Stefan Hertmans, Obraćenica (IX. Cambridge, X. Blago Monieuxa )

 

9.

    Čekalo me još jedno putovanje, na koje Hamutal nikada nije otišla i o kojem ona, večna izbeglica, nije mogla ni sanjati: u potrazi za pismom preporuke koje je rabin Obadija napisao za nju u Monieuxu morao sam otići u Cambridge, da vidim zbirku rukopisa koju je Solomon Schechter doneo iz Kaira, kako bih onde vlastitim očima video predmet koji je nosila na svom telu i, nadam se, dodirnuo ga.

     Na dan kada stižem u univerzitetski gradić  gradić vlada tropska vrućina. Unutrašnja dvorišta ugodnih starih kolegija ispunjena su prodornim cvetnim mirisom. Studenti sede u prozorskim nišama zadubljeni u Maynarda Keynesa, Tomu Akvinskog, Miltona ili Wittgensteina. Uz jezerca sede prerafaelitske lepotice podvlačeći fluorescentnim flomasterom tekst u udžbeniku antropologije. Uz reku su turistički vodiči sa svojim punts - čamcima koje štapom odguraju po plitkoj vodi Cama - čime se usrdno trude oponašati Veneciju. Ovo je život starih elita, pomalo otuđen od stvarnosti i šarmantan, središte starih, kultivisanih krugova koji se tvrdoglavo nastoje praviti da pola sveta ne gori. Devojke, Hamutaline dobi kad je bežala iz Rouena, imaju elegantne bele slušalice među plavom kosom. Slušaju ambijentalnu muziku  Hildegarde iz Bingena, skinutu s bezimenih torrenta.

    Hodam kroz aleje koje mirišu po košenoj travi, stižem do starog tornja univerzitetske biblioteke, penjem se širokim stepenicama, na pultu uzimam svoju Library Card, prolazim kroz elektronska vrata s odgodom otvaranja, penjem se širokim stepenicama na prvi sprat, hodam kroz veličanstvene čitaonice; penjem se uskim stepenicama prema višim spratovima u tornju, na trećem prolazim kroz North Wing mimo beskrajnih polica s knjigama, sasvim na kraju vidim skromna vrata; otvorim ih, prođem još jednim malim hodnikom, napokon stižem u Manuscript Room koju čuvaju i nadgledaju ljudi čija ljubaznost podseća na bića koja nas čekaju na ulazu u nebesa. Skeniraju mi iskaznicu, ostavljam sve što je prema letku koji sam dobio nedozvoljeno poneti sa sobom, kao što su hemijske olovke, nalivpera, registratori, torbe, šeširi, šalovi i rukavice,  džepni noževi i noževi za papir.

     Oslobođen svakodnevnih predmeta, nakon skeniranja iskaznice, ulazim u čitaonicu nakon što su se ispred mene uz tihi klik otvorila mala staklena vrata. Na kraju pulta čekaju me kolica s dve velike crne kutije iz zbirke Cairo Genizah, imaju brojeve 12 i 16. Velike su otprilike metar i široke pola metra, debele deset centimetara. Običnom olovkom potpisujem potvrdu, sedam za dodeljeni sto, otvaram mali putni kompjuter, vadim lupu iz stare futrole. Prvo otvaram kutiju 12, pregledavam dokument T-S 12.532. To je komad pergamenta u boji koji više podseća na neku stariu kartu ili na primitivni isečak nekog izmišljenog kontinenta. Zapanjujuće je da su ti prastari fragmenti stigli do našeg hektičnog vremena, i da su toliko toga pokrenuli svojim otkrićem.

    Godine 1964., dve godine pre otkrića Normana Golba vezanih uz Monieux, učenjak Eliyahu Ashtor spomenuo je taj dokument. U njemu se izveštava o neizvršenom smaknuću prozelitkinje u okolini Nájere, koja je izgubila muža u pogromu. Tek tri decenije kasnije, 1999. Edna Engel iz Tel Aviva izjavljuje da verojatno postoji veza između tog manuskripta i drugog, pod oznakom T-S 16.100, o prozelitkinji iz Monieuxa. Smatra da je autor oba dokumenta isti. Isti rukopis, iste lingvističke posebnosti koje upućuju na sefardski hebrejski, isti materijal. Edna Engel u svom članku, koji je prvo objavljen u časopisu na hebrejskom Sefunot, okvirno navodi sadržaj dokumenta. S obzirom na to da se autor naziva imenom u prvom dokumentu, pretpostavka je da je opet reč o Jošui Obadiji iz MNYW-a. Ako je to tačno, možemo zaključiti da je reč o ženi iz MNYW-a. Život obraćenice nenadano je dobio nastavak. No, budući da je žena u Nájeri na severu Španije umalo završila na lomači, Edna Engel zaključuje da mesto gde je pobegla nakon što je otkupljena nije Monieux nego Muno, srednjovekovno, u međuvremenu nestalo selo u blizini Burgosa. Hebrejski, u kojem se samoglasnici ne zapisuju, lingvistički dopušta tu mogućnost. Njeno mišljenje preuzeo je Joseph Yahalom koji je citira u svom članku o starošpanskim dokumentima i bez okolišanja zaključuje da je reč o Munou.

    Ali šta tačno piše u T-C 12.532? Želeo sam doći do doslovnog prevoda. Stoga sam univerzitet u Cambridgeu zamolio da mi izradi digitalnu kopiju manuskripta, kao što sam to pre učinio s T-S 16.100. Potom sam kopiju poslao sinu Normana Golba, dr. Raphaelu Golbu, koji ju je dao ocu na čitanje. Naučnik iz Chicaga bio je začuđen; filolozi koji su tako samouvereno proturečili njegovoj teoriji iz 1969. nikada ga nisu kontaktirali. Golba, koji je bio u visokoj starosti, iznova je zaintrigirala priča s početka njegove blistave karijere. Dao je izraditi doslovan prevod, reč po reč, tog jako oštećenog dokumenta. Bio sam iznenađen kad sam ga pročitao: T-S 12.532 daje malo informacija što se tiče okolnosti ili mesta. No jasno je da je žena u Nájeri završila na lomači te da je neočekivano u zadnji tren otkupljena.

     Pravo, pomalo čudno ime velikodušnog spasitelja pojavljuje se u dokumentu: Yom Tov Narboni. Neki detalji raspiruju maštu: žena je oko ponoći oslobođena nakon što je osuđena. Na kraju su zabeležena imena: David bar [...], Samuel bar Jacob; Isuta. Dva imena podudaraju se s imenima Hamutaline dece, dva druga gotovo s imenima njenih supružnika. Svaki put s objašnjenjem: preminuli. Govori li T-S 12.532 da su Hamutalina deca umrla? Zašto se onda pojavila u severnoj Španiji? Je li Obadija zaista napisao i to pismo? Je li zaista reč o Hamutal? Proučavam čudna slova, svaki put frustriran mestima na kojima se tekst prekida. Moja pitanja ostaju neodgovorena.

* * *

      Vraćam kutiju 12 na pult, predaju mi kutiju 16. Otvorim je i vidim svetlucanje još debljeg snopa dokumenata pohranjenih u plastične folije. Mapa počinje brojem jedan: preko metalnog prstena moram pažljivo prebaciti sve velike listove dok ne dođem do poslednjeg, stotog dokumenta: T-S 16.100. To je jedan od najbolje očuvanih manuskripata, uz to izuzetno lep. Ovako pohranjen u foliju teško je zaključiti radi li se o pergamentu, kao što tvrdi Norman Golb, ili o ručno rađenom papiru. Slova imaju boju vina, dokument je bledožut do sivobel, na nekim mestima tamnije nijanse. Tražim najmanji otvor u zatvorenoj foliji, uguram vrh prsta, na trenutak dodirnem rub dokumenta koji je Hamutal nosila na svom telu. U dvorani je tako tiho da čujem svoje disanje.

      Lupom pretražujem površinu, svaki i najmanji nabor - prvenstveno slaba mesta u tkanju u kojima se nalaze tragovi događaja kojima se više ne može ući u trag. Iskrzani dokument ima četiri rupe različitih veličina; tri su očito nastale od vlage, iznošenosti, slabljenjem materijala. No iznad njih, kod devetog reda, nalazi se nemilosrdno velika rupa kod koje je tkanje baš čvrsto i ne pokazuje iskrzanost, kao da je deo istrgnut. Sad jasnije vidim da se s gornje strane te velike rupe mogu pročitati hebrejska slova: mem, nun, yod, vav: מניו MNYW. Kada i kako je ta rupa nastala ovde? Je li neko namerno nešto istrgnuo? Je li Hamutal zapela za nešto držeći dokument u rukama? Je li se u njenoj torbi oštetila u dodiru s Davidovim tefilinom? Je li poderotina nastala u dubini genize, u tih devet vekova  mraka? Kada je Jacob Shaphir posetio sinagogu 1864. i zatražio ulazak u genizu, čuvar ga je uveravao da se u mračnoj prostoriji mogu naći samo zmije i demoni. Vlaga koja je nagrizla materijal može biti od znoja, krvi, morske vode ili plesni. Tek se onda setim pažljivo okrenuti dokument u njegovoj košuljici. Iznenađeno primetim na poleđini dva velika nabora: dokument nije bio zarolan, kao što sam uvek pretpostavljao, nego je po dužini presavijen u tri dela. Nabori su oštri, nastali su odavno. Dakle, Hamutal ga je mogla držati skrivenog među odećom. Čudno je što se nabori s prednje strane dokumenta ne vide. Mrlja od vlage i sa stražnje strane je smeđkasta. Ovo je pismo bilo natopljeno koječime, ne samo vodom iz Nila. Opet dugoproučavam dokument. Velika rupa nalazila se pri  tom, ako je pismo bilo presavijeno u tri dela, s unutrašnje strane. Neshvatljivo. Šta se dogodilo? T-S 16.100 ostaće zauvek zagonetka. Opet fotografišem ovu fotosenzibilnu kožu punu slova. Pravim beleške. Netremice ga nastavljam posmatrati. Tako malo toga znam.

                                                                     rupa : rekonstrukcija - " od nas zajednica...

                                                                              

The letter of The Convert : T-S 16.100

* * *

     Norman Golb bio je toliko zaokupljen tim pitanjem da je dvaput posetio Monieux, u decembru 1966. i 1967. Njegove članke pratile su fotografije koje je sam snimio. Nakon njegovog slavnog eseja iz 1969. objavio je 1978. članak u francusko-židovskom časopisu L’Arche u kojem još jednom sažeto i uverljivo brani tezu o Monieuxu. U istom je časopisu 1979. objavio malo čitateljsko pismo, u kojem iznosi postojanje takozvanog cimetière aux Juifs de Monieux, židovskog groblja u Monieuxu, pojam iz tamošnje narodne predaje. Posedujem kopiju stare fotografije na kojoj porodica Golb sedi na klupi ispred kuće u kojoj sam napisao ovu knjigu.

     Golb je 2016. objavio novi članak na web-stranici The Oriental Institutea univerziteta u Chicagu pod naslovom „Monieux ili Muno?“ temeljen na informacijama koje sam mu dao na temelju članaka Yahaloma i Engel i vlastitih istraživanja. On također dolazi do zaključka da se ništa ne može reći sa stopostotnom sigurnošću, niti o interpretaciji MNYW, niti o odnosu oba manuskripta. No izričito kaže da mu opcija Muno nije topografski uverljiva, te ostaje zagovarati tezu o Monieuxu. Kako bilo, dokument T-S 16.100 poznat je kao priča o Obraćenici iz Monieuxa. Simon Schama u svojoj velikoj Istoriji Židova naziva je „Obraćenica iz Monieuxa“ te joj posvećuje kratak paragraf. Čak i Jewish Virtual Library, bazirana na Encyclopaedia Judaici, govori o „manuskriptu iz Cambridgea, očito poreklom iz Monieuxa u Provansi.“

* * *

Ovde završava moja potraga. Teško mi je otići iz tihe čitaonice. Posle opet hodam ulicama tog mirnog, starinskog grada. U muzeju Fitzwilliam prikazuje se izložba o egipatskim pogrebnim ritualima. Rastreseno šetam zamračenim dvoranama sa sarkofazima i kanopama, razmišljajući o Kairu i večerima na obali Nila. Kao da se zatvara krug. Kad sam izišao, s neba punog svetla i topline, počelo je gotovo neprimetno kišiti.

X. 

1. 

      U provansalskim novinama Le Meridional od Dušnog dana 1968. dvojica novinara posvetila su se onome što su nazvali tajnom visoravni. Krenuli su u potragu za poslednjim svedocima koji su još nešto mogli reći o slavnom blagu iz Monieuxa, koje se nalazi skriveno u nekoj tajnoj šupljini u stenama. Jezikom turističkih prospekata dočaravaju atmosferu te predalpske prirode : ovde se ne pleše farandole, ovde cvrčci ćute, ovo je zemlja équilibre et austérité - ravnoteže i surovosti. Ovde kao da niste u Provansi s razglednica, nego u starinskom i bezimenom pejsažu koji se pojavljuje posvuda u planinama oko Sredozemnog mora. Ovde uz ceste ne stoje platane, nego divlji kestenovi i stare lipe. Po nekim livadama hodaju male alpske krave, zvona na ovcama zvoncaju po cele dane. Pastir drema uz rub livade. Ovde se malo toga promenilo otkako je ljudskog pamćenja. Kao da ste u nekoj Vergilijevoj eklogi.

     Dvojica novinara pristupaju oporim seljanima uz radosnu i glumljenu naivnost što im se na kraju isplatilo. Još tada prastara gospođa Calamel pripoveda da je njen deda govorio o skrivenom blagu, pekar se seća gotovo stogodišnje gospođe Jussiand koja je o tome više znala, ali je umrla ne odavši svoju tajnu. Fernand Bres, čovek s rašljama koga su novinari poveli sa sobom, toga dana nekoliko puta iznova šeta strmim i opasnim putem između tornja gore na steni i sela ispod nje, spotičući se o stenje i kamenje. Iznenada, ispred ruševnog dela starih seoskih zidina, njegove rašlje počnu se opasno tresti i njihati. Zlato, ovde negde mora biti zlato! Rašlje su toliko podivljale da su iz ruku gospodina Bresa skočile na stazu između divljih palmi. Samo nekoliko metara, pomisli, ovde treba kopati. Okupljeni seljani saosećajno odmahuju glavom: glupost, nemoguće da je to ovde, zar se nije uvek pričalo da se blago nalazi na ulazu u urušenu spilju negde visoko u stenama?

     Kako, zar to nije bila samo legenda?

      Novinari odlaze u zgradu opštine i posavetuju se sa starim načelnikom. Postoje li tu arhivi? Ne, ovde se više ništa ne može pronaći, čak ni u vezi tačne godine u kojoj je podignut stari srednjovekovni toranj, velebna građevina, trideset metara visoka i u stanju ozbiljnog propadanja. Osim toga, u osamnaestom ili devetnaestom veku, zaboravili su tačno kad, izbio je ogroman požar koji je progutao celokupan arhiv. Ono što je ostalo nalazi se možda u Carpentrasu, ko će ga znati. Želite li čašu vina?

     Blago očajni novinari obrate se dvojici seljana koji su ih ćutke posmatrali.

     Veruju li oni u to?

        „Da, naravno“, reče gospodin Ughetto lukavo, „dok mi se ne dokaže suprotno.“

         I da, postoje priče o pokušajima pronalaska blaga, o kopanjima, o potragama i razmiricama, o pričama ispričanim u poverenju, o uputama da se ide ovamo ili onamo, mimo zaliva, ili u ovaj ili onaj klanac, treća rupa desno ili levo, nisu više sasvim sigurni, jednom prilikom onde je pronađeno staro oružje, stari rimski kamen, neolitičke sekirice, ovde se može naći svakojake starudije. Postoji bunar kod imanja Augier, nema bistrije vode od te, ko zna može li se onde nešto pronaći, i da, ovi stari ljudi koji su svoje janjeće odreske upravo uvaljali u vruć pepeo, ne veruju ni reč. Jedino blago ovde, to je samo ovo božansko mesto, smeju se pa isprate nametljive novinare do vrata da im odresci ne bi zagoreli. Neko drugi pak tvrdi da postoji podzemni prolaz od tornja onde gore do tornja u Durefortu na drugom kraju doline, ruina na otprilike pet kilometara udaljenosti; ako se pronađe taj ulaz, verovatno će se pronaći i blago.

    Neko reče mrzovoljno: „Pa pre hiljadu godina nisu mogli iskopati tunel dužine pet kilometara, zar ne vidiš da svoj pijuk jedva zabijemo u ovo tvrdo kameno tlo?“

     Toliko se toga priča.

    Na kraju su intervjuisali jednog Belgijanca, policijskog načelnika iz Antwerpena koji onde tokom leta stanuje u staroj kući, kući čija fasada ima napuklinu od vrha do dna; ime mu je Albert Schilders, izgleda flambojantno i simpatično, a prema rečima zapanjenih novinara govori francuski sans accent. Ah, kaže on, malo sam kopao tu i tamo, najviše trideset centimetara, previše sam len za to. Slegne ramenima, pozira za fotografiju, srdačno se nasmeje, opet sedne da nastavi čitati knjigu na svojoj maloj terasi koja gleda preko doline. U pomno vođenim Schildersovim dnevnicima ne nalazim pisani dokaz njegovog nadprosečnog interesa za celo pitanje. Gledam kroz prozor kuće kroz koji je on decenijama gledao u dolinu.

2.

      Leto je 2015. Topli dani avgusta  nižu se jedan za drugim, nebo nedeljama ostaje besprekorno plavo. Naročito na zapadnoj strani, u rano jutro, plavetnilo iznad ruševine starog tornja je tako duboko da izaziva vrtoglavicu. Mnogo šetam tih dana. Opet prolazim svim mogućim pravcima kojima je židovska obraćenica mogla stići u dolinu. Krećem putem duboko kroz kanjon do mesta na kom se u steni nalazi stara kapelica Saint-Michel. To je mistično mesto, prastara crkvica doslovce se nalazi u špilji. Na starim zidovima vide se utonuli bareljefi, urezane, nečitke reči koje su ispisali usamljeni redovnici. Tik ispred nje, među gustom šikarom letna Nesque tek je tračak vode koja curi. Miris vlažne stene i kamena.

Sedam onde. Setim se kako je nekoliko likova iz 18. veka u knjizi Le trésor de Monieux Andyja Cosyna naivno verovalo da će ovde pronaći slavno blago. Autor uživa u tome da se poigrava s radoznalošću čitaoca. U njegovoj su knjizi fotografije špilje koju je negde otkrio, u kojoj su lobanje. Bile su posebno dobro očuvane zato što vazduh nije mogao ući u špilju dok je on nije otvorio krampom. Lobanje muškaraca koji su došli zakopati blago, zatrpani šutom urušenog tunela? Niko živ ne veruje da je to više od igre, no iako ne veruješ, evo te kako hodaš pustim, tvrdim putevima u steni pitajući se gde bi se to blago ipak moglo nalaziti.

      Kako bilo, u međuvremenu sam postao uvjeren da se vekovima stara legenda nesvesno vrti oko skromnih predmeta iz sinagoge u Monieuxu koje su Jošua Obadija i David Todros hteli skloniti na sigurno. Drugim rečima: nekoliko bakrenih svećnjaka, možda nekoliko zlatnika, no pre svega: svici Tore, nekoliko tefilina te, baš kao i u kairskoj genizi, zbirka dokumenata koje nisu smeli uništiti jer se u njima spominjalo Jahvino ime. Drugačije rečeno: najveće blago Monieuxa, od čijeg bismo otkrića možda ostali bez reči, ne može biti drugo do geniza. Reč geniza u starozavetnoj knjizi Estera već se uostalom pojavljuje u značenju „riznica“.

     Zbirka rukopisa iz genize, genizot iz Monieuxa - po mom mišljenju ne nalazi se u dubini klanca, nego, ako je uopšte nešto ostalo od njega, negde na mestu nazvanom La Combe Saint-André, u maloj strmoj sporednoj guduri do koje se ne može stići bez profesionalne penjačke opreme, no u kojoj su u to vreme možda visile ljestvice od užeta. Onde se u steni vide dve pećine jedna iznad druge koje su naročito pogodne za skrivanje predmeta, do kojih se prilikom bega iz sinagoge brzo može stići preko Le Petit Portaleta, najviše smeštenog stražarskog tornja na židovskoj strani sela.

       Možemo pretpostaviti da je stari Jošua Obadija još pisao o katastrofi koja ih je zadesila. No pisani dokumenti u toj ćudljivoj klimi nisu mogli preživeti kao što jesu u Fustatu. Takođe je moguće da je stvari iz sinagoge dao preneti natrag i da je sve u nekom drugom trenutku, vekovima kasnije, nestalo. Takođe možemo zamisliti da više nije znao gde je tačno u toj paklenoj noći pohranio predmete; morao je spašavati živu glavu kad je medved izišao iz pećine. Međutim isto je tako nezamislivo da će ikad nešto od toga biti pronađeno.

     Odlučujem da ću se još malo spustiti prema zarasloj padini izvan sela, koju neki smatraju nekadašnjih židovskim grobljem. Ispod dobričice, kozlaca i broćike nalazi se nešto starog kamenja.

      Mukotrpno pokušavam okrenuti nekoliko kamena. Vidim li prastare ogrebotine ili izbledele znakove? Koliko god to hteo - ovdje nema više nikakvih tragova. Ako ovde i postoje stari židovski nadgrobni spomenici, nakon deset vekova nalaze se barem pola metra ispod humusa koji se na ovoj padini neprekidno pomiče. Samo groblje je pokopano. Jedini bledi trag je ravna linija zidića i tri kamene stepenice, utonule među suhim lišćem.

Sela. Kraj psalma.

* * *

No to nije bio kraj.

     Postoji jedno malo mesto među ruševinama iznad sela na kom sam niz leta bio posebno sretan. To je mala livada sa suvom travom, onde delići mrtvih trešnjinih grana na vrućem letnjem  vetru sleću poput crnog snega, neki dospeju u moju kosu ili na stranice knjige koju čitam. Ništa ne sluteći sedeo bih onde poslepodnevima, posmatrajući svetlo kako se pomiče na visoravni, čuo bih kreštanje vrana kako odzvanja od stene iznad mene, slušajući sublimnu muziku Sébastiena de Brossarda Ego sum pastor bonus - Bog umiruje umirućeg i kaže da je On dobar pastir.

     Livadica leži povišeno, na južnoj strani srednjovekovnog sela gde se nekada nalazila židovska četvrt, koso ispod Le Petit Portaleta. Da biste došli do nje, morate se uspeti po nekoliko prastarih stepenica, kamenjem koje se pomaknulo stogodišnjim  delovanjem žilavih biljaka. Pored tih stepenica može se videti delom utonuo romanički podrumski svod. Kuća koja je tu stajala morala je biti prostrana i otmena, temelji su debeli i čvrsti. Činjenica da se ovde na spratu nalazio tako dubok bunar kom se moglo pristupiti samo iznad suterena ukazuje mi na to da se radilo o vrlo posebnoj građevini. Razmere temelja jasno pokazuju da je reč o građevini koja je bila veća od kuće za stanovanje.

     Ploča od valovitog lima nalazi se na mračnom bunaru. Kroz uski otvor vidim mračnu, hladnu lokvu kako svetluca u mraku. Mičem metalnu ploču. Iznenađeno vidim da se u starom kamenu ne nalazi samo voda nego i primitivno sedište. Bunar ima otprilike oblik osmice, u dubini vidim prostor koji bi otprilike mogao sadržavati petsto litara vode. Tek onda shvatim: ovo je židovska kada, mikva za ritual čišćenja. Moram sesti da dođem  sebi. Zar bi to zaista...? Takva mikva na spratu mogla se nalaziti samo u sinagogi. Ili barem u rabinovoj kući. Čak postoje kratke stepenice  prema povišenom bočnom brodu. Možda je to ženska galerija. Drugim rečima - mesto na kom sam godinama sretno sedeo i čitao, mesto je na kojem su Jošua Obadija i David Todros bili nadviti nad svoje svitke. To je mesto na kom se Hamutal spustila u ritualnu kadu. To je mesto na kom se dogodilo strašno krvoproliće. Odjednom se mirna livadica pretvorila u prostoriju punu krikova, jauka, kletvi, ubijanja, očaja i krvi. Doslovce stojim na mestu njihove prošlosti. Šema Izrael. Ovde je dan nakon pogroma Hamutal očajnički klonula pored unakaženog tela svog muža. Ovo je mesto na kom se u svojim poslednjim danima ludila i bede noću skrivala poput životinje i plakala.

U neverici i zaprepaštenju netremice gledam svoje otkriće.

Dodirujem rub starog bunara. Dodirujem Hamutal.

* * *

     Na sumračnu dolinu pada rosulja. Preko starog kamenja na gornjim uličicama sporo gmižu puževi, utonuli u svoju snovitu ljubavnu igru. Moram paziti kamo koračam jer je lako uganuti nogu. Spuštam se, odlazim do kuće Andyja Cosyna, koji s užitkom pijucka aperitiv. Ispričam mu što sam otkrio: opipljivi dokaz o postojanju židovskog stanovništva u vreme južnih krstaških pohoda, zaglavni kamen koji je Normanu Golbu bio potreban da definitivno zapečati tezu o Monieuxu. Odmah je iz svog arhiva iskopao nacrte koji datiraju iz vremena pre Napoleona. Tražimo parcelu: dotična kuća s mikvom bila je jedina u celom selu koja je imala stražnja vrata. Stražnji ulaz sinagoge. Izlazila su na usku, sad nestalu uličicu koja je polukružno obilazila selo i završavala kod južnog Portail Meuniera. Pogledamo se: onuda su muškarci pobegli s parafernalijama iz sinagoge.

3.

      Sela na jugu izumiru. Polako se gubi socijalna kohezija starog društva. Nestaje cela generacija, u tim mestima jedva da se još pojavljuju mladi ljudi. Ponekad netom venčani bračni par dođe ovamo da živi, no nakon koje godine usamljenost nemilosrdne prirode počne ih pritiskati. Odlaze u potrazi za manje napuštenim mestom. Čak je i stara prsata pekarica otišla u penziju i živi nekoliko sela dalje, zajedno s mužem Jean-Jacquesom, pekarom čiji je smeh, nalik kvakanju divovske guske, decenijama od jutra do mraka odzvanjao selom. Max, sedokosi vodoinstalater, gunđajući zbog svojih uništenih kolena nedeljom hoda do kućice uvek blage Milene, gde se zajedno slatko opiju. On sanja o svojoj domovini, Hrvatskoj, ali odavde više nikada neće otići. Bračni par bez dece Chanu, Renee i Henri, najplemenitiji ljudi koje sam ikad upoznao; on je svoje dane provodio u slušanju opere, a kad bi hteo učiniti nešto korisno, popravio bi slomljeni prst Svetog Roka u seoskoj crkvi pomoću fine drvene grančice ili bi beskrajnim strpljenjem obnavljao neku drugu svetačku skulpturu. Njihova romantična kuća s velikim ružinim grmovima već je godinama prazna, napukline na fasadi svake su godine šire. U unutrašnjosti stare kuće polako propada stogodišnja  pekarska peć; čini se da je pekar vodu crpeo iz podruma ispod moje kuće. Ostareli britanski roker dole pored seoskog trga živi sa svojom ženom u maloj trgovini nalik lutkinom gde ona izlaže svoje šarene sličice. Ono što je nekad bila njegova ponosna duga griva sad je redak siedi busen kroz koji prosijava koža glave. Ovoga je proleća otkrio livadicu na mestu sinagoge, ništa ne sluteći prekopao je i u nju posadio krompir. Vodu crpi iz stare mikve koju dalje produbljuje; govorim mu šta sam otkrio, gleda me pomalo u neverici.

      Simpatični seoski fakin, nekadašnji upravitelj pošte Yves, zašao je već dobrano u osamdesete, hvali se svojim zadnjim trofejom, devojkom od jedva šezdeset, pa ti reci. Nasmeje se svojim neodoljivim širokim osmehom, naveče jede sam, najčešće pasulj iz konzerve uz pola boce jeftinog rosea. Pored njegove kuće gomila se starudija, muzej stare krame. Gradonačelnik, vlasnik restorana, ljubazno posmatra svoje goste dok brbljaju ispod platana na njegovoj prostranoj terasi, posedio je i hoda malo pogrbljeno.

    Na seoskom trgu stoji još uvek netaknuta devojačka statua La Nesque, izlevajući simbolički vodu reke iz vrča u svojoj gracilnoj ruci u bazenčić u kojem plivaju male deverike. Načinjena je od bronze, ali senzualna, u njenoj razigranog odeći koja se lepi za njeno lepo telo i dobro oblikovana bedra ima nečeg mladenačkog i erotičnog - skulptura je 1905. izrađena po narudžbi gradonačelnika Leona Douxa. Tokom Drugog svetskog rata godinama su je skrivali u jednoj špilji jer su Nemci svu bronzu tražili za svoje topove. Čim je rat završio, La Nesque je opet trijumfalno stavljena na svoje postolje. Ta lepa rečna božica mogla bi biti devojka poput Hamutal. Dugo je posmatram, zatim glavu grifona uz njene noge koji bljuje vodu u bazen. Generacije žena dolazile su ovamo napuniti svoja vedra vodom za pranje i domaćinstvo. Okrenem se. Crkveni toranj tuče četiri sata. Život ovde kao da večno žubori.

     Uskoro će više od tri četvrtine svetske populacije živeti u megalopolisima i konglomeratima gradova. Ovaj stari, poetski oblik stanovanja polako će da izumre. Možda posmatramo kraj jedne ere. Ere sela, koja je započela u pradavno doba, a sad se primiče svom kraju.

     Nad krovovima još uvek visi kolosalna stena, koja se pre hiljadu godina odcepila, jedva poduprta ruševinom srednjovekovnih seoskih zidina koje se polako pretvaraju u prah. U međuvremenu kao da više niko ne veruje da bi se ikad mogla spustiti dole. No kad stojim blizu nje, nakon strmog uspona, vidim da se neprimetno i tiho, milimetar po milimetar, pomiče. U svakom slučaju vidim razliku u ovih dvadeset i dve godine otkako sam prvi put došao ovamo. Možda čeka da se selo posve isprazni.

* * *

     Čuo sam priče o tome da će mistral umreti poput prastare životinje. Promena klime polako će ga ugasiti zato što se glečer Mont Blanc, koji hladi zapadni vetar te ga potom odbija natrag, postepeno topi. Ledeno plavo nebo koje je na taj način od pamtiveka nastajalo, zbog kojeg su Rimljani voleli Provinciju, možda će jednom pripadati prošlosti. No to se događa tako sporo da mogu ostariti uz melanholiju te pomisli.

     Opet hodam do napuštenog sela Flaoussiers, nekoliko kilometara dalje. Ova mala dolina ima nešto tajnovito što me oduvek privlačilo. Ovde je zavetrina osim onih par dana u sezoni kad duva tačno kroz klanac. Tad bi se gotovo priljubio uz tlo da izbegneš hladnoću koja prodire do kosti. Sad je ovde pusto i mirno. Par sokolova nadleće u krugovima retkom travom obrasla polja. Negde laje pas na lancu; nekoliko polja lavande tik iznad doline sivo je nakon berbe. U daljini veličanstveno se ukazuje veliki goli Ventoux. Sve je pusto i prastaro. Negde bleji izgubljeno janje.

     Izlazim iz male doline u smeru klanca Nesque. Sedam na mesto gde su Hamutaline kosti izbledele na suncu. Ovde možeš osetiti prazninu istorije. Obuzima me mirnoća, toliko ogromna i tiha da čak legnem na mesto tik do provalije.

   Ovde još postoje snovita popodneva tokom kojih nas tromi beli oblaci podsećaju na divovske uspavane grčke bogove koji lebde Elizejem i obećavaju nam deličak raja. Ja sam sve češće osećam želju da u ovoj tvrdoj zemlji budem pokopan kad dođe taj trenutak. Zamišljam da tad još neko vreme osluškujem pomicanje vremena, brujanje cvrčaka, udarce crkvenog zvona, huk sove i cvrkutanje pčelarica koje ekstatično kruže iznad mog groba, na tom nedodirljivom plavetnilu iznad mojih nevidećih očiju.

Svet se vrti, ali ako na tren zaustaviš dah, stane.

Monieux, septembar 1994. - juli 2016.

    KRAJ 

svi nastavci : Romani u nastavcima br. 18 

 

Stefan Hertmans, Obraćenica ( VIII, Najera )

 

1. 

    Ne smeju predugo čekati, dolazi jesen. Uskoro će se obalna plovidba obustaviti sve do proleća. Nekoliko dana kasnije kreću na put malim natkrivenim kolima. Hamutal opet čini ono što je obećala da neće učiniti: u zadnjem trenutku zgrabi malog Avrama iz krevetića, uzme ga u naručje i sakrije u košaru između torbi i vreća u kolima. Tek nakon što su nekoliko sati putovali, muškarci otkriju prevaru jer je dete zaplakalo. Put je opasan, sad joj je jasno zašto je njen svekar prethodni put kad je bežala s Davidom nije poslao putem za Compostelu na jug nego preko mora prema severoistoku. Posvuda susreću uzrujane grupe mladića koji žele krenuti u borbu, seljake koji lutaju nakon što su im kolibe spaljene, decu bez roditelja. Muslimani u begu koje sreću na putu upozoravaju ih na fanatike koji sad i Židove žele skratiti za glavu. Ponekad se pojavljuju razbojničke bande koje koriste pomutnju i ostave nedužne putnike bez ičega. Male židovske zajednice pored kojih prolaze žive u strahu. Niko ne zna što donosi sledeći dan. Povremeno ih zaustavljaju i saslušavaju nepoverljive trupe i čuvari na kontrolnim tačkama.

     Putovanje je uz sve napornije s malim detetom. Kad je otkrio dete, Yom Tov je pretio da će se smesta vratiti natrag, no stari ga je Obadija umirio: majci se ne oduzima dete, oni u Narbonnei sigurno će to razumeti. Osim toga, nisu smeli gubiti vreme. Stoga nastavljaju putovanje, kola poskakuju preko neravnih cesta i po pljuskovima, s Hamutal i Avramom u njima.

     Na nešto manje od stotinu kilometara pre Burgosa, kod gradića Nájere, nakon tri teška dana putovanja žele se nekoliko dana odmoriti pre nego što nastave prema severozapadnoj obali. Muškarci potraže svratište, traže smeštaj za dve noći, odvedu Hamutal do jedne od soba. Onde zbrine Avrama, ljubi ga i njiše, ali ga nazove norveškim imenom, imenom jednog od dvojice njene braće. „Arvid“, kaže, „Arvid“. Dete se smeje, golica ga tako da se previja od zadovoljstva. „Arvid“, kako li joj godi dok to izgovara, „Arvid, ja sam tvoja majka Vigdis.“ Naveče, u sumrak, dok zajedno jedu, Davidov bratić i Jošua Obadija čuju da dete zove Arvid. Nije im jasno, pomalo nesigurno joj se nasmeše. „Ja sam Vigdis“, kaže ona, „majka Arvida Normana“, i prasne u smeh. Za stolom do njihovog neki čovek gurne laktom svog kompanjona i pokaže prema njoj.

„Jesi li čuo?“ kaže vitez. Pogleda ženu malo pažljivije.

„Nećeš verovati“, reče, „đavo  me odneo ako to nije odbegla kći oca Gudbrandra iz Rouena. Čuješ i sam? Rekla je: ‘ja sam Vigdis.“’

      Drugi ga pogleda zaprepašteno. Zar bi žena koju godinama traže samo tako sedela za susednim stolom? Drugi ga čovek pogleda skeptično.

      Prvi kaže: „Siguran sam da je to ona. Nalikuje bratu koga smo sreli prošli mesec na putu za Siciliju. Iste svetle oči, tanak nos i visoko čelo. Arvid. Govori njegovo ime, zar ne čuješ?“

    On ustane, ode do zapovednika njihovog garnizona koji je smešten u gradu i podnese mu raport o tome što je čuo. Zapovednik se seti poprilične sume novca koja se može dobiti za glavu bogate građanske kćeri. Zadatak je bio odmah poslati glasnika čim je neko pronađe i dovesti je u Rouen i izručiti njenom ocu. Da bi se dobila nagrada, trebalo ju je dovesti živu i zdravu.

     Dok Hamutal pada u san smejući se i šapćući svom detetu „Arvid od Vigdis, ti si Arvid od Vigdis“, pred vrata svratišta stala su dva čuvara. Brzi glasnik krenuo je putem Bordeauxa do Rouena. Drugi pred jutro putuje do luke San Sebastian, gde dva dana kasnije prvom brodu za Rouen naredi da čeka dva poslanika s posebnim i neočekivanim gostom, kćeri Gudbrandra, Vigdis Adelaïs, da s njim isplovi.

    Ujutro se Hamutal oseća odmorno, ali krajnje napeto. Sretna je da napokon ide za Rouen, što će opet videti roditelje, sve će im objasniti, na kraju sa sobom ima Arvida, vikinško dete, zaboravila je ko mu je otac, ali pri pomisli na to spopadne je smeh. „Arvid od Nikoga!“ uzvikne i prasne u smeh.

Čuvari dobiju znak da uđu u gostionicu. Prime ženu ispod ruku, oduzmu joj dete. Yom Tov i Jošua Obadija pokušavaju se umešati. Odgurnu ih natrag, stari rabin padne unazad i ozledi leđa.

„Židovska pseta“, prosikće jedan od vitezova izvlačeći mač, „samo još mrdni pa ćeš videti svog Boga.“ Hamutal kriči: „Ja sam Vigdis Hamutal, ja sam Vigdis Hamutal Adelaïs Grundbrandr, pustite me na miru, vratite mi dete, to je Arvid Todros, to je moje dete, od mog oca, on ga je napravio.“ Pljuje i kriči i dere se i želi se istrgnuti. U gostionici nastane strka; neki muškarci ustanu, vide ženu kako besno mlatara oko sebe, udara i pljuje.

„Moj otac ga je začeo!“ viče i divljački se ceri. Odvlače je van dok se ona izvija i otima poput mačke u vreći.

„Moje dete“, viče, „Arvid od Grundbrandra, on je spavao sa mnom, haha, začeo ga je đavo!“

Muškarci stegnu stisak.

„Nitkovi, sa svima je opštio đavao!“ Odmahuje glavom, oči joj se prevrću, na ustima joj pena. Uto dotrči sveštenik. S užasom sluša štoa žena govori. Triput se prekrsti, mrmlja širom otvorenih očiju: „Vade retro Satanas.“

Žena kriči: „Hahaha, Satana je spavao s vama!“

Divlje odmahuje glavom, njeni sivi uvojci se oslobode i lete oko glave.

Svećštenik priđe muškarcima, zatraži da ženu svežu.

Oni to učine bez imalo milosti.

„Moje dete! Arvid od Shmuela“, viče Hamutal, „čuvaj se đavoljeg krokodila! Ugrist ćete, jao, ne, nemoj potonuti, dete moje!“

Izvija se i otima i grize poput divljeg psa. Jedan od vitezova udari je u lice, nakon čega krvavoga nosa padne na pod.

„Eto ti, veštice“, kaže, „isteraćemo tog đavola iz tebe.“

     Sveštenik se prekrsti, Yom Tov viče da je moraju pustiti, da je Židovka i da nije na hrišćanima da je optužuju.

    „Nije Židovka“, zagrmi zapovednik garnizona preteći, „ona je hrišćanka, zove se Vigdis Adelaïs, lično poznajem njenog oca Grundbrandra. Nemate se šta mešati, mičite se ako vam je život mio, prljava pseta, neka vas đavo odnese.“

     U međuvremenu ošamućena Hamutal pokušava se uspraviti, onda primeti da su joj oba stopala svezana. Pada svom dužinom, jedan od vitezova opet je udari. „Đavolja kurvo“, viče. Vrhom svoje metalne cipele udari je u krsta, ona se onesvesti. Krv joj šiklja iz nosa. Oko njih skupila se grupica ljudi, okupljeni su uzbuđeni. Dok vojnici raspravljaju kako da ženu što brže stave na kolica kako bi je odvezli do obale, sveštenik poviče da je opsednuta đavolom te da je nemoguće prevesti je jer će đavo potopiti brod.

Sve veće mnoštvo strese se od grozote.

„Na lomaču!“ začuje se.

Povik se odmah proširi.

„Na lomaču s vešticom

Hamutal malo dođe k sebi; zapovednik garnizona joj priđe.

„Jesi li ti Vigdis Adelaïs, kći Gudbrandra Normana? Možeš li to potvrditi?“

Ona pljune na njega. „Ja sam Hamutal od đavola“, prosikće, „ne dodiruj me svojim prljavim hrišćanskim rukama.“

„Opsednuta je“, poviče sveštenik, „opsednuta crnini đavolom ! In nomine patris es jilii et spiritus sancti! Morate je što pre spaliti, pre nego što i nas i nju đavo izloži novim iskušenjima.“

„Na lomaču“, viče svetina, „spalite je, spalite je!“

   Zapovednik garnizona vidi kako njegova nagrada nestaje u dimu ako ova žena visokoga roda bude linčovana. Okleva, pokušava razuveriti sveštenika, no prekasno je. Sve veća gomila vuče ženu sa sobom, trgaju joj odeću s tela. Polugolu i krvavu vuku je kroz pesak sve do visokih crvenih stena gde muškarci počnu skupljati suvo granje. Hamutal, sad posve svezana i polusvesna, naslonjena je na stenu, izložena sve jačem suncu. Krv na njenom licu je crna od prašine i gusta poput tanke užadi, kaplje sve do njenih polugolih grudi.

„Đavolji znak“, poviče jedan od muškaraca, „iz nosa joj curi katran! Đavo je u njoj i iz njenog  tela tera katran! Ne dirajte je!“

   Hamutal okreće očima, zastenje zbog bolova .

    Proširi se nervoza, neko na nju baci kamen koji je pogodi točno posred čela. Glava joj udari o stenu straga. Padne joj ustranu. Muškarci dolaze s naramcima drva. Gomila brzo raste. Zašiljeno je deblje deblo, uspravljeno, zabodeno u zemlju i pričvršćeno. Gomile suvog granja sad su visoke skoro metar. Sveštenik se približava Hamutal i pita je poslednji put: „Jesi li ti Vigdis Adelaïs iz Rouena, kći Gudbrandra Normana?“

„Ja sam Hamutal Todros“, poviče ona, „Hamutal Todros iz Fustata! Ja sam Židovka, ja sam Židovka, đavo vas odneo!“

    Gomila uzmakne i zadrži dah.

    Židovka i od đavola, Židovka i opsednuta, odjekuje otvorenim ustima, a oči se razrogače. Neki se prekrste i počnu moliti; ubrzo se celim mnoštvom proširi molitva. Kleknu na kolena i preklinju Boga za pomoć dok žena na užarenom suncu bulazni.

    Začuje se pobožna pesma. Raspoloženje je u trenu postalo svečano.

    Približi se čovek s upaljenom bakljom. Drugi Hamutal priveže šal oko vrata i u njega zabode fine grančice kako bi se kosa što pre zapalila. Potežu je i navlače. Gotovo onesveštena visi između dvojice muškaraca koji je vuku do lomače. Tako uređena, s od grančica oko lica, izgleda poput veštice, poput demona, poput čudovišta iz podzemlja.

Odjednom digne glavu, pokušava se osloboditi izvijajući se.

„Gde je Hamutalin Arvid“, urla, „gdje je Arvid, židovsko dete iz Fustata!“

Okupljeno mnoštvo ne prestaje se krstiti u smrtnom strahu. Hamutal ispušta sirove krike; okupljeni ustuknu. „Đavo je muči“, reče sveštenik, „nećete još dugo čekati da izađe iz nje.“

Pri pomisli na to okupljene uhvati panika.

Hamutal je gurnuta na lomaču, ruke su joj položene oko stupba i zavezane. Čovek s bakljom se približi.

U tom trenutku Yom Tov iskoči iz okupljenog mnoštva napred.

„Stanite!“, poviče, „prestanite, ovo je zabuna! Ja sam Yom Tov iz Narbonne, ova žena je pod mojoj zaštitom po naredbi časnog rabina Todrosa.“

     Grubo ga odgurnu.

      Potom je pred mnoštvo tresući se istupio stari Jošua Obadija. Podigao je ruke u molećivoj kretnji.

„Dobri ljudi“, rekao je, „poslušajte me pre nego što spalite ovu ženu. Moram vam nešto ispričati.“

Nastaje žamor, ali zapovednik garnizona zapovedi tišinu.

    Stari rabin pripoveda o obraćenici Vigdis i njenom voljenom koji je ubijen u pogromu.

     „Dobro su to učinili!“ zaurla čovek u gomili. „Spalite sve židovske pse!“

     Ali krhka pojava starog, drhtavog Obadije ponuka ljude da ga ipak saslušaju do kraja. Iskoristio je tu slabu priliku. Vatra je već zahvaćala suho granje, rekao je: „Dajem iznos od trideset i pet dinara da ovu ženu otkupim s lomače kako bih je mogao otpratiti do Rouena. Priznajem da je to skromna suma, dajem trideset i pet dinara vašoj zajednici. Više od toga nemamo. Ova žena izgubila je razum od sve tuge i jada, ne zna što govori, nije opsednuta, verujte mi, predajte je meni, odvesću je kući.“ Pogledao je okupljene. Strah od žene opsednute đavlom duboko je ukorenjen u okupljenima, čak i u zapovedniku garnizona. Ali toliko lud ipak nije.

„Šta to smeraš, lukavi stari Židove“, reče, „ciljaš li to na moju nagradu?“

    Opet potegne mač.

„Potpisaću izjavu“, reče Obadija, „koju možeš predati ženinom ocu u Rouen. Budući da sam Židov, vaš đavo nema na mene uticaj. Poverite mi ženu, pratiću je na brodu i odvesti njenom ocu. Poznajem Rouen, onde sam bio u mladosti. Pohađao sam onde staru židovsku školu. ko poznaje Rouen, zna gde se nalazi; znam čak i gde se nalazi ulica u kojoj je njen otac. Možete imati povjerenja u mene.“

    Zapovednik garnizona uvidi da je to njegova jedina prilika da se dočepa svoje nagrade.

     Dovikne svojim vojnicima da smesta ugase vatru, a ženu odvežu sa stuba. Hamutal, koja mlitavo poput lutke visi sa stupa, ne shvata štoa ju je snašlo. Yom Tov i Obadija pažljivo je odvlače s lomače. Ona kašlje, iskašljava se i trepće očima. Glava joj padne unazad. Obadija zatraži vode za otkupljenu ženu i poprska je po licu. Njih dvojica je podupiru i odvode u svratiste. Onde po naredbi zapovednika garnizona dobije natrag svoje dete. Kao da još uvek ne shvata štoa se dogodilo, kao da je u transu. Nešto mrmlja, nerazumljivo brblja detetu, sopće i nakašljava se. Odsutno miluje detetovu glavicu.

     Yom Tovu kaže: „Davide, ljubljeni moj, poljubi me.“

      Napući usne, nepodnošljivo lice s tragovima čađi, natečenim usnama i skorenom krvi. Obadija prebaci ogrtač preko njenih golih, uprljanih ramena. Njih dvojica odvedu je gore u sobu i pošalju po vodu da se može oprati.

Sledećega dana Obadija će je odvesti do obale, što traje jedan dan, zajedno s Yom Tovom, u pratnji nekoliko vojnika i zapovednika garnizona koga će ovde u Nájeri neko zameniti dok je on na putu. 

  2.

     Sad kad je sama u sobi, Hamutal se malo umiri. Obadija dolazi do nje, poveri joj da će Yom Tov dati najveći deo iznosa jer on može dati samo pet dinara. Sutra pri izlasku sunca moraju predati taj iznos. Obadija je pita koliko zlatnika ima kod sebe. Hamutal odmahne rukom i  odmahne glavom.

    Šta je spopalo tu ženu? Obadija je preklinje da mu kaže gde je sakrila svoju vreću s novcem. Zna da joj je stari Todros dao novac. Hamutal se sklupča poput bolesne životinje, opet  odmahne, zaspi.

     Ujutro ću srediti stvar, pomisli starac, žena je skroz izvan sebe.

      A koliko god da je Hamutal izvan sebe zbog onog što ju je zadesilo, te je noći polako došla k sebi. Uopšte više ne želi u Rouen da je onde izruče. Zabluda je da će joj otac oprostiti; smrtna kazna predviđena je za herezu koju je počinila preobraćenjem na židovstvo. Rouen u koji se htela vratiti više nije onaj iz njene mladosti; glavom joj prolaze priče o velikom pogromu na ulicama grada i u ješivi. Šta će se onde dogoditi s detetom? Hoće li i onde ona završiti na lomači? Danas je to iskusila na vlastitoj koži. Ne, povratak u Rouen znači odlazak u sigurnu smrt. Mora da beži. Ne može drugačije - bežati kao što je to uvek činila. Kako da inače Yom Tovu vrati novac? Jedva da ima šaku kovanica, želi ih sačuvati za slučaj da nešto zatreba njoj ili detetu. Uspravno sedne; posvuda tišina u mraku, mesec u zadnjoj četvrti visi žuto i nisko iznad dalekih brežuljaka. Čuje dete kako diše. Zastenje od bola koji posvuda oseća. Polako i oprezno se odeva, dete ponovo zamota u šal kao što je to već učinila u Monieuxu, Narbonnei i Fustatu. Tiho se odšulja niz stepenice, svaki put pričeka nekoliko trenutaka kad stepenik zaškripi, odjednom se nađe vani na svežem noćnom zraku. Duva mlak vjetar; negde čuje divlje životinje u dalekoj tami; zvezde svetlucaju iznad brežuljaka. Duboko diše, nešto u njoj kao da je oživelo, zna šta želi. Krene na put, tegobno i oklevajući, ali nakon nekoliko koraka nešto lakše, bol se kretanjem malo smanji, dete spava u šalu na njenim leđima, ona je na putu. Zna gde ide.

* * *

Pred izlazak sunca odmakla je nekoliko kilometara; sakrije se između nekoliko ovaca u štali kako bi onde pričekala veče pre nego što nastavi s putovanjem.

U Nájeri zapovednik garnizona kuca na vrata svratišta.

Pojavi se Yom Tov, sednu za sto. Yom Tov plati trideset dinara koje je imao sa sobom, doda zatim pet dinara rabina Obadije.

   Tada Obadija pokuca na vrata Hamutaline sobe, ali niko ne odgovori. On je pozove imenom, pričeka nekoliko trenutaka, opet pokuca. I dalje tišina.

   Sedne i pričeka. Nakon nekog vremena po njega i Hamutal dolazi zapovednik garnizona.

   Budući da iz sobe nema odgovora, otvaraju vrata. Stari rabin odmah shvati što se dogodilo; zapovednik ga zgrabi za vrat i viče: „Namerno si je pustio da pobegne! Prevario si me! To će te stajati života, Židove!“

    Obadija jauče i preklinje u vojnikovom stisku, Yom Tov dođe gore, pokušava umiriti zapovednika: nije mogla daleko odmakmiti, verovatno sama želi u Rouen jer se boji da će je ipak pogubiti. Nije baš pri sebi, nije njihova krivica što je pobegla. Ništa još nije izgubljeno, bolje da što pre krenu prema San Sebastianu, ući će joj u trag.

 Zapovednik se opet dao nagovoriti, razmišljajući o nagradi koja ga čeka u Rouenu.

Yom Tov predloži zapovedniku da ide s njim.

     Obojica krenu na konju; Obadija iscrpljen i uspduhan ostane.

   Stari rabin još nekoliko dana ostane u svratištu da skupi snage. Nakon toga krene na put za Narbonne da onde izvesti o događajima u Nájeri.

    Putem počne pretpostavljati da je Hamutal pobegla u Narbonne. To mu uliva nadu. Nada se da će sve na kraju ispasti dobro. Obrati se nekom kočijašu, može se povesti s muslimanskim izbeglicama s juga. I oni putuju za Narbonne.

        Kad je stigao k Todrosovima, ustanovi da Hamutal nije kod njih. Pričekaju još nekoliko dana, nadajući se da će se još pojaviti, a onda izgube nadu. Stari rabini sede zajedno. Razmatraju njene mogućnosti da preživi. Možda joj se otac ipak smiluje. Možda bi trebali poslati pismo nekolicini preživelih iz židovske zajednice. Nisu sigurni. Vide pred sobom prizor u kojem zapovednik garnizona i Yom Tov, dobar nećak, nalaze Hamutal. Odvode je na brod; možda je u međuvremenu već daleko na moru.

     No nakon nekoliko nedelja nenadano se pojavi Yom Tov; Hamutal nigde nisu pronašli; on je jedva izbegao linč. Sad kad nema više nikakve nade, Obadija ostane celu zimu u Narbonnei. Previše je star i krhak da bi se sad vraćao u brdoviti kraj u kojem se nalazi Monieux; uzvisine su ćudljive i opore, ovde uz more klima je blaža, a društvo njegova starog uvaženog prijatelja mu godi. Ali vesti koje čuju od putnika u prolazu su zastrašujuće. Sad odasvud stižu vesti o pogromima; stotinu godina nakon hrišćanskog milenijskog straha kao da se na zemlju spustila velika zver koja sve što pronađe na putu ostavlja da potone u fanatizam i slepu mržnju. U crkvama svakodnevno odzvanja žalobna pesma, zvona zvone u zoru, dim tamjana vijuga na sunčevu svetlu koje se probija kroz vitraje. U polumračnim sinagogama čuje se Šema Izrael, mračna i stara poput neizmernog vremena koje obuhvata Židove. Španske džamije spaljene su do temelja, rekonkvista raspiruje svakodnevni sadizam i osvetoljubivost prema muslimanima; posvuda vlada haos. Stari rabini prigibaju se nad svicima Tore, mrmljaju. Jad, srebrna ručica za čitanje, klizi starim pergamentom.

* * *

    Kraj je marta 1099. kad se Obadija sprema na put - procenjuje da će trajati barem nedelju i pol. Putovaće na konju preko Viae Domitiae, prvo prema Arlesu, zatim severoistočno prema Aptu, gde će ostati nekoliko dana. Vreme se onde promenilo, odjednom se pogoršalo, padaju poslednji snegovi, podne izgleda kao noć, iz mračnih šuma Luberona širi se magla. Čeka dok se jednog jutra sunce ne probije kroz oblake. Iznad padina razilaze se velovi magle. Počinje se osećati prva nežna toplina, stari rabin skuplja hrabrost. Prvo će putovati nizinom do Rousillona, potom preko uzvisina Saint-Saturnina, kroz klance i gudure probuđene zemlje. Trnina već cvate; zečevi skaču preko crnih stena, prvi irisi pupaju u dolinama, poslednje bobice boje tinte vise s golih grana. Jednom prilikom dolazi do špilje gde se sakrije pred pljuskom. Konj je plašljiv i nervozan, priveže ga nešto dalje uza stablo. Prekasno primećuje da se našao u vučjem brlogu. Mladunci gladni pište i drhtavih šapica penju se na njega. Približi se vučica i režeći pokaže zube spremna braniti mlade; starac polako i oprezno legne i ne miče se. Vučica dugo čeka, smiri se, dođe ga onjušiti, zatim legne uz mladunče. Starac zaspi pored vučice koju sišu mladi. Kad se starac probudi, nje nema. Iznad brežuljaka vidi se bledo sunce, s grana kaplje, posvuda blista voda. On oprezno ustane, ode do konja. Dok prolazi pored stene, vidi pogled vučice koja ga slijedi.

     Njegovo srce je uz obraćenicu, ceo dan misli na nju. Zapravo je oplakuje; siguran je da će je pogubiti. Ima osećaj da nije dovoljno učinio za nju. Pred veče je na brežuljcima Saint-Saturnina. Leđa su mu slomljena od jahanja, ukočen je i iscrpljen.

   Ali čvrst je u naumu da što pre stigne kući. Nekoliko sati prodrema ispod neke nadstrešnice od slame jer nigde u okolici nema nikakve kuće, uz vatru koju svako malo mora potpiriti kako bi vukove držao na odstojanju. U mraku se konj nekoliko puta prepadne.

   Sledećega jutra oseća toplinu rose.

    U zoru odmah zajaše konja, prolazi pored Liouxa i mesta koje se danas zove Le Château de Javon - tad još tek nisko seosko imanje s nekoliko koza i ovaca i pastirskim psom koji nervozno laje. Na kraju se spusti sa Saint-Jeana, dospeva u blizinu suhog korita La Croca, gde rimski lukovi nadsvođuju dolinu, kod severoistočnog ruba visoravni Monieuxa. Kad u daljini ponovo ugleda svoje usamljeno, staro selo, oseti bol od sreće; suspreže suze, konja lagano podbode. Jaše kroz dolinu prema povišenom selu, čuje nejasno svakodnevno kretanje unutar i oko zidova, kokodakanje kokoši, kratko lajanje psa. Sunce pada na toranj i kapelicu iznad. Radnici proširuju i učvršćuju obrambene zidove.

    S ganućem prepoznaje mirise i boje svog starog sela. Njegovo je srce posve iscrpljeno. Prve pčele zuje u lozi, prvo proletno cveće omamljuje ga, na rubu sela male divlje ruže mokre od kiše mirišu po izvorskoj vodi. Obadija zaveže konja pored ulaza u mesto. Ljudi ga iznenađeno prepoznaju; on u suzama tetura do kuće, uspon mu teško pada.

     Nije ga bilo više od pola godine; ovde vreme kao da je stalo.

    Odmara se nekoliko sati, kasno poslepodne obiđe selo, pozdravi se s ljudima.

    Onda vidi kod delom popravljenog Portail Meuniera ženu kako sedi na kamenu.

    To je Hamutal.

     On joj priđe, želi je radosno zagrliti.

    Ona ga pogleda ne shvatajući.

     „Hamutal“, reče on, „kako si došla ovamo...?“

     Žena odmahne glavom, bulji u stopala.

    „Hamutal...?“

     Žena nagne glavu, kao da će se nešto pojaviti u njenom sećanju, ali ništa se ne dogodi.

     Kratko podigne glavu. Pogled bez prepoznavanja. Strašno škilji svojim svetloplavim očima.

     Ruke su joj prekrivene ogrebotinama i prljavštinom.

     Natečeno levo stopalo ima tragove ugrizne rane i posve je iskrivljeno.

     Na levoj ruci nedostaje joj mali prst, rana je zagnojena.

      Približava se neki čovek, zaprepaštenog rabina primi za rame.

     „Pustite je, više ni s kim ne razgovara.“

     Doznaje da je ovamo stigla peške još pre zime, boležljiva i slomljena te da uglavnom sedi među ostacima sinagoge, na rubu mikve. Ponekad se spusti u nju, sad je kada suva. Misle da živi u toj staroj udubini. Noću je pokriva granama i lišćem. Ponekad prosi, neki joj stanovnici povremeno daju nešto za jelo. Sve prima, halapljivo pojede, ali ne kaže ni reč.

    „A gde joj je dete?“

    Čovek slegne ramenima.

    „Diete? Nismo ga videli. Nije bilo s njom kad je stigla ovamo.“

     „Hamutal“, Obadija ponovo pokuša.

    Položi ruku na njeno rame.

     „Sara Hamutal?“

     Žena kao da ga nije čula. Ruke joj nešto prevrću po krilu. Ona netremice bulji pred sebe.

     Obadija se odvuče do svoje kuće.

      Sledećega dana napiše pismo židovskoj zajednici u Fustatu da im objasni njen beg i javi da je egipatsko dete, Shmuelov sin Avram, izgubljeno.

     3.

      Noć je tako beskrajno crna i tiha na drugom kraju doline da ponekad pomisli kako je to kraj sveta. Da onaj ko izađe iz sela može pasti u crnu rupu, beskonačnu, u ono nepoznato što obuhvata svet i ovdje počinje, na par koraka od sela. Čuje zov sove i nešto iz mladosti projuri poput bljeska kroz njenu zbrkanu svest. Potom opet vidi, jedne večeri s pljuskovima i vetrom, kako se puževi uspinju na kamenje kojim je popločana ulica i počinju se pariti, prozirna nerazdvojna klupka. Oseća mučninu. Nema više zviezda, samo male bezbrojne rupe u tami i svetlo koje kao da se ne može probiti kroz nju. Spusti se u suhu mikvu, onde se ponekad skriva pola noći i bulazni. Ujutro se trese poput ulovljene životinje, leži na suhoj paprati, izgovara imena i mrmlja nerazumljive molitve. Traži bilje i plodove s prvim zrakama sunca. Miluje grmove i izgovara tirade protiv niskih oblaka. Nekoliko nedelja šepa nakon što ju je divlja svinja gadno udarila u desno koleno. Levo stopalo vuče kao da je panj. Ovaj nemilosrdni pejzaž njena je uteha, izbegava ljude i njihove putanje. Tokom dugog, vrućeg leta spava na obalama Nesque, u procepu stene gde je hladno i sigurno. Jesen provodi skupljajući orašaste plodove, berući jabuke, lutajući. Ne zna da vreme prolazi. Mršava je poput kostura i žilava poput divlje životinje. Gotovo je zaboravila govoriti. Početak zime preti joj tišinom smrti od smrzavanja. Zavlači se u štale među životinje. Niko se na nju ne obazire. Osim starog rabina koji gotovo ne može hodati. Preklinje je da uđe u kuću, barem noću. Ne razume šta govori, ili se pravi. Ne želi živeti i ne može umreti. Imena, kroz glavu joj prolaze imena, ne zna više koja. U mislima je ponekad danima u Rouenu, na unutrašnjem dvorištu, igra se sa svojom braćom. „Arvid“, smeje se bezubo, „Arvide, ljubljeni moj.“ Onda joj se opet zažari donji deo trbuha, neki je muškarac na njoj, pritišće je njegova težina, zbog čega se smeje i stenje dok ne zaspi. Poznaje štakore i zmije; ponekad se zavlače u toplinu njenih prljavih suknji, ali ne diraju je. Tlo se smrzava, pada snieg i otapa se, sve brzo jedno za drugim jednog kasnog poslepodneva ispod niskih oblaka; posvuda kaplje otopljena voda, strmi puteljci pretvaraju se u potočiće. Ona spava u suvoj mikvi, ispod grana i starih lisičjih krzna.  Čuju je kako onde viče, smieje se, kriči i moli. Iskapa tartufe svojim prljavim noktima, đavoljim papcima. Grubo se smeje i razgovara sa sobom. Na uzvisini gde se sad nalaze ostaci sela Flaoussiers, nekoliko kuća bez sećanja u zaštićenoj sporednoj dolini, ona se tokom snežnih dana smesti u jednoj staroj bone. Jutrom ide do klanca Nesque da onde gleda ptice koje preleću ispod nje. Sanja da lebdi iznad sveta. Čuje šum reke, vidi brze, bele oblake. Jutrom vidi kako sunce brzo izlazi na velikoj steni Rocher du Cire, narančasti sjaj koji se odbija o sivoplave stene gde se skutrena trese. Zbog jakog mraza komadi stene pucaju i otkotrljaju se u klanac; čuje ih kako zazveče i padnu, duboko. Čezne za smrću.

      Dobiće ono za čim čezne. Stigne nenadano, jednoga dana u decembru. Pojela je otrovne gljive, povraća do iznemoglosti, njeno umiruće telo trza se. Odbaulja do ruba klanca, negde nasuprot kamenoj masi Rocher du Cirea. Ledeno sunce probije se i ne zagreje stene. Bilje je večno i bez duše; čuje se šuštanje zmija na uzvisinama gde vetar trese grbave hrastove. Ona se osvrne oko sebe i pogleda na čas svet koji više ne razume. Vigdis, draga, svetla sestrice, kaže, ja sam crna Hamutal. Opori smeh poput noža joj probode telo. Onda se ukoči uz suludo lupanje srca. Njene svetle oči izbulje se. Jezik joj nateče, na usta navre crna slina. Oseća kako joj u telu raste hladnoća, poput silovitog kretanja iz stopala, sasvim postepeno, kao da je i sama jednako velika kao i taj hladni, nedostupni svet. Na trenutak njene oči netremice gledaju raširene ravno pred sebe. Polako hoda ispunjena tim novim osećajem, tim hlađenjem i isplovljavanjem u beskonačnu crnu dubinu u vlastitom telu.

* * *

   Još nekoliko dana i nastupa godina 1100.

   Negostoljubivo mesto na kojem leži nedostupno je prolaznicima.

   Vukovi njuškaju njen leš. Zmije pužu oko njega. Žabe skaču po njemu. Sluz se meša s crnom prašinom. Sveta. Zemlje. Vrane i šojke kruže iznad nje. U dubini klanca ispod mesta na kojem se raspada stigao je mladi redovnik do kapele Svetog Mihovila u steni. Mladi pustinjak moli se Bogu i ganut je vlastitim verskim žarom. Medvedi spavaju u špiljama. Ribe skaču protiv struje u rastuću, ledenu vodu koja teče s visoravni Albiona do dubina stenovitog klanca. Poslednji leptiri umiru ispod hrastova kitnjaka, u suhom lišću koje šušti na jutarnjem povetarcu. Začahureni insekti čekaju u seni. Sunce je slabo; nalik dalekom snu. U daljini snežni zapuši udaraju o stene. Borovice trepću poput crnih kapljica na bodljikavim grmovima. Nema nikoga ko bi ih brao.

Polako se raspada njena prljava odeća.

Kosa raste među travom.

Nakon godinu i po male grabežljivice sve su izele; opevani crvi učinili su ostalo. Njene kosti izblede, niko ne pronalazi njene zemaljske ostatke.

Krstaši  su napokon zauzeli Jerusalem.

    Došao je februar 1106. Ogroman komet, poput ukazanja što je probilo membrane sna, ostavlja brazdu u noći i celom zapadnom svetu uliva strah. Propovednici opet sa svojim čegrtalima hodaju ulicama; vukovi i psi zavijaju toliko da ljudi obnevide i ogluše. Komet se vidi i iznad doline Monieuxa, ukazanje nečeg božanskog, što nadilazi svačiji razum. Rabin Obadija pogleda gore, pita Boga šta će biti s ljudima. Gore, gde ukazanje juri, tišina je razorna. U nedeljama  posle toga nekoliko ovaca ojanjilo je deformisanu janjad; njuške kao da su ljudske, ali vražje izobličene. Odmah im prerežu grlo i bace ih u jamu. Održana je misa za oprost neispovedenih greha. Nekoliko kilometara dalje, dole kod sela, balzamovano  telo Davida Todrosa već se raspalo na židovskom groblju. Hamutaline kosti također su se raspale u prašinu, nalikuje šačici žučkaste zemlje i ne razlikuje se više od bezvremenog kretanja. Leži netaknuta i stapa se sa zemljom.

Bez groba, bez traga da je ikada postojala.

Nije preostalo ništa drugo osim priče o njenom životu - ispisane na oštećenim dokumentima iz Kaira. Onde je rabin nakon nekog vremena u genizu bacio drugo Obadijino pismo koje mu je predao Shmuel. Trebao se popeti uskim stepenicama na sprat da bi stigao do zida genize. Metar i po iznad poda nalazio se otvor u obliku polumeseca iza kojeg se širio mrak skrovišta. U drugom dokumentu takođe se spominjalo ime Jahvea. On ga je morao uzeti natrag. Čovek ne sme uništiti božansku reč. Pismo sleti među ostale dokumente, u prašinu i šutu.

* * *

    Godine prolaze, turbulentna istprija  Fustata, ponosnog grada kojega je nekoć uz Babilonska vrata osnovao Amr ibn al’ As, završila je neočekivano tragično. Niti sedamdeset godina nakon smrti Hamutal, pod vodstvom legendarnog Širkuha, Kurdi će nezaustavljivo navaliti na grad i prekinuti doba procvata pod Fatimidima. Budući da nije mogao gledati uništenje svoga grada, egipatski veliki vezir dao ga je zapaliti 1168. Na taj je način hteo sprečiti da krstaši, koji su zahvalno iskoristili kurdsku invaziju da osvoje arapski teritorij, koriste grad kao bazu za napade. Ta autodestrukcija bila je jedna od mnogih kulturnih i društvenih katastrofa ondašnjeg Bliskog istoka. Grad je gorio više od dva meseca. Vatra je progutala ceo jedan svet, izbrisavši svako svedočanstvo te šarene multikulturne zajednice. Učenjaci su jadikovali, ljudi su u panici bežali iz limba, štakori i zmije, psi i mačke pokušali su se spasiti od vatrene stihije, deca su ostala zatrpana ispod ostataka kuća, gotovo da nije ostalo kamena na kamenu. Dvadeset kilometara u promeru nedeljama su se crni oblaci dima dizali iznad doline Nila kao znak prokletstva i propasti. Noću su milioni iskri prskali i vrtili se iznad narandžastog žara, stari su ljudi plakali i udarali se u prsa, promatrajući ih iz šatora na obalama Nila, uvereni da je kraj sveta. Propast Fustata bila je katastrofa usporediva s uništenjem Aleksandrijske biblioteke: bio je to kraj doba za kojim su se zatvorili nemilosrdni zasuni zaborava; nemoguće je ustanoviti kolika su znanja time izgubljena. Za divno čudo gradska četvrt sa sinagogom Ben Ezra delom je ostala sačuvana. Geniza je ostala sačuvana sa svojim mračnim dubinama i čuvala svoje tajne, svega nekoliko desetaka metara iza poslednjeg nepokolebljivog dela ogromnih gradskih bedema, tik do Mojsijeva izvora.

                                                                   

nastavci :Romani u nastavcima 

 

Stefan Hertmans, Obraćenica ( VII. Kairo )

 

1. 

      Tunup, Alqam, Al Birijat, Jizayy, Al Khatabah, Abu Ghaleb, Al Qata, Al Oanatir, Al Khayriyyah, mjesta u delti koja prljavo bijela danas tu stoje, imena koja dolaze i prolaze, koja su od njih već tad postojala?

       Iznova moram izbrisati kartu, maknuti gotovo sve što na njemu postoji i umesto toga postaviti retka imena i stvari. No s njom delim prirodne sile. Kratke olujne pljuskove, iznenadnu kišu, paru i oblake, maglu, užareno sunce, tamno ljubičasto jutarnje nebo na kojem kruže orlovi, večeri navodi neugodnog vonja, koprcanje ribe, zvonke glasove na obali. Pristajanje, opskrba, cenkanje, ponovno otiskivanje broda, plovidba uzvodno, ponekad uz velike poteškoće, pristajanje u peščanim zalivima. Izderana koža, u vodi pluta mrtva koza, napuduana poput balona. Žuljevite ruke veslača, neobična pesma u sumrak od koje ništa ne razume. Tromo mukanje vodenih bivola u žutom blatu obala. Strvinari i žabe.

       Balzamovano mrtvo dete nakon dva dana izneseno je iz kabine, a trojica muškaraca moraju držati Hamutal koja kriči kao opsednuta. Mala mumija bačena je preko palube dok dvojica muškaraca žustro udaraju u bubnjeve, a treći puše u tugaljivi duvačkii instrument. Žene leleču prodornim glasovima od kojih je hvata panika. Zavežljaj nestaje u smeđem klokotanju vode. Gipka leđa krokodila pojave se tik ispod površine vode. U smeđoj vodi proširi se mutan crveni oblak, stravično su dugi ti trenuci, a onda sve nestane. Hamutal hvata zrak, onda se istrgne. Mornari se ritmički bodre u koru, muzičari  još neko vreme bubnjaju, onda zavlada tišina i čuje se samo pljuskanje vode o niski pramac. Hamutal vidi priliku i želi skočiti preko ograde, jedan od muškaraca skoči za njom i zadrži je u čeličnom stisku. Ošamari je, gurne je natrag na klupu. Obraz joj krvari; sluz iz nosa, prašina, krv i suze. Sledećega dana kao da više nije među živima. Gleda tupo pred sebe, pogledom koji ne vidi, ljulja se zajedno s valovima. Pred veče podigne pogled, s gađenjem vidi mornare kako jedu sirovu ribu. Sad nema više nikoga, osim pohotnog trgovca koji je tri puta na dan pokušava obrlatiti nerazumljivim rečima i napola krezubim osmehom, koji joj ponekad skrene misli, ali joj je uglavnom odbojan. Malo jede, spava najveći deo dana, probudi se predveče, zatim sedne u senu na palubi i osluškuje veličanstveno sporo proticanje vode.

      Kad su prošli poslednji zavoj, nakon nedelju i po, na protusvetlu zatitraju građevine Fustata. Juli je nesnosno vruć, sve izgleda kao priviđenje. Jedva da ima ikakve veze s nečim opipljivim. Polusvesna prolazi dane, bez ičega i ikoga. Ravnodušno i ćutke, tupo gleda svet što prolazi mimo nje, koji ne poznaje niti želi upoznati. Razdoblje je Shemu u kojem ni kap kiše ne padne, sve se sasuši i skameni. Brod plovi pokraj slavnog pontonskog mosta koji od osmog veka povezuje otok Rodu s Fustatom. Odande se može videti mala građevina Nilometra. Nešto dalje ukaže se velika džamija Amr ibn al-’As, s njenim sanjivim minaretima iz doba Omejida, impresivnih obrisa koji izražavaju moć Fatimida u Egiptu. Na Rodi, kod tog užeg dela Nila islamski vojnici brane ulaz u grad; Hamutal vidi građevine, vojnike, uzbibane brodove pri obali, kretanje mnoštva.

      Fustat Misr svetluca i blista u oblacima prašine na podnevnom suncu. Hamutal silazi s broda bez ikakve prtljage, Embriachi joj pomaže da siđe. Poslednjih je dana otresit zato što više nije odgovarala njegovim udvaranjima. Pre nego što je išta uspela reći, tutne joj u ruke primitivni plan grada na kojem velikim slovima vidi napisano ime sinagoge Al-Shamiyin. Pokazuje joj da mora onamo otići, da onde mora pokazati svoje pismo preporuke. Kimne joj kiselog lica, ode dalje, ostavljajući je na peskovitoj obali.

      Oseća se malenom i izgubljenom, nada se da će je egipatski muslimani kao Židovku pustiti na miru i čak joj pomoći ako je moguće, makar usputno i bez ličnog kontakta. Davidov otac davno joj je u Narbonnei rekao da španski muslimani puštaju Židove da žive u miru sve dok plaćaju poreze. Dhimmiji, kako su zvali Židove, mogu stoga računati čak i na zaštitu jer su predstavljali jedan od izvora prihoda. Nadala se da ni ovde neće biti drugačije. No Hamutal, bez ičega, prljava, sa svojim severnjačkim izgledom, ne može u tom trenutku ništa tražiti. Sve dok ne nađe smeštaj i zaštitu, njena je sudbina krajnje neizvesna.

      * * *

      Evo bivše hrišćanke, vikinške devojke iz Rouena, rođene četiri godine nakon bitke kod Hastingsa. Juli je 1097. Kairo bruji, pulsira i treperi na usijanom suncu. U njenom rodnom gradu gotovo su svi Židovi pobijeni. Ješiva koju je tako dobro upoznala izgorela je i svi su dokumenti izgubljeni. Ona o tome još uvek ništa ne zna, kao ni za to da je njena majka, još uvek ogorčena zbog nestanka svoje kćeri, videvši pokolj povikala: „Tako im i treba, prokleti Židovi.“ Hamutal ima gotovo dvadeset i sedam godina, ona je niko; žena zalutala u svetu koji nije njen, izgubljena u sudbini koju jedva razume, na putu za Yerushalayim, grad triju Bogova, u kojem se nada da će pronaći Yaakova i Justu. Pogleda u nebo, vruć, slani zrak Fustata, mornare koji stižu na kopno i slažu pakete na obalu; vidi divlje mačke kako lunjanju između ribljih ostataka, pse zagnojenih očiju koji pišaju po drvenim stupovima ili glođu smrdljive kosti; male dečake koji svojim sjajnim savršenim listovima trče brzo poput vetra, od netom pristiglih putnika primaju prtljagu i nose je za milostinju; žene pod velom koje izlaze iz mračnih portika. Njena plava, nekoć neukrotivo kovrčava kosa, oznojena je i siva ispod tamnog šala; koža na obrazima je ispucana i bleda, oči su joj ugašene od iscrpljenosti i oskudice. Preneraženo gleda za Embriachijem, na tren oseti poriv da potrči za njim, padne na kolena, zamoli ga da je povede sa sobom, zaštiti je, oženi se njome, bilo šta. Onda vidi kako ulazi u kočiju koju vuče deva i brzo nestane u gomili. Ona neko vreme luta kroz mnoštvo na obali, neprimećena, neupadljiva, više sena nego čovek. Prosjaci za zalogaj kruha i malo kozjeg sira, negde zamoli za komad lubenice, pije vodu iz fontane pored koje žuti psi lutalice guraju svoje prljave njuške u njene suknje. Luta kroz prašinu neke stare četvrti s trošnim, mračnim straćarama, stiže do nekog malog trga, s mukom sedne ispod krošnje stare akacije koja razgranato i nakrivo raste iz bele ruševine. Kao da je pijana od višednevnog ljuljanja na reci. Noge joj se tresu. Ne može uspravno da sedi. Sve se vrti, pada na bok, ošamućena ostaje ležati. Ruke joj zahvate travu u pesku. Horde zlatnoplavih muha zuje oko nje, neki pas liže joj obraz svojim smrdljivim jezikom. Jedva da reaguje; potraje do večeri pre nego što malo dođe k sebi. Niko ne obraća pažnju na nju. Izgubljeno luta ulicama, upitnim pogledom plan grada pokazuje nekom otmeno odevenom čoveku koji je jedva pogleda, potom joj ćutke pokaže gde treba ići. Oko devet sati u blizini stare crkve Mar Girgis dovuče se do sinagoge. Već je mrak. Nema nikoga na uskim uličicama; zaudara po prašini i mokraći. Odjednom se nađe na kraju četvrti i pored gradskog zida vidi sinagogu. Kod velikog bunara sa stražnje strane zgrade legne i zaspi. Nema pojma o zmiji koja se uvlači u nabore njene odeće, o žutom škorpionu pored njene ruke, o psu lutalici koji je njuši, o tome da joj pas spašava život zagrizavši glavu koprcave zmije i zavitlavši je; nema pojma o mračnom putu koji je škorpion prevalio između njene ruke i male dubine među kamenjem Mojsijeva zdenca. Nema apsolutno nikakvog pojma. Još uvek diše, to je sve.

      Sledećega jutra upravo je to ustanovio rabin kad je otvorio vrata sinagoge, došao do bunara sa stražnje strane zgrade i onde na vlastito čuđenje pronašao izmučenu, usnulu ženu.

2.

      Spuštam se u metro i ostavljam za sobom hektičan promet na trgu Tahrir. Na stanici Mar Girgis izlazim među brojnim ženama u nikabima i Nike tenisicama i muškarcima s pametnim telefonima u rukama. Neko vreme tražim ulaz u stari grad jer ovde je baš kao i u Rouenu: nalazi se nekoliko metara ispod današnjeg sveta. Vrućina mi pomalo smeta, te subote u februaru kad se napokon spustim neupadljivim stepenicama  prema srednjovekovnim ostacima grada Fustata, sada poznatim kao stari Kairo. Zatvoren poput geta, prođe mi kroz glavu kad ugledam prekrasna okovana stara vrata koja zatvaraju četvrt. Kad potom pređem ulicu prekrivenu belom prašinom, vidim na plavetnilu neba zaslepljujući kamen koptske crkve Svetog Jurja - Mar Girgis - kako blista na jutarnjem suncu. To nije građevina koju je videla Hamutal - ona je vek nakon njena dolaska izgorela. Ovde u uskim starim uličicama prohladno je.

      Neki stari Židov nudi mi mali prospekt za dvadeset funti, ali ga ne uzimam. Neprekidno vas pozivaju u kuću zbog neke tričarije, šalice čaja, milostinje, zbrkane priče, prašnjave knjižice.

      Dovoljno je samo da kažem sinagoga i svi mi prsti pokazuju put, sve do kraja ovog malenog, intimnog labirinta. Nastavljam koračati i odjednom je ugledam: sinagoga Ben Ezra, u ono vreme poznata kao Al-Shamiyin. Duboko udahnem i krenem prema ulazu; neko kaže sabat šalom. Kao da sam se u snu vratio kući.

      To mesto je legendarno. Prema legendi, ovde, pored bunara iza zgrade, faraonova kći pronašla je malog Mojsija u pletenoj košari; ovde je Mojsije odrastao. Ispred sinagoge nalazi se prastara crkva Abu Serga u koju su pobegli Josip i Marija tokom Herodova pokolja dečice, u kojoj su ostali tri meseca. Sinagoga Ben Ezra u Fustatu ubraja se među najstarije na svetu: Abraham ibn Ezra kupio je 822. zemljište za dvadeset hiljada dinara. Pre toga na istom je mestu stajala stara koptska crkva Svetog Mihovila. Sinagoga je stoga pokazivala strukturu male koptske bazilike.

      Godine 1169. Benjamin van Tudela pronalazi ovde Toru Ben Ezre i piše o tome; egipatski autor iz 14. veka Al-Makrizi spominje tu Toru u svojoj knjizi Al-Muqaffa. Kad je Hamutal ovamo stigla, taj izuzetno vredan rukopis već se dva veka nalazio u sinagogi.

      Oprezno ulazim u zgradu, krajnju tačku moje privatne dijaspore. Nakon ješive u Rouenu, kripte u Clermontu i ruševina srednjovekovnog Monieuxa, ovo je četvrto mesto na kom mogu dotaknuti Hamutalinu sudbinu. Interijer je stručno restaurisan i jednostavno predivan. Izgubljena, iscrpljena žena nije videla ovakvu srednjovekovnu bogomolju, no videla je ovo mesto i ovaj sveti hram. Restauracija je trajala petnaest godina; izvedena je u sklopu izraelsko-egipatskih ugovora iz 1979.

      Idem na desnu stranu, pogledam uvis prema ženskoj galeriji nalevo i ostajem bez daha: onde pri kraju galerije može se videti rupa genize, tamni otvor kroz koji je doslovce bacano stotinu hiljada manuskripata tako da ih Jahve uzme natrag u zaboravu veka.

      Nemački učenjak Simon von Geldern verovatno je bio prvi zapadnjački putnik koji je imao priliku videti skrovište. To je bilo godine 1753. Von Geldern, također poznat kao De Gueldre, bio je praujak Heinricha Heinea; on ga opisuje u svojim memoarima kao svojevrsnog sveca, ekscentričnu figuru koju nazivaju “Morgenländer“. Von Geldern verovatno nije shvatio šta se nalazi pred njim. Dokumenti nisu bili posloženi kao u nekom arhivu, nego nabacani jedan preko drugog u tamnoj zatvorenoj prostoriji. U mnogim slučajevima takve genizot ili zbirke odbačenih dokumenata na kraju su uklonjene i ritualno pokopane. Prema tome, kairska geniza nikada nije trebala vekovima  posle ponuditi jedno od najvećih kulturno istorijskih blaga.

      Tek je Solomon Schechter, učenjak koji je 1888. napokon dobio dozvolu da otvori riznicu, naslutio kakav će se svet ovde otvoriti.

      Ono što je pronašao nadmašilo je i najsmelija očekivanja: delove Ben Sirinog Ecclesiasticusa na hebrejskom iz vremena pre Hrista za koji se mislilo da je izgubljen, delo Majmonida, pesme i pisma Jehude ben Halevija, fragmente Akvilinog grčkog prevoda hebrejske Biblije iz z. veka, kopije tekstova saduceja iz doba pre uništenja Hrama; svedočanstva o napadu krstaša na Jerusalem; dokumente i pisma hazarskih Židova; bezbrojne dokumente trgovaca, židovskih vlasti, pismena islamske administracije i ugovore između obe zajednice, poreze i račune, geografske i medicinske dokumente, plaćanja, kazne, interakcije s muslimanskom zajednicom i njene odredbe; svedočanstva o brakovima i rastavama, sporna potraživanja zemljišta i imovine, zahteve za posudbom, račune za pomorski prevoz, postavljanje rabina i članova administracije, pitanja nasledstva, ljubavne pesme i zahteve za pomilovanjem ili isplatom zaostale plate - sve je bacano kroz tu tamnu rupu, vekovima, zato što se tekst u kojem se spominje ime Jahvea ne sme uništiti niti spaliti; Svevišnji ih sam mora uzeti. Nigde zaborav i sećanje nisu međusobno povezani na paradoksalniji način nego u toj rupi zaborava s njenim beskonačnim sećanjem. Upravo zato je postala najvećom riznicom židovskog sećanja: njena važnost za židovsku kulturu nadmašuje onu svitaka s Mrtvog mora. Zaprepaštenje Solomona Schechtera jedva da se može zamisliti. Dve stotine hiljada dokumenata, ulomaka, papirića, papirusa i pergamenta nagrizenih štakorima i miševima, pospremio je u kutije i poslao brodom u Cambridge. Tamošnji univerzitet do današnjeg dana poseduje najveći deo te ogromne zbirke dokumenata, poznate pod nazivom Cairo Genizah Collection. Postoji fotografija Schechtera koji, naslonivši glavu na ruku, sedi u prostoriji u Cambridgeu među ogromnim hrpama rukopisa i čita. Onde je počela eksplozivna, senzacionalna egzegeza, „battlefield of books“ koja traje do današnjih dana, poznata je i proučava se na univerzitetima širom sveta. Veliki američki učenjak Shelomo Dov Goitein ispisao je četiri debela toma rekonstrukcijom života u starom Fustatu. Jedan od bezbrojnih dokumenata govori o obraćenici sa severa i njenoj tragičnoj sudbini. To je dokument T-S 16.100 - slova upućuju na ime Schechtera, ali i ono Charlesa Taylora, čoveka koji je financirao istraživanje i kasnije nastavio rad. Dokument T-S 16.100 godine 1968. preveo je i komentarisao  američki naučnik Norman Golb koji je ustanovio da je obraćenica o kojoj je bila reč morala stići iz jednog sela u onodobnoj Provansi. 20. aprila 1968. drži predavanje o tom predmetu na fakultetu Medieval Jewish Studies na univerzitetu u Chicagu, a svoja otkrića objavljuje u Proceedings ofthe American Philosophical Society u januaru 1969.

      Hebrejska slova u manuskriptu koja predstavljaju ime mesta, iako delom oštećena, čitljiva su kao מניו s desna nalevo: mem, nun, yod (jod), vav. U transkripciji: MNYW. Monieux.

      * * *

      Odmah iza sinagoge izranja impresivan masivni ostatak starih gradskih zidina srednjovekovnog Fustata, sačuvanog više zbog nemara nego istorijske osveštenosti. Taj je komad zidina prašnjavi monolit, zdepast komad neuništivog peščenjaka, četvrtast, uspravan, suncem usijan ostatak gradnje koji rečitije od mene govori o ravnodušnosti istorije. Iza njega raštrkano je nekoliko kuća, a između njih vidi se početak arapskog groblja, lavirint u kojem tinjaju gomile otpada, a neka žena u dronjcima želi mi pokazati svoju kuću - oronulu grobnicu u koju se uselila s nekoliko tepiha i malom peći, u kojoj pokušava odgojiti svoju decu. Nudi mi kafu, poziva me da uđem u grob, no vidim je kako zirka prema mojoj torbi i čujem nekoga kako šuška iza visokog nadgrobnog spomenika. Pristojno zahvalim i odšećem kroz prašinu i uličice natrag. Prolazim pored crkve Abu Serga. Zgrada se restauriše; duž trošnih skela vise velika plastična platna puna prašine. Deseci mladića u japankama stoje bez ikakve zaštite i bez maski na visokim drvenim lestvama i klešu kamen. Arapska muzika trešti iz malog radio-uređaja.

      Više od sat vremena lutam po obližnjem koptskom groblju i čitam imena sa svih strana sveta. Gušteri i skarabeji, raskošna bugenvilija u cvatu pored malog oronulog grčkog hrama. U ovoj su četvrti u Hamutalino vreme živeli ljudi sa svih strana sveta. Starac na izlazu iz istorijske četvrti pruža mi opet prospekt u kojem je opisana istorija sinagoge. Rastresen prođem pored njega, potom se vratim, uzmem prospekt, zaboravim mu platiti. Uspnem se stepenicama, vratim se isti čas, pružim čoveku koji je još uvek pokunjeno odmahivao glavom, dvadeset egipatskih funti i u znak izvinjenja položim mu ruku na rame. Pokaže mi svoje bolesno, natečeno stopalo. Ispričam mu razloge svog dolaska. Raširi oči u neverici, uspravi se, zagrli me u suzama, potapša po leđima. Šabat šalom, šabat šalom, viče za mnom, beskrajna, sve slabija inkarnacija koji mi još danima odzvanja u glavi.

      * * *

      Sad još moram pronaći put kojim je Hamutal prilikom dolaska stigla od Nila do sinagoge. To činim suprotno od smera kojim je tad prošla. Prolazim kroz stanicu metroa Mar Girgis i dospevam u orijentalnu sirotinjsku četvrt koja oduzima dah. Trošne stambene zgrade deluju kao da će se svaki čas urušiti, no bruje od života; balkoni odišu intimnim polumrakom iz pozadine soba, ponegde vidim oči kako blistaju u seni. Ulice nisu popločene, posvuda vladaju prašina i neverovatna prljavština; deve leže u pesku kao da nije prošlo hiljade godina. Kokoši kokodaču po ulici, tamne otvorene kuće zapravo su male radnje, sve miriše po zapaljenom drvenom ugljenu, uzbuđenju, zavodljivosti sna. Znam da moram proći kroz tu četvrt kako bih dospieo do legendarnog Nilometra pa povremeno pitam za put. Mnogi su pogledi iz polumraka sobe upućeni meni: ovamo turisti nikada ne zalaze. Miris, jedva pokretan zagušljivi zrak, intimnost tog izlaganja javnosti: ta me zbilja preplavljuje. U dimu tinjajućih gomila smeća osećam tamjan i mirtu, neugaslu pravatru. Osećam čudan poriv da se ovde nastavim motati, da negde uđem, sednem i više se ne dižem; onda shvatim da sam indiskretan i da moram nastaviti. Ali tih nekoliko stotina metara kroz ovu prastaru četvrt ostaće mi urezani kao kratko, žestoko putovanje kroz vreme, na kojem sam omirisao, osetio i doživio nešto što me premestilo u priču koju sam celo to vreme pratio u stopu.

      Prelaz je nagao, kao i sve u tom gradu: na kraju četvrti opet me čeka divlji kairski promet, u četiri pune trake, neprekidno trubljenje u zaglušujućoj kakofoniji među oblacima ispušnih plinova. Na drugoj strani, do koje se može stići samo ako rizikujući život voziš slalom između automobila koji nikad ne koče, nalazi se uži rukavac Nila. Duž obala posvuda naplavljeno smeće, kokoši čeprkaju u šašu, bledožuti pas ih progoni. Slikoviti pešački most vodi me do otoka Rode na kojem se nalazi Nilometar. Reč je o tri sprata dubokoj građevini s ustavom u kojoj se meri nivo Nila tako da se može proceniti hoće li poplava oploditi obale, hoće li ih pretvoriti u blato, ili će nivo vode ostati preniska za navodnjavanje pa se valja pripremiti na sušno i oskudno leto. Podzemna građevina izvana se prepoznaje samo po skromnom šiljatom tornjiću. Sad je duboki podrum suv, a oko njega su se sjatili samoproglašeni vodiči koji moljakaju za milostinju. Godine 1097. postojao je već vekovima. Dugo gledam vitak stup u vrtoglavoj dubini, vrata ustave ispod njega kroz koja se unutra može pustiti voda, oznake u kamenu peščenjaku, natpise, prastaru domišljatost kako izmeriti plimu i oseku, prožetu starom teologijom. Ako je Hamutal stigla ovamo i ovde čak živela, verovatno ga je jednom i videla. Kako bi stigla do sinagoge, morala je proći kroz prašnjave ulice koje sam upravo ostavio za sobom.

      Nešto dalje, na obalnom zidiću iznad svetlucave vode čeka me moja žena, očiju ispunjenih svetlom i očaranošću. Zagrlim je uz osećaj da smo zajedno došli do kraja puta. Odbljesci na vodi opčinjavaju nas satima.

      Pronašao sam Hamutal.

      3.

      Rabin protrese Hamutal, zagrabi rukama vode iz vedra kraj bunara, poprska joj lice. Ona otvori oči i zbunjeno pogleda oko sebe. On joj pomogne da se podigne, oseća koliko je nestabilna. Podupire je, pomogne joj da sedne na jednu od stepenica. Ona počne tražiti ispod svoje odeće, pruži rabinu kožnatu torbicu. Kad opet padne nauznak, stari učenjak pročita molbu svog kolege Jošue Obadije iz dalekog sela na severu. Pročita pismo dvaput, usne mu se pomiču. Ponovo smota pergament, na dnu torbe pronađe još i mali tefilin, namotan i pun prašine, molitveno remenje Davida Todrosa. Obesi torbu o pojas, pomogne ženi da ustane na noge, odvede je do ulaza u sinagogu. Ode po svoju ženu, naloži joj da se pobrine za iscrpljenu strankinju. Kad Hamutal ode, on uđe u sinagogu, izreče molitvu, stavi pismo i Davidov tefilin postrance, posveti se svojim svakodnevnim ritualima, zatim se uspne na galeriju na spratu  i nešto kasnije uz religioznu uzvišenost i mumljajući kratku molitvu baci oba predmeta malim zamahom kroz tamnu rupu na kraju ženske galerije u staru genizu, gde budu predani prašini i vekovima.

      * * *

      Misr al-Fustat znači nešto poput „Egipatski grad šatora“. Legenda kaže da je golub savio gnezdo u šatoru Amr ibn al-’Asa, muslimanskog vođe iz 7. vekakoji će podčiniti Egipat. Amre se dojmio golub koji se ugnezdio u njegovom šatoru, video je u tome Božji znak. Nije spustio šator nego ga je ostavio oko golubljeg gnezda dok je on kretao u vojni pohod. Prilikom trijumfalnog povratka video je da šator netaknut i dalje stoji. Golubovi su odleteli. Potom je Amr oko tog šatora dao podići celo naselje šatora; Fustat je rođen iz golubljeg gnezda.

      Pod vladavinom Fatimida Židovi su verojatno proživeli svoje najbolje razdoblje. Porasli su im ugled i bogatstvo, mogli su računati na poštovanje i status. Oko sinagoge Ben Ezra razvila se najveća židovska zajednica od propasti Aleksandrije. „Židovi koji onde žive vrlo su bogati“, napisao je Benjamin van Tudela 1170. Fustat je postao židovski centar moći, ne samo za Egipat nego i za Palestinu i Siriju. Jasno je da je to bilo najbolje mesto na koje je u to vreme Hamutal mogla dospeti.

      Bila joj je potrebna velika mentalna podrška i briga, a zajednica oko sinagoge koja je shvatila kakvog je visokog porekla bio njen svekar, predano se brinula o njoj. Također su je svim silama odgovarali od toga da prebrzo nastavi putovanje i to ne samo zbog njenog lošeg zdravstvenog stanja. Gotovo svakodnevno stizale su vesti o strahotama koje su krstaši činili na istoku. Kod Konstantinopola skupljale su se, nakon prvih poraza takozvanog narodnog krstaškog pohoda, velike vojske Francuske, Flandrije i Normandije. Krenuli su prema Jerusalemu, ubijajući i pljačkajući putem. Vekovna demografska ravnoteža posve je narušena. Iz osvete i protuosvete posvuda je dolazilo do zločina i okrutnosti. Svet je postao nepredvidljiv zahvaljujući katastrofi koju su krstaški pohodi izazvali na Bliskom istoku. Bilo bi nepromišljeno da i Hamutal krene u njihovom smeru: oni su u međuvremenu postali njeni smrtni neprijatelji.

      Zbog tog razloga Fustat predstavlja prekretnicu u njenoj potrazi. Dobro se brinu za nju, iskazuju joj sve počasti koje prema mišljenju ondašnje zajednice zaslužuje. Kao da se polako budi iz noćne more. Ali nešto se u njoj slomilo, njeno žalovanje pretvorilo se u tupo gledanje pred sebe. Nakon nekoliko meseci donekle je došla k sebi, postala svesna brižnih, veselih žena koje se brinu za nju. Postepeno počinje shvatati da nema gotovo nikakve šanse da svoju decu pronađe živu; možda su dospela među haotično zaleđe narodnog krstaškog pohoda i prilikom jednog od velikih poraza tih hordi i sama poginula. Šta su zaboga krstaši, u groznim okolnostima u kojima su pokušavali zbaciti jedan svetski poredak, trebali napraviti s njenom decom? U najboljem slučaju, ako su još poživela, odavna su bila prodana na istočnjačkom tržištu u roblje. Počinje shvatati da Fustat za nju nije odmorište nego odredište. Onde u okolici sinagoge Ben Ezra na sigurnom je. Opet se svakog meseca mora spustiti u mikve. Privikava se na mlaku tamu, potopljena u vodu Nila koja ju jednoga dana podseti na ledenu vodu Nesque, u mikvi Monieuxa. Na trenutak pomisli: ne želim više izroniti. No čovek živi sve dok može disati. Hvatajući vazduh uspravi se, voda joj se cedi niz kosu, trese se u vrućini dana. Čuje nove psalme, arapskog podrekla, staru poeziju i molitve, pijut i kizana, talmudske tekstove pomešane s egipatskim inkantacijama. Dobiva poduku od rabina i uključuje se u svakodnevni život zajednice.

      Dugo joj treba da se pomiri sa situacijom, ne polazi joj odmah za rukom, nego postepeno, dan za danom. Zahvaljujući izvrsnim pomorskim vezama židovskih trgovaca iz Fustata stupila je u kontakt s porodicom pokojnoga muža; ako je more bilo mirno, pismima je trebalo najviše tri nedelje. Tako je doznala da se njena deca u međuvremenu nisu pojavila u Narbonnei.

      * * *

      Je li Hamutal ikada videla piramide u Gizi, glavu sfinge na užarenom suncu? Verojatno nije - predgrađe Gize nalazi se s druge strane ruina Fustata, trebala bi imati poseban razlog da ode do tog usamljenog mesta na kom su se mogle vidjti stvari koje niko nije razumeo. Turizam još nije postojao, prošlost još nije bila znamenitost. Kad se na kraju sam nađem onde, sve vrvi od izletnika i ne postoji nikakva mogućnost da se doživi nešto istorijsko. Celo nalazište kvari dernjava uličnih prodavača, veselih trgovaca, arapskih studenata koji snimaju selfije. Fotografirajući, turisti se vozikaju u kolima koja vuku deve. Pobegavši u hlad obližnjeg velebnog hotela Mena House, pokušavam zamisliti kako su se ljudi u Hamutalino vreme odnosili spram tih kolosalnih svedoka jedne u ono vreme neshvatljive kulture. Šta su se pitali gledajući ih? Te su građevine morale delovati nadzemaljski, a u vreme kad je sve bilo povezano s hrišćanskom, židovskom i islamskom religijom, zasigurno su bile posve neshvatljive. Ne nalazim svedoke iz 11. veka koji bi makar spomenuli ovo mesto. Glava sfinge nalazila se možda duboko ispod vrelog peska.

      * * *

      Jednoga dana Hamutal slučajno svedoči javnom smaknuću preljubnice. Ženu je muslimanski sud osudio na kamenovanje. Sedi u pesku nagnuta napred, muškarci stoje oko nje i žustro raspravljaju. Prisutan je i gaon, vođa ješive. On se protivi kamenovanju, dolazi do učene rasprave s muslimanskom policijom. Gaon ostavlja velik uztisak  na okupljene, govori smireno i s autoritetom. Okupljeni ga slušaju. Iznenada neko iza leđa muškaraca u raspravi baci velik, oštar kamen koji ženu pogodi u slepoočnicu. Poput lutke pala je u pesak. Nastaje metež, ljudi se naguravaju i natežu, psuju. Gaonov glas izgubi se u halabuci. Krv šiklja iz ženine glave. Sledeći kamen pogodi je u trbuh. Sad se gomila razuzda. Gaon se potišteno udalji od krvoprolića, a u zadnjim redovima okupljenog mnoštva vidi plavooku ženu kako plače grizući usne. On je zatečen; upoznao je tu ženu, bio je uključen u njenu inicijaciju, no iznenađuje ga što je ovde vidi kako bez ustezanja plače tokom rituala koji se nažalost i prečesto događa; je li poznavala kamenovanu ženu? Tiče li se to nje lično? Svaki put ga boli što muslimanski sud ne priznaje nijanse u takvim slučajevima, diskusije traju već generacijama. Budući da ga je pogodila empatija strankinje, on joj priđe. „Hamutal, zašto plačeš?“ upita je. Njegovo pitanje izazove prigušeni krik, Hamutal se okrene, želi pobeći. On je primi za ruku. „Nemoj bežati.“ On korača uz nju dok se ona žuri prema kući u kojoj živi s drugim ženama. Ona poznaje gaona, zove se Shmuel, ne baš uobičajeno ime za romaniotskog, grčkog Židova poreklom iz Aleksandrije. Svojim prisustvom izaziva u njoj zbunjenost, nikada nisu razmenili ni reč. Opet je primi za lakat i kaže: „Zašto si se rasplakala? Šta ti se dogodilo?“

      Hamutal bude kao oduzeta. Odmahne glavom, istrgne se, uđe u kuću.

      Gaon prođe rukom kroz bradu, ode dalje.

      No zajednica je mala. Nekoliko dana kasnije vidi je samu kako sedi na obali i promatra gužvu oko brodova. Baca kamenčiće na mačke lutalice. Ćutke sedne pored nje. Sunce se probija kroz toplu maglu. Nakon pola sata ona želi ustati. On je zadrži. Pogleda je u oči. Tek tad primeti da njene plave oči malkice škilje što ga ispuni nežnošću. Narednih minuta ćute. Zatim on ustane, položi ruku na njeno rame. „Galana“, reče smejući se: plavooka.

      Produži dalje razgovarati s ribarima. Vidi ga kako stoji, u protusvetlu. Njene su misli zbrkane i mračne.

      U narednim nedeljama redovito se sreću; njihovi pogledi postaju sve smeteniji. Ona navečer često sedne pored Mojsijeva zdenca. Jedne večeri Shmuel sedne pored nje, pogleda je. „Galana“, opet kaže. Široko se nasmeje i iz čista mira pita je hoće li se udati za njega.

      Ona ustane, ode, lunja uličicama. Nekoliko dana kasnije zajednica zna za namere gaona Shmuela. Šire se glasine, Hamutal zapitkuju žene i hihotave devojke. Ona odmahuje glavom, sakrije se u ženske odaje.

      Gaon je imućan čovek u kojeg muslimanski autoriteti imaju poverenja, a pripada eliti kovača kovanica, vrlo uglednom zanimanju. Smatraju ga strogim i pravednim, no ona se ne oseća spremnom da više ikada svoj život deli s nekim muškarcem. Dugo vremena odbija njegove sve formalnije i upornije udvaranje, sve dok joj rabinova žena ne kaže da će joj upravo takav čestit čovek pružiti ravnotežu i zaštitu, da će živeti u lepoj i mirnoj kući, da će joj pružiti sve što može. Naveče se posavetovala s rabinom. On joj savetuje isto.

      Pošalje pismo u Narbonne, u kojem za savet pita svog svekra. On joj odgovara da ima pravo ponovo se udati te da stoga ima njegov blagoslov. Još nekoliko nedelja noću ne može spavati, odlučuje se odabrati život, ne večno žalovanje. Shvata da tamošnji ljudi predstavljaju njen novi dom, da mora iskoristiti tu novu priliku.

      Priđe gaonovoj kući. Te večeri pada mlaka rosulja, mirisi navlažene prašine škakljaju joj nos. Pokuca mu navrata, on otvori, vidi njen beznadan izraz lica, nakloni se, pozove je unutra. Ona ga zamoli, kao preduslov za brak, da joj pomogne: ipak bi htela otputovati za Yerushalayim. Njena ga molba zasmeta. Ćutke sedi pred njom i reče: „Hajdemo se prvo venčati. BrinuĆu se za tebe.“ Hamutal pristane, on svoje ruke položi na njene. Sledećega dana stoje pred rabinom i dogovore sve za venčanje koje će se održati šest nedelja  posle.

      4.

      Židovska zajednica onovremenog Fustata imala je mnogo strožu hijerarhiju od napredne, prosvetljene zajednice u Narbonnei. Običaji i društveni odnosi bili su konzervativniji, položaj žene manje emancipovan. Hamutal se mora prilagoditi novim životnim pravilima; najveći dieo vremena provodi u ženskim odajama, a svog budućeg supruga ponekad danima ne vidi. Odnos je također malo manje romantičan nego sa strastvenim mladićem koji ju je odveo u Provansu. Shmuela često vidi tek za večerom koja najvećim delom prolazi u tišini. On joj iskazuje svako poštovanje, ali je od službene objave venčanja postao suzdržaniji. Sve je blizu i nedostižno. Zvono koptske crkve probija se kroz židovsku večernju molitvu, u daljini čuje se mujezinov Allahu akbar.

      Sledećih dana Hamutal se raspituje kod krojača u Fustatu za kupnju propisane molitvene odeće za budućeg muža. Poslednje nedelje kao što je predviđeno nisu imali nikakvog kontakta. Kosa joj je tamno obojena kanom. U danima pre venčanja Hamutal silazi u ritualnu kupelj. Ispod vode vidi bezobličnu stravu, krvavi zamotuljak u čeljustima čudovišta. Izroni, izađe iz kupelji, ručnike joj pruže žene koje se smeše njenim zlaćanim naježenim dlačicama.

      Ketuba ili bračni akt mora proći dugačak put. Rabin ga priprema i ispisuje te predstavlja židovskim rayyima. Zatim ide islamskoj administraciji k muqaddamu, a nakon njihovog odobravanja ide vrhovnom vođi egipatskih Židova, nagidu, a tek onda natrag do sinagoge Ben Ezra. Nakon svega toga stupaju u brak, ona opet postaje suprugom istaknutog člana židovske zajednice. Potpisuju ketubu. Posle je svečano predana Hamutal na čuvanje. Shmuel joj lice prekrije velom. Chatuna bude mnogo egzotičnija i živopisnija nego prilikom prvog venčanja; na ceremoniji su prisutni istaknuti muslimani i nekoliko koptskih kršćana. Odzvanja čudna muzika nakon što stupe ispod baldahina. Shmuel izgazi čašu, ovaj put bez marame preko stakla. Krhotine blistaju i krčkaju pod njegovim stopalima. Muslimanski bubnjari na proslavi dovode je u stanje čudnog uzbuđenja. Gosti donose poklone mladencu i mladenki; pozdravljaju Hamutal suzdržanom pristojnošću i žele joj dobrodošlicu. Prema merilima onog vremena već je bila starija žena, ali svi se slažu u tome da doprinosi dostojanstvu svog novog supruga.

      Lepo ukrašen bračni ugovor, papirus od tučene trske s obala Nila, sigurno je pola veka kasnije zajedno s nebrojenim drugim dokumentima bačen u tamnu genizu gde su ga tokom vremena izeli miševi ili štakori. Ili se možda pojavio u rukama istraživača iz Cambridgea ili ko zna gde na svetu, ali imena više nisu čitljiva.

      * * *

      Hamutal postepeno upoznaje elitu zajednice, iako nikada ne izlazi van bez pratnje. Ali zajedno s drugim ženama može se i slobodnije kretati. Dobija poduku od svekrve koja ima ulogu mu’allime ili učiteljice. Zajedno s tom živahnom, korpulentnom ženom pronalazi put kroz paklenu gužvu arapskih sukova, uči običaje i izraze trgovaca, kako pregovarati o ceni i kvaliteti, stiče uvid u domaćinstvo bolje situirane egipatske Židovke.

      Njena kućna posluga sastoji se od desetak ljudi. Okretni su, tihi i nedeljama plahi pred tom strankinjom. Postepeno pridobija njihovo poverenje time što i sama zasuče rukave. Od svoje kuvarice uči kako da komade divovskog nilskog ostriža ispeče u vrućem pepelu, kako da ukuha datulje i smokve, kako da ukiseli masline i limun. Promatra ptice, uvek besprekorno vedro nebo, uživa u mirisu ognjišta u uličicama, narančina cveta kad na grad padne pljusak, a široki se Nil pretvori u šumno more, u mirisu zanjihanih oleandara u unutrašnjem vrtu. Zajedno s drugim ženama ide do uljare, visoke i sumorne dotrajale građevine, u kojoj oslepljena mula okreće prešu za masline uza škripu dva plosnata kamena. Ulje teče niz cev u stare ćupove, miris je gorkosladak, sjajna koža polugolih mladića blista zelenozlatnom bojom. Naučila je kako pripremiti faul. Zrna kuhanog boba zgnječi u maslinovom ulju, dodaje kim, limun i sezam. Meša i meša, a ponekad još plače kad pomisli na svoju izgubljenu decu. Vreme se rastapa u satima trome sieste, u nestvarnom, toplom naboru vremena u kojem žive njena sećanja, dremež tokom vrućine od koje postaje meka i sanjiva, dok je opet ne probudi mujezinov pevni zov u blizini starog gradskog zida. Mnogi egipatski Židovi tečno govore arapski; nakon nekoliko meseci uglavnom može razumeti šale u sukovima. Njen slab hebrejski, s tragovima sefardskog španskog, dobija judeo-arapski prizvuk. Samo kad se nečega prepadne ili sanja, pojavi se nešto severnjačko, jezik iz drugog života, nešto tvrdo i sivo i hladno za čim ponekad oseća nepodnošljivu čežnju. U vreme kad stiže egipatska zima opet je trudna.

      Jednoga dana zajedno sa Shmuelom stoji u luci Fustata blizu stare babilonske utvrde. Dok promatraju užurbanost oko pontonskog mosta, ona mu sama od sebe počne pričati o luci u Rouenu. Objasni mu što je to snek, prizna mu da je njen otac potomak Vikinga koji su dva veka pre pokorili severnu Evropu. Muškarac preneražen shvati da je njegova nova žena zapravo u srodstvu s omraženim, okrutnim Normanima koji su mahnito pustošili gradove Orijenta. Prethodno mu je ispričala samo da je flamanskog porekla. To da je snaha glavnog rabina Narbonne, njemu je bila dovoljna garancija da se časno oženio. Sad se oseća zbunjeno, donekle čak i prevareno. Ta ga spoznaja muči svaki dan sve više. Od tog je trenutka počinje promatrati s podozrenjem.

      Ona pak nekoliko nedelja posle dozna od židovskih izbeglica o strahotama pogroma u Rouenu pa mu ispriča o tome. Muškarac polako počinje shvatati koliko je teško živeti s obraćenicom, o čemu je trebao razmišljati u trenutku kad ga je ta nepoznata žena toliko privukla. Njihov odnos ipak se održi, zahvaljujući tome što ih podržava porodica te zato što je jako formalne naravi za razliku od one nezaboravne amour fou iz mladosti.

      Žilava je; njeno se telo prilagodilo klimi, prehrani, kulturi. Ona čini sve da natrag zadobije njegovo poverenje. Dobila je priliku da zajedno s mužem razgovara s nagidom, da sluša razgovore s učenjacima. Zajedno sa Shmuelom u kući prima islamske učenjake i velikodostojnike. Naučila je sve o složenim odnosima multietničke zajednice u Fustatu. Zahvaljujući njima čula je i mnogo više o velikim zločinima na Orijentu koje su počinili ljudi iz njenog naroda. Židovi diskutuju s muslimanima, hrišćanski hodočasnici na putu za Jeruzalem budu upozoreni na opasnost koja onde preti; krstaši se izgleda opet mobilizuju, odlučni u nameri da zauzmu Jerusalem. Trupe prolaze Evropom, prelaze Sredozemno more, velikim brodovima pristaju na obale Libanona. Napadaju stanovnike na obali. Muslimanske zajednice posvuda se bune protiv hrišćanskih napadača. Često nemaju nikakve šanse za obranu od krvavih pokolja, silovanja, uništavanja njihovih zajednica. Ponekad im polazi za rukom brza pobeda nad teško oklopljenim vitezovima: naučili su kako da sa svojih malih okretnih konja gađaju oči iza vizira, pucaju u noge i oči tromijih konja severnjaka. Nemir zahvata istočne pustinjske predele Egipta. Napetost posvuda raste. Čuje priče o nestabilnim prilikama u Španiji, izgleda da mnoge izbeglice beže put severa, prema Narbonnei jer rekonkvista ne štedi ni Židove - za mnoge hrišćane oni su samo jataci omraženih Saracena. Živahan svet u Fustatu, u kojem sve i svako dolazi s nekom pričom, pružaju joj osećaj da se niti njenog života ovde sastaju. Istovremeno više nego ikad postaje joj jasno da više nigde neće zaista biti sigurna. Kao da živi na splavi koja plovi prema vodopadu.

      Svoje četvrto dete rodila je usred leta. Porođaj se brzo odvija, rađa dečaka kojemu opet želi dati ime Yaakov. Muž se s time ne slaže, dete će se zvati Avram. Ritual obrezivanja odvija se u sinagogi. Posle su joj ispričali da dete nije plakalo, da nije ni trepnulo, da je imalo nasmešen izraz lica. Te večeri kroz otvorena vrata zmija siktalica dopuže u kuću i uvuče se u pletenu košaru u kojoj spava novorođenče. Dadilja dođe u sobu, primeti zmiju, krikne. Zmija spuzne među pelene u koje je dete omotano. U panici žena podigne dete iz košare, zmija je munjevito ugrize za zapešće, ne pušta je i ostane visiti previjajući se, sjajnih očiju i širom rastvorenih ralja na ruci žene koja vrišti. Smrtonosni otrov prodre duboko u žilu kucavicu. Dođu ostale žene, jedna uzme dete iz ruku dadilje, druga udara po zmiji štapom sve dok ne popusti; skačući, brzim pokretima stopala, nekoliko žena izgazi glavu zmije što se previja. Dadilji pozli, padne, nekoliko trenutaka posle izgubi svest. Nešto kasnije se ukoči, natečenog grla i pocrnelog jezika, kolutanje očiju se zaustavi. Okupljene žene vide dadilju kako se guši u poslednjem trzaju, s krvavom penom na ustima. Kad se u susednoj sobi Hamutal probudi od buke i nahrupi k njima, dadilju već iznose van uz naricanje. Preuzme svoje dete od jedne žene. „Bože“, pomisli, “koji god Bog da jesi, zašto me iskušavaš?“

      Pala je na kolena, njiše dojenče i izbezumljeno ga privija na sebe. Dete pući usne, traži dojku. Oseća toplinu, odahne, odvedu je do kreveta. Dete siše, miris mleka i snažno stezanje njegovih ustašca umiruju je, mali jezik masira bradavicu. Pomiluje glavicu s još otvorenom fontanelom.

      Prolazi pola godine relativnog mira. Blagostanje i kultiviranost joj gode. Dala je sašiti lepu odeću, svoje odaje luksuzno uređuje za sebe i dete. Svog novog supruga retko viđa; jednog dana krajem avgusta on otputuje u Aleksandriju u vezi nekog porodičnog posla o čemu ne doznaje mnogo.

      Nakon nekoliko nedelja vraća se. Prilazi joj čudnog pogleda, zagrli je i reče: „Sjedni, Hamutal. Moram ti nešto reći.“

      Srce joj divlje lupa u grlu, vrti joj se, ne zna što može očekivati, no ima osećaj da gubi razum.

      „Hamutal“, reče muškarac, „Yaakov i Justa su živi. Kod tvojih su roditelja u Rouenu.“

      Pogleda ga izbezumljenim pogledom, ne može izustiti ni reč, otvori usta, u neverici odmahuje glavom dok ga štipa za ruku.

5.

      Otada nema više ni trenutka mira.

      Noću leži budna dok joj se misli roje: kako su zaboga njeni roditelji pronašli decu? Negde na putu prema istoku susreli su se delovi severnih i južnih trupa. Sigurno je među brojnim normanskim vitezovima uključenima u severne trupe bio i dio iz Rouena. A kad su decu u fatalnoj noći u Monieuxu poveli sa sobom vitezovi koji još nikad nisu čuli za njih, starije dete verovatno je ispričalo ko su im otac i majka. Čak je moguće da je jedan od njene starije braće čuo o tome, potražio decu i poslao ih kući. Ta je misao opseda i uznemiruje, istovremeno zabrinuto razmišlja o svojoj braći, koja su možda dala život tokom neke opsade u Antiohiji ili Bog zna gde. U svakom slučaju više je nego verovatno da su brojni normanski vitezovi čuli za skandaloznu priču. Nije dugo trajalo pre nego što je neki od vitezova shvatio: to su onda unuci Gudbrandra, oca Vigdis Adelaïs. Pa ih je s prvom grupom glasnika poslao iz Zadra u Rouen - bolje da ne misli o tome, njena židovska deca kod njenih hrišćanskih roditelja, znaju li njeni svekar i svekrva išta o tome? Poslala je pismo u Narbonne. Iako se njen novi suprug tome protivi, ne može joj zabraniti da stupi u kontakt s glavnim rabinom Francuske; odnosi mu to jednostavno zabranjuju. Nakon nekoliko nedelja stiže odgovor: roditelji njenog prvog muža nisu znali za to, mole je da im se vrati da zajedno razmisle na koji način zatražiti decu. Ona o tome obavesti muža, koji besno plane i proklinje dan kada joj je rekao da su deca živa. Istovremeno zna da je ono što žena traži opravdano, svaka mogućnost da se zatraže njena starija deca treba biti iskorištena. On ne može napustiti zajednicu na toliko dugo, moraće sama putovati. Daje joj jedan uslov: njihovo dete Avram ostaje u Fustatu, a ona, dok je Sredozemno more još otvoreno, mora što pre krenuti na put. Stoga mora ostati u Narbonnei tkom zime, kad se ne može ploviti, pa se vratiti prvim brodovima u proleće.

      * * *

      Jedne tople noći početkom septembra stoji ispred bronzanog ogledala u svojoj prostranoj sobi, a dok se presvlači za noć, odjednom naglas kaže: „Ne zovem se Vigdis. Ne zovem se Hamutal. Zovem se... Zovem se...“ Zaćuti. Stane pored prozora i gleda grad. Vidi zvezde u daljini tamo gde zna da Nil tiho teče. Sve se u njoj vrti. „Ja nisam Avramova majka. Ja sam majka...“ Opet zaćuti; nešto joj se prelomilo u glavi. Spoznaja da su njena deca iz Monieuxa kod njenih roditelja u Rouenu, dok je ona ovde udana za egipatskog Židova iz Fustata i s njim ima dete, oduzima joj svaku sposobnost jasnog rasuđivanja. Vrti joj se. Već nekoliko dana otresa se na druge žene, nema strpljenja, detetov plač ide joj na živce, nema više mleka pa ga doje druge žene. Izbegava razgovor sa suprugom. Nakon zajedničkih obroka ubrzano odlazi u svoje odaje. Uviđa da je nemoguće ovde ostati. Dok Shmuelova zabrinutost za dobrobit njegove žene raste, ona potajice pošalje pismo svom bivšem svekru u Narbonne putem konvoja iz Fustata s molbom da rabina Jošuu Obadiju u Monieuxu obaveste o tome što je doznala i da eventualno zatraže njegovu pomoć. Pomoć čime? Ne zna. Javlja kako se nada da će  stići u Narbonne pa nastaviti put za Rouen. Zlokoban plan koji će njenog bivšeg svekra ispuniti velikom zabrinutošću. Jedna joj se noćna mora često vraća: vidi Yaakova i Justu kako ih hvata velika zmija u Nilu i vuče u dubinu. Zatim vidi oblak krvi u smeđoj vodi. Budi se u znoju i drhti. Gleda oko sebe kao da ništa ne prepoznaje. Ima osećaj da će izgubiti razum ako sad ne ode. Noć je sveža i očaravajuća, njena soba s lepršavim zastorima odednom je pakao. Gleda gradsku četvrt ispod kuće: kod gradskog zida šapćući kreću se lopovi i kurve. Tiho se oblači uz lupanje srca, uzima nekoliko srebrnjaka iz kutijice u velikom ormaru, navuče na sebe laganu dželabu jedne od egipatskih dojilja, prođe sobu u kojoj mali Avram mirno dišući leži. Pogleda dete, dotakne nepomično lišće, promrmlja ispriku. Želi izaći iz sobe, ali se odmah vrati. Spontano uzme dete u naručje, zamota ga u svileni šal. Izađe iz kuće na svetlo zalazećeg meseca. Noć je tiha, nekoliko stabala mirno šumi. Čuje šakala u daljini. Sova se oglasi hukom iznad njene glave. Seti se priče o čoveku koji je ubio drugoga zbog tog tihog zvuka koji ga je opsedao. Je li to Božji glas? Glas koji sam stvoriš, za koji se nadaš da dolazi s druge strane i da će ti otkriti smisao života? Više ne zna u kom je vremenu, u kojoj je godini; sve joj se kovitla i meša. „Tiho, Yaakove“, kaže usnulom Avramu; žuri se, ne obazire se na opasnosti u četvrti Mar Girgis, ide prema molu kod pontonskog mosta. U mlako svitanje čeka jutarnje brodove. Ukrcava se na prvi brod za Aleksandriju. Ništa ne objašnjava, kapetan je sumnjičavo pogleda, daje mu dva srebrnjaka, on primećuje fin okovratnik ispod bele dželabe, ništa ne kaže. Mora opet pokušati dojiti sad kad dojilje više nisu s njom, mora pronaći hranu za sebe.

      Brod napreduje začuđujućom brzinom sad kad plovi nizvodno. Zajedno sa strujom zaobilazi peščane sprudove i obale, prolazi mimo prvih ribara i poslednjih jutarnjih grabežljivica. Pre nego što se snašla prošli su veliki zaliv, a Fustat je nestao iza horizonta. Tek sad shvata šta je učinila: ponovo je jednostavno pobegla. Kao da je beg postao njen jedini način reagovanja. Bez pisma preporuke, bez dokaza o poreklu, izložena je svim mogućim opasnostima i ne može zahtevati zaštitu. Opet je za sobom ostavila porodicu koja će je tražiti jer je obećala ostaviti Avrama u Fustatu. Opet se žurila da što pre ode i neprimetno otputuje. Opet je za sobom ostavila toplo gnezdo u potpunoj pomutnji; ne želi razmišljati o Shmuelu koji se probudi i očajnički pred njenim odajama prvo zove nju, a onda Avrama, o besu i tuzi kojih joj je već dosta. Ne želi razmišljati o svojoj izdaji, o svojoj svekrvi i brigama koje joj je izazvala. Možda ne živi, ali opet će preživeti vlastitu smrt. Diše i miče se, to je sve. Sve dok naveče ne pomisli: ako se ne pomičem, smrt me neće videti. Pa ostane nepomično ležati u jednom uglu, dok dete bezuspešno siše njenu bolno iskrzanu levu bradavicu.

      Nakon tri dana feluka od cedrovine već se njiše zapenjenim valovima delte kod Rashida, a dan kasnije sigurno stiže do Farosa kod Aleksandrije. Dan i po posle sedi prekrivena velom na trgovačkom brodu za Palermo; elegantno plovilo pristaće nakon teške jesenske oluje, oštećeno i slomljenog jarbola, praćeno jaucima iscrpljenih galiota. Ona je također slomljena morskom bolešću i pomutnjom, dete je iscrpljeno majčinom oskudicom. Dotetura na kopno, ode do kuće menjača novca koa se seća sa svog prethodnog putovanja. Laže mu o svom putovanju; ostaje onde dva dana pre nego što brodom krene u Marseille. Onde na južnoj francuskoj obali opet posećuje porodicu bogatog brodara. Laže o svom putovanju, o detetu. Njegova žena shvata da se nešto zloslutno događa, ali ništa ne pita. Unutrašnje dvorište s plavom pticom, belo napeto platno, stablo naranče. Vrativši se u sobu u kojoj je nekad boravila, pobrkala je Avrama s detetom koje je nestalo u raljama krokodila. Čuju je kako glasno govori, hoda po sobi, bući do kasno u noć. Tek se pred zoru smiri, najviše od iscrpljenosti. Položi dete na krevet i spava pored njega na podu, govoreći u snu. Služavka brodarove žene pronalazi je oko podneva kako još uvek spava dok dete plače na krevetu. Hamutal se trgne iz sna: „Pustite me, pustite me, neću.“ Viče i divlja i tek onda se posve osvesti, pogleda oko sebe, ima zapenjena usta. Zbrinuli su dete, posle su i nju obukli, umiruju je. Brodarova žena pripremi joj paket s hranom, složi odeću za put, mala tamna ropkinja koja govori samo grčki pođe s njom. Prati je do mola, pomogne joj da se ukrca na obalni brod koji plovi do Cap d’Agdea. Dete je jako smršalo, majka izgleda kao podivljala nomatkinja. U Agdeu prosi jer je zaboravila da je dobila novac. Spava u seni utvrde oko koje se guraju prosjaci, psi i kurve dok mesec ne zađe za obrise utvrde. Sledećega jutra probudi je neka devojka kojoj uplakani Avram sedi u krilu. Hamutal istrgne dete iz ruku devojke i počne bežati praćena psovkama. Na svoje zaprepaštenje negde čuje normanski jezik. Pobegne prema luci, sakrije se iza nekoliko bala sena. Prevrće po torbi, ustanovi da uza se još ima vrednih kovanica. Od nekoliko srebrnjaka koje je uzela u Fustatu, jedan daje nekom starcu koji je primitivnim kolima treba prevesti u Narbonne. Tokom celog tog drmusavog putovanja mrmlja stare molitve, više ne zna gde ih je naučila. Brkaju joj se jezici, vidi decu koju nije imala, misli da se vozi natrag u Fustat i smeje se.

6.

      Ponovni susret s roditeljima njenog umrlog muža protekne u pomutnji zbog novog deteta koje nosi na rukama: to nije bio dogovor. Ona brizne u plač kad vidi to dvoje čestitih ljudi i ne nalazi reči. Oni su takođe duboko ganuti i jedva skrivaju emocije. Njen svekar je u nekoliko godina ostario. Kosa mu je bela, a koža puna smeđih mrlja. Svekrva je teža i sporija; njena nekoć kao ugljen crna kosa sjajna od maslinovog ulja, seda je i bez sjaja. „Hamutal“ reče dirnuto, „Sara Hamutal.“ Kao da ništa drugo ne uspeva izgovoriti. Preuzima dete od nje, doziva jednu od žena iz stražnjeg dela kuće, ova prepozna Hamutal i prekrije rukama lice. Čeka je iznenađenje jer u kući je gost: još stariji i ukočeniji Jošua Obadija iz Monieuxa. Potresena, zagrli ga. Naviru sećanja na pogrom. Stari rabin zakuka kad je spomenuto krvoproliće u brdskom selu. I u Narbonnei je bilo pokušaja pogroma, za sad je sve ostalo na manjim okršajima.

      Kasnije toga dana desetorica muškaraca izgovaraju kadiš u sinagogi. Čudni su joj zvuci: to je delom aramejski od kojeg jedva da išta razume. Ali mislima je ionako negde drugde.

      Te noći Hamutal ostaje u društvu žena koje se brinu za nju i umiruju je. Gotovo je neprekidno u suzama. Bolna radost, jad pun topline. Tragična i sretna sećanja. Iskorenjenost, osećaj da se na tren vratila kući, ponovno probuđena tuga zbog Davidove smrti, strah od onog što je čeka. Shmuel se pretvori u Davida, a David postane Yaakov, Avram bude Gudbrandr, a Gudbrandr bude David, a gde je Justa, možda kod njene majke u Rouenu. Je li Justu pojeo krokodil? Ah, jadno dete, otela ga je kurva u Agdeu dok je ona spavala, kurva s ustima zmije. Veliki, zbunujući vrtlog. „Svet me napušta. Ne mogu ništa protiv toga, strah me je. Moj je brat krstaš neka mu Bog pomogne protiv Saracena u Fustatu. Grize nokte dok prsti ne počnu krvariti. Ima osećaj da je opsednuta đavolom, reče cereći se ženama, koje rukom prekriju usta i narede joj da ćuti.

      * * *

      Sledećih dana bude jasno koliko je Hamutal izbezumljena. Susreće bratića svog pokojnog muža, Yom Tova, kojemu kaže David. Smeje se i kaže da se zove Vigdis, Vigdis od Viking, nakon čega prasne u pakleni smieh. Svekar i svekrva su zabrinuti; mole je da ne putuje u Rouen zato što je opasno po život i besmisleno. Bolje da Richard Todros preko svojih znanaca zamoli ješivu u Rouenu da posreduje između nje i njenih roditelja u vezi dece. No nakon dve nedelje stiže odgovor da su svi njegovi poznanici stradali u velikom pogromu 1096. te da trenutačno nema nikoga ko bi se usudio uspostaviti kontakt s normanskim vitezovima, a pogotovo ne pregovarati o vraćanju dece Židovima.

      Stari Todros shvaća da Hamutal ne može zaustaviti; iz dana u dan sve je izbezumljenija i opsednutija. Svakoga dana s malo više odlučnosti govori da želi u Rouen. Rabin je pokušava urazumiti, kaže joj da je nemoguće putovati kopnom, da je onda bolje putovati od Narbonne do Atlantskog oceana putem za Santiago de Compostelu. Pri tom mora biti jako oprezna i predstavljati se kao hrišćanka zato što sve vrvi od normanskih vitezova. Onda može nastaviti put do zaliva Santander i odanle brodom uz atlantsku obalu prema Rouenu. Hamutal se neobuzdano smeje, praznog pogleda. „Da, tata“, kaže i želi zagrliti svog bivšeg svekra. On joj se izmakne. Kao da ju je obuzela grozničava nada da će decu videti živu i da će se pomiriti sa svojim roditeljima. Stari Todros zamišljeno gladi bradu dok sluša šta ona govori. U svakom slučaju ne mora više sama putovati; s njom će kao zaštitnici putovati Yom Tov i Jošua Obadija.

                                                                    

nastavci ; Romani u nastavcima