Franc Kafka, Dvorac, ( glava dvanaesta)

 

Ujutro, svi se probudiše tek kad stigoše prvi đaci, koji se radoznalo okupiše oko njihovih ležaja. To je bilo neugodno, jer su oni zbog velike vrućine — koja je, istina, sada ujutro opet ustupila mesto primetnoj hladnoći — svi bili skinuli sve do košulje, i baš kad su se počeli oblačiti, pojavi se na vratima Gisa, učiteljica, plava, krupna, lepa, ali malo kruta devojka. Ona je očigledno već znala za novog školskog poslužitelja i od učitelja dobila obavesti o uputstvima koja je on izdao, jer reče: »To neću trpeti. To bi lepo bilo. Vi imate dozvolu samo za spavanje u učionici, ali ja nisam obavezna držati nastavu u vašoj spavaćoj sobi. Poslužiteljska porodica koja se do prepodneva valja u krevetima — fuj!« Protiv toga bi se moglo ponešto reći, naročito što se tiče kreveta i porodice, mislio je K., dok je s Friedom — na pomoćnike, koji su ležeći na podu blenuli u učiteljicu i đake, nije se moglo računati — hitno privlačio gimnastičke sprave, motke i konja, prebacio preko njih pokrivače i tako stvorio jedan mali ograđeni prostor u kojem su se bar mogli oblačiti, zaklonjeni od dečijih pogleda. Istina, mira nije bilo ni na tren; najpre je učiteljica grdila što u umivaoniku nema čiste vode, a K. se baš spremao uzeti umivaonik za sebe i Friedu, pa je odustao od te namere, da ne bi previše razdražio učiteljicu. Međutim, to odricanje nije ništa pomoglo, odmah zatim dođe do velikog loma, jer, na nesreću, behu zaboravili posle večere očistiti katedru, i učiteljica to učini ravnalom i sve odlete na pod. To što se ulje od sardine i ostatak kafe razliše, a lončić za kafu ode u komade, to učiteljicu nije brinulo — zašto je poslužitelj tu nego da drži red? Još ne sasvim obučeni, oslonjeni na motke, K. i Frieda su promatrali uništavanje njihove male imovine. Pomoćnici, koji očigledno nisu ni mislili na oblačenje, provirivali su ispod pokrivača na veliko zadovoljstvo dece. Friedu je, naravno, najviše boleo gubitak lončića za kafu. Tek kad joj K. obeća da će ići opstinskom načelniku, od koga će tražiti i dobiti naknadu za pričinjenu štetu, ona se pribra toliko da u košulji i donjoj suknji istrča iz zaklona da bar pokrivač spasi od daljnjeg prljanja. U tome i uspe, iako je učiteljica, da bi je zaplašila, neprestano pomamno treskala ravnalom o sto. Kad su se Frieda i K. obukli, oni su pomoćnike, koji su bili kao ošamućeni onim što se zbiva, morali ne samo rečima i guranjem terati na oblačenje, već ih delom i sami oblačiti. Onda kad su svi bili gotovi, K. raspodeli posao: pomoćnici će doneti drva i naložiti vatru, ali prvo u onoj drugoj učionici, iz koje su pretile velike opasnosti — jer učitelj je verovatno već bio tamo. Frieda će prati pod, a K. će donositi vodu i dovesti sve u red. Na doručak se zasad nije moglo ni misliti. Ali da bi doznao nešto o opstem raspoloženju učiteljice, K. je želeo izaći prvi, a ostali neka čekaju dok ih on ne pozove; učinio je to tako i zato da zbog ludorije svojih pomoćnika unapred ne pogorša situaciju, a zatim i stoga što je hteo što je moguće više štedeti Friedu: jer ona je bila gostoljubiva, on nije, ona je bila oetljiva, on ne, ona je mislila samo na sadašnje sitne neugodnosti, on međutim na Barnabasa i na budućnost. Frieda se tačno držala njegovih uputstava i nije skidala oči s njega.

Čim on priđe, učiteljica mu doviknu uz smeh dece, koja se uopste nisu prestajala smejati: »Dakle, dobro ispavan?« A budući da K. ne odgovori, jer to i nije bilo stvarno pitanje, već pođe ka umivaoniku, učiteljica upita: »Šta ste napravili mojoj maci?« Jedna velika stara, debela mačka ležala je leno opružena na stolu, dok joj je učiteljica ispitivala jednu šapu, koja je očigledno bila malo ozleđena. Dakle, Frieda je ipak bila u pravu; samo ova mačka nije na nju skočila, jer sigurno nije više u stanju skakati, već je prešla preko nje i, uplašena prisutnošću ljudi u inače praznoj kući, brzo se sakrila, i valjda pri toj neuobičajenoj žurbi ozledila malo šapu. K. je pokušavao to učiteljici mirno objasniti, ova je međutim imala u vidu samo rezultat, i rekla: »Dakle, vi ste je ozledili i time ste se ovde lepo upisali. Pogledajte sami«, i ona zovnu K. da priđe katedri, pokaza mu šapu i pre nego što se on mogao snaći, ona pritisnu šapu o njegovu šaku i zagreba; istina, nokti su već bili tupi, ali učiteljica je, tom prilikom ne brinući se za mačku, tako jako pritisnula šapu da su ipak ostale krvave ogrebotine. »A sad idite na posao«, reče ona nestrpljivo i ponovno se nagnu prema mački. Frieda, koja je s pomoćnicima sve to gledala iza motke, ciknu kad ugleda krv. K. pokaza ruku deci i reče: »Vidite šta je učinila jedna zla i podmukla mačka«. Naravno, on to nije rekao zbog dece, jer su njihova buka i smeh postali već toliko samostalni da im nije bio potreban nikakav daljnji poticaj, niti je ikakva reč mogla dopreti ili učiniti ma kakav utisak. Kako je međutim i učiteljica samo jednim kratkim poprekim pogledom popratila tu uvredu, ne odvraćajući pažnju od mačke, izgledalo je da je krvava ogrebotina stišala njen prvi bes, pa zato K. pozva Friedu i pomoćnike, i posao poče.

Kad je K. izneo kantu s prljavom vodom, doneo svežu vodu i počeo čistiti učionicu, priđe mu iz klupe jedan dvanaestogodišnji dečak, dodirnu ga za ruku i reče nešto što je zbog velike buke bilo potpuno nerazumljivo. Najednom, sva buka prestade. K. se okrene. Dogodilo se ono čega se plašio celog jutra. Na vratima je stajao učitelj, držeći — on, mali čovek— u svakoj ruci po jednog pomoćnika za vrat. Svakako ih je zatekao kako nose drva, jer je snažnim glasom vikao, naglašavajući svaku reč: Ko se usudio provaliti u šupu za drva? Gde je taj drznik da ga smrvim?« Na to se Frieda podiže s poda koji je baš prala oko nogu učiteljice, pogleda K., kao da hoće pribrati snagu, i onda reče, a pritom je bilo nečeg od njene stare smišljenosti u pogledu i držanju: »Ja sam to učinila, gospodine učitelju. Nisam znala kako si drukčije pomoći. Trebalo je rano naložiti učionicu, bilo je potrebno otvoriti šupu, ključ u noći tražiti kod vas nisam smela, moj zaručnik je bio u Gospodskom konaku, moglo se dogoditi da tamo celu noć ostane, tako sam sama morala doneti odluku. Ako sam pogrešila, oprostite mojoj neiskusnosti; moj zaručnik me je već dovoljno izgrdio kad je video što se dogodilo. Čak mi je zabranio da rano naložim, jer je smatrao da ste vi time što ste zaključali šupu stavili na znanje da ne treba ložiti pre nego što vi sami dođete. Što nije naloženo, dakle, to je njegova krivica, ali što je šupa otvorena, ja sam kriva.« »Ko je razvalio vrata?« pitao je učitelj pomoćnike koji su se i dalje uzalud pokušavali oteti iz njegovih ruku. »Gospodine«, odgovoriše odmah obojica, i da ne hi bilo sumnje na koga misle, upreše prst u K. Frieda se nasmeja, i to njeno smejanje izgledalo je još uverljivije nego njene reči, i onda poče cediti u kantu krpe kojima je brisala pod, kao da je htela pokazati i da iskazi pomoćnika predstavljaju samo naknadnu šalu. Tek kad opet klekne, spremna da nastavi rad, ona reče: »Naši pomoćnici su još deca, i usprkos njihovim godinama treba ih staviti u ove školske klupe. Naime, ja sam sinoć sama sekiricom otvorila vrata, i to bez ikakvih teškoća; pomoćnici mi nisu bili potrebni, oni bi samo smetali. Međutim, kad je u noći moj zaručnik došao i izišao pogledati napravljenu štetu i po mogućnosti popraviti što može, otrčali su s njim i pomoćnici, verobatno zato što su se bojali ostati ovde sami i videli su mog zaručnika pred razvaljenim vratima i zato su sada kazali — pa naravno, deca su...« Doduše, dok je Frieda govorila, pomoćnici su neprekidno vrteli glavom, pokazivali i dalje prstima na K. i trudili se nemom mimikom navesti Friedu da odustane od svoje tvrdnje, ali kako u tome nisu uspeli, pomiriše se napokon, primiše Friedine reči kao zapoved i ne odgovoriše više na novo pitanje učitelja. »Tako«, reče učitelj, »vi ste, dakle, lagali? Ili bar u najboljem slučaju lakomisleno optužili školskog poslužitelja?« Oni su i dalje cutali, ali njihovo drhtanje i njihovi preplašeni pogledi kao da su govorili da im savest nije čista. »Zato ću vas odmah sada izmlatiti«, reče učitelj i posla jedno dete u drugu učionicu po štap od trske. Kad zatim zamahnu štapom, Frieda uzviknu: »Pomoćnici su rekli istinu«. Onda baci krpe u kantu tako da voda prsnu uvis, otrča iza motke i tamo se sakri. »Sve sami lažljivci«, reče učiteljica, koja je baš bila završila previjanje šape mački i metnula životinju na krilo, koje je bilo gotovo premalo za nju.

»Ostaje, dakie, gospodin školski poslužitelj«, reče učitelj, odgurnu pomoćnike i okrene se prema K. koji je celo vreme slušao stojeći oslonjen o metlu. »Taj gospodin školski poslužitelj koji kukavički mirno dopušta da drugi budu lažno optuživani za njegove gadosti.« »Lijepo«, reče K., koji je primijetio da je Frie- din postupak u međuvremenu ipak ublažio neobuzdani gnjev učitelja, »baš mi ne bi bilo krivo kad bi pomoćnici dobili malo batina. Pošto su deset puta pošteđeni batina koje su zaslužili, mogli bi ih jednom dobiti i kad ih nisu zaslužili. Ali i inače bi mi bilo drago kad između mene i vas, gospodine učitelju, ne bi došlo do direktnog sukoba, možda bi čak i za vas to bilo dobro. Budući da me je Frieda žrtvovala za pomoćnike, to«, K. ovde zastade, jer se u tišini čulo kako Frieda jeca iza pokrivača, »naravno, stvar treba izvesti načisto.« »Neverovatno«, dobaci učiteljica. »Potpuno sam vašeg mišljenja, gospođice Giso« složi se učitelj. »A vi, školski poslužitelju, vi ste zbog ovog sramnog prekršaja dužnosti smesta otpušteni. Zadržavam sebi pravo da naknadno odredim kaznu, ali se sada gonite odmah iz kuće, sa svim vašim stvarima. To će za nas biti pravo olakšanje i nastava će napokon moći početi. Dakle, brzo.« »Ja se odavde ne mičem«, reče K. »Vi ste moj pretpostavljeni, ali vi ipak niste onaj koji mi je dao ovo mesto, to je gospodin opstinski načelnik, otkaz primam samo od njega. Međutim, on mi zasigurno nije dao ovo mesto zato da se smrzavam sa svojim ljudima, već—kao što ste sami rekli — da spreči nepromišljene postupke iz očajanja s moje strane. Zato otpustiti me sada naprečac znači postupiti upravo suprotno njegovoj nameri. Dok iz njegovih usta ne čujem drukčije, neću verovati u otkaz. Uostalom, verovatno je mnogo bolje i za vas ako ne prihvatim vaš lakomisleni otkaz.« »Vi ga, dakle, ne prihvatate?« upita učitelj. K. zavrti glavom. »Dobro razmislite«, reče učitelj. »Vaše odluke nisu baš najpromišljenije. Setite se, na primer, samo jučerašnjeg popodneva kad ste odbili biti saslušani.« »Zašto to sad spominjete?« upita K. »Zato što tako želim«, reče učitelj, »a sad vam ponavljam poslednji put: van!« Kad ni to nije imalo nikakvog delovanja, učitelj priđe katedri i posavetova se tiho s učiteljicom. Ona spomenu nešto kao policiju, ali učitelj to odbi, i napokon se složiše: učitelj naredi deci da pređu u njegovu učionicu, tamo će zajedno s drugom decom imati nastavu. Promena razveseli svu decu, uz smeh i buku učionica se isprazni, učitelj i učiteljica iziđoše poslednji. Učiteljica je nosila katalog, a na njemu mačku, potpuno ravnodušnu zbog svoje punoće. Učitelj je želeo da mačka ostane, ali nagoveštaj u tome smislu učiteljica odlučno odbi, pozivajući se na okrutno ponašanje K. prema mački. I tako, pored sve ljutnje, K. natovari učitelju na vrat i mačku. To je utivalo sigurno i na posljdnje reči koje učitelj uputi K. kad je bio na vratima: »Gospođica je prisiljena s decom napustiti učionicu jer ste vi odbili primiti otkaz i jer niko ne može tražiti od nje, mlade devojke, da predaje deci usred vašeg prljavog porodicnog domaćinstva. Vi, dakle, ostajete sami i možete se širiti ovdje koliko hoćete, neometani prekorima pristojnih ljudi. Ali to neće dugo trajati, ja vam to garantujem.« I on zalupi vrata.

Nastavak: Romani u nastavcima

Franc Kafka, Dvorac, ( glava jedanaesta )

Kući stiže sav promrzao, svuda je bilo mračno, sveće u svetiljkama bile su dogorele i on je teturao po učionici, s pomoćnicima koji su se ovde već razaznavali. »Vaše prvo delo pohvale dostojno«, reče im on, sećajući se Klammova pisma. Još polusanjiva Frieda vikala je iz jednog ugla: »Pustite K. da spava. Ne uznemiravajte ga.« Toliko su njene misli bile obuzete brigom za K., čak i sada kad ga svladana pospanošću nije mogla dočekati. Onda svetlost bi upaljena; ali lampa nije mogla biti mnogo odvrnuta, jer je u njoj bilo vrlo malo petroleja. Novo domaćinstvo je pokazivalo još razne nedostatke. Istina, bilo je naloženo, ali u velikoj sobi koja je služila i kao gimnastička dvorana — gimnastičke sprave ležale su naokolo ili visile s tavanice — određena količina drva već je bila potrošena, soba je bila, kao što su K. uveravali, vrlo dobro zagrejana, ali se na žalost rashladila. Istina, mnogo drva nalazilo se u jednoj šupi, no šupa je bila zaključana, a ključ je imao učitelj, koji je dopuštao da se drva uzimaju samo jedanput i to za loženje učionice dok traje nastava. Bilo bi podnošljivo da je bilo kreveta u koje bi se moglo zavući. Međutim, što se toga tiče, nalazila se samo jedna jedina slamarica, za pohvalu čista, pokrivena jednom velikom Friedinom vunenom maramom, ali bez perine — samo s dva gruba tvrda pokrivača, koji nisu mogli ugrejati. Čak i na ovu bednu slamaricu pomoćnici su željno pogledavali, ali, naravno, bez ikakve nade da će ikad moći ležati na njoj. Frieda je bojažljivo gledala K. Da može i najbedniju sobu učiniti ugodnom za stanovanje, to je pokazala još u gostionici Kod mosta, ali ovde, bez ikakvih sredstava, nije mogla više ništa učiniti. »Gimnastičke sprave su nam jedini ukras sobe«, rekla je trudeći se nasmejati se, oblivena suzama. Ali u pogledu dva najveća nedostatka, postelje i grejanja, obećavala je sa sigurnošću da će već idućih dana biti bolje i molila K. da se samo dotle strpi. Nije pokazivala ni jednom reči, ni jednim nagoveštajem, ni jednim izrazom lica da u duši oseća prema K. ma i najmanju ljutnju, iako ju je on, kao što je sam sebi morao predbaciti, otrgnuo ne samo iz Gospodskog konaka već sada i iz gostionice Kod mosta. Ali zbog toga se K., sa svoje strane, trudio sve primiti onako kakvo je, što mu uostalom nije bilo nimalo teško, jer su njegove misli pratile Barnabasa i on je od reči do reči ponavljao svoju poruku, ali ne onako kako ju je saopstio Barnabasu, već tako kako je verovao da će zvučati pred Klamom. Osim toga, iskreno se radovao kaf koju je Frieda kuvala na špiritnom kuvalu, i naslonjen na ohlađenu peć, pratio je njene brze i spretne pokrete kojima je na katedru stavila neizostavan beli pokrivač, šolju za kafu išaranu cvetićima, a uz to hleb i slaninu, čak i jednu kutiju sardina. Sada je sve bilo spremljeno. Frieda nije večerala, jer je čekala njega. Na dve stolice, koliko ih je bilo, sedeli su K. i Frieda uz katedru, a pomoćnici pored njihovih nogu na podiju, ali oni se nikako nisu mogli smiriti, već su i pri jelu smetali. Iako su dobili dovoljno od svega, a nisu ni približno sve pojeli, oni su se ipak svaki čas podizali da vide koliko još od jela ima na stolu i mogu li još ponešto očekivati za sebe. K. nije o njima vodio računa, i tek mu Friedino smejanje skrenu pažnju na njih. On nežno svojom rukom pokri njenu ruku na stolu i tiho je upita zašto im toliko popušta i čak prijateljski prima njihove nepristojnosti. Na taj način ih se čovek nikad neće otresti, dok bi se energičnim postupanjem, koje bi zaista odgovaralo njihovom ponašanju, moglo postići ili da se oni ukrote ili, što je verovatnije i što bi bilo bolje, da im ostanak ovde toliko dozlogrdi da napokon sami napuste mesto. Izgleda da stanovanje u školi ne obećava ugodan boravak; istina, to neće dugo trajati, a svi nedostaci ne bi se gotovo ni osećali kad bi pomoćnici otišli i njih dvoje ostali sami u mirnoj kući. Zar ne primećuje da pomoćnici iz dana u dan postaju sve drskiji, kao da ih na to potiče Friedina prisutnost i nada da on neće postupiti prema njima onako strogo kao što bi inače činio. Uostalom, verovatno postoji neko sasvim jednostavno sredstvo da ih se čovek oslobodi, bez ikakvih teškoća, to možda čak i Frieda zna, jer ona je dobro upoznata s ovdašnjim prilikama. A što se tiče samih pomoćnika, oterati ih na neki način značilo bi verovatno učiniti im uslugu, budući da život koji ovde vode nije pun blagostanja, i lenčarenje u kojem sada uživaju prestaće bar delomično jer će morati raditi, dok će se Frieda moći čuvati posle napora poslednjih dana, a on, K., biće zauzet traženjem izlaza iz njihovog nezavidnog položaja. I zato će se on osećati mirniji ako pomoćnici odu, jer će uza sve drugo lakše moći obavljati i poslove u školi.

Frieda, koja je pažljivo slušala, pomilova polako njegovu ruku i reče da o svemu tome i ona isto tako misli, ali da on ipak možda malo precenjuje nestašluke pomoćnika, oni su mladi dečaci, veseli i prostodušni, prvi put u službi stranog čoveka, tek oslobođeni stroge discipline dvorca, zbog toga malo uzrujani i zbunjeni, i u tom stanju čine pokatkad gluposti, zbog kojih se, naravno, čovek mora ljutiti, iako bi bilo pametnije smejati se. Ona se poneki put ne može naprosto suzdržati od smeha. Ipak, potpuno je saglasna s K. da bi najbolje bilo oterati ih, pa da njih dvoje ostanu sami. Ona se pripi uz K. i sakri lice na njegovo rame. Držeći se tako, ona reče, ali toliko nerazgovetno da se K. morao nagnuti, da ne zna nikakvo sredstvo protiv pomoćnika i da se boji da neće pomoći sve to što K. predlaže. Koliko je njoj poznato, K. ih je sam tražio, i sada, kada ih ima, moraće ih zadržati. Bilo bi najbolje shvatiti ih kao ljude neozbiljne, što oni i jesu, pa će ih tako čovek lakše podneti.

K. nije bio zadovoljan odgovorom. Pola u šali pola u zbilji, on reče da mu se čini da se ona s njima splela, ili da bar oseća veliku naklonost prema njima. Istina, oni su lepuškasti dečaci, ali nema toga koga se čovek ne može otresti s malo dobre volje, i on će joj na primeru pomoćnika pokazati da je to tako.

Frieda reče da će mu biti vrlo zahvalna ako to postigne; uostalom, ona im se više neće smejati i ni jednu suvišnu eč neće s njima progovoriti. Ona sama smatra da se tu više nema čemu smejati i da to nije mala stvar kad te stalno posmatraju dva čoveka, i da je naučila njih dvojicu gledati svojim očima. I zaista, ona se malo trže kada sad pomoćnici ustadoše, delom da bi pogledali čega još na stolu ima od jela, a delom da bi videli kakvo je to stalno šaputanje.

K. iskoristi to da su Friedi dojadili pomoćnici, privuče je sebi, i tako pripijeni jedno uz drugo oni dovršiše večeru. Sada je trebalo ići na spavanje, i svi su bili umorni, jedan pomoćnik je čak i zaspao pri jelu, što se drugome činilo vrlo zanimljivo, pa je hteo navesti K. i Friedu da gledaju glupo lice zaspalog; u tome nije uspeo jer su oboje odbili to učiniti. Ustručavali su se i leći, jer je hladnoća postajala nepodnošljiva. K. napokon izjavi da se mora još naložiti, inače će biti nemoguće spavati. Potraži neku sekiricu, pomoćnici su znali za jednu, donesoše je i onda krenuše u šupu za drva. Ne baš jaka vrata na šupi brzo su razvaljena, pomoćnici, oduševljeni kao da nešto lepše još nisu doživeli, počeše unositi drva u učionicu, stalno gurajući jedan drugog. Ubrzo se nakupi velika gomila, peć beše naložena, svi se okupiše oko nje, pomoćnici dobiše jednu deku da se uviju u nju, što je njima bilo dovoljno, jer su se dogovorili da jedan bude budan i čuva vatru. Ubrzo je pored peći bilo tako toplo da deka uopste nije bila potrebna, lampa beše ugašena i, sretni zbog topline i mira, K. i Frieda se opružiše za spavanje.

K. se probudi zbog nekog šuma i prvim sanjivim pokretom opipa Friedu, on primeti da umesto Friede pored njega leži jedan pomoćnik. Valjda i zbog uzrujanosti koju je već iznenadno buđenje donelo sa sobom, to je za njega predstavljalo najveće zaprepaštenje koje je dotle doživeo u selu. On dreknu, podiže se napola i bez razmišljanja udari šakom pomoćnika, tako jako da ovaj poče plakati. Sve se uostalom brzo razjasni. Frieda se bila probudila, jer joj je — bar kako se njoj činilo — neka krupna životinja, verovatno mačka, skočila na grudi, a odmah zatim utekla. Ona je zbog toga ustala i sa svećom tražila životinju po eloj sobi. Jedan pomoćnik je iskoristio tu priliku da malo uživa na slamarici, što je skupo platio. Međutim, Frieda nije mogla ništa naći, sve je možda bilo samo varka, i ona se vrati slamarici, a usput, kao da je zaboravila na razgovor uveče, tešeći pogladi po kosi zgurenog pomoćnika koji je cvilio. K. ništa ne reče na to, samo zapovedi pomoćnicima da prestanu ložiti, jer je već bilo previše toplo, a bila je utrošena i gotovo cela nakupljena gomila drva.

Nastavak: Romani u nastavcima

Franc Kafka, Dvorac ( glava deseta )

 

K. iziđe na stepenice, na kojima je vetar besno duvao, i zagleda se u mrak. Ružno, ružno vreme. Nekako u vezi s tim, pade mu na pamet kako se gostioničarka upinjala privoleti ga na zapisnik i kako se on opirao. Uistinu, to otvoreno upinjanje nije bilo iskreno, potajno ona ga je odvraćala od zapisnika; napokon, nije se znalo ko se opirao, a ko je popuštao. Intrigantska priroda koja, reklo bi se, deluje besmisleno kao vetar, po nekim dalekim tuđim nalozima koji ostaju nedokučivi.

Tek što je prešao nekoliko koraka po drumu, kad izdaleka ugleda dve lelujave svetlosti. Obradova ga taj znak života i on požuri prema svetiljkama koje su takođe dolazile njemu u susret. Nije znao zašto se toliko razočarao kad je prepoznao pomoćnike. Oni mu dođoše u susret, verovatno ih je Frieda poslala, svetiljke, koje ga oslobodiše mraka u kojem je sve bučalo, bile su njegovo vlasništvo, pa ipak, bio je razočaran; jer on je očekivao nepoznate, a ne ove svoje stare znance koji su mu dosadili. Ali to nisu bili samo pomoćnici, jer se između njih, iz pomrčine, pojavi Barnabas. »Barnabase«, uzviknu K. i pruži mu ruku. »Dolaziš li meni?« Iznenadnost ponovnog viđenja učini da on za trenutak zaboravi na svu ljutnju koju mu je Barnabas jednom prouzročio. »Da, tebi«, reče Barnabas, isto onako ljubazno kao nekad, »s pismom od Klamma.« »Pismo od Klamma!« reče K. zabacivši glavu, i brzo uze pismo Barnabasu iz ruke. »Osvetlite«, naredi on pomoćnicima, koji se s obe strane pribiše uza nj držeći uzdignute svetiljke. K. je pismo, koje je bilo veliko, morao dobro ispresavijati da bi ga zaštitio od vetra. Onda pročita: »Gospodinu geometru u gostionici Kod mosta. Odajem vam priznanje na geometarskim radovima koje ste dosad obavili. Također su za pohvalu i radovi pomoćnika, vidi se da ih umete zaposliti. Ne popuštajte u svojoj marljivosti. Završite uspešno radove. Prekid bi me ljutio, uostalom, budite spokojni, pitanje nagrade biće u najkraćem vremenu rešeno. Ja vas imam u vidu.« K. podiže oči s pisma tek kad pomoćnici, koji su čitali mnogo sporije, trostrukim »Hura« i mahanjem svetiljki pozdraviše dobre vesti. »Smirite se«, reče im on, a zatim će Barnabasu: »To je neki nesporazum.« Barnabas ga nije razumeo. »Nesporazum je«, ponovi K., i popodnevni zamor ponovno se javi. Put do škole izgledao mu je opet veoma dug, iza Barnabasa stajala je cela njegova porodica, a pomoćnici su se stalno gurali uz njega, tako da ih je morao laktovima odbijati. Kako mu ih je Frieda mogla slati u susret kad je on naredio da ostanu kod nje? Put do kuće mogao je lako i sam naći, i još lakše sam nego u ovom društvu. Uz to jedan pomoćnik omotao je oko vrata maramu, čiji su slobodni krajevi lepršali na vetru i pokatkad udarali K. po licu; istina, drugi pomoćnik je svaki put sklanjao maramu s lica svojim dugim, šiljatim, stalno razigranim prstima, ali to nije činilo stvar ugodnijom, šta više izgledalo je da obojica nalaze zadovoljstvo u tome, kao što su ih uopste oduševljavali vetar i nemir noći. »Vucite se!« uzviknu K. »Kad ste mi već pošli u susret, zašto niste poneli moj štap? S čim sad da vas oteram kući?« Oni se šćućuriše iza Barnabasa, ali ipak nisu bili toliko zaplašeni da svoje svetiljke ne stave na oba ramena svog zaštitnika, iako ih ovaj, istina, odmah strese sa sebe. »Barnabase«, reče K. i bi mu teško na srcu što Barnabas ne shvata da u mirnim vremenima njegova bluza lepo sja, ali da u nevolji nema pomoći, već samo nemi otpor, otpor protiv kojeg se nije moglo boriti, jer i on sam je bio bez odbrane, samo je njegov osmeh zračio, ali to je isto onako malo od pomoći kao što su malo od pomoći zvzde tamo gore protiv vihora ovde dole. »Vidi što mi gospodin Klamm piše«, reče K. i unese mu pismo u lice. »On je pogrešno obavešten. Ja ne obavljam nikakve geometarske radove, a koliko pomoćnici vrede vidiš i sam. A rad koji ne obavljam, ne mogu, naravno, ni prekinuti, nisam prema tome u mogućnosti ni ljutnju kod gospodina izazvati, a kamoli zaslužiti njegovo priznanje. A spokojan nikad neću biti.« »Ja ću mu to isporučiti«, reče Barnabas, koji uopste pismo nije gledao. Uostalom nije ga ni mogao čitati, jer mu je bilo previše blizu očiju. »Ah«, reče K., »ti samo obećavaš da ćeš preneti moje poruke, ali mogu li ti zaista verovati? Meni je toliko potreban jedan poverenja dostojan glasonoša, sad više nego ikad.« K. je grizao usne od nestrpljenja. »Gospodine«, reče Barnabas, s jednim blagim naklonom glave — gotovo da K. opet poverava Barnabasu — »isporučiću sigurno, isporučiću svakako i ono što si mi prošli put stavio u dužnost.« »Kako!« uzviknu K. »Još to nisi isporučio? Zar nisi već sledećeg dana bio u dvorcu?« »Nisam«, odgovori Barnabas. »Moj dobri otac je star, video si i sam, a baš tada je bilo mnogo posla, pa sam morao pomagati, ali uskoro ću opet ići u dvorac.« »Ali šta ti to radiš, neshvatljivi čoveče!« uzviknu K. i lupi se po čelu. »Zar Klammove stvari nisu važnije od sveg drugog? Ti imaš visoko zvanje kurira, a obavljaš ga tako traljavo? Koga se tiču poslovi tvoga oca? Klamm čeka vesti, i umesto da se pretrgneš žureći se, ti se baviš koječim.« »Moj otac je obućar«, odgovori Barnabas bez uzrujavanja, »on ima narudžbe od Brunswicka, a ja sam kalfa kod oca.« »Obućar — narudžbe — Brunswick!« uzvikivao je K. jetko, kao da svaku reč zauvek uništava. »I kome su potrebne čizme na ovim večno pustim drumovima? I što se mene tiče obućarski zanat! Ja sam ti poverio jednu poruku, ne da se zamlaćuješ u obućarnici i zaboraviš na nju, već da je odmah odneseš gospodinu Klammu.« K. malo umiri to što se priseti da Klamm verovatno celo vreme nije bio u dvorcu, već u Gospodskom konaku, ali ga Barnabas ponovno naljuti kad poče ponavljati njegovu prvu poruku, da bi mu dokazao da ju je zapamtio. »Dosta, ništa na želim znati«, reče K. »Nemoj se ljutiti na mene, gospodine«,reče Barnabas i, kao da je nehotice hteo kazniti K., odvoji pogled od njega i obori oči, ali to je verovatno bilo samo iz potištenosti zbog tolike grdnje. »Ne ljutim se«, reče K., i njegov nemir okrene se sad protiv njega samog. »Na tebe ne, ali za mene je vrlo loše da imam takvog kurira za vrlo važne stvari.« »Znaš«, reče Barnabas, i izgledalo je kao da time kolje više nego što sme, samo da bi obranio svoju kurirsku čast: »Klamm ipak ne čeka na vesti, šta više ljuti se kad dođem. ‘Što, opet vesti!’ rekao je jednom, a obično ustane kad me izdaleka vidi, ode u susednu sobu i uopste me ne primi. Ne traži se da ja odmah dođem sa svakom porukom, da se to traži došao bih, naravno, odmah, ali sad ne traži, i ako uopste ne dođem, ja zbog toga neću biti opomenut. Ako donesem neku poruku, to činim dobrovoljno.« »Dobro«, reče K. promatrajući Barnabasa i odvrativši za trenutak pogled od pomoćnika koji su se, sakriveni iza Barnabasovih leđa, polako jedan za drugim uzdizali kao iz dubine i opet brzo skrivali, uz lake zvižduke, kao da oponašaju vetar, i kao da su se prestrašili od njegova pogleda — tako su se lepo zabavljali. »Kako Klamm postupa, ja ne znam, a sumnjam da i ti tačno znaš kako je tamo, ali čak i kad bih znao, mi te stvari ne bismo mogli popraviti. Ali predati jednu poruku, to ti možeš, i to je ono što te molim. Jednu sasvim kratku poruku. Možeš li je predati još sutra i još sutra mi doneti odgovor, ili me bar obavestiti kako si bio primljen? Možeš li to i hoćeš li to učiniti? Meni bi to značilo mnogo. Možda bi se ukazala prilika da ti se za to odužim kako treba, a možda ti već imaš neku želju koju bih ti mogao ispuniti?« »Svakako ću izvršiti tvoj nalog«, reče Barnabas. »A hoćeš li se potruditi dobro ga izvršiti, poruku predati licno Klammu, licno od Klanima dobiti odgovor i odmah, što pre, sutra, još pre podne, doneti ga meni, hoćeš li to?« »Učiniću sve što mogu«, reče Barnabas, »a to i činim uvek.« »Nećemo se oko toga raspravljati«, reče K. »Ovo je moj nalog: geometar K. moli gospodina upravitelja da mu dopusti da licno s njim razgovara, i unapred prihvata svaki uslov koji bi pratio takvu dozvolu. On je prisiljen to moliti, jer su se sva posredništva dosad pokazala bezuspešna, a za dokaz navodi da dosad nije obavio ni najmanji beometarski posao, a prema saopstenju opstinskog načelnika neće ga nikad ni obaviti, i zato je očajno posramljen čitao poslednje pismo gospodina upravitelja — tu može pomoći jedino ako razgovara s gospodinom upraviteljem licno. Geometar zna što sve time traži, ali on će se truditi da gospodinu upravitelju bude što manje na smetnji, pokoriće se svakom ograničenju vremena, pristaje ako je potrebno unapred odrediti broj reči koje će upotrebiti prilikom razgovora, smatra da će mu već i deset reči biti dovoljno. S najdubljim poštovanjem i s najvećim nestrpljenjem čeka na odluku.« K. je govorio zanesen, kao da stoji pred Klammovim vratima i razgovara s vratarom. »Ispalo je duže nego što sam mislio«, reče on zatim, »ali ipak moraš to usmeno saopstiti, pismo neću pisati, jer bi ono opet išlo beskonačno službenim putem.« Zato K. na jednom listiću papira napisa belešku samo za Barna- basa, pritisnuvši papir na leđa jednog pomoćnika, dok je drugi držao svetiljku, ali K. je mogao već sve zapisati i po Barnabasovu diktatu, koji je sve zapamtio i tačno kao đak ponavljao reč po reč, ne obraćajući pažnju na pogrešne upadice pomoćnika. »Ti imaš izvanredno pamćenje«, reče K. i pruži mu ispisani papir, »ali pokaži da si tako izvanredan i u drugom. A što je s tvojim željama? Imaš li koju? Pravo da ti kažem, bio bih malo mirniji u pogledu sudbine moje poruke kad bi ti imao kakvu želju.« Barnabas je neko vreme cutao, a onda reče: »Moje sestre te pozdravljaju.« »Tvoje sestre«, reče K. »da, one velike snažne devojke.« »Obe te pozdravljaju, ali naročito Amalija«, nastavi Barnabas, »ona mi je danas i donela iz dvorca ovo pismo za tebe.« Polažući na to poslednje saopstenje više nego na bilo što drugo, K. upita: »Bi li ona mogla i moju poruku odneti u dvorac? Ili biste vi oboje mogli otići i svaki okušati sreću?« »Amalija ne sme u urede«, reče Barnabas, »inače bi ona sigurno to vrlo rado učinila.« »Možda ću sutra navratiti do vas«, reče K., »ti samo dođi najpre s odgovorom. Čekaću te u školi. I pozdravi sestre od mene.« Obećanje koje je dobio od K. pričinjavalo je izgleda Barnabasu veliko zadovoljstvo, i pošto se rukovaše, on još ovlaš dodirnu K. po ramenu. K. primi taj dodir s osmehom ali kao neko odlikovanje, kao da je sad sve opet kao nekad kad se Barnabas prvi put pojavio u svom sjaju među seljacima u gostionici. Blaži nego što je bio dotle, K., na povratku, pusti pomoćnike da rade šta hoće.

Nastavak: Romani u nastavcima
 

Franc Kafka, Dvorac ( glava deveta)

 

GLAVA  deveta

I on se pribra i uđe u kuću, ovaj put ne pokraj zida, već sredinom, kroza sneg, na tremu susretne gostioničara, koji ga nemo pozdravi i pokaza rukom na krčmu; on pođe tamo kamo mu bi pokazano, jer mu je bilo hladno, a hteo je i videti ljude, ali oseti veliko razočaranje kad za jednim stolićem, koji je svakako posebno bio tu stavljen jer obično se sedilo samo na buradi, opazi mladog gospodina kako sedi dok je pred njim stajala—prizor nimalo ugodan za K. — gostioničarka iz gostionice Kod mosta. Pepi, ponosna, zabačene glave, uvk s istim osmehom, nepobitno svesna svoje važnosti, tresući kikom pri svakom pokretu, trčkarala je amo-tamo, donela pivo, a zatim tintu i pero, jer je gospodin raširio pred sebe spise, sređivao podatke, koje je nalazio čas u nekom predmetu pred sobom, a čas u nekom na sasvim drugom kraju stola, i sada je hteo pisati. Gostioničarka, onako stojeći, s visine je promatrala mirno i gospodina i papire, malo napućenih usta, kao da se odmara i kao da je već rekla sve što treba i sve je bilo dobro primljeno. »Gospodin geometar, napokon«, reče gospodin kad K. uđe, bacivši jedan kratak pogled na njega, a onda se opet zadubi u svoje papire. I gostioničarka ga premeri jednim ravnodušnim pogledom, nimalo iznenađena. Pepi, opet, kao da primeti K. tek kad je prišao stolu za posluživanje pića i naručio konjak.

K. se tu nasloni i pritisnu rukom oči, ne vodeći računa ni o čemu. Onda srknu konjak i odgurnu ga jer je bio loš. »Piju ga sva gospoda«, reče Pepi kratko, prolije ostatak, opra čašicu i stavi je na policu. »Gospoda imaju i bolje«, reče K. »Možda«, uzvrati Pepi, »ali ja ne.« Time je s njim završila i opet se stavila na raspolaganje gospodinu, kojem nije bila potrebna i oko kojeg se vrtila, pokušavajući s puno uvažavanja preko njegovih ramena baciti pogled na papire. To je bila samo pusta radoznalost i razmetanje, što gostioničarka osudi nabiranjem obrva.

Najednom, gostioničarka osluhne i napregnuto se zagleda u prazninu. K. se osvrne, on nije čuo ništa posebno, ni ostali kao da nisu ništa čuli, ali gostioničarka, krupnim koracima i na prstima, pritrča stražnjim vratima koja vode u dvorište i proviri kroz ključanicu, a onda se okrene drugima, raširenih očiju i zažarena lica, i pozva ih prstom; i onda su virili naizmenično, istina, gostioničarka najdulje, ali je i Pepi stalno dolazila na red, dok je gospodin bio razmerno najravnodušniji. Pepi i gospodin ubrzo se vratiše, a gostioničarka je i dalje napeto virila, duboko pognuta, gotovo klečeći; imao se maltene dojam kao da sada još samo preklinje ključanicu da je propusti jer se već odavno više ništa nije moglo videti. A kad se ona ipak podiže, prevuče ruke preko lica, uredi kosu, duboko udahnu, kao prisiljena ponovno navikavati oči na sobu i na ljude, što ona nerado čini, K. je upita, ne kako bi dobio potvrdu nečega što je znao, nego da bi preduhitrio napad kojeg se unapred plašio, toliko sada beše postao osetljiv: »Dakle, Klamm se već odvezao?« Gostioničarka prođe nemo pokraj njega, ali gospodin reče sedeći za svojim stolićem: »Da, naravno. Budući da ste vi napustili svoje stražarsko mesto, Klamm se mogao odvesti. Ali je divno čudo kako je gospodin osetljiv. jeste li primetili, gazdarice, kako se Klamm uznemireno osvrtao oko sebe?« Gostioničarka, čini se, nije to opazila, ali gospodin nastavi: »Na sreću, ništa se više nije primećivalo, kočijaš je izravnao čak i tragove stopa u snegu.« »Gazdarica nije ništa primetila«, reče K., ali ne u nekoj nadi, već samo uvređen gospodinovim tvrđenjem koje je zvučalo kao konačno i neoborivo. »Možda baš tada nisam bila kod ključanice«, reče gostioničarka, pre svega da bi gospodina uzela u zaštitu, a onda se htede odužiti Klammu i doda: »Uostalom, ne verujem u neku veliku osetljivost Klammovu. Mi se, istina, plašimo za njega, trudimo se zaštititi ga i pritom pretpostavljamo da je u krajnjoj meri osetljiv. To je dobro tako, a svakako je to i Klammova volja.

Međutim, mi ne znamo kako se on drži u stvarnosti. Svakako, ako Klamm ne želi razgovarati s nekim, onda on nikad s njim neće razgovarati ma koliko se trudio i nepodnošljivo nametao, ali činjenica da Klamm nikad s njim neće razgovarati, da ga nikad neće pustiti pred oči, već je sama dovoljna—zašto onda ne bi bio u stanju u stvarnosti podneti nečiji pogled? U svakom slučaju, to se ne može dokazati, jer nikad neće ni biti izvršen takav ogled.« Gospodin živahno potvrdi glavom. »U osnovi, naravno, to je i moje mišljenje«, reče on, »samo sam se malo drukčije izrazio, i to zato da bi gospodinu geometru u bilo jasnije. Međutim, tačno je da se Klamm, kad je izašao iz kuće više puta osvrnuo.« »Možda je mene tražio«, reče K. »Možda«, reče gospodin, »to mi nije palo na pamet.« Svi se nasmejaše, najglasnije Pepi, koja od svega jedva da je nešto razumela.

»Budući da smo se sada tako lepo iskupili«, reče zatim, lepo ću vas zamoliti, gospodine geometre, da mi dopunite moje spise s nekoliko podataka.« »Ovde se mnogo piše«, primeti K., gledajući izdaleka na spise. »Da, loša navika«, reče gospodin i opet se nasmejs, »ali možda vi još i ne znate ko sam ja. Ja sam Momus, Klammov seoski sekretar. posle tih reči u sobi se svi uozbiljiše. Iako su, naravno, gostioničarka i Pepi poznavale gospodina, i one su obje bile kao pogođene izgovaranjem imena i dostojanstva. Čak i sam gospodin kao da je izgovorio nešto što je i za njega previše, i kao da u najmanju ruku želi izbeći sve naknadne počasti koje sadrže njegove reči, zadubi se u spise i počne pisati, tako da se u sobi čulo samo njegovo pero. »Šta je to: seoski sekretar?«, upita K. posle kratke ljutnje. Umesto Momusa, koji, nakon što se predstavio, nije više smatrao umesnim licno davati takva objašnjenja, odgovori gostioničarka: »Gospodin Momus je Klammov sekretar kao i svi drugi Klammovi sekretari, ali njegovo službeno sedište i, ako se ne varam, njegova službena delatnost« — Momus, pišući i dalje, samo zavrtje živo glavom i gostioničarka se ispravi — »dakle, selo je samo njegovo službeno sedište, ali njegova službena nadležnost nije ograničena samo na selo. Gospodin Momus obavlja za Klamma pismene radove koji se u selu pokažu potrebnima i prima, kao prvi, sve one iz sela koji hoće Klammu.« Kako je K., još nedovoljno dirnut tim stvarima, i dalje ravnodušno gledao gostioničarku, ona doda pomalo neodlučno: »To je uređeno tako da sva gospoda imaju svoje seoske sekretare.« Momus, koji je slušao znatno pažljivije nego K., dopuni gostioničarku: »Seoski sekretari uglavnom služe samo jednom šefu, ali ja dvojici, Klammu i Vallabeneu.« »Da«, reče gostioničar, prisećajući se također, »gospodin Momus služi dvama šefovima, Klammu i Vallabeneu, dakle dvostruki je seoski sekretar.« »Dvostruki, šta više«, reče K., i Momusu, koji ga je sad, gotovo nagnut preko stola, gledao ravno u oči, kimnu glavom kao što se to čini detetu koje je baš tog trenutka bilo pohvaljeno. Ako je u tome bilo izvesnog prezira, onda taj prezir ili nije bio primećen ili je bio posebno tražen. Baš pred K., koji nije bio dovoljno dostojan čak ni da ga Klamm slučajno pogleda, isticale su se u svim pojedinostima zasluge čoveka iz najbliže Klammove okoline, s očitom namerom da ga nateraju na priznanje i pohvale. Pa ipak, K. nije imao smisla za to. On, koji se svim snagama trudio uhvatiti jedan Klammov pogled, nije, na primer, visoko ocenio položaj jednog Momusa, koji je smeo da živi pred samim očima Klammovim; i divljenje i zavist bili su daleko od njega, jer ono čemu je on težio nije bila Klammova blizina sama po sebi, nego to da on, K., on i niko drugi, može prići Klammu sa svojim željama, svojim i ničijim drugim, i to prići mu ne kako bi kod njega ostao, nego kako bi pokraj njega prošao dalje, u dvorac.

I on pogleda na svoj sat i reče: »A sad moram ići kući.« Odnos se odmah promeni u korist Momusa. »Da, svakako«, reče ovaj, »dužnosti školskog poslužitelja zovu. Ali, ipak, morate mi posvetiti koji trenutak. Samo nekoliko kratkih pitanja.« »Nisam raspoložen za to«, reče K. i htjede poći prema vratima. Momus lupi o stol jednim spisom i ustade: »U ime Klamma, ja vam nalažem da odgovorite na moja pitanja.« »U ime Klamma!«, ponovi K. »Zar njega zanimaju moje stvari?« »O tome«, reče Momus, »ja ne mogu suditi, a vi, uostalom, još mnogo manje, i zato prepustimo obojica to mirne duše njemu. Ali u svojstvu koje imam od Klamma, nalažem vam da ostanete i odgovarate na moja pitanja.« »Gospodine geometre«, umeša se gostioničarka, »ja vas ne mislim i dalje savetovati, vi ste na nečuveni način odbacili sve moje dosadašnje savete, najdobronamernije koji postoje, i došla sam gospodinu sekretaru — nemam šta kriti — samo da bih po dužnosti upozorila nadležne na vaše ponašanje i naše namere , i kako bih se za sva vremena sačuvala da slučajno opet ne budete upućeni meni na stanovanje; tako stoje stvari među nama i tu se zaista više nema što menjati, i zato, ako iznosim svoje mišljenje, to nije zato da vama pomognem, nego da gospodinu seketaru malo olakšam težak zadatak koji se sastoji u tome što ima posla s takvim čovekom kao što ste vi. Međutim, baš zbog moje potpune otvorenosti — s vama se ne može razgovarati drukčije nego otvoreno, a i to činim protiv volje — vi biste mogli, kad biste hteli, iz mojih reči izvući koristi i za sebe. U ovom slučaju, dakle, upozoravam vas da jedini put do Klamma koji za vas postoji vodi ovuda, kroz zapisnik gospodina sekretara. Ali neću preterivati, možda taj put ne vodi čak do Klamma, možda prestaje daleko od njega, o tome odlučuje gospodin sekretar prema vlastitom nahođenju. I vi se odričete tog jednog puta, ni zbog čega drugog do prkosa?« »Gazdarice«, reče K., »niti je to jedini put do Klamma, niti on vredi više nego drugi. A vi, gospodine sekretare, odlučujete hoće li to što ću ja ovde reći smeti dospeti do Klamma ili ne?« »Svakako«, odgovori Momus i oborenih očiju ponosno pogleda levo i desno, gde ništa nije bilo za gledanje, »zašto bih inače bio sekretar?« »Dakle, vidite, gazdarice, nije mi potreban put do Klamma, već najpre do gospodina sekretara.« »Taj sam vam put htela otvoriti«, reče gostioničarka, »zar vam nisam jutros ponudila da vašu molbu provedem Klammu? To bi se obavilo preko gospodina sekretara. Vi ste to odbili, pa ipak ništa vam drugo ne preostaje osim tog puta. Istina, izgledi za uspeh još su manji posle vaših današnjih ispada i posle pokušaja prepada na Klamma. Ali ova poslednja majušna nada, koja sve više iščezava, koja ustvari uopste ne postoji, ipak je vaša jedina nada.« »Otkud to, gazdarice, da ste vi prvotno toliko nastojali odvratiti me od toga da doprem do Klamma, a sada opet tako ozbiljno uzimate moju molbu i smatrate me, čini se, u izvesnoj meri izgubljenim zbog neuspeha mojih planova? Ako ste mi jednom sa svom iskrenošću savetovali da se ne namećem Klammu, kako je onda moguće da me sada, naizgled s podjednakom iskrenošću, upravo gurate napred putem koji vodi Klammu, iako, pretpostavimo, on ne vodi baš do njega?« »Zar vas ja guram napred?« upita gostioničarka. »Znači li to da vas guram napred kad vam kažem da su vaši pokušaji beznadni? Bila bi zaista drskost preko svake mere kad biste vi hteli na takav način odgovornost prebaciti sa sebe na mene. Da vam možda prisutnost gospodina sekretara ne otvara volju za to? Ne, gospodine geometre, ni na šta vas ja ne potičem. Jedno samo moram priznati: malo sam vas precenila kad sam vas prvi put videla. Uplašila me vaša brza pobeda nad Friedom, nisam znala šta ste još sve u stanju učiniti, htela sam sprečiti daljnju nesreću, i verovala sam da ću to najbolje postići ako vas pokolebam molbama i pretnjama. U međuvremenu naučila sam mirnije o svemu misliti. Radite vi šta hoćete. Vaša dela će možda vani, u snegu dvorišta, ostaviti duboke tragove, ali ništa više.« »Proturečnost nije potpuno objašnjena, rekao bih«, reče K., »pa ipak sam zadovoljan što sam skrenuo paznju na nju. A sada bih vas molio, gospodine sekretare, da mi kažete je li ispravno mišljenje gostioničarke da će zapisnik, koji biste hteli sa mnom sastaviti, zaista učiniti da se smem pojaviti pred Klammom. Ako je to slučaj, ja sam odmah spreman na sve što se toga tiče.« »Ne«, reče Momus, »ne postoji takva uzročna veza. Potrebno je samo toliko da Klammov seoski arhiv dobije tačan prikaz današnjeg popodneva. Prikaz je već gotov, trebaju još samo biti popunjene dve ili tri praznine, reda radi. Drugu svrhu zapisnik nema i ne može imati.« K. pogleda gostioničarku cuteći. »Jesam li vam ja nešto drugo rekla? Takav je on uvek, gospodine sekretare, uvek je takav. Najpre izvrne informacije koja mu date, a onda tvrdi da ih je dobio pogrešne. Uvek sam mu govorila, danas kao i dosad, kako nema ni najmanje izgleda da ga Kiamm primi; dakle, ako sad nema nikakvih izgleda, ne može ih imati ni posle ovog zapisnika. Ima li šta jasnije od toga? Zatim sam rekla da je ovaj zapisnik jedina stvarna službena veza koju on može imati s Klammom; i to nije ništa manje jasno i nesumnjivo. Ako on meni ipak ne veruje i neprekidno se nada—ne znam zašto i na osnovu čega — da će moći dopreti do Klamma, onda mu u tome, ako ostanemo pri njegovoj logici, može pomoći samo jedina stvarna službena veza koju ima s Klammom, to jest ovaj zapisnik. Samo to sam rekla, i ko tvrdi nešto drugo, izvrće zlonamerno reči.« »Ako je tako«, reče K. »onda vas molim za izvinjenje, jer sam vas krivo razumeo; naime, meni se činilo — pogrešno, kao što se sad pokazalo — slušajući vaše prijašnje reči, da za mene ipak postoji neka, makar i najmanja nada.« »Naravno«, reče gostioničarka, to je bar moje mišljenje. Ali opet izvrćete moje reči, samo sad u obratnom smislu. Takva nada postoji za vas po mome mišljenju, i ona se zasniva samo na ovom zapisniku. Ali s tim ne stoji tako da vi naprosto možete navaliti na gospodina se,retara pitanjem: ‘Smem li otići Klammu ako odgovorim na pitanja?’ Kad to pita dete, njemu se smeju, ali kad to čini odrastao čovek, onda je to uvreda vlasti, što je gospodin sekretar samo finoćom svog odgovora milostivo prikrio. Međutim, nada na koju ja mislim u tome je što vi ovim zapisnikom dobivate s Klammom neku vrstu veze, ili to barem može biti svojevrsna veza. Zar to nije dovoljna nada? Kad bi vas pitali za zasluge koje vas čine dostojnim darova jedne takve nade, biste li išta mogli izneti? Istina, nešto konkretnije o toj nadi ne može se reći, a posebno gospodin sekretar u svom službenom svojstvu nikad o tome neće moći dati ni najmanji nagoveštaj. Za njega je to, kao što je rekao, samo prikaz današnjeg popodneva, reda radi. On vam ništa više neće reći, pa čak i ako ga sad odmah pitate u vezi s ovim mojim rečima.« »Hoće li, gospodine sekretare, Klamm čitati ovaj zapisnik?«, upita K. »Ne«, odgovori on, »a zašto i bi? Klamm ne može čitati sve zapisnike, što više, on ne čita ni jedan, ‘Bežite s tim svojim zapisnicima!’ običava reći.« »Gospodine geometre«, požali se gostioničarka, »vi me zamarate takvim pitanjima. Je li uopste potrebno ili, šta više, poželjno da Klamm čita ovakav zapisnik i doslovno se upoznaje s ništavnosti vašeg života? Zar ne bi bilo bolje kad biste ponizno molili da se zapisnik sakrije od Klamma; besmislena molba, uostalom, kao i prijašnje molbe — jer ko može nešto skriti od Klamma? — ali koja bi imala simpatičniji karakter. I je li to potrebno u interesu onoga što vi nazivate svojom nadom? Zar niste sami izjavili da biste bili zadovoljni kad biste imali priliku da Klammu govorite makar vas on i ne gledao i ne slušao to što mu govorite? A zar onim zapisnikom ne postižete bar to, ako ne i mnogo više!« »Mnogo više«, upita K, »na koji način?« »Kad ne biste samo uvek tražili da vam se sve odmah pruži udrobljeno, kao malo dete!«, uzviknu gostioničarka. »Ko može dati odgovor na takva pitanja? Zapisnik dolazi u Klammovu seosku arhivu, to ste već čuli, ništa više određeno ne može se o tome reći. Ali je li vam već jasna sva važnost zapisnika gospodina se,retara, seoske arhive? Znate li šta to znači kad vas gospodin sekretar sasluša? Možda, čak i verovatno, ni on sam to ne zna. On sedi ovde mirno i obavlja svoju dužnost reda radi, kao što je rekao. Ali imajte u vidu da ga je Klamm postavio da radi u njegovo ime, da to što napravi, iako nikad ne dospe do Klamma, već unapred ima Klammovo odobrenje? Ne mislim ni najmanje na ovako prostački način laskati gospodinu sekretaruu, on bi se jako protivio, ali ja ne govorim o njegovoj ličnosti kao takvoj, već o tome što je on kad ima Klammovo odobrenje, kao ovo sad: on je onda samo oruđe na kojem leži Klammova ruka, i teško svakom ko mu se ne pokori.«

Gostioničarkine pretnje nisu plašile K., nade kojima ga je pokušavala uhvatiti zamarale su ga. Klamm je bio daleko. Gostioničarka je jednom usporedila Klamma s orlom i to je onda njemu izgledalo smešno, ali sad više ne. Mislio je na Klamma, koji je uvek udaljen, na njegov neosvojivi stan, na njegovu cutnju, prekidanu valjda samo uzvicima koje K. još nikad nije čuo, na njegov prodorni pogled koji može značiti sve i ne obavezivati ni na što, na njegove, iz dubine u kojoj se K. nalazio samo na trenutak vidljive, neraskidive krugove koje je tamo gore povlačio prema nekim neshvatljivim zakonima; sve je to bilo zajedničko i Klammu i orlu. Naravno, sve to nije imalo nikakve veze s ovim zapisnikom nad kojim je baš sada Momus lomio jedan slani perec, koji je grickao uz pivo, tako da su svi papiri bili zasuti solju i mrvicama.

»Laku noć«, reče K., »ja mrzim sva saslušanja«, i on zaista pođe vratima. »Ipak ide«, reče Momus gostioničarki, gotovo uplašen. »Neće se usuditi«, reče ona. K. nije više ništa čuo, jer je već bio na tremu. Bilo je hladno i duvao je jak vetar. Iz jednih susednih vrata izađe gostioničar, on je, izgleda, kroz neku rupu na vratima držao trem pod prismotrom. Krajeve svog kaputa morao je pritisnuti uz telo, toliko su lepršali na vetru, čak i ovde na tremu. »Idete već, gospodine geometre?« reče on. »Čudite se tome?«, upita K. »Da«, reče gostioničar. »Zar nećete biti saslušani?« »Ne«, odgovori K. »Ne želim da me saslušavaju.« »Zašto ne?«, upita gostioničar. »Ne znam zašto bih dopuštao da me saslušavaju«, reče K., »zašto da im činim zadovoljstvo ili se pokoravam birokratskoj ćudi. Možda bih neki drugi put to i učinio, isto tako iz šale i ćudi, ali ne danas.« »Pa da, naravno«, reče gostioničar, ali to je bilo povlađivanje više iz pristojnosti nego iz uverenja. »Sad moram poslugu pustiti u krčmu«, reče on zatim, »već je odavno njihovo vreme. Nisam hteo ometati saslušanje.« »Smatrali ste ga toliko važnim?«, upita K. »Da«, odgovori gostioničar. »Nisam ga, dakle, trebao odbiti?« reče K. »Ne«, reče gostioničar. Budući da je K. cutao, on doda da ga uteši ili da što pre ode: »Ali, naravno, neće zbog toga gromovi pucati.« »Ne«, reče K., »vreme ne izgleda kao da će oluja.« I oni se rastadoše smejući se.

Nastavak: Romani u nastavcima

Franc Kafka, Dvorac ( glava sedma)

 

K. pronađe gore učitelja. Sobu je, na sreću, bilo teško prepoznati zahvaljujući Friedinoj marljivosti. Bila je dobro provetrena, peć je bila dobro naložena, pod opran, krevet namešten, stvari sluškinja, to odvratno smeće, iščezle su zajedno s njihovim slikama, drveni sto, koji je, gde god biste se okrenuli, naprosto upadao u oči ogrezao u prljavštini, sada je bio prekriven belim pletenim stolnjakom. Sada bi se tu mogli već i gosti primati; nije mnogo smetalo ni to što je ono malo njegove odece, koje je Frieda očito pre oprala, visilo pokraj peći kako bi se osušilo. Učitelj i Frieda sedeli su za stolom i podigoše se kad K. uđe. Frieda pozdravi K. jednim poljupcem, učitelj se blago pokloni. Rastresen i još uzrujan razgovorom s gostioničarkom, K. se poče ispričavati što ga još nije stigao posetiti; izgledalo je kao da misli da je učitelj, nestrpljiv zbog njegovog nedolaska, sam došao u posetu. Učitelj, opet, kao da se na svoj odmereni način sam polako prisećao da je jednom između njega i K. ugovorena neka vrsta posete. »Vi ste, dakle, gospodine geometre, onaj stranac s kojim sam pre nekoliko dana razgovarao na Crkvenom trgu?« »Da«, reče K. kratko; ono što je podnosio onda, u svojoj osamljenosti, nije morao da trpi ovde u svojoj sobi. On se obrati Friedi i posavetova se s njome o jednoj važnoj poseti koju mora odmah obaviti i zbog koje bi se trebao što bolje odenuti. Ne ispitujući dalje K., Frieda pozva pomoćnike, koji su još bili zauzeti ispitivanjem novog stolnjaka, i naredi im da dole u dvorištu dobro očiste odelo i cipele K., koje on odmah poče skidati. Ona, pak, skinu jednu košulju s konopca i siđe u kuhinju da je ispegla.

K. je sad bio sam s učiteljem, koji je opet mirno sedeo za stolom; on ga pusti da čeka još malo, skine košulju i poče se prati nad umivaonikom. Tek sada, okrenut mu leđima, upita učitelja za razlog njegovoh dolaska. »Dolazim prema nalogu gospodina opstnskog načelnika«, reče on. K. izjavi spremnost da sasluša nalog. Međutim, budući da je zbog pljuskanja vodom bilo teško razumeti njegove reči, učitelj beše prisiljen prići bliže i nasloniti se na zid pokraj K. Za svoje pranje i svoju užurbanost K. se ispriča hitnošću predstojeće posete. Učitelj pređe preko toga i reče: »Vi ste bili nepristojni prema gospodinu opstnskom načelniku, tom starom zaslužnom, iskustvom bogatom i uvaženom čoveku.« »Da sam bio nepristojan, ne znam«, reče K. dok se brisao, »ali da sam mislio na druge stvari, a ne na pristojno ponašanje, tačno je jer u pitanju je bio moj životni opstanak, koji je doveden u opasnost zbog sramotnog službenog gazdovanja, čije pojedinosti vama nemam potrebe razlagati, jer vi ste i sami aktivan član te administracije. Je li se opstinski načelnik žalio na mene?« »Kome bi se on imao žaliti?« upita učitelj. »A čak i kad bi imao kome, bi li se on ikad žalio? Ja sam samo po njegovom diktatu sastavio jedan mali zapisnik i tako sam upoznat s dobrotom gospodina načelnika i načinom na koji ste odgovarali.«

Dok je K. tražio svoj češalj, koji je Frieda najverovatnije reda radi negde sklonila, on reče: »Kako? Zapisnik? Naknadno, u mojoj odsutnosti, sastavio je zapisnik neko ko uopst nije prisustvovao razgovoru? To mi se sviđa. I čemu zapisnik? Je li to službeni postupak?« »Ne«, reče učitelj, »postupak je poluslužben, i zapisnik je poluslužben; napravljen je samo zato što kod nas u svemu mora vladati strogi red. U svakom slučaju, on postoji i ne služi vama na čast.« K. je napokon pronašao češalj, koji je bio skliznuo u krevet, pa reče mirnije: »Neka ga, neka postoji. Jeste li zato došli, da mi to javite?« »Ne«, odgovori učitelj. »Ali ja nisam stroj i morao sam vam reći svoje mišljenje. Naprotiv, nalog koji imam samo je dokaz više za dobrotu gospodina načelnika; ističem daje meni ta dobrota neshvatljiva i da nalog ispunjavam samo zbog nužnosti svog položaja i iz poštovanja prema gospodinu načelniku.« K. je sada, umiven i počešljan, sedeo za stolom, čekajući svoju košulju i odelo; to što mu je učitelj imao reći, zanimalo ga je malo; bio je i pod uticajem lošeg mišljenja koje je gostioničarka imala o načelniku. »Valjda je već prošlo podne?«, upita se on, misleći na put koji mu predstoji, a onda se popravi i reče: »Hteli ste mi nešto isporučiti od načelnika.« »Pa da«, reče učitelj, sležući ramenima kao da skida sa sebe svaku odgovornost. »Gospodin opstinski načelnik se boji da ne preduzmete nešto na svoju ruku, ako još dugo ne bude odluke o vašem predmetu. Što se mene tiče, ja ne znam zašto se on toga plaši; smatram kako je najbolje pustiti vas da radite šta hoćete. Mi nismo vaši anđeli čuvari i nismo dužni svuda za vama trčati. Dobro. Ali, gospodin načelnik misli drugačije. Samu odluku on ne može ubrzati jer je to stvar grofovske uprave. Međutim, on stvar želi rešiti u svom vlastitom malom delokrugu, želi doneti privremeno zaista širokogrudno rešenje, i samo o vama zavisi hoćete li ga prihvatiti: on vam privremeno nudi mesto školskog poslužitelja.« U prvom trenutku K. gotovo i ne obrati paznju t na to što mu je ponuđeno, ali učini mu se kao činjenica da mu se nešto nudi bez značenja. Ukazivala je na to da je on, prema načelnikovu shvatanju, u stanju počiniti u svoju obranu stvari od kojih je trebalo zaštititi se čak i po cenu uvlačenja opstine u izvesne troškove. I kako je cela stvar ozbiljno shvaćena! Učitelj, koji je ovde već neko vreme čekao, a pre toga još i zapisnik sastavljao, morao je, nateran od načelnika, svakako trkom ovamo doći. Kad učitelj vide da se K. ipak zamislio, nastavi: »Ja sam stavio svoje prigovore. Upozorio sam na to da dosad školski poslužitelj nije'bio potreban; crkvenjakova žena posprema s vremena na vreme, a sve nadgleda učiteljica, gospođica Gisa. Ja imam dovoljno glavobolje s decom, ne želim još imati na glavi i školskog poslužitelja. Gospodin načelnik je primetio da je u školi ipak prljavo. Ja sam, istine radi, odgovorio da nije baš tako strašno. A pitao sam još, uz to, hoće li biti bolje kad za poslužitelja uzmemo tog čoveka? Sigurno ne. Na stranu to što on nema pojma o tom poslu, ali školska zgrada ima samo dve učionice bez nusprostorija. U jednoj od učionica, dakle, poslužitelj će morati stanovati, spavati, možda čak i kuvati, što, naravno, neće pridoneti većoj čistoći. Međutim, gospodin načelnik je upozorio da je to mesto za vas spas u nevolji i da ćete se vi svim silama truditi dobro obavljati dužnost; nadalje, gospodin načelnik je smatrao da s vama dobivamo ujedno i radnu snagu vaše žene i vaših pomoćnika, tako da ne samo škola nego i školski vrt mogu biti održavani uzorno. Sve sam ja to s lakoćom opovrgnuo. Konačno, gospodin načelnik nije više ništa mogao navesti u vašu korist, smejao se i rekao samo da ste vi ipak geometar i da ćete zbog toga posebno lepo znati pravilno postavljati leje u školskom vrtu. Naravno, protiv pošalice se ne možete boriti razlozima i tako sam došao s nalogom vama.« »Stvarate sebi nepotrebne brige, gospodine učitelju«, reče K. »Ne pada mi na pamet da primim to mesto.« »Vrlo dobro, odbijate bez ikakva ustručavanja«, i on uze šešir, pokloni se i izađe.

Odmah zatim u sobu se pope Frieda, s izrazom smetenosti na licu, s neizglačanom košuljom u ruci, ne odgovarajući na pitanja; da bi je oraspoložio, K. joj ispriča o učitelju i njegovoj ponudi; čim je to čula, ona baci košulju i opet istrča. Ubrzo se vrati, ali s učiteljem, koji je izgledao mrzovoljan i uopste nije K. pozdravio. Frieda zamoli učitelja da se malo strpi — očigledno je to već nekoliko puta učinila dok ga je uvela — i kroz jedna pokrajnja vrata, za koja K. nije ni znao, odvuče K. na tavan i napokon mu tu, sva zadihana od uzbuđenja, ispriča šta joj se dogodilo. Gostioničarka, ogorčena što se ponizila da se pred K. ispoveda i, što je još gore, da mu čini ustupke u pogledu njegovog sastanka s Klammom, čime nije postigla ništa osim što je, kako je rekla, dobila njegovo hladno i povrh toga neiskreno odbijanje, odlučila je sada da K. više neće trpeti u svojoj kući; ako ima veze s dvorcem, neka ih brzo iskoristi, jer još danas, sad odmah, mora napustiti kuću; pristaće vratiti ga samo na izričit zahtev vlasti i ako na to bude prisiljena; ipak, nada se da se to neće dogoditi jer ona ima veze s dvorcem i znaće ih upotrebiti. Uostalom, on je u gostionicu i dospeo samo nepažnjom gostioničara, a i inače nije u nekoj nuždi jer se toliko jutros hvalio da mu jedno prenoćište stoji spremno na raspolaganju. Frieda, naravno, mora ostati; ako bi se i ona iselila s K., nju, gostioničarku, to bi duboko unesrećilo; već na samu pomisao o tome, ona se, tamo dole u kuhinji, plačući skljokala pokraj štednjaka, sirota žena s bolesnim srcem! Ali kako bi drukčije i mogla postupiti sada kad je, barem prema njezinom shvatanju, u pitanju svetinja Klammove uspomene! Eto, tako stoji stvar s gostioničarkom. Frieda će, istina, pratiti K. kamo god on hoće, po snegu i ledu, na to, naravno, ne treba dalje trošiti eči, ali ipak je njihov zajednički položaj vrlo težak, i zato je ona s velikom radošću pozdravila načelnikovu ponudu, pa iako to nije odgovarajuće mesto za K., ono je ipak samo privremeno, to je posebno istaknuto, a time će se dobiti na vremenu i lako će se pronaći druge mogućnosti, čak i ako krajnja odluka bude nepovoljna. »U slučaju potrebe«, uzviknu Frieda na kraju, zagrlivši K., »otići ćemo odavde, što nas zadržava u selu? Zasad, međutim, zar ne, najmiliji moj, prihvatićemo ponudu. Ja sam vratila učitelja, ti ćeš mu samo reći da prihvazamo, ništa drugo, 1 mi se selimo u školu.«

»To nije dobro«, reče K., ne misleći to baš sasvim ozbiljno jer mu je stanovanje zadavalo malo brige, a osim toga, ovako bez odela bilo mu je vrlo hladno ovde na tavanu, koji je s dve strane bio bez zida i prozora, zbog čega je hladan zrak stvarao jak propuh. »Tek što si lepo uredila sobu, već se moramo seliti! Nerado, nerado primam to mesto, mučno mi je već i ovo trenutačno ponižavanje pred tim malim učiteljem, a sada bi mi on još trebao biti i pretpostavljeni. Kad bismo mogli samo još malo ostati ovde, možda će se moj položaj već danas poslepodne promeniti. Kad bi barem ti ovde ostala, mogli bismo pričekati, a učitelju bismo dali samo neodređen odgovor. Za mene će se uvek naći prenoćište, ako se mora, onda svakako kod Bar...« Frieda mu rukom zatvori usta. »To ne«, reče ona uplašeno. »Molim te, nemoj to više ponoviti. Inače, idem svuda s tobom. Ako hoćeš, ostaću sama ovde, ma koliko to bilo za mene žalosno. Ako hoćeš, odbićemo ponudu, ma koliko to, po mome mišljenju, bilo pogrešno. Jer, vidi, ako ti nađeš drugu priliku, čak i danas popodne, onda ćemo mi, to se samo po sebi razume, odmah napustiti mesto u školi, niko nas u tome neće sprečiti. A što se tiče poniženja pred učiteljem, pusti me da se ja brinem da ih ne bude, ja ću s njim razgovarati, ti ćeš stajati kao da si nem, ni posle neće biti drukčije, nikad nećeš morati s njim razgovarati. Ako to nećeš, ja ću mu ustvari biti podčinjena, ali čak ni ja neću to biti jer poznajem njegove slabosti. Prema tome, ništa ne gubimo ako mesto prihvatimo, a mnogo ako odbijemo; u svakom slučaju, osim ako još danas nešto ne postigneš u dvorcu, ti nećeš nigde, zaista nigde u selu naći ni za samog sebe prenoćište, hoću reći prenoćište zbog kojeg se ja neću morati stideti kao tvoja buduća žena. A kad ne dobiješ prenoćište, nećeš valjda od mene tražiti da spavam ovde u toploj sobi, a da znam da ti vani lutaš noću i po mrazu.« K., koji se celo vreme, ruku prekrstenih na grudima, lupao šakama po slabinama kako bi se malo ugrejao, reče: »Onda nam ništa drugo ne preostaje nego da prihvatimo. Dođi.

U sobi on odmah požuri prema peći; o učitelju nije vodio računa. Učitelj, sedeći za stolom, izvuče sat i reče: »Već je kasno.« »Ali zato smo sada potpuno salasni, gospodine učitelju«, reče Frieda, »mi prihvatamo to mesto.« »Dobro«, reče učitelj, »ali mesto je ponuđeno gospodinu geometru. On se mora izjasniti.« Frieda priskoči K. u pomoć. »Naravno«, reče ona, »on prihvata mesto, zar ne, K.?« I tako je K. celu svoju izjavu mogao svesti na jedno »da«, koje čak nije bilo upućeno učitelju, nego Friedi. »Onda«, reče učitelj, »ostaje mi još samo da vas upoznam s vašim službenim dužnostima, kako bismo se u tom pogledu jednom za svagda razumeli. Vi, gospodine, svakodnevno morate čistiti i ložiti obe učionice, sami vršiti manje popravke u zgradi, kao i na školskim i gimnastičkim spravama, održavati putiće kroz vrt očišćenima od snega, ići i donositi sve što je potrebno za mene i gospođicu učiteljicu, i u toplija godišnja doba obavljati sve radove u vrtu. Za sve to imate pravo stanovati po svojoj volji u jednoj od dve učionice; međutim, kad se nastava ne održava istovremeno u obe učionice, a vi stanujete baš u onoj u kojoj se ona odvija, moraćete se, naravno, premstiti u drugu sobu. Kubati u školi ne smete, zato ćete se vi i vaši hraniti ovde u gostionici na račun opstine. Da se morate ponašati kako dolikuje školi i da pogotovo deca, posebno tokom nastave, ne smeju nikako biti svedoci nepriličnih prizora u vašem privatnom životu, to samo uzgred spominjem, jer kao obrazovan čovek morate i sami to znati. U vezi s tim dodaću još da tražimo da svoje odnose s gospođicom Friedom ozakonite što je moguće pre. O svemu tome i još nekim sitnicama sastaviće se službeni ugovor, koji ćete morati potpisati čim se uselite u školsku zgradu.« K. se činilo da sve to nije važno i kao da to njega ne dira ili ga bar ne obavezuje; dražilo ga je učiteljevo razmetanje pa reče nemarno: »Pa da, to su uobičajene obaveze.« Da bi ublažila tu primedbu, Frieda se malo raspita o plati. »HOće li plata biti dodeljena rešavace se tek posle jednomesečne probne službe.« »Ali to je težak uslov za nas«, reče Frieda. »Zar bismo se trebali venčati gotovo bez novca i ni iz čega stvarati kućanstvo? Bismo li se ipak mogli, gospodine učitelju, jednom predstavkom obratiti opstini i moliti za jednu malu platu odmah? Savetujete li nam to?« »Ne«, reče učitelj koji se stalno obraćao K. »Jedna takva predstavka bila bi prihvaćena samo kad bih je ja preporučio, a to ne želim učiniti. Ustupanje ovog mesta već jest jedna usluga vama, a s uslugama se ne sme preterivati ako je čovek svestan svoje odgovornosti prema zajednici.« Ali sad se ipak i K. umeša, gotovo protiv svoje volje. »Što se, gospodine učitelju, tiče usluga«, reče on, »verujem da se varate. Možda sam pre ja taj koji činim usluge.« »Ne«, odgovori učitelj s osmehom, jer je napokon prisilio K. da govori. »Tačno sam o tome obavešten. Nama je školski poslužitelj jednako tako malo potreban kao, recimo, geometar. Školski poslužitelj ili geometar, to je za nas teret o vratu. Moraću još mnogo razmišljati o tome kako ću opravdati izdatak pred opstinom. Najbolje bi bilo i najpre bi odgovaralo istini kad bih naprosto izišao sa zahtevom i uopste ga ne obrazložio.« »I ja to mislim«, reče K., »da me morate primiti protiv svoje volje. Iako vam to zadaje teške brige, morate me primiti. Ako je neko prisiljen nekoga primiti u službu i taj drugi pristane da bude primljen, onda je on taj koji čini usluge.« »Čudno«, reče učitelj, »što bi to nas prisiljavalo da vas primimo; jedino što nas na to sili, to je dobro, predobro srce gospodina načelnika. Ja već vidim da ćete se vi, gospodine morati odreći mnogih fantazija pre nego što postanete upotrebljiv školski poslužitelj. A to se tiče dodeljivanja izvesne plate, takve vaše primedbe, naravno, ne idu tome u prilog. Na žalost, takođe primećujem da će mi vaše ponašanje još mnogo muka zadavati; celo vreme raspravljate sa mnom — stalno to gledam i ne mogu, naprosto, verovati — u košulji i gaćama.« »Da«, uzviknu K. smemući se i pljesnu rukama, »prokleti pomoćnici! Gde li su?« Frieda potrča vratima; učitelj koji uvide da K. ne želi više s njim razgovarati, upita Friedu kad se misle preseliti u školu. »Danas«, reče Frieda. »Onda ću doći sutra ujutro kako bih sve pregledao«, reče učitelj, odmahnu rukom u znak pozdrava, htede proći kroz vrata koja je Frieda otvorila, ali se sudari sa služavkama koje su već dolazile sa svojim stvarima kako bi se ponovno smestile u sobu. Morao se, u pratnji Friede, provlačiti između njih, jer one se nikome nisu sklanjale s puta. »A1 se vama žuri«, reče K. služavkama, kojima je ovaj put bio vrlo zadovoljan, »mi smo još ovde, a vi već navaljujete.« One nisu ništa odgovarale, samo su vrtele svojim zavežljajima iz kojih su provirivali njemu već dobro poznati prljavi dronjci. »Izgleda da vi nikad ne perete svoje stvari«, reče K., ali ne da bi ih uvredio, već s određenom naklonošću. One to primietiše, istovremeno otvoriše svoja tvrda usta, pokazaše svoje lepe, kao u životinja jake zube, i smejahu se bez glasa. »Dobro, dođite«, reče K., »smestite se, to je vaša soba 4c.« Kako su se one još ustručavale — njihova soba, činilo mu se, bila se odviše promenila — K. uze jednu za mišku da je uvede. Međutim, on je odmah pusti, tako su obe imale začuđen pogled, koji, nakon kratkog uzajamnog dogovaranja, nisu više skidale s K. »A sad ste dosta buljile u mene«, reče K., braneći se od nekog neugodnog osećaja, uze odelo i čizme koje je Frieda, u pratnji bojažljivih pomoćnika, tek bila donela, i odenu se. Uvek mu je bilo neshvatljivo, i bi mu sad opet, strpljenje koje je Frieda imala s pomoćnicima. Umesto da u dvorištu čiste odelo, ona ih je posle duzeg traženja našla dole za ručkom, s neočišćenim odelom zgužvanim na krilu, koje je ona morala očistiti; i uopst se nije prepirala s njima—što priprost svet čini tako rado — šta više, u njihovoj prisutnosti pričala je o njihovu velikom nemaru kao o kakvoj maloj šali i još uz to lupkala jednog po obrazu, lagano, kao da ga mazi. K. je nameravao prvom prilikom razgovarati o tome s njom. Ali sada je bilo krajnje vreme da se krene. »Pomoćnici ostaju ovde da ti pomognu pri selidbi«, reče K. Istina, oni nisu bili za to; onako siti i zadovoljni, rado bi se malo prošetali. Tek kad Frieda reče: »Naravno, vi ostajete ovde«, oni se pomiriše s tim. »Znaš li gde idem?«, upita K. »Da«, odgovori Frieda. »I ti me, dakle, više ne zadržavaš?«, upita K. »Ti ćeš naići na tolike smetnje«, reče Frieda, »šta tu vredi moja reč.« Na rastanku poljubi K., da mu, budući da nije ručao, svežnjić s kruhom i kobasicama, što je odozdo donela za nj, podseti ga na to da se više ne vraća ovamo, nego da dođe direktno u školu i, s rukom na njegovom ramenu, isprati ga do kućnih vrata. 

  Nastavak: Romani u nastavcima

Franc Kafka, Dvorac ( glava osma )

 

.K. bijaše milo što je izmaknuo omuhavanju sluškinja i pomoćnika u toploj sobi. A malo je i zahladilo, sneg bijaše čvršći i išlo se lakše. Kako se počelo i smrkavati, ubrza korak.

U dvorcu, čiji su se oblici već počeli rasplinjati, vladao je mir; K. još nikad nije primetio tamo ni najmanji znak života, možda i nije bilo moguće primetiti nešto s ove daljine. Ipak, oči su tražile jer nisu htele trpeti tu tišinu. Kad bi K. pogledao dvorac, činilo mu se katkad kao da posmatra nekoga ko tu mirno sedi i zuri preda se, ali ne kao izgubljen u mislima i zbog toga odvojen od svega drugog, nego slobodno i bezbrižno kao da je sam i da ga niko ne posmatra, pa ipak je morao primetiti da je posmatran, ali to ga ni najmanje nije uznemiravalo i zaista — nije se znalo je li to uzrok ili posledica — pogledi promatrača nisu se mogli zadržati na njemu, nego su klizili. Taj utisak bio je danas još jači zbog ranog mraka; što je duhe gledao, sve je manje razaznavao i sve je dublje i dublje tonuo u sumrak.

Baš kad je K. stigao u još neosvetljeni Gospodski konak, otvori se prozor na prvom spratu i jedan mlad, debeo izbrijani gospodin u kožuhu nagne se kroz prozor i ostade tako. Na pozdrav K. on ne odgovori ni najmanjim kimanjem glave.

Ni u hodniku ni u krčmi K. ne nađe nikog: zadah ustajalog piva osećao se još jače nego prošli put; takvo šta se zaista nije događalo u gostionici Kod mosta. K. odmah priđe vratima kroz koja je prošli put promatrao Klamma, pritisnu kvaku, ali vrata su bila zaključana. Onda pokuša opipati rupu za virenje, ali ona je kanda bila tako dobro začepljena da se na taj način nije mogla pronaći, i on zato upali šibicu. Tada ga trže krik. U uglu između vrata i šanka blizu peći sedela je zgurena mlada devojka i jedva otvorenim, pospanim očima buljila u njega osvetljenog plamsanjem šibice. To je, očigledno, bila Friedina naslednica. Ona se brzo pribra, upali električno svetlo, izraz njena lica bio je ljutit, a onda prepozna K. »Ah, gospodine geometre, reče osmehujući se, pruži mu ruku i predstavi se: »Ja sam Pepi.« Ona je bila mala, crvena, zdrava, njena bujna crvenkasta kosa bila je upletena u veliku pletenicu, s kovrčastim pramenovima oko lica; imala je, ne baš prikladnu i bez nabora, haljinu od svetlosiva materijala, koja je na donjem rubu detinjasto naivno bila privezana vrpcom tako da ju je sputavala. Raspita se o Friedi i hoće li se ona uskoro vratiti. Bilo je to pitanje koje je gotovo graničilo s pakošću. »Ja sam«, reče ona zatim, »brzo dozvana ovamo čim je Frieda otišla, jer ovde ne može biti upotrebljen bilo ko; dosad sam bila sobarica, ali zamena koju sam napravila nije dobra. Mnogo je ovde posla uveče i noću, to jako zamara, jedva ću moći izdržati, ne čudi me što je Frieda napustila ovaj posao.« »Frieda je ovde bila vrlo zadovoljna«, reče K., da bi Pepi napokon skrenuo paznju na razliku koja postoji između nje i Friede, a o njoj ona ne vodi računa. »Nemojte joj verovati«, reče Pepi, »Frieda je u stanju savladavati se kao malo ko. Sto ne želi priznati, ne priznaje, a pritom se i ne primećuje da postoji nešto što bi trebala priznati. Ja sam nekoliko godina služim ovde zajedno s njom, uvek smo spavale u istom krevetu, ali prisne prijateljice nismo, i ona danas verovatno više i ne misli na mene. Jedina njena prijateljica možda je samo stara gostioničarka iz gostionice Kod mosta, a i to je karakteristično.« »Frieda je moja zaručnica«, reče K. i potraži usput rupu za virenje na vratima. »Znam«, reče Pepi, »zbog toga vam to i govorim. Inače to za vas ne bi bilo važno.« »Razumem«, reče K., »vi želite reći da se mogu ponositi time što sam pridobio jednu tako zatvorenu devojku.« »Da«, odgovori mu ona, smekući se zadovoljno, kao da ga je pridobila za neki tajni sporazum u pogledu Friede.

Međutim, nisu bile njene reči ono što je K. zanimalo i pmalo odvraćalo od traženja, nego njezina pojava i prisutnost na tom mestu. Istina, bila je mnogo mlađa od Friede, gotovo još dete, i njezina je odeća delovala smešno; verovatno se bila obukla tako u skladu sa shvatanjem koje je imala o preteranoj važnosti krčmarice. Ali u izvesnom pogledu ona je bila u pravu što je imala takvo shvatanje, jer to mesto, za koje nije bila dorasla, dodeljeno joj je iznenada, bez njenih zasluga i svakako samo privremeno, jer joj nije bila poverena čak ni kožna torbica koju je Frieda uvek nosila o pojasu. I njezino tobožnje nezadovoljstvo tim mestom nije bilo ništa drugo do razmetanja. Pa ipak, usprkos njenoj detinjastoj brbljivosti, možda je i ona imala veze s dvorcem. Ona je, ako ne laže, bila sobarica i, ne znajući šta to znači, provodila ovde dane spavajući, ali jedan zagrljaj ovog malog, debelog, blago pogurenog tela, ne bi, istina, mogao oteti joj to što ima, ali njega bi mogao malo razdrmati i obodriti za težak put. Onda valjda ni s Friedom nije bilo drukčije? Pa ipak, bilo je drukčije. Treba se samo setiti Friedinog pogleda da bi se to razumelo. Nikad ne bi K. dirnuo Pepi. Međutim, sada, morao je na trenutak pokriti oči, tako ju je požudno gledao. »Ne mora goreti«, reče Pepi i ugasi elektriku, »ja sam je zapalila samo zato što ste me mnogo uplašili. Šta ste hteli ovde? Da nije Frieda nešto zaboravila?«

»Da«, reče K., »ovde, u ovoj sobi pokraj nas, jedan stolnjak, jedan beli, pleteni.« »Da, njen stolnjak«, reče Pepi, »sećam se, lep rad, ja sam joj pri tome pomagala, ali ne bih rekla da je u ovoj sobi.« »Frieda misli da je tu. Ko tu stanuje?«, upita K. »Niko«, odgovori Pepi. »To je soba za primanje, tu gospoda jedu i piju, to jest soba je za to određena, ali oni uglavnom ostaju u svojim sobama gore.« »Kad bih znao«, reče K., »da tu nikog nema, rado bih ušao i potražio. Ali nije sigurno; na primer, Klamm ima običaj tamo da sedi .« »Klamm tamo sada sigurno nije«, reče Pepi, »on sada odmah ide, njegove ga saonice već čekaju u dvorištu.«

Odmah, bez ijedne reči objašnjenja, K. napusti krčmu, i u hodniku, umesto da pođe prema izlazu, on se okrene prema unutrašnjosti zgrade i s nekoliko koraka bio je već u dvorištu. Kako je ovde bilo mirno i lepo! Jedno četvrtasto dvorište, ograđeno s tri strane zgradom, a prema ulici — jednoj pokrajnjoj ulici koju K. nije poznavao — visokim belim zidom, s velikim i teškim vratima koja su sad bila otvorena. Odavde, iz dvorišta, kuća je izgledala viša nego spreda, barem je prvi sprat bio potpuno sagrađen i izgledao je veći jer je bio ograđen jednom drvenom terasom, koja je imala samo jedan mali otvor i bila u visini ljudske glave. Koso od K., još u srednjem delu, ali već malo u prikrajku, tamo gde je počinjalo suprotno krilo zgrade, nalazio se jedan ulaz u kuću, otvoren, bez vrata. Tu ispred ulaza stajale su saonice, tamne, zatvorene, s dva zapregnuta konja. Nikog nije bilo osim kočijaša, kojeg je K. iz daljine više naslućivao nego video.

S rukama u džepovima, promatrao je osvrćući se dok je hodao pokraj zida. K. obiđe dve strane dvorišta dok ne dođe do saonica. Kočijaš, jedan od onih seljaka koji su nedavno bili u krčmi, sav umotan u bundu, promatrao ga je tupo, otprilike onako kako se promatra mačka kad se šulja. On ostade potpuno nezainteresovam i onda kad K. već stiže do njega i pozdravi ga premda se čak i konji malo uznemiriše zbog pojave čoveka iz mraka. To je K. samo obradovalo. Naslonjen o zid, on razmota jelo, sa zahvalnošću se seti Friede koja ga je tako dobro snabdela i uperi pogled u unutrašnjost kuće. Na dole su vodile stepenice s pravougaonim krivinama; dole su se ukrstale s jednim niskim, ali prividno dubokim hodnikom. Sve je bilo čisto, belo okreceno i postavljeno kako treba.

Čekanje potraja duze nego što je K. mislio. Već je odavno bio završio s jelom, hladnoća je bivala sve veća, sumrak se pretvorio u potpuni mrak, Klamm se još nije pojavljivao. »To može još dugo potrajati«, začu se iznenada opori glas, tako blizu da se K. trže. Bio je to kočijaš, koji se protezao i glasno zevao, kao da se tek probudio. »Sta to može dugo potrajati?« upita K., ne baš nezahvalan zbog smetanja, jer dugotrajna tišina i napregnutost već behu postali mučni. »Pre nego što vi odete«, reče kočijaš. K. ga nije razumeo, ali dalje nije pitao uveren da će na taj način isprva nabusitog kočijaša navesti na razgovor.

I zaista, kočijaš upita nakon kratke pauze: »Hoćete li konjaka?« »Da«, odgovori K. bez premišljanja, suviše primamljen ponudom, jer se smrzavao. »Onda otvorite saonice«, reče kočijaš, »u torbi na boku ima nekoliko boca, uzmite jednu, pijte, a onda je dodajte meni. Zbog bunde meni je teško silaziti.« K. se to premetanje nije sviđalo, ali budući da se već upustio u razgovor s kočijašem, posluša, čak i ako je postojala opasnost da ga možda Klamm iznenada zatekne kod saonica. Otvori široka vrata i mogao je odmah izvući bocu iz torbe koja se nalazila na njihovoj unutrašnjoj strani, ali kad su vrata već bila otvorena, nešto ga je toliko vuklo da uđe u saonice da se tome nije mogao odupreti — hteo je samo na trenutak posediti u njima. I on se uvuče. U saonicama je bilo neobično toplo, i ostade toplo usprkos otvorenim vratima koja se K. nije usudio zatvoriti. Uopste se nije primećivalo da sedi na drvenoj klupi, toliko je bio uvaljen u pokrivače, jastuke i bunde; mogao se na sve strane okretati i opružiti, uvek se tonulo u meko i toplo. S opruženim rukama i glavom poduprtom jastucima, K. je iz saonica gledao u mračnu kuću. Zašto toliko dugo traje dok Klamm siđe? Kao ošamućen toplinom posle dugog stajanja u snegu, K. poželi da Klamm napokon dođe. Misao kako je bolje da ga Klamm ne vidi u sadašnjem položaju javljala mu se u svesti samo nejasno, kao neka povremena smetnja. Da na to zaboravi, poticalo ga je i držanje kočijaša, koji je ipak morao znati da se on nalazi u saonicama i da ga tu ostavlja, ne tražeći čak ni konjak. To je bilo vrlo lepo od njega, ali K. ga je hteo uslužiti. S mukom, ne menjajući svoj položaj, K. se maši torbe na boku, ali ne one na otvorenim vratima, koja je bila daleko, nego ove iza sebe, na zatvorenim vratima, jer napokon bilo je svejedno, i u njoj su bile boce. Izvuče jednu, otpuhne i pomirisa. Morao se nehotice nasmešiti jer miris je bio tako sladak i ugodan kao da od nekoga ko vam je jako drag čujete pohvalu i lepe reči iako ne znate zbog čega, pa čak to i ne želite znati, nego ste sretni što ste svesni da je to on koji tako govori. »Je li to konjak?«, upita se K. u sumnji i okusi iz radoznalosti. To je, začudo, ipak bio konjak, pekao je i zagrejavao. Ali kako se menjao kad ga se pilo: od nečega što je isključivo odavalo ugodne mirise postajao je kočijaški prosto piće. »Je li moguće«, upita K. prekorno samoga sebe i potegnu iz boce još jednom.

Najedanput — K. je još uzimao jedan veliki gutljaj — postade svetlo; električno svetlo gorelo je unutra, na stepenicama, u hodniku i predvorju, te vani nad ulazom. Čulo se kako niza stepenicd silaze koraci, boca ispade K. iz ruke i konjak se razli po jednoj bundi. On iskoči iz saonica i samo što je još stigao zalupiti vrata, što izazva zaglušujući tresak, kad iz kuće izađe neki gospodin. Jedino što je izgledalo utešno bilo je to što taj gospodin nije bio Klamm, ili je baš to bilo za žaljenje? To je bio gospodin kojeg je K. već video na prozoru prvoga sprata. Jedan mladi gospodin, uhranjen, dobra izgleda, beo i rumen, ali vrlo ozbiljan. IK. njega pogleda mračno, ali više zbog sebe nego zbog njega. Zašto nije poslao pomoćnike; ponašati se tako kao što je on učinio znali bi i oni. Gospodin ispred njega još je cutao, kao da za reči nije imao dovoljno daha u svojim preširokim grudima. »To je strašno«, reče on napokon i podiže malo svoj šešir s čela. Kako? Gospodin verovatno još ništa nije znao o tome da se K. nalazio u saonicama, a ipak je već našao nešto što je strašno? Izgleda da je bilo strašno već to što je K. u dvorište dospeo? »Kako ste došli ovamo?«, upita gospodin, već nešto tiše, odahnuvši malo, kao neko ko se pokorava pred onim što se ne može promipeniti. Kakva pitanja! Kakvi odgovori! Treba li K. sam izričito potvrditi gospodinu da je uzaludan cio njegov put koji je bio počeo s tolikim nadama? Umesto da odgovara, K. se okrene saonicama, otvori ih i izvadi svoju kapu koju je u njima zaboravio. On s nelagodom primeti da konjak kaplje na prag saonica.

Onda se opet okrene gospodinu, nije se više ustručavao pokazati mu da je bio u saonicama, ali to i nije bilo najgore. Istina, ako bude upitan, ali samo u tom slučaju, neće precuteti da ga je kočijaš potaknuo da otvori barem vrata. Najgore je ustvari bilo to što ga je taj gospodin iznenadio, što nije bilo dovoljno vremena da se od njega sakrije i neometan čeka Klanima, ili što nije imao dovoljno prisutnosti duha da ostane u saonicama, zatvori vrata i tamo na bundama čeka Klamma, i da ostane tamo bar dok je ovaj gospodin u blizini. Naravno, nije mogao znati da nije to možda sam Klamm koji dolazi; u tom bi slučaju, naravno, mnogo bolje bilo dočekati ga izvan saonica. Da, ovde se moglo mnogo toga promišljati, ali sada više ne, jer je bilo kasno.

»Dođite sa mnom«, reče gospodin, istina ne baš zapovednički, ali zapoved nije bila u rečima, nego u kratkom, namerno ravnodušnom mahanju rukom kojim su reči bile popraćene. »Čekam ovde nekog«, reče K., ne više zato što se nadao nekom uspehu, nego principa radi. »Dođite«, ponovi gospodin sasvim spokojno, kao da je hteo pokazati da nikad nije ni sumnjao u to da K. nekoga čeka. »Ali propustiću onda onoga koga čekam«, reče K. sležući ramenima. Uza sve što se dogodilo, imao je osećaj da je to što je dosad postigao ipak neka dobit, koju on, istina, zasad samo prividno drži, ali koje se ipak ne mora odricati na bilo kakvo zapovedanje. »Vi ćete ga promašiti u svakom slučaju, čekali ili ne čekali«, reče gospodin, istina grubo izražavajući svoju misao, ali upadljivo popustljiv prema mislima kojima se bavio K. »Onda je bolje da propustim čekajući«, reče K. prkosno, kako bi pokazao da ga prazne reči ovog mladog gospodina svakako neće odatle oterati. Na to gospodin, s izrazom zamišljenosti na zabačenom licu, zatvori oči na trenutak kao da želi doći k sebi od nerazumnosti koju K. pokazuje, obliznu vrhom jezika usne na malo otvorenim ustima i reče kočijašu: »Ispregnite konje«.

Kočijaš, odan gospodinu, ali s ljutitim kosim pogledom prema K., morao je ipak sići u bundi. Vrlo se ustručavajući — kao da očekuje, istina, ne drukčiju zapoved od gospodina, ali promenu raspoloženja kod K. — poče natraške odvoditi konje i saonice prema krilu zgrade u kojem se iza jednih velikih vrata očigledno nalazila staja sa šupom za kola. K. se nađe sam; s jedne strane udaljavale su se saonice, a s druge, putem kojim je on došao, odlazio je mladi gospodin, istina obojica vrlo polako, kao da su hteli pokazati mu kako je još u njegovoj moći da ih zadrži.

Možda je on tu moć i imao, ali ona mu ne bi ništa koristila; vratiti saonice znači oterati samoga sebe. I tako on osta sam na megdanu, ali to je bila pobeda koja nije pričinjavala radost; naizmence je gledao za gospodinom i kočijašem. Gospodin već beše stigao do vrata kroz koja je K. malopre ušao u dvorište. On se još jednom osvrne i K. se učini kao da je zavrtio glavom zbog tolike tvrdoglavosti, a onda se okrene odlučnim, kratkim, nepokolebljivim pokretom i uđe na trem, u kojem se odmah izgubi. Kočijaš ostade duze u dvorištu; imao je mnogo posla sa saonicama, morao je otvarati teška vrata staje, natraške ugurati saonice na njihovo mesto, ispregnuti konje, odvesti ih za njihove jasle — a sve je radio ozbiljno, potpuno siguran u sebe i povučen, bez ikakve nade za skorašnju vožnju. Ovo tegobno obavljanje posla, bez ijednog poprekog pogleda na K., učinio se ovome mnogo teži prekor nego gospodinovo ponašanje. A onda, nakon što je završio posao u staji, kočijaš pređe preko dvorišta svojim sporim hodom, klateći se, zatvori velika dvorišna vrata i vrati se, čineći sve to polako i propisno, obraćajući paznju jedino na svoj vlastiti trag u snegu. Onda se zaključa u staju, a zatim ugasi i sve električne svetiljke — kome još da svetle? — tako da je samo otvor na drvenoj terasi ostao osvetljen i pomalo zadržavao lutajući pogled. Tada se K. učini kao da su prekinute sve veze s njim i da je on sada zaista slobodniji nego ikad, i da na ovom mestu može ostati koliko hoće, i da je tu slobodu izborio sebi kao što bi malo ko drugi mogao, i da ga nitpko ne sme ni pipnuti ni oterati, čak ni osloviti, ali — i to uverenje bilo je barem jednako toliko jako — da istovremeno nema ničeg besmislenijeg, ništa očajnijeg od te slobode, tog čekanja, te nepovredivosti.

Nastavak: Romani u nastavcima

Oscar Wilde, Sfinga bez tajne

 

Kontesa Castiglione na fotografiji Pierrea Louisa Piersona, 1865. / Izvor Wikipedija

Mnogo sam je viđao u to doba, ali utisak tajanstvenosti nikad nije iščeznuo. Pomišljao sam katkad da je ta žena u moći nekog muškarca, no bila je toliko nepristupačna da u to nisam mogao poverovati. Bilo mi je uistinu teško doći do ikakvog zaključka, jer je ona bila poput neobičnih kristala koje viđamo u muzejima, a koji su časkom prozirni, a časkom zamućeni.
Jednog popodneva sedeo sam ispred Caféa de la Paix gledajući sjaj i bedu pariškog života, diveći se, uz vermut, čudnoj panorami oholosti i siromaštva koja se kretala preda mnom, kadli začuh kako me neko doziva imenom. Okrenuo sam se i ugledao lorda Murchisona. Nismo se bili videli od studentskih dana, pre umalo deset godina, zato sam bio ushićen što sam ga ponovo sreo. Toplo smo se rukovali. U Oxfordu smo bili dobri prijatelji. Neizmerno mi se sviđao, bio je veoma naočit, vrlo živog duha i veoma čestit. Za njega smo govorili da bi bio najbolji čovek na svetu kad ne bi uvek govorio istinu, no mislim da smo se zapravo ponajviše divili njegovoj iskrenosti. Sad sam pak imao utisak da se uveliko promenio. Činilo se da je zabrinut i zbunjen, kao da u nešto sumnja. Osećao sam da to ne može biti moderni skepticizam jer je Murchison bio najnepokolebljiviji torijevac te u Petoknjižje verovao jednako čvrsto kao i u Gornji dom britanskog parlamenta, stoga sam zaključio da je rec o nekoj ženi i upitao ga je li već oženjen.

Slabo razumem žene“, odvratio je.

„Dragi moj Geralde“, rekoh, „ žene treba voleti, a ne razumeti.“

„Ne mogu voleti one u koje se ne mogu pouzdati, kojima ne mogu verovati.“

„Mislim da u životu imaš neku tajnu, Geralde“, uzviknuh, „pričaj mi o tome.“

„Hajd’mo se provozati“, odvrati on „ovde ima previše sveta. Ne, neću žutu kočiju, uzmimo neku bilo koje druge boje – eno, ona tamnozelena je u redu.“ I tako smo za nekoliko trenutaka već kaskali bulevarom u smeru crkve La Madelaine.

„Gde ćemo?“ upitah.

„Ah, gde god te volja!“ odvrati on. „U restoran u Bulonjskoj šumi, onde ćemo jedti, a ti ćeš mi ispričati sve o sebi.“

„Prvo želim čuti tebe“, rekoh. „Ispričaj mi svoju tajnu.“

On iz džepa izvadi kutijicu od marokena sa srebrnom kopčom i pruži mi je. Otvorih je. U njoj je bila fotografija visoke i vitke žene neobično dojmljivih krupnih snenih očiju i raspuštene kose. Nalikovala je na vidovnjakinju omotanu skupocenim krznom.

„Šta misliš o njenom licu?“ reče on, „je li iskreno, pouzdano?“

Pomno sam ga proučio. Činilo mi se da je to lice osobe koja krije neku tajnu, ali nisam mogao kazati je li ta tajna dobra ili loša. Lepota tog lica bila je sazdana od mnogih tajna – zapravo unutarnja, a ne izvanjska lepota, a slabašan titrav smešak na usnama suvise prepreden da bi bio uistinu sladak.

„Onda“, nestrpljivo vikne on, „šta kažeš?“

„To je Gioconda u koroti“, odvratih. „Daj da čujem sve o njoj.“

„Ne sada nego posle jela“, reče on te počne govoriti o drugim stvarima.

Kad nam je konobar doneo kafu i cigarete, podsetih Geralda na dano obećanje. On ustane sa stolice , prošeta se dva-tri puta gore-dole prostorijom, zatim se zavali u naslonjač i ispriča mi ovu priču:

„Jednog dana, oko pet sati popodne, išao sam ulicom Bond. Bila je strašna gužva, sudarilo se nekoliko kočija, promet je gotovo stao. Uz pločnik je stajala malena žuta jednoprežna kočija na dva kotača, s dva sedala. Dok sam onuda prolazio, videh da me iz nje gleda lice koje sam ti maločas pokazao. Odmah me očaralo. Celu sam noć i ceo sledeći dan mislio na to lice. Sutradan sam opet krenuo tom nemilom ulicom, zagledao u svaku kočiju i čekao žutu jednoprežnu, ali nisam mogao naći svoju lepu neznanku, ma belle inconue, pa sam naposletku pomislio da je bila puki san. Otprilike nedelju posle toga bio sam pozvan na večeru kod Madame de Rastail. Večera je bila zakazana za osam sati, no mi smo u osam i po još čekali u salonu. Na kraju, sluga otvori vrata i najavi Lady Alroy. Bila je to žena koju sam tražio. Ušla je veoma polako, nalik na mesečevu zraku u sivoj čipki i, što me silno iznenadilo, rekoše mi neka je ja uvedem u blagovaonicu. Kad smo seli, posve sam joj nevino dobacio: ‘Lady Alroy, mislim da sam vas nedavno zapazio u ulici Bond.’ Ona silno probledi i tiho mi reče: ‘Molim vas nemojte govoriti tako glasno, neko bi vas mogao čuti.’ Bilo mi je strašno žao što sam tako loše započeo pa sam se nesmotreno upustio u razgovor o francuskim pozorišnim komadima. Ona je vrlo malo govorila, vazda istim muzikalnim glasom, a meni se činilo – boji se da će je neko čuti. Zaljubio sam se u nju ludo, strastveno – atmosfera tajanstvenosti koja ju je okruživala budila je moju najgorljiviju znatiželju. Kad je odlazila, a to je bilo nedugo posle večere, upitao sam je ne bih li smeo navratiti njoj, videti je. Časkom je oklevala, ogledala se oko sebe da vidi nema li koga u blizini i kazala: ‘Da, sutra u četvrt do pet.’ Zamolio sam Madame de Rastail neka mi kaže nešto o njoj, no sve što sam pritom doznao beše da je Lady Alroy udovica s krasnom kućom na aveniji Park Lane, a kad je neki dosadnjaković počeo raspredati o prozorima kao o nečemu što može biti primer za opstanak najuspelijih brakova, napustio sam društvo i pošao kući.

Sutradan sam stigao u Park Lane tačno u minutu, ali mi batler reče da je Lady Alroy netom izašla. Sav nesretan i veoma zbunjen otišao sam u klub te joj nakon duga razmišljanja napisao pismo moleći je neka mi dopusti da okušam sreću nekoga drugog popodneva. Nekoliko dana nije bilo odgovora, ali sam naposletku dobio kratku poruku da će biti kod kuće u nedelju u četiri, a u neobičnom dodatku toj poruci je pisalo: Molim vas, nemojte mi opet pisati na ovu adresu, kad vas vidim, objasniću vam zašto. U nedelju me primila i bila je veoma šarmantna, no kad sam odlazio zamolila me da – budem li joj opet imao prilike pisati – adresiram pismo na gospođu Knox u knjižari Whittaker u ulici Green. ‘Postoji razlog’, rekla je, ‘zašto ne mogu primati pisma u svojoj kući.’

Mnogo sam je viđao u to doba, ali utisak tajanstvenosti nikad nije iščeznuo. Pomišljao sam katkad da je ta žena u moći nekog muškarca, no bila je toliko nepristupačna da u to nisam mogao poverovati. Bilo mi je uistinu teško doći do ikakva zaključka, jer je ona bila poput neobičnih kristala koje viđamo u muzejima, a koji su časkom prozirni, a časkom zamućeni. Naposletku sam je odlučio zaprositi: bilo mi je dosta neprekidne tajnovitosti koju mi je nametala prigodom svih mojih poseta i u pismima što sam joj ih slao. Pisao sam joj na adresu knjižare s pitanjem bi li me mogla primiti sledećeg ponedeljka u šest. Odgovorila je potvrdno, i bio sam u sedmom nebu od oduševljenja. Bio sam zaluđen njome usprkos tajnovitosti, tako sam tada mislio, a sada sam, posle svega shvatio da sam uistinu voleo tu ženu. Zašto me kob stavila na njezin put?“

„Znači, otkrio si tajnu?“ viknuh.

„Nažalost jesam“, reče on. „Prosudi sam.“

„U ponedeljak sam otišao na rucak sa stricem, što znači da sam oko četiri sata bio u ulici Marylebone. Stric mi, znaš, živi u Regent’s Parku. Hteo sam doći do Piccadillyja, zato sam pošao kraticom kroz mnoštvo zapuštenih uličica. Odjednom, pred sobom ugledah Lady Alroy, hodala je brzo, prekrivena koprenama. Kad je stigla pred zadnju kuću u ulici, krenula je uza stube, izvadila ključ i ušla. ,U tome je tajna’, rekao sam sâm sebi te požurio i pažljivo pogledao kuću. Činilo se da je to kuća sa sobama za iznajmljivanje. Na jednoj je stepenici ležao rupčić što ga je bila ispustila iz ruke. Podigao sam ga i stavio u džep. Tada sam počeo razmišljati što bih trebao učiniti. Zaključio sam da je nemam pravo uhoditi pa sam se odvezao u klub. U šest sam je nazvao i najavio se. Ležala je na sofi u popodnevnoj haljini od srebrne tkanine ovijene oko neobičnog mesečeva kamenja koje je uvek nosila na sebi. Divno je izgledala. ‘Tako mi je drago što vas vidim’, rekla je. ‘Celi dan nisam izašla iz kuće.’ Zinuo sam od iznenađenja, izvadio rupčić iz džepa i pružio joj ga. ‘Ispustili ste ovo u ulici Cumnor, danas posle podne, Lady Alroy’, mirno sam kazao. Užasnuto me pogledala, ali nije ni pokušala uzeti rupčić. ‘Šta ste onde radili?’ upitao sam. ‘S kojim me pravom ispitujete?’ odvratila je. ‘S pravom čoveka koji vas ljubi’, odgovorih. ‘Došao sam vas zamoliti da mi budete supruga.’ Ona prekrije lice rukama i brizne u plač. ‘Morate mi kazati šta ste onde radili’, nastavio sam. Ona ustane te, pogledavši me ravno u lice, reče: ‘Lorde Murchinson, nemam vam što kazati.’ ‘Išli ste na sastanak s nekim’, viknuh , ‘to je vaša tajna.’ Ona strašno probledi i reče: ‘Ni sa kim se nisam sastala, nisam zato išla.’ ‘ Zar ne možete kazati istinu?’ uskliknuh. ‘Kazala sam je’, odvrati ona. Poludeo sam, pomahnitao, ne znam šta sam joj sve izgovorio, no to su bile strašne reči. Naposletku sam izjurio iz njezine kuće. Sutradan mi je poslala pismo. Vratio sam ga neotvoreno i otputovao u Norvešku s Alanom Colvilleom. Vratio sam se mesec dana posle toga i prvo što sam ugledao u Morning Postu beše vest o smrti Lady Alroy. Bila se prehladila u Operi te umrla u petodnevnoj borbi sa zatajenjem pluća. Zatvorio sam se u kuću, ni sa kim se nisam viđao. Toliko sam je žarko, toliko ludo ljubio. Mili Bože, kako sam voleo tu ženu!“

„Otišao si u onu ulicu, u onu kuću?“ upitao sam.

„Jesam“, odvratio je. „Jednog dana sam pošao u ulicu Cumnor. Nisam seni mogao pomoći, mučila me sumnja. Pokucao sam na vrata, otvorila mi ih je žena posve pristojna izgleda. Upitao sam je ima li kakvu sobu za najam. ‘Pa, gospodine’, odvratila je, ‘saloni su iznajmljeni, ali već tri meseca nisam videla gospođu, a budući da ona plaća najam, možete ih vi uzeti.’ ‘Jel’ to ova gospođa?’ rekoh pokazavši joj fotografiju. ‘Da, to je ona, sigurno’, uzvikne žena ,Kad će se vratiti?’ ‘Gospođa je umrla’, odvratih. ‘O, gospodine, nadam se da nije!’ reče žena, ‘Bila mi je najbolja mušterija. Plaćala mi je tri gvineje na nedelju samo da bi povremeno mogla sedeti u tim salonima.’ ‘Je li se ovde s nekim sastajala?’ upitao sam, no ona me uveri da nije, da je uvek dolazila sama te se ni sa kim nije viđala. ‘Šta je, zaboga, ovde radila?’ uzviknuh. ‘Jednostavno je sedela u salonu, gospodine, čitala knjige, a ponekada bi popila čaj’, odvrati žena. Nisam znao što bih rekao pa sam joj dao zlatnik i otišao. E sad, šta misliš, šta je sve to značilo? Valjda ne veruješ da je ona žena govorila istinu?“

„Verujem.“

„Zašto je onda Lady Alroy odlazila onamo?“

„Dragi moj Geralde“, odvratih, „Lady Alroy je patila od manije tajnovitosti. Plaćala je te prostorije jer je uživala odlaziti onamo s koprenom na licu zamišljajući da je prava junakinja. Strastveno je volela tajnovitost, ali je sama bila sfinga bez tajne.“

„Zbilja to misliš?“

„Siguran sam“, odvratih.

On izvadi kutijicu od marokena, otvori je i pogleda fotografiju. „Ne znam“, naposletku reče.

prevela: Mia Pervan

izvor