11. MUŠKARCI, ŽENE I MAJMUNI
Izvesne žene, odavno je dokonao zapovednik Norton, ne treba puštati u brod; bestežinsko stanje je sa njihovim dojkama izvodilo stvari koje vraški rastrojavaju. Već je dovoljno loše kad stoje, ali kad bi počele da se kreću, pa se još pridruže vibracije koje
pripomažu, to premaša ono što se od muškarca vrele krvi može tražiti da izdrži. Bio je sasvim siguran da je bar jednu tešku nesreću u svemiru prouzrokovala akutna rastrojenost posade nakon polaska neutegnute žene-oficira kroz komandnu kabinu.
Jednom je ovu teoriju pomenuo brodskoj lekarki Lori Ernst, ne otkrivajući šta je nadahnulo baš takav tok misli. Nije bilo potrebno: i suviše su dobro poznavali jedno drugo. Pre više godina, na Zemlji, u trenutku obostrane usamljenosti i potištenosti,
jednom su vodili ljubav. To iskustvo verovatno neće nikad ponoviti (mada kako da čovek u to bude sasvim siguran?) jer se u međuvremenu za oboje toliko stvari promenilo. Ipak, kad god bi dobro građena lekarka dooscilirala u zapovednikovu kabinu, on bi osetio
prolazni odjek stare strasti; ona je znala da ga on oseća i oboje su bili srećni.
"Bile", počela je, "proverila sam naše planinare i evo moje presude. Karl i Džo su u dobroj formi - svi pokazatelji su normalni, s obzirom na posao koji su obavili.
Međutim, Vil pokazuje znake iznurenosti i telesnog gubitka. Neću te gnjaviti pojedinostima. Ne verujem da je vežbao koliko treba, a on nije jedini. U centrifugi se varalo; ako se ponovi, padaće glave. Molim te, objavi to."
"Razumem, gospođo. Ali, imaju izvesno opravdanje. Posada je vrlo naporno radila."
"Svakako. Mozgom i prstima. Ali ne telima - nisu obavljali pravi rad, merljiv kilogramometrima. A s time ćemo imati posla, ukoliko treba da istražujemo Ramu."
"Pa, dobro, možemo li da istražujemo?"
"Da, ukoliko postupamo obazrivo. Karl i ja smo izradili vrlo umeren program - zasnovan na pretpostavci da se ispod drugog nivoa možemo lišiti pribora za disanje. Naravno, to je neverovatna sreća i menja celu sliku snabdevanja. Još ne mogu da se
naviknem na predstavu o svetu u kojem ima kiseonika... Te, tako, treba samo da pribavimo hranu, vodu i termo-odela - i spremni smo. Silazak će biti lak; izgleda da najveći deo puta možemo prevaliti klizeći niz onaj vrlo pogodni gelender."
"Dao sam Čipsu da radi na sankama sa padobranskim kočenjem. Čak i ako nesmemo rizikovati da ih upotrebimo za ljudstvo, možemo ih koristiti za zalihe i opremu."
"Odlično! Tako će putovanje trajati deset minuta. Inače bi trajalo oko jedan sat. Penjanje je teže proceniti. Volela bih da za to predvidimo šest sati, uključujući dva odmora od po sat. Kasnije, kad steknemo iskustvo - i malo razvijemo mišiće - moći ćemo da osetno skratimo vreme."
"A šta je sa psihološkim činiocima?"
"U ovako novoj sredini teško ih je proceniti. Mrak će možda predstavljati najvećiproblem."
"Postaviću reflektore na glavčini. Pored svojih svetiljki, svaka ekipa tamo dole biće uvek osvetljena mlazom reflektora."
"Odlično - to bi trebalo mnogo da pomogne."
"Još nešto: da li da ne rizikujemo i pošaljemo grupu samo do pola stepeništa, pa nek' se vrate, ili da u prvom pokušaju odemo do kraja?"
"Kad bismo imali puno vremena, bila bih oprezna. Međutim, vreme je kratko i ne vidim nikakvu opasnost da se ode do kraja - i da se razgleda unaokolo kad tamo stignemo."
"Hvala, Lora - to je sve što sam hteo da znam. Daću zameniku da razradi pojedinosti. I narediću celoj posadi da ide u centrifugu - dvadeset minuta dnevno na pola zemaljske teže. Da li će te to zadovoljiti?"
"Ne. Dole, u Rami, teža iznosi 0,6 zemaljske, a ja hoću da imam marginu sigurnosti. Neka bude tri četvrtine..."
"Uh!"
"U trajanju od deset minuta..."
"E, tako važi."
"Dvaput dnevno."
"Lora, ti si okrutna, tvrda žema. Ali neka bude. Saopštiću novosti uoči večere. To će nekolicini pokvariti apetit."
Bilo je to prvi put da zapovednik Norton vidi kako se Karl Merser malo nelagodno oseća. Proveo je petnaest minuta razmatrajući probleme snabdevanja na svoj uobičajen, svemu dorastao način, ali beše očigledno da ga nešto brine. Njegov kapetan, koji je imao izvesnu lukavu predstavu o tome šta ga brine, strpljivo je čekao da Karl to sam pomene.
"Kapetane", reče konačno Merser, jeste li sigurni da ovu ekipu treba vi da predvodite? Ako nešto pođe naopako, ja predstavljam znatno manji gubitak. A zašao sam
dalje no iko unutar Rame - makar samo pedeset metara dalje
"Tačno. Ali vreme je da zapovednik redvodi svoje trupe, a zaključili smo da na ovom putovanju opasnost nije ništa veća no prilikom prošlog. Na prvi znak neprilika
vratiću se uz one stepenice brzinom dovoljnom da se kvalifikujem za Lunarne olimpijske igre."
Čekao je nove primedbe, ali ih nije bilo, mada je Merser i dalje nesrećno izgledao, te se Norton sažali na njega i dodade blago: "A kladim se da će Džo pre mene stići na vrh."
Krupni čovek se umirio, a spori osmeh mu razvuče lice. "Ipak, Bile, voleo bih da si odredio nekog drugog."
"Potreban mi je jedan čovek koji je već bio dole, a ne možemo ići obojica. Što se, pak, tiče her doktora profesora narednika Majrona, Lora veli da još uvek ima dva kilograma preko odzvoljene težine. Nije pomoglo ni što je obrijao one svoje brkove."
"Ko je treći?"
"Još nisam odlučio. To zavisi od Lore."
"Ona želi da pođe."
"Ko ne želi? Ali ako se nađe na vrhu vlastite liste sposobnih, biću veoma sumnjičav."
Dok je Merser skupljao svoje papire i otiskivao se iz kabine, Norton oseti kratak ubod zavisti. Gotovo cela posada - oko osamdeset pet odsto, po njegovoj minimalnoj proceni - uspela je da dođe do nekog emocionalnog prilagođavanja na život u svemiru. Znao je brodove čiji su kapetani isto postigli, ali njihovi načini nisu za njega. Mada se disciplina na Nastojanju uglavnom temeljila na uzajamnom poštovanju visokostručnih i inteligentnih muškaraca i žena, zapovedniku je bilo potrebno još nešto da istakne njegov pložaj. Njegova odgovornost jeste jedinstvena i iziskuje izvesnu meru izolovanosti, čak i od najprisnijih prijatelja. Svaka veza je mogla biti pogubna po moral, jer je gotovo nemoguće izbeći optužbe zbog favoritizma. Zbog toga su veze koje su premošćavale raspon veći od dva čina odlučno obeshrabrivane; no, mimo toga, jedino pravilo koje je regulisalo seksualni život na brodu glasilo je: "Sve je dozvoljeno - ukoliko to ne radite po hodnicima i ne plašite šimpe".
Na Nastojanju su se nalazila četiri superšimpanze, mada je, strogo uzev, naziv bio netačan, jer neljudska brodska posada nije poticala od šimpanza. U nultoj teži rep koji
može da služi za prihvatanje ogromna je prednost, ali su se svi pokušaji da se ljudi opskrbe takvim repovima završili neprijatnim neuspehom. Nakon podjednakonezadovoljavajućih rezultata sa kusim majmunima, Superšimpanzo korporacija je posegnula za repatim majmunskim carstvom.
Crnko, Plavko, Zlatko i Kestenjavko su imali porodična stabla čije su grane
obuhvatale najinteligentnije majmune starog i novog sveta, uz dodatak sintetičkih gena koji u prirodi nikad nisu postojali. Njihovo odgajanje i vaspitanje verovatno su stajali koliko spremanje prosečnog kosmonauta, ali se izdatak isplatio. Svaki od njih je težio
ispod trideset kilograma, trošio je samo polovinu hrane i kiseonika potrebnih ljudskom biću, ali je svaki mogao da zameni 2,75 čoveka u domaćinstvu, elementarnom kuvanju, prenošenju alatki i u desetinama drugih rutinskih poslova.
Ta brojka 2,75 predstavljala je tvrdnju Korporacije, zasnovanu na nebrojenim analizama vremena i kretnji. Mada iznenađujuća i često osporavana, brojka je, izgleda, tačna, jer su šimpe s uživenjem radile petnaest sati dnevno i nisu im postajali dosadni čak ni najprljaviji i na ponavljanju zasnovani poslovi. Tako su ljudska bića oslobodili za ljudski posao, a to je na svemirskom brodu stvar od životnog značaja.
Za razliku od majmuna, svojih najbližih rođaka, šimpe sa Nastojanja bile su
poslušne, mirne i neljubopitljive. Proizvedene kalemljenjem, bile su i bespolne, što je otklanjalo neprijatne probleme u vezi sa ponašanjem. Vegetarijanci, brižljivo dresirani za kućni život, bile su čiste i nisu smrdele. Bile su savršene kućne životinje, sem što ih zbog cene niko ne bi mogao sebi priuštiti.
Uprkos ovih prednosti, prisustvo šimpa na brodu podrazumevalo je izvesne teškoće. Morale su da imaju vlastite prostorije - neminovno označene kao "Kavez za majmune". Njihova mala trpezarija uvek je bila besprekorno čista i dobro opremljena televizijskim prijemnicima, opremom za igre i programiranim mašinama za učenje. Da bi se izbegli nesrećni slučajevi, bilo im je apsolutno zabranjeno da ulaze u tehnička područja broda; svi ulazi u te prostorije bili su šifrovani u crvenoj boji, a šimpe tako uslovljene da im je bilo psihološki nemoguće da pređu te vizuelne prepreke.
Postojao je i problem sporazumevanja. Mada imaju količnik inteligencije 60 i mogu da razumeju nekoliko stotina engleskih reči, šimpe nisu u stanju da govore. Pokazalo se nemoguće dati upotrebljive glasne žice kako kusim tako i repatim majmunima, te su se morale izražavati jezikom znakova.
Osnovni znaci su bili očigledni i lako su se učili, tako da je svako na brodu mogao da razume rutinske poruke. Međutim, jedini čovek koji tečno govori šimpovski bio je njihov čuvar, glavni stjuard Mek Endrus.
Uobičajena šala je glasila da narednik Ravi Mek Endrus prilično liči na šimpu - što je teško moglo biti shvaćeno kao uvreda, jer su ove, sa svojim kratkim, obojenim krznom i gracioznim kretnjama, bile veoma lepe životinje. Bile su i umiljate, te su svi članovi posade imali svoje ljubimce. Nortonov je nosio prikladno ime Zlatko.
Međutim, srdačan odnos koji je čovek tako lako mogao da uspostavi sa šimpama stvarao je jedan drugi problem, često korišćen kao jak argument protiv njihove upotrebe u kosmosu. Pošto su se mogli obučiti samo za rutinske poslove nižeg reda, u slučaju opasnosti bili su gore no neupotrebljivi; mogli su biti opasni i po sebe i po svoje ljudske
saputnike. Naročito se pokazalo nemogućim obučiti ih da upotrebljavaju svemirska odela, jer su s time povezani koncepti potpuno prevazilazili njihovo poimanje.
Niko nije voleo da o tome govori, ali su svi znali šta treba činiti ukoliko bi oklop broda bio probijen ili ukoliko bi stigla zapovest da se napusti brod. To se dogodilo samo jednom; tada je čuvar šimpova preko mere savesno izvršio naređenje. Nađen je zajedno sa svojim štićenicima, ubio ga je isti otrov. Otada je dužnost eutaniziranja prenesena na glavnog lekara, koji će, smatralo se, biti manje emocionalno vezan.
Norton je bio zahvalan što bar ova odgovornost nije pala na kapetanova pleća. Znao je ljude koje bi ubio s neuporedivo manje griže savesti no Zlatka.
12. STEPENIŠTE BOGOVA
U vedroj, hladnoj atmosferi Rame snop reflektora bio je potpuno nevidljiv. Tri kilometra ispod središnje glavčine, sto metara širok oval svetlosti počivao je preko deonice kolosalnog stepeništa. Blistava oaza u okolnoj tami, on je polako išao ka zakrivljenoj ravnici do koje je još ostajalo pet kilometara, a u njegovom središtu kretala se trojka mravljih prilika, bacajući ispred sebe dugačke senke.
Bilo je to, baš kao što su se nadali i očekivali, sasvim neuzbudljivo spuštanje. Kratko su zastali na prvoj platformi, a Norton je otišao nekoliko stotina metara duž uskog, zakrivljenog pervaza, pre no što su počeli da klize ka drugom nivou. Tu su ostavili opremu za kiseonik i uživali u čudnoj raskoši disanja bez mehaničkih pomagala. Sad su mogli da istražuju udobno, oslobođeni najveće opasnosti što čoveku preti u svemiru i zaboravljajući sve brige o otpornosti odela i zalihama kiseonika.
Kad su stigli do petog nivoa i kad im je preostajalo da pređu još samo jedan deo
stepeništa, sila teže je gotovo dostigla polovinu svoje zemaljske vrednosti. Centrifugalno obrtanje Rame je napokon pokazivalo svoju stvarnu silu; prepustili su se neumoljivoj sili što vlada svakom planetom i koja može da zatraži nemilosrdnu cenu i za najmanju omašku. Još je bilo lako ići naniže, ali je pomisao na povratak, uz one hiljade i hiljadestepenika, već počinjala da ih opseda.
Stepenište je odavno prestalo da se vrtoglavo obrušava i sad se izravnalo, prelazeći u horizontalu. Gradijent je sada otprilike samo jedan prema pet; na početku je iznosio pet prema jedan. Normalan hod je sada i fizički i psihološki prihvatljiv; jedino ih smanjena teža podseća da ne silaze nekim velikim stepeništem na Zemlji. Norton je jednom posetio ruševine nekog astečkog hrama i osećaji koje je tada doživeo sada su se vratili - kao stostruko ojačan odjek. Imao je isti osećaj strahopoštovanja, i tajnovitosti, i tuge nepovratno iščezle prošlosti. Ipak, ovde je i vremenski i prostorni razmer toliko veći, da ga um nije mogao pojmiti kako valja; nakon izvesnog vremena prestajao je da reaguje. Norton se pitao da li će, pre ili kasnije, početi čak i Ramu da uzima kao nešto samo po sebi razumljivo.
Poređenje sa zemaljskim ruševinama je potpuno promašeno u još jednom pogledu. Rama je stotinama puta stariji od ma koje građevine koja se održala na Zemlji čak i od Velikih piramida. Međutim, sve izgleda potpuno novo; nema ni traga trošenja i pohabanosti. Norton se prilično trudio da to odgonetne i došao je do provizornog
objašnjenja. Sve što su dosad ispitali predstavlja deo rezervnog sistema za slučaj opasnosti koji je retko upotebljavan. Nije mogao zamisliti da su Ramanci - sem ako nisu fanatici fizičke kondicije one vrste koja nije retka na Zemlji - ikad išli uz ili niz ovo
neverovatno stepenište, ili njegova dva istovetna parnjaka što daleko iznad Nortonove glave uobličavaju nevidljivo Y. Možda su stpeništa bila potrebna samo tokom gradnje Rame, pa od tog dalekog vremena nisu ničemu služila. Ova teorija može trenutno da
posluži, ali ne deluje kao tačna. Negde postoji neka greška.
Poslednji kilometar se nisu suljali, već su silazili stepeništem, zahvatajući dva stepenika odjednom, dugim, mekim koracima; na taj će način, dokonao je Norton, više
vežbati mišiće koje će uskoro morati da koriste. I tako su gotovo neosetno stigli do kraja stepeništa; odjednom, nije više bilo stepenika - samo pljosnata ravnica, prituljeno siva pri sad oslabelom mlazu reflektora sa glavčine što se na nekoliko stotina metara ispred njih gubio u tami.
Norton pogleda natrag uz snop, ka njegovom izvoru na osi, udaljenoj preko osamkilometara. Znao je da Merser posmatra kroz teleskop, te mu veselo mahnu.
"Ovde kapetan", izvestio je radiom. "Svi su u odličnom stanju - nema problema. Nastavljamo prema planu."
"Dobro", odgovori Merser, "Mi ćemo motriti."
Vladalo je kratko ćutanje, a onda se umešao nov glas. "Ovde zamenik sa broda. Kapetane, ovo stvarno ne odgovara. I sami znate da su novinske agencije cele prošle
nedelje vrištale na nas. Ne očekujem besmrtnu prozu, ali zar ne možete da smislite nešto bolje?"
"Pokušaću", reče Norton, smejuckajući se. "Ali, imaj na umu - još se ništa ne vidi. To je kao... ovaj... kao da si na ogromnoj zamračenoj pozornici koju osvetljava jedan jedini reflektor. Sa nje se uzdiže prvih nekoliko stotina stepenika i gubi se u tami iznad
nas. Ono što možemo videti od ravnice izgleda savršeno pljosnato. Krivina je suviše blaga da bi se primećivala u ovom ograničenom području. I to je, otprilike, sve."
"Da li biste izložili neke utiske?"
"Pa, još je veoma hladno - ispod tačke zamrzavanja - i dobro su nam došli naši termostati. I, naravno, tiho je; tiše je no ijedno mesto na Zemlji ili u svemiru koje znam, gde uvek postoji neki šum iz pozadine. Ovde svaki zvuk biva progutan. Prostor oko nas
je toliko ogroman da nema odjeka. Čudno je, ali se nadam da ćemo se naviknuti."
"Hvala, kapetane. Ima li još ko nešto da kaže?"
Džo Kalvet, kome nikad nije ponestalo reči, beše srećan što može da bude na
usluzi.
"Ne mogu a da ne pomislim da je ovo prvi put - u istoriji - da možemo da idemo
kroz drugi svet, udišući njegovu prirodnu atmosferu, mada je 'prirodno', pretpostavljam, reč koja se teško može primeniti na mesto kao što je ovo. Ipak, Rama mora ličiti na svet svojih graditelja; svi naši svemirski brodovi minijaturne su zemlje. Dva primera su vraški
loša statistika, no da li to znači da se svi vidovi inteligentnog života hrane kiseonikom? Ono što smo videli od njihovih tvorevina nagoveštava da su Ramanci bili čovekoliki, iako možda za polovinu viši od nas. Da li se slažeš, Borise?"
Da li to Džo zadirkuje Borisa, pitao se Norton. Zanima me kako će reagovati.
Za sve druge sa broda poručnik Boris Rodrigo predstavljao je svojevrsnu zagonetku. Tihi, dostojanstveni oficir za vezu bio je omiljen među posadom, ali se nikad nije svesrdno pridruživao njihovim aktivnostima i uvek se činilo da je malo po strani - maršira uz svirku nekog drugog bubnjara.
Kao što i jeste, budući da je Boris odani pripadnik Pete crkve Hrista Kosmonauta.
Norton nikad nije uspeo da otkrije šta se desilo sa prethodne četiri crkve, a bio je podjednako neobavešten što se tiče obreda i ceremonija ove crkve. Ali glavno načelo njene vere bilo je dobro poznato. Njeni pripadnici su verovali da je Isus Hristos bio gost
iz svemira i na toj pretpostavci je izgrađena čitava jedna teorija.
Možda nije predstavljalo iznenađujuću činjenicu da je izuzetno veliki deo vernika ove crkve radio u kosmosu, u ovom ili onom svojstvu. Uvek su bili efikasni, savesni i potpuno pouzdani. Svi su ih poštovali i čak voleli, pogotovo jer uopšte nisu pokušavali da preobrate druge. Ipak, bilo je u njima i nečeg pomalo sablasnog. Nortonu nikad nije bilo jasno kako ljudi sa savremenom naučnom i tehničkom spremom mogu da veruju u
izvesne stvari koje su, kako je čuo, kosmohrišćani izlagali kao nepobitne činjenice.
Dok je čekao da Boris odgovori na Džoovo možda tendeciozno pitanje, zapovedniku su se naglo razjasnili njegovi vlastiti skriveni motivi. Izabrao je Rodriga, jer je bio fizički sposoban, stručno kvalifikovan i potpuno pouzdan. Istovremeno se pitao da nije neki deo njegovog uma izabrao poručnika iz gotovo obesne radoznalosti. Kako će čovek takvih verskih ubeđenja reagovati na zastrašujuću realnost Rame? Pretpostavimo da naiđe na nešto što obara - ili, uostalom, potvrđuje - njegovu teologiju?
Međutim, sa uobičajenom opreznošću Rodrigo je odbijao da bude navučen na tanak led.
"Sigurno je da su udisali kiseonik, a mogli su biti čovekoliki. No, sačekajmo da vidimo. Sa malo sreće, otkrićemo kako su izgledali. Možda se slike, kipovi - ili čak i tela - nalaze u onim gradovima, tamo preko. Ukoliko su to gradovi."
"A najbliži je udaljen svega osam kilometara", reče Kalvert s puno nade.
Da, pomislio je Norton. Ali ima i osam kilometara u povratku - a onda se opet valja popeti uz ono ogromno stepenište. Možemo li preuzeti taj rizik?
Brz ispad do 'grada' koji su nazvali Pariz bio je obuhvaćen njegovim prvim
planovima koji su predviđali razne mogućnosti i sad mora da donese odluku. Imaju dovoljno hrane i vode za boravak od dvadeset četiri sata; uvek će biti na vidiku ekipi za podršku, tamo na glavčini, a ma kakav nesrećan slučaj na ovoj glatkoj, blago zakrivljenoj
metalnoj ravnici izgleda praktično nemoguć. Jedina predvidljiva opasnost je iznurenost; kad stignu do Pariza, što mogu sasvim lako učiniti, hoće li biti u stanju da urade išta više do da snime nekoliko fotografija i možda sakupe neke sitne rukotvorine pre no što budu morali da se vrate?
Ali, isplatio bi se čak i tako kratak pohod. Ima tako malo vremena dok Rama juri ka Suncu, ka perihelu suviše opasnom da bi Nastojanje moglo da sledi.
U svakom slučaju, deo odluke ne počiva na njemu. Gore, u brodu, dr Ernst prati nalaze biotelemetrijskih senzora koji su pričvršćeni za njegovo telo. Ako ona zabrani, stvar je presuđena.
"Lora, šta misliš?"
"Odmorite se trideset minuta i uzmite energomodul od petsto kalorija. Onda možete da krenete."
"Hvala, doktore", ubacio je Kalvert. "Sad mogu da umrem srećan. Oduvek samželeo da vidim Pariz. Monmartre, evo nas!"
13. RAVNICA RAME
Posle onih beskrajnih stepeništa predstavljalo je čudnu raskoš ponovo koračati vodoravnom površinom. Neposredno pred njima tle je odista bilo potpuno ravno; desno i
levo, na granici prostora osvetljenog reflektorom, uzlazna krivina se tek malo primećivala. Kao da idu vrlo širokom, plitkom dolinom; bilo je nemoguće verovati da stvarno mile unutrašnjom stranom ogromnog valjka i da se s onu stranu ove male oaze svetlosti tlo uzdiže da sretne - ne, da postane nebo.
Mada su svi imali osećaj pouzdanja i prigušenog uzbuđenja, nakon izvesnog vremena gotovo opipljiva tišina Rame poče ih teško pritiskati. Svaki korak, svaka reč, namah su iščezavali u praznini bez odjeka. Pošto su prešli nešto preko pola kilometra, Džo Kalvert više nije mogao da izdrži.
U njegove sporedne sposobnosti spadao je sada redak, mada po mišljenju mnogih ne i dovoljno redak dar: umetnost zviždanja. Bilo da ga hrabre ili ne, on je mogao da reprodukuje muzičke teme većine filmova snimljenih za poslednjih dvesta godina. Počeo je prikladno, sa "Haj-ho, haj-ho, na rad idemo"; ustanovio je da ne može ugodno da ostane u niskom basu usklađenom sa marširanjem Diznijevih patuljaka, pa je brzo prešao na melodiju iz filma Most na reci Kvaj. Zatim je, više-manje hronološki, obradio pola tuceta spektakla, završivši temom iz slavnog Napoleona Sida Kresmena, s kraja dvadesetog veka.
Pokušaj je bio za pohvalu, ali nije delovao, čak ni na podizanje morala. Rama je iziskivao veličanstvenost Baha ili Betovena, Sibelijusa ili Tuan Suna, a ne tričavosti popularne razonode. Norton je taman zaustio da predloži Džou da štedi dah za kasnije napore, kad je mladi oficir shvatio neprikladnost svojih pokušaja. Nakon toga, izuzimajući povremene konsultacije sa brodom, marširali su u tišini. Rama je dobio ovu
rundu.
Na ovom početnom putovanju Norton je predvideo jedno skretanje. Pariz je ležao pravo napred, na pola puta između podnožja stepeništa i obale Cilindričnog mora; međutim, samo kilometar udesno od njihove staze nalazilo se jedno vrlo uočljivo i prilično zagonetno mesto, koje su krstili Prava dolina. Bila je to dugačka brazda, ili rov, četrdeset metara duboka, a sto široka, sa blagim padinama; provizorno je identifikovana kao šanac za navodnjavanje ili kanal. Poput stepeništa, ima dva slična parnjaka, na podjednakim razmacima raspoređena na krivini Rame.
Tri doline su bile gotovo deset kilometara duge, a naglo su se prekidale na samom domaku mora - što je čudno, ukoliko su namenjene da prenose vodu. A na drugoj strani
mora shema se ponavljala: druga tri desetkilometarska šanca produžavala su ka području Južnog pola.
Nakon svega petnaest minuta ugodnog hoda stigli su do bližeg kraja Prave doline, pa su neko vreme stajali, zamišljeno zureći u njene dubine. Savršeno glatki zidovi spuštali su se pod uglom od šezdeset stepeni; nije bilo stepenika ni oslonca za noge. Dno
je ispunjavala tabla ravnog belog materijala koji je veoma ličio na led. Uzorak bi rešio mnoge sporove. Norton odluči da pribavi uzorak.
Dok su Kalvert i Rodrigo igrali ulogu kotve i puštali sigurnosno uže, on je polako
odobovao niz strminu. Kad je dospeo na dno, očekivao je da će pod nogama imati poznati kliski osećaj leda, ali se prevario. Ovaj materijal je neka vrsta stakla ili providnog kristala. Kad ga dodirnu vrhovima prstiju, bio je hladan, tvrd i nepodatan.
Okrenuvši leđa reflektoru i zaklonivši oči od njegovog bleska, Norton je pokušavao da pogledom dopre u kristalne dubine, kao što bi čovek mogao pokušati da pronikne kroz led zamrznutog jezera. Ali ništa nije video. Čak i kad je pokušao s
koncentričnim mlazom svoje šlemne svetiljke, nije bio ništa uspešniji. Ova materija propušta svetlost, ali nije providna. Ukoliko je to zamrznuta tečnost, njena tačka topljenja je mnogo viša od tačke topljenja vode.
Ovlaš je čuknuo čekićem iz svog geološkog pribora. Alatka je odskočila uz tup, nemelodičan tresak. Kucnuo je jače, bez rezultata, i taman je hteo da primenu svu snagu, kad ga neki poriv natera da odustane.
Izgleda sasvim neverovatno da bi mogao da razbije ovaj materijal; ali šta ako se to desi? To bi bilo kao kad neki siledžija razbije ogroman izlog. Kasnije će biti pogodnijih
prilika, a bar je otkrio jedan dragocen podatak. Sad izgleda krajnje neverovatno da je ovo kanal. To je naprosto neki čudan šanac što prestaje i počinje naprečac, ali nikuda ne vodi. A ako je njime ikad proticala tečnost, gde su mrlje, kora sasušenog taloga koje bi čovek očekivao? Sve je blistavo i čisto, kao da su graditelji tek juče otišli.
Ponovo se suočio sa osnovnom tajnom Rame, a ovog puta bilo je nemoguće izvrdati. Norton je bio srazmerno maštovit čovek, ali nikad ne bi dospeo na položaj koji sada zauzima da je podložan neobuzdanijim uzletima mašte. Ipak, sada prvi put ima osećaj ne baš slutnje, ali nagoveštaja u budućnosti. Stvari nisu onakve kakve izgledaju; ima nečeg odista čudnog u mestu koje je istovremeno novo novcato i milion godina staro.
Duboko zamišljen, polako je krenuo niz malu dolinu, dok su ga drugovi, još držeći uže pričvršćeno za njegov pojas, pratili rubom. Nije očekivao da će načiniti nova otkrića, ali je želeo da njegovo čudno emocionalno stanje prođe ceo svoj tok. Jer brinulo ga je još nešto, a to nije imalo nikakve veze sa neobjašnjivo novim stanjem Rame.
Nije prešao više od desetak metara, kad ga pogodi kao grom.
On poznaje ovo mesto. Bio je tu ranije. Čak i na Zemlji ili nekoj poznatoj planeti ovaj doživljaj je uznemiravajuć, mada nije naročito redak. Većina ljudi ga doživi u ovom ili onom trenutku i obično ga odbacuje kao uspomenu na neku zaboravljenu fotografiju, kao čistu slučajnu podudarnost - ili, ako su skloni mistici, kao neku vrstu telepatske poruke drugog duha ili čak sećanja na vlastitu budućnost.
Međutim, prepoznati mesto koje nijedno drugo ljudsko biće nije moglo videti - to je prilično poražavajuće. Nekoliko sekundi Norton je stajao prikovan za glatku kristalnu površinu kojom je išao, pokušavajući da razmrsi svoja osećanja. Njegov sređeni svet okrenuo se tumbe i on je vrtoglavo nazreo one tajne na ivici postojanja koje je uspešno prenebregavao najveći deo svog života.
Onda mu, na ogromno olakšanje, priteče u pomoć zdrav razum. Uznemirujući osećaj već viđenog izbledeo je, da bude zamenjen stvarnom i prepoznatljivom uspomenom iz mladosti.
Tačno - jednom je stajao između takvih strmih padina, posmatrajući kako se u daljini približavaju dok se ne bi učinilo kako se spajaju u beskrajno udaljenoj tački. Međutim, njih je pokrivala uredno podšišana trava, a pod nogama je bio tucanik, a ne glatki kristal.
To se desilo pre tideset godina, za vreme letnjeg raspusta u Engleskoj. Uglavnom zbog jedne studentkinje (pamtio je njeno lice, ali nije mogao da se priseti njenog imena), slušao je predavanja iz industrijske arheologije, koja je tada bila veoma popularna među postdiplomskim studentima prirodnih nauka i tehnike. Istraživali su napuštene rudnike uglja i predionice pamuka, pentrali se po ruševnim visokim pećima i parnim mašinama, sa nevericom buljili u primitivne (i još opasne) nuklearne reaktore i vozili bescene antikvitete na turbinski pogon duž obnovljenih auto-puteva.
Sve što su viđali nije bilo autentično. Mnogo toga je izgubljeno tokom vekova, jer se ljudi retko trude da sačuvaju obične predmete za svakodnevni život. Ali kad je bilo neophodno da se prave kopije, one su rekonstruisane sa ljubavlju i brižljivošću.
I tako se mladi Bil Norton obreo kako juri opojnom brzinom od sto kilometara na sat, lopatom pomamno ubacujući dragoceni ugalj u ložište lokomotive koja je izgledala kao da ima dvesta godina, mada je, u stvari, bila mlađa od njega. Trideset kilometara duga deonica Velike zapadne železnice bila je, međutim, sasvim autentična, mada je bilo potrebno puno iskopavanja da se ponovo osposobi.
Uz zavijanje pištaljke, grunuli su u stranu brda i jurili kroz zadimljenu, plamenom obasjanu tamu. Nakon zapanjujuće dugo vremena izleteli su iz tunela u dubok, savršeno prav usek između strmih, travnatih padina. Taj davno zaboravljeni vidik bio je gotovo istovetan s ovim što se pred njim sad otvara.
"Šta je, kapetane?" doviknu Rodrigo. "Jeste li nešto našli?"
Dok se Norton s naporom vraćao u sadašnju stvarnost, deo potištenosti spao je s
njegovog duha. Ovde postoji tajna - tačno, ali možda ne prevazilazi ljudsko poimanje. Dobio je nauk, iako ne spada u one koje može lako da prenese drugima. Ni po koju cenu ne sme dozvoliti Rami da ga savlada. U tom smeru vreba neuspeh, možda čak ludilo.
"Ne", odgovori. "Ovde dole ničeg nema. Izvucite me. Idemo prvo u Pariz."
14. NAGOVEŠTAJ BURE
"Sazvao sam ovaj satanak Odbora", reče Njegova ekselencija ambasador Marsa
pri Ujedinjenim planetama, "jer doktor Perera ima nešto važno da nam saopšti. On zahteva da odmah stupimo u vezu sa zapovednikom Nortonom, koristeći prioritetni kanal koji smo uspeli da uspostavimo - mogu reći, nakon mnogo teškoća. Saopštenje doktora
Perere je prilično tehničko i, pre no što pređemo na njega, mislim da bi bio umesan sažet pregled trenutne situacije. Doktor Prajs je pripremila takav pregled. Oh, da - nekoliko izvinjenja zbog odsustvovanja. Ser Luis Sends je morao da otputuje na Zemlju zbog
konferencije kojoj predsedava, a doktor Tejlor je zamolio da ga izvinimo."
Odsustvo potonjeg mu je pričinjavalo prilično zadovoljstvo. Antropolog je naglo izgubio zanimanje za Ramu kad je postalo očigledno jasno da će mu dati malo
mogućnosti da se razmahne. Poput mnogih, gorko se razočarao kad je saznao da je mali pokretni svet mrtav; sad neće biti prilike za senzacionalne knjige i televizijske emisije o ramanskim ritualima i obrascima ponašanja. Drugi mogu da iskopavaju kosture i
klasifikuju rukotvorine, no ta vrsta stvari nije privlačila Konrada Tejlora. Jedino otkriće koje bi ga možda navelo da se brže-bolje vrati bilo bi neko vrlo slobodno umetničko delo poput ozloglašenih fresaka iz Tere i Pompeje.
Telma Prajs je imala upravo suprotno stanovište. Ona je više volela da iskopine i ruševine ne budu zakrčene žiteljima koji bi mogli ometati nepristrasna naučna istraživanja. Dno Sredozemnog mora bilo je idealno - ili bar dok nisu počeli da se upliću urbanisti i umetnici za oblikovanje predela. A Rama bi bio savršen da nije razbešnjujuće činjenice da je udaljen sto miliona kilometara i da ona nikad neće moći da ga lično poseti.
"Kao što svi znate", počela je, "zapovednik Norton je obavio putovanje od gotovo trideset kilometara, ne naišavši ni na kakve teškoće. Istražio je čudan šanac koji je na vašim mapama obeležen kao Prava dolina. Njegova svrha je još potpuno nepoznata, ali je očito važan, jer se pruža celom dužinom Rame - izuzimajući prekid kod Cilindričnog mora - a na obimu sveta postoje još dve istovetne strukture na razmaku od sto dvadeset stepeni.
Grupa je potom skrenula levo - ili na istok, ukoliko usvojimo konvenciju Severnog pola - dok nisu stigli u Pariz. Kao što ćete videti na ovoj fotografiji, snimljenoj teleskopskom kamerom sa glavčine, to je skupina od nekoliko stotina zgrada između
kojih su široke ulice.
A ove fotografije je snimila grupa zapovednika Nortona kad je prispela na cilj. Ako je Pariz grad, to je onda sasvim neobičan grad. Obratite pažnju: nijedna zgrada nema prozore, pa čak ni vrata! Sve su to neukrašene, pravougaone strukture, sve imaju istu visinu: trideset pet metara. I čini se da su iznikle iz tla. Nema šavova ili spojeva. Pogledajte ovaj detaljni snimak osnove zida: on glatko pelazi u tlo.
.
Moje je uverenje da ovo mesto nije stambeno područje, već skladište ili depo zaliha. U podršku toj teoriji, razgledajte ovu fotografiju.
Ovi uski zarezi ili kolotečine, oko pet centimetara široki, pružaju se duž svih ulica, a po jedan vodi u svaku zgradu - pravo u zid. Postoji upadljiva sličnost sa tramvajskim šinama s početka dvadesetog veka. Kolotečine su očigledno deo nekog transportnog sistema.
Mi nikad nismo smatrali da je neophodno imati javni transport neposredno do svake kuće. To bi bilo ekonomski besmisleno; ljudi uvek mogu da prepešače nekoliko stotina metara. No, ukoliko su ove zgrade korišćene za uskladištavanje teških materijala, to bi bilo razumno."
"Mogu li da postavim jedno pitanje?" reče ambasador Zemlje.
"Naravno, ser Roberte."
"Zapovednik Norton nije uspeo da uđe ni u jednu zgradu?"
"Nije. Kad slušate njegov izveštaj, oseća se da je bio krajnje razočaran. U jednom
trenutku je zaključio da se u zgrade može ući samo ispod zemlje; onda je otkrio kolotečine tansportnog sistema i promenio je mišljenje."
"Da li je pokušao da provali unutra?"
"Nije bilo načina da to uradi - bez eksploziva ili teških alatki. A ne želi da to učini dok se svi drugi pristupi ne pokažu bezuspešnijim."
"Imam objašnjenje!" iznenda je uzviknuo Denis Solomons. "Začaurivanje!"
"Izvinite?"
"To je postupak koji je razrađen pre nekoliko stotina godina", nastavio je istoričar
nauke. "Drugi naziv je - stavljanje u naftalin. Kad nešto želite da sačuvate, vi to hermetički zatvorite u plastični omotač i onda upumpate neki inertan gas. Postupak je prvobitno korišćen za zaštitu vojne opreme između ratova; svojevremeno je primenjivan
na čitave brodove. Još se široko upotrebljava u muzejima kojima nedostaje skladišni prostor. Niko ne zna šta se nalazi u nekim od sto godina starih čaura u podrumu Smitsonijanskog instituta."
Strpljenje nije bilo jedna od Pererinih vrlina. Goreo je od želje da baci svoju bombu i više nije mogao da se uzdrži. "Molim vas, gospodine ambasadore! Sve ovo je
vrlo zanimljivo, ali smatram da je moje obaveštenje znatno prešnije."
"Ukoliko nema drugih pitanje - odlično. Reč ima doktor Perera."
Za razliku od Tejlora, eksobiologa, Rama nije razočarao. Istina, više ne očekuje da će naći život, ali, ranije ili kasnije, osećao je s izvesnošću, biće otkriveni neki ostaci stvorova koji su sagradili taj fantastični svet. Istraživanje jedva da je počelo, mada je vreme kojim se raspolaže, pre no što Nastojanje bude prisiljeno da pobegne iz svoje sadašnje orbite koja okrzava Sunce - strahovito kratko.
Međutim, sad, ukoliko su njegova izračunavanja tačna, trajanje čovekovog dodira sa Ramom biće još kraće no što je strepeo. Previđena je jedna pojedinost - jer je bila tako velika da je ranije niko nije uočio.
"Prema našim poslednjim informacijama", počeo je Perera, "jedna grupa je sada na putu ka Cilindričnom moru, dok zapovednik Norton sa drugom uspostavlja bazu za snabdevanje u podnožju stepeništa Alfa. Kad ova bude ustanovljena, on namerava da sve vreme dejstvuju najmanje dve istraživačke grupe. Nada se da će na taj način maksimalno efikasno iskoristiti ograničeno ljudstvo kojim raspolaže
To je dobar plan, ali možda neće biti vremena da se ostvari. Zapravo, ja bih savetovao da se odmah da uzbuna i obave pripreme za potpuno povlačenje u roku od dvanaest časova. Dozvolite da objasnim.
Začuđuje koliko je malo ljudi išta reklo o jednoj prilično očiglednoj anomaliji u vezi sa Ramom. On je sad dobrano zašao unutar orbite Venere, ali je njegova unutrašnjost još zaleđena. A temperatura objekta neposredno izloženog sunčevoj svetlosti na ovoj tački iznosi oko petsto stepeni.
Razlog je, naravno, u tome što Rama nije imao vremena da se zagreje. Morao se
ohladiti do temperature blizu apsolutne nule - minus dvesta sedamdeset stepeni - dok je bio u međuzvezdanom prostoru. Sada, dok se približava Suncu, spoljni omotač je već vreo gotovo kao rastopljeno olovo. Međutim, unutrašnjost će ostati hladna dok se toplota
ne probije kroz onaj kilometar kamena.
Postoji jedna vrsta bajagi fine poslastice čija je spoljna strana vrela, a u sredini se nalazi sladoled - ne sećam se kako se zove..."
"Pečena Aljaska. Na žalost, omiljena je na banketima Ujedinjenih planeta."
"Hvala, ser Roberte. To je trenutna situacija u Rami, ali ona neće potrajati. Tokom svih ovih nedelja sunčeva toplota se probijala i možemo očekivati da će kroz nekoliko
sati početi nagli porast temperature. To, međutim, nije problem. Do trenutka kad i onako moramo napustiti Ramu, ona neće preći ugodnu temperaturu."
"Pa, u čemu je onda teškoća?"
"Gospodine ambasadore, mogu da odgovorim jednom reči: uragani."
15. IVICA MORA
Sada se u unutrašnjosti Rame nalazi preko dvadeset muškaraca i žena - šestoro dole u ravnici, a ostali prenose opremu i namirnice kroz sitem vazdušnih komora i niz stepenice. Sam brod je gotovo napušten, na dužnosti je najnužnija posada. Pronela se šala
kako Nastojanjem zapravo upravljaju četiri šimpe, a da je Zlatko dobio čin vršioca dužnosti zapovednika.
Za ta prva istraživanja Norton je postavio izvestan broj osnovnih pravila; najvažnije je datiralo još iz najranijih dana čovekovog putovanja svemirom. Svaka grupa, beše odlučio, mora uključivati jednu osobu sa prethodnim iskustvom. Ali ne više od
jedne. Na taj način svi će imati priliku da uče što je brže moguće.
I tako je prva grupa što je krenula put Cilindričnog mora, mada je na čelu bila glavna lekarka Lora Ernst, imala kao svog veterana Borisa Rodriga, koji se upravo vratio iz Pariza. Treći član Pjeter Ruso ranije je bio u grupama za podršku na glavčini. On je stručnjak za instrumentaciju izviđanja svemira, ali će na ovom putovanju morati da se osloni na vlastite oči i mali prenosni teleskop.
Od podnožja stepeništa Alfa do ivice mora bilo je nešto manje od petnaest kilometara, što je pri niskoj teži Rame ravno rastojanju od osam kilometara na Zemlji. Lora Ernst, koja je morala da dokaže kako je dorasla vlastitim normama, nametnula je živ tempo. Na pola puta su se odmarali trideset minuta, a celo putovnje obavili su za tri sata, potpuno lišena uzbuđenja.
Bilo je i prilično jednolično: išlo se napred u snopu reflektora, kroz neodjekujuću tamu Rame. Svetlosni krug se, napredujući s njima, postepeno izdužio u dugu, usku elipsu; to deformisanje snopa svetlosti bilo je jedini vidljiv znak napredovanja. Da im
osmatrači, odozgo sa glavčine, nisu stalno davali provere razdaljine, ne bi mogli pogoditi jesu li prevalili jedan kilometar ili pet ili deset. Naprosto su tabanali dalje kroz noć staru milion godina, preko naizgled bešavne metalne površine.
Ali, napokon, daleko napred, na granicama sad sve slabijeg snopa svetlosti, pojavilo se nešto novo. U normalnom svetu to bi bio horizont; približavajući se, videše da se ravnica kojom su išli naglo prekida. Bližili su se ivici mora.
"Još samo sto metara", reče kontrola sa glavčine. "Biće bolje da usporite."
To jedva da je bilo potrebno, no već su tako postupili. Od nivoa ravnice do nivoa mora - ukoliko je to more, a ne još jedna tabla onog zagonetnog kristalnog materijala - spuštao se strm, uspravan pedesetmetarski pad. Mada je Norton svima predočio opasnost da ma šta na Rami primaju zdravo za gotovo, malo njih je sumnjalo da more nije odista od leda. Ali, šta je razlog da je litica na južnoj obali visoka pet stotina metara, umesto pedeset kao ovde?
Činilo se kao da se približavaju rubu sveta. Njihov oval svetlosti, naglo prekinut tamo napred, postajao je sve kraći. Ali daleko na zakrivljenom ekranu mora pojavile su se
njihove čudovišno izobličene senke, uveličavajući i karikirajući svaku kretnju. Te senke su im bile saputnice na svakoj stopi puta, dok su maršovali niz snop svetlosti, ali sad, kad su se prekidale na ivici litice, kao da više nisu bile deo njih samih. Mogle su biti stvorovi iz Cilindričnog mora što čekaju da se uhvate ukoštac sa svim uljezima koji kroče u njihovo područje.
Pošto sad stoje na rubu pedesetmetarske litice, prvi put mogu da ocene zakrivljenost Rame. Međutim, niko nije ranije video zaleđeno jezero zakrivljeno naviše u cilindričnu površinu; to je bilo nepobitno uznemiravajuće, a oko se trudilo, koliko god je
moglo, da nađe neko drugo tumačenje. Dr Ernst, koja je svojevremeno izučavala optičke varke, pola vremena se činilo da zapravo gleda horizontalno zakrivljen zaliv, a ne površinu koja se diže u nebo. Bio je potreban svestan napor volje da se prihvati
fantastična istina.
Jedino se na liniji pravo pred njima, paralelnoj sa osom Rame, očuvala
normalnost. Jedino je u tom pravcu postojalo slaganje vida i logike. Tu je, bar za
nekoliko narednih kilometara, Rama izgledao i bio ravan. A u daljini, s onu stranu
njihovih izobličenih senki i granice dometa snopa svetlosti, počivalo je ostrvo što
dominira Cilindričnim morem.
"Kontrola na glavčini", reče dr Ernst preko radija, "molim vas upravite snop na
Njujork."
Kad je oval svetlosti počeo da klizi ka moru, na njih odjednom pade noć Rame.
Sada svesni nevidljive litice pod svojim nogama, svi su ustuknuli nekoliko metara. A
zatim, kao nekim magičnim preobražajem pozornice, na vidiku se ukazaše kule Njujorka.
Sličnost sa nekadašnjim Menhetnom bila je samo površinska; ovaj međ zvezdama
nastali odjek prošlosti Zemlje posedovao je svoj jedinstven identitet. Što je više zurila u
njega, bila je sve sigurnija da to uopšte nije grad.
Pravi Njujork, poput svih čovekovih staništa, nikad nije dovršen; još manje je bio
unapred planiran. Ovo mesto je, međutim, imalo sveobuhvatnu simetriju i plan, mada
toliko složen da je izmicao umu. Njega je zamislila i planirala neka inteligencija što
svime upravlja, a onda je ostvareno, poput mašine konstruisane za neku određenu svrhu.
Nakon toga nije ostajala mogućnost promene
Snop reflektora je polako prelazio po tim udaljenim kulama i kupolama,
povezanim sferama i izukrštanim cevima. Kad bi neka ravna površina vratila svetlost ka
njima, pojavio bi se blistav odblesak. Kad se to prvi put dogodilo, sve ih je iznenadilo.
Utisak je bio kao da im neko, tamo na tom čudnom ostrvu, daje signal!
Međutim, u svemu što su ovde mogli videti nije bilo ničeg što se već, sa mnogo
više pojedinosti, nije pokazalo na fotografijama snimljenim sa glavčine. Posle nekoliko
minuta zatražili su da se svetlost vrati na njih, pa krenuše na istok, rubom litice. Došli su
do verovatne teorije da se negde mora nalaziti stepenište ili rampa što vodi dole, do mora.
A jedan član ekipe, strastan moreplovac, izneo je zanimljivu pretpostavku.
"Gde postoji more", predskazala je narednik Rabi Barns, "mora biti pristaništa i
luka - i brodova. Čovek može saznati sve o izvesnoj kulturi proučavajući način na koji
gradi brodove." Njene kolege su mislile da je to prilično ograničeno gledište, ali je bar
podsticajno.
Dr Ernst je već htela da odustane od traganja i spremala se za spuštanje niz uže,
kad je Rodrigo ugledao uzano stepenište. Moglo je lako proći neprimećeno u senovitoj
tami ispod ruba litice, jer nije postojala ograda ili ikakav beleg njegovog postojanja. A
činilo se da nikuda ne vodi; spuštalo se pod oštrim uglom niz pedesetmetarski vertikalni
zid i gubilo se ispod površine mora.
Pri svetlosti svojih šlemnih svetiljki pregledali su stepenište i nisu mogli otkriti
nikakvu opasnost, a dr Ernst je od zapovednika Nortona dobila dozvolu za silazak. Minut
kasnije, oprezno je isprobavala površinu mora.
Njeno stopalo je gotovo bez trenja klizilo tamo-amo. Materijal je po svemu
delovao kao led. To je bio led.
Kad je lupila čekićem, od tačke udara zrakasto se razišla poznata šara pukotina i
dr Ernst je bez ikakvih teškoća mogla da skupi koliko god komadića želi. Neki su se već
bili istopili kad je posudu sa uzorkom podigla prema svetlu. Tečnost je izgledala kao
mutnjikava voda i ona je oprezno pomirisa.
"Da li je to bezopasno?" doviknuo je odozgo Rodrigo, s prizvukom zabrinutosti.
"Veruj mi, Borise", odgovorila je, "ako ovde ima ikakvih patogenih organizama
koji su se provukli kroz moje detektore, onda su naše polise osiguranja istekle pre nedelju
dana."
Međutim, Rodrigo je bio u pravu u jednom pogledu. I pored svih izvršenih proba,
postojala je mala opasnost da je ova materija otrovna ili da u sebi nosi neku nepoznatu
bolest. U normalnim okolnostima, dr Ernst ne bi preuzela čak ni taj sićušni rizik. Sada je,
međutim, vreme kratko, a ulog na kocki ogroman. Ukoliko se pokaže nužnim da se
Nastojanje stavi u karantin, to bi bila mala cena za njegov tovar znanja.
"Ovo je voda, ali ne bih volela da je pijem - smrdi kao ukvarena kultura algi.
Jedva čekam da je odnesem u laboratoriju."
Može li se bezbedno ići po ledu?"
"Da. Čvrst je kao kamen."
"Znači: možemo preći do Njujorka?"
"Misliš, Pjeter? Jesi li ikad pokušao da po ledu pešačiš četiri kilometra?"
"Oh - shvatam šta hoćeš da kažeš. Zamisli šta bi rekao magacioner kad bismo
zatražili par klizaljki! Što ne znači da bi mnogi od nas umeli da ih upotrebe, čak i da ih
ima na brodu."
"A postoji još jedan problem", umešao se Rodrigo. "Shvatate li da je temperatura
već iznad tačke smrzavanja? Ovaj led će se uskoro otopiti. Koliko je kosmonauta u stanju
da prepliva četiri kilometra? Ja sigurno nisam."
Dr Ernst im se pridružila na rubu litice i pobedonosno podigla bočicu sa uzorkom.
"Bila je to duga šetnja da bi se došlo do nekoliko kubnih centimetara prljave vode,
ali iz njih možemo saznati o Rami više no na osnovu ma čega što smo dosad našli.
Krenimo kući!"
Okrenuli su se ka udaljenim svetlima na glavčini, krećući se mekim, dugim
koracima koji su se pokazali kao najugodniji način hoda pod uslovima ove umanjene
teže. Često su se osvrtali, privučeni skrivenom zagonetkom tog ostrva, tamo u sredini
zaleđenog mora.
A samo jednom dr Ernst se učinilo da je na obrazu osetila slabašan nagoveštaj
povetarca.
Nije se ponovio i ona je to ubrzo zaboravila.
16. KEALAKEKUA
"Kao što vam je savršeno poznato, doktore Perera", reče ambasador Boze tonom
strpljive rezignacije, "malo nas je koji delimo vaše poznavanje matematičke
meteorologije. I zato vas molim da se sažalite nad našim neznanjem."
"Sa zadovoljstvom", odgovori eksobiolog, nimalo zbunjen. "Najbolje ću vam
objasniti ako vam kažem šta će se desiti u Rami. Veoma skoro.
Temperatura sad tek što nije skočila, kako puls Sunčeve toplote prodire ka
unutrašnjosti. Prema poslednjim podacima koje sam primio, temperatura je već iznad
tačke smrzavanja. Cilindrično more će uskoro početi da se kravi, a za razliku od vodenih
masa na Zemlji, otapaće se od dna naviše. To može dovesti do nekih čudnih posledica, no
mene mnogo više zabrinjava atmosfera.
Zagrevajući se, vazduh u Rami će se širiti - i pokušaće da se podigne ka središnjoj
osi. I tu je problem. Na visini tla, mada prividno nepokretan, vazduh, u stvari, sudeluje u
obrtanju Rame - brzinom od preko osam stotina kilometara na sat. Dižući se prema osi,
pokušaće da zadrži tu brzinu. A, naravno, neće moći. Rezultat će biti žestoki vetrovi i
turbulencije, brzine do trista kilometara na sat.
Uzgred rečeno, vrlo slična stvar se događa na Zemlji. Zagrejani vazduh na
polutaru - koji učestvuje u okretanju Zemlje brzinom od hiljadu šesto kilometara na sat -
nailazi na istu teškoću kad se diže i plovi na sever i jug."
"Ah, da. Pasatni vetrovi! Sećam se toga sa časova zemljopisa."
"Tačno, ser Roberte. Rama će imati pasatne vetrove, ali neuporedivo jače.
Verujem da će potrajati svega nekoliko sati, a onda će se vaspostaviti neka vrsta
ravnoteže. U međuvremenu bih savetovao zapovedniku Nortonu da se evakuiše - što brže
može. Evo poruke koju predlažem da pošaljemo."
Uz malo mašte, reče sebi zapovednik Norton, mogao bi da zamisli kako je ovo
improvizovan noćni logor u podnožju planine u nekom udaljenom kraju Azije ili
Amerike. Nered ležaja, stolica i stolova na sklapanje, prenosnog generatora, opreme za osvetljenje, elektrosan nužnika i različitih naučnih uređaja ne bi odudarao na Zemlji -
pogotovo što muškarci i žene ovde rade bez sistema za održavanje života.
Postavljanje logora Alfa bilo je naporan posao, jer je sve moralo da se na rukama
prenese kroz lanac vazdušnih komora, da se sa glavčine sankama spusti niz padinu i onda
prikupi i raspakuje. Neki put, kad bi padobrani za kočenje otkazali, pošiljka je završavala
u ravnici, dobar kilometar od cilja. Uprkos tome, nekoliko članova posade tražilo je
dozovlu da se provozaju; Norton je to odlučno zabranio. Međutim, za slučaj opasnosti bio
bi možda spreman da preispita tu zabranu.
Gotovo sva ova oprema ostaće ovde, jer je posao prenošenja natrag nezamisliv -
zapravo, nemoguć. Bilo je časova kad je Norton osećao iracionalan stid što ostavlja toliko
ljudskog đubreta u ovom čudno besprekorno čistom mestu. Kad budu konačno pošli, beše
spreman da žrtvuje deo dragocenog vremena kako bi sve ostalo u redu. Ma koliko
izgledalo neverovatno, možda će kroz milione godina, kad bude jurio kroz neki drugi
zvezdani sistem, Rama opet imati posetioce. Norton bi voleo da na njih ostavi lep utisak
o Zemlji.
U međuvremenu, pred njim stoji znatno prešniji problem. Tokom poslednja
dvadeset četiri časa primio je gotovo istovetne poruke sa Marsa i Zemlje. To je izgledalo
kao čudna podudarnost; možda su se jedno drugom požalili, kao što su žene, koje
bezbedno žive na raličitim planetama, sklone da čine kad su dovoljno izazvane. Prilično
zajedljivo su ga podsećale da još uvek ima porodične odgovornosti, iako se sada moglo
smatrati da je veliki heroj.
Zapovednik je uzeo stolicu na sklapanje i izašao iz kruga svetlosti u tamu što
okružuje logor. Jedino je tako mogao da bude sam, a po strani od tarapane mogao je i
bolje da misli. Namerno okrenuvši leđa organizovanoj zbrci iza sebe, poče da govori u
magnetofon koji mu je visio oko vrata.
"Original u ličnu arhivu; kopije uputiti na Mars i Zemlju. Zdravo, mila. Da, znam
da sam bio neuredan u prepisci, ali nedelju dana nisam bio na brodu. Izuzimajući
najneophodniju posadu, sada svi logorujemo unutar Rame, u podnožju stepeništa koje
smo nazvali Alfa.
Uputio sam tri grupe da istražuju ravnicu, ali smo razočaravajuće sporo
napredovali, jer se sve mora obavljati pešice. Kad bismo samo imali neko prevozno
sredstvo. Vrlo rado bih se zadovoljio sa nekoliko električnih bicikala; bili bi savršeni za
ovaj posao.
Ti si upoznala mog sanitetskog oficira, brodsku lekarku Ernst..." Nesigurno je
zastao. Lora se upoznala sa jednom njegovom ženom, ali kojom? Bolje da to izostavi.
Izbrisavši tu rečenicu, poče iznova.
"Moj saniteski oficir, brodska lekarka Ernst, predvodila je prvu grupu koja je
stigla do Cilindričnog mora, petnaest kilometara odavde. Ustanovila je da je more
zaleđena voda, kao što smo očekivali - ali ne bi poželela da piješ tu vodu. Doktor Ernst
veli da je to razblažen organski rastvor koji sadrži tragove gotovo svih ugljenikovih
jedinjenja koja ti mogu pasti na um, a takođe fosfata, nitrate i desetine metalnih soli.
Nema ni najmanjeg traga života - čak ni mrtvih mikroorganizama. Te tako i dalje ništa ne
znamo o biohemiji Ramanaca - mada se, verovatno, nije mnogo razlikovala od naše."
Nešto mu je lako okrznulo kosu. Bio je odveć zauzet da se podšiša, no moraće
nešto učiniti s kosom pre no što sledeći put stavi vasionski šlem .
"Videla si televizijske snimke Pariza i drugih gradova koje smo istraživali na ovoj
obali mora - Londona, Rima i Moskve. Nemoguće je verovati da su izgrađeni da u njima
nešto živi. Pariz izgleda kao džinovsko skladište. London je skup valjaka povezanih
cevima koje su spojene s onim što su, očito, pumpne stanice. Sve je zatvoreno i nema
načina da se bez upotrebe eksploziva ili lasera otkrije šta je unutra. A njih nećemo
isprobati sve dok ostaju druge mogućnosti.
Što se tiče Rima i Moskve..."
"Izvinite, kapetane. Prioritetna poruka sa Zemlje."
Šta je sad? reče Norton u sebi. Zar čovek ne može da odvoji nekoliko minuta da
porazgovara sa svojim porodicama?
Uzeo je poruku od narednika i preleteo je pogledom, tek da se uveri da nije hitna.
Onda je pročita još jednom, sporije.
Koji je đavo taj Odbor za Ramu? I zašto nikad nije čuo za njega? Znao je da su
svi mogući savezi, društva i profesionalne grupe - neki ozbiljni, neki potpuno ćaknuti -
pokušavali da stupe u vezu s njim. Kontrola misije je dobro obavljala zaštitu i ne bi
prosledila ovu poruku da je nije smatrala važnom.
"Vetrovi brzine dvesta kilometara... verovatno iznenadna pojava..." E, ovo je
hrana za razmišljanje. No beše teško odveć ozbiljno shvatiti tu poruku u ovoj potpuno
mirnoj noći, a bilo bi smešno da strugnu poput preplašenih miševa baš kad započinju
stvarno istraživanje.
Norton podiže ruku da skloni kosu koja mu je nekako opet pala na oči. Onda se
sledio, ne dovršivši kretnju.
Tokom poslednjeg sata nekoliko puta je osetio nagoveštaj vetra. Bio je tako slab
da ga je potpuno prenebregnuo; na kraju krajeva, on je zapovednik svemirskog broda, a
ne jedrenjaka. Dosad ga kretanje vazduha nije ni najamnje profesionalno zanimalo. Šta bi
odavno mrtvi kapetan onog ranijeg Nastojanja učinio u ovakvoj situaciji?
Poslednjih nekoliko godina Norton je u svakom kritičnom trenutku sebi
postavljao to pitanje. Bila je to njegova tajna koju nikom nije otkrio. A, kao što biva sa
većinom važnih stvari u životu, do toga je došlo sasvim slučajno.
Bio je kapetan Nastojanja već nekoliko meseci pre no što je shvatio da je brod
dobio ime po jednoj od najslavnijih lađa u istoriji. Istina, tokom poslednjih četiri stotine
godina bilo je desetak morskih Nastojanja i dva svemirska, no predak svih njih bejaše
vitbijevska ugljarica od trista sedamdeset tona kojom je kapetan Džems Kuk, iz
Kraljevske mornarice, oplovio svet između 1768. i 1771. godine.
Sa mlakim zanimanjem koje se brzo pretvorilo u halapljivu radoznalost, gotovo
opsesiju, Norton je počeo da čita sve što je mogao da pronađe o Kuku. Sada je verovatno
vodeći svetski poznavalac najvećeg istraživača svih vremena i zna napamet čitave
odeljke Dnevnika.
Ipak izgleda neverovatno da je jedan čovek mogao toliko da postigne sa onako
primitivnom opremom. Međutim, Kuk nije bio samo vrhunski moreplovac, već i naučnik
i - u doba brutalne discipline - human čovek. Prema svojoj posadi se ophodio sa
dobrotom koja je bila neuobičajena, a bilo je sasvim nečuveno da se na u svemu isti način
ponašao i prema često neprijateljski nastrojenim divljacima u novim zemljama koje je
otkrio.
Nortonov privatni san, za koji je znao da se nikad neće ostvariti, beše da ponovi
bar jedno od Kukovih putovanja oko sveta. Učinio je ograničen, ali spektakularan početak, koji bi kapetana sigurno zapanjino, kad je jednom prilikom preleteo polarnom
orbitom neposredno iznad Velikog koralnog grebena. Bilo je to rano ujutru, vedrog dana,
a sa visine od četiri stotine kilometara imao je predivan pogled na taj smrtonosni koralni
zid, obeležen linijom bele pene, duž obale Kraljičine zemlje.
Trebalo mu je nepunih pet minuta da proputuje dve hiljade kilometara grebena.
Jednim pogledom mogao je da obuhvati sedmice opasnog putovanja onog prvog
Nastojanja. A kroz teleskop je nazreo Kuktaun i ušće gde je brod bio izvučen na obalu
radi opravki, nakon gotovo kobnog susreta sa grebenom.
Godinu dana kasnije poseta Havajskoj stanici za praćenje u dubokom kosmosu
pružila mu je još nezaboravniji doživljaj. Krenuo je hidrokrilcem do zaliva Kealakekua i
dok je brzo promicao mimo surih vulkanskih litica, doživeo je tako duboko osećanje da
se iznenadio i čak uznemirio. Vodič je proveo njegovu grupu naučnika, inženjera i
astronauta mimo blistavog metalnog stuba, što je zamenio raniji spomenik, koji je uništio
veliki cunami iz 1968. Prešli su još nekoliko metara po crnoj, kliskoj lavi, do male ploče
na ivici vode. Talasići su se razbijali nad njom, ali ih je Norton jedva primetio dok se
saginjao da pročita natpis.
NEDALEKO OD OVOG MESTA 14. FEBRUARA 1779. UBIJEN JE
KAPETAN DŽEMS KUK PRVOBITNU PLOČU POSVETILA 28. AVGUSTA 1928.
KOMISIJA ZA PROSLAVU KUKOVE STOPEDESETOGODIŠNJICE A ZAMENILA
KOMISIJA ZA PROSLAVU TRISTAGODIŠNJICE 14. FEBRUARA 2079.
Bilo je to pre mnogo godina i sto miliona kilometara odavde. Ali, u ovakvim
trenucima, Kukovo ohrabrujuće prisustvo izgledalo je vrlo brlisko. U tajnim dubinama
svog duha, Norton bi zapitao: "Dakle, kapetane, šta vi savetujete?" Bila je to mala igra
koju je igrao u prilikama kad nije bilo dovoljno činjenica za donošenje zdravog suda, pa
se čovek morao osloniti na intuiciju. To je bio sačinilac Kukovog genija; on je uvek
dobro odabirao - sve do kraja, u zalivu Kealakekua.
Narednik je strpljivo čekao, dok je njegov zapovednik nemo zurio u noć Rame.
Više nije bila nenarušena, jer su se na dva mesta, udaljena oko četiri kilometra, mogle
jasno videti slabašne mrljice svetla istraživačkih grupa.
U slučaju opasnosti, mogu da ih povučem u roku od jednog sata, reče sebi Norton.
A to će sigurno biti sasvim dovoljno.
Okrenuo se naredniku. "Zapiši poruku. Odboru za Ramu, brigom
PLANETKOMA. Zahvaljujem na savetu i preduzeću mere predostrožnosti. Molim
razjasnite znčenje izraza 'iznenadna pojava'. S poštovanjem, Norton, zapovednik
Nastojanja."
Sačekao je da narednik nestane put blistavih svetlosti logora, a onda je ponovo
uključio magnetofon. Ali tok misli se prekinuo i nije mogao da se vrati u ranije
raspoloženje. Pismo će morati da sačeka drugu priliku.
Nije se često događalo da mu kapetan Kuk pritekne u pomoć kad zanemaruje
svoju dužnost. Ali se odjednom priseti koliko je retko i na kratko jadna Elizabet Kuk
viđala svog muža tokom šesnaest godina bračnog života. Ipak, rodila mu je šestoro dece -
i sve ih nadživela. Njegove žene, koje nikad nisu udaljene više od deset minuta putovanja
brzinom svetlosti, nemaju na šta da se žale.
