1.
Putovanje je uz sve napornije s malim detetom. Kad je otkrio dete, Yom Tov je pretio da će se smesta vratiti natrag, no stari ga je Obadija umirio: majci se ne oduzima dete, oni u Narbonnei sigurno će to razumeti. Osim toga, nisu smeli gubiti vreme. Stoga nastavljaju putovanje, kola poskakuju preko neravnih cesta i po pljuskovima, s Hamutal i Avramom u njima.
Na nešto manje od stotinu kilometara pre Burgosa, kod gradića Nájere, nakon tri teška dana putovanja žele se nekoliko dana odmoriti pre nego što nastave prema severozapadnoj obali. Muškarci potraže svratište, traže smeštaj za dve noći, odvedu Hamutal do jedne od soba. Onde zbrine Avrama, ljubi ga i njiše, ali ga nazove norveškim imenom, imenom jednog od dvojice njene braće. „Arvid“, kaže, „Arvid“. Dete se smeje, golica ga tako da se previja od zadovoljstva. „Arvid“, kako li joj godi dok to izgovara, „Arvid, ja sam tvoja majka Vigdis.“ Naveče, u sumrak, dok zajedno jedu, Davidov bratić i Jošua Obadija čuju da dete zove Arvid. Nije im jasno, pomalo nesigurno joj se nasmeše. „Ja sam Vigdis“, kaže ona, „majka Arvida Normana“, i prasne u smeh. Za stolom do njihovog neki čovek gurne laktom svog kompanjona i pokaže prema njoj.
„Jesi li čuo?“ kaže vitez. Pogleda ženu malo pažljivije.
„Nećeš verovati“, reče, „đavo me odneo ako to nije odbegla kći oca Gudbrandra iz Rouena. Čuješ i sam? Rekla je: ‘ja sam Vigdis.“’
Drugi ga pogleda zaprepašteno. Zar bi žena koju godinama traže samo tako sedela za susednim stolom? Drugi ga čovek pogleda skeptično.
Prvi kaže: „Siguran sam da je to ona. Nalikuje bratu koga smo sreli prošli mesec na putu za Siciliju. Iste svetle oči, tanak nos i visoko čelo. Arvid. Govori njegovo ime, zar ne čuješ?“
On ustane, ode do zapovednika njihovog garnizona koji je smešten u gradu i podnese mu raport o tome što je čuo. Zapovednik se seti poprilične sume novca koja se može dobiti za glavu bogate građanske kćeri. Zadatak je bio odmah poslati glasnika čim je neko pronađe i dovesti je u Rouen i izručiti njenom ocu. Da bi se dobila nagrada, trebalo ju je dovesti živu i zdravu.
Dok Hamutal pada u san smejući se i šapćući svom detetu „Arvid od Vigdis, ti si Arvid od Vigdis“, pred vrata svratišta stala su dva čuvara. Brzi glasnik krenuo je putem Bordeauxa do Rouena. Drugi pred jutro putuje do luke San Sebastian, gde dva dana kasnije prvom brodu za Rouen naredi da čeka dva poslanika s posebnim i neočekivanim gostom, kćeri Gudbrandra, Vigdis Adelaïs, da s njim isplovi.
Ujutro se Hamutal oseća odmorno, ali krajnje napeto. Sretna je da napokon ide za Rouen, što će opet videti roditelje, sve će im objasniti, na kraju sa sobom ima Arvida, vikinško dete, zaboravila je ko mu je otac, ali pri pomisli na to spopadne je smeh. „Arvid od Nikoga!“ uzvikne i prasne u smeh.
Čuvari dobiju znak da uđu u gostionicu. Prime ženu ispod ruku, oduzmu joj dete. Yom Tov i Jošua Obadija pokušavaju se umešati. Odgurnu ih natrag, stari rabin padne unazad i ozledi leđa.
„Židovska pseta“, prosikće jedan od vitezova izvlačeći mač, „samo još mrdni pa ćeš videti svog Boga.“ Hamutal kriči: „Ja sam Vigdis Hamutal, ja sam Vigdis Hamutal Adelaïs Grundbrandr, pustite me na miru, vratite mi dete, to je Arvid Todros, to je moje dete, od mog oca, on ga je napravio.“ Pljuje i kriči i dere se i želi se istrgnuti. U gostionici nastane strka; neki muškarci ustanu, vide ženu kako besno mlatara oko sebe, udara i pljuje.
„Moj otac ga je začeo!“ viče i divljački se ceri. Odvlače je van dok se ona izvija i otima poput mačke u vreći.
„Moje dete“, viče, „Arvid od Grundbrandra, on je spavao sa mnom, haha, začeo ga je đavo!“
Muškarci stegnu stisak.
„Nitkovi, sa svima je opštio đavao!“ Odmahuje glavom, oči joj se prevrću, na ustima joj pena. Uto dotrči sveštenik. S užasom sluša štoa žena govori. Triput se prekrsti, mrmlja širom otvorenih očiju: „Vade retro Satanas.“
Žena kriči: „Hahaha, Satana je spavao s vama!“
Divlje odmahuje glavom, njeni sivi uvojci se oslobode i lete oko glave.
Svećštenik priđe muškarcima, zatraži da ženu svežu.
Oni to učine bez imalo milosti.
„Moje dete! Arvid od Shmuela“, viče Hamutal, „čuvaj se đavoljeg krokodila! Ugrist ćete, jao, ne, nemoj potonuti, dete moje!“
Izvija se i otima i grize poput divljeg psa. Jedan od vitezova udari je u lice, nakon čega krvavoga nosa padne na pod.
„Eto ti, veštice“, kaže, „isteraćemo tog đavola iz tebe.“
Sveštenik se prekrsti, Yom Tov viče da je moraju pustiti, da je Židovka i da nije na hrišćanima da je optužuju.
„Nije Židovka“, zagrmi zapovednik garnizona preteći, „ona je hrišćanka, zove se Vigdis Adelaïs, lično poznajem njenog oca Grundbrandra. Nemate se šta mešati, mičite se ako vam je život mio, prljava pseta, neka vas đavo odnese.“
U međuvremenu ošamućena Hamutal pokušava se uspraviti, onda primeti da su joj oba stopala svezana. Pada svom dužinom, jedan od vitezova opet je udari. „Đavolja kurvo“, viče. Vrhom svoje metalne cipele udari je u krsta, ona se onesvesti. Krv joj šiklja iz nosa. Oko njih skupila se grupica ljudi, okupljeni su uzbuđeni. Dok vojnici raspravljaju kako da ženu što brže stave na kolica kako bi je odvezli do obale, sveštenik poviče da je opsednuta đavolom te da je nemoguće prevesti je jer će đavo potopiti brod.
Sve veće mnoštvo strese se od grozote.
„Na lomaču!“ začuje se.
Povik se odmah proširi.
„Na lomaču s vešticom
Hamutal malo dođe k sebi; zapovednik garnizona joj priđe.
„Jesi li ti Vigdis Adelaïs, kći Gudbrandra Normana? Možeš li to potvrditi?“
Ona pljune na njega. „Ja sam Hamutal od đavola“, prosikće, „ne dodiruj me svojim prljavim hrišćanskim rukama.“
„Opsednuta je“, poviče sveštenik, „opsednuta crnini đavolom ! In nomine patris es jilii et spiritus sancti! Morate je što pre spaliti, pre nego što i nas i nju đavo izloži novim iskušenjima.“
„Na lomaču“, viče svetina, „spalite je, spalite je!“
Zapovednik garnizona vidi kako njegova nagrada nestaje u dimu ako ova žena visokoga roda bude linčovana. Okleva, pokušava razuveriti sveštenika, no prekasno je. Sve veća gomila vuče ženu sa sobom, trgaju joj odeću s tela. Polugolu i krvavu vuku je kroz pesak sve do visokih crvenih stena gde muškarci počnu skupljati suvo granje. Hamutal, sad posve svezana i polusvesna, naslonjena je na stenu, izložena sve jačem suncu. Krv na njenom licu je crna od prašine i gusta poput tanke užadi, kaplje sve do njenih polugolih grudi.
„Đavolji znak“, poviče jedan od muškaraca, „iz nosa joj curi katran! Đavo je u njoj i iz njenog tela tera katran! Ne dirajte je!“
Hamutal okreće očima, zastenje zbog bolova .
Proširi se nervoza, neko na nju baci kamen koji je pogodi točno posred čela. Glava joj udari o stenu straga. Padne joj ustranu. Muškarci dolaze s naramcima drva. Gomila brzo raste. Zašiljeno je deblje deblo, uspravljeno, zabodeno u zemlju i pričvršćeno. Gomile suvog granja sad su visoke skoro metar. Sveštenik se približava Hamutal i pita je poslednji put: „Jesi li ti Vigdis Adelaïs iz Rouena, kći Gudbrandra Normana?“
„Ja sam Hamutal Todros“, poviče ona, „Hamutal Todros iz Fustata! Ja sam Židovka, ja sam Židovka, đavo vas odneo!“
Gomila uzmakne i zadrži dah.
Židovka i od đavola, Židovka i opsednuta, odjekuje otvorenim ustima, a oči se razrogače. Neki se prekrste i počnu moliti; ubrzo se celim mnoštvom proširi molitva. Kleknu na kolena i preklinju Boga za pomoć dok žena na užarenom suncu bulazni.
Začuje se pobožna pesma. Raspoloženje je u trenu postalo svečano.
Približi se čovek s upaljenom bakljom. Drugi Hamutal priveže šal oko vrata i u njega zabode fine grančice kako bi se kosa što pre zapalila. Potežu je i navlače. Gotovo onesveštena visi između dvojice muškaraca koji je vuku do lomače. Tako uređena, s od grančica oko lica, izgleda poput veštice, poput demona, poput čudovišta iz podzemlja.
Odjednom digne glavu, pokušava se osloboditi izvijajući se.
„Gde je Hamutalin Arvid“, urla, „gdje je Arvid, židovsko dete iz Fustata!“
Okupljeno mnoštvo ne prestaje se krstiti u smrtnom strahu. Hamutal ispušta sirove krike; okupljeni ustuknu. „Đavo je muči“, reče sveštenik, „nećete još dugo čekati da izađe iz nje.“
Pri pomisli na to okupljene uhvati panika.
Hamutal je gurnuta na lomaču, ruke su joj položene oko stupba i zavezane. Čovek s bakljom se približi.
U tom trenutku Yom Tov iskoči iz okupljenog mnoštva napred.
„Stanite!“, poviče, „prestanite, ovo je zabuna! Ja sam Yom Tov iz Narbonne, ova žena je pod mojoj zaštitom po naredbi časnog rabina Todrosa.“
Grubo ga odgurnu.
Potom je pred mnoštvo tresući se istupio stari Jošua Obadija. Podigao je ruke u molećivoj kretnji.
„Dobri ljudi“, rekao je, „poslušajte me pre nego što spalite ovu ženu. Moram vam nešto ispričati.“
Nastaje žamor, ali zapovednik garnizona zapovedi tišinu.
Stari rabin pripoveda o obraćenici Vigdis i njenom voljenom koji je ubijen u pogromu.
„Dobro su to učinili!“ zaurla čovek u gomili. „Spalite sve židovske pse!“
Ali krhka pojava starog, drhtavog Obadije ponuka ljude da ga ipak saslušaju do kraja. Iskoristio je tu slabu priliku. Vatra je već zahvaćala suho granje, rekao je: „Dajem iznos od trideset i pet dinara da ovu ženu otkupim s lomače kako bih je mogao otpratiti do Rouena. Priznajem da je to skromna suma, dajem trideset i pet dinara vašoj zajednici. Više od toga nemamo. Ova žena izgubila je razum od sve tuge i jada, ne zna što govori, nije opsednuta, verujte mi, predajte je meni, odvesću je kući.“ Pogledao je okupljene. Strah od žene opsednute đavlom duboko je ukorenjen u okupljenima, čak i u zapovedniku garnizona. Ali toliko lud ipak nije.
„Šta to smeraš, lukavi stari Židove“, reče, „ciljaš li to na moju nagradu?“
Opet potegne mač.
„Potpisaću izjavu“, reče Obadija, „koju možeš predati ženinom ocu u Rouen. Budući da sam Židov, vaš đavo nema na mene uticaj. Poverite mi ženu, pratiću je na brodu i odvesti njenom ocu. Poznajem Rouen, onde sam bio u mladosti. Pohađao sam onde staru židovsku školu. ko poznaje Rouen, zna gde se nalazi; znam čak i gde se nalazi ulica u kojoj je njen otac. Možete imati povjerenja u mene.“
Zapovednik garnizona uvidi da je to njegova jedina prilika da se dočepa svoje nagrade.
Dovikne svojim vojnicima da smesta ugase vatru, a ženu odvežu sa stuba. Hamutal, koja mlitavo poput lutke visi sa stupa, ne shvata štoa ju je snašlo. Yom Tov i Obadija pažljivo je odvlače s lomače. Ona kašlje, iskašljava se i trepće očima. Glava joj padne unazad. Obadija zatraži vode za otkupljenu ženu i poprska je po licu. Njih dvojica je podupiru i odvode u svratiste. Onde po naredbi zapovednika garnizona dobije natrag svoje dete. Kao da još uvek ne shvata štoa se dogodilo, kao da je u transu. Nešto mrmlja, nerazumljivo brblja detetu, sopće i nakašljava se. Odsutno miluje detetovu glavicu.
Yom Tovu kaže: „Davide, ljubljeni moj, poljubi me.“
Napući usne, nepodnošljivo lice s tragovima čađi, natečenim usnama i skorenom krvi. Obadija prebaci ogrtač preko njenih golih, uprljanih ramena. Njih dvojica odvedu je gore u sobu i pošalju po vodu da se može oprati.
Sledećega dana Obadija će je odvesti do obale, što traje jedan dan, zajedno s Yom Tovom, u pratnji nekoliko vojnika i zapovednika garnizona koga će ovde u Nájeri neko zameniti dok je on na putu.
2.
Šta je spopalo tu ženu? Obadija je preklinje da mu kaže gde je sakrila svoju vreću s novcem. Zna da joj je stari Todros dao novac. Hamutal se sklupča poput bolesne životinje, opet odmahne, zaspi.
Ujutro ću srediti stvar, pomisli starac, žena je skroz izvan sebe.
A koliko god da je Hamutal izvan sebe zbog onog što ju je zadesilo, te je noći polako došla k sebi. Uopšte više ne želi u Rouen da je onde izruče. Zabluda je da će joj otac oprostiti; smrtna kazna predviđena je za herezu koju je počinila preobraćenjem na židovstvo. Rouen u koji se htela vratiti više nije onaj iz njene mladosti; glavom joj prolaze priče o velikom pogromu na ulicama grada i u ješivi. Šta će se onde dogoditi s detetom? Hoće li i onde ona završiti na lomači? Danas je to iskusila na vlastitoj koži. Ne, povratak u Rouen znači odlazak u sigurnu smrt. Mora da beži. Ne može drugačije - bežati kao što je to uvek činila. Kako da inače Yom Tovu vrati novac? Jedva da ima šaku kovanica, želi ih sačuvati za slučaj da nešto zatreba njoj ili detetu. Uspravno sedne; posvuda tišina u mraku, mesec u zadnjoj četvrti visi žuto i nisko iznad dalekih brežuljaka. Čuje dete kako diše. Zastenje od bola koji posvuda oseća. Polako i oprezno se odeva, dete ponovo zamota u šal kao što je to već učinila u Monieuxu, Narbonnei i Fustatu. Tiho se odšulja niz stepenice, svaki put pričeka nekoliko trenutaka kad stepenik zaškripi, odjednom se nađe vani na svežem noćnom zraku. Duva mlak vjetar; negde čuje divlje životinje u dalekoj tami; zvezde svetlucaju iznad brežuljaka. Duboko diše, nešto u njoj kao da je oživelo, zna šta želi. Krene na put, tegobno i oklevajući, ali nakon nekoliko koraka nešto lakše, bol se kretanjem malo smanji, dete spava u šalu na njenim leđima, ona je na putu. Zna gde ide.
* * *
Pred izlazak sunca odmakla je nekoliko kilometara; sakrije se između nekoliko ovaca u štali kako bi onde pričekala veče pre nego što nastavi s putovanjem.
U Nájeri zapovednik garnizona kuca na vrata svratišta.
Pojavi se Yom Tov, sednu za sto. Yom Tov plati trideset dinara koje je imao sa sobom, doda zatim pet dinara rabina Obadije.
Tada Obadija pokuca na vrata Hamutaline sobe, ali niko ne odgovori. On je pozove imenom, pričeka nekoliko trenutaka, opet pokuca. I dalje tišina.
Sedne i pričeka. Nakon nekog vremena po njega i Hamutal dolazi zapovednik garnizona.
Budući da iz sobe nema odgovora, otvaraju vrata. Stari rabin odmah shvati što se dogodilo; zapovednik ga zgrabi za vrat i viče: „Namerno si je pustio da pobegne! Prevario si me! To će te stajati života, Židove!“
Obadija jauče i preklinje u vojnikovom stisku, Yom Tov dođe gore, pokušava umiriti zapovednika: nije mogla daleko odmakmiti, verovatno sama želi u Rouen jer se boji da će je ipak pogubiti. Nije baš pri sebi, nije njihova krivica što je pobegla. Ništa još nije izgubljeno, bolje da što pre krenu prema San Sebastianu, ući će joj u trag.
Zapovednik se opet dao nagovoriti, razmišljajući o nagradi koja ga čeka u Rouenu.
Yom Tov predloži zapovedniku da ide s njim.
Obojica krenu na konju; Obadija iscrpljen i uspduhan ostane.
Stari rabin još nekoliko dana ostane u svratištu da skupi snage. Nakon toga krene na put za Narbonne da onde izvesti o događajima u Nájeri.
Putem počne pretpostavljati da je Hamutal pobegla u Narbonne. To mu uliva nadu. Nada se da će sve na kraju ispasti dobro. Obrati se nekom kočijašu, može se povesti s muslimanskim izbeglicama s juga. I oni putuju za Narbonne.
Kad je stigao k Todrosovima, ustanovi da Hamutal nije kod njih. Pričekaju još nekoliko dana, nadajući se da će se još pojaviti, a onda izgube nadu. Stari rabini sede zajedno. Razmatraju njene mogućnosti da preživi. Možda joj se otac ipak smiluje. Možda bi trebali poslati pismo nekolicini preživelih iz židovske zajednice. Nisu sigurni. Vide pred sobom prizor u kojem zapovednik garnizona i Yom Tov, dobar nećak, nalaze Hamutal. Odvode je na brod; možda je u međuvremenu već daleko na moru.
No nakon nekoliko nedelja nenadano se pojavi Yom Tov; Hamutal nigde nisu pronašli; on je jedva izbegao linč. Sad kad nema više nikakve nade, Obadija ostane celu zimu u Narbonnei. Previše je star i krhak da bi se sad vraćao u brdoviti kraj u kojem se nalazi Monieux; uzvisine su ćudljive i opore, ovde uz more klima je blaža, a društvo njegova starog uvaženog prijatelja mu godi. Ali vesti koje čuju od putnika u prolazu su zastrašujuće. Sad odasvud stižu vesti o pogromima; stotinu godina nakon hrišćanskog milenijskog straha kao da se na zemlju spustila velika zver koja sve što pronađe na putu ostavlja da potone u fanatizam i slepu mržnju. U crkvama svakodnevno odzvanja žalobna pesma, zvona zvone u zoru, dim tamjana vijuga na sunčevu svetlu koje se probija kroz vitraje. U polumračnim sinagogama čuje se Šema Izrael, mračna i stara poput neizmernog vremena koje obuhvata Židove. Španske džamije spaljene su do temelja, rekonkvista raspiruje svakodnevni sadizam i osvetoljubivost prema muslimanima; posvuda vlada haos. Stari rabini prigibaju se nad svicima Tore, mrmljaju. Jad, srebrna ručica za čitanje, klizi starim pergamentom.
* * *
Kraj je marta 1099. kad se Obadija sprema na put - procenjuje da će trajati barem nedelju i pol. Putovaće na konju preko Viae Domitiae, prvo prema Arlesu, zatim severoistočno prema Aptu, gde će ostati nekoliko dana. Vreme se onde promenilo, odjednom se pogoršalo, padaju poslednji snegovi, podne izgleda kao noć, iz mračnih šuma Luberona širi se magla. Čeka dok se jednog jutra sunce ne probije kroz oblake. Iznad padina razilaze se velovi magle. Počinje se osećati prva nežna toplina, stari rabin skuplja hrabrost. Prvo će putovati nizinom do Rousillona, potom preko uzvisina Saint-Saturnina, kroz klance i gudure probuđene zemlje. Trnina već cvate; zečevi skaču preko crnih stena, prvi irisi pupaju u dolinama, poslednje bobice boje tinte vise s golih grana. Jednom prilikom dolazi do špilje gde se sakrije pred pljuskom. Konj je plašljiv i nervozan, priveže ga nešto dalje uza stablo. Prekasno primećuje da se našao u vučjem brlogu. Mladunci gladni pište i drhtavih šapica penju se na njega. Približi se vučica i režeći pokaže zube spremna braniti mlade; starac polako i oprezno legne i ne miče se. Vučica dugo čeka, smiri se, dođe ga onjušiti, zatim legne uz mladunče. Starac zaspi pored vučice koju sišu mladi. Kad se starac probudi, nje nema. Iznad brežuljaka vidi se bledo sunce, s grana kaplje, posvuda blista voda. On oprezno ustane, ode do konja. Dok prolazi pored stene, vidi pogled vučice koja ga slijedi.
Njegovo srce je uz obraćenicu, ceo dan misli na nju. Zapravo je oplakuje; siguran je da će je pogubiti. Ima osećaj da nije dovoljno učinio za nju. Pred veče je na brežuljcima Saint-Saturnina. Leđa su mu slomljena od jahanja, ukočen je i iscrpljen.
Ali čvrst je u naumu da što pre stigne kući. Nekoliko sati prodrema ispod neke nadstrešnice od slame jer nigde u okolici nema nikakve kuće, uz vatru koju svako malo mora potpiriti kako bi vukove držao na odstojanju. U mraku se konj nekoliko puta prepadne.
Sledećega jutra oseća toplinu rose.
U zoru odmah zajaše konja, prolazi pored Liouxa i mesta koje se danas zove Le Château de Javon - tad još tek nisko seosko imanje s nekoliko koza i ovaca i pastirskim psom koji nervozno laje. Na kraju se spusti sa Saint-Jeana, dospeva u blizinu suhog korita La Croca, gde rimski lukovi nadsvođuju dolinu, kod severoistočnog ruba visoravni Monieuxa. Kad u daljini ponovo ugleda svoje usamljeno, staro selo, oseti bol od sreće; suspreže suze, konja lagano podbode. Jaše kroz dolinu prema povišenom selu, čuje nejasno svakodnevno kretanje unutar i oko zidova, kokodakanje kokoši, kratko lajanje psa. Sunce pada na toranj i kapelicu iznad. Radnici proširuju i učvršćuju obrambene zidove.
S ganućem prepoznaje mirise i boje svog starog sela. Njegovo je srce posve iscrpljeno. Prve pčele zuje u lozi, prvo proletno cveće omamljuje ga, na rubu sela male divlje ruže mokre od kiše mirišu po izvorskoj vodi. Obadija zaveže konja pored ulaza u mesto. Ljudi ga iznenađeno prepoznaju; on u suzama tetura do kuće, uspon mu teško pada.
Nije ga bilo više od pola godine; ovde vreme kao da je stalo.
Odmara se nekoliko sati, kasno poslepodne obiđe selo, pozdravi se s ljudima.
Onda vidi kod delom popravljenog Portail Meuniera ženu kako sedi na kamenu.
To je Hamutal.
On joj priđe, želi je radosno zagrliti.
Ona ga pogleda ne shvatajući.
„Hamutal“, reče on, „kako si došla ovamo...?“
Žena odmahne glavom, bulji u stopala.
„Hamutal...?“
Žena nagne glavu, kao da će se nešto pojaviti u njenom sećanju, ali ništa se ne dogodi.
Kratko podigne glavu. Pogled bez prepoznavanja. Strašno škilji svojim svetloplavim očima.
Ruke su joj prekrivene ogrebotinama i prljavštinom.
Natečeno levo stopalo ima tragove ugrizne rane i posve je iskrivljeno.
Na levoj ruci nedostaje joj mali prst, rana je zagnojena.
Približava se neki čovek, zaprepaštenog rabina primi za rame.
„Pustite je, više ni s kim ne razgovara.“
Doznaje da je ovamo stigla peške još pre zime, boležljiva i slomljena te da uglavnom sedi među ostacima sinagoge, na rubu mikve. Ponekad se spusti u nju, sad je kada suva. Misle da živi u toj staroj udubini. Noću je pokriva granama i lišćem. Ponekad prosi, neki joj stanovnici povremeno daju nešto za jelo. Sve prima, halapljivo pojede, ali ne kaže ni reč.
„A gde joj je dete?“
Čovek slegne ramenima.
„Diete? Nismo ga videli. Nije bilo s njom kad je stigla ovamo.“
„Hamutal“, Obadija ponovo pokuša.
Položi ruku na njeno rame.
„Sara Hamutal?“
Žena kao da ga nije čula. Ruke joj nešto prevrću po krilu. Ona netremice bulji pred sebe.
Obadija se odvuče do svoje kuće.
Sledećega dana napiše pismo židovskoj zajednici u Fustatu da im objasni njen beg i javi da je egipatsko dete, Shmuelov sin Avram, izgubljeno.
3.
Noć je tako beskrajno crna i tiha na drugom kraju doline da ponekad pomisli kako je to kraj sveta. Da onaj ko izađe iz sela može pasti u crnu rupu, beskonačnu, u ono nepoznato što obuhvata svet i ovdje počinje, na par koraka od sela. Čuje zov sove i nešto iz mladosti projuri poput bljeska kroz njenu zbrkanu svest. Potom opet vidi, jedne večeri s pljuskovima i vetrom, kako se puževi uspinju na kamenje kojim je popločana ulica i počinju se pariti, prozirna nerazdvojna klupka. Oseća mučninu. Nema više zviezda, samo male bezbrojne rupe u tami i svetlo koje kao da se ne može probiti kroz nju. Spusti se u suhu mikvu, onde se ponekad skriva pola noći i bulazni. Ujutro se trese poput ulovljene životinje, leži na suhoj paprati, izgovara imena i mrmlja nerazumljive molitve. Traži bilje i plodove s prvim zrakama sunca. Miluje grmove i izgovara tirade protiv niskih oblaka. Nekoliko nedelja šepa nakon što ju je divlja svinja gadno udarila u desno koleno. Levo stopalo vuče kao da je panj. Ovaj nemilosrdni pejzaž njena je uteha, izbegava ljude i njihove putanje. Tokom dugog, vrućeg leta spava na obalama Nesque, u procepu stene gde je hladno i sigurno. Jesen provodi skupljajući orašaste plodove, berući jabuke, lutajući. Ne zna da vreme prolazi. Mršava je poput kostura i žilava poput divlje životinje. Gotovo je zaboravila govoriti. Početak zime preti joj tišinom smrti od smrzavanja. Zavlači se u štale među životinje. Niko se na nju ne obazire. Osim starog rabina koji gotovo ne može hodati. Preklinje je da uđe u kuću, barem noću. Ne razume šta govori, ili se pravi. Ne želi živeti i ne može umreti. Imena, kroz glavu joj prolaze imena, ne zna više koja. U mislima je ponekad danima u Rouenu, na unutrašnjem dvorištu, igra se sa svojom braćom. „Arvid“, smeje se bezubo, „Arvide, ljubljeni moj.“ Onda joj se opet zažari donji deo trbuha, neki je muškarac na njoj, pritišće je njegova težina, zbog čega se smeje i stenje dok ne zaspi. Poznaje štakore i zmije; ponekad se zavlače u toplinu njenih prljavih suknji, ali ne diraju je. Tlo se smrzava, pada snieg i otapa se, sve brzo jedno za drugim jednog kasnog poslepodneva ispod niskih oblaka; posvuda kaplje otopljena voda, strmi puteljci pretvaraju se u potočiće. Ona spava u suvoj mikvi, ispod grana i starih lisičjih krzna. Čuju je kako onde viče, smieje se, kriči i moli. Iskapa tartufe svojim prljavim noktima, đavoljim papcima. Grubo se smeje i razgovara sa sobom. Na uzvisini gde se sad nalaze ostaci sela Flaoussiers, nekoliko kuća bez sećanja u zaštićenoj sporednoj dolini, ona se tokom snežnih dana smesti u jednoj staroj bone. Jutrom ide do klanca Nesque da onde gleda ptice koje preleću ispod nje. Sanja da lebdi iznad sveta. Čuje šum reke, vidi brze, bele oblake. Jutrom vidi kako sunce brzo izlazi na velikoj steni Rocher du Cire, narančasti sjaj koji se odbija o sivoplave stene gde se skutrena trese. Zbog jakog mraza komadi stene pucaju i otkotrljaju se u klanac; čuje ih kako zazveče i padnu, duboko. Čezne za smrću.
Dobiće ono za čim čezne. Stigne nenadano, jednoga dana u decembru. Pojela je otrovne gljive, povraća do iznemoglosti, njeno umiruće telo trza se. Odbaulja do ruba klanca, negde nasuprot kamenoj masi Rocher du Cirea. Ledeno sunce probije se i ne zagreje stene. Bilje je večno i bez duše; čuje se šuštanje zmija na uzvisinama gde vetar trese grbave hrastove. Ona se osvrne oko sebe i pogleda na čas svet koji više ne razume. Vigdis, draga, svetla sestrice, kaže, ja sam crna Hamutal. Opori smeh poput noža joj probode telo. Onda se ukoči uz suludo lupanje srca. Njene svetle oči izbulje se. Jezik joj nateče, na usta navre crna slina. Oseća kako joj u telu raste hladnoća, poput silovitog kretanja iz stopala, sasvim postepeno, kao da je i sama jednako velika kao i taj hladni, nedostupni svet. Na trenutak njene oči netremice gledaju raširene ravno pred sebe. Polako hoda ispunjena tim novim osećajem, tim hlađenjem i isplovljavanjem u beskonačnu crnu dubinu u vlastitom telu.
* * *
Još nekoliko dana i nastupa godina 1100.
Negostoljubivo mesto na kojem leži nedostupno je prolaznicima.
Vukovi njuškaju njen leš. Zmije pužu oko njega. Žabe skaču po njemu. Sluz se meša s crnom prašinom. Sveta. Zemlje. Vrane i šojke kruže iznad nje. U dubini klanca ispod mesta na kojem se raspada stigao je mladi redovnik do kapele Svetog Mihovila u steni. Mladi pustinjak moli se Bogu i ganut je vlastitim verskim žarom. Medvedi spavaju u špiljama. Ribe skaču protiv struje u rastuću, ledenu vodu koja teče s visoravni Albiona do dubina stenovitog klanca. Poslednji leptiri umiru ispod hrastova kitnjaka, u suhom lišću koje šušti na jutarnjem povetarcu. Začahureni insekti čekaju u seni. Sunce je slabo; nalik dalekom snu. U daljini snežni zapuši udaraju o stene. Borovice trepću poput crnih kapljica na bodljikavim grmovima. Nema nikoga ko bi ih brao.
Polako se raspada njena prljava odeća.
Kosa raste među travom.
Nakon godinu i po male grabežljivice sve su izele; opevani crvi učinili su ostalo. Njene kosti izblede, niko ne pronalazi njene zemaljske ostatke.
Krstaši su napokon zauzeli Jerusalem.
Došao je februar 1106. Ogroman komet, poput ukazanja što je probilo membrane sna, ostavlja brazdu u noći i celom zapadnom svetu uliva strah. Propovednici opet sa svojim čegrtalima hodaju ulicama; vukovi i psi zavijaju toliko da ljudi obnevide i ogluše. Komet se vidi i iznad doline Monieuxa, ukazanje nečeg božanskog, što nadilazi svačiji razum. Rabin Obadija pogleda gore, pita Boga šta će biti s ljudima. Gore, gde ukazanje juri, tišina je razorna. U nedeljama posle toga nekoliko ovaca ojanjilo je deformisanu janjad; njuške kao da su ljudske, ali vražje izobličene. Odmah im prerežu grlo i bace ih u jamu. Održana je misa za oprost neispovedenih greha. Nekoliko kilometara dalje, dole kod sela, balzamovano telo Davida Todrosa već se raspalo na židovskom groblju. Hamutaline kosti također su se raspale u prašinu, nalikuje šačici žučkaste zemlje i ne razlikuje se više od bezvremenog kretanja. Leži netaknuta i stapa se sa zemljom.
Bez groba, bez traga da je ikada postojala.
Nije preostalo ništa drugo osim priče o njenom životu - ispisane na oštećenim dokumentima iz Kaira. Onde je rabin nakon nekog vremena u genizu bacio drugo Obadijino pismo koje mu je predao Shmuel. Trebao se popeti uskim stepenicama na sprat da bi stigao do zida genize. Metar i po iznad poda nalazio se otvor u obliku polumeseca iza kojeg se širio mrak skrovišta. U drugom dokumentu takođe se spominjalo ime Jahvea. On ga je morao uzeti natrag. Čovek ne sme uništiti božansku reč. Pismo sleti među ostale dokumente, u prašinu i šutu.
* * *
Godine prolaze, turbulentna istprija Fustata, ponosnog grada kojega je nekoć uz Babilonska vrata osnovao Amr ibn al’ As, završila je neočekivano tragično. Niti sedamdeset godina nakon smrti Hamutal, pod vodstvom legendarnog Širkuha, Kurdi će nezaustavljivo navaliti na grad i prekinuti doba procvata pod Fatimidima. Budući da nije mogao gledati uništenje svoga grada, egipatski veliki vezir dao ga je zapaliti 1168. Na taj je način hteo sprečiti da krstaši, koji su zahvalno iskoristili kurdsku invaziju da osvoje arapski teritorij, koriste grad kao bazu za napade. Ta autodestrukcija bila je jedna od mnogih kulturnih i društvenih katastrofa ondašnjeg Bliskog istoka. Grad je gorio više od dva meseca. Vatra je progutala ceo jedan svet, izbrisavši svako svedočanstvo te šarene multikulturne zajednice. Učenjaci su jadikovali, ljudi su u panici bežali iz limba, štakori i zmije, psi i mačke pokušali su se spasiti od vatrene stihije, deca su ostala zatrpana ispod ostataka kuća, gotovo da nije ostalo kamena na kamenu. Dvadeset kilometara u promeru nedeljama su se crni oblaci dima dizali iznad doline Nila kao znak prokletstva i propasti. Noću su milioni iskri prskali i vrtili se iznad narandžastog žara, stari su ljudi plakali i udarali se u prsa, promatrajući ih iz šatora na obalama Nila, uvereni da je kraj sveta. Propast Fustata bila je katastrofa usporediva s uništenjem Aleksandrijske biblioteke: bio je to kraj doba za kojim su se zatvorili nemilosrdni zasuni zaborava; nemoguće je ustanoviti kolika su znanja time izgubljena. Za divno čudo gradska četvrt sa sinagogom Ben Ezra delom je ostala sačuvana. Geniza je ostala sačuvana sa svojim mračnim dubinama i čuvala svoje tajne, svega nekoliko desetaka metara iza poslednjeg nepokolebljivog dela ogromnih gradskih bedema, tik do Mojsijeva izvora.
Kosa raste među travom.
Nakon godinu i po male grabežljivice sve su izele; opevani crvi učinili su ostalo. Njene kosti izblede, niko ne pronalazi njene zemaljske ostatke.
Krstaši su napokon zauzeli Jerusalem.
Došao je februar 1106. Ogroman komet, poput ukazanja što je probilo membrane sna, ostavlja brazdu u noći i celom zapadnom svetu uliva strah. Propovednici opet sa svojim čegrtalima hodaju ulicama; vukovi i psi zavijaju toliko da ljudi obnevide i ogluše. Komet se vidi i iznad doline Monieuxa, ukazanje nečeg božanskog, što nadilazi svačiji razum. Rabin Obadija pogleda gore, pita Boga šta će biti s ljudima. Gore, gde ukazanje juri, tišina je razorna. U nedeljama posle toga nekoliko ovaca ojanjilo je deformisanu janjad; njuške kao da su ljudske, ali vražje izobličene. Odmah im prerežu grlo i bace ih u jamu. Održana je misa za oprost neispovedenih greha. Nekoliko kilometara dalje, dole kod sela, balzamovano telo Davida Todrosa već se raspalo na židovskom groblju. Hamutaline kosti također su se raspale u prašinu, nalikuje šačici žučkaste zemlje i ne razlikuje se više od bezvremenog kretanja. Leži netaknuta i stapa se sa zemljom.
Bez groba, bez traga da je ikada postojala.
Nije preostalo ništa drugo osim priče o njenom životu - ispisane na oštećenim dokumentima iz Kaira. Onde je rabin nakon nekog vremena u genizu bacio drugo Obadijino pismo koje mu je predao Shmuel. Trebao se popeti uskim stepenicama na sprat da bi stigao do zida genize. Metar i po iznad poda nalazio se otvor u obliku polumeseca iza kojeg se širio mrak skrovišta. U drugom dokumentu takođe se spominjalo ime Jahvea. On ga je morao uzeti natrag. Čovek ne sme uništiti božansku reč. Pismo sleti među ostale dokumente, u prašinu i šutu.
* * *
Godine prolaze, turbulentna istprija Fustata, ponosnog grada kojega je nekoć uz Babilonska vrata osnovao Amr ibn al’ As, završila je neočekivano tragično. Niti sedamdeset godina nakon smrti Hamutal, pod vodstvom legendarnog Širkuha, Kurdi će nezaustavljivo navaliti na grad i prekinuti doba procvata pod Fatimidima. Budući da nije mogao gledati uništenje svoga grada, egipatski veliki vezir dao ga je zapaliti 1168. Na taj je način hteo sprečiti da krstaši, koji su zahvalno iskoristili kurdsku invaziju da osvoje arapski teritorij, koriste grad kao bazu za napade. Ta autodestrukcija bila je jedna od mnogih kulturnih i društvenih katastrofa ondašnjeg Bliskog istoka. Grad je gorio više od dva meseca. Vatra je progutala ceo jedan svet, izbrisavši svako svedočanstvo te šarene multikulturne zajednice. Učenjaci su jadikovali, ljudi su u panici bežali iz limba, štakori i zmije, psi i mačke pokušali su se spasiti od vatrene stihije, deca su ostala zatrpana ispod ostataka kuća, gotovo da nije ostalo kamena na kamenu. Dvadeset kilometara u promeru nedeljama su se crni oblaci dima dizali iznad doline Nila kao znak prokletstva i propasti. Noću su milioni iskri prskali i vrtili se iznad narandžastog žara, stari su ljudi plakali i udarali se u prsa, promatrajući ih iz šatora na obalama Nila, uvereni da je kraj sveta. Propast Fustata bila je katastrofa usporediva s uništenjem Aleksandrijske biblioteke: bio je to kraj doba za kojim su se zatvorili nemilosrdni zasuni zaborava; nemoguće je ustanoviti kolika su znanja time izgubljena. Za divno čudo gradska četvrt sa sinagogom Ben Ezra delom je ostala sačuvana. Geniza je ostala sačuvana sa svojim mračnim dubinama i čuvala svoje tajne, svega nekoliko desetaka metara iza poslednjeg nepokolebljivog dela ogromnih gradskih bedema, tik do Mojsijeva izvora.
