Nikolaj Vasiljević Gogolj. Mrtve duše, Prva knjiga- VII glava

 

VII GLAVA 

      Sretan je putnik koji iza duga, dosadna puta i njegovih hladnoća, lapavica, blata, neispavanih paznika na stanicama, zveketa zvoncima, opravaka, grdnja, vozača, kovača i svakakvih putnih nitkova, ugleda napokon poznati krov sa svetlašcima što mu lete u susret, pa se pred njim javljaju poznate sobe, radosni uzvici ljudi što mu istrkuju u susret, buka i trka dečija, i umirne, tihe besede, isprekidane žarkim poljupcima, koji su moćni da zatru svaku tugu na pameti. Sretan li je roditelj koji ima ovakav zakutak, ali teško neženji.

    Sretan je pisac koji prolazi kraj dosadnih, mrskih karaktera, što preneražuju svojom tužnom zbiljnošću, te prilazi karakterima u kojima se pokazuje visoko dostojanstvo ljudsko, — pisac koji je iz velikoga vira likova, što se mijenjaju svaki dan, odabrao samo nekoliko izuzetaka, koji nije ni jedan put mijenjao udesbu svoje lire, nije se sa svojega visa spuštao k bijednoj, ništavoj braći svojoj, nije se ni doticao zemlje, nego se sav odavao uzvišenim likovima, sasvim otkinutima od zemlje. Dvostruko je na zavist sudbina njegova: on je med njima kao u rođenoj obitelji, a međutim mu se daleko i gromko razliježe slava. Opojnim je kadom okadio ljudima oči; divno im je polaskao, sakrio ono što je žalosno u životu, pokazao im prekrasna čovjeka. Svi plješču, lete za njim i jure za njegovim trijumfalnim kolima. Krste ga velikim svesvjetskim pjesnikom, koji lebdi visoko nad svim svjetskim genijima, kao što orao lebdi iznad drugih, što visoko lete. Čim se spomene ime njegovo, trepet obuzima mlada, žarka srca; zauzvrat mu se blistaju u svim očima suze... Nema mu ravna po sili, — on je Bog! Ali nije takav udes, drugačija je sudbina piscu koji se usuđuje da na vidik iznosi sve ono što je u svaki čas pred očima, ali ne zapažaju ga ravnodušne oči, sav strašni, potresni talog onih sitnica, što su oplele naš život, svu duljinu hladnih, razdrobljenih, svakidašnjih karaktera, što vrve po našoj zemaljskoj, gdjekad gorkoj i dosadnoj stazi, — piscu, koji se usuđuje snažnom silom neumolnoga dubača izneti ih svima pred oči plastično i jasno. Neće on steći narodno odobravanje, neće gledati suze priznanice ni jednodušni ushit dúšâ koje je uzbudio; neće njemu poleteti u susret devojka od šesnaest godina, u vrtoglavici, u junačkom zanosu; neće se on opojiti slatkom omamom zvukova što ih je sâm izvio; neće najzad izmaći savremenomu sudu, licemerno-bezosećajnom savremenomu sudu, koji će ništavima i niskima nazvati osećanja  što ih je on lelijao, odrediti njemu prezren kutić med piscima, koji vređaju čovečanstvo, prišiti njemu svojstva onih junaka, što ih je sâm prikazao, oteti mu i srce i dušu i božanski plamen talenta: jer savremeni sud ne priznaje da su najednako divna stakla što promatraju sunca i javljaju kretnje neopaženih kukaca; jer savremeni sud ne priznaje da treba mnogo duševne dubljine da bi se osvetlila slika, uzeta iz prezrenoga života, i uzvisila se do bisera stvorenja; jer savremeni sud ne priznaje da je uzvišeni, zanosni smeh dostojan stajati uporedo s uzvišenim lirskim osećanjem, te da je cela provalija pukla izmed njega i kreveljenja sajamskoga lakrdijaša! Ne priznaje to savremeni sud i sve će preokrenuti u prekor i pogrdu nepriznatomu piscu: bez udela, bez uzvrata, bez učešća, kao putnik bez ikoga svoga, ostaće on nasred ceste. Nemilo je njegovo poprište i gorko će on osetiti svoju osamljenost.

I dugo mi je još čudna vlast odredila da hodam ispod ruke s neobičnim mojim junacima, da promatram život što silno juri, da ga promatram kroz vidljivi svetu smeh i nevidljive, nepoznate svetu suze! I daleko je još ono vreme, gde će drugačijim vrutkom grozoviti vijor zanosa navreti iz poglavlja okruženoga svetom stravom i sjajem, pa će ljudi u smetenu trepetu razabrati grmljavinu drugih beseda...

 

Na put! Na put! Ne bilo bore, što mi je pala po čelu, ne bilo mrkoga mraka na licu! Naglo ćemo i u jedan mah zaroniti u život, sa svom njegovom muklom treskom i praporčićima, pa da vidimo šta radi Čičikov.

Čičikov se probudio, protegnuo ruke i noge i osetio da se je dobro naspavao. Preleži dva časka na leđima, onda pucketne rukom, lice mu zasine i on se seti da sada ima skoro četiri stotine duša. Skoči odmah s postelje i ne pogleda dapače ni svoje lice, koje je iskreno voleo i na kojem kao da mu se je najzamamnijim činio podbradak, jer njim se je jako često hvalio pred kojimgod prijateljem, posebno ako bi se desilo za brijanja. — Evo, gledaj, — govorio bi obično i gladio rukom podbradak: — kakav je moj podbradak: sasvim okrugao! Ali sada nije pogledao ni na podbradak, ni na lice, nego onako brže obuo safijanske čizme s izrezuckanim ukladicama svakakvih boja, kojima živo trguje grad Toržok, po bezbrižnim voljicama ruske naravi, pa na škotski način, u samoj kratkoj košulji, zaboravivši na svoje dostojanstvo i na pristojne srednje godine, poskočio u sobi u dva skoka i jako se vešto pljesnuo petom. Onda se toga trena prihvati posla: pred škatuljom protare ruke s onim istim zadovoljstvom kako ih protire nepodmitljivi zemski sud, kad iziđe na istragu i pristupi k zakusci, pa odmah izvadi iz kutije papire. Hteo je da ne zateže, nego sve da završi što brže. Odluči sâm sastaviti ugovore, da ih napiše i prepiše, pa da ništa ne plati pisarima. Formalistika mu je bila sasvim poznata: spretno on istakne krupnim slovima: hiljadu osamsto ta i ta godina, zatim odmah sitnima: vlastelin taj i taj, i sve, što treba. Za dva je sata sve bilo gotovo. Kad je onda pogledao na te listiće, na seljake što su nekada zaista bili seljaci, radili, orali, pijančili, vozarili, varali gospodare, a možda baš i bili dobri seljaci, zaokupilo ga neko čudno osećanje, nerazumljivo i njemu samomu. Činilo mu se da svaki zapis ima neki poseban karakter, pa da po tom i sami seljaci stiču svoj vlastiti karakter. Seljaci što su bili Korobočkini imali su skoro svi prišvarke i nadimke. Pljuškinov se je zapis odlikovao kratkim slogom: često su bile označene samo početne reči, ime i očinsko ime, a onda dve tačke. Sobakjevičev je popis iznenađivao neobičnom potpunošću i potankošću; nijedno seljakovo svojstvo nije bilo ispušteno: o jednom je rečeno: »dobar stolar«, drugomu je pribeleženo: »zna svoj posao i ne pije žestoko piće«. Bilo je takođe potanko označeno ko je otac i ko je mati i kakvoga su vladanja bili obadvoje: samo kod jednoga je, kod nekoga Fedotova, bilo napisano: »ne zna se ko je otac, a mati mu je sluškinja Kapitolina, ali je dobre ćudi i nije kradljivac«. Sve su te potankosti pridavale neki poseban lik svežine: činilo se kao da su seljaci još juče bili živi. Gledajući dugo njihova imena, razblažio se on u duši, uzdahnuo i izrekao: »Baćuške moji, koliko vas je tu navrvelo! Šta li ste vi, srdačni moji, radili za veka svojega? Kako ste se prebijali?« I oči mu nehotice zapeše za jedno prezime. To je bio znani već Pjotr Saveljev Njeuvažaj-Korito, koji je nekada pripadao vlasteoci Korobočki. Opet nije otrpeo, nego reče: »Eh, kako je dugačak, raširio se na ceo redak! Jesi li ti bio majstor, ili prosto seljak, i kakva te je smrt pokosila? Da li u krčmi, ili te je sanjivoga pregazila nasred ceste ne-spretna kočija? Probka Stepan, t e s a r , p r i m  e r n e  t r e z n o ć e . 

- A! Eto njega, Stepana Probke, evo onoga gorostasa što bi pristajao u gardu. Sve si gubernije valjda obišao sa sekirom za pojasom i s čizmama na ramenima, jeo za groš kruha i za dva groša sušene ribe, a u kesi valjda donosio svagda kući po sto srebrnih rubalja, pa možda i državnu zadužnicu zašivao u platnene hlače ili turao u čizmu. Gde li si ti zaglavio? Jesi li se zbog bolje zarade popeo pod crkvenu kupolu, možda uspuzao i na krst, odonud se omaknuo s prečage i bubnuo o zemlju, pa se je samo kakav čiča, koji je stajao do tebe, počešao rukom po zatiljku i priklopio: »Eh, Vanja, snašlo tebe!« te se opasao konopcem i uspeo se mesto tebe. 

— Maksim Teljatnjikov, č i z m a r . He, čizmar! P i j a n  k a o  č i z m a r , veli poslovica. Znam ja, znam tebe, golube; ako hoćeš, svu ću ti tvoju istoriju ispripovedati. Učio si kod Nemca, koji vas je sve skupa hranio, udarao remenom po leđima za neakuratnost i nije vas puštao na ulicu da se nevaljalčite, i bio si ti čudo, a ne čizmar; i nije mogao da te se nahvali Nemac, kad bi govorio sa ženom ili s drugom. A kako se je završila tvoja nauka: »Evo ću sada ja da se okućim«, rekao si ti: »ali neću kao Nemac, koji skuckava kopejke, nego ću se obogatiti u jedan mah.« Isplatio ti dakle vlastelinu priličan obrok, otvorio dućančić, nàkupio svu silu narudžbina i stao raditi. Dobavio odnekud do tri puta jeftiniju gnjilu kožu i zaista zaradio dvostruko na svakoj čizmi, ali za dve nedelje popucale tvoje čizme i tebe nagrdili na najgadniji način. I eto opústio tvoj dućančić i ti udario piti i po ulicama se valjati i govoriti: »Al je zlo na tom svietu! Nema života Rusu: sve smetaju Niemci!« 

— »Kakav je ovo seljak: Jelizaveta Vorobjej? Hu, do vraga: žena! Otkud se je ona ugurala ovamo? Nitkov Sobakjevič, i tu je prevario!« Čičikov je imao pravo: bila je to zaista žena. Kako se je uvukla, ne zna se; ali je tako vešto bila upisana da se je iz daljine mogla činiti muškarcem, pa i ime joj se je svršavalo slovom ъ, dakle bila Jelizaveta, nego Jelizavetъ. Ali on nije pazio na to, nego ju je odmah precrtao. 

— »Grigorij Dojezžaj-nje-dojedeš!« Kakav si čovek bio ti? Jesi li se bavio vozarstvom, pa nabavio trojku i kibitku s rogožinom, odbio se zanavek od kuće, od rođene duplje, i uzeo se s trgovcima povlačiti po sajmu? Jesi li na putu dao Bogu dušu, ili su tebe umlatili sami tvoji prijatelji zbog kakve debele, rumene soldatuše, ili su kojemu šumskomu skitaču zapele za oči kožne rukavice tvoje i trojka zdepastih, ali čvrstih konjića, ili si možda i sam ležao na lesama, mislio te mislio, pa se ni kud ni kamo svratio u krčmu, a onda ravno u ledenu prolizinu, pa nestao bez traga i bez glasa? Eh, ruski narodić! Ne voli on umirati svojom smrću!« 

— »A šta vi, golubovi moji?« — nastavi on, kad je svrnuo pogled na zapis na kojem su pobilježeni Pljuškinovi begunci: »ako i jeste živi još, kakva je korist od vas? Ista što i od mrtvih. I kuda vas nose sada hitre noge vaše? Je li vam zlo bilo kod Pljuškina, ili naprosto od svoje volje švrljate po šumama i pljačkate putnike? Ležite li po tamnicama ili ste pribegli drugim gospodarima i orete zemlju? 

— Jeremej Karjekin, Nikita Volokita, sin njegov Anton Volokita. To su valjani begunci, vidi im se već i po nadimku. 

— Popov, kućni sluga... Garantovano je bio pismen: nož valjda ne bi uzeo u ruke, ali se pronevaljalio na plemenit način. Ali evo je tebe već uhvatio kapetan ispravnik. Junački se držiš kod suočenja. »Čiji si ti?« govori kapetan ispravnik, pa ti ovom zgodnom prilikom prikrpio jezgrovitu rečcu. — »Toga i toga vlastelina«, odgovaraš ti srčano. »Poradi čega si ovde?« govori kapetan ispravnik. — »Otpušten sam uz obrok«, odgovaraš ti ne zapinjući. »Gde ti je putnica?« — »Kod gospodara, građanina Pimenova.« — »Pozovite Pimenova! Ti si Pimenov?« — »Jest, ja sam Pimenov?« — »Je li on tebi dao svoju putnicu?« — »Nije, nije mi dao nikakvu putnicu.« — »Šta lažeš dakle?« — govori kapetan ispravnik i domeće jezgrovitu rečcu. — »Tako je«, odgovaraš ti srčano: »nisam dao njemu, jer sam se kasno vratio kući, nego sam je uzajmio Antipu Prohorovu, zvonaru«. — »Pozovite zvonara! Je li on tebi dao putnicu?« — »Nije, nisam ja od njega dobio nikakvu putnicu.« — »Šta opet lažeš?« govori kapetan ispravnik i potkrepljuje besedu nekom jezgrovitom rečcom. »Gde ti je dakle putnica?« — »Imao sam je«, — odgovaraš ti prometljivo: »ali možda sam je, jasno je, izgubio kakogod putem.« — »A vojničku kabanicu«, govori kapetan ispravnik i opet ti zabija za prid neku jezgrovitu rečcu: »zašto si ukrao? I još od sveštenika sanduk s bakrenim novcima?« — »Nipošto nisam«, govoriš ti i ne mičeš se: »u lopovskom poslu nigda nisam bio«. — »A otkud su kabanicu našli kod tebe?« — »Ne znam: valjda ju je donio ko drugi.« — »Ah, ti gade, gade!« govori kapetan ispravnik, klima glavom i podbočuje se rukama. »Metnite ga u klade i bacite ga u tamnicu«. — »Izvolite! S drage volje!« odgovaraš ti. I vadiš iz džepa tabakeru te prijateljski častiš nekakva dva invalida što ti meću klade, i ispituješ ih jesu li već dugo odslužili službu i u kojem su ratu bili. I eto živuješ u tamnici, a tvoja se stvar raspravlja u sudu. I piše sud: da imaš biti otpravljen iz Carevo-Kokšajska u tamnicu toga i toga grada; a onaj sud piše opet: imaš biti otpravljen u nekakvi Vesjegonsk; i ti putuješ iz tamnice u tamnicu i govoriš, razmatrajući novo obitavalište: »Tà vesjegonska je tamnica zgodnija: sve ako i jesu tamo klade, ali je prostranija, pa i društva ima više«. 

— »Abakum Firov! Kako si, brate? Gde se i po kakvim mestima skitaš ti? Jesi li odlunjao na Volgu, zavolio slobodni život i pridružio se burlacima?..." 

 Tu Čičikov zastane i malo se zamisli. U šta se je zamislio? Je li se zamislio u udes Abakuma Firova, ili se je zamislio sâm od sebe, kako se zamišlja svaki Rus, kojegod bio dobe, čina i stanja, kad misli na neobuzdan život po miloj volji? I zaista, gde je sada Firov? Unajmio se kod trgovaca, pa sada švrlja po žitnom pristaništu bučno i veselo. Cveće i vrvce na šeširu, veseli se sva burlačka rulja, oprašta se s ljubavnicama i ženama, visokima, stasitima, s đerdanima i vrvcama; kolo, pesme; sav trg vri, a nosači kvače kukom po devet pudova na leđa, pa uz viku, psovke i ponukivanje sasipaju bučno grah i pšenicu u duboke lađe, valjaju vrećurine zobi i prekrupe, i daleko se po cijelom trgu vide gomile vrêćâ, naslaganih u piramidu, poput topovskih zrna, i ogroman se ispinje sav taj žitni arsenal, dok ne bude sav pretovaren u duboke lađe žitarice i redom ne zaplovi beskrajno brodovlje zajedno s proljetnim santama. Tamo ćete se vi naraditi, burlaci, i složno ćete se, kako ste pre plandovali i vragovali, prihvatiti posla i znoja, vući konopac i otezati sve istu beskrajnu, kao Rusija, pjesmu!

  — Ehe, he! Dvanaest sati! — reče napokon Čičikov kad je pogledao na sat. — Šta sam se tako zadržao? I bar da sam radio štogod, ali ja se najprije razbrbljao, a onda se zaneo u misli. Baš i jesam glupan! Tako reče, pa zameni svoj škotski kostim evropskim, stegne čvršće pređicom svoj debeli trbuh, poprska se kolonjskom vodicom, uzme toplu kapu u ruke, spise pod pazuho i krene u građanski sud, da provede kupovni ugovor. Nije se žurio zato jer se je bojao da će zakasniti, nije se bojao kasniti, jer predsednik mu je znanac i može mu po želji produljiti ili skratiti uredovne sate, kao starodrevni Homerov Zeus, koji je produžavao dane i slao nagle noći kad je potrebno bilo da prekine rečkanje milih mu junaka ili da im upriliči tučnjavu do kraja; ali on je i sâm želeo što pre dokončati stvar; vazda mu se je još činilo sve nespokojnim i nezgodnim: ipak mu se je javljala misao da duše nisu sasvim zbiljske i u ovakvim se zgodama treba ovakvo breme što brže zbaciti s ramena. Tek što je ovako razmišljajući izišao na ulicu, u medveđoj bundi, presvučenoj suknom cimetove boje, i već se na samom zakretu u pokrajnu ulicu sudari s gospodinom u medveđoj bundi, presvučenoj suknom cimetove boje, i s toplom kapom koja se oklapa. Gospodin uzvikne, — bio je to Manjilov. Uhvate se oni odmah u zagrljaj i pet su časova ostali u takvom položaju na ulici. Poljupci su bili i od jednoga i od drugoga tako snažni da su obojicu ceo dan skoro boleli prednji zubi. U Manjilova su od radosti ostali na licu samo nos i usne, očiju je nestalo sasvim. Oko četvrt sata držao je obadvema rukama Čičikovljevu ruku i strašno je ugrijao. Najfinijim i najprijatnijim rečenicama ispripoveda on kako je leteo zagrliti Pavla Ivanoviča; beseda mu se završi takvim komplimentom kakav dolikuje jedino gospođici s kojom hoćeš igrati. Čičikov zine, ne znajući još ni sâm kako bi zahvalio, ali Manjilov izvuče iznenada ispod bunde spis, smotan kao cev i svezan ružičastom vrvčicom.

  — Šta je to?

  — Seljačići.

  — A! — Odmota ga odmah, preleti očima i zadivi se čistoći i krasoti rukopisa. — Divno je napisano, — reče: — ne treba ni prepisivati. I još je obrubljen! Ko ga je tako vešto obrubio?

  — Pa i ne pitajte! — reče Manjilov.

  — Vi?

  — Žena moja.

  — Ah, Bože moj! Stid me je zaista što sam vam prouzrokovao toliku tegobu.

  — Pavlu Ivanoviču za volju ništa nije tegoba.

  Čičikov se pokloni za zahvalu. Kad je Manjilov saznao da on ide u sud, jer bi hteo provesti kupovni ugovor, izjavi da je spreman poći s njim. Prijatelji se uzmu ispod ruke i pođu skupa. Gdegod je bila mala uzvisina, ili humak, ili stepenica, Manjilov je pridržavao Čičikova, skoro ga rukom dizao i s prijatnim smeškom dometao da on neće nipošto dozvoliti da Pavel Ivanovič ozledi nožice. Čičikov se je stideo i nije znao kako bi zahvalio, jer je osećao da je nešto potežak. U uzajamnim uslugama stignu oni napokon do trga gde su uredi, — velika kamena dvokatnica, sva bela kao kreda, valjda zato da prikaže čistoću duše onih ureda što su u njoj. Druge zgrade na trgu nisu bile goleme kao ta kamena kuća. To su bile: stražarnica, u kojoj stoji vojnik s puškom, dve tri fijakerske kolnice, te napokon dugi plotovi, s poznatim plotnim napisima i crtežima, načrčkanima ugljenom i kredom. Ništa više nije bilo na tom samotnom, ili kako se kod nas izražavaju, krasnom trgu. Kroz prozore prvoga i drugoga sprata promaljale su se nepodmitljive glave Temidinih sveštenika i toga se istoga trena sakrivale opet: valjda im je u taj mah ušao u sobu šef. Prijatelji se nisu uspeli, nego su ustrčali uza stepenice, jer je Čičikov nastojao izbeći da ga Manjilov ne podupire ispod ruke, te je ubrzao korak, a i Manjilov je jurio, nastojeći da ne dopusti Čičikovu da sustane, i tako su se obadvojica silno bili zadihali kad su stigli u mračni hodnik. Ni u hodnicima, ni u sobama nije im se pogled iznenadio od čistoće. Onda se još nisu brinuli za nju, pa što je bilo prljavo, ostajalo je prljavim i nije zadobivalo primamljivu spoljašnjost. Temida je primala goste naprosto onakva kakva jest, u négligéu, u domaćoj haljini. Trebalo bi opisati kancelarijske sobe kojima su prolazili naši junaci, ali autor silno zazire od sviju ureda. Kad mu se je dešavalo da prolazi njima, pa iako su sjajna, oplemenjena lika, s lakiranim podovima i stolovima, trudio se je da protrči štogod brže može, očiju smerno spuštenih i oborenih k zemlji, te zato nikako i ne zna kako tamo sve sretno živuje i cvate. Junaci naši videše silan papir, i s konceptom i bel, sagnute glave, široke zatiljke, frakove, kapute gubernijskoga kroja, dapače i neki svetlosivi kaputić, koji jako oštro odskakuje, pa naherio glavu, položio ju skoro na sâm papir i piše žustro, poletno neki zapisnik o zahvati zemlje ili uzapćenju imetka, što ga je prisvojio neki mirni vlastelin, koji sav svoj vek proživljava pod sudom i pod njegovim okriljem stiče i decu i unučad; i čuju se na mahove kratke rečenice, izgovarane hrapavim glasom: »Molim vas, Fedosjej Fedosjejevič, spisić pod brojem 368!« — »Vazda nekud zamećete čep s erarske tintarnice«. Gdekad se zapovednički razleže veličanstveniji glas, zacelo kojega starešine: »Na, prepiši! Jer inače će tebi izuti cipele, pa ćeš mi tu presediti bez jela šest dana i šest noći.« Šum je od pêrâ bio silan, nalik na ono kad se nekoliko kola suvadi vozi šumom koja je na četvrt aršina zatrpana šušnjem.

  Čičikov i Manjilov pristupe prvomu stolu, gde sede dva činovnika još mladih godina, i zapitaju:

  — Molimo, gde se tu uređuju ugovori?

  — A šta bi vi? — reći će oba činovnika i okrenuše se.

  — A moram predati molbu.

  — A šta ste kupili?

  — Hteo bih najpre znati gde je odeljenje za ugovore. Ovde ili drugde?

  — Ali recite najpre šta ste kupili i uz koju cenu, onda ćemo vam reći gde je, a ovako se ne može znati. Čičikov razabra odmah da su činovnici naprosto radoznali, kao i svi mladi činovnici, te hoće pridati veću važnost i značenje sebi i svojim poslovima.

  — Slušajte, ljubazni, — reče on: — ja vrlo dobro znam da se svi poslovi o ugovorima, uz kojugod cenu bili, nalaze na istom mestu, molim vas zato da nam pokažete odeljenje; a ako vi ne znate što se kod vas radi, zapitaćemo druge. — Činovnici ne odgovore na to ništa, samo jedan od njih upre prstom u ugao u sobi, gde je za stolom sedeo neki starac i obeležavao nekakve spise. Čičikov i Manjilov odu izmed stolova ravno  njemu. Starac se jako pažljivo odao poslu.

  — Molim, — reče Čičikov i pokloni se: — jesu li ovde poslovi o ugovorima?

  Starac uzgleda i odgovori na prekid:

  — Ovde nema nikakvih poslova o ugovorima.

  — Da gde?

  — U ekspediciji za ugovore.

  — A gde je ekspedicija za ugovore?

  — Kod Ivana Antonoviča.

  — A gde je Ivan Antonovič?

  Starac upre prstom u drugi ugao u sobi. Čičikov i Manjilov krenu k Ivanu Antonoviču. Ivan se je Antonovič već obazro jednim okom i ogledao ih ispod oka, ali toga istoga trena još pomnije zaronio u spis.

  — Molim, — reče Čičikov i pokloni se: — je li ovde odeljenje za ugovore?

  Ivan Antonovič, kao da i ne čuje, sav zaronio u spise i ne odgovara ništa. Odmah razabraše da je to čovek u razboritim godinama već, — nije mlad brbljavac i vetrogonja. Ivan je Antonovič, čini se, odavno prevalio četrdesetu godinu; kosa mu je crna, gusta; sva sredina njegova lica iskočila i prešla u nos; u jednu reč, bilo je onakvo lice što se u društvenom životu zove krčag-njuška.

  — Molim, je li ovde ekspedicija za ugovore? — zapita Čičikov.

  — Ovde je, — reče Ivan Antonovič, okrene svoju krčag-njušku i opet se naklopi da piše.

  — Ja imam evo ovakvu stvar: od raznih sam posednika u ovom kotaru pokupovao kmetova, da ih preselim: ugovor imam, treba samo da se provede.

  — A jesu li prodavci ovde? 

 — Nekoji jesu, a od drugih ima punomoć. 

 — A jeste li doneli molbu? 

 — Doneo sam i molbu. Hteo bih... moram se žuriti... Ne bi li se dakle mogla stvar završiti na primer danas? 

 — Da, danas!... Danas se ne može, — reče Ivan Antonovič. — Moraju se još obaviti izvidi, nema li kakve predbilježbe. 

 — Uostalom, što se tiče toga, da bi se stvar ubrzala, Ivan je Grigorjevič, predsjednik, velik prijatelj moj... 

 — Ali Ivan Grigorjevič nije jedini; ima i drugih, — reče oporo Ivan Antonovič. 

 Čičikov razabra kvačicu što mu je zavrnuo Ivan Antonovič, te reče:

 — Neće ni drugima biti nažao; ja sam i sâm služio, znam stvar... 

 — Otiđite k Ivanu Grigorjeviču, — reče Ivan Antonovič nešto prijaznijim glasom: — neka on naloži komu treba, a kod nas neće zapeti. 

 Čičikov izvadi iz džepa banku i položi ju pred Ivana Antonoviča, a on je i ne primeti, nego ju odmah pokrije knjigom. Čičikov mu htede pokazati banku, ali Ivan mu Antonovič odmahne glavom, da ne treba pokazivati. 

 — Evo, on će vas odvesti u uredsku dvoranu, — reče Ivan Antonovič i kimne glavom, a jedan od celebranata što su tu, koji je s tolikom revnošću prinosio žrtve Temidi, da su mu obadva rukava pukla na laktovima i davno provirila otud postava, te je zato i imenovan u svoje vreme koleškim registratorom, — posluži našim prijateljima kao što je nekada Virgilije poslužio Danteu i odvede ih u uredsku dvoranu, gde stoje sami široki naslonjači, a na jednom sedi za stolom, iza ogledala i dve debele knjige, predsednik, sâm kao sunce. Na tom mestu zaokupi novoga Virgilija tolika smernost da se nikako nije usudio zakoraknuti ovamo, nego se je okrenuo i pokazao svoja leđa, izlizana poput rogožine, s kokošjim perom koje je na njima negde prionulo. Kad uđoše u uredsku dvoranu, spaziše da predsednik nije sâm: do njega sedi Sobakjevič, sasvim zaklonjen ogledalom. Dolazak gostiju izazva klicanje, državni naslonjači budu uz buku odgurnuti. I Sobakjevič se pridigne sa stolice te se ukaza sa sviju strana, s dugim svojim rukavima. Predsednik dočeka Čičikova u zagrljaj i uredska dvorana odjekne od poljubaca; zapitaju se za zdravlje; ispostavi se da obojicu bole krsta, a to bude odmah pripisano tomu što mnogo sede. Predsednika je, čini se, Sobakjevič već bio izvestio o kupu i to u prvi mah zbuni našega junaka, pogotovo kad je video da su se sada sučelili Sobakjevič i Manjilov, oba prodavca s kojima je tajno udesio stvar. Ali ipak zahvali predsedniku, pa se okrene odmah k Sobakjeviču i zapita: — A kako vaše zdravlje? 

 — Hvala Bogu, ne mogu se potužiti, — reče Sobakjevič. I zaista, nije se ni na što mogao potužiti: pre bi se gvožđe nahladilo i zakašljalo, nego ovaj čudesno građeni vlastelin. 

 — Al vi ste se navek dičili zdravljem, — reče predsednik: — i pokojni vam je otac bio također snažan čovek. 

 — Jest, sâm je išao na medveda, — odgovori Sobakjevič. 

 — No meni se čini, — reče predsednik: — i vi bi svalili medveda kad bi hteli da pođete na njega.

— Ne, ne bih ga svalio, — odgovori Sobakjevič: — pokojnik je bio jači od mene. — Onda uzdahne i dometne: — Ne, sada nema onakvih ljudi: evo na priliku moj život, kakav je to život? Tek onako...

 — Zašto ne bi bio vaš život krasan? — zapita predsjednik. 

 — Ne valja, ne valja! — reče Sobakjevič i zaklima glavom. — Rasudite, Ivan Grigorjevič: živim peti desétak godina i nisam još ni jedan jedini put bolovao: bar da me je grlo zabolelo, da je iskočio prišt ili čir... Nije to na dobro! Kada bilo da bilo, platiću ja za to. 

Sobakjevič sada zaroni u melanholiju. 

Gle ti njega! — pomisle u isti mah i Čičikov i predsednik: — na šta je taj zamislio da se tuži! 

 — Imam za vas pisamce! — reče Čičikov i izvadi iz džepa Pljuškinovo pismo. 

 — Od koga? — zapita predsednik, a kad je raspečatio, uzvikne: — A, od Pljuškina. Još vazda on životari. To je udes! Kakav je to bio vanredno uman i bogat čovek! Sada... 

 — Pas, — reče Sobakjevič: — lupež, sve je ljude pomorio gladom. 

 — Izvolite, izvolite, — reče predsednik kad je pročitao pismo: — ja sam spreman da mu budem punomoćnik. Kada bi da provedete kupovinski ugovor, sada ili kasnije? 

 — Sada, — reče Čičikov: — zamoliću vas dapače, ako bi moglo biti danas, jer sutra bih hteo otputovati iz grada; doneo sam i ugovor i molbu. 

 — Sve je to dobro, ali kako bilo da bilo, nećemo mi vas pustiti tako brzo. Ugovori će se provesti danas, a vi ćete se ipak provesti s nama. Evo ću odmah izdati nalog, — reče on i otvori vrata u pisarničku sobu, svu punu činovnikâ, koji su nalik na marljive pčele što su se osule po saću, ako se samo saće može uporediti s pisarničkim poslovima. — Je li Ivan Antonovič tu? 

 — Tu je! — odazove se glas iz nutrine. 

 — Zovnite ga ovamo! 

 Poznati već čitaocima Ivan Antonovič, krčag-njuška, javi se u uredskoj dvorani i sjerno se pokloni. 

 — Evo vam, Ivan Antonovič, — sve im te ugovore... 

 — Ali nemojte zaboraviti, Ivan Grigorjevič, — uteče mu u reč Sobakjevič: — trebaće svedokâ, bar po dva sa svake strane. Pošaljite odmah k državnomu advokatu: on je besposlen čovek i zacelo je kod kuće: za njega sve radi fiskal Zolotuha, prvi gulikoža na svetu. I nadzornik je zdravstvene uprave takođe besposlen čovek i zacelo je kod kuće, ako nije otišao kuda da se karta; ali ima ih tu još mnogo, koji su bliži: Truhačovskij, Bjeguškin, — svi su oni suvišan teret zemlji. 

 — Baš i jest, baš i jest! — reče predsednik i odmah pošalje podvornika po njih: — Još ću vas zamoliti, — reče Čičikov: — pošaljite po punomoćnika jedne vlasteoke, s kojom sam takođe sklopio posao, — po sina protopopa oca Kirila; on služi baš kod vas. 

 — Poslat ćemo dabome i po njega! — reče predsednik: — sve će se učiniti, a nikomu od činovnika ne dajte vi ništa; za to vas ja molim. Prijatelji moji ne trebaju plaćati. — Kad je to rekao, izda odmah Ivanu Antonoviču neki nalog, koji se njemu očevidno nije svideo. Ugovori su se, kako se čini, dobro dojmili predsednika, pogotovo kad je video, da sviju kúpôvâ ima skoro na sto hiljada rubalja. Nekoliko je časaka gledao Čičikovu u oči s velikim  zadovoljstvom, a naposletku rekao: — Tako dakle! Eto ovako, Pavel Ivanovič! Stekoste dakle!

 — Stekoh! — odgovori Čičikov. 

 — Dobar posao! Zaista, dobar posao! 

 — Jest, ja vidim i sâm da se boljega posla nisam mogao ni prihvatiti. Kako mu drago bilo, čoveku sve još nije određena svrha, doklegod nije stao snažnim korakom na čvrst temelj, a ne na kakvugod slobodarsku himeru mlađarijsku. Tu on jako zgodno prekori, i sasvim pravo, sve mlade ljude za liberalizam. Ali je vredno primetiti da mu je u rečima bila neka neodlučnost, kao da je odmah rekao sâm sebi: — Eh, brate, lažeš ti, i još jako! Nije ni pogledao Sobakjeviča i Manjilova, od straha da ne bi na što naišao na njihovim licima. Ali se je uludo bojao: Sobakjeviču se nije ni ganulo lice, a Manjilov, očaran frazom, samo je od zadovoljstva klimao glavom i odobravao, te zaronio u onakvo stanje u kakvom se nalazi ljubitelj muzike kad pevačica nadmaši i same gusle i zapišti takvu finu notu kakvu ne može ni ptičje grlo. 

 — A zašto ne kažete Ivanu Grigorjeviču, — progovori Sobakjevič: — šta ste zapravo nabavili? A vi, Ivan Grigorjevič, zašto ne pitate šta su oni nabavili? To su ljudi! Naprosto, zlato! Ta ja sam im prodao i kolara Mihjejeva. 

 — Zar ste i Mihjejeva prodali? — reče predsednik. — Znam ja kolara Mihjejeva: divan majstor; on mi je kočiju opravio. Ali dopustite, kako... Ta vi ste mi govorili da je on umro... 

 — Tko, Mihjejev umro? — reče Sobakjevič i ne zbuni se ni malo. — To je umro njegov brat, a on je živ živcat i zdraviji nego ikada. Ovih mi je dana takvu bričku udesio da je ne bi načinili ni u Moskvi. On bi zapravo trebao raditi jedino za cara. 

 — Jest, divan je majstor Mihjejcv, — reče predsednik: — pa se i čudim kako ste se mogli rastati s njim. 

 — Kao da je samo jedini Mihjejev! A Probka Stepan, tesar, Miluškin, cigljar, Teljatnjikov Maksim, čizmar, — svi odoše, sve sam prodao! — A kad ga je predsednik zapitao, zašto odoše, kad su to ljudi preko potrebni za kuću i zanatnici, mahne Sobakjevič rukom i odgovori: — Pa tako me naprosto snašla ludost: ded da ih prodam, velim, pa sam ih od ludosti i prodao. — Onda obesi glavu tako kao da se i sâm kaje za to, i dometne: — Eto sam i osedeo, a još se nisam opametio. 

 — Ali molim vas, Pavel Ivanovič, — reče predsednik: — kako vi kupujete kmetove bez zemlje? Razma da ih preselite? 

 — Da ih preselim. 

 — A, na preseljenje, to je druga stvar; a na koje mesto? 

 — Na mesto... u hersonsku guberniju. 

 — O, tamo je izvrsna zemlja! — reče predsednik te se s velikom pohvalom izjavi o bujnosti tamošnjega bilja. 

 — A zemlje ima dovoljno? 

 — Dovoljno, — toliko koliko treba za kupljene seljake. 

 — Ima li rijeka ili ribnjak? 

 — Reka. Uostalom, ima i ribnjak. — Kad je to rekao, pogleda Čičikov slučajno Sobakjeviča, pa iako je Sobakjevič bio nepomičan, kao i pre, ipak mu se učini da na njegovu licu piše: — Eh, lažeš ti! Teško da ima reka i ribnjak, a i sva zemlja! 

 Dok su trajali razgovori, stadoše se malo po malo javljati svedoci: poznati čitaocu državni advokat žmíro, nadzornik zdravstvene uprave, Truhačovskij, Bjeguškin i drugi, što su po Sobakjevičevim rečima suvišan teret zemlji. Mnogi su od njih bili Čičikovu sasvim nepoznati; koliko je još trebalo, i još više, bude pokupljeno izmed sudskih činovnika. Dovedoše takođe ne samo sina protopopa oca Kirila, nego čak i samoga protopopa. Svaki svedok smesti svoje ime sa svim dostojanstvima i činima, neko izvrnutim pismom, neko kosim, a neko skoro baš i naglavce, a smeštali su takva slova kakvih nije nikad ni bilo u ruskom alfabetu. Poznati Ivan Antonovič jako hitro posvršavao sve, ugovori budu upisani, pribeleženi, uneseni u knjigu i kamo treba, pola postotka budu uzeta za objavu u novinama i Čičikov morade platiti malu malenkost. Predsednik naloži čak tako da se od njega za pristojbu uzme samo polovina, a druga se je polovina, ne zna se kojim načinom, uračunala nekomu drugomu moliocu.

 — Dakle, — reče predsednik, kad se je sve završilo: — sada treba samo još da pokvasimo kûp.

 — Ja sam spreman, — reče Čičikov. — Do vas stoji da odredite vreme. Bio bi od mene greh kad ovako prijatnu društvu za volju ne bih očepio dve tri boce penušca.

 — Ne, vi niste valjano razumeli: penušca ćemo nabaviti mi sami, — reče predsednik: — to je naša obaveza, naša dužnost. Vi ste naš gost: mi moramo častiti vas. Znate li štoa, gospodo? Zasad ćemo evo ovako učiniti: hajde da krenemo svi, kako jesmo, k redarstvenomu šefu; on je naš čudotvorac: nek on samo migne kad prolazi kraj ribljega tržišta, znajte da ćemo omastiti brk! A tom će prilikom biti i whistić. 

 Ovakvu ponudu nije niko mogao odbiti. Čim se je samo spomenulo riblje tržište, osete svedoci apetit; svi se odmah maše za kapama i šeširima i uredovanje se završi. Kad su prolazili kroz pisarnicu, Ivan se Antonovič, krčag-njuška, uljudno pokloni i reče tihano Čičikovu: — Seljakâ ste nakupovali na sto hiljada, a za posao ste dali samo jednu belu banku. 

 — Ta kakvi su to seljaci! — odvrati mu Čičikov takođe šaptom: — najnevredniji i najništaviji ljudi, ne vrede ni polovicu. — Ivan Antonovič razabra da je posjetilac škrte naravi i neće dati više.

 — A po što ste kupili dušu od Pljuškina? — šapne mu na drugo uho Sobakjevič. 

 — A zašto ste pripisali Vorobja? — reče mu Čičikov za odgovor. 

 — Kakvoga Vorobja? — zapita Sobakjevič. — Pa ženu, Jelisavetu Vorobja, još ste i slovo ъ primetnuli na kraju. 

 — Nisam ja pripisao nikakvoga Vorobja, — reče Sobakjevič i ode k drugim gostima. 

 U rulji stignu napokon gosti kući redarstvenoga šefa. Redarstveni je šef zaista bio čudotvorac: čim je čuo šta je, odmah zovnuo kvartalnoga nadzornika, žustra momka u lakiranim čizmama, šapnuo mu, čini se, samo dve riječi u uvo i dometnuo samo: »razumeš?« a tamo se u drugoj sobi za to vreme dok su gosti udarali u whist, javila već  na stolu moruna, jesetre, losos, prešana ikra, svježe usoljena ikra, sleđevi, kečige, sirovi, sušeni jezici i jesetrovina, — sve je to bilo s ribljega trga. Onda se javiše domaćinovi pridodatci, kuhinjski proizvodi: pašteta od riblje glave, kamo uđoše hrskavica i lice jesetre od devet pudova, druga pašteta s gljivama paprenjačama, palačinke, maslenjače, varenjače.

Redarstveni je šef bio u neku ruku dobrotvor u gradu. Med građanima je bio sasvim kao u rođenoj porodici, a u dućane je i u tržnicu zalazio kao u vlastitu smočnicu. Uopšte je on bio, kako se veli, na svojem mestu i službu je svoju dokučio naskroz. Teško je dapače bilo i rešiti je li on stvoren za mesto, ili mesto za njega. Stvar se je tako pametno udesila da je dvaput veći dohodak dobijao nego svi njegovi prethodnici, a ipak je stekao ljubav celoga grada. Trgovci su ga prvi voleli jako, posebno zato što nije ponosit; i zaista, krštavao im je decu, kumio se s njima, pa iako ih je kadšto nemilo gulio, neobično ih je vešto gulio: i po ramenu ih potapši, i nasmeje se, i čajem ih počasti, obećaj im da ćeš im doći i dame se poigrati s njima, raspitaj se o svemu: kako posaoci, šta i kako; ako zakunja mladunče, on će preporučiti lek; u jednu reč, čovečina! Vozi se na droškama, naređuje red, a uza to dobacuje i rečcu po kojemu: »Šta je, Mihjejič! Moram s tobom, kad bilo, otkartati gorku .« — »Jest, Aleksjej Ivanovič«, odgovara onaj, skidajući kapu, »morali bi.« — »No, brate, Ilja Paramonič, dođi k meni da vidiš trkača: pretrkivaće se s tvojim; ded upregni i ti svojega u droške za utrku, da pokušamo.« Trgovac, koji luduje za trkačem, smeška se na to s posebnom, kako se kaže, voljom, gladi bradu i veli: »Pokušaćemo, Aleksjej Ivanovič!« Čak i trgovački pomoćnici, koji dotle već poskidaju obično kape, s uživanjem se zgledavaju, kao da bi da reknu: »Aleksjej je Ivanovič dobar čovek.« U jednu reč, pogodio je da stekne potpunu popularnost, te su trgovci sudili da Aleksjej Ivanovič »uzima doduše, ali ni za što te neće izdati.« 

 Redarstveni šef primeti da je zakuska gotova, te predloži gostima da završe whist posle doručka, i svi krenu u onu sobu otkud je već odavno stao dopirati miris i prijatno škakljati gostima nozdrve, i kuda je već odavno Sobakjevič virkao na vrata, jer je iz daljine opazio jesetru što leži postrance na velikoj zdjeli. Gosti ispiju po čašicu votke tamne, maslinove boje, — kakva je jedino u sibirskoga prozirnoga kamenja od kojega u Rusiji režu pečate, — pristupe sa sviju strana s viljuškama k stolu i uzmu prokazivati, kako se veli, svak svoju ćud i sklonosti, naklapajući se neko na ikru, neko na lososa, neko na sir. Sobakjevič nije pazio na sve te sitnice, nego prionuo uz jesetru, i dok su drugi pili, razgovarali i jeli, smazao ju on svu za malo više od četvrt sata, te kad se je redarstveni šef setio jesetre, rekao: »a kako vam se, gospodo, mili ovaj proizvod prirodin?« i pristupio k jesetri s viljuškom, zajedno s drugima, to je razabrao da je od proizvoda prirodina preostao samo rep; a Sobakjevič se pritajio, kao da to nije uradio on, nego pristupio tanjiru što je dalje od drugih i uzeo viljuškom ubadati u neku sušenu ribicu. Kad je smirio jesetru, sedne Sobakjevič na naslonjač, pa nije više ni jeo ni pio, nego samo žmirkao i migao očima. Redarstveni šef kao da nije mario štedeti vina: zdravicama nije bilo kraja. Prva se je zdravica napila, kako će se čitatelji možda i sami dosetiti, za zdravlje novoga hersonskoga vlastelina, onda za boljitak njegovih seljaka i za sretno preseljenje njihovo, onda za zdravlje buduće žene njegove, krasotice, — što je našemu junaku otrglo prijatan osmeh s usta. Priđu mu oda sviju strana i navale ga moliti neka ostane u gradu bar dve nedelje: »Nemojte, Pavel Ivanovič! Kako bilo da bilo, time samo kao da ste prohladili sobu: na prag pa natrag! Nemojte, nego provedite vreme s nama! Mi ćemo vas oženiti. Zar nije istina, Ivan Grigorjevič, oženićemo ga?«

— Oženićemo ga, oženićemo ga! — prihvati predsednik. — Koliko se god vi odupirali rukama i nogama, mi ćemo vas oženiti! Kad ste, baćuška, dospeli ovamo, nemojte se tužiti. Mi se ne volimo šaliti.

— A što? Čemu bih se odupirao rukama i nogama, — reče Čičikov i smeje se: — nije ženidba takva stvar da bi... samo da je mlâda.

— Biće i mlâda! Kako je ne bi bilo! Sve će biti, sve, štogod želite.

- Ako dakle bude...

— Bravo, ostaje! — uzviknu svi: — vivat, hura, Pavel Ivanovič, hura! — I svi mu pristupe s čašom u ruci, da se kucnu. Čičikov se kucne sa svima. — Ne, ne, još! — oni će koji su žešći, te se opet kucnu; onda navale da se kucnu i po treći put: kucnu se svi i po treći put. Za malo se vreme svi razvesele neobično. Predsednik, koji je bio jako mio čovek kad se razveseli, zagrlio Čičikova nekoliko puta, izlio mu celo srce: »dušo moja! majčice moja!« pucketnuo dapače prstima, te stao poigravati oko njega i pripevati poznatu pesmu: »ah ti, takvi i onakvi komarinski seljače!« — Iza šampanjca odčepe oni mađarca, od kojega se društvo još jače zagreje i razveseli. Na whist zaboraviše sasvim; prepirali su se, vikali, govorili o svemu, — o politici, dapače o vojnim stvarima, razlagali dapače slobodne misli, za koje bi u drugo vreme i sami istukli svoju decu. Odmah su rešili i svu silu najtežih pitanja. Čičikov još nikada nije bio ovako vesele volje, pa je uobražavao sebi da je već pravi hersonski vlastelin, govorio o raznim poboljšicama, o tropoljnom gospodarstvu, o sreći i blaženstvu dve duše, i stao deklamovati Sobakjeviču Wertherovu poslanicu u stihovima Charlotti, na koju je Sobakjevič samo žmirkao, sedeći u naslonjaču, jer ga je nakon jesetre snalazila jaka volja za san. Čičikov se doseti i sâm da se je započeo već i suviše raspojasavati, te zaište kočiju i posluži se droškama državnoga advokata. Kočijaš državnoga advokata bio je, kako se je putem pokazalo, iskusan momak, jer on je kočijašio samo jednom rukom, a drugu turio unatrag i njome pridržavao gospodina. Na taj se on način na droškama državnoga advokata doveze kući u gostionicu, gde mu se je još dugo mela po jeziku svakakva besmislica: plavka zaručnica, rumena, s rupicom na desnom obrazu, hersonska imanja, glavnice. Čak je Selifanu izdao neke gospodarstvene naloge, da skupi nove doseljenike seljake i sve redom poimence prozove. Selifan je ćutao i jako dugo slušao, a onda izišao iz sobe i rekao Petruški: — Idi, razdjeni gospodara! — Petruška se prihvati da mu izuje cipele i skoro je s cipelama svukao na pod i samoga gospodara. Ali naposletku su bile cipele skinute, gospodar se razodenuo kako treba, neko se vreme povrckao po postelji koja je nemilo škripala, i zaspao sasvim kao hersonski vlastelin. A Petruška izneo dotle na hodnik hlače i frak svetlucave brusničine boje, raširio ih na drvenu vešalicu, te ih stao krbačiti i četkati, da se je zaprašio sav hodnik. Kad ih već htede skinuti, pogleda s trema dole i smotri Selifana gde se vraća iz konjušnice. Oni se zgledaju i po osećaju se razumeše: gospodar eto zapao u san, — može se i zaviriti kudagod. Petruška odnese u sobu frak i hlače, siđe odmah i oni pođu zajedno, ne govoreći jedan drugomu ni reči o svrsi svojega putovanja i preklapajući putem sasvim o uzgrednim stvarima. Odšetali se nisu daleko: prešli su samo u ulici na drugu stranu, u kuću sučelice gostionici, i ušli na niska, staklena, začađena vrata, što vode gotovo u podrum, gde je za drvenim stolovima sedelo već mnogo svakakvih ljudi: i koji briju i koji ne briju bradu, i u golim kožusima, i naprosto u košulji, a gdekoji i u prostoj vunenoj kabanici. Šta su tamo Petruška i Selifan radili, Bog bi znao; ali su za sat izišli odonud, uhvatili se za ruke, te mûkom mučeći pazili jako jedan na drugoga i uzajamno se čuvali od svakoga ugla. S rukom u ruci, ne puštajući jedan drugoga, cela su se četvrt sata penjali uza stepenice, naposletku ih prevladali i uspeli se. Petruška zastane časkom pred niskim svojim krevetom, premišljajući kako bi zgodnije legao, te legne sasvim popreko, tako da su mu se noge odupirale o pod. I Selifan legne na taj isti krevet, smesti glavu Petruški na trbuh, pa sasvim zaboravio da ne bi nikako ni trebao ovde spavati, nego možda u družinskoj sobi, ili čak u konjušnici kod konjâ. Obadvojica zaspu toga istoga trena, te se dadu u hrkanje nečuvene krupnoće, kojemu je iz druge sobe odgovarao gospodar tankim zviždom kroz nos. Nabrzo se iza njih stiša sve i gostionicu prèkrîlî neprobudan san; samo se je u jednom prozorčiću videlo još svetlo, tamo gde je stanovao neki poručnik što je doputovao iz Rjazanji, očevidno velik ljubitelj čizama, jer je već naručio četiri para i neprestano probao peti par. Nekoliko je puta prilazio postelji, da ih izuje i da legne, ali nikako nije mogao: čizme su bile zaista lepo sašivene; i dugo je on još držao nogu i promatrao vešto i divno izrađenu petu.

                                       

nastavci: Romani u nastavcima