Danas beše dan tužan, kišovit, bez razvedravanja, kao buduća starost moja. More me tako čudnovate misli, tako mračna osećanja, tako nejasna još za mene pitanja gomilaju se u mojoj glavi - a nekako nemam ni snage ni volje da ih rešim. Ne stoji do mene da rešim sve to!
Danas se nećemo videti. Juče, kad smo se opraštali, oblaci su počeli da zastiru nebo, i dizala se magla. Rekao sam da će sutra biti rđav dan; ona nije odgovarala, nije htela protiv sebe da govori; za nju je taj dan bio i svetao i jasan, da nijedan oblačić ne zastre njenu sreću.
- Ako bude kiša, nećemo se videti! - rekla je - ja neću doći.
Mislio sam da neće primetiti današnju kišu, međutim, nije došla.
Juče je bio naš treći sastanak, naša treća bela noć...
Nego, kako radost i sreća čine čoveka divnim! Kako kipi srce puno ljubavi! Čini se čoveku da će preliti celo svoje srce u drugo srce, hoće da sve bude veselo, da se sve smeje. I koliko je zarazna ta radost! Juče je u njenim rečima bilo toliko nežnosti, toliko dobrote srca prema meni... Kako mi se udvarala, kako mi se umiljavala, kako hrabrila i blažila moje srce! I koliko koketerije od sreće! A ja... Ja sam primao sve to za pravu monetu; mislio sam da ona...
Ali, bože moj, kako sam i mogao to misliti? Kako sam mogao biti toliko slep kad je već sve uzeo drugi, i sve - nije moje; kad je, najzad, i ta nežnost njena, njena briga, njena ljubav... da, ljubav prema meni - bila samo radost zbog skorog sastanka s drugim, želja njena da nametne i meni svoju sreću?... A kad on nije došao, kad smo se načekali uzalud, ona se natmurila, snuždila se i uplašila. Sve reči njene, svi pokreti njeni već ne behu toliko laki, šaljivi i veseli. A, čudnovata stvar, udvostručila je prema meni pažnju, kao da instinktivno želi da izlije na mene ono što je sebi želela, za šta se bojala da se neće ostvariti. Moja Nastjenjka se tako obeshrabrila, tako se uplašila da je, izgleda razumela, najzad, da je meni teško zbog toga, da ja nju volim, i sažalila se nad mojom jadnom ljubavlju. Da, kad smo nesrećni, mi jače osećamo i nesreću drugih; osećanja se ne razbijaju, usredsređuju se...
Došao sam k njoj s punim srcem i jedva sam dočekao sastanak. Nisam predosećao ono što ću sada osećati, nisam slutio da će se sve to tako završiti. Ona je sijala od radosti, čekala odgovor. Odgovor je bio on sam. Morao je doći, dotrčati na njen poziv. Ona je došla pre mene čitav sat. Iz početka se glasno svemu smejala, svakoj se reči mojoj smejala. Počeo sam da govorim, pa ućutah.
- Znate li zašto sam tako radosna? - reče ona - tako sam radosna što vas gledam! Tako vas danas volim!
- Zar? - upitah ja, i srce mi zadrhta.
- Volim vas zato što se niste zaljubili u mene. Neko drugi, na vašem mestu, počeo bi da me uznemirava, da mi dosađuje, uzdisao bi, razboleo bi se, a vi ste tako mili!
Ona pri tom stisnu moju ruku da zamalo ne viknuh. Na to se nasmeja.
- Bože! kakav ste vi drug! - poče ona kroz minut, vrlo ozbiljno. - Bog sam mi vas je poslao! Šta bi od mene bilo da niste sa mnom bili? Kako ste nekoristoljubivi! Kako me lepo volite! Kad se udam, slagaćemo se više nego braća. Ja ću vas voleti skoro tako isto kao njega...
Bi mi nekako užasno tužno u tom trenutku; ipak, nešto slično smehu počelo je da se miče u mojoj duši.
- Vi ste rastrojeni - rekoh - vi se plašite; vi mislite da on neće doći.
- Bog s vama! - odgovori ona - da sam manje srećna, ja bih možda zaplakala zbog vaše neverice, zbog vaših prekora. Uostalom, vi me, eto, navedoste sad na misao i zadaste mi da dugo razmišljam; ali, misliću posle,a sada priznajem da govorite istinu. Jeste! Nekako sam kao tuđa sebi; nekako sam sva u očekivanju, i osećam se nekako suviše lako. Ali ostavimo osećanja!...
Tog momenta se začuše koraci, i u pomrčini se pojavi prolaznik koji je išao nama u susret. Oboje smo zadrhtali; ona umalo nije uzviknula. Pustih njenu ruku i učinih pokret kao da hoću da se udaljim. Ali smo se prevarili: nije bio on.
- Čega se bojite? Zašto ste pustili moju ruku? - reče ona pružajući mi je opet. - Pa, šta je? Susrešćemo ga zajedno. I hoću da on vidi kako nas dvoje volimo jedno drugo.
- Kako nas dvoje volimo jedno drugo! - uzviknuh ja.
„O, Nastjenjka, Nastjenjka!” pomislio sam, „koliko si tom rečju mnogo rekla! Od takve ljubavi, Nastjenjka, po nekog trenutka biva hladno u srcu, postaje teško u duši. Tvoja ruka je hladna, moja je vruća kao vatra. Kako si slepa, Nastjenjka!... Kako je nesnosan srećan čovek po nekog trenutka! Ali ja nisam mogao da se na tebe naljutim!...”
Najzad, srce mi se prepunilo.
- Slušajte, Nastjenjka! - uzviknuh - znate li šta je sve bilo sa mnom celog ovog dana.
- A šta to, šta? Pričajte brže! I zašto ste dosad uporno ćutali!
- Prvo, Nastjenjka, kad sam ispunio sve vaše naloge, dao pismo, bio kod vaših dobrih ljudi... posle tog, posle tog sam došao kući i legao da spavam.
-Samo to? - prekide ona nasmejavši se.
- Da, gotovo samo to - odgovorih stegnuta srca, jer su se na moje oči već nakupljale glupe suze. - Probudio sam se sat pre našeg sastanka, ali kao da nisam ni spavao. Ne znam šta je bilo sa mnom. Išao sam da vam sve ispričam, vreme kao da je za mene zastalo, kao da jedno osećanje ima da u meni ostane od toga časa večito, kao da će jedan minut trajati čitavu večnost i kao da je, za mene, sav život stao... Kad sam se probudio, činilo mi se kao da se sećam nekog muzičkog motiva, davno poznatog, negde ranije slušanog, zaboravljenog i sladosnog. Činilo mi se da se on celog života pomaljao iz duše moje, i tek sada....
- Ah bože moj, bože moj! - prekide Nastjenjka - kako je sve to nekako... Ja ne razumem ni reči.
- Ah, Nastjenjka! Ja sam i hteo da vam nekako objasnim to čudnovato osećanje... - počeh žalosnim glasom, u kojem se još skriva nada, iako veoma udaljena.
- Nemojte, prestanite, nemojte! - poče ona, i u jednom trenu se setila, vragolica!
Odjednom je postala nekako neobično govorijiva, vesela, šaljiva. Uzela me pod ruku, smejala se, htela da se i ja smejem, a svaka zbunjena moja reč odzivala se u njoj tako zvučnim i tako dugim osmehom... Počeo sam da se ljutim, ona, pak, odjednom stade da koketira.
- Slušajte - reče - meni je ipak malčice krivo što se niste zaljubili u mene! Pa posle toga, shvati čoveka! Ali ipak, gospodine nepokolebljivi, vi ne možete da me ne pohvalite za moju jednostavnost. Ja vam sve kažem, sve, ma kakva glupost da mi proleti kroz glavu.
- Slušajte! Izgleda da je jedanaest sati? - rekoh ja kad odmereni zvuk zvona zabruja sa udaljene varoške kule. Ona odjednom zastade, prestade da se smeje, i poče brojati.
- Jeste, jedanaest - reče najzad, nesmelim, neodlučnim glasom.
Odmah sam se pokajao što sam je uplašio i primorao da broji časove, i proklinjao sam sebe zbog tog nastupa zlobe. Beše mi zbog nje teško, i nisam znao kako da iskupim svoj greh. Počeo sam da je tešim, da iznalazim uzroke njegovog odsustva, da navodim razne razloge, dokaze. Nikog nije bilo lakše prevariti nego nju tog trenutka; i svako drugi bi u takvom trenutku rado slušao ma kakvu utehu, i radovao se ako postoji i senka opravdanja.
- A i smešno je sve to - počeh, uzrujavajući se sve više i uživajući u neobičnoj jasnoći svojih dokaza - pa on nije ni mogao doći; vi ste i mene prevarili i zaveli, Nastjenjka, tako da sam i račun o vremenu izgubio... Pomislite samo: on jedva da je mogao primiti pismo; pretpostavimo da ne može da dođe; pretpostavimo da će odgovoriti na pismo, a odgovor onda neće stići pre sutra. Ja ću sutra čim svane po njega otići, i odmah ću vam javiti. Pretpostavite, najzad, hiljadu verovatnosti: da nije bio kod kuće kad je pismo došlo, i da ga, dakle, možda, ni do sada još nije čitao. Jer sve se može desiti.
- Da, da! - odgovori Nastjenjka - nisam ni pomislila; naravno, sve se može desiti - produži ona najpomirljivijim glasom, ali u kojem se, kao dosadna disonanca, čula neka druga, udaljena misao. - Evo šta da uradite - nastavi ona - idite sutra, što možete ranije, i ako saznate štogod, odmah mi javite. Vi, valjda, znate gde ja stanujem? - I poče mi ponavljati svoju adresu.
Potom je najedared postala tako nežna, tako strašljiva preda mnom... Činilo se da pažljivo sluša šta ja govorim; ali, kad sam joj se obratio s nekim pitanjem, ućutala je, zbunila se i okrenula od mene glavicu. Pogledah joj u oči - baš je tako: plakala je.
- Ma šta to činite! Ah, kakvo ste dete! Kakva detinjarija! Ostavite se!
Ona pokuša da se osmehne, da se umiri, ali podbradak joj je drhtao i grudi su joj se jednako nadimale.
- Ja mislim o vama - reče ona posle kraćeg ćutanja - vi ste tako dobri, ja bih bila od kamena ako to ne bih osećala... Znate li šta mi je sad došlo u glavu? Upoređivala sam vas dvojicu. Zašto on nije - vi? Zašto on nije takav kao vi? On je gori od vas, mada ga volim više nego vas.
Ja nisam odgovarao ništa. Ona je, izgleda, čekala da kažem štogod.
- Naravno, možda ga još ne razumem potpuno, niti ga potpuno poznajem. Znate, kao da sam ga se uvek bojala; uvek je bio tako ozbiljan, tako kao da je gord. Bez sumnje, ja znam da je u njega samo pogled takav, a da je u srcu njegovom više nežnosti nego u mojem... Sećam se kako me je pogledao onda kada sam - sećate se - došla kod njega sa zavežljajem. Ipak ga nekako i suviše poštujem, a to znači da, kanda, nismo jednaki?
- Ne, Nastjenjka, ne - odgovorih ja - to znači da ga vi više od svega na svetu volite, i kudikamo više od sebe same volite.
- Recimo da je tako - odgovori naivna Nastjenjka - ali znate na šta sam sad pomislila? Samo, sad neću o tome govoriti, već onako, uopšte; ja već odavno sve o tome mislim. Slušajte, zašto mi svi ne živimo kao brat s bratom? Zašto i najbolji čovek uvek kao da nešto krije od drugog i prećutkuje? Zašto otvoreno, odmah ne reći šta je na srcu ako znate da ne govorite u vetar! Ne, nego se svako pravi surovijim nego što je u stvari, kao da se svi boje da će uvrediti svoja osećanja ako ih vrlo brzo ispolje...
- Ah, Nastjenjka! istinu govorite; a to dolazi zbog mnogih uzroka - prekidoh je ja, iako sam i sam gušio svoja osećanja tog trenutka više nego ikad.
- Ne, ne! - odgovori ona s dubokim osećanjem.
- Eto vi, na primer, niste kao drugi! Ja, stvarno, ne znam kako da vam kažem šta osećam; ali meni se čini, vi, eto, na primer... barem sada... meni se čini da se vi u nečem za mene žrtvujete - dodade ona plašljivo, letimično me gledajući. - Oprostite mi što vam tako govorim; ja sam obična devojka; malo sam tek videla u svetu, i, bogami, ne umem da govorim - dodala je glasom koji je drhtao od nekakvog pritajenog osećanja, a trudeći se, međutim, da se osmehne - htela sam vam samo reći da sam vam zahvalna, da i ja sve to osećam... O, neka vam da bog sreće za to! A ono što ste mi pričali, jednom, o vašem zanesenjaku, potpuno je neistina, odnosno, hoću da kažem da se to na vas nikako ne odnosi. Vi ozdravljujete; vi ste, bogami, sasvim drukčiji čovek nego što ste sami sebe opisali. Ako nekad zavolite devojku, nek vam bog da sreću s njom! Ja to znam, i sama sam žena, i vi mi morate verovati kad vam tako govorim...
Ućutala je i jako mi stisnula ruku. Ja takođe nisam mogao ništa da govorim od uzbuđenja. Prođoše nekoliko minuta.
- Da, vidi se da on danas neće doći! - reče ona najzad, dignuvši glavu. - Dockan je!...
- Doći će sutra - rekoh najuverljivijim i odlučnim glasom.
- Da - dodade ona, veselija. - I sama sad vidim da će tek sutra doći. E, onda do viđenja! Do sutra! Ako bude kiše, ja, može biti, neću doći. Ali prekosutra ću doći, neizostavno ću doći, ma šta se sa mnom desilo; budite ovde neizostavno; hoću da vas vidim, sve ću da vam ispričam.
I potom, kad smo se opraštali, pružila mi je ruku i rekla, jasno me pogledavši:
- Sada smo, dakle, zasvagda zajedno, nije li istina?
O, Nastjenjka, Nastjenjka! Kad bi ti znala u kakvoj sam ja sada samoći!
Kad je otkucalo devet sati, nisam mogao više da sedim u sobi, obukao sam se i izišao, ne obazirujući se na rđavo vreme. Bio sam tamo, sedeo sam na našoj klupi. Pošao sam i u njihovu uličicu, ali sam se postideo i vratio, ne pogledavši na njihove prozore, a da nisam došao ni na dva koraka od njihove kuće. Došao sam tako tužan kako nikad nisam bio. Kakvo vlažno i dosadno vreme! Da je bilo lepo vreme, prešetao bih tamo celu noć...
Ali do sutra, do sutra! Sutra će mi ona sve ispričati.
Pismo, međutim, danas ne dođe. Uostalom, tako je i moralo biti. Oni su već zajedno.
NOĆ ČETVRTA
Bože, kako se sve to svršilo! Čime se sve to svršilo! Došao sam u devet sati! Ona je bila već tamo. Još sam je izdaleka primetio; stajala je, kao onda, prvi put, naslonjena na ogradu keja, i nije čula kad sam joj prišao.
- Nastjenjka! - oslovih je, na silu ugušujući uzbuđenje. Ona se brzo okrete meni.
- Dakle! - reče ona - dakle! Brzo samo!
Gledao sam je u nedoumici.
- No, a gde je pismo? Jeste li doneli pismo? - ponovi, uhvativši se rukom za ogradu.
- Nisam, kod mene nema pisma - rekoh najzad - zar on još nije bio?
Ona strašno preblede i dugo me je gledala nepomično. Razbio sam poslednju njenu nadu.
- E pa, bog s njim! - izgovori ona, najzad, isprekidanim glasom: - bog s njim, kad me tako ostavlja.
Oborila je oči, potom je htela da me pogleda, ali nije mogla. Još je nekoliko minuta savlađivala svoje uzbuđenje, pa se najedanput okrete od mene nalaktivši se na ogradu keja, i obliše je suze.
- Nemojte, nemojte! - počeh ja, ali, gledajući u nju, nemadoh snage da produžim; a i šta bih mogao govoriti?
- Ne teši te me - govorila je plačući - ne govorite o njemu, ne govorite da će doći, da me nije ostavio surovo i nečovečno, kao što je stvarno uradio. Radi čega, radi čega? Je li bilo nečega u mome pismu, u tom nesrećnom pismu?...
Jecanje joj sad preseče glas; srce mi se kidalo gledajući je.
- O, kako je to nečovečno, surovo! - poče ona ponovo. - I ni retka, ni retka! Bar da je odgovorio da mu nisam potrebna, da me odbacuje; ne! - ni jednog retka za čitava tri dana! Kako mu je lako bilo uvrediti, učiniti nažao jednoj nezaštićenoj devojci, koja je kriva zato što ga voli! O, koliko sam pretrpela za ova tri dana! Bože moj! Bože moj! Kad se setim da sam prva ja došla k njemu, da sam se pred njim ponižavala, plakala, da sam ga moljakala za mrvicu ljubavi... I posle toga!... Slušajte - reče obraćajući se meni, a crne joj se oči zasijaše - to nije ipak tako! To ne može biti tako; to je neprirodno! Ili ste se vi, ili sam se ja prevarila; možda on pismo nije ni primio? Možda do sada ništa i ne zna? Kako je moguće, sudite sami, recite mi, boga radi, objasnite mi, ja to ne mogu da razumem - kako je moguće tako varvarski grubo postupiti kao što je on postupio sa mnom! Ni jedne reči! I prema poslednjem čoveku na svetu ljudi su više sažaljivi. Možda je štogod čuo, možda mu je neko nešto napričao o meni? - reče, obrativši mi se pitanjem. - Kako, kako vi mislite?
- Slušajte, Nastjenjka, otići ću sutra k njemu u vaše ime.
- Pa!
- Upitaću ga o svemu, ispričaću mu sve.
- I onda!
- Napišite pismo. Ne govorite „ne”, Nastjenjka, ne govorite „ne”! Primoraću ga da poštuje vaš postupak, on će sve doznati, i ako...
- Ne, prijatelju, ne - prekide ona. - Dosta je! Više ni reči, ni jedne reči od mene, ni retka - dosta je! Ja ga ne poznajem, ja ga ne volim više, ja ću ga zabo... ra... viti...
Nije dovršila.
- Umirite se, umirite se! Sedite ovde, Nastjenjka - rekoh, posadivši je na klupu.
- Pa ja sam mirna. Ostavite! To je onako! To su suze, to će se osušiti! Šta mislite da ću život sebi oduzeti, da ću se udaviti?...
Srce mi je bilo puno; htedoh da progovorim, ali nisam mogao.
- Slušajte! - nastavi ona uzevši me za ruku - recite: vi ne biste postupili tako? vi ne biste napustili onu koja bi vam sama došla, ne biste joj bacili u oči bestidan podsmeh nad njenim slabim, glupim srcem? Vi biste je zaštitili. Vi biste predstavili sebi: da je bila sama, da nije umela da pripazi na sebe, da se nije umela sačuvati od ljubavi prema vama, da nije kriva, da ona, najzad, nije kriva... da ona ništa nije učinila!... O, bože, bože!...
- Nastjenjka! - uzviknuh, nemajući snage da savladam svoje uzbuđenje. - Nastjenjka! vi me rastrzate! Vi probadate moje srce, vi me ubijate, Nastjenjka! Ja ne mogu ćutati! Ja moram najzad govoriti, iskazati ono što se nakupilo tu - u mome srcu...
Govoreći to, digao sam se s klupe. Ona me je uzela za ruku i gledala me u čuđenju.
- Šta je s vama? - progovori najzad.
- Slušajte! - rekoh odlučno. - Slušajte me, Nastjenjka! Što budem sad govorio, sve će biti besmislica, sve neostvarljivo, sve glupo! Ja znam da se to nikad ne može dogoditi, ali ne mogu valjda, ćutati. U ime onoga zbog čega vi sada patite, unapred vas molim: oprostite mi!...
- Pa šta je, šta je? - govorila je ona prestavši da plače i gledajući me netremice, dok je čudnovato ljubopitstvo blistalo u njenim začuđenim očicama - šta je s vama?
- To je neostvarljivo, ali ja vas volim, Nastjenjka! eto šta je! I sada je sve rečeno! - rekoh ja mahnuvši rukom. - Sada ćete znati: možete li da sa mnom govorite tako kako ste sad govorili, možete li, najzad, uopšte da slušate ono što vam budem govorio...
- Pa šta je, šta je sa svim tim? - prekide Nastjenjka - Šta je s tim? Ja davno znam da me vi volite, samo mi se sve činilo da me vi to onako, nekako obično volite... Ah, bože moj, bože moj!
- Iz početka je bilo obično, Nastjenjka, a sada, sad je sa mnom... tako kao s vama onda kad ste otišli k njemu sa zavežljajem. Gore nego s vama, Nastjenjka, zato što on onda nikoga nije voleo, a vi volite.
- Šta vi to meni govorite! Ja vas, najzad, uopšte ne razumem. Ali slušajte, našto to, to jest ne našto, već zašto vi to tako, i tek najedanput... bože! ja govorim gluposti! Ali vi...
I Nastjenjka se sasvim zbuni. Obrazi joj buknuše, ona obori oči.
- Šta da se radi, Nastjenjka, šta da radim! kriv sam, zloupotrebio sam... Ali ne, ne, nisam ja kriv, Nastjenjka, ja to čujem i osećam, jer mi srce govori da sam u pravu, da vam ničim ne mogu naneti bol, ničim vas uvrediti! Bio sam prijatelj vaš; pa eto i sada sam vam prijatelj; ništa nisam izneverio. Meni sad suze teku, Nastjenjka. Neka ih, neka teku - one nikome ne smetaju. One će opet usahnuti, Nastjenjka...
- Sedite, sedite - reče ona posadujući me na klupu - oh, bože moj!
- Ne, Nastjenjka, ja neću sesti; ja i ne mogu više ostati ovde, vi me više ne možete ni gledati; sve ću reći, pa ću otići. Hoću da kažem da vi nikad ne biste doznali da vas volim. Ja bih sahranio svoju tajnu. I ne bih vas rastrzao sada, ovog trenutka, svojim egoizmom. Ne! ali nisam mogao da izdržim; vi ste sami govorili o tome, vi ste krivi, vi ste svemu krivi, a ja nisam kriv. Ne možete me oterati od sebe...
- Ta ne, ne, ja vas i ne teram, ne! - govorila je Nastjenjka, krijući, jadna, koliko je mogla, svoju zbunjenost.
- Vi me ne terate? ne! ja sam sam hteo da bežim od vas. Ja ću i otići, samo ću najpre sve kazati, zato što, kad ste vi malopre govorili, ja nisam više mogao da mirno sedim, kada ste plakali, kada ste se rastezali zbog toga, ta zbog toga (daću već ime tome, Nastjenjka), zbog toga što vas odbijaju, zbog toga što su odbili vašu ljubav - ja sam tad osetio, čisto sam čuo koliko je ljubavi u mome srcu za vas, Nastjenjka, koliko ljubavi!... I tako mi je bilo gorko što ne mogu da vam pomognem tom ljubavlju... da mi je srce puklo, i ja, ja - nisam tad mogao da ćutim, morao sam da govorim! Nastjenjka, ja sam morao da govorim!...
- Jeste, jeste! I govorite mi, i govorite sa mnom tako! - reče Nastjenjka s neobjašnjivim izrazom. - Vama je možda čudno što ja s vama ovako govorim, ali... govorite! A ja ću vam posle reći! Sve ću vam ispričati!
- Vama je žao mene, Nastjenjka; vama je prosto mene žao, druže moj! Ali što je propalo, to je propalo! Što je rečeno, to se ne povrati! Nije li tako? Dakle, sada znate sve. Eto, to je polazna tačka. I, dobro! Sada je sve divno; samo slušajte! Dok ste sedeli i plakali, ja sam mislio (oh, dopustite mi da kažem šta sam mislio!), mislio sam da vi (ali to, naravno, ne može biti, Nastjenjka), mislio sam da vi... mislio sam da vi, nekako, eto... to jest na neki sasvim sporedan način, da ga više ne volite. Onda - to sam juče, i prekjuče već mislio, Nastjenjka - onda bih ja uradio tako, neizostavno bih uradio tako da biste me zavoleli; jer vi ste rekli, sami ste kazali Nastjenjka, da ste me već skoro sasvim zavoleli. I sad šta dalje? To je, vidite, gotovo i sve što sam hteo reći; ostaje mi još samo da kažem šta bi bilo tada da ste me zavoleli, samo to, više ništa! Zato slušajte, prijatelju - jer ste vi ipak moj prijatelj - ja sam, naravno, običan čovek, siromašan, beznačajan samo, nije u tome stvar (ja nekako stalno govorim o čemu ne treba - to je od zbunjenosti, Nastjenjka), ali ja bih vas toliko voleo, toliko voleo da, baš da i još volite njega, i ne prestajete da volite onog koga ja ne znam - ipak ne biste primetili da vam je moja ljubav nekako teška. Vi biste samo svakog minuta osećali da pored vas kuca zahvalno srce, vatreno srce koje za vas... Oh, Nastjenjka, Nastjenjka! šta ste sa mnom učinili!...
- Ta ne plačite! Neću da plačete - reče Nastjenjka dižući se brzo s klupe. - Pođimo, ustanite, hajdete sa mnom, i ne plačite, ne plačite! - govorila je ona brišući moje suze svojom maramicom - ta, pođimo sad; ja ću vam, možda nešto reći... Da, kad me je on već ostavio, kad me je zaboravio, mada ja još volim njega (neću da vas varam)... ali, slušajte i odgovarajte mi... Ako bi ja, na primer, vas volela, to jest ako bih samo... Oh, prijatelju, prijatelju moj! Kad pomislim, kad pomislim da sam vas onda vređala, da sam se smejala vašoj ljubavi kad sam vas hvalila zato što se niste zaljubili!... O bože! Kako da ja to nisam predvidela, kako sam bila tako glupa, ali... eto, rešila sam se, sve ću reći...
- Slušajte, Nastjenjka, znate šta? Ja ću otići od vas, eto šta! Ja vas prosto samo mučim. Eto, vi sada osećate grižu savesti zato što ste se podsmevali, a ja neću, ja neću da vi... pored svojih muka... ja sam, naravno, kriv, Nastjenjka, ali zbogom!
- Stanite, saslušajte me: umete li vi čekati?
- Šta čekati, kako?
- Ja, njega volim: ali to će proći, to mora proći, to ne može da ne prođe; već prolazi, ja osećam... šta znam, možda će se još danas svršiti, jer ga mrzim, jer me je ismejao, dok ste vi, međutim, plakali ovde zajedno sa mnom, i vi me ne biste odbili kao on, zato što vi volite, a on me nije voleo zato što, najzad, i ja vas volim... Da, volim! Volim kao što vi mene volite; pa ja sam vam to još i ranije rekla, čuli ste - zato vas volim što ste bolji od njega, zato što ste plemenitiji od njega, zato, zato što on...
Uzbuđenje jadne devojke bilo je tako jako da nije dovršila, spustila je glavu na moje rame, potom na grudi i gorko zaplakala. Tešio sam je, umirivao, ali ona nije mogla da prestane; stalno mi je stiskala ruku i govorila jecajući: „Pričekajte, pričekajte; evo sad će prestati! Ja želim da vam kažem... nemojte misliti da ove suze - to je onako, od slabosti. Pričekajte dok prođe...” Najzad je prestala, obrisala suze, i ponovo smo pošli. Htedoh da govorim, ali me je ona još dugo jednako molila da čekam. Ućutali smo... Najzad, ona se pribrala duhom i počela da govori...
- Evo šta je - poče slabim i drhtavim glasom, ali u kojem je odjednom zazvonilo nešto što mi se zabolo pravo u srce i slatko zatištalo u njemu - nemojte misliti da sam tako nestalna i vetrenjasta, ne mislite da mogu tako lako i brzo zaboraviti i izneveriti... Ja sam ga čitavu godinu volela, i bogom se kunem da mu nikad, nikad, čak ni u mislima nisam bila neverna. On je to prezreo; on se podsmehnuo nada mnom - bog s njim! Ali on je ranio i uvredio moje srce. Ja - ja njega ne volim, zato što mogu voleti samo ono što je velikodušno, što me razume, što je plemenito; zato što sam sama takva, a on je nedostojan mene - i bog s njim! I bolje je uradio ovako nego da sam se posle prevarila, i poznala ga ko je... Dakle, svršeno je! Ali šta znam, dobri druže moj - nastavi ona stiskajući mi ruku - šta znam, možda je i sva ljubav moja bila varka osećanja, uobrazilje; možda je ona započela šalom, sitnicama, zato što sam bila pod nadzorom bake? Možda i moram voleti drugoga, a ne njega, ne takvog čoveka, nego drugoga, koji će me požaliti i, i... Ali ostavimo, ostavimo to - prekide Nastjenjka gušeći se od uzbuđenja - ja sam vam samo htela reći... ja sam vam htela reći da, bez obzira na to što ga volim (ne što sam ga volela), ako ćete vi, bez obzira na to, još reći... ako osećate da je vaša ljubav toliko velika da može, najzad, istisnuti iz mog srca pređašnju... ako se budete hteli sažaliti nada mnom, ako ne budete hteli da me ostavite samu u mojoj sudbini, bez utehe, bez nade, ako budete hteli da me volite uvek kao što me sad volite, ja vam se kunem da će zahvalnost... da će ljubav moja biti, najzad, dostojna vaše ljubavi... Da li ćete sada uzeti moju ruku?
- Nastjenjka - uzviknuh gušeći se u jecanju - Nastjenjka!... O, Nastjenjka!...
- Dosta je, dosta! Sada je sasvim dosta! - progovori ona jedva sa savlađujući - sve je već rečeno; nije li istina? Je 1’ tako? I sad, i vi ste srećni, i ja sam srećna; i ni reči više o tome; pričekajte; poštedite me... Govorite o nečem drugom, boga radi!...
- Da, Nastjenjka, da! Dosta je o tome, sada sam srećan, ja... Jeste, Nastjenjka, da govorimo o drugome, brže, brže, da govorimo! eto, ja sam spreman... A nismo znali šta da govorimo, smejali smo se, plakali, govorili smo hiljade reči bez veze i misli; čas smo šetali po trotoaru, čas smo se vraćali natrag i počinjali da prelazimo preko ulice; potom smo zastajali i opet prelazili na kej; bili smo kao deca...
- Ja sad živim sam, Nastjenjka - progovorih - a sutra... Naravno, ja sam, znate, Nastjenjka, siromašan, imam svega hiljadu dvesta... ali to nije ništa...
- Razume se, nije; baka ima penziju; ona nam neće biti na teretu. Moramo uzeti baku.
- Dabome, moramo uzeti baku. Samo, eto, Matrjona...
- Ah, a kod nas opet Fjokla!
- Matrjona je dobra, samo ima jednu manu: nema mašte, Nastjenjka, apsolutno nikakve mašte; ali to nije ništa!...
- Svejedno; njih dve mogu biti zajedno; samo se vi sutra preseljavajte kod nas.
- Kako to? kod vas! Dobro, ja sam spreman...
- Da, vi iznajmite sobu kod nas. Gore, mansarda naša, prazna je; samica jedna je stanovala, starica, plemićka, pa se odselila, a baka, znam, hoće mladog čoveka da pusti; ja pitam: „Zašto mladog čoveka?” A ona veli: „Pa tako, ja sam već stara, ali da ne pomisliš Nastjenjka, da ti ja hoću za njega da navodadžišem.” Ja se tad setih da je to baš radi toga...
- Ah, Nastjenjka!...
I oboje se zasmejasmo.
- Ah, ostavimo, ostavimo to. A gde vi sad stanujete? Ja sam i zaboravila.
- Tamo, kod -skog mosta, u kući Baranikova.
- Je li to ona velika kuća?
- Jeste, ona velika kuća.
- Ah, znam, lepa kuća; samo, znate, da je ostavite i da se preselite kod nas što brže...
- Sutra već, Nastjenjka, sutra! tamo sam malčice dužan za stan, ali to ništa... Dobiću uskoro platu...
- A ja, znate, možda ću davati časove; sama ću se učiti i davaću časove...
- E, onda je sve divno!... a ja ću opet uskoro dodatak dobiti, Nastjenjka...
- I tako ćete sutra biti moj stanar!
- Da, i otići ćemo na Seviljskog berberina, jer će ga sad opet uskoro davati.
- Da, otići ćemo - reče, smejući se, Nastjenjka - ne, bolje će biti da ne slušamo Berberina nego nešto drugo...
- Pa dobro, nešto drugo; svakako, to će biti bolje, ja se nisam setio...
Govoreći tako, hodali smo oboje kao da smo u dimu i magli, kao da sami ne znamo šta se s nama zbiva, čas smo stajali i dugo razgovarali na jednom mestu, čas smo opet počinjali šetati i odlazili bogzna kuda - i opet smeh, i opet suze... čas Nastjenjka, najedanput, zaželi kući, a ja ne smem da je zadržavam, i želim da je pratim do kuće; pa krenemo, kad najedanput, kroz četvrt časa, nađemo se na keju kod naše klupe, čas ona uzdahne, i ponovo naiđe suzica na oči, i ja se uplašim i ohladim... ali ona već stiska moju ruku, i vuče me da ponovo hodamo, ćeretamo, govorimo...
- Ali sad je vreme, vreme je da idem kući; mislim da je vrlo kasno - reče najzad Nastjenjka - dosta već detinjarija!
- Da, Nastjenjka, samo ja sad već neću moći da zaspim; i kući neću da idem.
- Ni ja, izgleda mi, neću zaspati; samo da me otpratite...
- Neizostavno!
- Ali sada ćemo neizostavno i stići do stana?
- Neizostavno, neizostavno...
- Časna reč?... zato što, valjda, treba već jednom ići kući!
- Časna reč - odgovorih ja smejući se.
- Onda, hajdemo!
- Hajdemo.
- Pogledajte u nebo, Nastjenjka, pogledajte! Sutra će biti divan dan; kako je plavo nebo, kakav mesec! Pogledajte: eno onaj žuti oblak ga sad zastire, gledajte, gledajte!... Ne, prošao je. Ah, gledajte, gledajte!...
Ali Nastjenjka nije gledala oblak; ona je stajala ćuteći kao ukopana; kroz neki minut je počela nekako bojažljivo da se pripija uz mene. Ruka joj je zadrhtala u mojoj ruci; pogledao sam je... Naslonila se na mene još jače. U tom trenutku mimo nas je prošao jedan mladić. Najedanput je zastao, netremice nas pogledao, i potom opet učinio nekoliko koraka. Srce mi je zadrhtalo.
- Nastjenjka - rekoh poluglasno - ko je to, Nastjenjka?
- To je on! - odgovori ona šapatom, još bliže, još plašljivije se pripijajući uz mene... Jedva sam se držao na nogama.
- Nastjenjka! Nastjenjka! to si ti! - začu se glas iza nas, i tog istog trenutka mladić učini prema nama nekoliko koraka... Bože kakav krik! kako se trgla! I kako se istrgla iz mojih ruku, poletela k njemu u susret! Ja sam stajao i gledao ih kao ubijen. Ali, ona, tek što mu je pružila ruku, tek što se bacila u njegova naručja, kad se najedanput ponovo okrete k meni, stvori se pokraj mene kao vetar, kao munja, i pre nego što sam stigao da se osvestim, obuhvati mi vrat obema rukama, i snažno, vatreno me poljubi. Potom, ne rekavši mi ni reči, polete ponovo k njemu, uze ga za ruke i povuče za sobom.
Dugo sam stajao i gledao za njima...
Najzad, oboje iščeznuše iz mojih očiju.
JUTRO
Moje noći završile su se ujutro. Dan bese ružan. Padala je kiša i sumorno kucala u moja okna; u sobici je bilo tamno, a napolju oblačno. Glava me je bolela i okretalo mi se u glavi; groznica mi je milela po udovima.
- Pismo za tebe, baćuška, iz varoške pošte doneo pismonoša - progovori nada mnom Matrjona.
- Pismo! od koga? - uzviknuh skočivši sa stolice.
- A ne znam, baćuška, pogledaj, možda je tu napisano od koga je.
Slomih pečat. Pismo od nje!
„O, oprostite, oprostite mi!” pisala mi je Nastjenjka. „Na kolenima vas preklinjam, oprostite mi! Prevarila sam i vas i sebe. To je bio san, utvara... Danas ja patim zbog vas; oprostite, oprostite mi!...
Ne krivite me, jer se ni u čemu nisam promenila pred vama; rekla sam da ću vas voleti - ja vas i sada volim, više nego volim. O, bože! da sam vas mogla obojicu voleti odjednom! O, da ste vi bili on!”
- O, da je on bio vi! - proletelo je u mojoj glavi. - Setio sam se tvojih vlastitih reči, Nastjenjka!
„Bog vidi šta bih ja sve sada za vas učinila! Znam da vam je teško i tužno. Uvredila sam vas, ali vi znate - kad se voli, dugo se ne pamti uvreda. A vi me volite!
Zahvaljujem! da! zahvaljujem vam za tu ljubav. Zato što se ona u moje sećanje utisnula kao sladak san koji se dugo pamti i posle buđenja; zato što ću večito pamtiti taj trenutak kada ste mi onako bratski otkrili svoje srce i tako velikodušno primili u dar moje, ubijeno, da ga čuvate, da ga gajite, da ga izlečite... Ako mi oprostite, onda će uspomena na vas biti uzvišena u meni večitim, zahvalnim osećanjem prema vama, koje se nikad neće izbrisati - iz duše moje... Ja ću čuvati tu uspomenu, biću joj verna, neću je izneveriti, neću izneveriti svoje srce - ono je i suviše postojano! Ono se baš juče tako brzo vratilo onome kome je pripadalo oduvek.
Mi ćemo se viđati, vi ćete doći kod nas, vi nas nećete ostaviti, vi ćete biti večito prijatelj i brat moj... A kada me budete videli, pružićete mi ruku... je l’ te? Pružićete mi je, oprostili ste mi, zar nije istina? Vi me volite kao i pre?
O, volite me, ne ostavljajte me, jer vas tako volim ovog trenutka, jer sam dostojna vaše ljubavi, jer ću je zaslužiti... prijatelju moj mili! Iduće nedelje se udajem za njega. On se vratio zaljubljen, nikada me nije zaboravio... Vi se nećete naljutiti što sam o njemu pisala. A ja ću doći kod vas zajedno s njim; vi ćete ga zavoleti zar ne?... Oprostite, dakle, sećajte se i volite svoju Nastjenjku.”
Dugo sam pročitavao to pismo; suze su mi navirale na oči. Najzad, ono mi ispade iz ruku, i ja pokrih lice.
- Mili! a mili! - poče Matrjona.
- Šta je, stara?
- Paučine sam sa tavanice skinula; možeš sada i da se ženiš, goste zovi, vreme je...
Pogledao sam Matrjonu. Bila je to još držeća, mlada starica, ali, ne znam zašto, najedanput mi se učini ugušena pogleda, s borama na licu, pognuta, oronula... Ne znam zašto, najedanput mi se učini da je i soba moja ostarela baš ko i starica. Zidovi i pod izbledeli, sve potamnelo; paučine više nego što je bilo. Ne znam zašto, kad sam pogledao u prozor, učini mi se da je kuća što je stajala preko puta takođe oronula i potamnela, da je lep na stubovima ispucao i otpao, da su oluci pocrneli i isprskali, a zidovi tamnožute i žarke boje, postali šareni...
Ili se zrak sunca, koji se iznenada pomolio iza oblaka, opet skrivao pod oblak iz kojeg će da padne kiša, i sve je opet mutno pred mojim očima; ili je, možda, minula preda mnom nemilo i tužno cela perspektiva moje budućnosti, i ja sam ugledao sebe, takvog kakav sam sada, petnaest godina kasnije, ostarela u istoj sobi, isto tako usamljena, s istom tom Matrjonom koja nimalo nije postala pametnija kroz sve te godine. Ali da uvredu pamtim, Nastjenjka! Da naterujem tamni oblak na tvoju vedru, bezbrižnu sreću; da te s gorčinom prekorevam i nagonim ti tugu u srce; da ga pozleđujem tajnim grižama i da ga primoravam da tužno kuca u trenutku blaženstva; da zgnječim ma samo jedan nežan cvetak od onih koje si uplela u crne tvoje vitice kad si pošla s njim pred oltar... O, nikada, nikada! Nek jasno bude tvoje nebo, nek svetao i bezbrižan bude tvoj mili osmeh, budi blagoslovena za onaj jedan trenutak blaženstva i sreće koji si dala drugom srcu, usamljenom i zahvalnom!
Bože moj! čitav minut blaženstva! Pa zar je to malo, makar i za ceo život čovečji.
- Dostojevski, Fjodor Mihailovic, Bele noći, Prva noć
- Dostojevski, Fjodor Mihailovic, Bele noći, Druga noc ( Prvi deo)
- Dostojevski Fjodor Mihailovič : Mi u Evropi ništa ne značimo
- DostojevskiFjodor Mihailovič, citati
- Dostojevski Fjodor Mihailovič, Zapisi iz podzemlja
- Dostojevski Fjodor Mihailovič, Bedni ljudi
- Dostojevski Fjodor Mihailovič, odlomci iz romana
- Sa bloga Athoritme
- F.M.Dospjevski, Veliki inkvizitor, odlomak iz romana Braca Karamazovi,
ANALIZE
Izvor ( kasno pronadjen)
