašio sam iz desne cevi - odgovori Stepan Arkadijevič, puneći pušku. - Pssst, leti!

I zaista, začuše se oštri fijuci koji su brzo sledovali jedan za drugim.

Dve šljuke, igrajući se i preletajući se, fijučući a kričeći, naleteše iznad samih glava njihovih. Razlegoše se četiri pucnja, a šljuke, kao lastavice, naglo skrenuše u stranu i izgubiše se.

Prelet je bio divan. Stepan Arkadijevič ubi još dve šljuke, i Ljevin dve, od kojih jednu ne nađe. Poče se hvatati suton. Jasna, srebrna Venera sijala je nisko na zapadu, iza breza, nežnim sjajem, a visoko na istoku prelivao se u crvenom plamenu mračni Arkturus. Nad svojom glavom Ljevin je čas nalazio, čas gubio zvezde Medvedice. Šljuke su prestale da lete; ali Ljevin je odlučio da počeka još dok Venera, koja je gledala na njega ispod brezove grane, ne dođe više grane, i dok ne postanu jasne sve zvezde Medvedice. Venera je već bila prešla granu, kola Medvedice sa svojom rudom sva su se videla na tamnoplavom nebu, a on je još uvek čekao.

- Hoćemo li kući? - reče Stepan Arkadijevič. U šumi je bila tišina i nijedna ptica nije se micala s mesta.

- Da čeknemo još malo - odgovori Ljevin.

- Dobro.

Stajali su sad na petnaest koraka jedan od drugoga.

- Je li, Stivo! - reče Ljevin iznenada. - što mi ništa le pričaš, da li se udala tvoja svastika, a ako nije, kad će?

I Ljevin se osećao tako čvrst i miran da ga nikakav odgovor, mislio je, ne bi mogao uzbuditi. Ali nikako nije očekivao ono što mu je odgovorio Stepan Arkadijevič.

- Niti je mislila, niti misli da se udaje; naprotiv, ona je jako bolesna, i doktori su je poslali u inostranstvo. Čak se boje za njen život.

- Šta kažeš! - viknu Ljevin. - Jako bolesna? Šta joj je? Kako...

Dok su oni razgovarali, Laska, načuljivši uši, pogledala js čas gore u nebo, čas s prekorom u njih.

»Baš su našli da razgovaraju - mislila je. - A šljuka leti... Evo je... tu je. Propustiće je...« mislila je Laska.

U istom trenutku obojica čuše oštar fijuk koji kao da ih ošinu po ušima, obojica odjednom zgrabiše puške, dve munje sinuše i dva se pucnja razlegoše u istom trenutku. Šljuka, koja je visoko letela, očas sklopi krila i pade sa visine u čestu ugibajući tanke izdanke.

- Ovo je divno!... Zajednički! - viknu Ljevin i potrča s Laskom u čestu da potraži šljuku. »Ah, jest, šta ono beše, neprijatno? - sećao se Ljevin. - Jest, Kiti je bolesna... Šta se tu može, vrlo mi je žao«, mislio je.

- A, našla si je! Kako si mi pametna - reče Ljevin uzimajući iz usta Laskinih toplu pticu i mećući je u gotovo punu lovačku torbu.

- Našao sam je, Stivo! doviknu.

16.

Vraćajući se kući, Ljevin je raspitivao o svima pojedinostima Kitine bolesti, i o namerama Ščerbackih, i, mada bi ga bilo sramota da to prizna, prijatno mu beše sve što je saznao. Prijatno i zbog toga što je na taj način još bilo nade, a prijatnije još zato što je sada teško bilo onoj koja je njemu nanela bol. Ali kad Stepan Arkadijevič poče da govori o uzrocima Kitine bolesti, i kad spomenu ime Vronskog, Ljevin ga prekide:

- Ja nemam nikakvog prava da znam porodične pojedinosti, a istinu da kažem, i ne interesuje me.

Stepan Arkadijevič se jedva primetno osmehnu kad spazi trenutnu i tako dobro mu poznatu promenu na licu Ljevinovu, koji odjednom postade isto toliko mračan koliko je vedar!

- Jesi li potpuno zaključio pogodbu s Rjabišinom?, upita Ljevin.

- Jesam. Cena je vrlo dobra, trideset osam hiljada. Osam hiljada odmah a ostalo za šest godina. Dugo sam se s tim baktao. Niko ne daje više.

- To znači da si šumu badava dao - reče Ljevin mračno.

- A zašto badava? - reče s dobrodušnim osmejkom Stepan Arkadijevič, znajući da Ljevinu sad već više ništa neće biti dobro.

- Tako, jer šuma vredi u najmanju ruku pet stotina rubalja po hektaru - odgovori Ljevin.

- Ah, vi, seoske gazde! - reče u šali Stepan Arkadijevič. - Taj vaš prezrivi ton prema nama varošanima!... A kad treba posao da se svrši, mi ga ipak najbolje svršavamo. Veruj mi, ja sam sve sračunao - reče - i šuma je vrlo dobro prodata, tako da se čak pribojavam da kupac ne odustane. To nije šuma za građu - reče Stepan Arkadijevič, želeći da rečju za građu sasvim razbije Ljevinovu sumnju - nego većinom drva za gorivo. I najviše ako odbacuje trideset hvata po hektaru, a on mi plaća po hektaru dve stotane rubalja.

Ljevin se prezrivo osmehnu. »Znam - pomisli on – te manire, ne samo njegove, nego sviju varošana, koji za deset godina svrate dva puta na selo, nauče dve-tri seoske reči, pa ih upotrebljavaju i gde treba i gde ne treba, tvrdo uvereni da sve znaju.

Građa baca trideset hvati. Govori reči, a ništa razume.«

- Ja tebe ne učim onome što pišeš u kancelariji - reče Ljevin - i ako mi što takvo ustreba, ja ću tebe upitati. Ti, međutim, uveren si da razumeš svu ovu bukovu školu. Ona je teška. Jesi li izbrojao drveta?

- Kako da izbrojim drveta? - reče smejući se Stepan Arkadijevič, želeći da kod svoga prijatelja razbije rđavo raspoloženje. - Izbrojati pesak, ili zrake zvezda[66], mada bi dubok um i mogao...

- Da, da, dubok um Rjabinjinov može. Nijedan trgovac neće kupiti šumu dok drveta ne izbroji, osim ako mu je daju badava, kao ti. Ja znam tvoju šumu. Svake godine lovim po njoj; tvoja šuma vredi po pet stotina rubalja u gotovom novcu, a on ti daje po dve stotine, i to na poček. Znači, poklonio si mu trideset hiljada.

- Eh, ne zanosi se - reče tužno Stepan Arkadijevič. Zašto mi onda neko drugi nije davao više?

- Zato što se onaj dogovorio s kupcima; platio im da odustanu od kupovine. Ja sam sa svima tima imao posla, znam ih dobro. To nisu trgovci, nego zelenaši. Oni ne idu tamo gde imaju deset, petnaest procenata, nego čekaju da kupe rublju za dvadeset kopjejaka.

- Ostavimo se toga. Ti si neraspoložen!

- Ni najmanje! - reče zlovoljno Ljevin, kad su već bili blizu kuće.

Kraj ulaza su stajala kola čvrsto stegnuta gvožđem i kožom, sa čvrsto zapregnutim uranjenim konjem. U kolima je sedeo jedar, crven i čvrsto opasan nadzornik, koji je Rjabinjinu zamenjivao kočijaša. Sam pak Rjabinjin bio je u kući, i dočeka prijatelje u predsoblju.

Rjabinjin beše visok, mršav, sredovečan čovek, sa brkovima i obrijanim istaknutim podbratkom, sa izbuljenim mutnim očima. Na sebi je imao dugačak plavi redengot sa dugmetima niže leđa, i visoke, nabrane na zglavkovima i glatke na listovima čizme, povrh kojih je obuo velike kaljače. On izbrisa maramom lice unaokolo, i popravivši redengot, koji je i bez toga stajao vrlo dobro, pozdravi sa osmejkom Ljevina i Stepana Arkadijeviča, pružajući ruku Stepanu Arkadijeviču tako kao da je hteo nešto da uhvati.

- A, došli ste! - reče Stepan Arkadijevič, pružajući mu ruku. - Vrlo dobro!

- Nisam smeo da ne izvršim naredbu, vaša svetlosti, mada je put odveć rđav. Celog puta sam pozitivno pešice išao, ali sam ipak došao na vreme. Moje poštovanje, Konstantine Dmitriču, - okrete se Ljevinu gledajući da dohvati i njegovu ruku. Ali se Ljevin namršti i učini kao da ne vidi njegovu ruku, i uze vaditi šljuke iz torbe.

- Izvoleli ste da se zabavljate lovom? A to, kakva treba da ptica? - dodade Rjabinjin, gledajući prezrivo u šljuke. - Sigurno je ukusna. - I mahnu glavom kao da je hteo reći da ne vredi klati vola zbog litre mesa.

- Hoćeš li u kabinet? - mračno i namršteno reče Ljevin na francuskom Stepanu Arkadijeviču. - Pređite u kabinet i tamo pregovarajte.

- Gde god želite - s prezrivim dostojanstvom reče Rjabinjin, kao da je time hteo dati na znanje da drugi mogu nailaziti na teškoće pri ophođenju s ljudima, ali da za njega nikad i nigde nema teškoća.

Kad uđe u kabinet, Rjabinjin se po navici obazre na sve strane kao da traži ikonu, ali kad je nađe, ne prekrsti se. Razgleda ormare i police s knjigama, i sa istom sumnjom kao i nad šljukama, mahnu glavom kao da opet htede reći: ne vredi klati vola zbog litre mesa.

- Jeste ni doneli novac? - upita Oblonski. - Sedite.

- Za novac ne brinite. Došao sam da se vidimo i pogodimo. - O čemu da se pogodimo? Sedite.

- To mogu - reče Rjabinjin, sedajući i odupirući se laktom o fotelju na jedan po njega vrlo mučan način. - Treba malo da popustite, kneže. Grehota je. A novac je gotov, konačno, do poslednje kopjejke, novac nećete čekati.

Ljevin izlazeći iz kabineta pošto je ostavio pušku u ormar, kad ču ove reči zastade na vratima. - I tako ste mu šumu badava uzeli - reče on. - Dockan je došao k meni, inače bih ja odredio cenu.

Rjabinjin ustade, i ćuteći, s osmejkom, pogleda Ljevina od pete do glave.

- Konstantin Dmitrič velika je tvrdica - reče o smešeći se i obraćajući se Stepanu Arkadijeviču - ništa od njega, konačno, ne možeš ućariti. Kupovao sam od njega pšenicu, dobre sam pare davao.

- Zašto bih vam poklanjao svoje dobro? Nisam ga našao na putu, niti ukrao.

- Ta, molim vas, u današnje vreme pozitivno je nemogućno ukrasti. Konačno, sve je u današnje vreme javno, sve je danas plemenito i daleko od krađe. Mi smo govorili pošteno. Mnogo cenite šumu, nema se računa. Molim vas popustite štogod.

- Jeste li svršili pogodbu, ili ne? Ako ste svršili, nema više cenjkanja, a ako niste svršili - reče Ljevin - onda ja kupujem šumu.

Odjednom, osmejak sa lica kupčeva iščeze. Grabljiv surov izraz rasplinu se po njemu. On raskopča kaput hitri koštunjavim prstima, pokaza se seljačka ruska košulja, prsnik sa metalnim dugmetima i lanac na satu. Brzo izvadi debeli stari novčanik.

- Izvolite, šuma je moja - reče, prekrstivši se brzo pružajući ruku. - Uzmite pare, šuma je moja. Rjabinjin ovako kupuje, ne ciganči se za groš-dva - reče mršteći se i mašući novčanikom.

- Da sam na tvom mestu, ja ne bih tako hitao - reč Ljevin.

- Zaboga - reče začuđeno Oblonski - dao sam reč. Ljevin iziđe iz sobe zalupivši vrata za sobom. Rjabinjin gledajući u vrata, s osmejkom mahnu glavom.

- Sve je to mladost, konačno, jedna detinjarija. Verujte, časti mi, ja to kupujem samo radi slave, da se zna da je Rjabinjin a ne neko drugi kupio šumu od Oblonskog. A bogzna da li ću imati računa. Verujte bogu. Molim vas, da napišemo ugovor...

Kroz jedan sat, trgovac uredno namesti i zakopča redengot sa ugovorom u džepu, sede u svoja čvrsto okovana kola i ode kući.

- Ah, ta gospoda! - reče svom nadzorniku.

- Baš kako kažete! - odgovori nadzornik, dodajući Rjabinjinu dizgine i nameštajući svoju kožnu kecelju. - šta bi s kupovinom, Mihailo Ignjatiču?

- Hajde, hajde...

17.

Stepan Arkadijevič, s nabreklim džepom od serija[67] koje mu za tri meseca unapred dao trgovac, ode na gornji sprat. Stvar sa šumom bila je svršena, novac u džepu, lov uspeo, i Stepan Arkadijevič je bio u najlepšem duševnom raspoloženju, usled čega mu se osobito prohtelo da rastera rđavo raspoloženje koje je Ljevina obuzelo. Hteo je da za večerom završi dan onako prijatno kako ga je i započeo.

Ljevin je zbilja bio neraspoložen, i pored sveg svog staranja da bude ljubazan prema dragom gostu, nije mogao da se savlada. Ono opojno u izveštaju da se Kiti još nije udala, počelo je da dejstvuje u njemu.

Kiti se nije udala, i boluje, boluje od ljubavi prema čoveku koji ju je ostavio. Ta uvreda kao da je sad i na njega padala. Vronski je prezreo nju, a ona je prezrela njega, Ljevina. Prema tome, Vronskije imao pravo da prezire Ljevina, i zato mu je bio neprijatelj. Ali sve to tako nije Ljevin mislio. On je samo nejasno osećao da u tome ima nečeg uvredljivog za njega, i počeo se ljutiti ne na ono što mu je remetilo raspoloženje, nego na sve što je video. Glupa prodaja šume, prevara u koju je uleteo Oblonski i koja se završila u njegovoj kući, prosto ga je dražila.

- No, jesi li svršio? - reče, kad nađe gore Stepana Arkadijeviča. - Hoćeš li da večeraš?

- Hoću, kako da ne. Začudo kakav apetit imam na selu! A što nisi Rjabinjina ponudio da večera?

- A, neka ga đavo nosi!

- Zbilja, kako se ti to ponašaš s njim! - reče Oblonski. - Nisi mu ni ruku pružio. Zašto mu nisi pružio ruku?

- Zato što ja lakeju ne pružam ruku, a lakej je sto puta bolji od njega.

- Ala si ti neki reakcionar! A izjednačenje staleža? - reče Oblonski.

- Kome je prijatno da se izjednačuje, neka mu je nazdravlje, a meni je odvratno.

Ti si, kako vidim, pravi reakcionar.

- Ja doista nikad nisam mislio o tome ko sam. Ja sam Konstantin Ljevin, i ništa više.

- I Konstantin Ljevin koji je vrlo neraspoložen - reče, smešeći se, Stepan Arkadijevič.

- Jest, neraspoložen sam, a znaš zbog čega? Zbog tvoje, izvini, glupe prodaje...

Stepan Arkadijevič se dobrodušno namršti kao čovek koga ni kriva ni dužna vređaju i kvare mu raspoloženje.

- Ah, ostavi to! - reče. - Kad je još bilo da neko nešto proda, a da mu odmah zatim ne kažu »to mnogo više vredi!« Međutim, dok se prodaje, niko ništa ne daje... Ne, ja vidim da si ti prosto uzeo na zub ovog jadnog Rjabinjina.

- Možda je i tako. A znaš li zašto? Ti ćeš opet reći da sam reakcionar, ili još neku strašniju reč; krivo mi je, i vređa me, kad gledam na sve strane osiromašeno plemstvo, kojem i ja pripadam, i, bez obzira na izjednačenje staleža, veoma volim što mu pripadam... a osiroćavanje nije usled raskoši, raskoš ništa ne mari, proživeti gospodski, to je plemićki mosao, to samo plemići i umeju. Sada, seljaci oko nas kupuju zemlju, i meni to nije krivo. Gospodin ništa ne radi, seljak radi, i potiskuje dokonog čoveka. Tako i treba. I ja se od srca radujem za seljaka. Ali me vređa kad vidim da se osiroćavanje plemstva dešava usled nekakve, ne znam kako da kažem, nevinosti. Ovde, zakupac-Poljak kupio, u pola cene, od gospođe koja živi u Nici, divno imanje. Onde, daju trgovcu pod zakup hektar zemlje koja vredi deset rubalja, za rublju. Ti sad, bez ikakva uzroka, poklonio si ovome lupežu trideset hiljada.

- Nego šta? Da brojim svako drvo?

- Da brojiš, nego šta. Eto, ti ih nisi brojao, zato ih je Rjabinjin brojao. Deca Rjabinjinova imaće sredstva za život i obrazovanje, a tvoja možda neće.

- E, oprostićeš, ali ima nešto mizerno u tom prebrojavanju. Mi imamo svoje zanimanje, a oni svoje, i treba i oni da zarade. Uostalom, stvar je svršena, pa kraj. A, evo moje omiljene kajgane. Agafja Mihailovna daće nam, bez sumnje, opet onaj divni zeljanik.

Stepan Arkadijevič sede za sto i poče se šaliti s Agafjom Mihailovnom uveravajući je da odavno nije imao takav ručak i takvu večeru.

- Vi bar hvalite - reče Agafja Mihailovna - Konstantin Dmitrič, što god mu daš, makar i koru hleba, pojede i ode.

Ma koliko se Ljevin trudio da se savlada, ostajao je turoban i ćutljiv.

Osećao je potrebu da Stepanu Arkadijeviču postavi jedno pitanje, ali se nikako nije mogao odlučiti, nije nalazio ni podesnog načina, ni zgodnog vremena da to učini. Stepan Arkadijevič beše već sišao dole u sobu za spavanje, skinuo se, opet se umio, obukao kitnjastu spavaćicu i legao, a Ljevin se sve nešto skanjivao oko njega, govorio o raznim sitnicama nemajući smelosti da upita što je hteo.

- Kako divno prave sapun - reče, razvijajući i zagledajući mirišljavi komad sapuna koji je Agafja Mihailovna spremala za gosta, ali ga Oblonski nije upotrebio - Pogledaj samo, to je pravi umetnički proizvod.

- Da, sve je danas već dovedeno do savršenstva - reče Stepan Arkadijevič zevajući vlažno i blaženo. - Na primer, pozorišta i razni zabavni... a-a-a! - zevao je. - Električi osvetljenje svuda... a-a!

- Da, električno osvetljenje - reče Ljevin. - Da... A gde je Vronski sad? - upita odjednom ostavljajući sapun.

- Vronski? - reče Stepan Arkadijevič zadržavajuć zevanje. - U Petrogradu je. Otišao je ubrzo posle tebe, i otad više nije dolazio u Moskvu. Znaš šta, Kostja, pravo da ti kažem - nastavi, nalaktivši se na sto i naslonivši na ruku svoje lepo rumeno lice, iz kojeg su sijale, kao zvezde, vlažne dobre i sanjive oči. - Sam si kriv. Uplašio si se od suparnika. A ja, kao što sam ti i tada govorio, i sada ne znam sigurno na čijoj je strani bilo više izgleda na uspeh. Zašto nisi jurišao? Ja sam ti tada govorio da... - On zevnu sam vilicama ne otvarajući usta.

»Da li zna, ili ne zna da sam je prosio? - pomisli Ljevin posmatrajući ga. - Jest, ima nešto lukavo, diplomatsko u njegovom licu«, i osećajući da je počeo da crveni, gledao je ćuteći pravo u oči Stepanu Arkadijeviču.

- Ako je tada i moglo biti nečega kod nje, to je bilo sam ushićenje spoljašnjošću - nastavi Oblonski. - Taj, znaš potpuni aristokratizam, i budući položaj u svetu, nije uticao toliko na nju koliko na njenu mater.

Ljevin se namršti. Uvreda zbog otkaza kroz koju je prošao opeče ga po srcu kao sveža rana. Ali, sad je bio kod kuće, a kod kuće i zidovi pomažu.

- Stani, stani - reče prekidajući Oblonskog. - Ti kažeš: aristokratizam. Dopusti mi da te upitam: u čemu se sastoji taj aristokratizam Vronskoga, ili svejedno čiji, aristokratizam zbog kojeg se ja zapostavljam? Ti smatraš Vronskog za aristokratu, a ja ga ne smatram. Čovek, čiji se otac izdigao iz ničega pomoću spletkarenja, čija mati bogzna s kim nije bila u ljubavnim odnosima... Ne, izvini, ja smatram za aristokratu sebe, i ljude meni slične, koji u prošlosti mogu pokazati tri-četiri čestita pokolenja porodica koje su stojale na najvišem stupnju obrazovanja (darovitost i um, to je druga stvar), i koje nikad i ni pred kim nisu podlačile, kojima nikad niko nije bio potreban kao što je živeo moj otac, i moj ded. I znam još mnogo takvih. Tebi se čini nisko: kad ja brojim drveta u šumi; a ti poklanjaš Rjabinjinu trideset hiljada; ali ti ćeš dobiti zakup, i još šta ti ja znam, a ja neću, i zato cenim i čuvam nasleđeno i stečeno... Mi, mi smo aristokrati, a ne oni koji žive od milostinje silnih ovoga sveta, i koje možeš kupiti za dvadeset kopjejaka.

- A kome ti to? Ja se slažem s tobom - govorio je Stepan Arkadijevič iskreno i veselo, mada je osećao da Ljevin pod imenom: onih koji se mogu kupiti za dvadeset kopjejaka, podrazumeva i njega. Ljevinovo živo istupanje iskreno mu se svidelo. - Kome ti to? Iako mnogo što od onog što kažeš o Vronskom, nije istina, neću o tome da govorim. Kažem ti otvoreno: ja bih, da sam na tvom mestu, pošao sa mnom u Moskvu i...

- Ne. Ne znam da li ti je poznato, ili nije, meni je to svejedno, i reći ću ti: ja sam je prosio, i odbili su me, i sad je Katarina Aleksandrovna za mene jedna teška i sramna uspomena.

- Zašto? To je glupo!

- Da ne govorimo više o tome. Oprosti, molim te, ako sam bio grub prema tebi - reče Ljevin. Sad, pošto je izgovorio sve što je hteo, opet postade onaj koji je bio jutros. - Ljutiš li se ma mene, Stivo? Molim te, ne ljuti se - reče, i smeškajući se uze ga za ruku.

- Ne, ne, ni najmanje! Zašto bih se ljutio? Meni je milo što smo se objasnili. Znaš šta, jutarnji prelet vrlo je lep. Da pođemo, šta veliš? I da ne spavam, nego pravo odande na stanicu.

- Divota.

18.

Iako je sav unutrašnji život Vronskog bio ispunjen njegovom strašću, njegov je spoljašnji život neprestano i nezaustavno klizio po ranijim, poznatim putevima svetskih i pukovskih interesa. Pukovski interesi zauzimali su važno mesto u životu Vronskog - i zbog toga što je on voleo puk, i još više zbog toga što su njega u puku voleli. U puku ne samo što su voleli Vronskog, nego su ga i prštovali i ponosili se njim, ponosili su se tim što je taj čovek, ogromno bogat, odličnog obrazovanja, pun sposobnosti, sa otvorenim putevima ka svakom uspehu, častoljublju i sujeti - sve to prenebregavao, i od svih životnih interesa najbliže primao k srcu interea puka i drugarstva. Vronski je bio svestan mišljenja koje su drugovi imali o njemu, i, sem što je taj život voleo, smatrao je za obavezu da i podrži mišljenje koje se o njemu stvorilo.

Razume se samo po sebi da nikome od drugova nije govorio svojoj ljubavi, nije se izrekao ni u najvećim pijankama (uostalom, nikad nije bio tako pijan da bi izgubio vlast na sobom), i umeo je zapušiti usta lakomislenim drugovima koji bi pokušali da naprave kakvu bilo aluziju na njegovu ljubavnu vezu. Ali, pored svega toga, njegova ljubav bila je poznata celoj varoši; svi su manje ili više tačno pogađali njegove odnose prema Karenjinoj; većina mladića zavidela mu je baš na onome što je u njegovo ljubavi bilo najteže - na visokom položaju Karenjina, i usled toga na istaknutosti te ljubavi u svetu.

Većina mladih žena, koje su zavidele Ani, i kojima je već odavno dosadilo što Anu nazivaju pravičnom, radovale su se svojim pretpostavkama o njoj, i čekale su samo da se potvrdi preokret društvenog mnenja, pa da se okome protiv nje svom težinom svoga preziranja. One su već spremale lopte blata kojima će se bacati na nju, kad dođe vreme. Većini stariji ljudi i velikodostojnika nije bio po volji taj društven skandal koji se neizbežno spremao.

Mati Vronskoga, kad doznade o njegovoj ljubavnoj vezi, bila je u prvo vreme zadovoljna; jedno stoga što, po njeni pojmovima, ništa nije tako isticalo sjajnoga mladića ka ljubavni odnosi u višem svetu; a drugo, što je Karenjina, koja joj se tako svidela i koja je tako mnogo pričala o svome sinu, bila ipak onakva kakve su sve lepe i čestite žene, po pojmovima grofice Vronske. Ali u poslednje vreme ona je saznala da je njen sin odbio ponuđeni mu, za karijeru važan položaj, samo zato da bi mogao ostati u puku, i da bi se mogao viđati sa Karenjinom; doznala je da su njegovi pretpostavljeni zbog toga nezadovoljni njim, i zato je promenila mišljenje. Nije joj se sviđalo takođe ni to, po svemu što je čula o toj ljubavi, to, što to nisu bili sjajni i graciozni svetski odnosi kakve bi ona mogla odobriti nego nekakva verterovska, očajnička strast, kako su joj pričali, koja Vronskog može navesti na gluposti. Ona nije videla sina od vremena kad je iznenada otputovao iz Moskve, i sad je preko starijeg sina zahtevala da dođe k njoj.

Stariji brat bio je takođe nezadovoljan mlađim. On nije razbirao kakva je ta ljubav, da li velika ili mala, strasna ili nestrasna, grešna ili nevina; (on sam, iako je imao dece izdržavao je jednu balerinu, i zato je bio snishodljiv u ovo stvari;) ali je znao da se ta ljubav ne sviđa onima kojima Vronski treba da se sviđa, i zato nije odobravao postupak bratovljev.

Osim službenog zanimanja i društvenih obaveza, Vronski je imao još jedno zanimanje - konje, koje je strasno voleo.

Te godine bile su objavljene oficirske trke s preponama Vronski se prijavio za trku, kupio krvnu englesku kobilu, i pored velike svoje ljubavi, bio je strasno zanet predstojećim trkama.

Te dve strasti nisu smetale jedna drugoj. Naprotiv, njemu je bilo potrebno zanimanje koje bi bilo nezavisno od njegove ljubavi, pomoću kojega bi se osvežavao i odmarao od suviše uzbudljivih utisaka.

19.

Na dan trke u Krasnom selu, Vronski je ranije nego obično došao u pukovsku menažu da pojede bifstek. Nije mogao osobito strogo paziti na sebe, jer se težina njegova tela potpuno ravnala utvrđenoj za trku težini od oko sedamdeset kilograma; ali nije trebalo ni da se ugoji, i zato je izbegavao testa i slatkiše. Sedeo je sa raskopčanim mundirom preko belog prsnika, nalakćen obema rukama na sto, i očekujući poručeni bifstek gledao u francuski roman koji je ležao na tanjiru. Gledao je u knjigu samo zato da ne bi morao razgovarati s oficirima koji su ulazili i izlazili, i razmišljao je.

Mislio je o sastanku koji mu je Ana obećala danas, posle trka. Nije je video već tri dana, a usled povratka njenog muža iz inostranstva nije znao da li je sastanak danas mogućan, ili ne, nije znao kako da se izvesti o tome. Poslednji put video se s nom u letnjikovcu svoje kuzine Betsi. U letnjikovac Karenjinih išao je što je moguće ređe. Sad je želeo da ode tamo, i premišljao je: »kako da to učini?«

»Razume se, reći ću da me je Betsi poslala da Anu upitam hoće li doći na trke. Dakle, otići ću«, rešio je u sebi podižući glavu sa knjige. Zamislio je živo radost i sreću što će je videti, i lice mu zasija.

- Pošalji koga mojoj kući, neka javi da odmah upregnu trojku - reče slugi koji mu donese bifstek na srebrnom vrelom tanjiru, i primaknuvši tanjir poče jesti.

U susednoj bilijarskoj sali čulo se kucanje lopti na bilijaru, govor i smeh. Na spoljnjim vratima ukazaše se dva oficira: jedan - mlad, sa slabim, finim licem koji je skoro došao iz Paževskog korpusa u njihov puk; drugi – punačak, stari oficir, sa grivnom na ruci, podbulih, malih očiju.

Vronski pogleda u njih, namršti se, i učinivši kao da ih ne vidi, gledao je iskosa u knjigu, i počeo da jede i da čita u isto vreme.

- A ti se to potkrepljuješ za rad? - reče punački oficir sevši pored njega.

- Kao što vidiš - odgovori Vronski natmureno, brišući usta i ne gledajući u njega.

A ne bojiš se da otežaš? - reče stariji okrećući stolicu mladome oficiru.

- Šta? - reče srdito Vronski sa grimasom odvratnosti i pokazujući svoje lepe zube.

- Ne bojiš se da otežaš?

- Kelner, vino! - reče Vronski i odgovarajući onome, i premestivši knjigu na drugu stranu nastavi čitanje.

Punački oficir uze kartu vina i okrete se mladom oficiru.

- Izaberi sam šta ćeš piti - reče pružajući mu kartu gledajući u njega.

- Pa, gotovo rajnskog - reče mladi oficir, stidljivo pogledajući Vronskog i starajući se da uhvati prstima brčiće koji tek što behu nikli.

Videći da se Vronski ne okreće, mladi oficir ustade.

- Hajdemo u bilijarsku salu - reče on.

Punački oficir poslušno ustade i obojica se uputiše vratima.

U to vreme uđe u sobu visok i stasit konjički kapetan, Jašvin, i prezrivo klimnuvši glavom dvojici oficira priđe Vronskom.

- A! Evo ga! - viknu on udarivši Vronskog jako svojom velikom šakom po epoleti. Vronski se ljutito okrete, ali lice mu u trenutku zasija urođenom mu mirnom i odlučnom ljubaznošću.

- To je pametno, Aljoša - reče kapetan jakim baritonom - Kad svršiš s jelom, popij jednu čašicu.

- Ne jede mi se.

- Uvek nerazdvojni - dodade Jašvin s podsmehom gledajući dvojicu oficira koji u to vreme iziđoše iz sobe. I sede pored Vronskog, savivši pod oštrim uglom svoje prema visini stolice odveć dugačke noge u uskim pantalonama. - Što nisi juče svratio u Krasnjensko pozorište?

Numerova je bila sasvim dobra. Gde si bio?

- Zadržao sam se kod Tverskih - reče Vronski. - A! - odgovori Jašvin.

Jašvin, kockar, pijanica, i ne samo čovek bez ikakvih pravila, nego čovek sa nemoralnim pravilima - taj Jašvin bio je najbolji prijatelj Vronskog u puku. Vronski ga je voleo zbog njegove neobične fizičke snage, koja se najviše ispoljavala tome što je mogao piti kao bačva, ne spavati, i ostati uvek isti; i zbog njegove velike moralne snage koju je pokazivao u odnosima prema starešinama i drugovima, izazivajući strah poštovanje prema sebi čak i pri kartanju, gde je igrao na desetine hiljada, i, uvek, bez obzira na popijeno

vino, tako umešno i kontrolisano, da je smatran za najboljeg igrača u Engleskom klubu.

Vronski ga je voleo i uživao naročito zato što je osećao da Jašvin njega voli, i to ne zbog njegovog imena i bogatstva nego zbog njega samog. I samo Jašvinu jedinom Vronski bi mogao poveriti tajnu svoga srca. On je osećao da samo Jašvin, bez obzira na to što je izgledalo da prezire svako osećanje, samo on, činilo se Vronskom, može razumeti veliku strast koja je sad ispunjavala sav njegov život. Osim toga, on je bio uveren da Jašvin sigurno ne nalazi zadovoljstva u spletkama i skandalima, i da će njegovo osećanje razumeti onako kako treba, to jest, znati i verovati da ljubav ta nije šala i zabava, nego nešto mnogo ozbiljnije i važnije.

Vronski mu nije govorio o svojoj ljubavi, ali je znao da Jašvin sve zna, sve razume kako treba, i bilo mu je prijatno da to vidi po njegovim očima.

- A, da! - reče Jašvin kad ču da je Vronski bio kod Tverskih; i blesnuvši svojim crnim očima dohvati levi brk i stade ga, po svojoj rđavoj navici, gurati u usta.

- A šta si ti juče radio? Dobio na kartama? - upita Vronski.

- Osam hiljada. Ali tri ne važe, mučno da će ih onaj platiti.

- Onda možeš na meni i izgubiti - reče Vronski smejući se. Jašvin je držao veliku opkladu za Vronskog!

- Ni u kom slučaju neću izgubiti. Samo je Mahoćin opasan.

I razgovor pređe na očekivanje današnje trke, o kojoj je Vronski jedino i mogao sada misliti.

- Pođimo, ja sam gotov - reče Vronski, diže se i pođe k vratima.

Jašvin takođe ustade ispravivši svoje ogromne noge i dugačka leđa.

- Za mene je još rano da ručam, a hteo bih da popijem štogod. Sad ću doći. Ej, vina! - viknu svojim čuvenim u komandovanju jakim glasom od kojeg su se prozori tresli. - Ne, ne treba! - viknu odmah zatim. - Ako ćeš kući, i ja ću s tobom.

I ode s Vronskim.

20.

Vronski je stanovao u jednoj velikoj, čistoj, pregrađenoj na dvoje finskoj izbi. Petricki je bio s njim u stanu. Petricki je spavao kad Vronski i Jašvin uđoše u sobu.

- Ustaj, dosta si spavao! - reče Jašvin prešavši s onu stranu pregrade i drmusajući za rame Petrickog koji se beše zario u uzglavlje i sav se oznojio.

Petricki odjednom skoči na kolena i obazre se.

- Dolazio je tvoj brat - reče on Vronskom. - Razbudio me, đavo da ga nosi; kazao je da će opet doći. - I navlačeći pokrivač baci se opet na uzglavlje. - Ta ostavi, Jašvine - govorio je ljuteći se na Jašvina koji je vukao pokrivač s njega.

- Ostavi! - Pa se okrete i otvori oči. - Bolje reci šta bi se moglo popiti, tako su mi gorka usta da...

- Najbolja je rakija - reče Jašvin u basu. - Tereščenko! Daj rakije i krastavaca gospodinu - viknu očevidno zadovoljan svojim glasom.

- Rakije, veliš? - upita Petricki, mršteći se i trljajući oči. - Hoćeš i ti? Ako ćemo zajedno, pristajem! Vronski, hoćeš li i ti? - reče Petricki ustajući i uvijajući je ispod mišica u tigrov pokrivač. On dođe na vrata pregrade, poiže ruku i zapeva na francuskom: »Bio kralj u Tu-u-li.«[68] - Vronski, hoćeš li da piješ?

- Odlazi - reče Vronski oblačeći mundir koji mu lakej pridržavaše.

- Kuda ćeš? - upita ga Jašvin. - Evo došla trojka - dodade, spazivši kola koja su se približavala.

- U konjušnicu, a treba da odem i do Brjanskog zbog konja - reče Vronski.

Vronski je zaista obećao bio Brjanskom, koji je živeo deset kilometara od Peterhofa, da će doći i doneti mu novac za konja i želeo je da ode do Brjanskog. Ali drugovi se odmah dosetili da on neće samo tamo.

Pevajući i dalje, Petricki namignu, i napući usta kao da je hteo reći:

znamo mi toga Brjanskog.

- Pazi da ne odocniš! - samo toliko reče Jašvin, i, da bi promenio razgovor, upita, gledajući kroz prozor u srednjeg konja kojeg on beše prodao Vronskom: kako moj zelenko, služi li dobro?

- Čekaj! - povika Petricki Vronskom koji beše pošao. - Brat ti je ostavio jedno pismo i ceduljicu. Stani, gde li su?

Vronski zastade.

- Pa gde su? To je ono! - reče svečano Petricki metnuvši kažiprst na vrh nosa.

- Govori, ostavi se gluposti! - smešeći se reče Vronski. - Kamin nisam palio. Tu negde mora biti.

- A, ne komedijaj! Gde je pismo?

- Zbilja sam zaboravio. Ili sam možda sanjao? Stani, stani! Što se ljutiš! Da si ti, kao ja juče, pio po četiri boce na čoveka, zaboravio bi i kako ti je ime. Čekaj, sad ću se setiti.

Petricki ode iza pregrade i leže na krevet. - Čekaj! Ja sam ležao ovako, a on je stajao tako. A - a - a - a... Evo ga! - i Petricki izvuče pismo ispod dušeka gde ga je bio sakrio.

Vronski uze pismo i ceduljicu. Tačno ono što je i očekivao - pismo od matere s prekorima što ne dolazi, i cedulja od brata u kojoj javlja da ima nešto s njim da razgovara. Vronski je znao da je oboje jedno isto. »Šta ih se tiče?« pomisli, i zgužvavši pisma ćušnu ih između dugmadi od mundira, u nameri da ih usput pažljivo pročita. U hodniku izbe sretoše ga dva oficira, jedan iz njihovog a drugi iz drugog puka.

Stan Vronskog bio je uvek zborište svih oficira. - Kuda ćeš?

- Moram u Peterhof.

- A konj, je li došao iz Carskog?

- Došao je, ali ga još nisam video.

- Kažu da Mahoćinov Gladijator ramlje.

- Gluposti! Samo, kako li ćete jahati po ovom blatu? - reče drugi.

- Evo mojih spasitelja! - spazivši ovu dvojicu povika Petricki, pred kojima je stajao posilni sa rakijom i kiselim krastavcima na poslužavniku. - Jašvin mi je rekao da pijem, da se osvežim.

- E, baš nam juče dosadiste - reče jedan od ovih što dođoše - celu noć nismo trenuli.

- Ah, a kako smo tek završili! - pričao je Petricki. - Volkov se popeo na krov i govori kako mu je teško i tužno. Ja viknuh: dajte muziku, svirajte žalosni marš! I on ti lepo zaspa na krovu uz zvuke žalosnog marša.

- Pij, pij rakije, to je dobro, a zatim selterske vode i što više limuna - govorio je Jašvin stojeći nad Petrickim kao mati kad nudi detetu lek - a zatim malo šampanja - tako jednu bocu.

- E, to je pametno. Čekaj, Vronski, da popijemo po jednu.

- Ne, zbogom, gospodo, ja danas ne pijem.

- A, zbilja, da ne otežaš? Onda ćemo mi sami. Daj selterske vode i limuna. - Vronski! - povika neko kad je on već bio u hodniku.

- Šta je?

- Trebalo je i kosu da ošišaš, suviše je teška, naročito na ćeli.

Vronski je, zbilja, pre vremena počeo da ćelavi. On se veselo nasmeja pokazujući svoje lepe zube, namače kapu na ćelu, iziđe iz hodnika i sede u kola.

- U konjušnicu! - reče, izvadi pisma da ih pročita, ali se predomisli i ostavi ih za docnije, pošto pregleda konje. - »Posle!...«

21.

Privremena konjušnica, koliba od dasaka, bila je napravljena pored samog hipodroma, i tu je morala juče biti dovedena njegova kobila.

On je još nije video. Poslednjih dana nije sam izjahivao, nego je to poveravao treneru, dakle nikako nije znao u kakvom je stanju njegova kobila. Tek što iziđe iz kola, a njegov konjušar (grum)[69], koga su zvali dečkom, poznavši izdaleka njegova kola, pozva trenera. Suvonjavi Englez u visokim čizmama i kratkom žaketu, sa pramenjem dlaka ostavljenim samo u podbratku, neveštim džokejskim hodom šireći laktove i ljuljajući se, iziđe na susret.

- Kako je Fru-Fru? - upita Vronski na engleskom.

- All right, sir - sve je ispravno, gospodine, - negde iz sredine grla se ču Englezov glas. - Bolje je da ne idete k njoj - dodade on skidajući šešir. - Metnuo sam joj korpu na usta, pa je uzbuđena. Ne idite, bolje je, jer to draži konja.

- Ne, ući ću. Hoću da je vidim.

- Hajdemo - ne otvarajući usta i namršteno reče Englez, i mašući laktovima pođe napred svojim rašrafljenim korakom.

Uđoše u malo dvorište pred barakom. Dežurni, u čistoj bluzi, nagizdan, otresit dečko, sa metlom u ruci, srete ih i pođe za njima. U baraci, bilo je po zasebnim odeljenjima pet nonja; Vronski je znao da tu mora danas biti doveden, i da se već i nalazi tu njegov glavni suparnik, alatasti Gladijator Mahoćinov. Još više nego svoga konja Vronski je želeo da vidi Gladijatora, koga dosad nije video; ali Vronski je znao da po zakonima pristojnosti u konjskom sportu ne samo što se ne može videti, nego je nepristojno i raspitivati o njemu! Dok je išao po hodniku, dečko otvori vrata od drugog odeljenja s leve strane, i Vronski spazi alatastog krupnog konja sa belim nogama. Znao je da je to Gladijator, ali sa osećanjem čoveka koji okreće glavu od tuđeg otvorenog pisma, on se okrenu i priđe odeljenju u kome je bila Fru-Fru.

Onde je konj Mak... Mak... nikad ne mogu da izgovorim to ime - reče Englez, pokazujući preko ramena palcem sa prljavim noktom na odeljenje Gladijatorovo.

- Mahoćinov? Da, to je moj ozbiljan suparnik - reč Vronski.

- Kad biste ga vi jahali - reče Englez -Ja bih se kladio za vas.

- Fru-Fru je nervnija, a onaj je jači - reče Vronski osmejkujući se na pohvalu svome jahanju.

- Kod trke s preponama sva je stvar u jahanju i u pluck - reče Englez.

Pluck-a, to jest, energije i smelosti. Vronski ne samo da je u sebi imao dovoljno, nego je, što je mnogo važnije, bio tvrdo uveren da niko u svetu nema toga pluck-a više nego on.

- A vi jamačno znate da nije bilo potrebno veliko znojenje.

- Nije bilo potrebno - odgovori Englez. - Molim va ne govorite glasno. Konj se uzbuđuje - dodade on klimnuvši glavom prema zatvorenom odeljenju pred kojim su stajali, i gde se čuo, po slami, topot nogu koje se premeštaju.

On otvori vrata i Vronski uđe u slabo osvetljeno odeljenje. U odeljenju, prenoseći se s noge na nogu na svežoj slami, stajala je vrana kobila sa korpom na ustima. Razabravši se u polusvetlosti odeljenja, Vronski baci jedan opšti pogled na sve oblike svoje ljubimice. Fru-Fru je bila srednjega rasta i po oblicima ne besprekorna. Bila je sva uskih kostiju; mada se grudni koš jako isturio napred, ipak su joj grudi bile uske. Sapi, malo opuštene naniže, a na nogama, osobito zadnjim, ukošena kopita. Mišići zadnjih i prednjih nogu nisu bili osobito krupni, ali u pojasu kobila beše neobično široka, što je osobito padalo u oči sad, posle potrebne trenaže i spalog trbuha. Nožne kosti ispod kolena, gledane spreda, videle se ne deblje od prsta, a neobično široke, gledane sa strane. Cela kobila, osim rebara, činila se kao zgnječena s bokova i saterana unutra. Ali je imala jednu osobinu koja, činila da se svi nedostaci zaborave; ta osobina bila je krv, krv koja se ispoljava, kako Englezi kažu. Jako istaknuti ribići, ispod mrežice od žila razapete pod tankom, pokretnom glatkom kao atlas kožom, bili su kao kost čvrsti. Suvonjava glava, sa ispupčenim sjajnim i veselim očima, širila se pri čeljusti u istaknute nozdrve sa pregradnom opnom iznutra napivenom krvlju. U celoj pojavi, a osobito u glavi, video se određen, energičan, i u isto vreme nežan izraz. Bila je to jedna od onih životinja koje, čini ti se, ne govore samo zato što im mehaničko uređenje usta to ne dopušta.

Vronskom se bar učinilo da je razumela sve što je on sad gledajući u nju,

osećao.

Čim Vronski uđe, ona duboko udahnu u sebe vazduh, iskosi svoje ispupčeno oko tako da se beonjača zakrvavi, i sa suprotne strane je gledala na ušavše tresući korpom i elastično stajući s noge na nogu.

- Eto, vidite kako je uzbuđena - reče Englez.

- O, mila moja! O! - govorio je Vronski prilazeći kobili i umiljavajući joj se.

Ali što se on bliže primicao, ona je sve više bila uznemirena. Tek kad je prišao njenoj glavi, odjednom se stiša, a mišići joj zaigraše pod tankom nežnom dlakom. Vronski je pomilova po tvrdom vratu, popravi joj pramen grive koji beše prešao na drugu stranu vrata, i primače svoje lice k njenim raširenim, tankim kao krilo slepog miša nozdrvama. Kobila zvučno udahnu i ispusti vazduh iz napregnutih nozdrva, uzdrhta, priljubi oštro uho i opruži čvrstu crnu usnu ka Vronskom, kao da želi da ga uhvati za rukav. Ali setivši se korpe, otresnu njome, i opet se poče premeštati s noge na nogu.

- Budi mirna, milo moje, budi mirna! - reče on pogladivši je po sapima i radostan što je konja našao u najboljem stanju, iziđe iz odeljenja.

Uzbuđenje konja prešlo je i na Vronskog; osećao je da mu krv juri k srcu, i da isto onako kao konj, hoće da se kreće i da ujeda; osećao je i strah i radost.

- Dakle, uzdam se u vas - reče Englezu - u šest i po da budete na mestu.

- Sve u redu - reče Englez. - A vi, kuda ćete, milorde? - upita iznenada,

upotrebivši naziv my-Lord, koji gotovo nikad nije upotrebljavao.

Vronski začuđeno podiže glavu, i pogleda, kako je samo on umeo da gleda, ne u oči nego u čelo Englezu, čudeći se smelosti njegovog pitanja. Ali razumevši da je Englez, upravljajući takvo pitanje, gledao na njega ne kao na gospodara nego kao na džokeja, odgovori mu:

- Idemo do Brjanskog, kroz jedan sat biću kod kuće.

»Koliko puta mi danas zadaju to pitanje!« reče u sebi i pocrvene, što je kod njega retko bivalo. Englez ga pažljivo pogleda, i kao da je znao kuda Vronski ide, dodade:

- Najglavnije je biti spokojan pred trkom - reče - budite raspoloženi i nizašta se ne uzbuđujte.

- All right - smeškajući se odgovori Vronski, uskoči u kola i naredi: u Peterhof.

Tek što je odmakao nekoliko koraka, kad oblak, koji je još od jutra pretio kišom, naiđe i lijnu pljusak.

»Ne valja - pomisli Vronski dižući krov kola. - I inače je vlažno, a sad će se sasvim raskaljati.« Sedeći sam u zatvorenim kolima izvadi pismo materino i ceduljicu od brata i pročita ih.

Da, sve jedno te jedno. I mati, i brat, i svi nalaze za potrebno da se mešaju u njegove intimne stvari. To mešanje izazva u njemu ljutnju - osećanje koje se u njemu retko javljalo. »Šta se njih tiče? Zašto svaki smatra za svoju dužnost da se brine o meni? I zašto se svi vrzmaju oko mene? Zbog toga što vide da je to nešto što oni ne mogu da shvate. Kad bi ovo bila obična, niska, svetska ljubavna veza, oni bi me ostavili na miru. Ali osećaju da je ovo nešto drugo, da ovo nije igračka, da je meni ta žena draža od života. to je ono što ne razumeju, i zato im je krivo.

Kakva god bude bila naša sudbina, mi smo je stvorili, i mi se ne žalimo na nju - govorio je sjedinjujući u reči mi sebe i Anu. - Da, hoće da nas uče kako da živimo. Nemaju pojma o tom šta je sreća, ne znaju da bez ove ljubavi za nas nema ni sreće, ni nesreće - nema života«, mislio je Vronski.

Ljutio se na sve zbog njihova mešanja baš zato što je osećao da su svi oni u pravu. Osećao je da ljubav koja ga vezuje za Anu nije trenutak zanosa koji će proći, kao što prolaze svetske veze, ne ostavljajući ni kod jednog ni kod drugog nikakvih tragova, osim prijatnih ili neprijatnih uspomena. Osećao je svu mučnost svoga i njenog položaja, svu teškoću skrivanja njihove ljubavi, koja je stajala pred očima sveta, sva laganja pretvaranja; lagati, pretvarati se, prenemagati se, misliti o drugima, dok je strast koja ih vezuje tako jaka, da oboje zaboravljaju na sve sem svoje ljubavi.

Jasno se sećao slučajeva, često ponavljanih, kad je morao da laže i da se pretvara, što je bilo protivno njegovoj prirodi; sećao se, osobito živo, više puta kod nje opaženog osećanja stida zbog potrebe da laže i da se pretvara. I u njemu se probudi čuvstvo, koje je ponekad nailazilo na njega od vremena kad se upoznao sa Anom. To je bilo čuvstvo mrskog gnušanja prema nečemu - da li prema Aleksiju Aleksandroviču, da li prema sebi, ili prema celom svetu - to nije tačno znao. Uvek bi gonio od sebe to čudnovato osećanje. Sad, stresavši s nastavi tok svojih misli.

»Da, ona je pre bila nesrećna, ali ponosita i mirna; sad ne može biti mirna i dostojanstvena, iako to ne pokazuje. Jest, to treba okončati«, reši u sebi.

I prvi put mu dođe u glavu jasna misao o tome da je preko potrebno prekinuti tu laž, i što pre to bolje. »Da ostavim sve i ja i ona, i da se sklonimo negde gde ćemo biti sami svojom ljubavlju«, reče u sebi 

22.

Pljusak nije dugo trajao, i dok se Vronski približavao cilju uz najveći kas srednjaka koji je povlačio i pobočne konje, te su po blatu galopirali, sunce se ponovo ukaza, i ukazaše se krovovi letnjikovca; stare lipe po vrtovima s obe strane glavne ulice, zasijaše mokrim bleskom, sa grana je veselo kapala, a sa krovova tekla voda. Vronski više nije mislio o tome kako će pljusak pokvariti hipodrom, nego se radovao što će zahvaljujući ovoj kiši, Anu sigurno zateći samu kod kuće; zna je da Aleksije Aleksandrovič, koji se skoro vratio iz banje, još nije prešao iz Petrograda na letovanje.

Nadajući se da će je zateći samu, a da bi manje obratio na sebe pažnju, Vronski, kao što je uvek činio, siđe s kola ne prelazeći preko mostića, i uputi se pešice. I ne pođe ka ulazu sa ulice, nego uđe u dvorište.

- Je li doputovao gospodin? - upita baštovana.

- Nije. Gospođa je kod kuće. Izvolite na spoljni ulaz, tamo su momci, oni će vam otvoriti - odgovori baštovan.

- Ne, proći ću kroz vrt.

Uverivši se da je sama, a želeći da je iznenadi, jer joj nije bio obećao da će danas doći, a ona izvesno ne misli da će on pred samu trku to učiniti, uputi se terasi koja je izlazila u vrt; pridržavao je sablju i oprezno koračao po pesku putanje zasađene cvećem. Vronski zaboravi sad sve što je putem mislio o teškoći i težini svoga položaja. Mislio je samo: da će je sad videti, i to ne u mašti nego živu, svu, kakva je u samoj stvari. Već se peo po strmim stepenicama terase, kad se odjednom seti onoga što je uvek zaboravljao, a što je bilo najteže u negovim odnosima prema njoj - seti se njenoga sina, sa njegovim upitnim nemilim pogledom, kako se njemu činilo.

Taj dečko, češće nego iko drugi, bivao je smetnja njihovim odnosima. Ako je on bio prisutan, ni Vronski ni Ana ne samo da nisu smeli govoriti o nečemu što ne bi mogli ponoviti pred svima, nego nisu sebi dopuštali da govore makar u aluzijama o onome što dečko ne bi razumeo. Nisu se o tome dogovarali, ali se to samo po sebi utvrdilo.

Obmanjivanje dečka smatrali bi kao uvredu sebi samima. U njegovu prisustvu, razgovarali su među sobom kao poznanici. Ali, i pored te obazrivosti, Vronski je često video upravljen na sebe pažljiv i pun nedoumice detinji pogled, neobičnu njegovu bojažljivost, nejednakost, čas ljubaznost, čas hladnoću i stidljivost dečka prema njemu. Dete kao da je osećalo da između ovoga čoveka i njegove matere postoji nekakav važan odnos čiji značaj ono ne može da shvati.

Zaista, dečko je osećao da ne može da shvati taj odnos; naprezao se, i nije mogao da protumači sebi kakvo osećanje treba da ima prema tom čoveku. Sa detinjskom osetljivošću da zapaža ispoljavana ljudska osećanja, on je jasno video da otac, guvernanta, dadilja, i svi, ne samo što Vronskog nisu voleli, nego su sa odvratnošću i strahom gledali na njega, mada nisu ništa govorili o njemu; a mati da gleda na njega kao na najboljega prijatelja.

»Šta li to znači? Ko je on? Kako treba njega voleti? Ako to ne razumem, ja sam kriv; ili sam glup, ili rđav dečko«, mislilo je dete, i otuda je dolazio onaj upitni, istražujući, delimice neprijateljski izraz, i bojažljivost, i nejednakost, zbog čega se tako nelagodno osećao Vronski. Prisustvo tog deteta izazivalo je u Vronskom ono neobjašnjeno osećanje mrskog gnušanja koje se u poslednje vreme u njemu počelo javljati. Prisustvo tog deteta izazivalo je u Vronskom i u Ani osećanje, slično osećanju moreplovca koji po kompasu vidi da se pravac, kojim se on brzo kreće, mnogo razilazi sa pravcem kojim treba ići, ali da nije u stanju zaustaviti kretanje, da ga ono u svaki minut udaljava više i više od pravoga pravca, i da je saznanje da odstupa od istinskog pravca isto što i priznanje da ide u propast.

To dete, sa svojim naivnim pogledom na život, bilo je Kompas koji je njima pokazivao stepen njihova odstupanja od onoga što su znali, ali nisu hteli da znaju.

Ovoga puta Serjoža nije bio kod kuće, i Ana je potpuno sama sedela na terasi očekujući povratak sina koji je otišao u šetnju, i koga je kiša uhvatila. Poslala je momka i devojku da traže, i sedela očekujući ih.

Obučena u belu široko krojenu haljinu, sedela je u uglu terase iza cveća, i nije čula Vronskog. Oborivši svoju crno-kudravu glavu, prislonila je čelo uz hladnu kantu za zalivanje što je stajala na ogradi, i obema divnim rukama, sa poznatim mu prstenjem, pridržavala kantu. Lepota cele figure, glave, vrata, ruku, svaki put je, kao neočekivano, poražavala Vronskog. On zastade gledajući je s ushićenjem. A kad htede da kroči još jedan korak da bi joj se približio, ona oseti njegovo primicanje, odmače kantu i okrete k njemu zagrejano lice.

Šta vam je? Vi ste bolesni? - reče on na francuskom, prilazeći joj. Htede da joj pritrči, ali setivši se da tu može biti još nekoga, obazre se prema vratima balkona i pocrvene, kao što je uvek crveneo osećajući da mora da se boji i da se obazire.

- Ne, zdrava sam - reče ustajući i stežući njegovu pruženu ruku. - Nisam očekivala... tebe.

- Bože moj! kako su hladne te ruke! - reče on.

- Ti si me uplašio - reče ona. - Sama sam, čekam Serjožu, otišao je u šetnju i treba ovuda da se vrati.

Ali pored sveg staranja da bude spokojna, usne su joj drhtale.

- Oprostite što sam došao, nisam mogao provesti dan da vas ne vidim - nastavi on na francuskom, kako je uvek govorio kad je izbegavao ono ledeno i nemogućno među njima vi, i opasno ti, na ruskom jeziku.

- Šta da oprostim? Meni je tako milo!

- Ali vi ste ili bolesni ili ozlojeđeni - nastavi on ne puštajući njenu ruku i naginjući se nad njom. - O čemu ste mislili?

- Sve o jednom istom - reče ona s osmejkom. Ana je govorila istinu. Ako bi je u kom bilo trenutku zapitali o čemu misli, ona bi bez pogreške mogla odgovoriti: o jednom istom, o svojoj sreći i o svojoj nesreći. Evo o čemu je mislila baš sad kad ju je iznenadio: mislila je zašto je drugima, na primer Betsi (ona je znala za njenu ljubavnu vezu s Tuškjevičem, koju je Betsi krila od sveta), sve to bilo lako, a njoj tako teško? Ta ju je misao sada, iz nekih razloga, osobito mučila. Ona ga upita o trkama. On joj odgovori, i videći da je uzbuđena, i starajući se da je razonodi, poče joj pričati najprostijim tonom o pripremama za trku.

»Da li da mu kažem ili ne? - mislila je, gledajući u njegove mirne umiljate oči. - On je tako srećan, tako zauzet trkama, da neće razumeti kako treba, neće razumeti sav značaj toga događaja za nas.«

- Ali ne rekoste mi o čemu ste mislili, kad sam ušao - reče on prekinuvši svoje pričanje - molim vas, recite mi!

Ona je ćutala, i pognuvši malo glavu gledala ga je ispod obrva očima koje su sijale iza dugačkih trepavica. Njena ruka, koja se igrala otkinutim listom, drhtala je. On je video sve to, i njegovo lice izrazi opet onu poslušnost i ropsku odanost koja je nju tako pridobijala.

- Ja vidim da se nešto dogodilo. Zar bih ma i za trenutak mogao biti spokojan znajući da ste vi u nevolji, a ja je s vama ne delim? Tako vam boga, recite mi! - ponavljao je molećivim glasom.

Da, neću mu oprostiti ako ne shvati sav značaj ovoga. Bolje i da mu ne govorim, zašto da ga kušam?« mislila je Ana jednako ga gledajući, i osećajući da se njena ruka s listićem sve više i više trese.

- Tako vam boga! - ponovi on dohvativši joj ruku. - Da kažem?

- Da, da, da...

- Ja sam trudna - reče ona tiho i lagano.

Listić u njenoj ruci zadrhta još jače; ona ne skidaše s njega očiju trudeći se da vidi kako će on to primiti. On preblede, htede nešto da kaže, ali zastade, ispusti njenu ruku i obori glavu. »Da, razumeo je sav značaj ovog događaja«, pomisli ona i zahvalno mu steže ruku.

Ali, Ana se prevarila da je on značaj ovog saopštenja razumeo onako kako je to ona, žena, razumevala. Kad ču ovu vest, on sa dvostrukom jačinom oseti nastup onog osećanja mržnje prema nekome; a u isto vreme razumede da je kriza, koju je želeo, sad nastupila; ne može se više kriti od muža, neophodno je na neki način i što pre prekinuti ovaj neprirodan položaj. Osim toga, njeno uzbuđenje fizički pređe na njega. On je pogleda umiljatim, poniznim pogledom, poljubi joj ruku, ustade, i ćuteći prođe nekoliko puta po terasi.

- Jest - reče on odlučno, prilazeći joj. - Ni ja, ni vi nismo gledali na naš odnos kao na igračku, i sad je naša sudbina rešena. Neophodno je okončati - reče on obazirući se - sa ovom laži u kojoj živimo.

- Okončati? Kako da okončamo, Aleksije? - reče tiho.

Ona je sad bila mirna, lice joj je obasjavao nežan osmejak. - Ostaviti muža, i spojiti naš život.

- On je spojen i ovako - jedva čujno odgovori ona.

- Jest, ali sasvim, sasvim.

- Ali kako, Aleksije, nauči me, kako? - reče ona s tužnim podsmehom svome bezizlaznom položaju. - Zar ima izlaza iz ovakvog položaja? Zar ja nisam žena svoga muža?

- Iz svakog položaja ima izlaza. Treba se odlučiti - reče on. - Sve je bolje negoli taj položaj u kojem ti živiš. Ja vidim kako tebe muči sve, i svet, i sin, i muž.

- Ah, muž zaista ne - reče ona s običnim osmejkom. - Ne znam, ali ja ne mislim o njemu, njega nema.

- Ti govoriš neiskreno. Ja znam tebe. Tebe muči i on.

Ta on i ne zna - reče ona, i odjednom joj se lice obli jasnim rumenilom; obrazi, čelo i vrat pocrveneše, i suze stida se pojaviše na očima. - Ali nemojmo govoriti o njemu.

Nastavci : Romani u nastavcima