IX GLAVA
— Amo, amo, evo u taj kutić! — govorila je domaćica, posađujući gošću u kut na divanu. — Eto tako! Eto tako! Evo vam i jastuk! — Tako reče, te joj za leđa utura jastuk, na kojem je bio vunicom izvezen vitez, onakav kakvi se navek vezu na canevasu: nos mu ispao nalik na lestve, usne na četvorokut. — Kako mi je drago, što ste vi... Čujem, dovezao se neko, i mislim: ko li bi bio ovako rano. Paraša kaže: »vicegubernatorica«, a ja kažem: »no, opet došla glupara da dosađuje«, i već sam htela reći da nisam kući
Gošća se htede već latiti posla i saopštiti novost, ali uzvik što ga je u taj mah izustila dama prijatna u svakom pogledu navrati razgovor odjednom na drugačiji put.
— Kako je ugodan taj katun! — klikne u svakom pogledu prijatna dama, gledajući haljinu naprosto prijatne dame.
— Jest, jako je ugodan. Ali Praskovja Fjodorovna sudi da bi bolje bilo kad bi kocke bile sitnije, a tačkice ne bi bile cimetove boje, nego modre. Sestri sam poslala sukno: takva je divota da se i ne može iskazati rečima. Smislite: uzačke, uzačke pružice, što ih samo može zamisliti mašta ljudska, osnova modra, a s pružicama naizmence sve đurđic i neven, đurđic i neven, đurđic i neven... U jednu reč, neprispodobivo! Može se pouzdano reći da toga još nije bilo na svetu.
— Draga, to je šareno.
— Ah, nije! Nije šareno!
— Ah, jest šareno!
Mora se primetiti da je u svakom pogledu prijatna dama bila donekle materijalistkinja, sklona poricati i sumnjati, te je pobijala jako mnoge stvari u životu.
Naprosto prijatna dama objasni sada da to nije nipošto šareno, i klikne: — Da, čestitam vam: nabrani se trakovi ne nose više.
— Kako da se ne nose?
— Mjesto njih su festončići.
— Ah, to nije lepo, — festončići!
— Festončići, sve sami festončići: pelerina od festončića, na rukavima festončići, épaulette od festončića, dolje festončići, svud festončići. — Nije lepo, Sofja Ivanovna, ako su sve sami festončići.
— Milo je, Ana Grigorjevna, do neverovatnosti: dvaput se porubljuje, široki prorezi, a gore... Al ćete se zadiviti, pa ćete već reći da... No, divite se: smislite, struk se je još produžio, ušiljio se spreda, te prednja šipčica sasvim iskakuje; suknja je sva unaokolo naborana, poput krinoline u starinsko doba, a ostrag se podstavlja malo i vate, da bude prava belle femme.
— Ta to je već, pravo da reknem! — reče dama prijatna u svakom pogledu i mahne glavom s osećajem dostojanstva.
— Baš i jest, pravo da reknem! — odvrati naprosto prijatna dama.
— Vama kako drago, ali ja se ni za što neću povesti za tim. — Neću ni ja. Zaista, kad se smisli dokle gdekad doteruje moda... ni na što nije nalik! Izmolila sam od sestre kroj samo za podsmeh; moja se je Melanja latila šiti.
— Vi dakle imate kroj? — uzvikne u svakom pogledu prijatna dama s primjetljivom uzbuđenošću.
— Dakako, donela mi ga je sestra.
— Dušo moja, dajte ga meni, tako vam svega što vam je sveto!
— Ah, obrekla sam već Praskovji Fjodorovni. Jedino posle nje.
— Ta ko će nositi iza Praskovje Fjodorovne? To će od vas biti i suviše neobično, ako budete voleli tuđemu nego svojemu.
— Ta ona je meni i tetka u drugom kolenu.
— Ona vam je tetka Bog zna kakva: s muževlje strane... Ne, Sofja Ivanovna, neću ni slušati; to je namerilo da vi mene kanite toliko uvrediti... Vidi se da sam vam već na dosadu; vidi se da kanite prekinuti sa mnom svako poznanstvo. Jadna Sofja Ivanovna nije nikako znala šta bi. Osećala je i sama med kakve je ljute vatre zapala. Eto, kad se je pohvalila! Voljna bi bila da zbog toga izbode iglicama glupi jezik.
— No, šta naš zavodnik? — reče međutim dama prijatna u svakom pogledu.
— Ah, Bože moj! A što ja ovako sedim kod vas! To je lepo! Ta vi znate, Ana Grigorjevna, zašto sam vam ja došla? — Tu zastane gošći dah, reči joj se spreme da kao jastrebovi polete u poteru jedna za drugom, i samo je trebalo biti ovoliko nečovečnom kakva je bila njena iskrena prijateljica, pa da se reši i nju zaustavi:
— Kolikogod vi njega hvalili i uznosili, — reče ona življe nego obično: — ja ću reći otvoreno, i njemu ću reći u oči, da je on nevaljao čovek, nevaljao, nevaljao, nevaljao!
— Ali poslušajte samo što ću vam ja otkriti...
— Razglasili da je on lep, a nije nikako lep, nije nikako lep, i nos mu je... najnemiliji nos.
— Ta dopustite, dopustite samo da vam pripovedim... dušice, Ana Grigorjevna, dopustite da pripovedim! Ta to je istorija, razumete li: istorija, ce qu'on appelle une histoire, — reče gospođa skoro s očajnim izražajem i s molbom u glasu. Ne smeta ako se primeti da su obe dame mešale u razgovor jako mnogo tuđih reči i gdekada duge francuske rečenice u celini. Ali kolikogod se autor smerno klanjao onim koristima što ih francuski jezik namiče Rusiji, kolikogod smerno poštovao pohvalnu navadu našega višega društva, koje njime govori u svako doba dana, dakako, od dubokoga osećaja ljubavi za domovinu, ipak ne može se nikako odlučiti da rečenicu na kojemgod tuđem jeziku unese u ovo svoje rusko delo. Nastavićemo dakle ruski.
— Kakva to istorija?
— Ah, živote moj, Ana Grigorjevna! Kad bi vi mogli samo smisliti ono stanje u kojem sam ja bila! Pomislite, došla k meni danas protopopovica, protopopovica, oca Kirila žena, i šta mislite? Naš mironja, došljak naš, kakav li se čini, a?
— Šta, da nije udvarao i protopopovici?
Ah, Ana Grigorjevna, da je još udvarao, ne bi niti bilo ništa; slušajte samo što je pripovedila protopopovica. Dovezla joj se, veli, vlasteoka Korobočka, zaplašena i bleda kao smrt, pa pripoveda, ali kako pripoveda! Poslušajte samo, pravi pravcati roman: iznenada, usred gluhe noći, kad su svi već pozaspali po kući, razlegla se lupa u vrata, najstrašnija što se može zamisliti; ori vika: »Otvarajte, otvarajte, jer ću inače provaliti vrata!«... Kako vam se to mili? Šta nakon toga sudite o našem zavodniku?
— A što Korobočka? Zar je mlada i lepa?
— Nipošto, starica je.
— Ah, divota! Prihvatio se dakle babe? No, lep je onda ukus naših dama, našle su u koga bi se zaljubile.
— Ta nije, Ana Grigorjevna, nije nipošto ono što vi mislite. Pomislite samo, osvanuo on, oboružan od glave do pete kao Rinaldo Rinaldini i iziskuje: »Prodajte mi«, veli, »sve duše što su pomrle.« Korobočka mu odgovara sasvim razložito, veli: »Ne mogu ih prodati, jer su mrtve«. — »Nisu«, veli on, »nisu mrtve; moja je stvar«, veli, »da znam jesu li mrtve ili nisu; nisu one mrtve, nisu mrtve!« viče, — »nisu mrtve!« U jednu reč, načinio užasan škandal: celo se selo strčalo, deca plaču, sve viče, niko nikoga ne razume, — no, prosto horreur, horreur, horreur!... Ali vi ne znate ni zamisliti, Ana Grigorjevna, kako sam se ja usplahirila kad sam sve to čula. »Golubice gospo«, govori mi Maška: »pogledajte se u ogledalo kako ste bledi«. — »Nije meni do ogledala«, velim ja: »moram otići i pripovediti Ani Grigorjevni«. Još toga trena naredih da se upregne kočija; kočijaš me Andrjuška pita kamo da vozi, a ja ne mogu ništa ni govoriti, samo mu gledam u oči, kao luda; pomislio je valjda da sam poludela. Ah, Ana Grigorjevna! Da vi samo možete zamisliti kako sam se ja usplahirila!
— To je ipak čudno, — reče u svakom pogledu prijatna dama: — šta bi mogle značiti mrtve duše? Ja tu, priznajem, ne razumem ama ništa. Evo već po drugi put slušam vazda o tim mrtvim dušama; a muž moj veli još da Nozdrjov laže: zasigurno će tu biti nešto.
— No zamislite, Ana Grigorjevna, kako je bilo meni kad sam to čula. »I sada«, veli Korobočka: »ne znam ja«, veli, »šta bih uradila. Primorao me«, veli, »da potpišem neki krivi spis, dobacio mi petnaest rubalja u bankama; ja sam«, veli, »neiskusna, bespomoćna udovica, ja ništa ne znam...« Eto šta se događa! No samo kad bi vi mogli ikoliko zamisliti kako sam se ja sva usplahirila!
— Samo, što mu drago, tu nisu mrtve duše, tu se krije nešto drugo.
— I ja bih rekla, — izgovori nešto začuđena naprosto prijatna dama i odmah silno poželi da dozna šta li se tu krije. Izreče, zastajući dapače: — A što se, po vašem sudu, krije tu?
— No, šta mislite vi?
— Šta ja mislim?... Ja sam, priznajem, posve zbunjena.
— Ali ja bih ipak želela znati: kakve su vaše misli o tom?
No prijatna se dama nije snalazila išta odgovoriti. Znala je jedino plahiriti se, ali nije bila nikako moćna stvoriti ikakav razložit sud, te su joj zato više nego ijednoj drugoj trebali nježno prijateljstvo i saveti.
— No, slušajte dakle, šta su te mrtve duše, — reče dama prijatna u svakom pogledu, a na te se reči gošća sva pretvori u sluh: ušice joj se otegnu same od sebe, ona se pridigne, tako da nije skoro ni sedela niti se držala uz divan, pa iako je bila donekle poteška, odjednom se stanjila i postala sličnom lakoj pahuljici, koja će u zrak poleteti čim duhneš.
Tako se ruski vlastelin, psar i žestoki lovac, kad se prikuči šumi iz koje će evo sad iskočiti zec, ishajkan od hajkáčâ, pretvara sav sa svojim konjem i sa svojim krbačem u jedan jedincati ukočeni mig, u puščani prah što će za tren biti potpaljen. Sav se upio očima u mutni zrak, pa će stići zverku, zaokupiti ju, ne uzmičući, koliko se god dizala na njega snežna mećava sa stepe, te mu sipala srebrne zvezdice u usta, u brkove, u oči, u obrve i u dabrovu šubaru.
— Mrtve duše... — izgovori dama prijatna u svakom pogledu.
— Šta, šta? — prihvati gošća, sva uzrujana.
— Mrtve duše!...
— Ah, govorite, za Boga miloga!
— To je naprosto izmišljeno, samo da se prikrije, a evo šta je u stvari: on hoće odvesti gubernatorovu kćer.
Ovakav je završetak bio zaista sasvim neočekivan i u svakom pogledu neobičan. Kad je prijatna dama čula to, sva se skameni na mestu, probledi, probledi kao smrt i zaista se usplahiri zbiljski. — Ah, Bože moj! — uzvikne ona i pljesne rukama: — tomu se ne bih nipošto nadala.
— A ja sam, priznajem, čim ste vi otvorili usta, pogodila već šta je u stvari, — odgovori dama prijatna u svakom pogledu.
— Ali ako je tako, Ana Grigorjevna, šta je onda od institutskoga odgoja! Eto nevinosti!
— Kakva nevinost! Čula sam ju gde govori takve besede, te, priznajem, ne usuđujem se da ih izreknem.
— Znate, Ana Grigorjevna, to zaista kida srce, kad vidiš dokle je već doterao nemoral.
— A muškarci luduju za njom. Ali po mojem sudu, ja, priznajem, ne nalazim ništa na njoj...
— Afektirana je nepodnosivo.
— Ah, živote moj, Ana Grigorjevna! Ona je statua, i bar da joj je ikakav izražaj na licu.
— Ah, kako je afektirana! Ah, kako je afektirana! Bože, kako je afektirana! ko ju je naučio, ne znam; ali još nisam videla ženskinju koja bi se toliko prenemagala.
— Dušice! Ona je statua i bleda kao smrt.
— Ah, nemojte govoriti, Sofja Ivanovna: ona se nemilo rumeni.
— Ah, šta vi to velite: ona je kreda, kreda, najčišća kreda.
— Draga, ja sam sedela do nje: rumenilo je s prsta na njoj i odlupljuje se u komadićima, kao stukatura. Naučila ju mati, i sama je koketa, a kći će još natkriliti majčicu.
— No, dopustite, no, zakunite se čime vas volja, ne bilo mi ovoga časa dece moje, muža, svega imetka, ako na njoj ima ma i kapljica, ma i trunak, ma i sena ikakvoga rumenila!
— Ah, šta vi to govorite, Sofja Ivanovna! — reče dama prijatna u svakom pogledu i pljesne rukama.
— Ah, kakvi ste vi, zaista, Ana Grigorjevna! Ja vas u čudu gledam! — reče prijatna dama i pljesne također rukama.
Neka se čitaocu ne učini čudnim što se te dve dame ne slažu o onom što su videle skoro u isto vreme. Ima na svetu zaista mnogo takvih stvari u kojih je već takvo svojstvo: ako ih pogleda jedna dama, čine se sasvim belima; a ako pogleda druga, čine se crvenima, crvenima kao brusnica.
— No, evo vam još jedan dokaz da je ona bleda, — nastavi prijatna dama: — sećam se, kao sada, kako sam sedela do Manjilova, te mu rekoh: »Pogledajte, kako je bleda!« Treba biti tako plitak, kao što su naši muškarci, pa da se oduševljavaš za nju. A naš zavodnik... Ah, kako mi se odurnim učinio! Ne možete ni zamisliti, Ana Grigorjevna, kako mi se je silno učinio odurnim.
— Ali ipak su se našle neke dame koje nisu bile ravnodušne prema njemu.
— Ja, Ana Grigorjevna? To vi ne možete nipošto reći, nipošto, nipošto!
— Pa i ne govorim ja o vama; kao da osim vas nema nikoga!
— Nipošto, nipošto, Ana Grigorjevna! Dopustite da vam primetim da ja poznajem sebe; možda su takve druge dame, koje igraju ulogu oporih.
— Ali oprostite, Sofja Ivanovna! Dopustite da vam reknem da se meni nisu još nikada dešavale takve skandalozne zgode. Možda komu drugomu, ali meni nisu, dopustite da vam to primetim.
— Čemu ste se vi uvredili? Ta bilo je tamo i drugih dama, bilo je dapače i takvih koje su se prve domogle stolice kod vrata da sede bliže do njega.
Iza ovakvih reči što ih je izrekla prijatna dama nije moglo minuti da ne grane bura; ali na najveće čudo, obadve se dame iznenada stišale i nije nastalo ama ništa. U svakom pogledu prijatna dama se seti da kroj za modnu haljinu još nije u njenim rukama, a naprosto prijatna dama razabra da još nije postigla da ispipa ikakve potankosti o otkriću što ga je učinila njena iskrena prijateljica, pa zato nastade jako brzo mir. Ne može se uostalom reći da bi te dve dame po prirodi svojoj potrebovale nanositi neprijatnost, nije im uopšte nikakve zlobe bilo u naravi, nego se je tako, neopazice, sama od sebe rađala u razgovoru mala želja da jedna drugu bocne; naprosto će jedna drugoj, zbog male naslade, priklopiti prilikom koju oštru rečcu: »Eto ti! Na, uzmi, gutaj!« Svakakvih potreba ima u srcima, i muškoga i ženskoga roda.
— Ali ja ne mogu ipak razumeti, — reći će naprosto prijatna dama: — kako se je Čičikov, kao pridošlica, mogao odvažiti na ovako smionu lupeštinu. Ne može biti da tu ne bi bilo učesnikâ.
— A zar vi mislite da ih nema?
— Pa ko bi mu, po vašem sudu, pomagao?
— No, možda i Nozdrjov.
— Zar Nozdrjov?
— Da šta? Ta on je za to. Vi znate: rođenoga je oca hteo prodati, to jest pravije, prokartati.
— Ah, Bože moj, kakvih ja zanimljivih novosti doznajem od vas! Nipošto ne bih bila mislila da je i Nozdrjov umešan u tu zgodu!
— A ja sam navek mislila!
— Kad se smisli, zaista, šta li se ne zbiva na svetu: no, zar bi se iko nadao, sećate se, kad je Čičikov tek bio doputovao k nama u grad, da će on stvoriti ovakvo čudo na svetu? Ah, Ana Grigorjevna, kad bi vi znali kako sam se ja usplahirila! Da nije vaše sklonosti i prijateljstva... bila bih zaista na rubu propasti... ta kuda bih? Maška moja vidi da sam blijeda kao smrt: »Dušice gospo«, veli mi ona: »vi ste blijedi kao smrt«. — »Maška«, velim ja, »nije meni sada do toga«. Eto dakle, kako je! I Nozdrjov je dakle umiješan! Na zdravlje!
Prijatna je dama silno poželela ispipati daljnje potankosti o otmici, naime, u koliko sati i tako dalje, ali je mnogo poželela. U svakom pogledu prijatna dama izjavi naprečac da ne zna. Nije umela lagati: nagađati štogod, — to je druga stvar, ali i to samo onda kad se nagađanje osniva na unutrašnjem uverenju; kad bi pak osetila unutrašnje uvjerenje, onda je znala braniti se, pa neka pokuša kakvi bistri advokat, koji je na glasu veštak, pobeđivati tuđa mišljenja, — neka pokuša takmiti se tu: videtće šta znači unutrašnje uverenje.
Da su se obe dame najzad uverile odlučno o onom o čemu su pre nagađale samo, što im je bilo nagađanje, — nije nipošto neobično. Svi mi, ljudi pametnjaci, kako sebe krstimo, postupamo skoro isto tako, a to dokazuju naše učene rasprave. U njima se učenjak u prvi kraj umiljava kao neobična ulizica, započinje plaho, umereno, započinje najsmernijim pitanjem: »Nije li odovud, nije li iz toga kuta dobila ime ta i ta zemlja?« ili: »Nije li taj dokument iz drugoga, kasnijega vremena?« ili: »Ne treba li se pod tim narodom razumevati evo ovaj narod?« Napominje odmah ove i one starinske pisce, a čim samo spazi kakvu nagovest, ili mu se naprosto učini da je nagovest, već se zatrkuje i junači, razgovara s drevnim piscima bez okolišanja, zadaje im pitanja, pa i sâm odgovara na njih, zaboravljajući sasvim da je otpočeo od plaha nagađanja; čini mu se već da on to vidi, da je to jasno — i raspravljanje mu se završuje rečima: »Evo ovako je bilo: evo dakle, koji se narod tu razumeva! Evo dakle, s kakvoga se gledišta mora promatrati stvar!« Onda objavljuje s katedre, da svak čuje, — i nova otkrivena istina polazi po svetu, te okuplja pristaše i poklonike.
U to vreme, kad obe dame ovako povoljno i oštroumno rešiše ovoliko zamršenu stvar, uđe u gostinsku sobu državni advokatsa svojom navek nepomičnom fizionomijom, gustim obrvama i žmirkavim okom. Dame mu uzmu na jagmu pričati sve zgode, pripovede mu kupnju mrtvih duša, naumljenu otmicu gubernatorove kćeri i sasvim ga zbune, tako da on ništa nije mogao razumeti, kolikogod stajao neprestance na jednom te istom mestu, trepkao levim okom i lupkao se po bradi da odonud ščisti burmut. Pri tom ga i ostave obe dame i krenu svaka na svoju stranu, da bune grad. Taj im posao pođe za rukom za nešto više od pol sata. Grad se istinski uzbuni, sve se uskomeša, ali niko nije mogao ništa razumeti. Tolikom su maglom znale dame zamagliti svima oči, da su se svi, osobito činovnici, zabezeknuli na neki čas. Stanje im beše u prvi mah nalik na stanje đaka koji još spava, a drugovi mu poustajali ranije, pa mu turili u nos »husara«, to jest papirnu kesicu punu burmuta. Sa svom spavačkom revnošću potegnuo on onako sanljiv sav burmut u sebe, pa se budi, skače, gleda kao lud, bulji oči na sve strane i ne može razabrati gde je, šta je od njega bilo, a onda tek razaznaje zidove, obasjane kosom zrakom sunčanom, smeh svojih drugova, što su se posakrivali po kutovima, jutro što je svanulo i viri na prozor, pa se šuma probudila i zaorila hiljadama ptičjih glasova, rečica se osvetlila i u blistavim okukama nestaje pogdegde u tankom trščaku, sva posuta golom decom što dozivlju na kupanje, — i istom onda oseća napokon da mu je u nosu husar. Baš takvo je bilo u prvi čas stanje gradskih žitelja i činovnika. Svak zastao kao ovan i izbečio oči. Mrtve duše, gubernatorova kći i Čičikov neobično se čudno zbrkali i smešali u njihovim glavama; a onda tek, nakon prve omame, stadoše ih nekako razaznavati odelito i rastavljati ih jedno od drugoga, stadoše tražiti obavest i srditi se, kad videše da stvar neće nikako da se razjasni. »Kakva je to bajka, zaista, kakva je to bajka o tim mrtvim dušama? Nema nikakve logike u mrtvim dušama, otkud bi se kupovale mrtve duše? Gde će se takav glupan naći? I za kakve će ih lažne novce kupovati? I čemu će mu, za što će mu te mrtve duše? I zašto se je umešala amo gubernatorova kći? Ako ju je pak hteo oteti, čemu bi poradi toga kupovao mrtve duše? A ako kupuje mrtve duše, zašto bi odvodio gubernatorovu kćer? Je li joj želeo pokloniti te mrtve duše? Kakvu su to zaista besmislicu razneli po gradu? I kakav je to red, te nisi dospio ni okrenuti se, a ono već raznose istoriju, i bar da ima ikakvoga smisla... No raznesli su, ima dakle neki razlog? Kakav bi pako razlog bio mrtvim dušama? Nema niti razloga. To je naprosto gluparija, brbljarija, sve koješta, đavo bi znao što!«... Ukratko, stali naklapati, naklapati, i sav se grad razgovorio o mrtvim dušama i gubernatorovoj kćeri, o Čičikovu i mrtvim dušama, o gubernatorovoj kćeri i Čičikovu, i sve se, štogod je bilo, uskomešalo. Grad, koji je dotle, čini se, dremao, uzvitlao se kao vihor. Izmileli iz rupa svi truntaši i mrtvopuhala, što su po nekoliko godina proležali kući u spavaćoj haljini, svaljujući krivicu sad na cipelara koji je sašio tesne cipele, sad na krojača, sad na pijanca kočijaša; svi oni što su već odavno prekinuli sva poznanstva, te se jedino poznavali, kako se veli, s vlastelinima Zavališinim i Poležajevim (znameniti termini, izvedeni od glagola poležat i zavalitsja, koji su jako običajni kod nas u Rusiji, isto onako kao i rečenica: skrenuti k Sopikovu i Hrapovickomu, koja znači svakojako tvrdo spavanje porebarke, naleđaške i u svim drugim položajima, s hrkanjem, zviždanjem kroz nos i ostalim pripadnostima); svi oni što se nisu mogli izmamiti iz kuće ni pozivom da se nakusaju riblje juhe za pet stotina rubalja, s kečigom od dva aršina i sa svakakvim ribljim paštetama što se tope u ustima; — u jednu reč, razabralo se da je grad i napučen, i velik, i nastanjen, kako treba. Javio se neki Sisoj Pafnutjevič i Makdonaljd Karlovič, za koje se nije nikada ni čulo; po gostinskim sobama stajao da dúbî neki dugi dugonja prostreljene ruke, a tako visoka rasta, kakav se još nije ni video. Po ulicama iskrsnule natkrivene droške, neznane, lake kočije, drndalice, škripalice — i popara stade da se kuha. U drugo se vreme i u drugim prilikama ne bi možda ovoliko pazilo na te glasove; ali grad N nije već odavno dobio baš nikakvih vesti. Za tri meseca dana nije se desilo dapače ni ono što se u prestolnicama zove commérage, a to je, kako se zna, za grad isto što i pravodoban dovoz živežnih potrepština. U gradskom se raspravljanju stvoriše odjednom dva sasvim oprečna mišljenja i nastadoše odjednom dve oprečne stranke: muška i ženska. Muška stranka, najsmušenija, obrati pažnju na mrtve duše. Ženska se stranka uze baviti jedino otmicom gubernatorove kćeri. U toj je stranci bilo kudikamo više reda i opreza, mora se primetiti damama u čast. Takvo je, vidi se, već samo njihovo zvanje, da budu valjane domaćice i raspoređivačice. Sve je u njih nabrzo steklo živ, određen lik, zaodelo se u jasne, očevidne oblike, razjasnilo se, pročistilo se, u jednu reč — stvorila se dovršena sličica. Razabralo se, da je Čičikov već odavno bio zaljubljen, te su se oni po mesečini sastajali u vrtu, a gubernator bi mu i dao kćer, jer Čičikov je bogat kao Žid, da nije žene njegove, koju je on ostavio, (otkud su doznale da je Čičikov oženjen, — to niko ne zna,) i ta je žena, mučena beznadnom ljubavlju, napisala gubernatoru jako dirljivo pismo, pa kad je Čičikov video da otac i mati nikada neće pristati odlučio se na otmicu. Po drugim se je kućama to pripovedalo nešto drugačije: da Čičikov i nema nikakvu ženu, ali je on čovek fin, koji radi sigurno, te je poradi toga, da bi dobio kćer, otpočeo najpre od majke i s njom imao tajnu ljubavnu vezu, a nakon toga se očitovao u pogledu kćerine ruke; ali mati se prepala da se ne bi počinilo zločinstvo, koje se protivi religiji, te osećajući u duši grižnju savesti odbila njega naprečac i zato se eto Čičikov odlučio na otmicu. Svemu su se tomu dometala mnoga tumačenja i ispravci, prema tomu kako su glasovi prodirali naposletku u najzabitnije uličice. U Rusiji se pak niže društvo vrlo voli razgovarati o petljanijama što se zbivaju u višem društvu, stadoše zato govoriti o svemu tom čak i po takvim kućicama gdje Čičikova nisu nikada ni očima videli ni znali, pa zaredala pridodavanja i još veća tumačenja. Predmet je postajao iz časa u čas sve zanimljivijim, zadobivao svakoga dana sve savršenije oblike, te je naposletku, onakav kakav jest, u svoj svojoj potpunoći, dojavljen gubernatorici u vlastite uši. Gubernatorica, kao mati porodice, kao prva dama u gradu, naposletku kao dama koja nije ni slutila ovakve stvari, ljuto se uvredila od tih istorija i zapala u negodovanje, opravdano u svakom pogledu. Jadna je plavka izdržala najnemiliji tête-à-tête što se je ikada desio devojci od šesnaest godina. Potekoše celi potoci pitanja, ispitivanja, prigovora, pretnja, ukora, saveta, tako da je devojka briznula u plač, te je ridala i nije ni reč mogla razumeti; vrataru bude izdan najstroži nalog da Čičikova ne pušta ni u koje vreme i ni pod kakvom izlikom.
Pošto su dame svršile svoj posao koliko se tiče gubernatorice, zaokupe mušku stranku, nastojeći da ju predobiju i tvrdeći da su mrtve duše izmišljotina kojom se je on poslužio samo zato da odvrati svaku sumnju i da uspešnije provede otmicu. I od muškaraca budu mnogi preobraćeni, te pristanu uz njihovu stranku, unatoč tomu što su ih drugovi jako korili, pogrđivali ih da su žene i suknje, — imenima koja muškarce, kako se zna, jako vređaju.
Ali koliko se god muškarci kočoperili i protivili, u njihovoj stranci nije bio nipošto takav red kakav je bio u ženskoj. Sve je u njih bilo nekako surovo, neotesano, nezgrapno, nezgodno, neskladno, nevaljalo; u glavi zbrka, vreva, smutnja, neopranština u mislima, — u jednu reč, raskrila se u svemu pusta priroda muška, priroda gruba, troma, nesposobna i za kućanstvo, i za srdačno uverenje, maloverna, lena, puna neprestanih sumnja i večite bojažljivosti. Govorili su oni da je sve to besmislica, da je otmica gubernatorove kćeri pre husarski posao nego civilni, da to Čičikov neće učiniti, da žene lažu, da je žena kao i vreća: što saspeš, ono i nosi; da su glavna stvar na koju treba obratiti pažnju mrtve duše, a što one znače, đavo bi znao, ali u njima ima nešto vrlo ružno, zlo. Zašto se je muškarcima činilo da je u njima rugoba i zloća, doznat ćemo ovoga časa. Za guberniju je bio imenovan novi general-gubernator, — događaj koji baca činovnike, kako se zna, u uzrujano stanje: otpočeće se pretresanje, karanje, ruženje i sve one službene popare kojima starešine časte svoje područnike. — »No, šta«, mislili su činovnici: »ako on samo dočuje da se po gradu raznose ovako glupi glasovi, mogao bi već zbog toga uskipeti, ne na život, nego na samu smrt«. Nadzornik zdravstvene uprave probledio odjednom: prikazalo mu se bogzna što: da li se pod rečju »mrtve duše« ne razumevaju bolesnici što su po lazaretima i po drugim mestima u priličnom broju poumirali od zarazne groznice protiv koje se nije poduzelo što treba, i nije li Čičikov činovnik poslan iz general-gubernatorova ureda da provede tajnu istragu. On to priopćšti predsedniku. Predsednik odgovori da je to besmislica, a onda odjednom probledi i sâm, jer se je zadao pitanje: a što je ako su duše što ih je pokupovao Čičikov zaista mrtve? A on je dopustio da se sklopi ugovor o njima, odigrao i sâm ulogu Pljuškinova punomoćnika, pa ako to dozna general-gubernator, — šta onda? O tom on nije ništa nego samo napomenuo ovomu i onomu, te mahom probledješe i ovaj i onaj: strah je zarazniji od kuge i za tren te se hvata. Svi odjednom pronađoše u sebi takve grehe kakvih nije niti bilo. Reč »mrtve duše« razlegla se tako neodređeno, te stadoše čak i sumnjati nije li tu kakva aluzija na naglo sahranjena telesa, povodom dvaju događaja što su se desili nedavno. Prvi je događaj bio s nekim soljvičegodskim trgovcima, što su došli u grad na sajam, te nakon pazara priredili gozbicu svojim prijateljima, ustjsisodskim trgovcima, gozbicu na ruski način, s nemačkim pronalascima: bademovim mlekom, punšovima, balzamima i tako dalje. Gozba se po običaju završila tučnjavom. Soljvičegodski trgovci na mrtvo ime umlatili ustjsisoljske, ali su i oni pod rebra, u slabine, u povije izvukli svojskih bubotaka, a tim se je bubocima dokazala neverovatna veličina pesnicâ, kojima su bili obdareni pokojnici. Jednomu je izmed pobjednikâ i sasvim ugnječen »nosos«, kako ga nazvaše borci, to jest, sav mu je ùmêcan nos, tako da ga nije ostalo na licu ni pol prsta. Trgovci priznadoše što su skrivili, i izjaviše da su malo đavoljali. Govorkalo se, da je svaki krivac položio po četiri banke; uostalom, stvar je suviše mutna; ispitivanjem se je i istragom dokazalo, da se je ustjsisoljska momčad pogušila od pare iz peći, pa su ih i sahranili kao da su se pogušili od pare. Drugi događaj, koji se je nedavno zbio, bio je ovakav: državni kmetovi u seocu VšivajaSpjes združili se s isto takvim kmetovima iz seoca Borovke, koje se zove također Zadirajlovo, te makli, vele, sa zemljina lica zemsku policiju, u licu prisednika, nekoga Drobjažkina; zemska je policija, vele, to jest, prisednik se Drobjažkin navadio da im prečesto zalazi u selo, što je gdekad jednako sa zaraznom groznicom, a razlog je bio, vele, taj, što je zemska policija imala u srdačnom pogledu neke slabosti, te je zirkala na žene i seoske devojke. Sigurno se uostalom ne zna, premda su seljaci u iskazima izjavili naprečac da je zemska policija bila bludna kao mačka, te su je oni već počesto opominjali i jednom čak isterali golu iz neke seljačke kuće kamo se je bila zavukla. Zemska je policija dabome zaslužila kaznu za srdačne slabosti, ali ni seljaci iz Všive-Spjesi nisu mogli biti opravdani za samovolju, ako su samo zaista učestvovali u ubistvu. Ali stvar je bila tamna, zemsku su policiju našli na cesti, uniforma je ili kabanica bila gora od dronjka, a lice se nije moglo ni poznati. Stvar je išla po sudovima i naposletku dospela gubernijskomu sudu, gde je isprva rešena nasamo u ovom smislu: kako se ne zna ko je od seljaka zapravo učestvovao, sviju ih je pak mnogo, a Drobjažkin je mrtav čovek, slaba mu je dakle korist ako i isparbi parnicu, a seljaci su još živi, njima je dakle jako važna presuda u vlastitu korist, presudilo se je usled toga ovako: da je prisednik Drobjažkin sâm kriv, jer je nepravedno ugnjetavao seljake u Všivoj-Spjesi i Zadirajlovu također, a umro je, vraćajući se na saonicama, od kapi. Stvar je dakle bila, činilo bi se, valjano dokončana; ali činovnici, ne zna se zašto, stadoše misliti da se sada radi zacelo o tim mrtvim dušama. I baš sada, gdje su gospoda činovnici ionako bili u teskobnom stanju, desilo se baš kao navlaš da gubernatoru stigoše mahom dva spisa. U jednom je bilo da se po stiglim iskazima i prijavama nalazi u guberniji patvarač banaka, koji se krije pod raznim imenima, te se ima odmah učiniti najstroža potraga. U drugom je spisu bio izveštaj gubernatora susedne gubernije o razbojniku koji je zakonitomu progonu, te ako se u njihovoj guberniji javi kakav sumnjiv čovek, koji se ne može iskazati nikakvim svedodžbama ni putnicama, ima se odmah uhapsiti. Ta dva spisa zapanjiše sve. Pređašnje se rasuđivanje i nagađanje zbrkalo. Nije se dabome nikako moglo uzeti da bi se tu išta ticalo Čičikova, ali kad su porazmislili svak od sebe, kad su se setili, da i ne znaju još ko je zapravo Čičikov, da on sâm jako nejasno govori o sebi, da je govorio doduše kako je zbog istine postradao u službi, ali sve je to nekako nejasno; i kad su se setili pri tom, kako je on rekao, da je imao mnogo neprijatelja, koji su mu čak i o glavi poradili, — onda se svi zamisliše još i jače: život mu je dakle bio u opasnosti; njega su dakle proganjali; učinio je dakle nešto takvo... A i ko je on zapravo? Ne može se dakako misliti da je on izrađivao lažne banke, a pogotovo da je razbojnik, — spoljašnjost mu je čestita; ali uza sve to, ko li je on zapravo ipak? Tako sada gospoda činovnici zadadoše sebi pitanje koje su trebali zadati sebi u početku, to jest, u prvoj glavi naše poeme. Bude odlučeno da još nekolikim pitanjima ispitaju one od kojih su kupljene duše, da se bar dozna kakva je to kupnja i šta zapravo treba razumeti pod tim mrtvim dušama, i nije li on komu, možda i nehotice, ma i kakogod letimice, objasnio svoje prave namere, i nije li komugod rekao ko je on. Najprvo se obrate Korobočki, ali tu nisu mnogo crpnuli: kupio je, veli, za petnaest rubalja, i perje od živadi kupuje takođe, i mnogo je obećao da će pokupovati, i za državu je nabavljao salo, i zato je zacelo varalica, jer je već bio jedan koji je kupovao perje od živadi i za državu nabavljao salo, ali je prevario sve i protopopovicu zakinuo više nego za sto rubalja. Štogod je govorila dalje, bilo je ponavljanje skoro sveđ istoga, te činovnici razabraše jedino da je Korobočka naprosto glupa baba. Manjilov odgovori da je on svagda voljan za Pavla Ivanoviča jamčiti kao za samoga sebe, te bi žrtvovao sav svoj imetak, samo da mu je stoti deo svojstava Pavla Ivanoviča, izjavio se o njem uopšte najlaskavijim rečima i priklopio nekoliko misli o prijateljstvu, zažmurenih već očiju. Te su misli dakako dovoljno objasnile nežni pokret njegova srca, ali nisu činovnicima objasnile pravu stvar. Sobakjevič odgovori, da je Čičikov po njegovu sudu valjan čovek, a seljake mu je on prodao na izbor i ljude u svakom pogledu žive, ali ne jamči šta će se dogoditi dalje, pa ako poumirucaju putem, za vreme tegobne seobe, nije njegova krivica, to je božja volja, a groznicâ i raznih smrtnih bolesti ima mnogo na svetu, i dešavaju se zgode da izumiru cela sela. Gospoda se činovnici uteknu još jednomu sredstvu, koje nije jako plemenito, ali se ipak upotrebljava gdekada, to jest, da stranputicom, po raznim lakajskim poznanstvima, ispitaju Čičikovljeve sluge, znaju li oni kakve potankosti o pređašnjem životu i prilikama gospodarovim; ali i opet nisu mnogo razabrali. Od Petruške su razabrali samo zapah nastanjene sobe, a od Selifana, da je »vršio državnu službu i služio pre u carinskom uredu« — i ništa više. U ovakve klase ljudi jako je čudan običaj. Ako ga štogod zapitaš ravno, nikada se ne seća, ne može dokučiti, pa i naprosto odgovara da ne zna, a ako ga upitaš za što drugo, onda, onda će uplesti i ono i ispripovedaće s takvim potankostima kakvih ne želiš ni znati. Sva potraga što ju provedoše činovnici otkrila im je samo to da oni nikako ne znaju pouzdano šta je Čičikov, ali da Čičikov svakako mora da jest nešto. Odluče naposljetku da se konačno razgovore o toj stvari i da reše barem to šta bi i kako bi, i kakvih bi se sredstava latili, i šta je zapravo on: je li takav čovek koji treba biti zgrabljen i uhapšen kao zlomišljenik, ili je pak on takav čovek koji bi sâm mogao zgrabiti i uhapsiti sve njih kao zlomišljenike. Poradi svega toga odluče se sabrati naročito kod redarstvenoga šefa, poznatoga već čitaocima oca i dobrotvora gradskoga.
Нема коментара:
Постави коментар