VIII GLAVA
Ovako su sudili i govorili po gradu, a mnogi, pobuđeni učešćem, saopštiše i Čičikovu lično neke od tih saveta, ponudiše mu dapače i stražu koja će bez opasnosti otpratiti seljake do prebivališta. Čičikov zahvali za savete i reče da će se svakako, ako ustreba, okoristiti njima, ali stražu odbi odlučno i reče da mu ona nipošto ne treba, jer seljaci što ih je kupio su mirne naravi, osećaju i sami dobrovoljnu sklonost za preseljenje i ni u kojem slučaju ne može med njima biti bune.
Ali sve to naklapanje i rasuđivanje rodilo je najpovoljnijim posledicama što im se je mogao nadati Čičikov, razneli se naime glasovi da je on ni više ni manje nego milionar. Gradski su žitelji ionako, kao što smo već videli u prvoj glavi, od duše zavoleli Čičikova, a sada ga, iza ovakvih glasova, zavoleše još i duševnije. Uostalom, ako ćemo istinu da reknemo, oni su bili dobar svet, živeli su u slozi, družili su se posve prijateljski i u njihovim je razgovorima bila neka osobita prostodušnost i blagost: »Ljubazni prijatelju, Ilja Iljič!«... »Poslušaj, brate, Antipator Zaharjevič!«... »Zalagao si se, majčice, Ivan Grigorjevič.« Poštaru, koji se je zvao Ivan Andrejevič, dometali su navek: »Sprechen Sie deutsch, Ivan Andrejč?« U jednu reč, sve je bilo jako porodično. Mnogi su bili i naobraženi: predsednik suda znao je naizust »Ljudmilu« od Žukovskoga, koja je onda još bila nova novcata, te je majstorski deklamovao mnoga mesta, posebno: »Zasnula šuma, dolina spava«, i reč: »čuj!« tako da se je zbilja činilo kao da dolina spava: da bude veća sličnost, on je za to vreme zažmurivao. Poštar se je više odao filozofiji, te je čitao vrlo marljivo, dapače i po noći, Youngove »Noći« i Eckartshausenov »Ključ prirodinim tajnama«, iz kojih je ispisivao jako duge beleške; ali kakve su bile te beleške, niko nije znao. Uostalom, on je bio domišljan, kićenih reči i voleo je, kako je sâm govorio, »začiniti« besedu. A začinjao ju je mnoštvom različitih čestica, kao što su: »gospodine ti moj, tako nekakav, znate, razumete, možete zamisliti, odnosno tako da se rekne, u neku ruku«, i drugima, što ih je sipao kao iz vreće; začínjao je besedu takođe prilično uspešno podmigivanjem, žmirkanjem na jedno oko i to je mnogim njegovim satiričnim aluzijama pridavalo jako zajedljiv izražaj. I drugi su bili takođe, više ili manje, prosvetljeni ljudi: neko je čitao Karamzina, neko Moskovskija Vjedomosti, a netko nije baš i ništa čitao. Neko je bio, štono vele, ćurjuk, to jest čovek kojega moraš nogom caknuti da se krene na što; drugi naprosto mrtvo puhalo, što do veka, kako se veli, leškari, pa bi ga uludo i kretao: neće taj ustati ni za što. Što im se tiče lika, zna se, bili su sami pouzdani ljudi, — sušičava nije bilo med njima. Svi su bili od onakvih ljudi kojima žene u nežnim razgovorima što se vode nasamo nadevaju imena: buconja, debeljko, trbuško, crnko, quiqui, joujou i tako dalje. Ali su uopšte bili dobar svet, jako gostoljubivi, pa ko je s njima okusio hleb i sol, ili s njima prosedio veče uz whist, postajao im je već bliskim, — a pogotovo Čičikov, sa svojim čarobnim svojstvima i manirama, čovek koji je zaista znao veliku tajnu, da se svidi. Toliko ga zavoleše, da nije znao kako bi se iščupao iz grada; jedino je i slušao: »No, nedeljicu, još jednu nedeljicu ostanite kod nas, Pavel Ivanovič!« U jednu reč, nosili su ga, kako se veli, na rukama. Ali neprispodobivo je znamenitiji bio utisak, (pravo čudo!) što ga je Čičikov učinio na dame. Da se to ikoliko objasni, trebalo bi se mnogo reći o samim damama, o njihovom društvu, trebala bi se opisati, kako se kaže, živim bojama njihova duševna svojstva; ali to je autoru jako teško. S jedne ga strane suzdržava neograničeno štovanje prema dostojanstveničkim ženama, a s druge strane... s druge je strane naprosto teško. Dame su u gradu N bile... ne, nikako ne mogu: osećam zaista plahost. U dama je u gradu najznamenitije bilo to... Čudno je dapače, — nikako se ne miče pero, kao da je u njemu kakvo olovo. Neka dakle bude: o njihovim karakterima moramo očevidno prepustiti govoriti onome u koga su življe boje i ko ih više ima na paleti; a na nama je da reknemo tek dve reči o spoljašnjosti i o onom što je na površini. Dame u gradu N bile su ono, što se zove présentable i u tom se pogledu mogu smelo staviti za ugled svima drugima. Što se tiče toga kako će se vladati, čuvati ton, održavati etiketu, mnoštvo najfinijih pristojnosti, paziti na modu do najsitnijih sitnica, u tom su one pretekle čak i petrogradske i moskovske dame. Odevale su se s velikim ukusom, vozile se po gradu u kočijama, kako propisuje poslednja moda, ostrag se njihao lakaj, a livreja sa zlatnim gajtanima. Posetnica je bila jako sveta stvar, sve ako je napisana na makovskoj dvojci ili bundevskom kecu. Zbog nje su se ljuto zavadile dve dame, velike prijateljice i dapače rođakinje, — naime zato jer jedna od njih nije uzvratila posetu. I koliko se god onda starali muževi i rođaci da ih izmire, nisu mogli, — pokazalo se da se sve može na svetu, samo jedno se ne može: izmiriti dve dame koje su se svadile zbog neuzvraćene posete. Obadve dame ostadoše dakle »u uzajamnom neraspoloženju«, kako je gradski svet govorio. Zbog zapremanja prvih mesta zbivale su se također mnoge jako burne scene, koje su muževima udahnjivale gdekada sasvim viteške, velikodušne pojmove o zakriljivanju. Dvoboji se med njima dabome nisu dešavali, jer su svi bili civilni činovnici, ali zato je jedan drugomu nastojao zasoliti gdegod može, a to je, kako se zna, kadšto ljuće od svakoga dvoboja. U moralu su dame u gradu N bile stroge, pune plemenita zgražanja od svake opačine i sviju sablazni, te su bez ikakvoga milosrđa karale svaku slabost. Ako se je med njima i dešavalo nešto, što se zove u dvoje u troje, dešavalo se je tajom, te se nije ničim odavalo da se to dešava; čuvao se je ugled, pa i sâm je muž bio tako pripravan, te ako i vidi u dvoje u treće ili čuje za nj, to je ukratko i razumno odgovarao poslovicom: šta se koga tiče što je kúma sedela s kûmom? Mora se još reći, da su se dame u gradu N odlikovale, nalik na mnoge petrogradske dame, neobičnom opreznošću i prijatnošću u rečima i izražajima. Nikad nisu govorile: »ja sam se useknula, ja sam se oznojila, ja sam pljunula«, nego su govorile: »ja sam si olakšala nos, ja sam se poslužila rupcem«. Ni za što se nije smelo reći: »ova čaša ili ovaj tanjir smrdi«.
Nije se dapače smelo ništa reći što bi aluzijom podsetilo na to, nego su govorile: »ova se čaša ne vlada dobro«, ili štogod nalik. Da se još više oplemeni ruski jezik, skoro je polovina reči bila sasvim izbačena iz razgovora i zato su se jako često morale uticati francuskomu jeziku; ali francuski je jezik već drugačiji: tamo su dopuštene takve reči koje su kudikamo oštrije od spomenutih. Evo dakle, što se može reći o damama u gradu N, ako se govori površnije. No ako se zaviri dublje, otkriće se dabome mnoge druge stvari; ali jako je opasno zavirivati damama u srca. Ograničićemo se dakle na površinu i nastaviti. Dosad su dame nekako malo govorile o Čičikovu, premda su mu potpuno priznavale prijatno društveno ponašanje; ali otkad je pukao glas o njegovu milionerstvu, pronađoše mu se i druga svojstva. Dame uostalom nisu bile sebične: sve je skrivila reč m i l i o n e r , — nije sâm milioner, nego baš ta reč; jer u samom zvuku te reči, bez obzira na novčanu kesu, ima nešto što deluje i na ljude nitkove, i na ljude, koji nisu ni ovakvi ni onakvi, i na valjane ljude, ukratko — deluje na sve. Milionaer stiče taj probitak da može videti podlost, posve nesebičnu, čistu podlost, koja nije osnovana ni na kakvom računu: mnogi znaju jako dobro da ništa neće dobiti od njega i nemaju nikakvoga prava da dobiju, ali će svakako bar istrčati pred njega, barem mu se nasmešiti, bar će skinuti šešir pred njim, bar će se narinuti na jelo kamo znaju da je pozvan milioner. Ne može se reći da su tu nežnu sklonost prema podlosti osetile i dame; no po mnogim gostinskim sobama stadoše govoriti, da Čičikov nije dabome prvi krasnik, ali je za to takav kakav treba biti muškarac, a da je malo deblji ili puniji, već ne bi valjalo. Tom se je prilikom reklo nešto prilično uvredljivo o mršavom muškarcu, — da on nije ništa drugo nego neka čačkalica, a nije čovek. Na ženskim se haljinama javilo mnogo raznih dometaka. Na tržištu nastala stiska, skoro gužva; ustrojila se čak i promenada, — tolike kočije navrvele. Trgovci se začudili kad videše kako im je nekoliko komada sukna što su ga dovezli sa sajma i nije se moglo prodati poradi cene odjednom pošlo prolaziti i rasprodalo se na jagmu. Za službe u crkvi smotriše u jedne dame dole na haljini tolik rouleau, da je raširio haljinu na polovinu crkve, te je redarstveni pristav, koji je tu bio, naredio svetu neka se odmakne, naime bliže ulazu, da se ne bi kakogod zgužvala haljina njene visokoblagorodnosti. Dapače ni sâm Čičikov nije donekle mogao da ne primeti ovakvu neobičnu pažnju. Jednom se vratio kući i našao na stolu list. Otkud je i ko ga je doneo, nije nikako mogao doznati: konobar izjavi da je list donesen, a zabranili su da se rekne od koga je. Pismo se je započinjalo jako odlučno, naime ovako: »Ne, ja ti moram pisati!« Onda se je govorilo o tom da ima tajne simpatije među dušama; ta je istina bila potvrđena s nekoliko tačaka, koje su zapremile skoro pola retka. Onda je sledilo nekoliko misli, jako značajnih po svojoj istinitosti, te smatramo skoro prekom potrebom da ih ovde ispišemo: »Šta je život naš? — Dolina, gde su se nastanili jadi. Šta je svet? — Hrpa ljudska, koja ne čuvstvuje«. Onda je ona što piše napomenula, da suzama kvasi retke nežne majke, kojoj je već proteklo dvadeset i pet godina kako je nema više na svetu; Čičikov se je pozivao u pustinju, — da ostavi zanavek grad, gde ljudi u zagušljivim pregradama ne udišu vazduh; svršetak je pisma izjavljivao dapače odlučno očajanje i završivao se ovim stihovima:
Dve grlice pokazaće
Moj hladni tebi prah.
I nujno gučuć kazaće,
Da je ona umrla u suzah.
U posljednjem retku nije bilo mere, ali to, uostalom, ne smeta: list je bio napisan u duhu tadašnjega vremena. Ni potpisa nije bilo nikakvoga: ni imena, ni prezimena, čak ni meseca i dana. Samo je u postscriptumu dometnuto da njegovo vlastito srce mora odgonetnuti onu što piše i da će na igranci što će sutra biti kod gubernatora, prisustvovati i sâm original.
To ga je jako zainteresiralo. Anonimnost je bila toliko zamamljiva i podjarivala mu radoznalost, da je pročitao pismo i po drugi i po treći put, a naposletku rekao: »Zanimljivo bi ipak bilo znati koja je to napisala!« U jednu reč, stvar je postala, kako se vidi, ozbiljnom; duže nego sat je premišljao o tom, a najzad raširio ruke, nagnuo glavu i rekao: »Ali pismo je napisano jako, jako kitnjasto!« Onda bude pismo, razumie se samo po sebi, složeno i položeno u škrinju, do nekoga oglasa i do svadbenoga poziva što već sedam godina leži vazda jednako i na istom mestu. Naskoro mu donesoše zaista poziv k gubernatoru na ples, — sasvim obična stvar po gubernijskim gradovima: gde je gubernator, tamo je i ples, inače neće nikako biti dolične ljubavi i poštovanja sa strane plemstva.
Sve uzgredno bude toga časa ostavljeno i uklonjeno, i sve se uperi na spremanje za ples, jer je zaista bilo mnogo razloga koji su ga podbadali i podjarivali. Zato se nije možda još od stvorenja sveta upotrebilo toliko vreme za toaletu. Čitav je sat posvećen samomu promatranju lica u zrcalu. Pokušavalo se da se licu dade mnogo raznih izražaja: sad ozbiljan i dostojanstven, sad smeran, ali s nešto smeška, sad naprosto smeran bez smeška; u ogledalo bude otpravljeno nekoliko poklona, popraćenih nejasnim zvucima, sličnih donekle francuskim poklonima, premda Čičikov nije nikako znao francuski. Iznenadio je dapače i samoga sebe mnogim prijatnostima, namignuo obrvom i usnama i štošta učinio čak i jezikom; u jednu reč, koješta radi čovek kad je nasamo, te pri tom oseća da je lep, a k tomu je uveren da niko ne zavirkuje kroz pukotinu. Naposletku se lagano potapšao po podbratku i rekao: »Ah ti njuškice!« te se stao oblačiti. Najzadovoljnije ga je raspoloženje pratilo za sve vreme dok se je odevao: dok je prebacivao poramenice i vezivao ogrlicu, strugao je nogom i klanjao se jako vešto, pa iako nije nikada igrao, načinio je entrechat. Taj je entrechat rodio malom, nedužnom posledicom: zadrmao se ormar i četka pala sa stola.
Pojava njegova na plesu proizvela je neobično delovanje. Kojigod su bili tamo, krenuli mu u susret, — neko s kartama u rukama, neko kod najzanimljivije tačke u razgovoru, kad je izgovorio: »a niži zemski sud odgovara na to...« Ali šta odgovara zemski sud, to je već odbacio, pa se žuri k našemu junaku s pozdravom. »Pavel Ivanovič! Ah, Bože moj, Pavel Ivanovič! Ljubazni Pavel Ivanovič! Prepoštovani Pavel Ivanovič! Dušo moja Pavel Ivanovič! Eto vas, Pavel Ivanovič! Eto njega, našega Pavla Ivanoviča! Dopustite da vas privijem na grudi, Pavel Ivanovič! Dajte mi ga amo, ja ću ga svojski poljubiti, mojega dragoga Pavla Ivanoviča!« Čičikov u jedan mah oseti da je u nekoliko zagrljaja. Nije još sasvim uspeo iskopati se iz predsednikovog zagrljaja i već se našao u zagrljaju redarstvenoga šefa; redarstveni ga šef predao nadzorniku zdravstvene uprave; nadzornik zdravstvene uprave zakupniku, zakupnik graditelju... Gubernator, koji je u to vreme stajao kraj dama i držao u jednoj ruci papir s konfektima, a u drugoj bolonjsko psetance, čim ga je spazio, bacio na pod i papir i bolonjsko psetance, — psić samo skviknuo, — u jednu reč, raširio on radost i veselje neobično. Nije bilo lica, s kojega ne odseva zadovoljstvo, ili bar odsev sveopštega zadovoljstva. Tako to biva činovnicima na licu, kad stigne poglavica da nadzire službu poverenu njima: kad je već minuo prvi strah i oni razabrali da se mnogo sviđa njemu, te se je i sâm izvolio napokon našaliti, to jest, izreći nekoliko reči uz prijatan smešak, — uzvraćaju dvostrukim smehom bliski činovnici što su se okupili oko njega; smeju se od srca oni koji su čuli, prilično slabo doduše, šta je on rekao, a naposletku i neki redar, koji stoji daleko kod vrâtâ, na samom ulazu, i od rođenja se nije smejao za svega života, nego je baš maločas pokazao narodu pesnicu, i on, po nepromenljivim zakonima odraza, iskazuje na licu svojem nekakav smešak, premda je taj smešak sličniji onomu kad ko šmrkne jaka burmuta i hoće da kihne. Junak je naš odvraćao svima i svakomu i osećao neku posebnu okretnost: klanjao se desno i levo, po svom običaju, malo nastrance, ali sasvim slobodno, tako da je sve očarao. Dame ga odmah okružile kao sjajan venac i nanele cele oblake svakakvih mirisa: jedna je mirisala ružom, od druge je odisalo proleće i ljubičice, treća je sva naskroz bila prožeta rezedom; Čičikov je samo dizao nos i njuškao. U odećama im je bio silan ukus: muslini, atlasi, tanane tkanine bile su takvih bledih modnih boja, da im se ne mogu niti nàjamiti imèna, — do tolikoga je stupnja doterala finoća ukusa! Petlje od vrvca i kite cveća lepršale su im amo tamo po haljinama, u najslikovitijem neredu, premda se je tim neredom mnogo namučila valjana glava. Laki nakit na glavi držao se je samo na ušima i kao da je govorio: »Ej, odleteću! Žalim jedino što neću poneti i krasoticu!« Strukovi su im bili obapeti i imali su najčvršću formu, najprijatniju očima. (Mora se primetiti da su uopšte sve dame u gradu N bile podebele, ali su se tako vešto stezale i tako se prijatno ponašale, da se debljina nikako nije primećivala.) Sve je u njih bilo smišljeno i predviđeno s neobičnom pažnjom: vrat i ramena su bila otkrivena toliko koliko treba, nipošto dalje; svaka je ogolila svoju imaštinu donde, dokle po svojem uvjerenju osjeća da može upropastiti čovjeka; sve je drugo bilo prikriveno s neobičnim ukusom: ili se oko vrâta eterski ovio kakav lagašni rupčić, ili trak, lakši od slatkiša, poznatoga pod imenom »poljubac«, ili se za plećima ispinju ispod haljine zupčate stienke od tanana batista, poznate pod imenom »skromnosti«. Te su skromnosti skrivale spreda i straga ono što već nije moglo biti čoveku na propast, a ipak su silile na sumnju, kao da je baš tamo pogibija. Duge rukavice nisu bile navučene sasvim do rukava, nego su ogoljavale zamamne delove rùkû više lakta, koje su u mnogih odisale divnom punoćom; gdekojima su i pukle glatke kožne rukavice, kako htedoše dalje da se navuku, — ukratko, činilo se kao da na svemu piše: »ne, to nije gubernija, to je prestolnica, to je sâm Pariz!« Samo gdegde je izvirivala odjednom kakva kapica, neviđena još na zemlji, ili dapače kakvo gotovo paunsko pero, oprečno svim modama, po vlastitom ukusu. Ali bez toga ne može biti, — takvo je svojstvo gubernijskoga grada: mora se on svakako ma gde obrukati. Čičikov stajao pred njima, mislio: »koja li je napisala pismo?« i ispružio nos, ali ga je po nosu kvrcnula cela povorka lakata, suvrataka, rukava, krajeva od trakova, mirisavih chemisetta i haljina. Galopada je jurila u sav mah: poštarica, kapetan ispravnik, dama s modrim perom, dama s belim perom, gruzinski knez Čiphajhilidzev, činovnik iz Petrograda, činovnik iz Moskve, Francuz Coucou, Perhunovskij, Berebendovskij, — sve se diglo i poletelo...
- Eto! Zavezla se gubernija! — reče Čičikov i ustukne, a čim su dame posedale po mestima, stade on opet motriti, ne bi li po izražaju na licu i u očima doznao koja je napisala; ali nikako nije mogao poznati ni po izražaju na licu, ni po izražaju u očima, koja je napisala. Svagde se je zapažalo nešto jedva primetljivo, nešto neulovljivo fino, — uh, kako fino!... — Ta žene su, — reče u sebi Čičikov, — takav predmet... — tu on i rukom mahne: — naprosto, ne vredi ni govoriti! Ded pokušaj ispripovediti ili iskazati sve ono što po njihovim licima leti, sve te zavojčiće, migove... nećeš iskazati ama ništa. Same su oči njihove takva beskrajna carevina, u koju je zašao čovek, te nestaje bez traga i glasa! Nećeš ga odonud izvući ni kukom ni ičim. Ded pokušaj ispripovediti, na primer, samo njihov sjaj: vlažan, baršunast, šećeran, — Bog ih znao, čega još nema! I opor, i mekan, dapače i mlohav, ili, kako neki kažu, nežan, ili bez nežnosti, ali gori nego nežan, — pa te hvata za srce i poteže po svoj duši kao gudalom. Ne možeš naprosto smoći reči: galanterijska polovica ljudskoga roda, i ništa više.
Oprostite! Čini mi se da je našemu junaku izletela iz usta rečca uvrebana na ulici. Šta ćemo! Takav je piščev položaj u Rusiji! Uostalom, ako je reč s ulice dopala u knjigu, nije kriv pisac, krivi su čitatelji, a nadasve čitatelji višega društva: od njih prvih nećeš čuti niti jedne čestite ruske reči, ali francuskim će te, nemačkim i engleskim rečima obdariti oni u tolikom mnoštvu, koliko i ne želiš, a uza to će očuvati sve izgovore, štogod ih ima, — francuski kroz nos i hrskajući, a engleski onako, kako i treba da izgovara ptica; i čak će udesiti ptičju fizionomiju i ismejaće onoga koji ne zna da udesi ptičju fizionomiju. A jedino te ničim ruskim neće obdariti, osim jedino što će od patriotizma sagraditi na letištu seljačku kuću u ruskom stilu. Eto ovakvi su čitatelji višega staleža, a za njima i svi oni što sebe pribrajaju višemu staležu! A međutim što oni ne iziskuju! Žele svakako da sve bude napisano najtačnijim, najčišćim, najplemenitijim jezikom, — u jednu reč, žele, da se ruski jezik sâm od sebe spusti odjednom iz oblaka, obrađen kako treba, i njima da sedne ravno na jezik, a oni da ne urade ništa, nego samo da zinu i da pruže jezik. Prepredena je dabome ženska polovina ljudskoga roda; ali poštovani čitaoci, mora se priznati, znaju biti još prepredeniji.
A Čičikov je međutim zapadao sasvim u nepriliku i nije znao rešiti koja je od dama napisala pismo. Pokuša da uperi pozorniji pogled i spazi, da se i s damske strane izražava nešto takvo, što bednomu smrtniku šalje u srce u isti mah i nadu i slatke muke, te reče naposletku: »Ne, nikako se ne može pogoditi!« Ali to mu nije nipošto umanjilo veselo duševno raspoloženje, u kojem je bio. Neusiljeno se je i spretno prijatnim rečima razgovarao s nekima od dama, prilazio k ovoj i onoj drobnim, sitnim korakom, ili, kako kažu, prebirao nožicama, kao što običavaju starčići-gizdelini, koji hitro obleću oko dama na visokim petama, što se zovu mišji ždrepčići. Kad je poprebirao nožicama i prilično se spretno naokretao i desno i levo, strugne nožicom nalik na kratak repić ili kao zarez. Dame su bile vrlo zadovoljne, te nisu na njemu pronašle samo svu silu prijatnosti i ljubaznosti, nego mu stale i na licu nalaziti veličanstven izražaj, nešto čak marcijalno i vojno, a to se, kako je poznato, jako sviđa ženama. Zbog njega se započeše dapače i prepirati nešto: primetile, da on obično zastaje blizu vrátâ, pa se neke uzele jagmiti koja će sesti na stolicu bliže k vratima, a kad je jednoj posrećilo da pretekne druge, skoro je nastala veoma neprijatna zgoda, te se je mnogima koje su želele učiniti to isto učinila i suviše odurnom ovakva bezobraština.
Čičikov se tako zabavio razgovorima s damama, ili bolje, tako ga zaokupile dame i glavu mu zavrtele razgovorima, sipajući svu silu domišljatih, finih alegorija, koje su se morale redom odgonetati, od čega mu je izbio na čelu znoj, — te on zaboravio izvršiti dužnost učtivosti i ponajpre prići k domaćici. Setio se toga istom onda kad je začuo glas same gubernatorice, koja je već nekoliko časaka stajala pred njim. Gubernatorica izgovori nekud umiljatim i lukavim glasom, prijatno mašući glavom: — A, Pavel Ivanovič, tako dakle vi!
Ne znam tačno saopštiti gubernatoričine reči, ali je izrekla nešto puno velike ljubaznosti, na onaj način kako se izražavaju dame i kavaljeri u pripovestima naših svetskih pisaca, koji vole opisivati gostinske odaje i hvaliti se poznavanjem višega tona, — na onaj način: »zar su tako zavladali vašim srcem, da u njem nema više ni mesta, ni najtešnjega kutića za one na koje ste vi nemilosrdno zaboravili?« Junak se naš okrene toga istoga časka gubernatorici i htede joj već istresti odgovor, koji valjda ne bi ni po čemu bio gori od onih odgovora što ih u modnim pripovestima istresaju Zvonski, Linski, Lidini, Gremini i svakakvi vešti vojni ljudi, — kad on slučajno uzgleda i zastane odjednom, kao da ga je grom ošinuo.
Pred njim nije stajala sama gubernatorica: držala je ispod ruke mlađahnu devojčicu od šesnaest godina, svežu plavku, nežnih, skladnih crta, šiljata podbratka, čarobno zaokružena ovalna lica, kakvo bi umetnik uzeo za uzorak za Madonnu, a samo se u retkoj zgodi nalazi u Rusiji, gdje se sve voli da javljati u širokoj meri, sve, čegagod ima: i gore, i šume, i stepe, i lica, i usne, i noge, — onu istu plavku, što ju je, vozeći se od Nozdrjova, sreo na putu, kad su im se, po gluposti kočijaškoj ili konjskoj, tako neobično sudarile kočije i konjske se opreme ispreplele, pa se čiča Mićaj i čiča Minjaj latili posla da razmrse stvar. Čičikov se tako smete da nije znao progovoriti niti jednu razboritu reč, nego je promrmljao nešto, što sâm vrag zna, a što ne bi nikako kazao ni Gremin, ni Zvonskij, ni Lidin.
— Vi još ne znate moju kćer? — reče gubernatorica: — institutkinja, tek ispuštena.
On odgovori da je bio sretan te se je već upoznao s njom; pokuša još štošta nadovezati, ali štošta mu nije nikako pošlo za rukom. Gubernatorica reče dvije tri riječi i ode najzad s kćerju na drugi kraj dvorane k drugim gostima; a Čičikov je sve još stajao nepomičan na istom mestu, kao čovek koji je veselo izišao na ulicu da se prošeta, s očima voljnima da gledaju sve, i odjednom zastaje nepomičan, jer se je setio da je nešto zaboravio; i ništa onda ne može biti gluplje od takvoga čoveka: za tren mu sleće s lica bezbrižni izražaj; on se napinje da se seti šta je zaboravio: nije li rubac? Ali rubac je u džepu; nisu li novci? Ali i novci su u džepu; sve je, čini se, kod njega, a ipak mu neki neznani duh šapće u uši da je nešto zaboravio. I eto on rastresen, zbunjen gleda svetinu, što se kreće pred njim, kočije što jure, čakove i puške u pukovniji što prolazi, cimer, i ništa ne vidi valjano. Tako se i Čičikov u jedan mah otuđio od svega, štogod biva oko njega. Za to vreme iz mirisavih damskih usta uperiše k njemu mnoge aluzije i pitanja, naskroz prožeta finoćom i ljubaznošću: »Je li dopušteno nama, bednim žiteljima zemaljskim, da budemo tako drski i da vas zapitamo o čemu maštate?« — »Gde su ona sretna mesta, po kojima leće vaša misao?« — »Sme li se znati ime onoj koja je vas zagnjurila u tu slatku dolinu zamišljenosti?« Ali on je na sve uzvraćao odlučnom nepažnjom i prijatne fraze kanuše kao u vodu. Bio je dapače toliko neuljudan, te je nabrzo otišao od njih na drugu stranu, želeći razvideti kamo je otišla gubernatorica s kćerkom. Ali dame kao da ga se ne htedoše okaniti tako brzo; svaka je u sebi odlučila poslužiti se vaskolikim oružjem, toliko opasnim za naša srca, i pokrenuti sve što je najlepše. Mora se primetiti da u nekih dama, — ja velim, u nekih, to ne znači: u svih, — ima mala slabost: ako one primete na sebi nešto osobito lepo, — bilo čelo, ili usta, ili ruke, — onda već misle da će najlepši deo njihova lica prvi pasti svima u oči i svi će progovoriti u jedan glas: »Gledajte, gledajte, kakav je u nje krasan grčki nos!« ili: »kako joj je pravilno, čarobno čelo!« Koja ima lepa pleća, unapred je uverena da će se svi mladići silno zaneti, pa će neprestano ponavljati kad ona bude prolazila: »ah, kako su joj divna pleća!« na lice pak, na kosu, nos i čelo neće ni pogledati, a ako i pogledaju, pogledaće kao na nešto uzgredno. Tako misle neke dame. Svaka se je dama u sebi zavetovala da će biti što zamamnija u igranju i da će u svem sjaju pokazati izvrsnost onoga, što je na njoj najizvrsnije. Poštarica je, igrajući vals, tako iznemoglo nagla glavu, da se je zaista osećalo nešto nezemaljsko. Jedna jako ljubazna dama, — koja uopšte nije došla igrati, jer joj se je dogodila, kako sama reče, mala incommodité, žuljić na desnoj nozi, zbog čega je morala obuti plišene cipele, — nije ipak otrpela, nego u plišenim cipelama zaokružila nekoliko puta, samo zato da poštarica ne bi sebi premnogo uvrtela u glavu.
Ali sve to nije na Čičikova delovalo kako se je mislilo. Nije on ni pazio na krugove kojima ga zaokružuju dame, nego se je neprestano propinjao na prste i razgledavao iznad glava, kamo se je dela ljupka plavka; a i saginjao se je, te vrebao izmed raménâ i leđa, dok ju nije napokon našao i ugledao, gde sedi s majkom, nad kojom se veličanstveno njiše nekakva istočnjačka čalma s perom. Činilo se je, kao da ju je nakan oteti na juriš. Ili ga je zaokupilo proletno raspoloženje, ili ga je neko gurao odostrag, samo se je on odlučno protisnuo napred, ne pazeći ni na što: zakupnika je tako grunuo da je posrnuo i jedva se održao na jednoj nozi, jer inače bi, razume se, srušio za sobom ceo red; uzmaknuo i poštar i pogledao ga u čudu, kojemu se je primešala prilično fina ironija, ali on ih nije ni pogledao: video je samo u daljini plavku, što navlači dugačku rukavicu i bez sumnje gine od želje da poleti po parketu. A tamo u strani četiri para već izvode mazurku; pete provaljuju pod, a armijski štopski kapetan radi i dušom i tielom, i rukama i nogama, te odvrće takve korake kakve još niko nije odvrtao ni u snu. Čičikov šmugne pokraj mazurke, gotovo po njihovim petama, i ravno k onomu mestu gde sedi gubernatorica s kćerkom. Ali pristupio im je jako plaho, nije onako žustro i gizdelinski prebirao nogama, donekle se dapače zbunio i u svim mu se kretnjama javila neka nespretnost.
Ne može se pouzdano reći je li se u našem junaku zaista probudilo ljubavno čuvstvo; čak je i sumnjivo da li su gospoda ovakve vrsti, to jest oni koji nisu baš debeli, ali nisu ni mršavi, sposobni za ljubav; ali uza sve to je bilo ovde nešto čudnovato, nešto takvo što on ni sâm nije mogao objasniti sebi: učinilo mu se, kako je sâm priznavao kasnije, da je sav ples, sa svim svojim govorom i šumom, na nekoliko časaka kao uzmaknuo nekud u daljinu; gusle i trube ciliču negde za brdima i sve se prekrilo maglom, koja je slična nemarno naslikanomu polju na slici. A iz toga maglovitoga, nasumce nabačenoga polja jasno i savršeno iskakuju samo fine crte zamamne plavke: njeno ovalno zaokruženo lice, njen tanani, tanani stas, njena bela, skoro priprosta haljinica, koja lako i spretno obuhvata odasvud mlade, vitke udove, što se razbiraju u čistim linijama. Sva je nekako naličila na neku igračku, pomno izdeljanu iz slonove kosti: ona se je jedina belela i iskakivala prozirna i svetla iz mutne, neprozirne svetine.
Očito je, da tako već biva na svetu; očito, da se i Čičikovi na nekoliko časaka u životu prevraćaju u pesnike; ali reč p e s n i k biće već preterana. Osetio je barem, da je sasvim neki mladić, skoro i husar. Spazio kraj njih praznu stolicu i odmah seo na nju. Razgovor je isprva zapinjao, ali se onda razvezao; stao se on i junačiti, ali... Tu se mora, na najveću žalost, primetiti da su ljudi koji su dostojanstveni i zapremaju važne službe nešto poteški u razgovorima s damama; u tom su majstori gospoda poručnici, i nipošto oni koji su prešli kapetanski rang. Kako oni rade, Bog ih znao: čini se da baš ne govore mudre stvari, a gospođica se na stolici neprestance ljulja od smeha; državni pak savetnik pripoveda Bog zna šta; ili zapodeva razgovor o tom da je Rusija jako prostrana država, ili izbacuje kompliment koji dabome nije smišljen bez oštroumnosti, ali strašno zaudara na knjigu; a ako rekne štogod smešno, on se sâm kudikamo više smreje nego ona što ga sluša. Ovde se to primećuje poradi toga da čitaoci vide zašto je plavka za pričanja našega junaka stala zevati. Ali junak to nije nikako primećivao, nego je pripovedao svu silu prijatnih stvari, što ih je već govorio u ovakvim prilikama po raznim mestima, naime: u simbirskoj guberniji, kod Sofrona Ivanoviča Bezpečnoga, gde je onda bila kći njegova Adelaida Sofronovna s tri zaove: Marjom Gavrilovnom, Aleksandrom Gavrilovnom i Adeljgejdom Gavrilovnom; kod Fjodora Fjodoroviča Perekrojeva, u rjazanskoj guberniji; kod Frola Vasiljeviča Pobjedonosnoga, u penzenskoj guberniji, i kod brata njegova Petra Vasiljeviča, gde su bili: njegova svast Katerina Mihajlovna i njegove sestre u trećem kolenu: Roza Fjodorovna i Emilija Fjodorovna; u vjatskoj guberniji, kod Petra Varsonofjeviča, gde je bila sestra snahe njegove Pelageja Jegorovna, s nećakinjom Sofjom Rostislavnom i s dve polusestre: Sofjom Aleksandrovnom i Maklaturom Aleksandrovnom.
Svima se redom damama nikako nije svidelo ovo ponašanje Čičikovljevo. Jedna od njih naumice prođe kraj njega, neka on vidi, te se prilično nehajno zadjene o plavku debelim rouleauom svoje haljine, a s trakom što joj je lepršao oko raménâ udesi tako da ju je krajem ošinuo baš po licu; u isti mah izleti iza njega iz damskih usta, zajedno s mirisom ljubičìcâ, prilično jetka i zagrižljiva primedba. Ali on ili ju zaista nije čuo, ili se je pričinio da nije čuo, samo to nije valjalo, jer gospojinsko se mišljenje mora ceniti: zato se je i pokajao, ali već posle, dakle prekasno.
Na mnogim se licima javilo negodovanje, pravedno u svakom pogledu. Kolikogod Čičikov važio u društvu, makar on bio i milioner i s lica mu se čitala veličanstvenost i dapače nešto marcijalno i vojno, ipak ima stvárî što ih dame ne praštaju nikomu, bio on ko mu drago, pa onda samo piši: propalo je! Ima slučajeva gde žena, kakogod slaba i nemoćna po karakteru bila u uporedbi s muškarcem, odjednom postaje tvrđom ne samo od muškarca, nego i od svega što je na svetu. Nehaj, gotovo nenamerni, što ga je iskazao Čičikov, uspostavio med damama čak i slogu, što je bila dospela na rub propasti zbog zaposednuća stolice. U nekim suhim, običnim rečima, što ih je on slučajno izustio, pronađoše zajedljive aluzije. Da se navrši beda, neko od mladih ljudi sastavi odmah satirične stihove o društvu na plesu, bez čega, kako je poznato, ne može skoro nikada biti na gubernijskim plesovima. Ti stihovi budu odmah pripisani Čičikovu. Negodovanje je raslo i dame stadoše po raznim kutovima govoriti o njemu na najnepovoljniji način; a jadna je institutkinja bila sasvim uništena i osuda joj se već potpisala.
A međutim se je našemu junaku spremalo najneprijatnije iznenađenje: za to vreme dok je plavka zevala, a on joj pripovedao kojekakve zgodice što su se zgodile u razna vremena, pa se dotakao čak i grčkoga filozofa Diogena, javi se iz poslednje sobe Nozdrjov. Je li izletio iz buffeta, ili iz male zelene gostinske sobe gde su udarali u jaču igru nego u običajni whist, je li došao od svoje volje ili su ga izjurili, samo se on javio veseo, radostan, a uhvatio pod ruku državnoga advokata, kojega valjda već neko vreme vuče, jer jadni državni asvokat okreće na sve strane svoje guste obrve, kao da smišlja kako bi se oteo tomu prijateljskomu putovanju ispod ruke. I zbilja je bilo nepodnosivo. Nozdrjov se nasrkao junaštva iz dve tase čaja, dabome ne bez ruma, pa bunca nemilo. Čim ga je Čičikov smotrio iz daljine, odluči se čak i na žrtvu, to jest, da ostavi svoje zaviđano mesto i da se udalji štogod brže može: nije mu nikako na dobro slutio taj susret. Ali, na nevolju, u taj mah naiđe gubernator, izjavi neobičnu radost što je našao Pavla Ivanoviča, zadrži ga i zamoli ga neka bude sudijom u njegovoj prepirci s dvema damama o tom je li trajna ženska ljubav ili nije; a dotle ga Nozdrjov smotrio već i pošao mu ravno u susret.
— A, hersonski vlasteline, hersonski vlasteline! — uzvikao se on, prilazeći i udarajući u smeh, od kojega su mu drhtali obrazi, svježi i rumeni kao proletna ruža. — Šta je? Jesi li mnogo nakupovao mrtvih? Ta vi ne znate, vaša preuzvišenosti, — razderao se on, obrativši se gubernatoru: — on trguje mrtvim dušama! Boga mi! Slušaj, Čičikov! Ta ti, ja tebi govorim iz prijateljstva, evo svi smo mi ovde tvoji prijatelji, evo i njegova preuzvišenost ovde, — ja bih tebe obesio, Boga mi, obesio!
Čičikov nije naprosto znao što bi i kako bi.
— Vjerujte, vaša preuzvišenosti, — nastavi Nozdrjov: — kad mi je rekao: »prodaj mi mrtve duše«, skoro sam pukao od smieha. Došao ja ovamo, kazuju mi da je za tri miliona nakupovao seljâkâ za preseljenje. Kakvih za preseljenje! Ta on je sa mnom trgovao za mrtve duše. Slušaj, Čičikov: ta ti si živinče, Boga mi, živinče! Evo i njegova je preuzvišenost tu... zar nije istina, državni advokate?
Ali i državni se advokat, i Čičikov, i sâm gubernator tako zbunili, da se nikako nisu snalazili šta bi odgovorili; a međutim Nozdrjov, ni na što ne pazeći, razveo svoj polutriezni govor: — Samo ti, brate, ti, ti... ne odustajem ja od tebe, dok ne budem doznao zašto si ti kupovao mrtve duše. Slušaj, Čičikov, ta zaista je sramota; ti i sâm znaš da nemaš boljega prijatelja, nego što sam ja... Evo i njegova je preuzvišenost ovde... zar nije istina, državni advokate? Vi ne bi verovali, vaša preuzvišenosti, kako se mi volimo, to jest, naprosto, kad bi vi kazali, — evo, ja tu stojim, pa kad bi vi kazali: »Nozdrjov, reci po duši, ko ti je draži, rođeni otac, ili Čičikov?« rekao bih ja: »Čičikov«, Boga mi... Dopusti, dušo, da ti prilepim jedan baiser. Ta dozvolite, vaša preuzvišenosti, da ja njega poljubim. Jest, Čičikov, nemoj se braniti, dopusli da ti jedan baiserčić pritisnem na belcati snežni obraz tvoj! — Nozdrjov bude sa svojim baiserima tako odgurnut, da je skoro odleteo na zemlju. Svi uzmaknu od njega i nisu ga više slušali. Ali njegove su reči o kupnji mrtvih duša bile izrečene na sav glas i popraćene takvim gromkim smehom, da su privukle pažnju i onih koji su bili po najdaljim kutovima u sobi. Ta se je novost učinila tako neobičnom da su svi zastali, s nekim ukočenim, glupo ispitljivim izražajem na licu. Čičikov primeti da su mnoge dame namignule jedna drugoj s nekim zlobnim, zajedljivim podsmehom, a u izražaju se nekojih lica javila neka dvoličnost, koja mu je još povećala smetnju. Da je Nozdrjov puki lažljivac, znali su svi, te nije bilo nikakvo čudo slušati od njega zgoljnu besmislicu; ali smrtnik, — teško je zaista dokučiti, kako je stvoren taj smrtnik; kakogod nesklapna bila novost, ali neka je samo novost, on će ju svakako saopštiti drugomu smrtniku, pa makar samo zato da rekne: »Gledajte, kakvu su laž razglasili!« A drugi će smrtnik sa zadovoljstvom nagnuti uho, premda će posle kazati i sâm: »Ta to je posve nesklapna laž, koja nije zavredila nikakvu pažnju!« I odmah će zatim, još istoga časa, poći potražiti trećega smrtnika, da mu pripovedi i da onda zajedno s njim uzvikne u plemenitu negodovanju: »Nesklapne li laži!« I to će svakako obići sav grad, i svi će se smrtnici, koliko ih god ima, svakako nagovoriti do sita i onda priznati da to ne zaslužuje pažnje i nije vredno da se govori o tom.
Taj, kako se čini, tričavi slučaj očito je ozlovoljio našega junaka. Kolikogod bile lude glupanove reči, ipak su kadšto dovoljne da zbune pametna čoveka. Zapao on u nepriliku, u nezgodu, baš kao da je krasno očišćenom cipelom zagazio odjednom u prljavu, smradnu baru, u jednu reč, — zlo, sasvim zlo! Pokušavao je ne misliti na to, nastojao se rastresti, zabaviti, seo za whist, ali sve mu pošlo kao kriv točak: dva puta izbacio tuđu boju, a onda zaboravio da ne treba po treći put udarati, pa se razmahnuo svom silom i ludo zgrabio svoju boju. Predsednik nije nikako mogao dokučiti otkud Pavel Ivanovič, koji tako dobro i, može se reći, potanko razume igru, ovako greši, te je čak podbacio, da mu ubiju zelenoga kralja, u kojega se je, kako sâm reče, uzdao kao u Boga. Dakako, poštar i predsednik, pa čak i redarstveni šef, po običaju su peckali našega junaka, da nije možda zaljubljen, jer mi znamo, vele, da Pavlu Ivanoviču srdašce nahramuje, znamo i ko ga je ranio; ali sve ga to nije odobrovoljavalo, kolikogod se trudio da se smeška i da odšaljuje šalu. Ni za večerom se nije nikako mogao razvedriti, premda je za stolom bilo prijatno društvo, a Nozdrjova su već davno bili uklonili, jer su već i same dame primetile napokon, da mu je ponašanje postalo suviše skandaloznim. Usred kotiljona seo on na pod i stao hvatati igračice za suknje, a to je već zagrdelo, kako rekoše dame. Večera je bila jako vesela: sva su lica, što se miču ispred trokrakih svećnjaka, cveća, konfekta i boca, bila obasjana najneusiljenijim zadovoljstvom. Časnici, dame, frakovi, sve se razdragalo, pa i dogrdelo. Muškarci su odskakivali sa stolica, trčali, oduzimali slugama jela i s neobičnom ih veštinom nudili damama. Jedan pukovnik pružio dami tanjur sa sosom na vrhu gole sablje. Muškarci časnih godina, med kojima je sedeo Čičikov, prepirali se na glas, zalažući uz pametnu reč ribu ili govedinu, nemilice zamočenu u gorušicu, prepirali se o stvarima za koje se je on svagda zanimao; ali on je nalikovao na čoveka koji se je umorio i iskrhao na daleku putu, te mu ništa ne pada na pamet i nije moćan išta dokučiti. Nije čak ni sačekao svršetak večere i otišao kući kudikamo ranije nego što je običavao odlaziti.
Tamo, u toj sobici, tako poznatoj čitaocu, s vratima zaslonjenima ormarom, sa švabama što gdekad izviruju iz kutova, bilo je stanje njegovih misli i duha isto tako nespokojno kao i naslonjač na kojem je sedeo. Nelagoda mu i jad pali na srce; neka mu teskobna pustota zaostala tamo. — Đavo odneo sve vas koji ste izmislili te plesove! — govorio je srdit. — Čemu su se po ludosti svojoj i stali radovati? U guberniji je nerodica, skupoća, a oni po igrankama! Eto ti koješta: nadódaše se ženskim krpama. Čuda neviđena: gdekoja natovarila na sebe hiljadu rubalja! A to ti je na račun seljačkih obroka, ili, što je još gore, na račun savesti nas samih. Ta zna se zašto primaš mito i grešiš dušu: zato da najamiš ženi za šal ili za svakakve robrone, zemlja ih progutala, kako se zovu! A zašto? Da ne bi kakva drolja Sidorovna rekla da je poštarica imala bolju haljinu, zbog nje sipaj hiljadu rubalja. Viču: »ples, ples, veselje!« Naprosto su trice ples, nije po ruskom duhu, nije po ruskoj naravi, đavo bi znao šta je: odrastao čovek, punoletan, odjednom iskoči sav u crnini, nagizdan, stegnut kao đavolak, pa udri vršiti nogama. Neki čak i stoji u paru, razgovara s drugim o važnoj stvari, a dotle se kao jarčić razbacuje nogama desno i levo... Sve od majmunstva, sve od majmunstva! Jer je Francuz od četrdeset godina isto onakvo dete kakvim je bio i od petnaest godina, zato ded da budemo i mi! Ne, zaista... iza svakoga mi je plesa, zbilja, kao da sam zgrešio; ne volim ni da ga se sećam. U glavi nema ama ništa, kao iza razgovora sa svetskim čovekom: svašta će on nagovoriti, svega će se lako dotaći, sve će kazati što je napipao iz knjiga, šareno, rečito, ali u glavi ne ostaje ništa od toga; i vidiš onda kako je čak i razgovor s priprostim trgovcem, koji zna samo svoj posao, ali ga zna svojski i iskusno, bolji od sviju tih čegrtaljaka. No, šta ćeš iz njega izažeti, iz toga plesa?
No, kad bi, recimo, kakav pisac smislio da opiše svu tu scenu onakvu kakva jest? No, i u knjizi, i tamo bi ona bila isto tako besmislena, kao i u prirodi. Šta je ona: je li moralna ili nemoralna? đavo naprosto zna šta je! Pljunućeš, pa ćeš onda zaklopiti knjigu. — Tako se je nepovoljno izjavljivao Čičikov o plesovima uopšte: ali se čini da se je ovamo umešao drugi razlog negodovanju. Glavna mu srdžba nije bila na ples, nego na to što mu se je desilo, da se je osramotio što se je odjednom pokazao pred svima, Bog te pita u kakvom liku, što je odigrao neku čudnu, dvosmislenu ulogu. Dabome, kad je pogledao okom razborita čoveka, video je da je sve to besmislica, da glupa reč ništa ne znači, pogotovo sada, gde je glavni posao već urađen kako treba. Ali čudan je čovek: silno ga je ogorčavalo neraspoloženje onih istih koje nije poštovao i o kojima je oštro govorio, kudeći im taštinu i gizdu. To mu je bilo tim mrže što je video, kad je jasno razabrao stvar, da je donekle i sâm kriv. Ali na sebe se nije rasrdio, a to je, dabome, pravo učinio. U sviju je nas mala slabost da nešto štedimo sebe, pa ćemo se pre postarati da nađemo kojega bližnjega, na kojem ćemo iskaliti srdžbu, na primer na slugi, na područnom činovniku koji nam u taj mah naiđe, na ženi, ili naposletku na stolici koju ćemo jurnuti bogzna kuda, čak do vrâtâ, tako da odleti s nje i ručka i naslon, — neka eto zna, šta je gnev. Tako je i Čičikov nabrzo našao bližnjega koji je na pleća uprtio sve, štogod je ljutost znala da mu udahne. Taj je bližnji bio Nozdrjov, pa se mora reći da ga je tako iskitio sa sviju strana i krajeva, kako jedino kakvoga lupeža starostu ili poštanskoga kočijaša krpi vešti putnik, iskusan kapetan, a gdekad i general, koji povrh mnogih izražaja, što su postali klasičnima, nadodaje još i mnogo nepoznatih, što ih je on glavom pronašao. Pretreseno bude celo rodoslovlje Nozdrjovljevo, te silno postradaše mnogi članovi njegove porodice u ushodnoj liniji.
Ali dok je on sedeo na svojem tvrdom naslonjaču, uznemirivan mislima i nesanicom, časteći marno Nozdrjova i svu svojtu njegovu, a pred njim gorela lojanica na kojoj se je stenj odavno već pokrio ugarkom kao crnom kapom i samo što se nije ugasio, i u prozore mu gledala slepa, tamna noć, spremna da pomodri od osvita što se približava, i u daljini petli naizmence kukurekali, i po tvrdo zasnulom se gradu šuljala možda kuda debela vunena kabanica, kukavac, bogzna kojega razreda i čina, koji zna, na žalost, samo jedan put, i suviše utrven od ruskoga razuzdanoga sveta, — dotle se je na drugom kraju grada zbivala zgoda koja se je spremala uveličati neprijatno stanje našega junaka. Po dalekim je gradskim ulicama i uličicama drndala naime jako neobična kočija, koja ti je na dvoumicu kako bi ju nazvao. Nije nalikovala ni na tarantas, ni na karuce, ni na bričku, nego je bila sličnija bucmastoj, trbušatoj lubenici koja je postavljena na točkove. Obrazi toj lubenici, to jest vratašca, na kojima su se videli tragovi žute boje, zatvarala su se jako loše, jer su i kvake i brave bile loše, te kojekako svezane uzicama. Lubenica je bila puna cicanih jastuka, sličnih duhankesama, valjčićima i naprosto jastucima, natrpana vrećama s hlebovima, kolačima, mrsnim gibanicama, pečenim jajima i perecima od pòparena testa. Pašteta nadevena kokošjim mesom i pašteta nadevena krastavcem izvirivali su čak gore. Potegu za zakoškom zapremilo lice lakajskoga soja, u kratku kaputu od domaćega šarenoga sukna, neobrijane brade, malo progrušane, — lice poznato pod imenom m o m k a . Lupa i škripa gvozdenih skoba i zarđalih vijaka probudila na drugom kraju grada stražara, pa on digao svoju alabardu i zaviknuo izà sna, što ga grlo nosi: »ko to ide?« ali kad je video da ne ide niko, nego se samo iz daljine čuje drndanje, uhvatio na svojoj ogrlici neku zver, pristupio fenjeru i odmah ju smaknuo na svojem noktu, a onda ostavio alabardu i opet zaspao, po pravilima svojega viteštva. Konji su neprestano klecali prednjim nogama, jer nisu bili potkovani, a osim toga su, vidi se, slabo znali udobni gradski drum. Karuce zakrenu nekoliko puta iz ulice u ulicu, zaviju naposletku u mračnu uličicu kraj male parohijske crkve Nikole na Nedotičkama i zaustave se pred vratima protopopovičine kuće. Iz bričke izmílî devojka s rupcem na glavi, u dušanci, i zalupa obadvema pesnicama tako snažno u vrata kao da je muškarac, (Momak u kaputu od šarena sukna bude kasnije svučen za noge, jer je spavao kao zaklan.) Psi zalaju, vrata se razjape napokon i progutaju, s velikim trudom doduše, tu nezgrapnu putnu spravu. Kočija se uveze u tesno dvorište, prenatrpano drvima, kokošinjcima i svakakvim klijetima; iz kočije ispuže gospođa: ta je gospođa bila vlasteoka, koleška sekretarica Korobočka. Starica se nabrzo iza odlaska našega junaka dala u toliku brigu neće li ju on možda prevariti, da tri noći redom nije spavala i onda odlučila otići u grad, — uza sve to što joj konji nisu bili potkovani, — pa tamo pouzdano doznati pošto se prodaju mrtve duše i nije li ona, ne dao Bog, pogrešila i možda ih triput jeftinije prodala. Kakvom je posledicom urodio taj dolazak, može čitalac doznati iz jednoga razgovora, što se je desio med dvema damama. Taj razgovor... ali bolje, da taj razgovor bude u narednoj glavi.
