Franc Kafka, Dvorac ( Glava devetnaesta )

Glava devetnaesta On bi vjerojatno isto tako ravnodušno prošao i pokraj Erlangerove sobe da Erlanger nije stajao na otvorenim vratima i rukom mu davao znak. Samo jedan mali znak kažiprstom. Erlanger je već bio potpuno spreman za odlazak, imao je na sebi crni krzneni kaput s tijesnim, do vrata zakopčanim ovratnikom. Jedan sluga baš mu je dodavao rukavice i držao spremnu šubaru. »Odavno ste već trebali doći«, reče Erlanger. K. se htjede ispričati. Umornim sklapanjem očiju Erlanger dade na znanje da mu do toga nije stalo. »Riječ je o sljedećem«, nastavi on. »Ranije, u krčmi je bila zaposlena izvjesna Frieda, ja znam samo za njeno ime, inače je osobno ne poznajem, ona se mene ne tiče. Ta Frieda služila je ponekad Klamma pivom. Sad je čini se tamo neka druga djevojka. Naravno, ta promjena nije važna ni za koga, a svakako ne za Klamma. Sto je neki posao veći, a Klammov je nesumnjivo najveći, to manje snage ostaje da se čovjek brani od vanjskog svijeta i zato svaka beznačajna promjena može ozbiljno ometati najbeznačajnije stvari. Najmanja promjena na pisaćem stolu, uklanjanje neke mrlje koja je tamo godinama stajala, sve to može smetati, pa tako i služavka. Istina, sve to što bi smetalo svakom drugom pri bilo kakvom poslu, Klammu ne smeta, o tome ne može biti govora. Usprkos tome, mi koji bdijemo nad Klammovom udobnošću dužni smo otklanjati i takve smetnje koje za njega nisu smetnje — a vjerojatno za njega smetnje uopće i ne postoje — ako nam se samo prikažu kao moguće smetnje. Ne otklanjamo mi te smetnje zbog njega, ne zbog njegova posla,već zbog nas, zbog naše savjesti i našeg mira. Zbog toga se ona Frieda mora odmah vratiti u krčmu, možda baš time što se vraća ona će smetati, onda ćemo je opet ispratiti, ali privremeno se mora vratiti. Vi živite s njom, kao što su mi rekli, dakle, učinite da se ona odmah vrati. Obziri prema osobnim osjećajima ne mogu se tu imati, to je po sebi razumljivo, zbog toga se uopće neću upuštati u daljnje razjašnjavanje te stvari. Već i to je suviše ako napomenem samo da će vama moći biti od koristi za vaše napredovanje ako se u ovoj maloj stvari pokažete kako treba. To je sve što sam vam imao reći.« On pozdravi K. kimanjem glave, stavi na glavu šubaru koju mu sluga pruži i u pratnji sluge ode brzo hodnikom, ali malo hramljuć

Ovdje se katkad izdaju zapovijedi koje je lako ispuniti, ali ta lakoća nije K. radovala. Ne samo što se ova zapovijed odnosila na Friedu, i to dana kao naredba, iako je njemu zvučala kao sprdnja, nego i zato što je iz nje izbijala za K. sva beskorisnost njegovih nastojanja. Naredbe se izdaju preko njegove glave, nepovoljne kao i povoljne, a i one povoljne imaju u osnovi jedno nepovoljno zrnce, u svakom slučaju sve idu preko njega, on stoji previše nisko da bi se mogao s njima nositi, još manje ušutkati i doći do riječi. Kad Erlanger da znak rukom da je razgovor svršen, što možeš učiniti, a i ako ti ne da znak, što možeš reći? Istina, K. je bio svjestan toga da mu je njegov umor danas smetao više nego sve nepovoljne okolnosti, ali zašto on koji je vjerovao da se može pouzdati u svoje tijelo, i koji bez toga pouzdanja ne bi ni dolazio ovamo, zašto nije mogao podnijeti nekoliko slabo prospavanih i jednu neprospavanu noć, zašto je ovdje baš on bio tako nesavladivo umoran, ovdje gdje nitko nije bio umoran, odnosno, bolje rečeno, gdje je svatko i stalno bio umoran, a da ga to u poslu nije ometalo, štoviše, da ga je na posao poticalo. Iz toga se dalo zaključiti da je to bio jedan umor na njihov način, koji je bio sasvim drugačiji od umora koji je imao K. To kao da je bio umor usred sretnog rada, nešto što je izvana sličilo na umor, a zapravo je bilo nerazrušiva tišina, nerazrušiv mir. Kad je čovjek u podne malo umoran, onda je taj umor prirodna posljedica sretno provedenog dana. »Ovoj gospodi ovdje stalno je podne«, reče K. u sebi.

A to se slagalo s tim što je sad, u pet sati ujutro, svuda s obje strane hodnika postalo živo. Žamor u sobama imao je nečege izvanredno vedrog. Čas je zvučao kao klicanje djece koja se spremaju na izlet, čas kao kad se kokošinjac otvori, kao radost u punoj suglasnosti s danom koji se rađa, kao da čak negdje neki gospodin oponaša kukurijekanje pijetla. Istina, sam hodnik bio je još prazan, ali vrata su škripala, svaki čas bi se koja malo odškrinula i opet brzo zatvorila, u hodniku je škripalo od tog otvaranja i zatvaranja vrata, i na otvorima sobnih zidova koji nisu dopirali do tavana K. je tu i tamo primjećivao kako se pojavljuju raščupane tek probuđene glave i odmah iščezavaju. Iz daljine su polako dolazila kolica koja je vukao jedan poslužitelj i koja su nosila spise. Drugi poslužitelj je išao pokraj kolica s popisom u ruci i na temelju njega očigledno usklađivao brojeve na vratima s brojevima na spisima. Kolica su se zaustavljala pred gotovo svim vratima, koja su se obično tada otvarala, i kroz vrata bi bili pruženi nadležni spisi, poneki put samo jedna ceduljica — u takvim slučajevima poveo bi se mali razgovor između sobe i hodnika, vjerojatno su poslužitelju davani prigovori. Ako su vrata ostajala zatvorena, spisi su brižljivo slagani na prag. U takvim slučajevima K. se činilo da se otvaranje i zatvaranje okolnih vrata ne umanjuje, već naprotiv pojačava, iako su spisi tu već razdijeljeni. Možda su drugi pohlepno vrebali spise koji su ležali pred vratima iz neshvatljivih razloga nepodignuti, ne mogavši razumjeti kako netko treba samo otvoriti vrata da bi došao do svojih spisa, a ipak to ne čini. Možda je zaista bilo moguće da spisi koji ostanu nepodignuti kasnije budu razdijeljeni drugoj gospodi, koja se već sad čestim izvirivanjem željela uvjeriti leže li spisi još na pragovima i ima li prema tome još nade da će ih oni dobiti. Uostalom, spisi koji su ostali ležati predstavljali su mahom debele svežnjeve; K. je to shvatio na način da su ostavljani da privremeno tu leže iz izvjesne razmetljivosti, ili zajedljivosti, ili iz opravdanog ponosa, kako bi kolege bili potaknuti na revnost. U tom mišljenju podržavalo ga je i to što se s vremena na vrijeme, baš kad on nije gledao, iznenada i najbrže uvlačio u sobu svežanj nakon što je dosta dugo stajao izložen, i vrata bi onda postala nepokretna kao i dotad, a i okolna vrata bi se tada umirila, možda razočarana, a možda umirena time što je odstranjen uzrok neprekidnog uzrujavanja, ali bi postupno ipak počela škripati.

K . je sve to promatrao ne samo radoznalo, nego i s naklonošću. On se osjećao kao da i sam sudjeluje u toj vrevi, osvrtao se lijevo i desno i pratio poslužitelje, istina iz pristojne udaljenosti — premda su se oni češće već osvrtali za njim oštrim pogledima, pognute glave i napućenih usana — i gledao kako oni razdjeljuju spise. Sto se više odvijala ta raspodjela, sve više je zapinjala: ili popis nije bio sasvim točan, ili poslužitelji nisu uvijek umjeli dobro razlikovati spise, ili su iz drugih razloga gospoda stavljala prigovore, u svakom slučaju događalo se da su se obavljene raspodjele morale povlačiti; onda su se kolica vraćala i kroz odškrinuta vrata pregovaralo se o vraćanju spisa. Pregovaranja su već po sebi bila povezana s velikim teškoćama, a vrlo često se događalo, kad je bilo u pitanju vraćanje spisa, da baš ona vrata koja su se dotle najživlje kretala sada uporno ostaju zatvorena, kao da o cijeloj stvari ne žele ništa znati. Prave teškoće bi tek tada počinjale. Onaj koji je smatrao da ima pravo potraživati spise bio je u najvećoj mjeri nestrpljiv, pravio u svojoj sobi veliku galamu, pljeskao rukama, treskao nogama i kroz odškrinuta vrata stalno iznova izvikavao u hodnik određen broj spisa. Kolica bi tada ostajala mahom potpuno sama. Jedan poslužitelj trudio se stišati nestrpljivca, a drugi se borio pred zatvorenim vratima da dobije natrag pogrešno razdijeljene spise. Ni jednom ni drugom nije bilo lako. Nestrpljivi je, zbog nastojanja da ga umire, postajao još nestrpljiviji, više uopće nije mogao slušati poslužiteljeve prazne riječi; njemu nisu bile potrebne utjehe, nego spisi. Jedan takav gospodin izlio je jednom kroz otvor iznad vrata pun lavor na poslužitelja. Drugi poslužitelj, očigledno viši po nadležnosti, imao je još mnogo teži zadatak. Ako se dotični gospodin uopće htio upustiti u pregovaranje, onda je nastalo stvarno razjašnjavanje, pri čemu bi se poslužitelj pozivao na popis, a gospodin na svoje zabilješke, i baš na spise koje je trebao vratiti, ali koje je privremeno čvrsto držao u ruci, tako da gotovo ni jedan njihov krajičak nije ostajao vidljiv za sumnjičave oči poslužitelja. Onda se poslužitelj, radi prikupljanja novih dokaza, morao vraćati kolicima koja bi se uvijek sama otkotrljala, jer je hodnik bio pomalo nagnut, ili je morao ići gospodinu koji je potraživao spise i tamo na razloge sadašnjeg pridržavatelja spisa dobiti proturazloge. Takve rasprave trajale su vrlo dugo, ponekad je dolazilo do sporazuma, gospodin bi vratio jedan dio spisa ili bi u zamjenu dobio druge, jer je u pitanju bila samo pogrešna razmjena, ali se događalo da se ponetko morao odred svib traženih spisa, bilo da je pritjeran uza zid poslužiteljevim razlozima, bilo da ga je umorilo neprekidno raspravljanje, ali tada on nije vraćao spise poslužitelju, nego ih je najednom bacao daleko u hodnik, tako da bi veze popucale i listići se razletjeli, i poslužitelji su s mukom sve morali ponovno dovesti u red. Ali sve je to bilo prilično jednostavno prema onome kad poslužitelj na sve svoje molbe za povratak spisa uopće ne bi dobio odgovor. On je tada stajao pred zatvorenim vratima, molio, preklinjao, čitao popis, pozivao se na propise, ali sve uzalud; iz sobe nije dolazio nikakav odgovor, a sluge očigledno nisu imali pravo bez poziva ulaziti u sobe. Onda bi i tako odličnog poslužitelja napustilo strpljenje, on bi se vratio svojim kolicima, sjeo na spise, brisao znoj s čela i jedno vrijeme ne bi poduzimao ništa osim što bi bespomoćno klimao nogama. Zanimanje za takav slučaj postajalo je naokolo vrlo veliko, svuda se šaputalo, ni jedna vrata nisu stajala mirno, a gore na ogradi zida zbivanja u hodniku pratila su lica, začudo gotovo sasvim zamotana u ubruse, koja uostalom ni načas nisu ostajala mirno na mjestu. Usred te vreve K. pade u oči da su Burgelova vrata bila stalno zatvorena i da su poslužitelji već prošli taj dio hodnika, a Biirgelu uopće nisu dodijelili spise. Možda je on još spavao, što bi, istina, pri onoj galami značilo imati dobar san, ali zašto mu nikakvi spisi nisu ostavljeni? To je bio slučaj samo malog broja soba, koje su, uostalom, vjerojatno bile prazne. U Erlangerovoj sobi, naprotiv, već je bio jedan novi i osobito nemiran gost, koji je zasigurno Erlangera u noći doslovno istjerao, što je malo odgovaralo Erlangerovu hladnom i odmjerenom karakteru, ali na to je ipak upućivala i ta okolnost što je on bio prisiljen pred vratima čekati na K.

Ali uza sva uzgredna zapažanja, K. se stalno vraćao poslužitelju. Što se tiče ovog, za njega izvjesno nije vrijedilo ono što se znalo pričati o poslužiteljima uopće, o njihovu neradu, njihovu udobnom životu i njihovoj oholosti; bilo je, dakle, iznimaka i među poslužiteljima, ili, što je još vjerojatnije, ima među njima različitih grupa, jer i tu postoje, kao što je K. primijetio, mnoga razvrstavanja, o čemu on dotad gotovo nije imao pojma. Osobito mu se svidjela nepopustljivost ovog poslužitelja. U borbi s ovim malim jogunastim sobama — njemu se često činilo da je to borba sa sobama, jer njihove stanovnike gotovo i nije mogao vidjeti — poslužitelj nije popuštao. Istina, posustajao je — a tko ne bi? — ali bi se brzo oporavljao, silazio s kolica i uspravljen, stisnutih usta, nasrtao navrata koja bi trebalo osvojiti. I premda se događalo da je po dva i tri puta odbijen, istina na vrlo prost način, to jest đavolskom šutnjom, ipak nije priznavao daje pobijeđen. Kad bi uvidio da otvorenim napadima ne može ništa postići, pokušavao bi na druge načine, pribjegavajući na primjer lukavstvu, barem ako je to K. točno razumio. U tom slučaju on bi tobože napustio ta vrata, ostavio bi ih da se takoreći iscrpe u šutnji, prišao bi drugim vratima, ali bi se nakon izvjesnog vremena vratio, pozvao bi i drugog poslužitelja, sve to glasno i upadljivo, i počeo bi na pragu zatvorenih vrata slagati spise kao da je promijenio mišljenje i da zapravo dotičnom gospodinu nema prava nešto uzeti, nego mu naprotiv još nešto dodijeliti. Onda bi otišao dalje, ali ne gubeći vrata iz vida, i kad bi, kao što se obično događalo, onaj gospodin oprezno otvorio vrata kako bi uvukao spise, poslužitelj bi u dva skoka bio tamo, zavukao nogu između vrata i dovratka i prisilio dotičnog gospodina da napokon licem u lice s njim pregovara, što je obično dovodilo barem do napola zadovoljavajućeg rezultata. A ako to ne bi uspjelo, ili ako bi mu se kod nekih vrata činilo da to nije dobar način, postupio bi drukčije. On bi se, na primjer, onda bacio na gospodina koji je spise potraživao. Gurnuo bi u stranu drugog poslužitelja koji je uvijek sve radio samo mehanički — jedna ne odviše korisna pomoćna snaga—i počeo sam nagovarati gospodina, šapućući mu u povjerenju, zavlačeći glavu što više može u sobu, dajući mu očigledno obećanja i uvjeravajući ga da će drugi gospodin biti primjereno kažnjen pri idućoj podjeli spisa, barem je tako izgledalo po tome što je pritom često pokazivao na protivnička vrata i smijao se koliko mu je umor to dopuštao. A bilo je i slučajeva, jedan ili dva, kad je napuštao sve pokušaje, ali i tu se K. činilo da je to samo prividno napuštanje ili barem napuštanje iz opravdanih razloga, jer je mirno išao dalje, trpio ne obazirući se na viku zapostavljenog gospodina i samo povremenim dugotrajnim sklapanjem očiju pokazivao da ga ta vika muči. Postupno bi se ipak dotični gospodin umirio, i s njegovom drekom događalo se isto što i s isprekidanim dječjim plačem, koji polako prelazi u sve rjeđe pojedinačne jecaje. Ali i nakon što bi se sve potpuno smirilo, dolazilo bi ipak pokoji put do pojedinačnih uzvika ili naglog otvaranja i zatvaranja onih vrata. Međutim, stjecao se dojam da je i ovdje poslužitelj vjerojatno potpuno pravilno postupio. Ostao je napokon samo jedan gospodin koji se nije htio smiriti, dugo je šutio, ali samo da bi se odmorio, a onda bi opet zapeo, ništa manje glasno nego dotad. Nije bilo sasvim jasno zašto se on toliko dere i jada, možda uopće ne zbog podjele spisa. U međuvremenu, poslužitelj je bio završio svoj posao; zapravo, u kolicima je krivnjom pomoćne snage ostao samo jedan jedini spis, upravo samo jedan, cedulja istrgnuta iz bilježnice, i sada se nije moglo shvatiti kome je treba predati. »To bi mogao biti baš moj spis«, prođe K. kroz glavu. Zar nije općinski načelnik stalno govorio o tome najmanjem od svih predmeta. I ma koliko je i sam smatrao da je njegova pretpostavka u osnovi proizvoljna i smiješna, K. se ipak pokuša približiti poslužitelju, koji je zamišljeno gledao u ceduljicu. To nije bilo lako, jer poslužitelj je loše uzvraćao naklonost koju je pokazivao K., i usred najvećeg posla on je nalazio vremena nervozno se osvrtati na K. ljutitim, nestrpljivim pogledima. Tek sada, pošto je završio raspodjelu, on kao da je malo zaboravio na K., kao što je uopće postao ravnodušniji, što je bilo razumljivo s obzirom na njegov veliki zamor, čak se ni zbog preostale bilješke nije mnogo mučio, možda je uopće nije čitao, nego se samo tako pravio, i premda bi vjerojatno ovdje u hodniku stanovnika svake sobe razveselio dodjeljivanjem bilješke, on odluči drukčije: bilo mu je dosta dijeljenja, on prinošenjem kažiprsta dade znak svom pratiocu da šuti, i — K. još nije bio stigao do njega — podera bilješku na sitne komadiće i strpa ih u džep. To je zaista bila prva nepravilnost koju je K. primijetio ovdje u obavljanju birokratskih poslova, ali on to možda nije pravilno razumio. Ako je to i bila nepravilnost, ona se mogla oprostiti; u okolnostima kakve su ovdje postojale, poslužitelj nije mogao raditi a da ne griješi, jednom su morali dobiti oduška za nakupljenu ljutnju i nemir, i ako se to odražavalo samo u deranju jedne male bilješke, onda je to još i nevina stvar.

w Kroz hodnik je još odjekivao glas gospodina koega ništa nije bilo u stanju umiriti, i njegovi kolege, koji se u drugom pogledu nisu prijateljski odnosili jedni prema drugima, što se tiče galame bili su potpuno istog mišljenja: izgledalo je sve više i više kao da je onaj gospodin uzeo na sebe zadatak da galami za sve, a oni su ga samo dovikivanjem i kimanjem glave poticali da pri tome ostane. Međutim, to se poslužitelja više nije ticalo, jer je njegov posao bio završen; on pokaza drugom poslužitelju na ručku kolica kako bi je ovaj uhvatio rukama, i onda opet odoše kao što su i došli, samo sad zadovoljniji, tako brzo da su kolica skakutala pred njima. Samo još jednom zastadoše i osvrtoše se, kad je onaj gospodin koji je stalno vikao — a pred čijim se vratima sada šuljao K., koji bi rado bio doznao što gospodin upravo hoče — a kojem je vikanje očigledno dosadilo, vjerojatno pronašao dugme jednog električnog zvonca i, tako olakšan, umjesto da dalje viče, počeo sad neprestano zvoniti. To izazva veliki žamor u drugim sobama, izgledalo je da taj žamor znači odobravanje, ovaj gospodin, reklo bi se, činio je nešto što su svi drugi već odavno htjeli učiniti, ali iz nepoznatih razloga nisu mogli. Možda je to bila posluga, možda Frieda, koju je gospodin zvonjenjem prizivao. Istina, onda je mogao dugo zvoniti, jer Frieda je bila zauzeta oblaganjem Jeremiasa mokrim oblozima, a i ako je Jeremias već bio ozdravio, ona opet nije imala vremena, jer je u tom slučaju bila u njegovu naručju. Ali djelovanje zvonjenja ipak se odmah pokaza. Izdaleka već je trčao gostioničar, odjeven u crno i zakopčan kao uvijek, ali izgledalo je kao da je zaboravio na svoje dostojanstvo, toliko je trčao; ruke su mu bile poluraširene, kao da su ga zvali zbog neke velike nesreće i on je dolazi rukama zgrabiti i odmah na svojim grudima zadaviti, i pri svakoj maloj nepravilnosti zvonjenja on bi kratko poskočio i još više požurio. Na priličnoj udaljenosti iza njega pojavi se sada i njegova žena, i ona je trčala raširenih ruku, ali njeni su koraci bili kratki i namješteni i K. se činilo kao da će ona zakasniti i da će gostioničar u međuvremenu završiti sve što je potrebno. I da bi gostioničarki napravio mjesta za trčanje, K. se privi uza zid. Međutim, gostioničar stade baš pred njim, kao daje on bio njegov cilj, odmah zatim stiže i gostioničarka i oboje ga zasuše prijekorima, koje on u žurbi i iznenađen nije razumio, osobito zbog toga što se umiješalo i gospodinovo zvonce, pa su uz to još počela raditi i druga zvonca, istina sad ne više zbog neke potrebe, već zabave radi i iz prevelikog zadovoljstva. Kako mu je bilo jako stalo do toga da razumije u čemu je njegova krivnja, K. je bio sasvim suglasan s tim da ga gostioničar uzme pod ruku i izvede iz galame koja je sve više rasla, jer iza njih — K. se uopće nije okretao, jer su ga gostioničar i još više gostioničarka stalno uvjeravali — vrata su se sad sasvim otvarala, hodnik je oživio, promet u hodniku razvijao se kao u kakvoj živoj uskoj uličici; vrata ispred njih kao da su nestrpljivo čekala da samo K. prođe da bi propustila gospodu, i uza sve to zvrčala su zvonca, uvijek iznova, kao da slave neku pobjedu. Tek sada — bili su opet u mirnom bijelom dvorištu u kojem je čekalo nekoliko saonica — K. polako doznade što je posrijedi. Ni gostioničar ni gostioničarka nisu mogli shvatiti daje K. bio u stanju učiniti tako nešto. Ali dobro, što je on to učinio? pitao je K., ali dugo to nije mogao dokučiti, jer je njima oboma krivnja izgledala previše jasna i po sebi razumljiva da uopće nisu mogli misliti da on to iskreno pita. Tek vrlo polako K. je doznao sve. On je bespravno bio u hodniku, njemu je, općenito govoreći, u najboljem slučaju bila dostupna samo krčma, i to samo kao milost i uz posebnu dozvolu. Ako je on bio pozvan nekom gospodinu, morao se, istina, pojaviti tamo gdje je poziv glasio, ali je morao stalno biti toga svjestan—zar on nema barem toliko zdravog razuma? — da se nalazio negdje gdje njemu zapravo nije mjesto, kamo ga je pozvao samo jedan od gospode, i to u najvećoj mjeri nerado, samo zato što je to nalagala i opravdavala službena potreba. On se zato morao pojaviti brzo, podvrgnuti se saslušanju i po mogućnosti još brže izgubiti. Zar on tamo, u hodniku, nije imao osjećaj teške neposlušnosti? A ako ga je imao, kako se onda mogao tamo vući kao stoka po livadi? Zar on nije pozvan da bude noću primljen i saslušan, i zar njemu nije poznato zbog čega su uvedena noćna primanja? Noćnim je primanjima—i K. dobi novo objašnjenje njihova smisla — cilj samo da se stranke, koje je gospodi nepodnošljivo gledati po danu, brzo saslušaju u noći, pri umjetnoj rasvjeti, s izgledom da odmah zatim sva odvratnost saslušanja bude u snu zaboravljena. Međutim, ponašanje K. izvrgnulo je ruglu sve mjere opreza. Čak i duhovi iščezavaju kad sviće, ali on, K., ostao je tamo s rukama u džepovima, kao da očekuje, budući da se on ne udaljava, da se udalji cijeli hodnik sa svim sobama i svom gospodom. A to bi se i dogodilo — u to može biti uvjeren — sasvim sigurno dogodilo, samo kad bi ikako bilo moguće, jer gospoda su bezgranično nježna i osjetljiva. Nitko od njih nipošto ne bi K. otjerao ili barem samo rekao ono što je, istina, po sebi razumljivo, da napokon treba otići. Nitko to ne bi učinio, iako su oni vjerojatno drhtali zbog njegove prisutnosti, i prisjelo im je jutro, njihovo najmilije vrijeme za rad. Umjesto da istupe protiv K., oni su radije pristali patiti, pri čemu je, istina, igralo ulogu i to što su se nadali da će napokon i sam K. morati polako uvidjeti ono što je očigledno, koliko je strahovito nezgodno stajati tu u hodniku pred očima svih i, kao što gospoda pate, morat će zbog toga i sam početi patiti do neizdržljivosti. Pusta nada! Oni ne znaju, ili u svojoj ljubaznosti i popustljivosti ne žele znati, da postoje neosjetljiva, tvrda srca koja nikakvo strahopoštovanje ne može omekšati. Zar se i noćni moljac, jadno stvorenje, ne sakrije u neki mirni kutak kad svane, sav se skupi i volio bi najviše da ga nema i nesretan je zbog toga što se ne može izgubiti? Međutim, on, K., postavlja se tamo gdje će ga najprije vidjeti, i kad bi mogao spriječiti da svane dan, učinio bi i to. On to ne može spriječiti, ali na žalost može oduljiti, otežati. Zar on nije prisustvovao dijeljenju spisa? Nešto što nitko ne smije promatrati, osim najpoznatijih. Nešto što ni gostioničar ni gostioničarka nisu smjeli promatrati u svojoj vlastitoj kući. Nešto o čemu su samo slušali da se priča, kao što su danas, na primjer, slušali od poslužitelja. Zar nije zapazio s kakvim se teškoćama obavlja raspodjela spisa, nešto po sebi naprosto neshvatljivo, i kako svaki od gospode služi samoj stvari i nikad ne misli na svoju osobnu korist, mora se svim snagama založiti da se podjela spisa, jedan važan temeljan posao, obavi brzo, lako i bez grešaka? I zar on, K., zaista nije naslutio, barem približno, da se glavna teškoća sastoji u tome što se raspodjela spisa mora obavljati kroz gotovo zatvorena vrata, bez mogućnosti neposrednog dodira među gospodom, koja bi se, naravno, u tren oka među sobom mogla sporazumjeti, dok podjela posredstvom poslužitelja traje satima, nikad se ne obavlja bez žalbi, predstavlja stalno mučenje i za gospodu i za poslužitelje, a uz to još može vjerojatno imati nezgodne posljedice na kasniji rad. A zašto gospoda ne mogu biti u međusobnom kontaktu? Da, zar K. još nije u stanju to razumjeti? Njoj, gostioničarki — a on gostioničar može to potvrditi za sebe — nešto slično još se nije dogodilo, a ona je imala posla s mnogim tvrdoglavim ljudima. Stvari koje se čovjek inače ne usuđuje izgovarati, moraju se njemu, K., otvoreno reći, jer inače on ne shvaća ni ono što je najnužnije. Dakle, kad već mora biti rečeno: zbog njega, da, jedino zbog njega gospoda nisu mogla izići iz svojih soba, jer gospoda su ujutro odmah poslije spavanja suviše stidljiva i osjetljiva da bi se izložila tuđim pogledima; jer ma koliko gospoda bila potpuno odjevena, ona se ipak osjećaju suviše razgolićena da bi se pokazala. Teško je reći zbog čega se stide. Možda se ti vječiti radnici ipak stide samo zbog toga što su spavali; možda se, međutim, ne stide toliko toga da se sami pokažu, koliko da vide stran svijet. Ono što su, pomoću noćnih saslušanja, sretno izbjegli, to jest da gledaju stranke, a to ne mogu podnijeti, ne žele tome ponovno biti izloženi iznebuha, sad ujutro, u punoj prirodnoj jasnoći. To je zaista za njiih previše. Kakav mora biti čovjek koji to ne poštuje? To jedino može biti čovjek kao što je K. Čovjek koji s tupom ravnodušnošću i nehajem prelazi preko svega, ne samo preko zakona, već i preko najuobičajenih ljudskih obzira; čovjek na kojeg ne utječe činjenica da je gotovo onemogućio podjelu spisa i naškodio dobrom glasu kuće, koji dovodi do onog što se dosad nikad nije dogodilo, do toga da se gospoda, dovedena do očaja, sama počnu braniti, da sa samoprijegorom, neshvatljivim za običnog čovjeka, sama potežu zvonca i zovu u pomoć kako bi otjerali K., kojega ništa nije u stanju natjerati da se sam udalji. Gospoda zovu u pomoć! Zar ne bi i on, gostioničar i gostioničarka i cijelo osoblje, zar ne bi svi već odavno dojurili, da su samo smjeli dolaziti nepozvani, makar to bilo jedino zato da pruže pomoć, pa da se odmah izgube? Drhteći od ogorčenja na K., očajni zbog svoje nemoći, čekali su tu, na početku hodnika, i zapravo je zvonjenje, iako je došlo sasvim neočekivano, predstavljalo za njih pravo iskupljenje. A najgore je prošlo. Sad mogu baciti koji pogled na veselu žurbu gospode, oslobođene napokon prisutnosti K. Istina, za K. stvar još nije svršena. On će svakako morati odgovarati za sve što je počinio.

Već su bili stigli do krčme. K. nije bilo jasno zašto ga je gostioničar uza svu srdžbu doveo ovamo. Možda je to bilo zato što je ipak uvidio da je K. toliko premoren da mu je nemoguće odmah napustiti kuću. I ne čekajući da mu bude ponuđeno da sjedne, K. se doslovno skljoka na jednu bačvu. Tu u tami osjećao se dobro. U velikoj prostoriji, iznad pivskih slavina, gorjela je sada samo jedna slaba električna lampa. I vani je bila još gusta pomrčina; činilo se da pada snijeg. Morao je biti zahvalan što mu je ovdje toplo i pobrinuti se da ne bude istjeran. Gostioničar i gostioničarka i dalje su stajali pred njim, kao da on još predstavlja izvjesnu opasnost, kao da s obzirom na njegovu potpunu neuračunljivost nije isključeno da iznenada ustane i pokuša opet prodrijeti u hodnik. A i oni sami bili su umorni zbog noćnog uzrujavanja i prijevremenog ustajanja, osobito gostioničarka, koja je na sebi imala široku haljinu od sive šušteće svile, malo neuredno zakopčanu i privezanu — odakle je nju samo izvukla u brzini? — klonulu glavu držala je na ramenu svog muža, jednom tankom maramicom pritiskala oči i povremeno strijeljala K. djetinjasto-ljutitim pogledima. Da bi umirio bračni par, K. reče daje sve što su mu sad ispričali za njega nešto potpuno novo, ali da on usprkos svom neznanju ipak ne bi toliko dugo ostao u hodniku, u kojem zaista nije imao što raditi, i da mu zasigurno nije bilo do toga da nekoga muči, nego da se sve to dogodilo jedino zbog njegova prevelikog umora. On im zahvaljuje što su učinili kraj tom mučnom prizoru, a ako bude pozvan na odgovornost zbog toga, to će ga jako veseliti, jer će samo tako moći spriječiti da njegovo ponašanje dobije opće pogrešno tumačenje. Svemu tome je kriv jedino zamor i ništa drugo. Taj zamor, međutim, potječe otuda što se on još nije naviknuo na napore saslušavanja. Pa on je tek odnedavno ovdje. Kad bude imao više iskustva u tome, takvo što neće se više događati. Možda on saslušanja uzima suviše ozbiljno, ali barem mu se to ne može pripisati u grijeh. On je imao dva službena razgovora, ubrzo jedan za drugim, jedan s Biirgelom a drugi s Erlangerom, osobito ga je prvi jako iscrpio, dok, istina, drugi nije dugo trajao, jer Erlanger ga je molio samo za jednu uslugu; ali oba zajedno predstavljala su više nego što je sam odjednom mogao podnijeti, možda bi takvo što bilo suviše i za nekog drugog, na primjer za gospodina gostioničara. Nakon ova dva saslušanja, on je takoreći samo još teturao od umora. To je bila neka vrsta opijenosti, pa je on ta dva gospodina tek sad prvi put vidio i čuo, a morao je odgovarati na njihova pitanja. Sve je, koliko on zna, bilo onako kako treba, a poslije se dogodila ona nesreća koja, s obzirom na ono prethodno, jedva da mu se može uračunati u krivnju. Na žalost, da su Erlanger i Biirgel primijetili njegovo stanje, oni bi se pobrinuli za njega i sve bi dalje bilo spriječeno, ali Erlanger je odmah zatim morao otići, vratio se očigledno u dvorac, a Biirgel, vjerojatno iscrpljen onim razgovorom — kako ga je onda K. mogao podnijeti bez klonulosti? — odmah je zaspao, pa je čak prespavao i cijelu raspodjelu spisa. Da je i on, K., imao sličnu mogućnost, i on bi je iskoristio s velikim zadovoljstvom, odričući se rado svih zabranjenih gledanja, to prije što on zapravo uopće nije bio u stanju bilo što vidjeti i zbog toga se osjetljiva gospoda uopće nisu morala stidjeti pokazati se pred njim.

Spominjanje ona dva primanja — a posebno ono kod Erlangera — i poštovanje s kojim je K. govorio o gospodi, odobrovoljilo je gostioničara. Izgledalo je čak da je on spreman uslišiti molbu K., da se jedna daska položi preko bačvi kako bi on mogao tu odspavati barem do svitanja, ali je gostioničarka otvoreno bila protiv i stalno vrtjela glavom, dok je neprestano čas ovdje, čas ondje namještala haljinu, primijetivši tek sada da ona nije u redu.

Činilo se da će opet oživjeti ona, reklo bi se, stara svađa oko održavanja čistoće u kući. Razgovor između supružnika imao je za K., s obzirom na njegovu premorenost, golemu važnost. Biti sad odavde najuren, činilo mu se mnogo gorim nego sve što je dosad doživio. To se nije smjelo dogoditi, čak ako se gostioničar i njegova žena slože u pogledu njega. Zgrčen na bačvi, on je pritajeno promatrao oboje, dok gostioničarka u svojoj neobičnoj osjetljivosti, koju je K. već odavno uočio, iznenada ne kroči u stranu i — vjerojatno je s gostioničarem već razgovarala o drugim stvarima — uzviknu: »Kako me sada gleda! Potjeraj ga već jednom!« Međutim K., koristeći priliku i sada potpuno, gotovo do ravnodušnosti uvjeren da će ostati, reče: »Ja ne gledam tebe, nego tvoju haljinu.« »Zašto moju haljinu?« upita gostioničarka, uzbuđena. K. sleže ramenima. »Hajde!« doviknu ona gostioničaru. »On je pijan, propalica. Pusti ga neka se ispava!« i uz to još naredi Pepi, koja na njen poziv iskrsnu iz mraka, sva raščupana, umorna, držeći mlitavo u ruci jednu metlu, da mu dobaci jastučić.

Nastavak: Romani u nastavcima

Franc Kafka, Dvorac ( Glava osamnaesta)

i Dok je nasumce gledao unaokolo, K. u daljini primeti Friedu na jednom zavijutku hodnika. Ona se pravila kao da ga ne može prepoznati, tupo je gledala u njega, držeći u ruci poslužavnik s praznim posuđem. On reče poslužitelju, koji ga uopste nije slušao — što se više obraćalo poslužitelju, to je on izgledao rastreseniji — da će se odmah vratiti, i potrča prema Friedi. Kad stiže do nje, uhvati je za ramena, kao da je ponovno prisvaja, postavi nekoliko beznačajnih pitanja i pritom je ispitivački gledaše u oči kao da u njima nešto traži. Ali ona ne izmeni svoje kruto držanje, rastreseno poče razmeštati posuđe po poslužavniku i reče: »Sta ti hoćeš od mene? Idi tamo onima — pa da, ti znaš kako se zovu. Od njih baš sad i dolaziš, vidi se po tebi.« K. brzo okrenu razgovor. Taj razgovor s Friedom nije trebao početi tako iznenada, i to onim najgorim, najnepovoljnijim za njega. »Mislio sam da si ti u krčmi«, reče on. Frieda ga pogleda iznenađeno i rukom koja joj je bila slobodna pomilova ga po čelu i obrazima. Imao je utisak kao da je zaboravila kako on izgleda, pa je na taj način htela to ponovno doznati, a i njene oči imale su onaj zamagljen izraz kao da se s mukom prisećaju. »Opet sam primljena da vodim krčmu«, reče ona zatim polako, kao da to što kaže nije važno, ali govoreći ona samim tim vodi razgovor s K., a to je najvažnije. »Ovaj posao nije za mene, njega može obavljati svaka druga; svaka koja zna prostrti postelju i praviti ljubazno lice, i koja se ne boji nasrtaja gostiju, već ih naprotiv izaziva; svaka takva može biti sobarica. Ja sam, međutim, odmah ponovno primljena u krčmu, iako je onda nisam baš na vrlo častan način napustila; istina, sad imam zaštitu. Ali i gostioničar je bio sretan što imam zaštitu, pa mu je tako bilo lako opet me primiti. Šta više, morali su me nagovarati da se primim tog posla; kad pomislim na što me sve krčma podseća, onda ćeš to razumeti. Napokon, primila sam se. Ovde samo pomažem. Pepi je molila da je ne izlažemo sramoti da odmah mora napustiti krčmu, i tako smo joj ostavili rok od dvadeset i četiri sata, jer je ipak bila vredna i sve dobro vodila, koliko su to njene sposobnosti dopuštale.« »To je sve vrlo dobro uređeno«, reče K., »ali ti si jednom zbog mene napustila krčmu, a sad kad stojimo pred venčanjem, ti se opet u nju vraćaš?« »Neće biti venčanja«, reče Frieda. »Jer sam ti ja bio neveran?« upita K. Frieda kimnu glavom. »Slušaj, Friedo, molim te«, reče K., »o toj mojoj tobožnjoj neveri mi smo već često razgovarali i uvek si na kraju morala uvideti da je to neopravdano sumnjičenje. Otad se s moje strane ništa nije promenilo, sve je ostalo onako pošteno kao što je i bilo i kao što drukčije ne može niti biti. Dakle, moralo se nešto kod tebe promeniti, zahvaljujući došaptavanjima sa strane, ili tako nešto. Grešiš prema meni u svakom slučaju, jer vidi kako stoje stvari s tim dvema devojkama? Jedna, ona crnomanjasta — naprosto me je stid što se moram braniti tako do sitnica, ali ti me na to prisiljavaš — ta crnomanjasta, dakle, meni je ništa manje neugodna nego tebi. Kad god mogu ne biti blizu nje, ja to činim, uostalom, i ona sama to olakšava jer se drži vrlo povučeno.« »Zaista«, uzviknu Frieda, reči izleteše iz nje kao protiv njene volje. K. bi milo da je vidi tako promenjenu, ona je sad bila drukčija nego što je želela biti. »Samo ti možeš nju smatrati povučenom, nju besramniju od svih drugih ti nazivaš povučenom, i tako zaista i misliš, pošteno, ma koliko to izgledalo neverovatno, ti se ne pretvaraš, znam ja to. Gazdarica gostionice Kod mosta rekla je za tebe: ‘Ne mogu ga trpeti, ali ne mogu ga niti napustiti; nemoguće je svladati se pri pogledu na malo dete koje još ne ume dobro hodati, a istrčava napred, moraš ga prihvatiti’.« »Posluži se sad njenom poukom«, reče K. smejući se, »ali ona devojka — je li ona povučena ili bestidna, možemo to ostaviti po strani — ali ona me nimalo ne zanima.« »Ali zašto je onda nazivaš povučenom?« nije Frieda popuštala. To njeno zanimanje K. primi kao dobar znak.»Jesi li ti to sam iskusio, ili želiš time druge omalovažiti?« »Ni jedno ni drugo«, reče K., »jaje tako nazivam samo iz zahvalnosti, jer ona mi tako omogućuje da je ne gledam, i ja, makar morao i samo pokoji put s njom razgovarati, ne bih mogao pregoreti i ponovno ići tamo, a to bi bila velika šteta za mene, jer ja moram tamo ići zbog naše zajedničke budućnosti, kao što ti znaš. Zbog toga, eto, moram razgovarati i s onom drugom devojkom, koju, istina, cenim zbog njene marljivosti, uviđavnosti i nesebičnosti, ali za koju se ne može reći da je zavodljiva.« »Sluge misle drukčije«, reče Frieda. »Sluge misle drukčije i o mnogočemu drugom«, uzvrati K. »Hoćeš li ti zaključivati o mojoj neveri na temelju pohlepe raznih slugu?« Frieda je cutala i mirno dopusti da joj K. uzme poslužavnik iz ruke i stavi na pod i, uhvativši je ispod ruke, počne s njom polako šetati po uskom prostoru. »Ti ne znaš šta je vernost«, reče ona, braneći se malo od njegove blizine. »Kako se ti ponašaš s tim devojkama nije ono najvažnije, ali za mene je nepodnošljiva sramota da ti u tu porodicu uopste odlaziš i vraćaš se s mirisom njihove sobice na odelu. I ti trčiš iz škole ne rekavši ništa i ostaješ tamo kod njih do pola noći. I dopuštaš, kad dođu pitati za tebe, da te devojke tebe kriju, strasno kriju, posebno ona beskrajno povučena. Onda se šuljaš iz kuće tajnim putem, valjda da bi čuvao dobar glas tih devojaka, njihov dobar glas! Ne, bolje da ne razgovaramo više o tome!« »O tome ne, ali o nečem drugom, Friedo«, reče K. »Zbog čega moram tamo ići, to znaš. Meni nije lako, ali se moram svladavati. Ne bi mi to trebala praviti težim nego što jest. Danas sam mislio otići tamo samo na trenutak i raspitati se je li napokon stigao Barnabas, koji već odavno treba doneti jednu važnu poruku. On nije bio tamo, ali je morao stići svakog časa, kao što su mi tvrdili i kao što je i bilo verovtno. Da mi dolazi u školu, nisam hteo, da te njegova prisutnost ne bi vređala. Vreme je prolazilo, a on se, na žalost, nije vraćao. Došao je, međutim, neko drugi koga ja mrzim. Nisam hteo da me on uhodi i zato sam otišao kroz susedni vrt, ali nisam se hteo ni od njega kriti, nego sam mu zatim na ulici otvoreno prišao, i to, priznajem, s jednim vrlo vitkim štapom. To je, dakle, sve i o tome ne vredi dalje razgovarati, nego o nečem drugom. Kako,na primer, stoji s pomoćnicima, koje kad spomenem meni je isto onako odvratno kao tebi kad se spomene ona porodica? Uporedi svoje ponašanje prema njima s mojim ponašanjem prema onoj porodici. Ja razumem tvoju netrpeljivost prema toj porodici i slažem se s tobom. Ali ja idem njima zbog naše stvari i ponekad mi se čini da nisam pravedan prema njima, da ih iskorištavam. A kako stoji s tobom i pomoćnicima? Ti uopste nisi poricala da te oni gone, čak si priznala da te nešto vuče njima. Ja se nisam zbog toga ljutio na tebe, video sam da su se umešale snage kojima ti nisi dorasla, radovalo me je to što se ti barem koliko-toliko braniš, pomagao sam ti u tome, i samo što sam nekoliko sati propustio voditi računa, uzdajući se u tvoju vernost, a i u nadi da je kuća sigurno zaključana i pomoćnici konačno najureni — stalno sam ih podcenjivao, bojim se — dakle, samo što sam tih nekoliko sati propustio motriti, a onaj Jeremias, ako dobro pogledaš ne baš jako zdrav, uvenuli deran, imao je drskost doći na prozor — i, eto, samo zbog toga, Friedo, trebam te izgubiti, i slušati kako me ti dočekuješ s pozdravom: ‘Nema od venčanja ništa. Nisam li ja taj koji ima prava prekoravati, a ja to ne činim, usprkos svemu ne činim.« I njemu se ponovno učini da je dobro da Friedu zabavi nečim drugim, pa je zamoli da mu donese nešto za jelo, jer ništa nije jeo još od podneva. Očigledno ugodno dirnuta tom molbom, Frieda kimnu glavom i potrča doneti nešto, ali ne kroz hodnik na čijem je kraju K. mislio da se nalazi kuhinja, nego krenu bočnim hodnikom, dve-tri stepenice niže. Ona ubrzo donese tanjir s raznim kobasicama i bocu vina, ali to su očigledno bili ostaci nečijeg obroka, i da se to ne bi primetilo, ostaci su bili površno ponovno poredani, ali samo površno, na brzinu, čak je ostala i skinuta pokožica s kobasica, a boca je za dve trećine bila prazna. K. ipak ne reče ništa o tome i dobro navali jesti. »Bila si u kuhinji?« upita on. »Ne, u svojoj sobi«, odgovori ona, »imam sobu ovde dole.« »Trebala si me tamo odvesti«, reče K. »Sići ću dole da bih malo sedeo dok jedem.« »Doneću ti stolicu«, reče Frieda i već se uputi. »Hvala«, reče K. i zadrži je »niti ću ići u sobu, niti mi je više potrebna stolica.« Frieda prkosno zastade, duboko pognu glavu i ugrize se za usnu. »Pa da, on je dole«, reče ona. »Jesi li očekivao nešto drugo? On leži u mom krevetu, prehladio se vani, drhti, jedva je nešto okusio. Zapravo, sve je to tvoja krivica: da nisi oterao pomoćnike i da nisi trčao onima tamo, mi bismo sad mirno sedeli u školi. Samo si ti uništio našu sreću. Veruješ li da bi se Jeremias, da je još u službi, usudio mene zavoditi? Ako u to veruješ, onda uopste ne poznaješ ovdašnji red. On je hteo k meni, on se mučio, on me je vrebao, ali sve je to bila samo igra, kao što se igra gladan pas, ali se ipak ne usuđuje skočiti na sto. Isto tako i ja. Nešto me je vuklo njemu — s njim sam se igrala još kao dete — igrali smo se zajedno na padinama brega na kojem je dvorac, lepa su to bila vremena, ti me nikad nisi pitao o mojoj prošlosti. Ali sve to nije bilo važno dok je Jeremias bio kod tebe u službi, jer ja sam znala kakve su moje dužnosti kao tvoje buduće žene. A onda si ti oterao pomoćnike i još se hvalisao kao da si time učinio nešto meni za ljubav; istina, u neku ruku to je tačno. Sto se tiče Artura, tu si uspeo u svojoj nameri, ali samo privremeno, on je nežan, on nema onu Jeremiasovu strast koja ne preza ni od kakvih teškoća, uostalom, ti si ga udarom šake one noći — to je bio ujedno udarac na našu sreću — gotovo smrvio, on je morao bežati u dvorac da se žali, i sad ga nema, premda će se možda uskoro vratiti. Kad je u službi, on se boji ako njegov poslodavac i okom trepne, izvan službe, međutim, ne boji se ničeg. Došao je i uzeo me. Napuštena od tebe, ovladana od njega, starog prijatelja, ja se nisam mogla opirati. Nisam ja otvorila školska vrata, on je razbio prozor i izvukao me. Pobegli smo ovamo, gostioničar ga ceni, a i gostima je dobro došlo da imaju takvog sobnog konobara pa smo oboje primljeni; on ne stanuje kod mene, nego mi imamo zajedničku sobu.« »Ipak, uprkos svemu tome«, reče K., »ja ne žalim što sam najurio pomoćnike. Ako je to zaista bilo tako kako ti prikazuješ, ako je tvoja vernost bila uslovljena jedino službenom vezanošću pomoćnika, onda je dobro što je svemu kraj. Bračna sreća između dve zverke koje se povijaju samo pred knutom bila bi za mene suviše velika. Onda sam zahvalan i onoj porodici koja je nehotice pridonela da se mi raziđemo.« Oni su cuteći opet išli jedno pored drugog gore-dole, i uopste se nije primetilo tko je sad prvi počeo šetati. Frieda, sasvim uz K., bila je ljuta što je on nije ponovno uzeo pod ruku. »I onda je sve u redu«, nastavi K., »i mi bismo se mogli rastati, ti da ideš svome gospodinu Jeremiasu, koji je možda još prehlađen od stajanja u školskom vrtu i kojeg si ti, s obzirom na to, suviše dugo ostavila samog, a ja da odem sam u školu ili, budući da tamo nemam šta raditi bez tebe, na neko drugo mesto. Ako se ipak ustežem to učiniti, to je zato što imam jak razlog da pomalo sumnjam u to što ti pričaš. Ja o Jeremiasu imam suprotan utisak. Baš dok je bio u službi, on je trčao za tobom, i ja ne verujem da bi ga služba stalno sprečavala da te jednom ozbiljno ne napastuje. Međutim, otkad smatra da je prekinuo službu, on je drukčiji. Oprosti što ja to sebi objašnjavam na sledeći način: otkad ti više nisi zaručnica njegova šefa, više nisi ni privlačna za njega onako kao pre. Možeš ti biti njegova prijateljica još iz detinjstva, ali on — ja sam ga upoznao tek večeras iz jednog kratkog razgovora — nije po mojem mišljenju jako osetljiv na takve stvari. Ne znam po čemu tebi izgleda da je on strastven. Meni se pre čini da ume vrlo hladno umovati. On je od Galatera dobio zadatak koji nije možda najpovoljniji po mene, i on ga se trudi izvršiti, priznajem, s izvesnom službenom revnošću — koja ovde nije baš retka — a u njegov zadatak spada i to da nas dvoje razdvoji; on je to, naravno, pokušavao na razne načine, jedan je od njih bio i taj da te primamljuje svojim čeznutljivim uzdasima, a drugi — u tome mu je gostioničarka pomagala — da koješta priča o mojoj neveri; tek, on je uspeo u svom pothvatu, možda je tome pridonelo izvesno sećanje na Klamma koje ga okružuje, službu je, istina, izgubio, ali nekako baš u trenutku kad mu više i nije bila potrebna, jer sada bere plodove svog rada i izvlači tebe kroz prozor škole, ali time je njegov posao završen, službene revnosti nema više, on je umoran, više bi voleo da je na Arturovu mestu. Jer Artur se uopste ne žali, nego se hvali i dobiva nove naloge, ali neko ipak mora ovde ostati da prati daljnji razvoj stvari. Da se brine o tebi, to je za njega zasigurno prilično dosadna dužnost. O nekoj ljubavi prema tebi nema ni spomena, on mi je to otvoreno priznao, naravno uvažava te kao Klammovu ljubavnicu, i sigurno mu jako godi da se ugnezdi u tvojoj sobi i oseća kao mali Klamm, ali to je sve, ti za njega sada ne značiš ništa, to što te je ovde smestio samo je kao neki dodatak glavnom zadatku koji je već obavio. Da se ti ne bi uznemirila, i sam je ostao ovde, ali samo privremeno, dok ne stignu nove upute iz dvorca i dok se sasvim ne ohladi.« »Kako ga ti klevetaš!« uzviknu Frieda i skupi svoje male šake. »Klevećem?« reče K. »Ne, ne želim ga klevetati. Ali, možda, to je moguće. Možda nije sasvim objektivno to što sam o njemu rekao, možda se može i drukčije reći. Ali klevetati? Klevetanje bi imalo smisla samo kad bih se borio protiv tvoje ljubavi prema njemu. Kad bi to bilo potrebno i kad bi kleveta bila pogodno sredstvo, ja se ne bih ustručavao klevetati ga. Niko me zbog toga ne bi osuđivao. On preko svog naredbodavaca ima toliku prednost nada mnom da mi se ne može zameriti ako se ja, prepušten sam sebi, poslužim malo i klevetom. To bi bilo relativno nevino i, na kraju krajeva, nemoćno sredstvo obrane. Prema tome, nemoj stezati šake.« I on uze Friedinu ruku u svoju; Frieda ju je htela izvući, ali smejući se i bez velikog upinjanja. »Ali meni nisu potrebne klevete«, nastavi K., »jer ti njega ne voliš, čini ti se samo tako, i bićeš mi zahvalna kad te razuverim. Vidiš, kad bi te neko hteo od mene oteti, bez sile ali najpromišljenije planirano, onda bi to morao učiniti služeći se obojicom pomoćnika: naizgled dobri, detinjasti, veseli neodgovorni mladići, doleteli ovamo iz dvorca, uz to malo sećanja na zajedničko detinjstvo, sve je to već vrlo sklono za pobuđivanje ljubavi, osobito kad sam ja takoreći suprotnost svemu tome, a osim toga stalno trčim za poslovima koji tebi nisu sasvim razumljivi, koji tebe ljute, a mene dovode u vezu sa svetom koji ti mrziš, i nešto od toga, uz ovu moju nevinost, pogađa i mene. U celini to je sve samo zlonamerno, premda vrlo vešto, iskorištavanje nezgoda naše veze. Svaka ovakva veza ima svoje nezgode, posebno naša, mi smo iz dva sasvim različita sveta i, otkad se poznajemo, život svakog od nas pošao je sasvim novim putem, mi se još osećamo nesigurni, sve je još previše novo. Ne govorim ja o sebi, to nije važno, ja sam zapravo stalno u dobitku otkad si me ti prvi put pogledala, a naviknuti se na dobit nije odviše teško. Ali ti, i kad ostavimo sve drugo po strani, ti si otrgnuta od Klamma; šta to znači, ja ne mogu tačno oceniti, ali i ja počinjem polako shvatati: teturaš kao izgubljena, ne umeš se snaći i, iako sam te ja spreman uvek prihvatiti, ipak nisam uvek prisutan, a i kad sam prisutan, tebe ponekad obuzimaju sanjarije, ili si pod uticajem nečeg životnijeg, gostioničarke na primer; ukratko, bilo je dana kad si odvraćala oči od mene, sebe prenosila u neku polustvarnost, siroto dete, i u takvim danima trebalo je samo pred tvoje oči staviti pogodne ljude pa da se izgubiš, da podlegneš varci, kao da je ono što je predstavljalo samo trenutke priviđenja, stare uspomene, zapravo tvoj negdašnji život koji je prošao i prolazi sve više, da je sve to tvoj sadašnji stvarni život. Zabluda, Friedo, ništa drugo nego, pravilno gledano, poslednja odvratna smetnja našem potpunom sjedinjavanju. Dođi k sebi, priberi se; ako si i mislila da je pomoćnike poslao Klamma to apsolutno nije tačno, poslao ih je Galater —- i ako su te oni pomoću te varke uspeli opčiniti tako da si ti čak u njihovim prljavštinama i svinjarijama mislila da vidiš tragove Klamma —- otprilike kao što neko misli da u balezi vidi izgubljeni dragi kamen, premda ga tamo uopste ne može naći čak i kad bi tamo zaista bio — dok su, zapravo, oni samo derani onog istog soja kao i sluge u staji, samo što nemaju njihovo zdravlje, oštar zrak ih čini malo bolešljivima, i tera ih u postelju koju oni, istina, umeju izabrati s lukavošću pravih slugu.« Frieda je glavu naslonila na rame K. i njene ruke stalno su se otvarale i sklapale. »Da smo samo«, poče Frieda polako, mirno, gotovo s udobnošću, kao da zna da joj ostaje još samo vrlo malo vremena za odmaranje na ramenu K., ali želi do kraja u tome uživati, »da smo samo još one noći otišli odavde, bili bismo sad negdje u sigurnosti, uvek zajedno, tvoja ruka uvek blizu moje daje mogu dohvatiti; kako je meni potrebna tvoja blizina, kako se otkad te poznajem osećam napuštena bez tvoje blizine, veruj mi, tvoja blizina je jedini san koji ja sanjam, drugih nemam.« Onda neko viknu iz bočnog hodnika; to je bio Jeremias, stajao je na najnižoj stepenici, bio je samo u košulji, ali ogrnut jednim Friedinim šalom. Dok je tako stajao tamo, raščupane kose, s tankom bradicom koja je izgledala kao pokisla, umornih, preklinjućih očiju, prekorno razrogačenih, mrka lica, s obrazima koji su pocrveneli, ali kao da su napravljeni od odviše mlitavog mesa, golih nogu koje toliko drhte od hladnoće da se s njima zajedno tresu i duge rese na šalu — on je izgledao kao bolesnik koji je pobegao iz bolnice i o kojem ništa drugo ne smete misliti nego kako će opet biti smešten u postelju. Tako je to shvatila i Frieda, ona se odvoji od K. i odmah se nađe dolje pokraj Jeremiasa. Njena blizina, brižnost kojom ga je bolje uvila u šal, žurba kojom ga je htela ugurati natrag u sobu, sve to izgledalo je kao da već deluje ozdravljujuće na pomoćnika. On se ponašao kao da je tek sad primetio K. »Gle gospodina geometra«, reče on i Friedu, koja nije htela dopustiti razgovor, potapša po obrazima da bi je odobrovoljio. »Oprostite što smetam, ali za ispriku mi može poslužiti to što se ne osećam nimalo dobro. Čini mi se da imam groznicu, moram piti čaj i preznojiti se. Prokleta ograda u školskom vrtu, dugo je još neću zaboraviti, a uz to još, iako već prehlađen, morao sam lutati po noći. Čovek i ne primećujući žrtvuje svoje zdravlje stvarima koje to zaista ne zaslužuju. A vi, gospodine, nemojte se zbog mene ustručavati, dođite nama u sobu, učinite posetu bolesniku i recite pritom lepo Friedi što još imate reći. Kad se razilaze dvoje koji su nenavikli jedno na drugo, onda naravno imaju u poslednjem trenutku toliko mnogo jedno drugom reći da treći, koji leži u krevetu i čeka na obećani čaj, uopste nije u stanju ma što razumeti. Ali dođite samo, ja ću biti sasvim miran.« »Dosta, dosta«, reče Frieda, vukući ga za ruku. »On ima groznicu i ne zna što govori. A ti, K., nemoj dolaziti, ja te molim. To je moja i Jeremiasova soba, zapravo samo moja soba, i ja ti zabranjujem da u nju ulaziš. Ti me, K., progoniš, ah, zašto me progoniš! Ja se nikad, nikad neću vratiti tebi, jeza me obuzme kad pomislim na tu mogućnost. Idi svojim devojkama; one, kao što su mi pričali, samo u košuljama sede uz tebe na klupi pokraj peći, i kad te neko dođe odvesti, one reže na njega. Ti se kod njih svakako osećaš kao kod kuće, kad te tamo toliko vuče. Ja sam te uvek odvraćala od toga da odlaziš tamo, bez uspeha, istina, ali stalno odvraćala, to je sada prošlo, ti si slobodan. Čeka te lep život, zbog one jedne možda ćeš se morati malo tući sa slugama, a što se tiče one druge, niko ti pod milim bogom neće na njoj pozavideti. Tvoja sprega ima unapred osiguran blagoslov. Ništa nemoj poricati, ti si naravno u stanju sve opovrgnuti, ali ipak na kraju ništa nije opovrgnuto. Zamisli, Jeremias, on sve opovrgava!« Kimajući glavom i smejući se, oboje potvrdiše da su se razumeli. »Ali«, nastavi Frieda, »pretpostavimo da on sve zaista i opovrgne, što je time postignuto, što se to mene tiče? Ma što se tamo kod onih događalo, to je potpuno njihova i njegova stvar, ne moja. Moja stvar je da tebe njegujem, dok opet ne budeš zdrav, kao što si bio pre nego što te je K. zbog mene mučio.« »Dakle, vi zaista ne želite doći?« reče Jeremias, ali sad ga Frieda zaista odvuče u sobu i uopste ne pogleda K. Dole su se videla jedna mala vrata, još manja od ovih ovde u hodniku — ne samo Jeremias, nego se i Frieda morala pognuti prolazeći kroz njih — izgledalo je da je tamo svetlo i toplo; čulo se još neko vreme šaptanje, sigurno je Frieda tepanjem nagovarala Jeremiasa da legne u postelju, a onda su se vrata zatvorila.

Tek sada K. primeti kako se u hodniku sve utišalo, i ne samo ovde, u ovom delu hodnika u kojem je on bio s Friedom i koji je, čini se, pripadao ekonomatu, nego i u dugačkom hodniku sa sobama u kojima je do malopre bilo tako živo. To znači, dakle, da su gospoda ipak napokon zaspala. I K. je bio vrlo umoran, valjda se zbog umora nije branio od Jeremiasa kako bi trebalo. Možda bi bilo pametnije ugledati se na Jeremiasa, koji je svoj nazeb očito preuveličavao — njegov žalostan izgled nije posledica nazeba, nego mu je urođen, i nikakav lekoviti čaj ne može ga odstraniti — sasvim se ugledati na Jeremiasa, otvoreno pokazati zaista veliki zamor, skljokati se tu u hodniku, što već po sebi mora biti ugodno, odremati malo, a možda će biti i malo negovanja. Samo je pitanje bi li sve ispalo tako povoljno kao u Jeremiasovu slučaju, jer u ovom takmicenju za samilost Jeremias bi sigurno, i verovatno s pravom, bio pobednik, kao uostalom i u svakoj drugoj borbi. K. je bio toliko umoran da je mislio i na to kako bi bilo da pokuša ući u jednu od ovih soba, od kojih su neke sigurno bile prazne, i dobro se ispavati u nekom lepom krevetu. To bi mu, prema njegovom mišljenju, moglo pružiti naknadu za mnogo šta. A imao je pri ruci i jedan napitak za uspavljivanje. Na poslužavniku, koji je Frieda ostavila na podu, bila je jedna bočica s rumom. K. nije žalio truda da se vrati i da je ispije.

Sad se barem osećao dovoljno krepak da može stupiti pred Erlangera. Tražio je vrata Erlangerove sobe, ali kako poslužitelj i Gerstacker nisu više bili tu, a sva su vrata bila ista, on ih nije mogao pronaći. Pa ipak, činilo mu se da se može otprilike setiti na kojem su se mestu hodnika nalazila vrata i on odluči otvoriti jedna koja su, mislio je, verovatno ona koja je tražio. Pothvat nije bio posebno opasan; ako je to Erlangerova soba, onda će ga ovaj tu i primiti, ako je soba nekog drugog, naći će mogućnosti da se ispriča i iziđe, a ako gost spava, što je najverovatnije, onda njegova poseta uopste neće biti primećena; zlo bi bilo samo ako je soba prazna, jer onda se K. sigurno ne bi mogao odupreti iskušenju da legne u krevet i beskrajno spava. On još jednom preleti pogledom hodnik uzduž i popreko; hoće li ipak neko naići i pružiti mu obavesti koje će smeli pothvat učiniti nepotrebnim? Ali dugački hodnik bio je prazan i vladala je tišina. Onda K. osluhnu na vratima; ni ovde, čini se, nije bilo nikog. On zakuca tako polako da se neko ko spava ne može probuditi, i budući da se ni sada ništa ne dogodi, najpažljivije otvori vrata. Međutim, dočeka ga jedan laki uzvik.

To je bila mala soba, više od polovine ispunjena širokim krevetom, s električnom lampom koja je gorela na noćnom stoliću, pokraj kojeg je ležala putnička torba. U krevetu, sasvim zavučen pod pokrivače, neko se nemirno micao i šaputao kroz otvor između pokrivača i plahte: »ko je to?« K. nije mogao sad naglo izići, nezadovoljno je gledao udobni, ali na žalost zauzeti krevet, seti se zatim da je upitan i reče svoje ime. Izgledalo je da je ime ostavilo dobar utisak, čovek u krevetu zadiže malo pokrivač s lica, ali plašljivo spreman da se odmah opet sasvim pokrije ako u sobi nešto nije u redu. Ali onda bez razmišljanja odbaci pokrivač i sede. Erlanger to svakako nije bio. To je bio jedan omanji, prilično punačak gospodin, čije je lice istina predstavljalo proturečje utoliko što su obrazi bili punački kao u deteta i oči detinjasto vedre, dok visoko čelo, šiljasti nos, tanka usta, koja kao da su jedva držala usne sklopljene, i brada koje gotovo i nije bilo nimalo nisu izgledali kao u deteta, nego su, naprotiv, odavali zrelu misaonost. To je nesumnjivo bilo zadovoljstvo svim tim, zadovoljstvo samim sobom što mu je očuvalo tako vidljiv ostatak zdravog detinjstva. — »Poznajete li Friedricha?« upita on. K. reče da ne poznaje. »Ali on poznaje vas«, reče gospodin, smešeći se. K. kimnu glavom, uvek se nađu ljudi koji njega poznaju, to je šta više jedna od glavnih teškoća na njegovom putu. »Ja sam njegov sekretar«, reče gospodin, »zovem se Biirgel.« »Oprostite«, reče K. i uhvati se za kvaku, »ja sam, nažalost, pogrešno ušao na vaša vrata. Naime, ja sam pozvan kod sekretara Erlangera.« »Šteta«, reče Biirgel, »ne mislim reći da je šteta što ste pozvani kod nekog drugog, nego što ste pogrešili vrata. Zapravo, ja kad se jednom probudim, nikako više ne mogu zaspati. Ali to vas ne treba žalostiti, to je moja licna nesreća. Zašto se ovde vrata ne mogu zaključati? To svakako ima svoj razlog. Kao što kaže ona stara poslovica, vrata koja vode sekretaru moraju uvek biti otvorena. Ali, naravno, ni to ne može biti shvaćeno tako doslovno.« Biirgel je pitajući vedro gledao u K.; uprkos svome jadanju, izgledao je vrlo dobro ispavan i odmoran; verovatno tako umoran, kao što je K. sada, Biirgei nikada nije bio. »Kamo ćete sada ići?« upita Biirgel. »Četiri su sata. Kome god odete, moraćete ga buditi, a nije svako naviknut na smetnje kao ja, neće to svako primiti tako mirno, sekretari su nervozan svet. Dakle, ostanite još koji trenutak ovde, u pet sati počinje ustajanje, onda ćete se najbolje moći odazvati pozivu. Dakle, pustite, molim vas, napokon tu kvaku i sednite negde, istina ovde nema mnogo mesta, biće najbolje ako sednete ovde na rub kreveta. Vi se sigurno čudite što nemam ovde ni stolicu ni sto? Da, ali ja sam mogao birati ili sobu s potpunim nameštajem koja ima samo uzak hotelski krevet, ili sobu s ovim velikim krevetom i, osim umiovaonika, ni s čim drugim. Ja sam izabrao veliki krevet; u spavaćoj sobi krevet je ipak najvažnija stvar! Ali, za onoga ko se samo može ispružiti i dobro spavati, ovaj krevet je zaista divan. Ali i meni, koji sam stalno umoran, on je dobrodošao, iako ne mogu spavati, u njemu provodim najveći deo dana, u njemu obavljam svu prepisku i prijeme stranaka, i ide vrlo dobro. Pozvani, istina, nemaju gde sesti, ali to oni prebole, i njima je ugodnije kad stoje — a i onaj koji ih saslušava oseća se dobro — nego da udobno sede, a da se onaj kojem su došli na njih izderava. Mogu ponuditi samo ovo mesto na rubu kreveta, ali ono nije službeno i određeno je samo za noćne razgovore. No, što ste se tako ucutali, gospodine geometre?« »Jako sam umoran«, reče K., koji je na učinjenu ponudu grubo i bez ikakva ustručavanja seo na krevet i naslonio se. »Naravno«, reče Biirgel, »ovde je svako umoran. Na primer, to nije mali posao, koji sam obavio juče, a i danas već. Da sada zaspim, potpuno je isključeno, ali ako se ipak dogodi to što je naverovatnije i ja ipak zaspim dok ste vi još tu, onda, molim vas, budite mirni i ne otvarajte vrata. Ali, ne bojte se, ja neću zaspati, a u najboljem slučaju samo na nekoliko minuta. Naime, sa mnom je to tako, valjda i zato što sam naviknut na stalan dodir sa strankama, ja najlakše zaspim kad imam društvo.« »Molim vas, samo spavajte, gospodine sekretare«, reče K., obradovan tim nagoveštajem, »i ja ću onda malo prileći, ako mi dopustite. « »Ne, ne«, opet se smejao Biirgel, »da zaspim na vašu ponudu, to na žalost ne mogu, tek mi se tokom razgovora može pružiti prilika, razgovor me najpre uspava. Da, u našem poslu stradaju živci. Na primer, ja sam sekretae za vezu. Vi ne znate šta je to? Dakle, ja održavam najčvršću vezu«, pritom on živahno protrlja ruke, nehotice otkrivajući svoje zadovoljstvo, »između Friedricha i sela, vezu između njegovih sekretara u dvorcu i sekretara u selu; mahom sam u selu, ali ne stalno; svakog trenutka moram biti spreman voziti u dvorac. Vi vidite ovu putničku torbu, nemiran je to život, nije za svakog. S druge strane, tačno je da se ne mogu više odreći ove vrste posla, svaki drugi posao izgleda mi prazan. A kako je sa vasim poslom?« »Ja taj posao ne obavljam, nisam zaposlen kao geometar«, reče K.; on je teško mogao usmeriti misli na razgovor, jedino je čekao da Biirgel zaspi, ali i to je činio samo iz nekog osećaja dužnosti prema samom sebi, jer u biti je verovao da je trenutak kad će Biirgel zaspati još beskrajno daleko. »To je neverovatno«, reče Biirgel, živo vrteći glavom i ispod pokrivača izvuče jednu beležnicu da nešto pribeleži. »Vi ste geometar, a nemate posao geometra.« K. apatično kimnu glavom, on je levu ruku ispružio po ogradi od kreveta i položio glavu na nju; pokušavao se na razne načine udobno smestiti, taj položaj izgledao je ugodniji od svih drugih, i sada je mogao malo bolje paziti na ono što je Biirgel govorio. »Ja sam spreman ovu stvar dalje terati«, nastavi Biirgel. »Kod nas stvari ipak ne stoje tako da se jedna stručna snaga sme ostavljati neiskorištena. A i vas to zasigurno vređa; pada li vam to teško?« »Teško mi pada«, reče K. polako i nasmeja se u sebi, jer baš sada to mu nije padalo nimalo teško. Isto tako i Biirgelova ponuda ne ostavi veliki utisak na njega. Ona je bila sasvim neozbiljna. Ne znajući ništa o okolnostima pod kojima je došlo do njegova pozivanja, o teškoćama koje su ga čekale u opstini i u dvorcu, o zapletima koji su za vreme njegovog boravka ovde nastali ili prete da nastanu; nemajući ni pojma o svemu tome, šta više ne pokazujući da makar samo i naslućuje, što bi od sekretara trebalo bez daljnjeg očekivati — on, Biirgel, nudi se da tu stvar dovede u red, naprosto kao iz rukava, samo pomoću njegove male beležnice. »Reklo bi se da ste vi već imali poneko razočaranje«, reče Biirgel i pokaza time da on ipak ima izvesno znanje o ljudima kao što je K. Uopste, još otkad je stupio u sobu, s vremena na vreme govorio je sebi da ne treba podcenjivati Biirgela, ali u stanju u kojem je bio bilo je teško ma o čemu drugom pravilno suditi osim o vlastitom umoru. »Ne«,reče Biirgel, kao da čita misao K. i pun obzira prema njemu želi ga poštedeti napora da tu misao izražava, »ne treba dopustiti da vas razočaranja preplaše. Ovde je izgleda mnogošto tako podešeno da uliva strah, i kad početnik dođe ovamo, onda mu smetnje izgledaju potpuno nepremostive. Ja se neću upuštati u to kako je to uistinu, možda taj utisak zaista odgovara stvarnosti; zbog mognpoložaja meni nedostaje potrebno odstojanje da bih to mogao utvrditi, ali imajte u vidu da se ponekad ipak jave prilike koje su malo u saglasnosti s opstim stanjem, prilike u kojima jedna reč, jedan pogled, jedan znak poverenja mogu više postići nego kroz celi život ulagani napori koji izmožde čoveka. To je tako, u to nema sumnje. Istina, te prilike ipak su utoliko u saglasnosti s opstim stanjem što uvek ostaju neiskorištene. Ali zašto ostaju neiskorištene? — uvek se pitam.« K. nije znao odgovori­ ti; istina, on je primetio da se to što Biirgel govori verovatno njega jako tiče, ali on je sad bio protiv svega što se njega tiče; on samo pomakne glavu malo ustranu, kao da otvara put Biirgelovim pitanjima da prođu i da ga više ne diraju. »To je«, nastavi Biirgel, pritom raširi ruke i zevnu, što je bilo u čudnoj suprotnosti s ozbiljnošću njegovih reči, »to je stalna žalba sekretara: da su prisiljeni saslušanja u selu najvećim delom obavljati noću. Ali zašto se oni žale zbog toga? Sto je to odviše naporno za njih? Sta bi više voleli, noć posvetiti spavanju? Ne, zbog toga se oni sigurno ne žale. Istina, ima i među sekretarims onih koji su vredni i onih koji su manje vredni, kao i svuda. Ali na preveliki napor niko se od njih ne žali, najmanje javno. U tom pogledu mi ne pravimo razliku između običnog vremena i radnog vremena. To mi ne radimo. Sto onda sekretaru imaju protiv noćnih saslušanja? Da nije iz obzira prema strankama? Ne, ne, nije ni to. Prema strankama sekretari su bezobzirni, ali nimalo bezobzirniji nego prema samima sebi, nego bezobzirni tačno toliko. Zapravo ta bezobzirnost nije ništa drugo do hladno obavljanje i ispunjavanje službenih dužnosti, najveća obzirnost u stvari koju stranke mogu poželeti. U osnovi — istina, površni promatrač to neće primetiti — to se u potpunosti uviđa i priznaje; na primer, u ovom slučaju baš su strankama dobrodošla noćna saslušanja, protiv njih se uopste ne prave načelni prigovori. Otkud dakle to negodovanje sekretara?« K. ni to nije znao, on jedva da je nešto znao, nije čak ni razumeo traži li Biirgel odgovor ozbiljno ili samo onako. »Kad bi me ti samo pustio da legnem u taj krevet«, mislio je on, »ja bih ti sutra u podne ili još bolje sutra uveče rado odgovorio na sva tvoja pitanja.« Ali Biirgel kao da nije obraćao pažnju na njega, suviše je bio obuzet pitanjem koje je sam sebi postavio: »Koliko ja znam i koliko sam sam iskusio, protiv noćnih saslušanja sekretari imaju otprilike sledeće prigovore: noć je zbog toga manje pogodna za primanje i vođenje razgovora sa strankama što je noću teško, ako ne i nemoguće, očuvati u potpunosti službeni karakter tih primanja. Nisu u pitanju samo vanjski vidovi, forme se mogu, naravno, i po noći, ako se želi, isto onako strogo održavati kao i po danu. Dakle, to nije to, zbog toga ne trpi službeni karakter u noći. Ali i nevoljno postoji sklonost da se u noći stvari ocenjuju s jednog više privatnog stajališta, gledišta stranaka dobivaju veću važnost nego što im pripada, u obzir se ne uzimaju druge okolnosti u vezi s položajem stranaka, njihove muke i brige, olabavljuju se nužne ograde koje postoje između stranaka i činovnika, ma koliko one izvana izgledale besprekorne i, gde bi inače bila reč, kao što i priliči, samo o postavljanju pitanja i davanju odgovora, ponekad se izvrši čudna i potpuno neprilična uloga među osobama. Tako barem pričaju sekretari, dakle u svakom slučaju ljudi koji su za takve stvari obdareni izvanredno finim osećajem. Ali čak i oni — o tome se već često govorilo u našim redovima — malo primećuju to nepovoljno delovanje noćnih saslušanja: naprotiv, oni se unapred trude da im se odupru i na kraju veruju da su u tome pogledu postigli dobre rezultate. Ali kad se kasnije čitaju njihovi zapisnici, čovek se čudi očiglednim slabostima koje oni sadrže. I to su te greške koje je barem našim propisima nemoguće ispraviti uobičajenim kratkim putem, a koje se uvek sastoje u tome što stranke izvlače za sebe dobiti koje su samo upola opravdane. Te greške će jednom, nema sumnje, ispraviti neka kontrolna vlast, ali time će samo pravo biti zadovoljeno; onoj stranci neće se time naškoditi. Zar onda pod takvim okolnostima žalbe sekretara nisu sasvim opravdane?« K. je već proveo u dremuckanju nekoliko trenutaka, i sad je opet bio ometen. »Čemu sve to, čemu?« pitao se on i ispod spuštenih trepavica promatrao Burgela ne kao činovnika koji s njim diskutuje o teškim pitanjima, nego samo kao nešto što ga ometa u spavanju i čiji smisao ma u kojem drugom pogledu on nije u stanju shvatiti. Biirgel, međutim, sasvim predan svojim mislima, smeškao se kao da mu je pošlo za rukom zavesti malo K., ali je odlučio odmah ga izvesti na pravi put. »Dakle«, reče on, »te žalbe ne mogu se ipak bez daljnjeg smatrati sasvim opravdanima. Noćna saslušanja, doduše, nisu nigde propisana, prema tome ne krši se nikakav propis ako ih se pokušava izbeći, ali razne okolnosti, preopterećenost poslovima, način poslovanja činovnika, teškoće u zamenama, propis po kojem se stranke moraju saslušati tek posle potpunog dovršenja ostale istrage, ali tada odmah, sve to i mnogošto drugo učinilo je noćna saslušanja neizbežnom potrebom. Prema tome, ako su ona postala nužnost — kao što ja kažem — onda je to ipak, barem posredno, rezultat propisa, i gunđati protiv postojanja noćnih saslušanja, to gotovo znači — ja, naravno, malo preterujem, ali kao preteranost mogu i reći — znači gotovo gunđati čak i protiv samih propisa. S druge strane, sekretarima je dopušteno da se u granicama propisa osiguraju što bolje mogu protiv noćnih saslušanja i njihovih samo prividnih nezgoda. To oni i čine, i to u najvećoj meri. Oni se upuštaju u raspravljanje samo onih predmeta kojih se, prema svemu sudeći, malo treba bojati; ispituju sebe detaljno pre nego što raspravljanje počne i, ako ishod tog ispitivanja to traži, otkazuju još u poslednjem trenutku sva saslušanja; jačaju sebe time što stranku po deset puta pozivaju pre nego što je saslušaju; rado pristaju da ih zastupaju kolege koji nisu nadležni za dotični slučaj i zato ga mogu raspravljati s većom lakoćom; rasprave određuju za početak ili kraj noći i tako izbegavaju sate usred noći; takvih mera ima još mnogo, sekretari ne podležu lako teškoćama, oni su isto toliko uporni koliko su i osetljivi.« K. je spavao; to istina nije bio pravi san, on je čuo Biirgelove reči možda i bolje nego dok je bio budan, ali je potpuno klonuo od umora. Reč po reč udarala je u njegovo uho, svesnosti koja mu je dosađivala nije više bilo, osećao se slobodan, nije više Biirgel držao njega, nego je on pipkao Burgela; on, istina, još nije bio utonuo u dubinu sna, ali je već bio u nju zaronio. Niko ga više neće odatle otrgnuti. I činilo mu se kao da je time izvojevao neku veliku pobedu, i već je tu bilo i društvo da pobedu proslavi, i on ili neko drugi bio je podigao čašu šampanjca u čast te pobede. A kako bi svi znali o čemu je zapravo reč, borba i pobeda ponovljene su još jednom, ili možda to i nije ponavljanje, nego se borba stvarno sada tek vodi, a samo je pobeda pre slavljena, i nije propušteno da se proslavi, jer je srećom ishod borbe unapred bio izvestan. Jednog sekretara, golog, sasvim sličnog kipu nekoga grčkog boga, K. je u borbi dobro pritegnuo. Izgledalo je vrlo komično, i K. se u snu slatko smejao kad bi sekretar, prestrašen njegovim napadima, napuštao svoju gordu pozu i svoju uzdignutu i stisnutu šaku morao brzo upotrebljavati da bi pokrio svoju golotinju, ali je pritom ipak stalno kasnio. Borba nije dugo trajala: K. je napredovao korak po korak, a to su bili vrlo krupni koraci. Je li to uopste bila borba? Ozbiljnog otpora nije bilo; tu i tamo čulo se samo sekretarivo cičanje. Taj grčki bog cičao je kao devojka koju škakljaju. Napokon ga je nestalo, K. je ostao sam u velikom prostoru, okretao se, borbeno raspoložen, i tražio protivnika, ali tu više nikog nije bilo, rasturilo se i društvo, samo je na zemlji ležala razbijena čaša za šampanjac. K. je potpuno zdrobi. Međutim, krhotine su ga ubadale, i tako se on ipak, trzajući se, opet probudi i bilo mu je zlo kao probuđenom detetu. Ipak, pri pogledu na Burgelove razdrljene grudi, kroz glavu mu sinu misao koju je vukao iz sna: »Evo tu ovde tvoga grčkog boga! Svući ga s jastuka!« »Međutim, postoji«, reče Biirgel, zamišljeno upirući pogled u tavanicu kao da u sećanju traži primere za potvrdu onog što kaže, ali ih ne može naći, »postoji, ipak, uza sve mere opreza, mogućnost da stranke iskoriste za sebe tu noćnu slabost sekretara-uvek pod pretpostavkom, naravno, da je to slabost. Istina, jedna vrlo retka mogućnost ili, bolje reći, mogućnost koja se gotovo nikad ne javlja. Ona se sastoji u tome da usred noći dođe nepozvana stranka. Vi se svakako čudite što se to toliko retko događa, iako izgleda tako jednostavno. Naravno, vi niste upoznati s našim prilikama. Pa ipak, trebali ste i vi već uočiti savršenost službene organizacije. Ta savršenost čini da svaki koji ima neku predstavku ili iz bilo kojih razloga treba o nečemu biti saslušan dobiva poziv odmah, neodgodivo, mahom pre nego što je i sam stigao shvatiti stvar, pa čak i pre nego što za nju dozna. Ovaj put on još neće biti saslušan, uglavnom neće, stvar obično tada još nije zrela, ali on već ima poziv, prema tome ne može doći nepozvan, može samo doći u nezgodno vreme, dobro, ali onda će mu biu skrenuta pažnja na dan i sat koji stoje u pozivu, a kad ponovno dode u pravo vreme, po pravilu će biti opet vraćen, to više ne predstavlja nikakvu teškoću. Poziv u rukama stranke i zabeleška u aktima, to su za sekretare njihovo odbrambeno oružje, istina ne uvek dovoljno, ali ipak jako. Naravno, ovo se odnosi samo na sekretare koji je neposredno nadležan za dotičnu stvar; upustiti se neočekivano noću u druge stvari, stoji ipak svakom otvoreno. Ali malo ko će to činiti, to je besmisleno. Pre svega, to bi ogorčilo nadležnog sekretara; mi sekretari sigurno nismo međusobno ljubomorni što se tiče rada, svaki nosi na leđima jedan visoko odmeren i bez sitničarenja navaljen teret poslova, ali kad su u pitanju stranke, ne smeemo dopustiti nikakvo mešanje u nadležnost. Poneki su već izgubili svoje parnice zato što su verovali da se mogu izvući kod nenadležnih mesta kad naiđu na teškoće kod nadležnih. Takvi pokušaji moraju završiti neuspehom i zbog toga što jedan nenadležni sekretar, iako je noću neotporan i voljan pomoći, ipak baš zbog svoje nenadležnosti ne može učiniti ništa više nego bilo koji advokat, odnosno zapravo još mnogo manje, jer njemu nedostaje — čak i kad bi mogao nešto učiniti, jer on bolje poznaje tajne puteve zakona i prava nego sva ta advokatska gospoda — njemu jednostavno nedostaje vremena za stvari koje nisu u njegovoj nadležnosti; on ne može njima nijedan trenutak posvetiti. Ko će onda pri takvim izgledima provoditi svoje noći tražeći nenadležne sekretare? Uostalom, i stranke su prezauzete kad uz svoje redovne dužnosti trebaju još odgovarati pozivima i uputama nadležnih mesta. Naravno, ‘prezauzetost’ u smislu koji vredi za stranke, ne ‘prezauzetost’ u smislu koji vredi za sekretare.« K. je potvrđivao glavom smešeći se, sada je verovao da sve tačno razume, istina ne zato što se njega ticalo, nego zato što je bio siguran da će ubrzo potpuno zaspati, i to ovaj put bez sna i bez smetnji; između nadležnih sekretara na jednoj strani i nenadležnih na drugoj, a lice u lice s masom prezauzetih stranaka, on će utonuti u dubok san i na taj način umaknuti svima. Na Biirgelov tihi samozadovoljni glas, koji je on očigledno usmerio na to da ga uspava, samo bez uspeha, K. se međutim bio toliko navikao da ga je taj glas više uspavljivao nego što mu je smetao. »Klepetaj, klepetaj, vodenico«, mislio je on, »u moju korist klepetaš.« »Dakle, gde je«, nastavi Biirgel, igrajući se s dva prsta po donjoj usni, raširenih očiju i ispružena vrata kao da se posle napornog putovanja približava jednom divnom vidiku, »gde je, dakle, ona spomenuta, retka mogućnost koja se gotovo nikad ne javlja? Tajna se krije u propisima o nadležnosti. tu stala Naime, nije, niti kod ijedne velike žive orga­ nizacije može biti, da je za jednu stvar nadležan samo jedan određeni tajnik. Zapravo je tako da jedan ima glavnu nadležnost, ali i mnogi drugi imaju poneki dio, istina, manje važne nadležnosti. Tko bi mogao sam, ma bio i najveći radnik, držati na svom pisaćem stolu skupljene sve konce i najmanjeg slučaja? Čak i ono što sam rekao o glavnoj nadležnosti, mnogo je rečeno. Zar i najmanja nadležnost nije već cijela nadležnost? Ne odlučuje li i ovdje revnost kojom se stvar vodi? I zar ona nije uvijek ista, uvijek tu u punoj mjeri? Među tajnicima mogu postojati razlike u svemu, i takvih razlika ima bezbroj, ali ne i u revnosti. Nitko od njih neće štedjeti sebe kad mu bude stavljeno u dužnost da se pozabavi slučajem za koji je on makar i najmanje nadležan. Pre­ ma svemu vanjskom, naravno, treba postojati redovna mogućnost za raspravljanje slučaja, i tako pred stranke istupa jedan određeni tajnik na kojeg su one službeno upućene. Ali to čak i ne mora biti onaj koji ima glavnu nadležnost, to je stvar koju odlučuje organi­ zacija prema svojim trenutačnim potrebama. Tako je stvarno stanje. I sada, gospodine zemljomjere, pretpostavite sebi samo mogućnost da jedna stranka, na neki način, usprkos vama već izloženim i uglavnom sasvim dovoljnim mjerama opreza, ipak usred noći iznenadi jednog tajnika koji je barem donekle nadležan za dotičnu stvar? Svakako niste dolazili na pomisao o jednoj takvoj mogućnosti. Ja vam to potpuno vjerujem. Nema ni smisla misliti na nju, jer ona se gotovo nikad i ne javlja. Kakvo bi neobično, posebno podešeno, tanko i oštro šilo morao biti taj koji bi se provukao kroz svu tu gustu mrežu? Imate pravo, tako što ne može se uopće dogoditi. Ali jedne noći — tko smije za sve jamčiti? — može se ipak dogoditi. Istina, ja ne znam među svo­ jim poznanicima nikog kome se to već dogodilo, ali to ne znači mnogo, moje poznanstvo je ograničeno u usporedbi sa slučajevima koji ovdje dolaze u obzir, a osim toga, nimalo nije sigurno da bi tajnik kojem bi se takvo što dogodilo to i priznao, jer je to vrlo osobna stvar, a u izvjesnoj mjeri predstavlja i službenu sramotu. Pa ipak, moje iskustvo vjerojatno govori u prilog tome daje tu riječ o jednoj rijetkoj pojavi koja postoji samo kao priča, ali koju ništa ne potvrđuje, da je dakle vrlo pretjerano bojati se nje. Čak i kad bi se zaista i dogodila, ona bi se mogla — reklo bi se — učiniti doslovno neškodljivom na taj način što bi joj se dokazalo — a to je barem lako — da za nju nema mjesta na ovom svijetu. U svakom slučaju, nezdravo je kad se iz straha od nje glava zavlači pod pokrivač i oči ne smiju podići. A i kad bi ta potpuna nevjerojatnost iznenada dobila određeni vid, zar bi to značilo da je zaista sve propalo? Naprotiv. Da bi sve propalo još manje je vjerojatno nego taj najnevjerojatniji slučaj. Istina, kad je takva stranka u sobi, to je već veliko zlo. Srce se steže. Koliko li ćeš imati snage opirati se, pitaš se? Ali jasno je da otpora uopće neće biti. Morate sebi samo jasno predstaviti tu situaciju. Ono što se nikad ne događa, ta uvijek očekivana, željno očekivana ali razu­ mom smatrana nedostižnom, nepozvana stranka, eto, sjedi tu! Već svojom nijemom prisutnošću ona vas zove da zadrete u njen bijedni život, da ga promatrate kao nešto što vam pripada i da s njom zajedno patite zbog njenih uzaludnih potraživanja. Taj zov u noći, to je omamljivo. Podajete mu se i zapravo prestajete biti službena osoba. Situacija je takva da vam ubrzo postaje nemoguće odbiti neku molbu. Točno rečeno, očajni ste; još točnije rečeno, presretni ste. Očajni ste zbog bespomoćnosti s kojom tu sjedite i čekate na molbu dotične stranke i znate da će molba biti ispun­ jena čim jednom bude izgovorena, iako ona, ta molba, barem koliko sami to možete sagledati, doslovno razdire službenu orga­ nizaciju; to je svakako ono najgore što se u praksi može dogoditi. Prije svega — ostavimo sve drugo na stranu — i zato što predsta­ vlja proširenje nadležnosti koja prelazi sve granice na koje se trenutačno ovdje uopće može polagati. Po našem položaju mi uopće nismo ovlašteni ispunjavati molbe kao što su te o kojima je ovdje riječ, ali noćnom prisutnošću ove stranke nama takoreći raste službena moć, mi se obvezujemo na stvari koje premašuju opseg naše nadležnosti, štoviše mi ćemo ih i ispuniti. Stranka u noći, kao divlja zvijer u šumi, sili nas da činimo žrtve za koje inače nikad ne bismo bili sposobni. Lijepo, to je tako sad dok je stranka još tu; ona nas jača, ona nas prinuđuje, ona nas potiče i sve je nekako polusvjesno još u tijeku; ali kako će biti poslije, kad se sve svrši, kad nas stranka, zadovoljena i bezbrižna, napusti, a mi tu stojimo, sami, licem u lice sa zloupotrebom službenih nadležnosti — bolje je uopće i ne misliti na to! Pa ipak, mi smo sretni. Kako sreća može biti samoubilačka! Mi bismo se mogli pobrinuti da od stranke sakrijemo pravu situaciju. Ona sama od sebe jedva da uopće nešto primjećuje. Ona je, po njenu mišljenju, možda samo iz nekih ravnodušnih i slučajnih razloga — premorena, razočarana, bezobzirna i ravnodušna zbog premora i razočaranja — upala u neku drugu sobu nego što je htjela, sjedi sad tu u nez­ nanju i razmišlja, ako je za to uopće sposobna, o svojoj zabludi ili 0 svom umoru. Zar je ne biste mogli tada ostaviti? Ne, ne možete. Brbljavost sretnika mora joj sve objasniti. Njoj se mora pokazati, ne štedeći pritom nimalo sebe, što se dogodilo, iz kojih se razloga to dogodilo, kako je izvanredno rijetka i jedinstvena ova prilika; mora joj se pokazati kako je ona uletjela u tu priliku, doduše sa svom onom bespomoćnošću za koju ni jedno drugo biće nije sposobno, nego jedino i isključivo jedna stranka, ali kako ona sad, ako hoće, gospodine zemljomjere, može svemu gospodariti 1 pritom ne treba ništa drugo raditi nego samo nekako izložiti svoju molbu, čije je ispunjenje već spremljeno, za kojim ona treba samo posegnuti — sve se to mora objasniti; teški su to tre­ nuci za činovnika. Ali kad je i to učinjeno, onda je, gospodine zemljomjere, učinjeno najnužnije, ostaje još samo biti skroman i čekati.«

K. je spavao, daleko od svega što se zbivalo. Njegova glava, koja je ležala na lijevoj ruci poduprtoj o naslon kreveta, skliznula je pri spavanju i sada visjela slobodno, saginjući se polako i sve više. Ona ruka gore nije više predstavljala dovoljan oslonac i K. je nesvjesno pribavio sebi drugi, i to na taj način što je desnu ruku pritisnuo na pokrivač kreveta, pri čemu je slučajno dohvatio Biir- gelovu nogu koja je virila ispod pokrivača. Biirgel ga je pogledao i ostavio mu nogu, ma koliko mu je to smetalo.

Tada netko jako zalupa nekoliko puta o bočni zid. K. se trže i pogleda u zid. »Je li zemljomjer tamo?« upita glas. »Da«, reče Biirgel, oslobodi nogu od K. i najednom se protegne divlje i neo­ buzdano kao kakav mali dječak. »Neka onda već jednom dođe«, ču se ponovno glas. U tome nije bilo nikakvog obzira prema Biirgelu, kojem je K. možda još bio potreban. »To je Erlanger«,reče Biirgel šapatom; što se Erlanger nalazi u sobi do njegove, to njega, čini se, nije iznenadilo. »Pođite odmah njemu, on se već ljuti, nastojte ga umiriti. On dobro spava, ali mi smo ipak glasno razgovarali; čovjek ne može savladati sebe i svoj glas kad govori 0 izvjesnim stvarima. Dobro, ali krenite već jednom, izgleda da uopće niste u stanju doći k sebi od spavanja. Krenite, što ćete još ovdje? Ne, ne trebate se ispričavati zbog svoje pospanosti, čemu to? Tjelesne snage služe samo do izvjesne granice. Tko je kriv što je baš ta granica tako važna? Ne, nitko za to nije kriv. Svijet se na taj način ispravlja u svom razvoju i održava ravnotežu. To je izvanredan, neshvatljivo izvanredan poredak, iako je u drugom pogledu žalostan. Ali krenite, ne znam zašto me tako gledate. Ako 1dalje oklijevate, okomit će se Erlanger na mene, a ja bih to vrlo rado htio izbjeći. Krenite već jednom, tko zna što vas tamo čeka, ovdje ima puno prilika. Samo, istina, ima prilika koje su u izvjes­ nom smislu suviše velike da bi bile korištene, ima stvari koje su ne zbog nečeg drugog, nego same od sebe osuđene na neuspjeh. Da, to je ono što začuđuje. Uostalom, nadam se da ću sad ipak malo zaspati. Istina, već je pet sati i galama će uskoro početi. Kad biste barem samo vi otišli!«

Još ošamućen od naglog buđenja iz dubokog sna, još bes­ krajno pospan, s bolovima po cijelom tijelu zbog neugodnog položaja pri spavanju, dugo K. nije mogao odlučiti da ustane, držao se za čelo i gledao u svoje krilo. Čak ni Biirgelovo nepreki­ dno tjeranje ne bi ga pokrenulo, jedino osjećaj potpune izlišnosti daljnjeg zadržavanja u ovoj sobi mogao ga je polako navesti da ode. Ta soba izgledala mu je sada beskrajno pusta. Je li takva i bila ili je tek sada postala, njemu nije bilo jasno. Nikad više ne bi mogao ovdje opet zaspati. To uvjerenje bilo je presudno za njegovo odlučivanje. Smijući se pomalo zbog toga, on se podiže, odupirući se gdje god je bilo podrške, o krevet, o zid, o vrata, iziđe ne pozdravivši Biirgela, kao da se od njega već odavno oprostio.

Nastavak: Romani u nastavcima

Franc Kafka, Dvorac (Glava sedamnaesta )

t U pomrčini pred Gospodskim konakom stajala je jedna mala grupa ljudi, od kojih su dvojica-trojica držali fenjere u ruci, tako da su se mogla razaznati neka lica. K. nađe samo jednog poznanika, kočijaša Gerstackera, koji ga pozdravi pitanjem: »Ti si još u selu?« »Da«, odgovori K., »ja sam ovamo došao za stalno.« »Mene se to ne tiče«, reče Gerstacker, zakašlja se snažno i okrene se drugima.

Pokaza se da su svi čekali Erlangera. Međutim, Erlanger je već bio stigao, ali pre nego što će početi primati stranke, vodio je poslovne razgovore s Momusom. Među onima koji su čekali razgovor se vodio uglavnom o tome zašto se nije smelo čekati u kući, nego se moralo stajati ovde, vani, u snegu. Istina, jako hladno nije bilo, ali ipak je bilo bezobzirno ostaviti stranke da možda i satima čekaju u noći pred kućom. To svakako nije bila krivica Erlangera, koji je, šta više, bio vrlo susretljiv, verovatno za ovo nije niti znao i svakako bi se jako ljutio kad bi mu to bilo dojavljeno. To je bila krivica gazdarice Gospodskog konaka, koja u svojoj već bolesnoj težnji za finoćom nije mogla trpeti da mnogo molitelja najednom dođe u Gospodski konak. »Ako već tako mora biti da dolaze«, imala je ona običaj reći, »onda, za ime Boga, samo jedan za drugim.« I postigla je da su stranke, koje su prvo čekale u hodniku, zatim na stubištu, onda na tremu, napokon u krčmi, bile izgurane na ulicu. A ni to joj nije bilo dovoljno. Nije mogla podnositi da je u vlastitoj kući »stalno opsednuta«, kako se izražavala. Nije uopste mogla razumeti čemu je potreban taj promet sa strankama. »Kako bi zagadili stubište«, rekao je jednom jedan činovnik, svakako u ljutnji, odgovarajući na njeno pitanje. Međutim, to je za nju vrlo jasno objašnjenje i ona je taj izraz često ponavljala. Njena je težnja bila, a to se uostalom slagalo i sa željama onih koji su morali čekati, da se prekoputa Gospodskog konaka podigne jedna zgrada koja bi služila kao čekaonica. Njoj bi bilo najmilije kad bi i prijem stranaka i saslušanja bili obavljeni izvan Gospodskog konaka, ali tome su se protivili činovnici, a kad se činovnici ozbiljno usprotive, onda, naravno, ni gostioničarka nije mogla prodreti, premda je u sporednim pitanjima provodila neku vrstu male tiranije, zahvaljujući neumornoj i pritom ženski nežnoj upornosti. Gostioničarka će verovatno i dalje morati trpeti prijeme i saslušanja u Gospodskom konaku, jer su gospoda u dvorcu bila protiv toga da pri obavljanju službenih poslova u selu napuštaju Gospodski konak. Oni su uvek žurili, dolazili su u selo uvek protiv svoje volje i nimalo nisu bili voljni zadržavati se duze nego što je bilo nužno niti se od njih moglo tražiti da, samo radi mira i reda u Gospodskom konaku, povremeno sa svim svojim aktima prelaze preko ulice u neku drugu kuću i tako gube vreme. Svoje službene poslove činovnici su najradije obavljali u krčmi ili u svojim sobama, po mogućnosti dok bi jeli, ili iz kreveta pre nego što će zaspati, ili ujutro kad su umorni za ustajanje i još se malo mogu ispružiti u krevetu. Nasuprot tome, činilo se da se podizanje čekaonice bliži povoljnom rešenju, istina, za gostioničarku to je predstavljalo osetnu kaznu — bilo je malo i smejanja oko toga — da je baš pitanje te čekaonice uslovilo mnoge posete i razgovore, tako da su hodnici gostionice retko bili prazni.

O svim tim stvarima vodio se poluglasan razgovor dok se čekalo. K. je uočio da, iako je bilo prilično nezadovoljstva, niko nije imao ništa navesti protiv toga da Erlanger poziva stranke usred noći. K. je postavio pitanje u tom smislu i dobio obavest da bi, šta više, zbog toga trebali biti vrlo zahvalni Erlangeru. Jedino što ga navodi da uopste dolazi u selo, to je samo njegova dobra volja i visoko shvaćanje dužnosti. On bi morao, kad bi hteo — i to bi možda još i bolje odgovaralo propisima — u selo poslati nekog nižeg sekretara da prima i saslušava stranke. Međutim, on je to mahom izbegavao činiti, morao je žrtvovati svoje noći, jer u njegovom službenom planu nije bilo predviđeno vreme za putovanje u selo. K. na to primeti da i Klamm preko dana dolazi u selo, pa čak i po nekoliko dana ovde ostaje; zar je onda Erlanger, koji je ipak samo sekretar, tamo gore potrebniji od Klamma? Neki su se dobroćudno smejali, drugi su, osećajući se pogođeni cutali; ovi poslednji dobiše prevagu i na pitanja K. nije više gotovo ni bilo odgovora. Samo jedan s ustručavanjem reče da je, naravno, Klamm potreban u dvorcu, kao i u selu.

Onda se otvoriše vrata na gostionici i na njima se pojavi Momus, s dva poslužitelja koji su nosili fenjere. »Prvi koji će biti primljeni kod gospodina sekretara Erlangera«, reče on, »jesu Gerstacker i K. Jesu li obojica ovde?« Oni se obojica javiše, ali još pre njih uvuče se Jeremias, dobacivši: »Ja sam ovde sobni konobar«, na što ga Momus, smeškajući se, pozdravi i potapša po ramenu. »Moraću više paziti na Jeremiasa«, reče K. u sebi, premda je pritom bio svestan da je Jeremias svakako mnogo bezopasniji od Artura, koji je u dvorcu rovario protiv njega. Možda je ipak bilo bolje trpeti da ga oni gnjave kao pomoćnici nego pustiti ih da ovako lunjaju bez nadzora i da spletkare, za što su, čini se, imali osobitu sklonost.

Kad K. prođe pokraj Momusa, ovaj se napravi kao da je tek sad shvatio da je on geometar . »Gle, gospodin geometar, koji se tako nerado izlaže saslušanju«, reče Momus, »gura se sada da bude saslušan! Kod mene bi to išlo mnogo jednostavnije. Istina, nije lako izabrati najpogodnija saslušanja.« Budući da je ovako oslovljen, K. se htede zaustaviti, ali Momus reče: »Idite, idite! Onda su mi bili potrebni vaši odgovori, sad nisu.« Ipak pogođen ovakvim ponašanjem Momusa, K. reče: »Vi mislite samo na sebe. Samo za ljubav puste službene procedure neću odgovarati, nisam hteo onda, neću ni sad.« Momus reče: »A na koga inače trebamo misliti? Koga ima još ovde? Idite!« Na tremu ih dočeka jedan poslužitelj i povede ih putem preko dvorišta, koji je K. već bio poznat, a onda kroz ulazna vrata u nizak, malo kos hodnik. Viši činovnici stanovali su očigledno na gornjim spratovima, dok su sekretari stanovali u tom hodniku, pa i sam Erlanger, iako je on bio jedan od najviših sekretara, Poslužitelj ugasi svoj fenjer, jer ovde je bilo električno osvetljenje. Sve je bilo majušno, ali lepo građeno. Prostor je bio iskorišten do poslednjih mogućnosti. Hodnik je bio jedva toliko visok da se moglo uspravno hodati po njemu. Na obema stranama redala su se vrata, gotovo jedna do drugih. Bočni zidovi nisu stizali do tavanice, to je valjda bilo zbog ventilacije, jer sobice u ovom niskom i dubokom, gotovo podrumskom hodniku nisu imale prozore. Nezgodna strana tih zidova koji nisu dosezali do tavana bila je u tome što se čula graja u hodniku i, na isti način, u sobama. Činilo se da su mnoge sobe već bile zauzete i da se u većini njih nije spavalo; čuli su se glasovi, lupa čekića, zveckanje čaša. Međutim, nije se sticao utisak da vlada neko posebno veselje. Glasovi su bili prigušeni, jedva se tu i tamo mogla razumeti koja reč, nije se činilo ni da se razgovara, verovatno je samo neko nekome nešto diktirao ili čitao nešto naglas; baš iz soba iz kojih se čuo zveket čaša i tanjira nije dopirala ni jedna reč, a lupa čekića podseti K. na to da su mu nekad pričali kako se neki činovnici, da bi se odmorili od stalnog duhovnog napora, s vremena na vreme bave stolarstvom, preciznom mehanikom i tome slično. Sam hodnik bio je prazan, samo je pred jednim vratima sedeo jedan bledi, suhonjavi visoki gospodin u kožuhu pod kojim je provirivala noćna košulja. Verovatno mu je u sobi bilo zagušljivo, pa je izišao i seo pred vrata čitati novine, ali to nije činio pažljivo, često bi zevajući prekidao čitanje, naginjao se i gledao kroz hodnik; verovatno je očekivao stranku koju je pozvao, a koja se još nije pojavljivala. Kad su prolazili pokraj njega, poslužitelj, pokazujući na gospodina, reče Gerstackeru: »Eno Pinzgayera!« Gerstacker kimnu glavom. »Već odavno nije bio dole«, reče on. »Da, već vrlo dugo«, odgovori poslužitelj.

Napokon dođoše do jednih vrata koja su bila ista kao i sva druga, a iza kojih se ipak nalazio baš Erlanger, kao što je poslužitelj rekao. Poslužitelj, kojeg K. podiže na ramena, pogleda u sobu kroz slobodan otvor povrh zida. »On leži u krevetu«, reče poslužitelj silazeći, »istina, odjeven je, ali ja bih ipak rekao da drema. Ponekad ga tako ovde u selu svlada umor zbog promenjenog načina života. Moraćemo čekati. Kad se probudi, on će zvoniti. Istina, događalo se već da prespava celi svoj boravak u selu i da se mora odmah vratiti u dvorac čim se probudi. To je dobrovoljan rad koji on ovde obavlja.« »Samo kad bi sad celo vreme prespavao«, reče Gerstacker, »jer budući da mu ostaje malo vremena za rad kad se probudi, onda je neobično zadovoljan zbog toga što je spavao, pa sve hoće na brzinu svršiti i gotovo je nemoguće s njim razgovarati.« »Vi dolazite zbog iznajmljivanja kola za građevinu?« upita poslužitelj. Gerstacker potvrdi glavom, povuče poslužitelja u stranu i govoraše mu nešto tiho, ali poslužitelj gotovo i nije slušao, gledao je preko Gerstackera, od kojeg je bio viši za čitavu glavu, i pritom je ozbiljno i polako gladio kosu.

Nastavak: Romani u nastavcima

Franc Kafka, Dvorac ( Glava sesnaesta )

Glava sesnaesta

Kad se zatim našao na ulici, video je, koliko je tmurna noć to dopuštala, kako gore ispred Barnabasove kuće pomoćnik i dalje šeta amo-tamo, zastaje pokoji put i pokušava fenjerom osvetliti sobu kroz prozor zastrt zavesom. K. ga zovnu; bez nekog vidljivog straha, on prestade uhoditi kuću i priđe. »Koga tražiš?« upita ga K. i o svoju butinu iskuša koliko je vitak štap. »Tebe«, odgovori pomoćnik prilazeći mu. »A ko si ti?« upita K. iznenada, jer mu se učini da to nije pomoćnik. Izgledao je stariji, umorniji, s više bora, ali i puniji u licu, a i hod mu je bio sasvim drukčiji nego hitri hod obojice pomoćnika, čiji su zglobovi bili kao elektrizirani, išao je sporo, malo se gegao, izgledao otmeno bolešljiv. »Zar me ne poznaješ?« upita čovek. »Jeremias, tvoj stari pomoćnik.« »Tako«, reče K. i primakne štap koji je već bio sakrio iza leđa. »Ali mi izgledaš sasvim drukčije.« »To je zato što sam sam«, reče Jeremias. »Kad sam sam, onda zbogom vedra mladosti.« »A gde je Artur?« upita K. »Artur?« upita i Jeremias. »Mali ljubimac Artur? On je napustio službu. Jer ti si, bogami, bio malo grub i nemilosrdan prema nama. Njegova nežna duša nije to mogla podneti. On se vratio u dvorac i podigao je tužbu protiv tebe.« »A ti?« upita K. »Ja sam mogao ostati«, reče Jeremias, »Artur se žali i u moje ime.« »A na što se vi to žalite?« upita K. »Žalimo se na to da ti ne razumeš nikakvu šalu. Šta smo mi učinili? Malo smo se šalili, malo smejali, malo tvoju zaručnicu zadirkivali. Uostalom, sve u saglasnosti s nalogom koji smo dobili. Kad nas je Galater tebi poslao...« »Galater?« upita K. »Da, Galater«, odgovori Jeremias, »on je tada baš zamenjivao Klamma. Kad nas je tebi poslao, rekao nam je — ja sam to tačno zapamtio jer to je ono na što se mi pozivamo: ‘Vi ćete sad biti pomoćnici geometra. Mi smo na to rekli: ‘Ali mi ništa ne razumemo od tog posla’. Na što će on reći: ‘To nije najvažnije; ako bude baš potrebno, on će vas već naučiti. Najvažnije je, međutim, da vi njega razvedrite. Kao što mi je rečeno, on sve uzima vrlo ozbiljno. On je sad došao u selo i to je za njega veliki događaj, iako zapravo nije nikakav. To trebate postići’.« »Pa lepo«, reče K., »je li Galater bio u pravu i jeste li vi izvršili dobijeni zadatak?« »To ja ne znam«, reče Jeremias. »Verovatno to nije bilo moguće i zbog kratkog vremena. Znam samo da si ti bio vrlo grub, i na to se žalimo. Meni nije jasno kako ti, koji si ipak samo nameštenik, čak ne ni nameštenik u dvorcu, ne možeš razumeti da je takva služba tegobna i da je vrlo nepravedno tako samovoljno, gotovo detinje neodgovorno otežavati posao jednom radniku, kao što si to ti činio. Ona bezobzirnost kojom si nas ostavio da se smrzavamo na ogradi, ili kako si Artura, čoveka kojeg svaka ružna reč danima peče, zamalo šakom ubio na prostirci, ili kako si mene popodne jurio unaokolo po snegu, da mi je bio potreban čitav sat da od jurnjave dođem k sebi. Ja ipak više nisam mlad!« »Dragi Jeremias«, reče K., »sve je to tako kao što kažeš, samo to sve trebaš reći Galateru. On je vas poslao na svoju ruku, nisam ja vas od njega tražio. I budući da vas ja nisam tražio, mogao sam vas i vratiti, i ja bih radije to učinio milom nego silom, ali očigledno vi niste hteli drukčije. Uostalom, zašto ti nisi odmah, čim ste obojica došli k meni, govorio tako otvoreno kao što govoriš sad?« »Zato što sam bio kod tebe u službi«, odgovori Jeremias, »to je barem razumljivo.« »A sad nisi više u službi?« upita K. »Više nisam«, reče Jeremias, »Artur je u dvorcu otkazao službu, ili je barem u toku postupak koji nas treba potpuno osloboditi od službe.« »Ali ti ipak još tragaš za mnom kao da si u službi?« reče K. »Nije tako«, reče Jeremias, »ja te tražim samo kako bih umirio Friedu. Kad si je ti napustio zbog onih Barnabasovih devojaka, ona je bila vrlo nesretna, ne toliko zato što te je izgubila, nego zbog tvoje nevere; istina, ona je već odavno uviđala da će do toga doći i zbog toga već mnogo propatila. Ja sam baš bio još jednom prišao školskom prozoru, da vidim jesi li možda ipak postao razumniji. Međutim,tebe tamo nije bilo, samo je Frieda sedela u jednoj školskoj klupi i plakala. Onda sam ušao i mi smo se sporazumeli. Sve je već gotovo. Ja sam sobni konobar u Gospodskom konaku, barem toliko dugo dok moja stvar u dvorcu ne bude sređena, a Frieda je opet u krčmi. To je za Friedu bolje. Za nju nije bilo pametno da postane tvoja žena. A ni ti nisi umeo ceniti žrtvu koju je ona bila spremna za tebe podneti. Istina, dobričina kakva je ona još pokoji put sumnja da ti se ne čini nepravda i da možda ipak nisi bio kod Barnabasovih. Iako, naravno, nikakve sumnje nije moglo biti gde si ti, ja sam ipak došao jednom za svagda to utvrditi, jer posle svih uzbuđenja Frieda je napokon zaslužila da jednom mirno spava, a bogami i ja. Tako sam, eto, došao, i ne samo da sam tebe našao, već sam i video kako se devojke lepe za tebe. Za tebe se zauzela osobito ona crna, prava divlja mačka. Dobro, svako ima svoj ukus. U svakom slučaju, nije bilo potrebe da ideš okolnim putem, preko susednog vrta, ja poznajem put.«

Dakle, dogodilo se ipak ono što se moglo predvideti, ali ne i sprečiti. Frieda ga je napustila. To ne mora biti konačno, stvari ne stoje baš tako loše. Frieda se može ponovno osvojiti, na nju je lako uticati sa strane, posebno ovim pomoćnicima, koji Friedin položaj smatraju sličnim svojem, i budući da je sada njima otkazano, uspeli su i Friedu na to nagovoriti, ali K. treba samo stupiti pred nju, podsetiti je na sve što govori njemu u prilog i ona će opet biti njegova i puna pokajanja, posebno kad bi poseta devojkama mogao opravdati nekim uspehom koji je postigao zahvaljujući njima. Međutim, i uza sva ta razmišljanja kojima se pokušavao tešiti zbog Friede, bio je uznemiren. Još malopre on se pred Olgom hvalio Friedom i nazvao je svojim jedinim osloncem. A eto, taj oslonac nije bio baš najčvršći, nije bilo ni potrebno da se umeša neko od moćnih da bi mu oteo Friedu, bio je dovoljan i ovaj ne odviše privlačan pomoćnik, to meso koje je pokatkad ostavljalo utisak da gotovo i nije živo.

Jeremias se već počeo udaljavati; K. ga prizva. »Jeremias«, reče mu, »želim biti sasvim otvoren s tobom, ali hoću da mi i ti iskreno odgovoriš na jedno pitanje. Mi više nismo u odnosu gospodara i sluge, zbog čega nisi radostan samo ti nego i ja, mi dakle nemamo razloga jedan drugog varati. Ovde pred tvojim očima slomit ću štap koji je bio tebi namenjen, jer nisam ja izabrao put preko vrta iz straha od tebe, nego da bih te iznenadio i nekoliko puta opaučio štapom. Lepo, nemoj mi to uzimati za zlo, sad je sve prošlo. Da ti nisi bio sluga koji mi je nametnut od vlasti, nego naprosto poznanik, mi bismo se odlično slagali, iako meni ponekad tvoj izgled pomalo smeta. Ali ono što smo u tom pogledu propustili, mogli bismo sada nadoknaditi.« »Misliš?« reče pomoćnik i, zevajući, zatvori umorne oči. »Ja bih ti mogao sve to podrobnije objasniti, ali nemam vremena, žurim se Friedi, devojče čeka na mene, još nije stupila u službu, gostioničar joj je na moju molbu — ona se htela odmah baciti na posao, verovatno da bi zaboravila — odobrio kratku odsutnost, i hteli bismo ipak to vreme provesti zajedno. Što se tiče tvog predloga, mogu reći da ja nemam nikakvog razloga da ti lažem, ali isto tako ni da ti se poveravam. Sa mnom, naime, stoji drukčije nego s tobom. Dok sam s tobom bio u službenom odnosu, ti si, naravno, bio za mene vrlo važna osoba, ne zbog tvojih kvaliteta, nego zbog službenog zadatka koji sam imao, i ja bih za tebe učinio sve što hoćeš, ali sad sam prema tebi ravnodušan. Ni lomljenje štapa mene ne dira, podseća me samo na to kakvog sam surovoga gospodara imao, ja nisam sklon zauzeti se za tebe.« »Ti sa mnom razgovaraš tako«, reče K., »kao da je sasvim sigurno da se nikad ni zbog čega nećeš više mene bojati. Ali to zapravo nije tako. Možda se ti nisi sasvim oslobodio od mene, baš tako brzo stvari se ovde ne rešavaju...« »Ponekad još i brže«, reče Jeremias. »Ponekad«, reče K., »ali ništa ne upućuje na to da je tako i ovaj put, barem ni ja ni ti još nismo dobili u ruke pismeno rešenje. Postupak je, dakle, još u toku, a ja još ništa nisam poduzeo preko svojih veza. Ako stvar ispadne nepovoljno za tebe, onda se baš nisi pobrinuo da stekneš naklonost svoga gospodara i možda je čak bilo suvišno lomiti štap. Friedu si, doduše, uspeo odvesti, zbog čega si se posebno osilio, ali uza sve poštovanje prema tvojoj osobi — jer ja to poštovanje prema tebi imam iako ga ti možda nemaš više prema meni — ja znam da je dovoljno da samo nekoliko reči uputim Friedi, pa da se razbiju sve laži kojima si je ti obrlatio. A samo laži mogle su Friedu odbiti od mene.« »Ja se ne bojim tih pretnji«, reče Jeremias. »Ti ipak ne želiš da ti ja budem pomoćnik, ti se bojiš mene kao pomoćnika, ti se uopste bojiš pomoćnika, ti si samo iz straha tukao dobrog Artura.« »Možda«, reče K. »A je li zbog toga manje bolelo? Možda ću moći na taj način pokazivati i svoj strah od tebe. Primetim li da ti služba malo odgovara, ja ću te, prelazeći preko sveg straha, s najvećim zadovoljstvom prisiljavati da je obavljaš. Uz to ću još gledati da ovaj put dobijem samo tebe, bez Artura; onda ću ti moći posvetiti više pažnje.« »Misliš li ti«, reče Jeremias, »da sve to mene ma i najmanje plaši?« »Naravno da mislim«, reče K., »malo se bojiš, svakako, a ako si pametan, trebao bi se jako bojati. Zašto inače nisi već otišao Friedi? Reci, voliš li je zaista?« »Volim li je?« reče Jeremias. »Ona je dobra, pametna devojka, bivša Klammova ljubavnica, dakle u svakom slučaju dostojna poštovanja. I kad me ona neprekidno moli da je oslobodim od tebe, zašto joj tu uslugu ne bih učinio, posebno stoga što time ni tebi ne činim nažao, budući da si se utešio s onim prokletim Barnabasovim devojkama.« »Sad vidim tvoj strah«, reče K. »jedan bednički strah, ti me želiš lažima uloviti. Frieda je molila samo jedno: da bude oslobođena podivljalih, pseći pohotljivih pomoćnika; na žalost, ja nisam imao vremena sasvim ispuniti njenu molbu i sada se javljaju posledice mog propusta.«

Gospodine geometre, gospodine geometre!« vikao je neko ulicom. Bio je to Barnabas. Dođe kao da je bez daha, ali ipak se ne zaboravi pokloniti pred K. »Uspeo sam«, reče on. »Sta si uspeo?« upita K. »Moju molbu dostaviti Klammu?« »To nije bilo moguće«, reče Barnabas. »Jako sam se trudio, ali nije bilo moguće, progurao sam se napred, stajao sam tamo celi dan, premda niko to nije tražio, i to tako blizu dugačkog stola da me je jedan pisar, kojem sam zaklonio svetlo, gurnuo u stranu, javljao sam se dižući ruku uvis, što je zabranjeno, kad bi Klamm digao pogled sa stola, ostao sam najduze u kancelariji, bio sam tamo već sam sa slugama, imao sam još jedno zadovoljstvo, da vidim Klamma kako se vraća, ali ni to nije bilo zbog mene, hteo je samo na brzinu još nešto videti u knjizi, pa je odmah opet otišao; napokon, kako se nikako nisam micao s mesta, sluga me je gotovo izbacio metlom kroz vrata. Sve ti to priznajem kako ti opet ne bi bio nezadovoljan onim što ja učinim.« »Sto meni, Barnabase, vredi sva ta tvoja marljivost«, reče K., »kad nema uspeha.« »Ali ima uspeha«, reče Barnabas. »Kad sam izlazio iz svoje kancelarije— ja ga tako zovem, moja kancelarija— primetio sam kako iz dugačkog hodnika lagano prilazi jedan gospodin, inače je sve bilo pusto, bilo je, naravno, već kasno. Odlučih ga pričekati, to je bila dobra prilika da još neko vreme tamo ostanem, najradije bih tamo stalni ostao, samo da tebi ne moram donositi loše vesti. Ali i inače je vredelo čekati tog gospodina, to je bio Erlanger. Ti ga ne poznaješ? On je jedan od najvažnijih Klammovih sekretara. Jedan slabašan, omalen gospodin, malo se gega. Odmah me je pozvao, on je poznat po svom pamćenju i poznavanju ljudi, samo navuče obrve i to mu je dovoljno da svakog prepozna, često i ljude koje nikad nije video, o kojima nikad ništa nije čuo niti čitao, mene, na primer, sumnjam da je ikad video. Ali iako svakog čoveka odmah prepozna, on ipak pita kao da nije siguran. ‘Jesi li ti Barnabas?’ upitao je mene. A onda rekao: ‘Ti poznaješ geometra, zar ne?’ A zatim: ‘To se dobro podudara, ja se sada vozim u Gospodski konak. Neka me geometar tamo poseti. Stanujem u sobi broj petnaest. Ali bi morao odmah doći. Imam samo nekoliko sastanaka tamo i vraćam se natrag u pet sati ujutro. Reci mu da mi je jako stalo da s njim razgovaram’.«

Najednom, Jeremias se snuždi. Barnabas, koji ga u uzbuđenju dosad gotovo nije niti primetio, upita: »Sta to hoće Jeremias?« »Hoće pre mene stići Erlangeru«, reče K. i već je trčao za Jeremiasom, stiže ga, uhvati ispod ruke i reče: »Je li te to iznenada obužela čežnja za Friedom? I mene je ništa manje, i zato ćemo ići istim korakom i ruku pod ruku.«

Nastavak: Romani u nastavcima