Roger Zelezny & Robert Sheckl, Trka sa Faustom, 7. Pariz, 8. Presuda

 

1. 

 "Gde smo sada, pitao je Mack.

 
  "Ovo je taverna u Latinskoj četvrti Pariza"- rekao je Mefistofeles. "Medju studentima sam kao kod kuće. Uvek su imali zanimljiv pogled na đavola. A Pariz je, naravno, grad samog đavola. Mislio sam kako će ovo biti odgovarajuće mesto za početak poslednjeg  čina našeg takmičenja."
  Mack je pogledao uokolo. On i Mefistofeles su sedeli za velikim, grubo tesanim drvenim stolom. Još je ljudi bilo za stolom, mladići, po izgledu studenti. Bili su zaokupljeni vlastitim razgovorima koje su vodili glasno, uz složene geste i puno sleganja ramenima. Taverna je bila mračna, velika i niskog stropa. Konobari su jurili amo-tamo i nosili poslužavnike prepune vrčeva vina, poslužavnike s dagnjama u crvenom umaku i komadima hleba sa strane. Odzvanjao je glasan smeh, povici i pesma. Ovi su studenti bili mladi i imali su celi život pred sobom, studirali su u Parizu koji je već tada bio najznačajniji grad u Europi, a i u svetu. "Šta se ovog puta događa?" pitao je Mack.
  "Godina je 1789.", otpočeo je Mefistofeles. "Pariz, u stvari cela Francuska, se buni. Uzrok je nedavna Američka revolucija, obični ljudi spremni su ustati i zbaciti  kraljevski dvor i korumpirane plemiće. To je zora novog vremena za mase, i sumrak za nekolicinu privilegovanih. U palači Tuileries očajni Luj XVI. i njegova supruga, Marija Antoaneta, uplašeni su pretnjama i uvredama sve nekontrolisanijeg naroda i noćas se spremaju pobeći kočijom u Belgiju gde će se sastati s rojalističkom vojskom željnom osvete zbog uvreda kraljevskoj porodice."
  "Zvuči zanimljivo", rekao je Mack. "Jesu li uspeli?"
  "Ah, nije im uspelo. Istorija nam kaže da u ključnim trenucima stvari krenu krivo. Na kraju je kraljevsku porodicu Republikanska garda dovela u Pariz. Ubrzo nakon toga, svi će izgubiti glavu pod giljotinom."
  "Jesu li zli, taj kralj i kraljica?" pitao je Mack.
  Mefistofeles se tužno nasmešio. "Uopšte nisu zli. Oni su samo ljudi svog vremena i mesta. Njihove smrti neće ništa rešiti, a njihovo uništavanje će uzrokovati revolt u svetu. Nastupiće bitke i pokolji, i Francuska će se sama suprotstavljati vojskama Evrope."
  "Pretpostavljam kako želiš da spasim kralja i kraljicu." "Šta ćeš da učiniš u potpunosti zavisi od tebe, naravno", rekao je Mefistofeles. "Ali bio bi to značajan pothvat."
  "Šta da učinim?"
  "Beg je organizovan za noćas. Jedan po jedan, članovi kraljevske porodice će izaći iz palate i krenuti kočijama kojima će upravljati lojalisti. Ali odmah na početku doći će do kobnog kašnjenja. Marija Antoaneta će se tako dugo spremati da će beg biti odložen za nekoliko sati. Zbog ovog kašnjenja vojvoda de Choiseul, koji čeka u šumi izvan Pariza s grupom husara odanih kralju, pomisliće da je beg otkazan i napustiće svoj položaj. To je ključna tačka."
  "Ima još ključnih tačaka?"
  "Nekoliko", rekao je Mefistofeles. "Kad beg počne, stanoviti Drouet će prepoznati kralja kad njegova kočija prođe kroz selo Saint-Menehould. Drouet će dignuti uzbunu koja će dovesti do hapšenja Njegovog Veličanstva. To što je video kralja je puka sreća. Ako bi se Droueta moglo zadržati ..."
  "Počinjem fs shvatam", kimnuo je Mack.
  "Ili, ako to ne uspe, kralj i kraljica još uvek mogu biti spašeni ako most kod Varennea bude otvoren, a ne blokiran. Blokirani most je zaustavio prolaz kraljevske kočije prema belgijskoj granici i sigurnosti. Znači, postoje tri šanse; kašnjenje Marije Antoanete, Drouetovo prepoznavanje i blokirani most kod Varennesa. Promeni bilo koje i promenit ćeš istoriju . Jesi li spreman, Fauste?"
  "Mislim da jesam", potvrdio je Mack. "Spreman koliko to mogu biti."
  "Izvrsno. I molim te, Johanne, pokušaj ovo obaviti dobro. Ovo je poslednje, znaš. S vremena na vreme pogledaću kako ti ide. Možda ti čak i pomognem." Namignuo je. "Vidimo se!" I s tim rečima, Mefistofeles je nestao.
  Nakon što je u prolazu pitao prodavačicu riba, Mack je saznao da se Marija Antoaneta nalazi u Versaillesu, nekoliko kilometara od Pariza. U Place Saint-Michel pronašao je javnu kočiju i platio centim za mesto u njoj. Tramvaj su, kako je bila zvana, vukla četiri konja, i tandrkao je Parizom i svako malo se zaustavljao kako bi uzeo ili iskrcao putnike, sve dok nije izašao iz grada na seosku cestu koja je vijugala kroz zelena polja i male šumarke.
  Mack je sišao kod palače Versailles i prišao glavnom ulazu. Naoružani stražar, veličanstven u grimizno-beloj odori kraljičine garde, podigao je koplje. "Ti, tamo! Šta želiš?"
  "Želim audijenciju kod kraljice", rekao je Mack. "Danas nikoga ne prima", odvratio je stražar. "Da, znam. Ali ovo je hitno."
  "Rekao sam ti, nikoga ne prima."
  "Reci joj je da ovde doktor Faust", zatražio je Mack. "Nagradiće te. A i ja imam nešto za tebe." Dao je zlatnik stražaru.
  "Hvala, građanine", kazao je stražar, spremajući zlatnik u džep. "A sad se gubi odavde ili ću te uhapsiti zbog podmićivanja."

 
  2.

  Kuća arhanđela Mihaela nalazila se na povišenoj parceli u otmenom predgrađu Raja. Mihael je bio u dvorištu uređujući svoje ruže. Pogledao je gore i ugledao Ylith, anđela studenta i bivšu vešticu, kako se uspinje mramornim stepenicama.
  "Ah, hej, Ylith, lepo te je videti." Odložio je lopaticu i obrisao ruke. "Hoćeš li limunade? Dan je prilično vruć, iako suh, tipičan rajski ili dobar dan."
  "Ne, hvala", odbila je Ylith. "Došla sam jer sam zbog nečega u nedoumici."
  "Pa onda", rekao je Mihael, "mi moraš reći sve o tome. O čemu se radi?"
  Ylithje obznanila: "Pronašla sam dokaze da je Mefistofeles varao."
  "Aha!" kazao je Mihael, ali prilično blago. "Ali to se i moglo očekivati, ako uzmemo u obzir ko je on."
  "Što je još gore", nastavila je Ylith, "takođe sam pronašla dokaze da si ti varao."
  "Ja?" iznenadio se Mihael.
  "Da, ti", potvrdila je Ylith.
  Mihael je na trenutak ćutiao i razmišljao. Onda je upitao: "Ti si nova u našim krugovima, zar ne?"
  "Da, jesam", odgovorila je Ylith. "Ali kakve veze -"
  Mihael je podigao ruku.
  "I zato si neiskusna, nedostaje ti znanje o velikoj harmoniji koja drži Dobro i Zlo u jedinstvu i diktira pravila njihovog ponašanja."
  "Nikad nisam čula za tu veliku harmoniju", rekla je Ylith. "Je li to uistinu bitno? Govorim o varanju."
  "Izuzetno je bitno, draga moja. Razmisli: da bi se Svetlo i Tama uopšte takmičili, moraju to ravnopravno činiti u takmičenju  koje traje, i sa znanjem da ta borba ne znači pobedu jednom za sva vremena. I Dobro i Zlo su zavisni. Jer jedno mora postojati kako bi drugo postojalo. Shvataš?"
  "Mislim da da", rekla je Ylith sumnjičavo. "Ali kakve veze...."
  "Znači, postoji smisao", nastavio je Mihael, "u kojem su Dobro i Zlo jednaki ishodi. Na nivou naše interakcije mi podupiremo jedan ili drugi ishod. Igramo da bismo pobedili i pokušavamo za sva vremena poraziti naše protivnike; čak iako, na višem nivou, znamo da potpuna pobeda nije niti moguća niti praktična, pa čak niti poželjna. Pratiš me?"
  "Nisam sigurna", odmahnula je Ylith. "Ali nastavi, molim te."
  "Znači, kao jednaki u igri Dobra i Zla, i jedni i drugi moramo imati pristup istim tehnikama. Dobro ne smije biti hendikepirano zabranom 'zlih' alternativa koje su dostupne Tami. Pošto Zlo s vremena na vreme koristi 'dobre' stvari za svoje vlastite Zle ciljeve, iz toga proizlazi da Dobro može koristiti 'zlo' u svoje vlastite ciljeve. Konačni zaključak, moja draga Ylith, nije šta je dobro i šta je zlo, nego šta je ovde." Mihael je položio ruku na predio srca.
  "Znači li da je u redu što varaš?" pitala je Ylith.
  Mihael se nasmešio i skrenuo pogled. "Znači da imamo pravo varati isto kao i Zlo." "I ti misliš kako je ispravno varati da bi pobedio?"
  "Umesto toga rekao bih da nije pogrešno", rekao je Mihael.
  "Dakle, sad sam sve čula. Moram ići razmisliti o ovome.

 
  3. 

 U Tuileriesu je bilo veče. Prozori su bili osvetljenit hiljadama sveća. Ljudi su žurno ulazili i izlazili kroz visoka izrezbarena ulazna vrata. Nosili su republikansko plavo i sivo, a ne belo i grimizno rojalista. Mack je sedeo na maloj klupi preko puta beskrajne gomile i razmišljao o situaciji.
  Povetarac je uznemiravao mala, pažljivo potkresana stabla koja su okruživala palaču. A onda je Mack osetio nešto, nešto puno opipljivije od povetarca. Bio je to tihi glas bez tela koji je lutao avenijom stabala i govorio: "Fauste! Fauste! Gde si, Fauste?" Mack je pogledao okolo. "Je li me neko zvao?"
  Ylith se materijalizovala pored njega. Nosila je veličanstveni jahaći komplet od crnog baršuna i antilopa. Njene jahaće čizme su zagasito sjajile, a duga tamna kosa bila je vezana belom svilenom maramom. "Sećaš me se?"
  "Predobro", potvrdio je Mack. "Ti si me u Pekingu zatvorila u labirint ogledala kad si pomislila da varam."
  "Od tada sam saznala stvar ili dve", rekla je Ylith. "Šta sada planiraš?"
  Mack je pomišljao da se okrene i duri i ovoj privlačnoj, ali nagloj i vrlo oštroumnoj ženi- duhu ne kaže baš ništa. Ako je tako pametna, neka sve shvati sama! Ali, predosetivši korist, prevladao je svoju ljutnju i rekao: "Pokušavam spasiti kralja i kraljicu Francuske."
  "Zašto ih želiš spasiti?" pitala je Ylith.
  "Jedva da znam. Nisam ih upoznao, shvataš. Ali čini mi se da moram napraviti nešto u ovom takmičenju, a ovo izgleda kao prilično dobra stvar. Mislim, dođavola, oni su zapravo prilično smešni ljudi čiji je jedini zločin što su se rodili kao plemići. U svakom slučaju, Mefistofeles je mislio kako bi bilo dobro za mene da to učinim."
  "Shvatam", kimnula je Ylith. "Pa naravno, pošto Mefistofeles to želi, Mihael je protiv toga."
  "Pretpostavljam da je tako", složio se Mack. "A pošto si ti na Mihaelovoj strani -"
  "Više ne znam na čijoj sam strani", primetila je Ylith. "Ali pre sam se prema tebi loše ponela i ovde sam kako bih se iskupila. Šta mogu učiniti kako bih pomogla?"
  "Moram naterati kraljicu da požuri. Već je osam sati, vreme je za polazak, ali ona nije izašla."
  "Videću šta mogu učiniti", obećala je Ylith. Uz graciozni dvostruki pokret svojih dugih ruku, izbledela je iz Mackovog pogleda.

 
  4.

  Ylith se pojavila u hodniku koji je vodio u kraljevske odaje na drugom spratu Tuileriesa. Odmah je videla da je dobro što je ostala nevidljiva. Vojnici Nacionalne garde pijano su hodali hodnicima s veličanstvenim tapetama, šlatali prestravljene kraljičine dame, cugali obično vino iz flaša s dugim grlima, neuredno jeli kroasane i mrvili po sagovima. Ylith je nevidljiva prošla pored stražara, pronašla kraljičine odaje i hitro ušla unutra. Tamo je ugledala Mariju Antoanetu kako potpuno odevena spava na trosedu. Kraljičini su se prsti čak i u snu stezali i opuštali, kao da se pokušavaju uhvatiti za nešto što im je izmicalo, možda sam život.
  Marija Antoaneta postala je svesna kako je još neko s njom u sobi. Njene plave oči su se širom otvorile.
  "Ko si ti?"
  "Samo prijateljska duša, Vaša Visosti", rekla je Ylith. "Došla sam pomoći kako biste se izvukli iz ove zbrke."
  "Oh! Molim te, pričaj mi!" zavapila je Marija Antoaneta.
  "Da ti objasnim, Marija, ako smem, tvoj je beg planiran za osam sati uveče. U to ćeš vreme sići prerušena u guvernantu, žurno proći kraj stražara i ući u određenu kočiju. Vozač će te izvan Pariza prebaciti u veću kočiju gde ćeš se pridružiti kralju i nastaviti beg prema Belgiji"
  "Da, to je plan", potvrdila je Marija, širom otvorenih očiju. "Kako znaš? Zar nešto nije u redu s njim?"
  "Plan je dobar," odvratila je Ylith, "ali istorija nam kaže da si s ulaskom u kočiju zakasnila nekoliko sati, te je to kašnjenje poremetilo pažljivo planirani raspored koji je sve trebao učiniti mogućim."
  "Ja, zakasnila nekoliko sati?" uzviknula je Marija ogorčeno. "Nemoguće! Oh, možda bi to mogla biti istina kad bi ovo bila samo mala ljubavna avanturica, priča kakvu će istorija definitivno povezati sa mnom, kao da sam besramna kurva ili obična drolja poput one du Barryjeve. Da je to slučaj, mogla bih odugovlačiti, kako bih povećala draž i iščekivanje tamnokosog i lepog stranca koji me iščekuje. Pravila bih se da sam zaboravila muf, kutiju s draguljima, cucka, a on bi cupkao u mestu i uvijao brkove stojeći pokraj svoje kočije, njegovo bi uzbuđenje raslo kao suprotnost mojoj lakomislenosti u tako važnoj situaciji. Ali ovo nije flert, dragi moj duše, nisam tako lakomislena da zakasnim na sastanak koji će mi spasiti život."
  "Drago mi je što Vaša Visost nije lakomislena kao što istorija o njoj kaže", rekla je Ylith. "Trebamo samo napustiti ovo mesto tačno u osam sati i stvar će biti dečija igra."
  "Da, slažem se. Ali pogrešili ste. Vreme određeno za polazak je jedanaest sati." Ylith je razmislila i zatresla glavom. "Vaša Visosti, sigurno niste u pravu. Moj je izvor sama istorija."
  "Ne sviđa mi se ići protiv istorijei," izjavila je Marija, "ali pre sat vremena sam razgovarala s kočijašem. Vrlo je jasno rekao jedanaest."
  "Meni je rečeno osam", usprotivila se Ylith.
  "Sigurno su vam krivo rekli", uveravala ju je Marija.
  "Idem proveriti", odlučila je Ylith.
  Nestala je odavde i stvorila se u šarenom kraljevstvu koje postoji između diskretnih slojeva postojanja i požurila kroz njih sve do Knjižnice važnih zemaljskih datuma i vremena smeštene u Duhovnom Zapadu 12 11, gde se čuvala istorija svega s toačnim vremenima.
  Ylith je prišla velikom, nedavno instaliranom kompjuteru koji je pratio činjenice o Zemlji za Duhovno Kraljevstvo. Kompjuter je bio inovacija protiv koje se mnogo duhova, i Dobrih i Zlih bunilo, jer kompjuteri su smatrani novim izumom kojeg vreme još uvek nije prihvatilo na odgovarajući način. Konsenzus između stvorenja Tame i Svetla glasio je da je ovde odgovarajuće pravilo: kako dole, tako gore, te da čak i duhovi moraju ići u korak s promenama koje se odvijaju na Zemlji.
  Ylith je prišla otvorenom terminalu kompjutera i predstavila se.
  Kompjutor je rekao: "Pretpostavljam da imaš problem. Reci mi štoa trebam znati."
  Ylith nije gubila vreme. "Trebam tačan sat polaska u važnoj istorijskoj situaciji. Marija Antoaneta misli kako je sastanak s kočijašem koji je treba odvesti iz Pariza i od giljotine u dvadeset tri sata. Meni je rečeno dvadeset sati. Štoa je točno?"
  "Žao mi je", oglasio se kompjuter, nakon ne više od nanosekunde stanke. "To je zabranjeni podatak."
  "To je jednostavna činjenica i sigurno je u dosijeu! Ne može biti zabranjena!"
  U stvari i nije", odgovorio je kompjuter. "Rečeno mi je da tako kažem ako neko pita za činjenicu određene klase činjenica."
  "Koja je to klasa?"
  "Klasa jednostavnih i očito lako ustanovljivih činjenica, koje su, u stvari, nemoguće za definisanje."
  "Pa, zašto je tako teško pogledati to za mene, ili što god već radiš?"
  "Činjenica sama po sebi nije problem", objasnio je kompjutoer. "To je rutina za traženje činjenica koja je upravo sada deaktivirana."
  "Zašto?"
  "Zato što tehničari instaliraju novi sortirni sistem za činjenice koje su već u dosijeu. Da bi ga mogli koristiti, moraće izmisliti novi sistem traženja koji će pronaći smisao u novom sortirnom sistemu."
  "I u međuvremenu ntko ništa ne može pronaći? To je apsurdno! Zašto ne učiniš nešto u vezi toga?"
  "Ja?"
  "Da, ti!"
  "Ne bih trebao", rekao je kompjuter. "Rekli su kako će mi javiti kad sve srede."
  "Znači, govoriš kako ne znaš činjenicu o kojoj te pitam?"
  "To uopšte ne govorim!" Kompjuterov je glas zvučao povređeno. "Znam sve činjenice.
  Deaktiviran je samo moj sistem za njihovo traženje. Tako postaje tehnički nemoguće da ti kažem."
  "Tehnički! Ali ne praktički!"
  "Ne, naravno da nije praktički."
  "Pa daj mi onda praktički odgovor. Ili ni to ne možeš učiniti?"
  "Mogao bih kad bih hteo. Ali neću."
  Ylith je u kompjuterovom glasu čula povređeni ponos. Odlučila je krenuti drugim putem. "Ne bi to učinio za mene?"
  "Naravno, komad. Čekaj malo." Svetla su se upalila. Onda je kompjuter rekao: "Tri sata."
  "Nemoguće", rekla je Ylith.
  "Nije ono što si očekivala? Rekao sam ti, sistem za traženje je deaktiviran." "Znam, ali rekao si kako ga možeš premostiti."
  "Jesam. Dobio sam tri sata!"
  "Je li to uistinu najbolje što možeš? U redu, moraću se poslužiti time. Hvala ti."

 
  5. 

 Ylith je požurila Mariji Antoaneti. "Koliko je sada sati? "
  Marija je pogledala peščani sat. "Skoro će jedanaest."
  Ylith je pogledala svoj vodeni sat. "Kod mene je skoro osam sati. Pa, dođavola i sve. U redu, idemo."
  "Spremna sam", rekla je Marija. "Samo da uzmem torbicu. "
  Vani je visoki kočijaš pocupkivao u mestu kako bi održao cirkulaciju i s vremena na vreme zavirivao u kočiju kako bi pogledao visoki peščani sat koji je počivao na polici od palisandrovine. "Prokletstvo, prokletstvo, prokletstvo", mrmljao je sam sebi na švedskom.
  Vrata Tuileriesa su se napokon otvorila i dve su žene žurno izašle, jedna plavuša, druga crnka.
  "Vaša Visosti!" uzviknuo je visoki kočijaš. "Gde ste, dođavola, bili?"
  "Kako to misliš, gde sam bila?" pitala je Marija. "Ovde sam u dogovoreno vreme." "Mrsko mi je proturečiti vam, ali kasnite četiri sata. To će stvoriti probleme."
  "Ja? Kasnim? Nemoguće!" Okrenula se prema Ylith. "Koliko je kod vas sati?"
  Ylith je pogledala svoj mali peščani sat za putovanja. "Osam sati."
  Marija je pogledala svoj. "Kod mene je tačno jedanaest."
  A na mome", rekao je kočijaš, "tri ujutro!"
  Njih troje su se zapanjeno gledali, simultano žaleći nedostatak jedinstvenog vođenja vremena na svetu u to vreme. Ylith je sada postalo bolno jasno kako Marija Antoaneta računa po francuskom rojalističkom vremenu, kočijaš po švedskom reformisanom vremenu, a ona sama po duhovnom standardnom vremenu, i da je po svakom od ovih vremena, i mnogim drugima, Marija Antoaneta zakasnila na ključni sastanak.
  Kočijaš je rekao: "Tu nema pomoći, idemo. Ali kasnimo, jako kasnimo."

 
  6.

  Mack je dremao u Hotelu de Ville kad ga je neko grubo protresao za rame.
  "Šta je?" Naglo se probudio i ugledao malo, bradato lice.
  "Ja sam Rognir, patuljak."
  "Oh, da." Mack je seo i protrljao oči. "Pretpostavljam da jesi. Šta mogu učiniti za tebe?" "Baš ništa. Ali donosim ti vesti. Ylith me zamolila da navratim i kažem ti kako je uspela požuriti kraljicu. Nešto je u vezi nepouzdanosti upetljano s vremenom, ali tog se dela ne mogu setiti."
  "Prokletstvo!" opsovao je Mack. "Znači, kraljevska kočija krenula je na svoj kobni put prema Varennesu?"
  "Ako ti tako kažeš", prihvatio je Rognir. "Ntko se nije potrudio mene izvestiti o onome što se događa."
  Mack je objasnio: "Pokušavam spasiti kraljevsku porodicu od hapšenja. Ali ne znam što sada učiniti osim ako ne nabavim konja."
  "Konja? Šta će ti konj?"
  "Kako bih stigao u Saint-Menehould gde ću dobiti drugu šansu da promenim sudbinu Luja XVI. i Marije Antoanete."
  "Zašto tamo ne odeš magijom?" upitao je Rognir i natočio Macku punu čašu vina. "Ne znam prave reči", priznao je Mack.
  "Onaj drugi tip bi znao."
  "Koji drugi tip?"
  "Onaj kojem sam pomogao na Stiksu." "Misliš Faust?"
  "Tako mi svi kažu."
  "Ja sam isto Faust."
  "Ako ti tako kažeš."
  "Ali on me se pokušava rešiti!"
  "Onda je to tvoj problem", rekao je Rognir. "Ništa osobno. Pretpostavio sam kako će, ako njemu pomognem, to dovesti u škripac određenog demona kojeg poznam. Prevario me na poslednjem poslu. Patuljci imaju dugo pamćenje."
  "I kratke, čekinjave brade", dodao je Mack. "Prokletstvo! Kako da dođem do Saint- Menehoulda pre kraljevske kočije?" "Trebaš otići odavde i nabaviti konja", odvratio je Rognir. Mack je zurio u njega. "Misliš da je to tako jednostavno?" "Bolje da je", primetio je Rognir, "ili si uistinu u velikoj frci." Mack je kimnuo. "U pravu si. U redu, idem."
  Nakon nekog vremena, Mack je galopirao kroz mračnu šumu na snažnom, crnom pastuhu. Uzeo ga je iz štale koju je Rognir pronašao za njega ispred Tuileriesa, u ime Komiteta javne sigurnosti. Niko mu nije želeo proturečiti.
  I tako je galopirao slabo osvetljenim šumskim putem i čestitao sebi na krasnom konju koga je izabrao. Onda je čuo nešto iza sebe, okrenuo se i pogledao, opet se okrenuo i pognuo na konjev vrat. Da, imao je brzog konja, ali ne dovoljno brzog da bi jahaču iza sebe onemogućio postojano smanjivanje razdaljine.
  Nije bilo ničega što je mogao učiniti u vezi toga. Progonitelj ga je sustigao, pa je video da je to Faust koji se zlobno cerio, crni reveri njegovog kaputa divlje su lepršali, vetar mu je nabio šešir na čelo.
  "Pa, varalico, opet se srećemo!" viknuo je Faust.
  Neko su vreme galopirali jedan pored drugog. Mack je imao puno problema samo da bi ostao na konju, jer mu galopiranje u punoj brzini kroz mračnu šumu s drugim jahačem, koji urla uvrede, tik uz njega, nije bilo uobičajena praksa. Navodno ni Faustova. Ali mag iz Wittenberga se dobro snalazio, jahao je poput husara, kako bi se reklo, a također je uspevao držati Helenu na konju iza sebe, njene lepe ruke bile su mu omotane oko pojasa. Mack je, naravno, teglio Margaritu, koja je do sada ćutala, očarana treperavom igrom mesečine i sena. Konjanici su bili iste težine. Ali Faust je imao veliku prednost u samopouzdanju.
  "Odustani od svojih pretenzija na moje veličanstveno ime!" grmio je Faust. "Jer uskoro će postati jasno kako je samo sam Faust prikladan pisati beleške sudbine koja nosi trag njegove psihe, a ostalim jadnim budalama poput tebe je bolje da se maknu pre no što uistinu ne počnem primenjivati vrlo, vrlo drastične mere, razumeš što mislim, mali?"
  Faustove su reči bile izobličene, a njegovo oponašanje slenga budućnosti bilo je jadno, ali bit njegovih reči bila je jasna: Gubi mi se s očiju, inače ...
  "Ne mogu sada odustati!" povikao je Mack. "Ovo je moja priča!"
  "Možeš misliti. Ja sam jedini i najveći Faust!" viknuo je Faust, a svetlucanje njegovih plamenih vukodlačkih očiju bilo je uznemirujuće. Približio je svog konja Mackovom, i iz unutarnjeg džepa kaputa izvadio predmet dug oko devedeset centimetara i optočen draguljima, a po svetlucanju oko njega bilo je jasno kako to nije obično žezlo, kao što je izgledalo, nego magično, koje je Mack ukrao, u ovom slučaju, od Kublaj-kana. Ali magično žezlo je sada bilo u Faustovim rukama, a te ruke nisu poznavale milost. Po načinu na koji je Faust držao žezlo, Mack je mogao reći kako je mag iz Wittenberga nekako aktivirao njegove moći; tj. kad ste ga uperili u osobu i rekli "Bang!" ta je osoba dezintegrisana na način koji je prethodio zrakama smrti kasnijeg doba.
  Suočen s toliko okultne vatrene moći, Mack je gotovo izgubio nadu. Onda je ispred sebe video očajničko pomagalo za izbegavanje zrake moći iz žezla. Pomagalo se uzdizalo u obliku velikog hrasta. Mack je pažljivo preračunao svoj potez, a onda svog konja skrenuo na Faustov put. Faust je skrenuo na drugu stranu, nagonski potez pod takvim okolnostima, a Mack je skrenuo desno, oko stabla, dok se Faust frontalno zabio u njega s takvom silinom da su zvezde koje je video nakratko postale vidljive i Mackovim očima iako su bile imaginarne. Mack je iza sebe čuo kako je Margarita saosećajno uzdahnula. Doktor se srušio na zemlju, ošamućcn, dok je njegov podivljali konj otrčao u jednom smeru, a Mack odgalopirao u drugom, putem koji je vodio u Saint-Menehould. Helena, uteha ratnika, skočila je na zemlju pre trenutka udara, nekoliko se puta zakotrljala, stala na noge i popravila frizuru. Porinuće jednog čarobnjaka ili hiljade brodova - njoj je bilo svejedno. Mora izgledati najbolje bez obzira na prigodu.

 
  7.

  Nakon što je usamljen prešao značajnu udaljenost, Mack je došao do čistine u šumi. Tu je ugledao gostionicu iz čijeg je dimnjaka izlazio stup dima. Činila se pogodnim mjestom za neophodan predah. Stao je, pomogao Margariti da sjaše, vezao konja za stup namenjen toj svrsi i doneo mu vode iz obližnjeg bunara. Onda su on i Margarita ušli unutra.
  Tamo je bio uobičajeni gostioničar koji je za šankom glancao čaše, a u uglu sobe gorila je lepa vatra. Još je jedan putnik sedeo u njenoj blizini, leđima okrenut Macku, i grejao ruke na vatri.
  "Dobar dan, putnici", pozdravio je gostioničar. "Hoćete li čašu konjaka za poboljšanje apetita?"
  "Prerano je za piće", odvratio je Mack. "Samo šalju biljnog čaja da nas održi budnima."
  "Sedite pored vatre i ugrejte se", ponudio je gostioničar. "Biljni čaj mi se baš kuva, odmah ću vam ga doneti."
  Mack je prišao vatri i seo pored nje i uljudno kimnuo čoveku koji je tamo već sedeo, omotan u dugi plašt, lica skrivenog kapuljačom, s lukom naslonjenim na zid pored njega.
  "Dobro veče", rekao je čovek i zbacio kapuljaču.
  Mack je zurio. "Znate, mislim da sam vas već negde video."
  "Možda ste videli moju bistu u muzejima", odgovorio je stranac. "Ja sam Odisej, a kako sam došao ovamo iz svoje kuće u predgrađu Tartara, bila bi lepa priča, kad bismo imali vremena. Ali nemamo. Vi niste slučajno Faust, zar ne?"
  Odisej je govorio homerskim grčkim, s blagim naglaskom Itake, kojeg je Mack mogao razumeti pošto Mefistofeles nikad nije uzeo natrag svoju čaroliju jezika.
  "Pa, da", rekao je Mack. "To jest, poznajem ga na određeni način. Bolje rečeno, obavijao sam Faustov posao za njega, ali sada se dvoumim u vezi celog predloga."
  "Jesi li ti onaj Faust koji putuje s Helenom?" pitao je Odisej.
  "Ne, to je onaj drugi", odvratio je Mack. "Ja putujem s Margaritom." Okrenuo se kako bi Odiseju predstavio Margarini, ali otkrio je kako je devojka već zaspala u uglu separea.
  "Ali ti tvrdiš da si ti također Faust?" nastavio je Odisej.
  "Upravo sada, glumim Fausta u nekom takmičenju između Tame i Svetla. Ali pravi me Faust pokušava izbaciti."
  "I šta nameravaš učiniti?" zanimalo je Odiseja.
  "Uopšte nisam siguran", uzdahnuo je Mack. "Počinje mi opterećivati savest, to što sam preuzeo njegovu ulogu. Možda bi jednostavno trebao odustati i prepustiti mu ulogu Fausta."
  Odisej je primetio: "Meni se čini da radiš prilično dobar posao. Zašto bi odustao? Šta Faust ima, a ti nemaš?" "Pa znate, taj drugi Faust je veliki mag, pa ima pravo predstavljati ljudski rod ..."
  "Ma nikako!" Odisej se jače omotao plaštem. "Zašto bi mag predstavljao ljudski rod? Oni su isto što i političari, samo gori. Zar još uvek ne znaš istinu? Magija uvek radi protiv ljudskog roda."
  "Nikad o tome nisam tako razmišljao", priznao je Mack.
  "Magija je moć, a samo je nekolicina ljudi dobra u njoj. Misliš li kako je u redu da gomila magova vodi ljude? Bi li uistinu želeo da Faust vlada tobom?"
  "Samo sam pretpostavio kako magovi znaju više od običnih ljudi."
  "Ono što znaju nije uvek korisno nama ostalima. Ja imam neka iskustva s magovima. U moje smo vreme imali Tireziju. On je bio uistinu superioran. Ali misliš li da bi mu dopustili da nas vodi u politici ili ratu? Nikad! Naš vođa, Agamemnon, bio je nesavršen na mnogo načina, ali bio je čovek, i nije tvrdio kako poseduje nekakve posebne providnosti od bogova ili duhova. Čuvaj se ljudi koji tvrde, da pričaju u božje ime!"
  "Ali on je pravi Faust!"
  "Možda je. Ali to ga ne čini pravim vlasnikom faustovskog duha. To si ti, moj dragi Mack, čovek koji stoji onakav kakav jest, bez posebnih znanja ili sposobnosti, bez magičnih moći, i uprkos tome pokušava vladati sobom."
  Mack je sa zahvalnošću primio ove hrabre reči. Popio je svoju šolju čaja koju mu je gostioničar doneo, ustao i probudio uspavanu Margaritu kako bi popila svoj čaj. "Bolje da krenemo."
  "A Faust?"
  "Prati me."
  "Ah, dobro", rekao je Odisej. "Jesi li čuo, Ahileju?"
  Ahilej, koji je spavao u mračnom uglu separea, uz trzaj se probudio i seo. "Jesi li me zvao, Odiseju?"
  "Pripremi se, prijatelju moj! Faust stiže!"
  Odisej i Ahilej! Mack se nadao kako će ova dvojica prilično dugo zadržati Fausta. "Dođi, Margarita", pozvao je. "Dolazim", složila se i zaustavila zevanje.
  Napustili su tavernu, uzjahali i opet krenuli u smeru Saint-Menehoulda.

 
  8.

  Faust je u gostionicu u šumi stigao dvadeset minuta kasnije. Na čelu je imao žućkastu modricu od svog čeonog sudara s hrastom, ali sve je drugo izgledalo u redu. Helena je bila raskuštrana od vetra, ali ljupkija nego ikad.
  Faust je ušao u tavernu i našao se licem u lice s Odisejom koji mu se obratio: "Znam ko si ti. Tvoje je ime Faust."
  "To nije nikakva tajna", odgovorio je Faust.
  "I imaš Helenu u svojoj vlasti."
  "Pa, naravno da je imam!" rekao je Faust. "Ona je najlepša žena na svetu, i zbog toga jedina družica dostojna mene. Ko si ti i šta želiš?"
  Odisej je predstavio sebe i Ahileja. Ako je Faust bio impresioniran, nije to pokazivao. "Stvar je u tome", objasnio je Odisej, "što želimo Helenu natrag. Tvoj je demon nije imao pravo oteti iz doma njezinog supruga u Tartaru."
  "To sa mnom nema veze", odbio je Faust. "Dobio sam je i zadržaću je."
  "Čini mi se kako smo ovo već i pre čuli", rekao je Odisej aludirajući na događaje koji su započeli Ilijadu, kad je Ahilej prigovorio zbog davanja devojke po imenu Brizeida Agamemnonu, i kad je Agamemnon nije želeo da vrati, pa se onda durio u svom šatoru sve dok Grci nisu gotovo izgubili Trojanski rat.
  "Možda si čuo", dodao je Ahilej. "To nije važno. Daj nam je."
  "Nema teorije. Hoćete li je pokušati uzeti od mene?" Iz unutarnjeg je džepa plašta izvadio kremenjaču.
  "Kad bismo želeli, veruj mi, mogli bismo", rekao je Odisej. "A tvoje oružje nas ne bi zaustavilo. Daj spremi mač, Ahileju. Postoji bolji način."
  Odisej je stavio dva prsta u usta i zazviždao, dugi, niski, otužni zvižduk kojem je gotovo odmah odgovoreno vrištavom i urlajućom bukom koja je u početku sličila vetru, a onda se razaznala kao glasovi starica.
  Vrata taverne naglo su se otvorila pod naletom smrdljivog zraka. Furije su uletele unutra. Došle su kao velike vrane prašnjavog crnog perja, vrištale i kreštale i sve bombardovale smrdljivom nečistoćom. Onda su se pretvorile u svoje ljudske oblike - tri starice, dugih nosova, crvenih očiju, odevene u otrcane, crne prašnjave haljine. Alekta je bila debela, Tizifona mršava, a treća, Megera je bila i debela i mršava, ali sve na krivim mestima. Sve su sestre imale oči poput pečenih jaja iz kojih je nestalo žumance. Plesale su oko Fausta, vrištale i cerile se, smejale i hukale, skakale i vrtele se, a Faust je pokušavao dostojanstveno da odćuti , ali bilo je to teško uz ovakvu predstavu drevnih babuskara.
  Faust je na kraju rekao: "Ovakvo vam ponašanje neće doneti ništa dobra, drage moje dame, jer ja nisam iz vašeg vremena i konstrukta, pa nije verovatno kako će me vaše prisustvo ispuniti pobožnom stravom."
  "Pobožnom, bezbožnom", kazala je Tizifona. "Možda te fizički ne možemo prisiliti. Ali otkrićeš da je vrlo problematično razgovarati kad ti celo vreme vrištimo u uvo."
  "To je apsurdno", pobunio se Faust.
  "Ali je tako", ustvrdila je Tizifona. "Možda želiš čuti kako pevamo posebno iritantnu narodnu pesmu od nekoliko stotina strofa? Cure, sve zajedno."
  Faust se povukao kad su Furije počele ranu helensku verziju "Zakotrljaj bačvu". Na neki je način podsećalo na čopor uspaljenih hijena, ali je bilo gore, puno gore. Faust je neko vreme trpeo, ali je otkrio kako ne može misliti, jedva može disati i napokon je u očaju podigao ruku.
  "Tražim trenutak tišine, dame, kako bih razmislio o svoj situaciji."
  S dragocenom tišinom koja je opet vladala u njegovoj glavi, Faust se povukao na drugi kraj prostorije kako bi na brzinu porazgovarao s gostioničarem. Ali Furije mu nisu verovale, jer su odmah počele međusobno razgovarati, glasovima koji su izgledali kao da dolaze iz njegovog vlastitog uma. Glasovi su se pretvarali da su njegova vlastita unutarnja savest i govorili: "Pa dođavola, nemam pojma kako sam se našao u ovom škripcu. Ne mogu se čak ni čuti kako mislim uz svu ovu buku u mojoj glavi. A i kad bih mislio, o čemu bih mislio?
  Heleni? Ali kako mogu misliti o Heleni kad su mi ove stare veštice ispunile um strahom i odbojnošću od njih samih?" Iako su mu starice stavljale ove misli u glavu, Faustu se činilo kako su to njegove vlastite misli, pa je rekao: "Kakva je korist od toga što imam Helenu kad je jedino što u glavi mogu čuti recept za krvavi puding i neke upute kako varati u mah-jongu? Pa, vidim da su me ove starice pobedile." Onda je glasno rekao: "U redu, pošto je tako žarko želite, uzmite je!"
  Tri su starice nestale naglo kao što su se i pojavile. Helena je nestala s njima. Odisej i Ahilej su također otišli, a Faust je pojeo komad hleba i isprao ga vrčem vina. Živciralo ga je što je izgubio Helenu, ali kad smo već kod toga, nije ju baš previše ni želieo. To što je se rešio oslobodilo ga je da sve svoje moći posveti glavnom cilju, postati ubeleženi Faust u takmičenju između Tame i Svetlosti.
  Nije bilo vremena za gubljenje. Izašao je van, opet uzjahao i uskoro je žestoko prašio Mackovim tragom.

 
  9.

  Mack je napokon došao do čistine, a ispod nje je bilo selo Sommevesle gde se Mack nadao pronaći vojvodu de Choiseula, veliku belu nadu rojalista. Zatekao ga je kako sedi pred gostionicom na kraju grada i čita oglase o rabljenim konjima u pariškim novinama. "Vi ste vojvoda de Choiseul?" pitao je.
  Čovek je podigao pogled s novina i pogledao Macka preko žicanih okvira naočala. "Ja sam taj."
  "Imam vesti o kralju!"
  "Pa, bilo je vreme", primetio je vojvoda de Choiseul. Otvorio je naslovnicu novina i pokazao depešu Pariškog revolucionarnog žurnala.
  "Jeste li videli ovo? Danton i Saint-Just traže kraljevu glavu, također i onu Marije Antoanete. To smo u starim danima zvali klevetom i oštro kažnjavali. Ali danas ljudi mogu objavljivati što žele. I to zovu napretkom! Gde je kralj, gospodine?"
  "Dolazi ovamo", odgovorio je Mack.
  "Kada?"
  "Baš i nisam siguran", priznao je Mack.
  "Oh, to je super", rekao je sarkastično vojvoda de Choiseul, stavio monokl na levo oko i s

neodobravanjem gledao Macka. "Kasne već satima, seljaci su spremni za linč jer misle kako smo ovde da uberemo porez, a vi mi kažete da dolazi. A kad tačno dolazi?"
  "Teško je biti precizan o dolascima kraljeva", kazao je Mack. "Ide najbrže što može. Kraljica je morala obaviti određene pripreme. Zato još nemojte otići. Kraljevski par je na putu."
  "Kraljevski seljaci su također na putu", pokazao je vojvoda rukom. Mack je pogledao i video gomilu seljaka naoružanih vilama kako su se sakupili u kompaktnu gomilu na drugom kraju ulice.
  "Pa, šta sa tim?" upitao je Mack. "Oni su samo seljaci. Ako vam počnu praviti probleme, pobijte ih."
  "Vama je to lako reći, mladiću. Vi ste očito stranac. Ne živite ovde. Ali ja imam imanja puna tih tipova. Moram biti u slozi s njima do godine kad budem vršio droit du seigneur*. Ovo je Francuska, gde je seks važan! Uostalom, oni seljaci su samo vidljiva nekolicina. Hiljade ih ima izvan grada, a sa svakim satom ih dolazi sve više. Mogu nas razbiti bez problema. A vi mi savetujete da ih pobijem!"
  "To je bio samo predlog", napomenuo je Mack.
  "Opa", rekao je vojvoda de Choiseul i okrenuo se. "Ko je ovo?"
  Jahač u crnom je galopirao cestom, reveri kaputa su lepršali iza njega. Bio je to Faust.
  Dokloparao je u dvorište, skočio s konja i prišao grofu

__________ 

* droit du seigneur (fr.) - navodno pravo koje feudalni vlastelin može iskoristiti kako bi imao seksualne odnose s vazalovom mladenkom u njihovoj prvoj bračnoj noći - (prim, prev.)
__________

Vaše su zapovedi poništene", izjavio je Faust. "Gospodine, smesta odvedite svoje trupe odavde."
  "Hoity-toity*", odvratio je vojvoda de Choiseul koji je obožavao šaljive engleske izraze. "A ko biste vi mogli biti?"
  "Doktor Johann Faust, vama na usluzi."
  "Ne," usprotivio se Mack, "u stvari, ja sam Johann Faust."
  "Dva Fausta donose kontradiktorne poruke", mrmljao je vojvoda de Choiseul. "Pa, znate šta. Mislim da je bolje da vas dvojica ostanete ovde sa mnom dok ne otkrijemo šta se događa. Vojnici!"
  Ljudi su zgrabili Faustovog konja i njegovu osobu. Mag se uzalud opirao njihovim čeličnim rukama. Mack, koji je video razvoj događaja, naglo je odskočio pre no što su ga mogli zgrabiti, potrčao preko malog trga prekrivenog lišćem i skočio na svog konja. Zabio mu je mamuze u bok i odgalopirao solidnim tempom, a Faust, koga su vojnici držali, je za njim izvikivao kletve.

 
  10. 

 Emile Drouet, upravnik pošte Saint-Menehoulda sedeo je u stolici pokraj prozora svoje spavaće sobe, kasno u noći, i još uvek očekivao tekliće iz Pariza. Noć je bila hladna i tiha, dobrodošlo olakšanje od uzbudljivog dana. Bilo je fenomenalnih vesti iz Pariških komiteta! A celog su dana plemićki begunci prolazili kroz selo na putu prema granici! Drouetove su misli ipak bile praktične. Pitao se kako će predstojeća revolucija uticati na poštanske usluge. Ranije tog dana rekao je supruzi: "Vlade mogu dolaziti, vlade će odlaziti, ali bez obzira ko ih vodio, trebaće pouzdanu poštansku službu." Ali je li to bila istina? Drouet i njegove kolege naporno su radili kako bi tako i bilo. Zakomplikovali su postojeći poštanski sistem na mnoge dovitljive načine tako da ga nikakvo novo osoblje neće shvatiti. "Trebaće nas da im ga sredimo." Ali još uvek nije bio potpuno siguran. Revolucije su čudne stvari ...
  Trg ispod njegovih prozora bio je obasjan mesečinom. Čak i u ovo kasno doba nekoliko je ljudi prolazilo amo-tamo. Onda je čuo zvuk klopotanja, kao kod konjskih kopita, kako odjekuju s mračnih brda koja su ležala iza tamne i vlažne šume. I putnik je došao jašući, jašući, iz tame šume u tamu civilizacije.
  Građanin Mack, jer to je bio on, skočio je sa sedla i popravio revolucionarnu kapu na svojoj glavi. Prodorno je gledao oko sebe očekujući kako neće videti ništa naročito, ali se ipak iznenadio. Iza njega je još jedan konj ušao u grad, sporije. Na ovom je jahala Margarita.
  Mack je zaustavio konja pod prozorom monsieura Droueta. Rekao je: "Monsieur Drouet, moram vam pokazati nešto što bi vas moglo zanimati."
  "A ko ste vi, gospodine?" zahtevao je Drouet.
  "Ja sam", predstavio se Mack, "posebni izaslanik Saveta iz Pariza. Morate smesta poći sa mnom."
  Drouet je nazuo drvene klompe, omotao se svojim dugim tamnim kišnim ogrtačem i sišao dole.
  "Gde idemo?"
  "Pokazaću vam. Margarita, ostani ovde s konjima."
  Mack ga je proveo kroz selo na drugu stranu, pored štale, javnog zahoda i  stupa, da bi napokon došli do malo korištenog puta u šumi.
  "Šta je ovo?" pitao je Drouet.
  "Ovo je obilaznica oko Saint-Menehoulda", odgovorio mu je Mack.
  "Ali dragi moj gospodine, niko ne prolazi ovuda."
  Mack je bio savršeno svestan toga. Takođe je znao daje baš negde u ovo vreme velika žuta kočija s kraljem i kraljicom trebala proći glavnim putem kroz Saint-Mene-hould. Očekivao je da će dovođenjem Droueta do ove malo korištene obilaznice eliminisati svaku mogućnost da se Drouet čak i nađe u kraljevoj blizini, a kamoli ga prepozna.

 
  -------------
  * hoity-toity (eng.) - gle ti njega! (prim, prev.)
  -----------

 
  Gospodine, ovo je ludilo", pobunio se Drouet. "Niko ne prolazi ovuda!"
  "Obično ne ", složio se Mack. "Ali tiho! Zar ne čujete topot kopita kako brzo prilazi iz daljine?"
  Drouet je slušao, Mack je slušao s njim. Bilo je neobično kako je mašta radila. Stajao je na tihom mestu, bez zvuka osim nežnog šuštanja prolaska vetra kroz meko lišće kestena i hrasta, a mogao se zakleti da čuje udaljeni zvuk kopita. Bila je to samo njegova mašta, naravno.
  "Da, čujem ih", uzbuđeno je rekao Drouet.
  "Naravno da čujete", prihvatio je Mack i čestitao sebi na zamisli.
  Prerano, pokazalo se, jer je zvuk sada postao glasniji, praćen izdajničkim škripanjem opruga kraljevske kočije koje prelaze grbave, neravne obilaznice.
  Mali listovi treperili su na nejasnoj mesečini. Drouet je zurio, ukočen, dok je zvuk postajao sve glasniji. A onda se pojavila kočija, bledo je svetlucala na mesečini. Približila im se, sada se sporo kretala zbog zavojitosti puta. Dok je prolazila Drouet je bacio pogled unutra i žestoko se trznuo od uzbuđenja zbog onog što je video. "Vaša Visosti!" uskliknuo je.
  "Koji đavo?" promrmljao je Mack ispod glasa.
  A onda je kočija prošla.
  "Jeste li ga videli?" pitao je Drouet. "Bio je to kralj Luj, jasno kao dan. Sećam se da sam ga video prošle godine na kraljevskom primanju za sve poštanske upravnike Francuske. A i kraljica je takođe bila tamo!"
  "To je sigurno bio neko drugi", opovrgnuo je Mack. "Ima puno ljudi u Francuskoj koji izgledaju poput njih dvoje."
  "To su bili oni, kažem vam!" viknuo je Drouet. "Hvala, građanine, što ste me doveli do ove retko upotrebljavane obilaznice. Moram se vratiti u selo i dati uzbunu!"
  Okrenuo se kako bi otišao. Mack nije znao što se dogodilo, ali je znao da ovakav razvoj događaja zahteva trenutnu akciju. U džepu je imao vrećicu peska, nešto bez čega iskusni džepar nikamo ne ide. Kako se Drouet okrenuo da ode Mack je izvadio vrećicu, zamahnuo njome i zahvatio Droueta po potiljku. Drouet se bezglasno srušio na rosno tlo šume.
  Trenutak kasnije pojavio se usamljeni jahač, njegov grimizni plašt lepršao je iza njega. Bio je to Mefistofeles, izgledao je kao pravi demon iz Pakla na visokom crnom konju vatrenih očiju. "Jesi li video prolazak kraljevske kočije?" povikao je.
  "Jesam", potvrdio je Mack. "Šta su oni ovde radili?"
  "Ja sam ih skrenuo", ponosno je rekao Mefistofeles. "Maknuo sam ih s glavnog puta tako da ih Drouet neće moći videti. Rekao sam ti da ću pomoći."
  "Uspeo si samo pokvariti stvari, eto ti tvoje pomoći", odbrusio je Mack. "Rekao sam ti kako to mogu obaviti sam."
  "Samo sam pokušavao pomoći", primetio je Mefistofeles mrzovoljno i nestao, konj i sve ostalo.
  Mack se okrenuo prema onesveštenom Drouetu. Izgledao je kao da će prilično dugo ostati onesvešten. Mack je odvukao njegovo telo u grmlje i prekrio ga granama. Onda je požurio do Margarite i konja. Još je uvek imao jednu šansu kako bi spasio kraljevski par. Most kod Varennesa! S Drouetom onesveštenim ovde u Saint-Menehouldu, trebao bi uspeti držati most otvorenim i osigurati im beg u Belgiju!

 
  11.

  Bledo svetlo lauglovima ulica, pospani vojnici Nacionalne garde naslonjeni na svoje muškete, čuvali su uspavanu naciju. Onda je jutarnja tišina razbijena zvonjavom kopita Mackovog konja po kamenju i njenim odzvanjanjem od kamenih pročelja kuća.
  Mack je brzo projahao kroz grad i došao do mosta iznad Airea. To nije bio veliki most. Bio je od kamena, a potpornji su bili drveni trupci srušeni u obližnjim Ardenima. Ispod njega je reka Aire mirno tekla na svom putu prema moru.
  Most je bio prepun, jer su čak i u ovo doba na njemu bila brojna kola, prepuna robe, kojima su upravljali nervozni tipovi s dugim bičevima. Odmah je bilo jasno kako ništa ne može proći; sigurno ne ništa veliko i nezgrapno poput kraljeve žute kočije. Drouet ili ne, mostom se ne može. Osim ... Mack je odlučio da rizikuje .
  "Oslobodite prolaz!" povikao je. "Dolaze važni ljudi!"
  Začuo se zbor protesta. Mack je preuzeo ulogu prometnog policajca, mahao onome da pođe napred i onome da krene natrag, i cielo vreme vikao: "U ime Komiteta javne sigurnosti." Kočijaši su psujući, pušući, pijući, zviždeći, ali također i jako impresionirani, pokušali poslušati njegove zapovedi. Ali kako god brzo Mack uklonio kola, još ih se više našlo na mostu. Izgledalo je kao da se odsvuda pojavljuju, kola svih veličina i oblika, kola puna gnoja, jabuka, kukuruza, pšenice i ostalih proizvoda domišljatih Francuza i njihovih suseda Belgijanaca. Psujući i znojeći se, Mack je stajao u sredini i pokušavao upravljati prometom. Ali otkuda su, do đavola, sva ova kola dolazila? Podbo je konja i, s Margaritom u pratnji, prošao kroz prometnu gužvu na drugu stranu reke. Na drugoj je strani obišao mali zavoj i naišao na visoku figuru odevenu u belo oko koje je blistalo nezemaljsko svetlo čak i u pola belog dana. Ova je figura upravljala promet kola prema mostu.
  "Ko si ti?" zarežao je Mack. "I što misliš, šta to radiš?"
  "Oops", ustuknula je figura odevena u belo. "Nisi me trebao videti."
  U tom se trenutku Mefistofeles materijalizovao, konj i sve ostalo, pored Macka. Pogledao je u belo odevenu figuru i uzviknuo: "Mihael! Šta radiš?"
  "Samo sam slao neka kola u Varennes", odgovorio je Mihael, pomalo zlovoljnog izraza lica.
  "I prouzrokovao zastoj u prometu", rekao je Mefistofeles, "i time onemogućavao našeg takmičatra. Petljaš se u takmičenje, Mihaele, a to nije dopušteno čak ni arhanđelu."
  "Nije dopušteno niti demonu", primetio je Mihael. "Ne činim ništa više od onog što si ti učinio."
  Mefistofeles ga je mrko pogledao. "Mislim kako je bolje da ovo raspravimo u četiri oka." Mihael je bacio pogled na Macka i napućio usne. "Da. Ima stvari koje ni jedan čovek ne treba čuti." Dva su se duha dematerijalizovala.

 
  12.

  Mack je požurio natrag do mosta. Bio je zaštopan, natrpan, napučen, pretovaren i preplavljen kolima i pripadajućim konjima i vozačima cielom dužinom i širinom. Kola su bila desno, kola su bila levo, a između njih mala, uska kola. Mack je besneo među njima i pokušao uvesti nekakav red. Ali sve je više i više kola dolazilo na most, privučeno Mihaelovim obećanjem o ranojutarnjim sniženjima cena na velikoj tržnici Varennesa.
  Potpornji su zlokobno škripali. Tada su se poslednja kola jako natovarena sušenim haringama s Baltika ugurala na most. Čulo se pucanje napregnutih greda, a onda je cela stvar popustila.
  Mack se sklonio s mosta na vreme da izbegne kupanje. Most se srušio kao u usporenoj snimci, kola su pospano padala u mirne vode Airea. Čuli su se brojni zlovoljni povici i glasno mukanje volova. Onda je nastupila tišina. A onda se, iz daljine, mogla čuti zvonjava - orme kraljevih konja dok je kraljevska kočija prilazila putem i zaustavljala se ispred srušenog mosta.
  Ne gubeći vreme Mack je požurio do kraljevske kočije. "Vaša Visosti!" uzviknuo je. "Još uvek ima vremena."
  "O čemu pričate?" pitala je Marija Antoaneta. "Most je blokiran. Izgubljeni smo."
  "Ipak, još uvek postoji način", ustrajao je Mack.
  "Koji, molim vas, recite?"
  "Smesta izađite iz kočije, Vaše Visosti. Kupićemo konje od ovdašnjih seljaka i jahati, najpre natrag prema Parizu, tako će izgubiti trag, a onda ćemo opet skrenuti i preko granice stići u sigurnost. Još uvek ima vremena za vaš beg."
  Luj se okrenuo prema svojoj supruzi. "Šta ti misliš?"
  "Meni zvuči preriskantno", rekla je Marija Antoaneta.
  Kralj se dvoumio, a Marija nije baš previše cenila plan, ali na kraju su se složili. Mack ih je izveo iz kočije. Stajali su na ranojutarnjem suncu i izgledali više nego blesavo, kao da nisu navikli stajati na vlastitim nogama. Mack je požurio i nabavio konje. Proračunao je kako se još uvek mogu izvući iz ovoga. Nakon svega, niko nije znao da je kralj ovde. Niko osim Droueta, a njega je ostavio čvrsto vezanog u Saint-Menehouldu.
  Kralj je prišao konju kojeg je Mack nabavio za njega i s puno oklevanja uzjahao. Onda je Marija Antoaneta uzjahala drugog konja. Sve je napokon bilo spremno.
  Ali onda se, ba o što su uspeli odjahati, na putu pojavio oblak prašine koji je narastao i razdvojio se u jahače. Bio je to Drouet, na čelu sa hiljade naoružanih ljudi. Primetio je žutu kočiju i povikao: "Kralj i kraljica! Uhapsite ih! Smesta se moraju vratiti u Pariz!"
  Stražari su učinili što je tražio. Drouet je dojahao do Macka.
  "Pa, opet smo se sreli. Niste se tamo dobro poneli prema meni, građanine. Mislim da ću vam uzvratiti uslugu."
  Mahnuvši dvojici stražara, naredio je: "Ovaj je čovek kontrarevolucionar. Držite ga!" Mack je zatražio: "Reci mi samo jednu stvar. Kako si tako brzo došao ovamo?"
  "Ne zahvaljujući tvojoj pomoći", odvratio je Drouet. "Na sreću, pojavio se ovaj gospodin i ponudio pomoć."
  Jedan je jahač prišao i Mack je video da je to Faust.
  "Opet ti!" procedio je kroz zube.
  Faust se samozadovoljno nasmešio. "Lako sam pobegao vojnicima, a onda sam naišao na ovog tipa i pomogao mu, te time upropastio tvoj plan."
  Onda se pojavio Mefistofeles. "Pustite tog čovjeka", obratio se Drouetu.
  Drouet se jako uplašio demona, ali je promrmljao: "Ovaj čovek mora pred tribunal."
  Mefistofeles je rekao: "Ispričavam se. Natprirodne stvari imaju prednost. Ovo je kraj takmičenja."
  Pružio je na Mackovo rame. Zajedno su nestali. Trenutak kasnije, Margarita je također nestala.

PRESDUDA 

  1.

  Nakon što ga je Mefistofeles odveo iz Varennesa nastao je prekid u kontinuitetu Mackove svesnosti. Sanjao je čudne snove, ali detalji su mu pobegli iz pamćenja. Onda je nastupilo razdoblje spavanja, i na kraju, Mack se probudio.
  Otkrio je kako leži na zelenom krevetu na mutnom, nejasnom mestu. Pokušao je razaznati detalje, ali oni su se mutili pred njegovim očima. Ipak, znao je samo jedno mesto koje je imalo ovakav zeleni krevet. Sigurno je u Mefistofelesovoj kancelariji u Čistilištu! Ustao je i pogledao okolo. Iza niskog nadsvođenog prolaza nalazila se druga prostorija, a u njoj je bio sanduk sa spašenim Botticellijem.
  Čuo se zvuk otvaranje vrata i Mack se okrenuo, spreman za nevolje. Ušla je Ylith. Nosila je smeđu usku haljinu koja je sezala do polovice listova njenih lepih nogu. Duga joj je tamna kosa bila spletena u malu pundžu koju su na okupu držale ukosnice u imitaciji oklopa kornjače. Njezino je lice bilo uobičajeno bledo, ali lagani nanos ruža dao je boju obrazima.
  "Sve je gotovo", rekla je. "To je bio poslednji događaj u kojem si trebao birati." "I mislio sam da je Mefistofeles tako rekao! Šta se sada događa?"
  "Sada počinje presuđivanje. Ja idem tamo. Samo sam navratila pogledati kako si." "To je lepo od tebe. Pretpostavljam kako ja nisam pozvan na presuđivanje?" "Koliko ja znam, nisi", odgovorila je Ylith.
  "To je baš nalik na njih", rekao je Mack s nešto gorčine. "Mefistofeles je bio nasmejan i pažljiv kad je želieo da nešto učinim, ali sada kad je gotovo, nisam čak ni pozvan na proslavu."
  "Ljudi su retko pozvani na ove stvari", primetila je Ylith. "Ali naravno, shvatam štoa želiš reći."
  "A kad ću dobiti svoju nagradu?"
  "Ne znam ništa o tome", odvratila je Ylith. "Jednostavno ćeš morati čekati. Ovo je Čistilište, a u Čistilištu ljudi čekaju."
  Ylith je nestala uz elegantni pokret svojih vitkih ruku. Mack se neko vreme šetavao, a onda je na malom stolu ugledao gomilu knjiga i seo na stolicu pored njih. Podigao je Put u Pakao i kako ga pronaći, proizvod Satanic Pressa. Čitao je: "Želite li uistinu ići u Pakao? Nemojte se iznenaditi. Mnogi ljudi žele! Niste jedini. Pakao odlikuje važnost apetita. Za razliku od onog što kažu priče, te apetite možete savršeno zadovoljiti u Paklu. Problem je u tome što oni nikad ne ostaju zadovoljeni. Ali nikad nisu ostajali zadovoljeni ni kad ste bili živi. Da razmotrimo ..."
  Iznenada se pojavio bljesak svetlosti i oblak dima. Kad se dim raščistio, tamo je stajao Faust. Izgledao je dobro, odeven u novu učenjačku halju s ovratnikom od hermelinovog krzna.
  " Pozdrav!" rekao je Mack, sretan što vidi poznato lice, čak i ako je bilo Faustovo, čak i ako se mrštilo.
  Faust je kazao: "Čuj, žuri mi se. Jesi li video kako je ovuda prošao visoki, vrlo mršavi čovek žućkastih očiju i duge, ravne tamne kose i pomalo čudnog izraza lica?"
  Mack je zatresao glavom. "Niko nije prošao ovuda osim ženskog duha po imenu Ylith."
  "Ne, ona nije osoba koju tražim. Grof od Saint-Germaina je rekao kako ćemo se ovde sastati. Nadam se kako neće zakasniti."
  "Ko je on?"
  Faust ga je superiorno pogledao. "Samo jedan od najvećih magova, eto ko. Pojavio se puno nakon tvog vremena."
  "Ali tvoje je vreme također i moje vreme. Kako ti znaš za njega?"
  Oh, pa", objasnio je Faust, "ja sam takođe veliki mag, najveći koji je ikad živeo, i za očekivati je da znam ljude u mom poslu i iz prošlosti i budućnosti. Živi ili mrtvi, ili još nerođeni, mi magi ostajemo u kontaktu."
 
  "Bojim se kako bi bilo prerano da ti kažem", otklono je Faust. "Recimo samo da pripremam malo iznenađenje."
  "Iznenađenje? Ali takmičenje je završeno."
  "Takmičenje je zaista  gotovo, iako će biti zanimljivo čuti što će Ananke reći o tvojim nespretnim i neinformisanim pokušajima da promeniš istoriju t. Ali uprkos tome što je ovo kraj, zadnja reč još nije izgovorena. Reći ću ti to jezgrovito, moj dragi Mack, sam Faust se još nije oglasio."
  "Faust? Misliš na sebe?"
  "Naravno da mislim na sebe! Ja sam Faust, nisam li?"
  "Na neki način. Ali na neki način, ja sam također Faust."
  Faust je dugo i oštro gledao Macka, a onda je zabacio glavu i nasmejao se.
  "Ti, Faust? Moj dragi momče, ti si sušta suprotnost faustovskom idealu, podla vrsta stvorenja, zao, pokoran svojim gospodarima, izdajnik svojih prijatelja, vulgaran, neupućen u istoriju, filozofiju, politiku, hemiju, optiku, alhemiju, etiku, i iznad svega, glavnu nauku, magiju." Faust se okrutno nasmieješio. "A sada, Mack, neko si vreme bio u Faustovim cipelama, kao što dete može obuti cipele odraslog i možda napraviti korak ili dva. No sada je, na sreću, tvoj cirkuski trenutak na pozornici ljudske istorije završen. Moj prijatelju, nema ništa faustovskog oko tebe ili, u stvari, čak ni ničega zanimljivog. Ti si jedan od najbednijih običnih pripadnika ljudskog roda, i ovde te više ne trebamo."
  "Oh, znači tako?" rekao je Mack, dok mu je um bio prepun nesuvislih odgovora. Ali govorio je zraku jer je nakon jednog komplikovanog pokreta leve ruke Faust nestao.
  "Voleo bih kad bih to mogao činiti", primetio je glasno Mack, opet sam u Čekaonici Čistilišta, bes je isticao iz njega i bio zamenjen samosažaljenjem. Glasno je rekao: "Nije fer, staviti me nasuprot svih tih čuvenih ljudi, da ne spominjem duhove koji se mogu materijalizovati gde požele u treptaju oka, dok ja, obična, zemaljska vrsta čovjeka moram ići pešice i mučiti se, napraviti svaki korak gde god išao."
  "Kakvo to turobno samosažaljenje čujem?", upitao je dubok i sarkastičan glas iza njega.
  Mack se brzo okrenuo, zapanjen, jer je mislio da je potpuno sam. Tamo je bio Odisej, visok i veličanstven, sjajan u sveže izglačanoi beloj tunici. Preko nje je bio prebačen plašt s mnogo nabora koje su skulptori obožavali. Odisejevo je lice bilo tako otmeno da je moglo delovati da se obični čovek poput Macka, sa svojim običnim izgledom, prćastim nosom i pegicama, smatra nimalo privlačnijim od majmuna. Odisej je bio za glavu viši od Macka, koža mu je bila preplanula, mišićave ruke savršeno oblikovane.
  "Zdravo, Odiseju", pozdravio je Mack. "Gde ćeš ti?"
  "Idem u veliku dvoranu kako bih čuo Anankinu presudu i možda ponudio nekoliko vlastitih zamisli. A ti?"
  "Čekam Mefistofelesa s nagradom koju mi je obećao."
  Odisej je slegnuo ramenima. "Misliš li kako je mudro uzeti je? Lično, ja ne bih prihvatio ni obol od ovih današnjih demona. Žele od tebe napraviti roba tako da postaneš zavisan o njima. Ali svakome svoje. Zbogom, Mack."
  I s tim je rečima Odisej oslobodio čaroliju putovanja iz svoje kožne vreće čarolija i nestao s vidika.
  "Ovi stari Grci misle da su velike face", rekao je Mack osorno kad je Odisej otišao. "Imaju te stare bogove koji rade za njih, zato mogu učiniti toliko stvari. A i drže se zajedno, drevni bogovi i klasični ljudi. Dok neko poput mene, moderan čovek, ima samo iznemoglost vlastitog razuma koja ga vodi kroz zamršenost različitih svetova, i samo popuštajuću snagu vlastite dve noge da ga nose tamo gde želi ići. Ali postoje putovanja predaleka za ljudske noge."
  "Ma da, tako kažeš?" primetio je glas iza njega.

Mack je imao trenutak kako bi se zapitao postoji li neki poseban mehanizam u svemiru koji omogućava ljudima da se uvek materijalizuju iza njegovih leđa. Okrenuo se i ugledao patuljka Rognira, koji je upravo ušao kroz rupu u podu koju je napravio svojim pijukom.
  "Naravno da tako kažem", odvratio je Mack. "Svi se ostali ovde kreću pomoću magije. Trebaju samo reći reč i tamo su gde žele biti. Ali ja sam prisiljen hodati, a čak ni ne znam gde idem."
  "To je stvarno gadno", rekao je Rognir uz veliku dozu sarkazma. "Šta misliš, frajeru, štoa ja radim?" "Ti? Nikad nisam o tome razmišljao. Kako ti putuješ?"
  "Patuljci putuju na staromodni način. Pešice. Ipak, patuljci samo ne hodaju. Najpre kopaju tunele gde žele ići, a onda hodaju. Misliš da je lako kopati tunel?"
 
  "Pretpostavljam da nije", odgovorio je Mack. Na trenutak je razmislio o tome. "Pretpostavljam kako ponekad naiđete na stene."
  "Mesta kroz koja kopamo tunele imaju više stena nego zemlje", ustvrdio je Rognir. "Mi patuljci smo strahovito sretni kad nema ničega osim zemlje kroz koju treba prokopati tunel. Stene i kamene gromade su prilično gadne, ali najgore je kopati tunel ispod močvare. Moraš podupirati tunel kako napreduješ, a to znači da moraš seći drvene potpornje i dovući ih tamo gde su potrebni. Drveni potpornji ne dolaze spremni za rušenje, a šume su obično vrlo daleko od mesta gde želiš drvo. Ponekad koristimo male čupave ponije za pomoć, ali većinom je to snaga mišića i odlučnost."
  "Pretpostavljam kako vam baš i nije dobro."
  "Opet krivo", opovrgnuo je Rognir. "Mi patuljci smatramo kako nam je uistinu dobro. Mi nismo ljudi, seti se. Mi smo vrsta natprirodnih bića, iako od toga ne pravimo larmu. Mogli smo od onih na vlasti peticijom zahtevati posebne sposobnosti. Ali to nije naš način. Mi smo apsolutno jedina rasa u svemira koja nikoga ništa ne traži."
  "Niste li zabrinuti ko će pobediti na takmičenju između Svetla i Tame?"
  "Ni najmanje. Ishod ne utiče na nas patuljke. Stvari oko Dobra i Zla ostavljaju nas hladnima. Patuljci ne znaju ništa dobro osim kopanja, i ništa zlo osim kopanja, naravno. Naša je sudbina određena od rođenja do smrti: kopamo dok ne riknemo, kad ne kopamo šećemo svojim tunelima i pronalazimo dragulje i posećujemo derneke. Ne očekujemo duhove koji će doći i obaviti naš posao umesto nas."
  "Pa, pretpostavljam da bih se trebao sramiti sam sebe", zaključio je Mack, i osećao se, u stvari, pomalo posramljeno. "Ali šta ti očekuješ da učinim?"
  "Ispravi me ako grešim," rekao je Rognir, "ali nije li istina da se svi ovi duhovi i polubogovi i sam Faust bore za vlast nad ljudskim rodom u idućih hiljadu godina?"
  "Tako sam ja to shvatio", odgovorio je Mack.
  "Odlično. I štoa ćeš preduzeti u vezi toga?"
  "Ja? Misliš ja lično?"
  "Da, mislim upravo na tebe", potvrdio je Rognir.
  "Pa... Ništa, pretpostavljam. Ne postoji ništa što mogu učiniti. A i ako postoji, zašto bih?" "Jer razgovaramo o tvojoj sudbini, tupane", razljutio se Rognir. "Ne želiš pravo glasa o njoj?"
  "Naravno da želim! Ali ko sam ja da govorim ljudima kako treba vladati?"
  "Ko je taj koji će govoriti u ime ljudskog roda? Je li to Faust?"
  Mack je zatresao glavom. "Faust misli kako je on Mr. Univerzalni, ali on je u stvari samo brbljavi mag s nekoliko dobrih trikova. Ljudi poput njega drukčiji su od nas ostalih. Znam neke od njihovih trikova, ali kad pričaju o višim izrazima alhemičarske umetnosti, to me ostavlja hladnim."
  "Tako i treba biti", složio se Rognir. "Sve je to mlaćenje prazne slame. Postoji samo kopanje. To je za nas, patuljke, naravno. A što se tebe tiče, zašto bi dopustio da budaletina poput Fausta određuje kako će ti vladati?"
  Mack je zurio u njega. "Ali što mogu učiniti?"
  "Kao prvo", predložio je Rognir, "možeš se naljutiti."

Ali nisam ljut ni na koga", odvratio jc Mack. Ali čak i dok je poricao, osetio je treperenje dugo potiskivanog besa. Isprva je pomislio kako se pretvara, kao što se pretvarao u puno stvari u životu, rekao je sebi smiri se, proći će. Ali taj osećaj besa nije nestao. Umesto toga je narastao i proširio se glavom, sve dok nije osetio crni bes kako mu plamti u očima, juri žilama na vratu, preti kako će buknuti iz glave.
  "Pa, dođavola, to nije u redu!" planuo je na kraju. "Niko ne bi trebao odlučivati o sudbini običnog čoveka osim samog običnog čoveka. Predugo smo dopuštali duhovima i takozvanim velikim ljudima poput Fausta da odlučuju o našim sudbinama. Sada je vreme da se nešto preduzme u vezi toga!"
  "To su prave reči", pohvalio ga je Rognir.
  Mack je opustio ramena. "Ali šta mogu učiniti?"
  "To je zanimljivo pitanje", rekao je Rognir, okrenuo se prema tunelu kojeg je upravo iskopao i ušetao u njega.
  Mack je kao ukopan stajao u sobi i neko vreme zurio u rupu kroz koju je Rognir nestao.  Imao je veliku želju da sam uroni u nju. Ali naravno, ljudi ne uskaču u tunele poput patuljaka. Mack je prešao sobu i otvorio vrata. Vani se ogromni, nejasni krajolik Čistilišta pružao ispred njega. Brda su bila u blizini, zamagljena, činilo se da nestaju u magli, osim ako ono iza njih nisu planine obavijene maglom.
  Mack je pogledao bolje i video nagoveštaj staze. Pratio ga je kroz vijugavu beložutu maglu. Stigao je do raskrsnice. Tamo je bio natpis koji je glasio PUT NA ZEMLJU i pokazivao u jednom smeru, PUT U PAKAO u drugom, PUT KOJIM STE DOŠLI pokazivao je put kojim je došao, a PUT U RAJ bio je poslednji smjer. Mack se odlučio i počeo hodati.

 

 
  2.

  Bio je vedar dan u delu Čistilišta rezervisanom za presudu o sudbini ljudskog roda. Nebo je bilo belo poput ribljeg trbuha, ali to nije bilo neuobičajeno za ovo doba godine. Ranije je palo nekoliko pahulja sniega, ali nije se očekivala prava mećava. U daljini su brda Ništavila bila niska plava crta na obzoru. Bilo je doslovno tačno da po vedrom danu možete videti beskraj. Mefistofeles i arhanđel Mihael su sedeli jedan pored drugog na visokom stubu s kog je nedavno sišao Simon Stylitcs, koji je pronašao bolji način za ponižavanje duha tako što je odabrao kaznu iz budućnosti i prisilio se gledati TV reprize svake utakmice koju su Tampa Bay Buccaneersi ikad odigrali.
  Mihael već duže vreme nije posetio Čistilište, ne od onda kad se sastao s Mefistofelesom kako bi dogovorili takmičenje. Još je uvek postojala ista draga nejasnoća gde je nebo završavalo, a zemlja počinjala, ista zadovoljavajuća dvosmislenost o bojama stvari, ista nejasnoća oblika. Nejasnoća! I njena popratna pojava, moralna nesigurnost! Nakon dugog života punog apsolutnih kategorija, bilo je nešto osvežavajuće u njoj.
  "Čistilište je potpuno isto kao što je uvek i bilo!" napomenuo je Mihael.
  "Dragi moj arhanđele", odvratio je Mefistofeles, "ako na trenutak zauzdaš svoju žudnju za paradoksima, primetitćeš kako je ovde bilo puno promena. Ne primećuješ li svu ovu novogradnju?"
  "Oh, to, naravno", složio se Mihael. "Ali to je prilično prolazno. Ispod toga je isto staro drago Čistilište." Pogledao je u smeru zapada. "Šta to grade tamo?"
  Mefistofeles je pogledao u pokazanom mu smeru. "Ne znaš? To je nova Palata pravde gde će presuda biti objavljena."
  Mihael je zurio u nju. "Izgleda kao kvalitetna građevina."
  "Definitivno je dovoljno velika", rekao je Mefistofeles. "Koliko znam, pozvano je dosta gostiju s obe strane. Čak i neki ljudi, iako je to prilično neuobičajeno."
  "Pa, to mi se čini jako pravedno", primetio je Mihael. "Napokon, odlučuje se o njihovoj sudbini.
  "Šta?" frknuo je Mefistofeles. "Sile Svetla i Tame nikad nisu konsultovale ljude u dobrim starim danima. Samo smo im rekli kako će biti, a ako im se nije sviđalo, to je bio njihov problem."
  "Nauka i racionalizam su sve to promenili", objasnio je Mihael. "To se inače zove napredak. Dobra stvar u ravnoteži, verujem." "Naravno da veruješ u to", rekao je Mefistofeles. "Šta bi drugo mogao reći, uzevši u obzir tvoju sklonost potvrđivanju." "A što bi ti drugo mogao reći nego suprotno?" pitao je Mihael.
  "Tu si u pravu", priznao je Mefistofeles. "Obojica smo ograničeni svojim stajalištima."

     "Toačno. Zato imamo Ananke za presudu."

      "Uostalom, gde je Ananke?"
  "Niko nije video njenu poslednju reinkarnaciju. Nužnost ima čudne načine ponašanja. I zbog njih se nema smisla žaliti. Ona samo kaže kako je to Nužno, a nikad ne objašnjava zašto."
  "Ko to ide?" pitao je Mefistofeles.
  Mihael je pogledao preko Čistilišta. Čak i sa savršenim vidom trebao mu je koji trenutak da uoči nešto malo poput čovjeka na ogromnom krajoliku baš ničega.
  "To je Mack Toljaga!" uzviknuo je Mihael.
  Mefistofeles je pogledao. "Jesi li sto posto siguran? To je čovek s kojim sam radio tokom ovog takmičenja."
  "Oh, to je definitivno Mack", potvrdio je Mihael. "Je li moguće da si pogrešio u Krakowu, moj dragi demone? Nije li krivi Faust učestvovao u tvom takmičenju?"
  Mefistofeles je opet pogledao i stisnuo usne. Izgledalo je kao da iz njegovih tamnih očiju suklja dim. Mrko je gledao Mihaela i rekao: "Čini mi se kako u svemu tome vidim profinjenu duhovnu ruku!"
  "Odaješ mi previše priznanja", otklonio je Mihael.
  Mefistofeles je opet pogledao. "To je definitivno tip koji je sučestvovao u takmičenju . Siguran si da on nije Faust?"
  "Bojim se da nije. Njegovo ime je Mack, i on je običan zločinac. Bojim se da si odabrao krivog čoveka za odlučivanje o sudbini ljudskog roda, dragi moj Mefistofelese."
  "A ti si odabrao krivog đavola ako misliš da ćeš se samo tako izvući!"
  Mihael se nasmešio, ali nije odgovorio.
  Mefistofeles je rekao: "Ovo ćemo kasnije srediti. Moram dole do dvorane za bankete.
  Darkeri ovaj put osiguravaju cugu." Opet je pogledao preko Čistilišta. "Gde taj tip ide?" "Čitaj putokaz. Na putuje za Raj", pokazao je Mihael.
  "Stvarno? Nisam znao kako postoji put do njega!"
  "S vremena na vreme se menja", objasnio je Mihael.
  "Ali zašto?"
  "Mi sile Dobra", ponosito je izjavio Mihael, "ne pokušavamo provoditi puno vremena pitajući se zašto."
  Mefistofeles je slegnuo ramenima. Dva su velika duha zajedno krenula prema Palati pravde.

 
  3.

  Azzie je šetao vanjskim dvorištima Palačte pravde kad je naišao na Michelangela lično. Prepoznao je slikara sa slika koje je vidieo u knjigama o umetnosti na Demonskom univerzitetu. Michelangelo je upravo dovršavao divovsku fresku.
  "Dobro izgleda", rekao je Azzie i stao iza slikara.
  "Hoćeš li biti ljubazan i maknuti se sa svetla?" zatražio je Michelangelo. "Uslovi rada su dovoljno loši i bez tvog pogoršavanja." Azzie se pomaknuo. "Sigurno je divno stvarati umetnost."
  Michelangelo se nacerio i krpom obrisao znojno čelo. "Ovo nije umetnost. Samo malo popravljam svoj stari rad."
  Ali mogao bi napraviti originalnu sliku kad bi hteo, zar ne?" pitao je Azzie.
  "Naravno. Ali da bi slikao, čovek mora težiti, a čemu težiti nakon što si dosegao Raj?" Azzie nije imao odgovora jer nikada nije o tome razmišljao. Michelangelo se vratio svom poslu, a Azzie je, gledajući ga nekoliko trenutaka, pomislio kako izgleda savršeno zadovoljno. Izvan velikog auditorija, u kružnim hodnicima koji su okruživali kružnu zgradu, bezbrojni su duhovi stajali s pićem u ruci, jeli nareske i razgovarali. U stvari, bilo je više duhova no što je mesto moglo da primi zato što je svako nadljudsko biće, zapravo veći deo svih inteligentnih bića, želelo da prisustvuje. Prijemna kancelarija morala je smisliti novi način smeštaja kako bi svi stali. Čak je i tada morao biti upotrebljen koncept prividnog prostora, na gađenje čistunaca koji su govorili: ili si tamo ili nisi tamo.
  Ovo je bio velik dan, Sudnji dan, najveći događaj Milenija, super Mardi Gras* svemira. Bilo je to vreme kad su se svi sastajali sa svima ostalima. Skupine duhova su neprestano dolazile, s divljenjem gledajući Palatu pravde i onda izjavljujući: "Auu, znači to je to!" A onda su otišli negde drugde, obično do restorana, gde je većina naručivala lagane salate, jer nisu želeli izgubiti apetit za orgiju koja je obećana ako Zlo pobedi, ili gozbu koja će uslediti ako je Dobro pobednik.
  Sva ova buka i uzbuđenje bili su promena za Čistilište. Čistilište je inače tiho mesto bez previše zabavnih događanja. Njegovi stanovnici nisu puno očekivali i bili su voljni živeti i pustiti druge da žive. Trudili su se ne donositi sudove o vrednostima, pošto je to jedina deonica u trgovini dve suprotne sile Tame i Svetla. Stanovnici Čistilišta su tumarali u svom neobičnom, nejasnom okruženju, povremeno rastreseno pojeli neki obrok, vodili ljubav na svoj neprikladan način, održavali recitale osrednje poezije i prilično nevažne festivale narodnih plesova. Vreme je ovde bilo tako isprazno da ga se niko nije trudio meriti. Nedostatak godišnjih doba također je pridonosio monotoniji. A sada su odjednom bili domaćini takmičenja Milenija. To je samo dokazivalo onu tvrdnju: Nikad ne reci nikad.

 
  4.

  U velikoj dvorani za skupove, središnjoj tački Palačte pravde, sve je bilo spremno za veliki događaj. Publika je sedela u dugim zakrivljenim redovima i međusobno čavrljala, ali većinom su sedeli u tišini, osim u delu označenom za prividnu stvarnost gde su se gledaoci menjali gotovo brzinom svetlosti, tako da svako ko želi da vidi predstavu bez značajnog kašnjenja. A ipak, jedna stvar nije bila u redu. Ananke se nije pojavila.
  Niko nije sumnjao kako će se velika božica Nužnost otkriti kad bude spremna, i da će izabrati ono što će smatrati odgovarajućim telom za to. Ali ko će to biti? Očekivanja publike bila su velika, ljudi su neprestano krivili vratove u nadi kako će primetiti transformaciju. Ali čak su se i ti upućeni iznenadili kad je Margarita, koja je sama sedela u zadnjem redu, iznenada ustala kad su dva fratra, jedan slep, drugi nem, stigli niz prolaz, njihovi su štapovi lupkali po podu, i krenuli ravno prema njoj. Nemi je zurio. Slepi je podigao glavu, i s izrazom ekstaze rekao: "Napokon nam se vratila!"
  Margarita je, očiju velikih i sjajnih poput opala, ustala i krenula prolazom. Ljudi su joj se micali s puta dok je, praćena fratrima koji su hodali korak iza nje, išla prema pozornici. Lice joj je bilo belo poput slonovače, usne blede, a njene svetlucave oči bile su poput plamičaka u tamnom ogledalu. U tom je trenutku izgledala kao nešto puno veće od smrtne žene.
  Iz publike se nije čuo ni zvuk dok je hodala prema prestolu koje je bilo pripremljeno za nju. Sela je i okrenula se prema publici.
  "Vreme Presude je došlo. Ali pre toga, verujem kako neko želi nešto reći."
  Odisej je ustao, duboko se naklonio, krenuo napred, stao i okrenuo se prema Ananke kako bi najpre njoj govorio.
  * Mardi Gras - dan pre fašnika koji se slavi u nekim gradovima (New Orleans) kao dan karnevala i veselja (prim, prev.)
  Moj pozdrav tebi, Velika Božice. Znam, dobro kao i svi ostali, da vladaš svime i svima. Ipak, kako je ovo takmičenje za određivanje slobode izbora koju si velikodušno dala ljudskom rodu, bila bi mi čast kad bi mi dopustila da zatražim nešto što ovde nikada nije spomenuto."
  "Dođi na pozornicu i govori, Odiseju", odobrila je Ananke. "Velika je tvoja slava u analima ljudskog roda. Gledište poput tvoga mora se čuti."
  Odisej se popeo na pozornicu, namestio ogrtač i počeo dubokim, promuklim glasom. "Želeo bih predložiti", rekao je Odisej, "da svi ovde okupljeni razmotre predlog koji ću izneti. Moja je ideja jednostavna, i iako može izgledati revolucionarno, molim vas da razmislite o njoj. Pa, tu je: predlažem da vratite stare helenske bogove na zemlju i sudbinu ljudskog roda ostavite u njihovim rukama."
  Iz publike se čuo mestimični žamor glasova, ali Ananke je podigla ruku tražeći tišinu. Odisej je nastavio.
  "Razmislite: već koristite grčki koncept, Ananke, Nužnost, kao svog vrhovnog suca o onome što će biti. Vaši koncepti dobra i zla, koji počinju kao apsolutističke tvrdnje u počecima Crkve, poboljšani su do tačke u kojoj se oni uopšte ne razlikuju. Dosezi do kojih ste došli u istinitosti, praćeni su gubicima u verodostojnosti. Umesto stare slobodne dijalektike Sokrata i sofista, vi imate didaktiku raznih vođa religija, crkvi i društava. Dopustićete mi da kažem kako je sve to prilično primitivno, intelektualno nepouzdano i nedostojno ljudskih bića sa sposobnošću razumevanja. Zašto dopustiti da budete pod uticajem emocionalnih izjava? Zašto propovedati iskupljenje kad sami u njega ne verujete? Preklinjem vas, vratite opet vladavinu starih bogova, iracionalnih starih bogova s ljudskim osobinama. Neka Ares besni bojnim poljem kao da nikad nije ni prestao. Neka Atena stoji za ono što je pošteno i neiskvareno, postavite Zeusa za božanskog suca, svemoćnog, ali ne svemudrog. Naš je doprinos, grčki doprinos, predložiti bogove koji su vrlo moćni, ali nisu jako pametni. Iskrojili smo tkaninu nadnaravnog kako bismo prekrili krhkost naših unutarnjih bića. Završimo sada s licemerjem, priznajmo kako novi bogovi i duhovi ne valjaju, i vratimo se starim načinima. Ako ništa drugo, biće to estetski dobitak."
  Kad je Odisej završio i vratio se na svoje mesto, u publici se čuo žamor razgovora među mnoštvom duhova. Ali Ananke je zatražila tišinu i rekla: "Sjajne su reči Odisejeve, i biće razmotrene. Ali imamo još jednog govornika koji želi nešto predložiti, i on je čuven na svoj način kao i Odisej na svoj. Govorim o nikome drugome nego o doktoru Johannu Faustu, koji se poprilično namučio kako bi danas bio s nama. Pred vama je doktora Faust."
  Faust je došao na pozornicu i prošaptao: "Hvala ti, Margarita, nekako ću ti se odužiti", a onda se okrenuo okupljenim duhovima. "Moj pošteni, časni prijatelj Odisej bio je poznat u istoriji  po slatkorječivosti. Ja nisam slatkorečiv. Ipak, ja ću vam otvoreno reći neke istine, a s njima možete činiti šta vas je volja. Prvo, o Odisejevim argumentima: klasični konstrukt ima veliki šarm, nema sumnje, ali nikakav osećaj za pravdu. Ti helenski tipovi i bogovi imali su svoje vreme. Svet je zaboravio njihove religiozne poglede bez puno tuge. Ne trebamo opet tu bagru. Ni njih, ni neke druge bogove. Ja kažem, maknimo sve bogove, i drevne i moderne. Mi, ljudi, ne trebamo bogove. Mi smo poput radnika koji glasaju za klasu superiornih bića koja će ih ugnjetavati. Zbog čega nam trebaju te providne izmišljotine? Zašto bi bogovi ili đavoli  ili nešto drugo vladalo našom sudbinom? Ja sam Faust i predstavljam čoveka pobednika, čoveka sa svim njegovim krhkostima koji vlada svojom sudbinom, ne pribegavajući natprirodnom. Sa samo jednom jedinom odlukom mogli bismo se rešiti cele stvari - celog providnog parlamenta đavola i anđela koji nas truje svojim lažima i beskrajnim prepirkama. Čovek će dati sve od sebe, i ne treba natprirodnost koja će ga nagnati na veće napore. Ali ako je posrednik potreban, ako je savet mudrih ljudi neophodan, sakupio sam skupinu ljudi koja ima više prava na vladanje ljudskim rodom od svih ovih božanstava prevarantskih osobina. Ja kažem, neka magovi vladaju nama! Uvek su to činili; samo to još nismo sami sebi priznali." Faust je pljesnuo rukama. Skupina ljudi polagano je izašla na pozornicu.
  Faust ih je predstavio: "Ovde su Cagliostro, Paracelzus, Saint-Germain i mnogi drugi. Ovo je savet koji će savetovati svet."
  Mihael je ustao rekavši: "Ne možeš to učiniti, Fauste."
  "Dođavola, ma nemoj. Ovde sam i činim to. Umanjili ste čovekovu sposobnost vladanja magijom. Ja sam doveo najveće magove koji su ikad živeli. Oni su otkrili tajne Prirode. Njihov dar im pripada kao ratni plen, ne kao poklon nekog zamaskiranog duha. Mi ljudi možemo se brinuti sami o sebi, vođeni ovim genijima, koji su preteča naučnika koji će se kasnije pojaviti."
  "Ovo uopšt nije po propisima", upozorio je Mihael. "Tvoje pozivanje svih ovih magova je protuzakonito, nemoguće i izvan pravila. Vremenom i prostorom se ne sme manipulisati na ovakav način. Jesam li u pravu, Mefistofelese?"
  "Baš sam to ja mislio reći. "
  " Ne pokoravam ti se! " uzviknuo je Faust. "Mi magovi ne priznajemo đavola i Boga! Maknite se od nas sa svojim nerazumljivim pravilima! Sami ćemo vladati sobom. "
  Obojica, i Mihael i Mefistofeles su zagrmeli: "Gubi se!"
  Faust i magovi su ostali postojano stajati. Mihael je zatražio: "Neka Ananke odluči, jer Nužnost vlada svima nama."
  Faust je nastavio: "Ananke, ti možeš uvideti da sam u pravu." Margarita je svetlucala. "Da, Fauste, u pravu si."
  "Onda moraš presuditi u našu korist."
  "Ne, Fauste, ne mogu."
  "Zašto? Zašto?"
  "Zato, što je po pretpostavkama Nužnosti, biti u pravu samo jedna od odlika za izabrati. Postoje druge, i one su jednako važne u planiranju onog što će biti."
  "Koje su to?"
  "Tu je toplina, Fauste, a ti je nemaš. Tu je sposobnost voljenja, Fauste, a ti je nemaš. Tu je sposobnost vladanja sobom, a ti je, Fauste, nemaš. Tu je saosećanje, Fauste, a ti to također nemaš. Ono što je Odisej predložio predstavlja nostalgiju, ali tvoje su ideje prokletstvo. Zbog toga si, Fauste, uprkos tvom hrabrom pokušaju, izgubio i sviet će nastaviti bez tebe da mu govoriš šta treba učiniti."
  Iz publike su se čuli povici. "Ali ko je pobedio, Tama ili Svetlo?"
  Ananke je pogledom obuhvatila publiku. "A sada o rezultatima. Krenimo odozgo prema dole. Ali prvo, što se tiče drevnih bogova i stare religije, to je puka sentimentalnost, jer se staro nikada ne vraća, nikad nije ponovno u milosti. Stari su bogovi nestali, i neće se vratiti. Što se tiče Fausta, on će prionuti da bude postavljen za vašeg vođu. Ali ima i nekoliko stvari koje o Faustu treba reći, posebno: on je hladan, indiferentan, i nije mu zbilja stalo do toga da vas vodi. Ovo su različite tvrdnje, i mi ćemo ih ostaviti tamo gde smo ih našli.
  Sada je na redu presuda onog što je bilo i onog što će biti. O svakom delu koje je Mack izveo može se prosuditi na mnogo načina, na temelju rezultata, na temelju namere, na temelju urbanih ili ruralnih uticaja - ukratko, oni stvaraju dijalektičku zbrku o kojoj se Dobro i Zlo mogu prepirati sljedeći Milenij. Evo rezultata:
  Prvo, Carigrad. Ikona koju je Mack spasio, kasnije je uništena. Grad su opljačkali oni koji su ga došli zaštiti. Zlo ovdje osvaja bod.
  Drugo, Kublaj-kan je izgubio žezlo. Gubitak žezla lišio je mongolsku hordu dela sreće i energije za osvajanjem i pretnja zapadnoj civilizaciji je smanjena. Dobro zato dobiva bod.
  Treće, u Firenci je spašeno neprocenjivo umetničko delo. De Medici i Savonarola, obojica potencijalni uticaji za Zlo, umiru prerano, pa su poštedeli svet puno boli. Bod za Dobro.
  Četvrto, ogledalo doktora Deeja nije bilo uistinu važno. Ali Marlowe jest. Da je preživeo, napisao bi još poučnih, i na kraju, moralno korisnih dela. Drugi bod za Zlo.
  Peto, spašavanje ili nespašavanje francuske kraljevske porodice ne bi previše značilo na duge staze u sprečavanju demokratskih reformi devetnaestog veka. Ali zlo je učinjeno kralju i kraljici. Nerešeno.
  I na kraju, bilo je varanja na obe srane. To se, također, poništava. Ovo je takmičenje zbog toga proglašeno ne-takmičenjem!"

 
  5.

  Mefistofeles u to vreme nije saznao. Ali kasnije je čuo vest od anđela koji je putovao iz Raja u Čistilište kako bi prisustvovala proglašenju pobednika takmičenja. Ovaj je anđeo odlučio leteti, jer je osećao  kako mu treba vežba, a i prošlo je dugo vremena od kad je putem razgledao krajolik. Kad je napustio  božansku stambenu zgradu, i za sobom ostavio jedno od vrlo poželjnih predgrađa Raja, koga je ugledao nego Macka kako tumara kamenom cestom koja je vodila do nebeskih visina božanske palače. Anđeo je primietio da se kreće polako, ali stajao je na svoje dve noge i kretao se. To je bilo sve što je anđeo znao.
  "Ali gde bi mogao ići?" pitao je Mefistofeles.
  "Izgledao je kao da ide videti Znaš Koga", odgovorio je anđeo.
  "Ne Znaš Koga!" viknuo je Mihael.
  "Tako je izgledalo. Naravno, moguće je kako je samo razgledavao okoliš."
  "Ali kako samo može otići tražiti Boga? Kako se usuđuje? Bez propusnice? Bez preporuke? Bez pratnje duhovnih uglednika dokazane pobožnosti? To je nečuveno."
  "To se događa", primetio je anđeo.
  "Volieo bih videti što se događa", rekao je Mihael, a Mefistofeles je kimnuo u znak slaganja.

 
  6.

  Kad je Mack stigao na najvišu maglovitu planinu ugledao je, tačno ispred sebe, velika bela vrata čije su se zlatne šarke polako razmaknute kad je prišao. Ušao je i našao se u obilnom vrtu u kojem su svako stablo i grm rađali dobre stvari, a nigde na vidiku nije bilo puževa balavaca ili žižaka. A onda je do Macka žurno došao čovek, visoki, bradati muškarac u beloj halji pred kojim se Mack duboko naklonio i rekao: "Zdravo, Bože." Čovek je požurio kako bi mu pomogao ustati i rekao: "Ne, ne, nemoj mi se klanjati, ja nisam Bog. Bojim se da On trenutno ne može doći razgovarati s tobom, mada bi On to voleo, no On je poslao mene, Slugu Svoga, kako bih ti rekao da je On odlučio ukinuti Anankinu presudu i tebe proglasiti pravim pobednikom takmičenja."
  "Mene?" viknuo je Mack. "Ali šta sam učinio da sam to zaslužio?"
  "Nisam upoznat s detaljima", izjavio je bradonja. "U svakom slučaju, to nije ništa lično. Samo je donesena odluka da se poslovi sveta predaju običnim vragolanima i ljudima ne boljima nego što bi mogli biti. Stari bogovi su pokušali voditi ljudski rod i nisu uspeli, Bog i đavo su pokušali i nisu uspeli, Zakon je pokušao i nije uspeo, Razum je bio nedovoljan, čak se i Haos pokazao nedovoljnim. Ovo je era običnog čoveka. Tvoji jednostavni, sebični postupci, Mack, učinjeni za tvoje vlastito dobro, ali s malom nadom kako će poslužiti plemenitijim ciljevima moraju biti proglašeni pobednicima takmičenja, jer čak i taj tračak idealizma u sebi ima više uverenja nego sve one veličanstvene i komplikovane ideje."
  Mack je bio zapanjen. "Ja da upravljam stvarima? Ne, to je nemoguće, neću ni čuti o tome. Iskreno, to mi zvuči kao bogohuljenje." "Bog živi u bogohuljenju, đavo u pobožnosti."
  "Gledajte", rekao je Mack, "mislim kako je bolje da o ovome diskutujem sa samim Bogom."
  "Kad bi to samo moglo biti!" odvratio je čovek tužno. "Ali Jednog Boga se ne sme videti, ni razgovarati s njim, čak ni ovde u Raju. Tražili smo Ga, a On jednostavno nije ovde. Izgleda kako se On udaljio. Čak postoje i oni koji kažu da On nikad nije ni postojao, a naravno nemamo fotografija kojima bi dokazali da je On postojao. Ali naše legende kažu kako je On nekada postojao, da su Ga anđeli često posećivali i uživali u Njegovom spokoju. On im je običavao govoriti kako su Raj i Pakao u detaljima. Niko to nije shvatao. On im je rekao, kako dole, tako gore. Niko nije shvatao štoa to znači sve dok se u Raju nisu počele pojavljivati zloglasne četvrti, a onda zločin."
  "Zločin u Raju?" zgrozio se Mack. "To ne mogu verovati."
  "Iznenadio bi se kad bi znao šta se ovde događa. Upravo je negde u to vreme On iznenada svima rekao kako On uopšte nije Bog, ne onaj veliki, imanentni, sveprisutni, ne, On je menjao Boga jer je Bog imao drugog posla. Ali svi su se pitali šta bi to moglo biti. Neki su pretpostavljali kako On opet počinje stvari isz početka u novom prostoru i vremenu, ali ih ovoga puta pojednostavljuje kako bi funkcionisale. Svi su jednoglasno prihvatili činjenicu kako je Bog razočaran kako su stvari ispale u ovom svemiru, ali naravno, pošto je gospodin, On nikada nije ni slova prozborio o tome. Možda bi 'natuknuo' bila bolja reč.'
  Mack je zurio u bradonju u beloj halji, i onda upitao: "Vi ste uistinu Bog, zar ne?" "Pa, da, na neki način. Šta je?"
  "Oh, ništa", rekao je Mack.
  "Razočaran si, zar ne?" primetio je Bog. "Očekivao si Nekog Drugog. "
  "Ne, ne, uopšte nisam."
  "Znam da to misliš. Seti se, ja sam sveznajući. To je jedna od mojih osobina."
  "Znam. Svemoćan, također."
  "Pa da, i to. Ali tu je moć najbolje ostaviti na miru. Bogov je pravi zadatak odolevati Svojoj svemoći i odbiti biti ograničen njome."
  "Ograničen svemoći? Kako to može biti?"
  "Svemoć je velika smetnja u kombinaciji sa sveznanjem i saosećanjem. Uvek postoji iskušenje da se umešam zbog nežnosti, da ispravim nepravdu."
  "Pa zašto tako ne učiniti?"
  "Kada bih Svoju svemoć stavio u službu Svog sveznanja, rezultat bi bio mehanizovani svemir. Ne bi bilo slobodne volje. Niko ne bi trpeo posledice svojih dela. Uvek bih morao biti tamo kako nijedan vrabac ne bi pao s neba, nijedna osoba ne bi stradala u nesreći, kako nijednu antilopu nikad ne bi ulovio leopard, kako nijedan čovek ne bi bio gladan, go, kako mu ne bi bilo hladno, kako niko ne bi umro pre svog vremena, ili, u stvari, zašto ne otići do kraja i napraviti da uopšte ne umiru?"
  "To mi zvuči dobro", složio se Mack.
  "To je zato što nisi razmislio o tome. Pretpostavi da sve što je ikad postojalo nastavi postojati. Svi oni sa svojim zahtevima, prioritetima, željama. I sve se to mora ispuniti. A naravno, moraju se srediti i neke druge stvari. Ako leopardu nije dopušteno jesti antilope, onda mu moramo osigurati drugu hranu. Pretvorimo ga u vegetarijanca? Ali po čemu misliš da biljke ne znaju da ih jedu, i da im se to ne sviđa kao što se i tebi ne bi sviđalo da te neko jede? Vidiš li kuda to vodi? Ja bih morao raditi sve, neprestano se upletati. Ljudski bi životi postali krajnje dosadni kad bih ja radio sve važne stvari umesto njih."
  "Vidim kako Vi imate puno stvari za razmišljanje", rekao je Mack. "Ali onda, Vi ste sveznajući. To sigurno pomaže."
  "Moje mi sveznanje govori da smanjim Svoju svemoć."
  "A što je s Dobrom i Zlom?"
  "Pa, shvatio sam, naravno, kako je to apsolutno važno, ali nikad baš nisam uspeo shvatiti koje je koje. Sve je to vrlo komplikovano. Namerno sam stvorio ovu manje-nego-božju sliku o sebi. Čak i ako sam bog, i to jedini Bog kad smo već kod toga, još uvek imam pravo biti skroman. I imam si pravo dati nešto zbog čega ću biti skroman. Čak iako sam sveznajuć i svemoćan, odbio sam koristiti te moći. Smatram to neophodnim ograničenjem od neprestanog pokušavanja činjenja Dobra. Izgledalo mi je vrlo fanatično i pristrano konstantno podržavati Dobro. U svakom slučaju, pošto sam u tim danima bio sveznajuć, znao sam da su u nekoj konačnoj analizi Dobro i Zlo komplementa
  Ne da je to išta rešilo. Odbio sam biti sputan time. Rekao sam da je problem sa sveznanjem što nikad ništa ne nauči Možda sam Ja znao tajni razlog iza svega. Nikad si nisam dopustio saznati tu tajnu. Rekao sam kako čak i Bog ima pravo na Svoje tajne, i ima pravo i dužnost ne znati sve."
  "Ali što bih ja trebao naučiti iz svega ovoga?" upitao je Mack.
  "Da si slobodan kao i Ja. To možda nije puno, ali je nešto, zar ne?"

  6.

 
  Nakon nečeg velikog poput Milenijskog takmičenja  uviek dolazi zatišje. Ubrzo nakon što je završilo, Azzie se opet dosađivao. Odlučio je videti šta se dogodilo s Faustom i ostalima.
  Pronašao je Fausta u taverni u blizini Krakowa. Za divno čudo, anđeo Babriel također je bio tamo, sedeo je s njim u separeu i pio pivo. Obojica su Azzieju poželela dobrodošlicu kad je ušao i ponudila mu piće.
  Faust je nastavio razgovor rekavši: "Jeste li čuli onu žensku, Ananke? To je bila Margarita, koja je ranije učinila sve kako bi me pridobila!"
  "Stari, nije to bilo ništa lično", rekao je Babriel. "Ona je govorila kao Nužnost."
  "Da, ali zašto je Ananke izabrala nju?" Razmislio je na trenutak o tome, pa nastavio: "Pretpostavljam zato što je posedovala osobine koje je Nužnost zahtevala u svom slepom vođenju ljudske sudbine."
  Babriel je zatreptao, otpio pivo i spustio ga na stol. "Shvataš to, zar ne? Naučio si nešto, Fauste!"
  "Ne dovoljno", uzdahnuo je Faust. "Mogli smo to učiniti, Babriele! Mi ljudi, mislim. Mogli smo skinuti sve okove. Samo da sam ..."
  "Ne ti sam", upozorio je Babriel. "Ne volim zvučati samozadovoljno, ali sudilo se nedostacima celog ljudskog roda, ne samo tvojima."
  "Tu ima nešto nepouzdano", rekao je Faust. "To je namešteno protiv nas od početka. Otkrili su koje nam osobine nedostaju, i kažu kako su to one koje žele, da gubimo zato što ih nemamo. Kad dođemo do tih osobina smisliće nešto drugo. Ali otkuda im uopštee ideja kako bismo se mi trebali ponašati nego od nas samih?"
  "Istina, istina", složio se Babriel. "Ej, hajde sada, nemojmo o politici. Igra je gotova. Popijmo piće, pričajmo o tome kako smo se dobro zabavili i pođimo svojim putem."
  Mack je upravo tada ušao pevajući studentsku pesmu. Nakon takmičenja se izuzetno dobro snašao. Sada je bio trgovac, na putu da postane bogat. Imao je lepu jevojku koja je jako sličila Margariti. Nakon svoje posete Raju opet je s veseljem prihvaćtao svoj život na Zemlji.
  Ostali su se okupili oko njega. Azzie je upitao: "Pa, štoa ti je On rekao?"
  "Ko?"
  "Pa Bog, naravno. Gledali smo iz Palačte pravde kako se penješ u Raj. Što si naučio?" Mack je zatreptao i osećao se zbunjeno. "Ne mogu reći kako sam nešto naučio. U svakom slučaju nisam video Boga. To je bio samo Njegov kompić."
  "Ali rekao ti je da si pobedio , zar ne?"
  "Ne baš. Po mom shvatanju, mogu sa svojim životom raditi štoa god poželim. A to i radim."
  "Je li to sve što nam možeš reći?" pitao je Azzie.
  Mack se namrštio i nije odgovorio. Onda se opet nasmešio.
  "Dođite, prijatelji", rekao je. "Rezervisao sam stol u Ranjenoj patki. Već nas čeka pečena guska. Jesćemo i nazdraviti našim uspesima i smrjati se neuspjesima."
  To se svima činilo dobrom zamisli. Ali Faust je rekao kako će doći kasnije. Napustio je tavernu i hodao Ulicom Malog Kazimira, i stigao do elegantne male čajane gde se dogovorio sastati s Helenom. Ušao je unutra.
  Helena je sedela za malim stolom i pila čaj od naranče. Hladno se nasmešila kad je ušao i seo.
  "Pa, draga moja," rekao je Faust, "zbrisala si onim starim vešticama. I vratila si se meni!"
  "Samo kako bih se oprostila, Johanne", odvratila je Helena.
  "Oh? To je tvoja odluka?"
  "Odlučila sam se vratiti Ahileju", kimnula je Helena. "To je neophodni deo Heleninog arhetipa. Na kraju sam se vratila Menelaju kad je on bio moj suprug, znaš."
  , pretpostavljam da je tako najbolje", složio se Faust, ne žaleći što Helena odlazi, jer je ona bila zbilja previše dobre stvari. "Naši arhetipovi ne odgovaraju preterano jedan drugom. Oboje smo dominantni, jedinstveni. Ali zamisli samo kako bismo se zabavljali!"
  "Više zabave za tebe nego za mene", primetila je Helena. "Uz to, ti više voliš guščarice. Zašto opet ne probaš sa svojom Margaritom?"
  "Kako znaš za nju?" zahtevao je Faust. "Zaboravi, znam da mi nećeš reći. U svakom slučaju, Margarita je otpala. Bit stvari je, baš je i ne poštujem, iako je bila Ananke, koliko god to kratko bilo."
  Na vratima čajane se čulo glasno nabijanje. Onda se čulo žvakanje, kao tri stare babuskare koje grizu drvo. Zelena je sluz ulazila ispod vrata.
  "Čudne sestre ne smeju čekati", rekla je Helena, ustala i krenula prema vratima.
  Sam u taverni, Faust je zurio u prostor, nije vidieo ništa osim vlastitih razorenih snova. Niko ga nije zadovoljavao. Muškarci, žene, duhovi, svi su izgledali lakomisleno. Čak je i Ananke bila perolaka, intelektualno. Setio se kako je to dobar osećaj bio, stajati na čelu najveće ikad sakupljene legije magova. Mogli su uvesti novo doba. Pod njihovom vlašću ljudski rod bi napokon vredio nešto ... Ili bi izumro pokušavajući! Ipak, to se još neće dogoditi. Ali jednoga dana ... Jednoga dana, ljudski će rod biti dostojan Fausta. Onda neka se čuvaju!
  Ustao je kako bi napustio čajanu. Onda je zrak zasvetlio i Ylith je stajala ispred njega, izgledala je prilično privlačno. Faust je zurio u nju nepromienjenog izraza lica Pretpostavio je kako je došla s još jednom objavom od Dobra ili Zla, a on je nije želeo čuti. "Da," javio se, "šta je?"
  "Razmišljala sam", počela je Ylith. Onda je zastala. Nosila je dugu haljinu, smaragdno zelenu, nabranu naprid u imperijalnom stilu. Jedna niska blistavih bisera krasila je njezin vitki vrat. Kosa joj je bila povučena unatrag, naglašavajući dugi oval njenog lica. Nastavila je: "Nekad sam bila veštica koja je služila silama Tame. Onda sam se okrenula Svetlu. Ali otkrila sam kako su oboje u nekim važnim aspektima vrlo slični."
  "Nema sumnje", složio se Faust. "Ali zašto mi govoriš sve to?"
  "Zato što želim početi ispočetka", odvratila je Ylith. "Želim novi život, bez Dobra i Zla. Pomislila sam na tebe Fauste. U pravu ili krivu, ti ideš svojim putem. I tako sam te mislila pitati – trebaš li nekim slučajem pomoćnicu?"
  Faust ju je pogledao. Bila je privlačna, bila je inteligentna, smešila se. Ispravio je leđa i izravnao ramena. Osećao je kako mu se faustovski duh vraća.
  "Da", rekao je. "Mislim da je ovo stvar koja se može razviti na obostrano zadovoljstvo. Sedite, draga damo. Ostanite. Ovo bi mogao biti početak predivnog trenutka. " 

 KRAJ 

                               

svi nastavci: Romani u nastavcima 

Džon Saterlend, Književni detektiv: tri zagonetke iz klasične literature

KOJI TO ENGLESKI ROMAN ČITA ANA U VOZU? 

      Da je Tolstoj svoju Anu Karenjinu završio negde na petini, na kraju 29. poglavlja, to bi bila gorko-slatka pripovetka sa srećnim krajem. U tom poglavlju se Ana vraća svojoj kući, u Sankt Peterburg, voljenom sinu Serjoži i nešto manje voljenom mužu. U prestonici je boravila da bi rešavala bračne probleme svoje bespomoćne snahe, Doli. 

    Tamo, u Moskvi, Ana je podlegla čarima privlačnog konjičkog oficira, grofa Vronskog,ali nije podlegla i iskušenju i još uvek je poštena žena i matrona. Ni u kom slučaju potpuno srećna, ali poštena. 

     Vraća se u Sankt Peterburg vozom, noću,u pratnji sluškinje Anuške. 

    „Pa, sa tim je gotovo, hvala Bogu!“, misli Ana ulazeći u svoj slabo osvetljeni kupe. „Hvala Bogu, sutra ću videti Serjožu i Alekseja Aleksandroviča i moj život će se nastaviti po starom.“ 

     Malim, okretnim rukama otključala je crvenu torbu, izvadila iz nje jastučić koji je postavila na kolena, pa ponovo zaključala torbu. Pažljivo je uvila noge i udobno se smestila na sedištu. Invalidna dama već se spremala za spavanje, a dve preostale započeše razgovor sa Anom. Jedna od njih, debela starica, dok je uvijala svoje noge u ćebe, primeti nešto u vezi sa grejanjem kupea. Ana joj odgovori u nekoliko reči, ali, kako joj razgovor nije obećavao ništa interesantno, zatraži od sluškinje lampu za čitanje koju pričvrsti za ručku sedišta i izvadi iz svoje torbice nož za hartiju i engleski roman. Isprva nije mogla da čita. Neko vreme joj je pažnju odvlačio metež ljudi koju su se kretali naokolo, a kada je voz napokon krenuo, bilo je nemoguće ne slušati buku koju je pravio, a onda, bio je tu i sneg koji je udarao o prozor sa njene leve strane i lepio se za staklo, pa obris stražara koji je prolazio duž vagona, dobro umotan i pokriven snegom, pa razgovor o užasnoj snežnoj oluji koja je besnela napolju, sve joj je to odvlačilo pažnju. 

     Tako je to trajalo: jedno te isto ljuljanje i kuckanje, isti udarci snega o prozorska okna, isti nagli prelaz iz toplog u hladno i ponovo u toplo, sjaj istih lica u polumraku i isti glasovi – ali Ana napokon poče da čita i prati to što čita. Anuška je već dremala, a njeni široki dlanovi sa rupom na jednoj rukavici pridržavali su torbu na krilu. Ana je čitala i razumevala, ali nije bilo prijatno čitati, odnosno pratiti odraze tuđih života. Isuviše je i sama želela da živi. Kada bi čitala kako je junakinja romana negovala bolesnika, priželjkivala je da se i sama kreće tom bolesničkom sobom nečujnim koracima; čitajući o članu parlamenta koji sastavlja govor, i sama je želela da sačini jedan; kada je čitala kako ledi Meri jaše pred hrtovima, zadirkuje svoju zaovu i začuđuje svojom hrabrošću, i ona je želela da radi upravo to. Međutim, ništa se nije moglo uraditi, pa je naterala sebe da čita dalje, dok su se njene male šake igrale glatkim nožem za papir.

      Junak romana uskoro je postigao svoju englesku sreću u vidu baronetstva i poseda, i Ana požele da ode do tog imanja s njim, kada najednom oseti da bi morala da se stidi, da se, zapravo, i stidela, ali – čega? „Zašto bih se stidela?“, pitala se pomalo iznenađena. Spustila je knjigu, zavalila se na sedište i čvrsto stegla nož za papir u rukama. Ničega nije bilo čega bi trebalo da se stidi.“

      Ova obična, a čudesna scena, proživljena je od strane svakog ko je putovao vozom, noću, a opet neobična neruskom čitaocu sa svim onim detaljima – kako bismo, na primer, predstavili sebi tu „pokretnu lampu za čitanje“ što visi o ručki Aninog sedišta?

      Vladimir Nabokov je, dok je predavao na Univerzitetu Kornel, običavao da drži čitavo predavanje svojim američkim studentima oslanjajući se baš na ovo poglavlje. „Svaki magarac“, smatrao je Nabokov, „može uočiti osnovne tačke Tolstojevog stava prema preljubi, ali, da bi uživao u Tolstojevoj umetnosti, čitalac mora umeti sebi da dočara tu predmetnost, kao što je, na primer, izgled železničkih kupea na relaciji Moskva-Petrograd od pre sto godina.“

      Odlomak je prepun loših predznaka – Ana neće imati sreće sa vozovima, ali pažnju engleskog čitaoca posebno će privući taj „engleski roman“ čije stranice Ana seče i čita. Dat nam je precizan i detaljan opis njegove radnje. Koji je to, onda, roman? Možemo li ga identifikovati? A. N. Vilson, u svom prikazu Tolstojevog života, smatra da Ana, bez sumnje, drži u rukama roman Entonija Trolopa. Tolstoj je Anu Karenjinu pisao negde između 1873. i 1878, i poznato je da je u tom periodu čitao i divio se Trolopovom jednako obimnom romanu iz parlamentarnog života, Premijer. Taj roman, objavljen u Engleskoj juna 1876. (iako nije mogao biti preveden na ruski bar još nekoliko meseci), imao je značajnog uticaja na Anu Karenjinu. Trolopova pripovest briljantno kulminira samoubistvom negativca, Ferdinanda Lopeza, pod vozom u pokretu. Ima i drugih sličnih smrti u viktorijanskoj prozi (recimo, Karkersova u romanu Dombi i sin), ali verovatnije je da je za vrhunac i kraj Tolstojevog romana – Anino samoubistvo na železničkoj stanici Njižnji – direktno zaslužan Premijer.

      Ipak, u Premijeru nema scene u kojoj Lopez sastavlja govor za parlament. To je, izgleda, epizoda iz ranijeg Trolopovog romana, Finijas Fin, irski poslanik (1869), čija se radnja razvija oko junakovog prvobitnog neuspeha u sastavljanju pristupnog govora u parlamentu i njegovog kasnijeg postupnog uspeha u tome. Što se tiče jahanja ledi Meri uz hrtove i zadirkivanja zaove, izgleda da je to aluzija na još jedan Trolopov roman, Da li je on mangup? (1878), u kojem nadahnuta junakinja, ledi Meri Čermen (rođena Grizli), izaziva uštogljene sestre svog muža plesanjem i lovom. Muž Meri Čermen, pak, ostvaruje „svoj engleski ideal sreće“ ne u obliku „baronetstva i poseda“, već nenadanim nasledstvom markizata i poseda. Tolstojevo „baronetstvo“ je, izgleda, odraz Trolopovog romana Klaveringovi (1867) u kome junak, Hari, neočekivano nasleđuje baronetstvo i imanje kada mu se dalji rođak udavi prilikom neke plovidbe.

      Što se tiče junakinje koja neguje bolesnika, čini se da je to aluzija na roman sasvim drugačijeg tipa, svojevremeni bestseler Šarlote Jong iz 1853, Naslednik Redklifa, u kome delimično bajronovskog junaka Gaja na samrtničkoj postelji neguje njegova mlada žena Ejmi i on, pod uticajem njene nežne brige, počinje da se kaje zbog svog nečasnog života. Na šta, dakle, Tolstoj cilja ovom mešavinom engleske proze? Ono što ruski pisac čini, reklo bi se, nešto je pomalo šovinistički. Još je Virdžinija Vulf tvrdila da u čitavoj engleskoj književnosti postoji samo jedan roman za odrasle, Midlmarč (roman kojeg, izgleda, Tolstoj nije čitao). Gomila engleskih viktorijanskih romana zašećerenih završetaka i sveopšteg optimističkog pogleda na svet bila je, u suštini, „omladinska“, činilo se Virdžiniji Vulf. Henri Džejms dolazi do istog zaključka kada govori, pri završetku veka, o tiraniji mladih čitalaca nad odraslim romanopiscima.

      Mislim da je Tolstojeva igra ne u tome što Ana čita neki „engleski roman“, već „engleske romane“, sa svim njihovim prenemaganjem i posvećenosti „sreći“, a naročito srećnim krajevima. Da parafraziramo čuveni početak Ane Karenjine, svi srećni romani liče jedan na drugi, tako da u stvari i nije važno koji to engleski roman čita glavna junakinja. To što Ana čita je, nalazimo, arhetipski engleski roman, koji nikada nije postojao, ali koji tipizira žanr. I, da bi prikazao osnovne sastojke svekolike engleske proze, Tolstoj meša različite romane tog najengleskijeg među Englezima, Entonija Trolopa, „Hroničara Barsetšira“, sa primesom gospođice Jong. On, grof Lav Tolstoj, napisaće knjigu druge vrste: jaču, tužniju, realističniju – rusku, jednom rečju. Knjigu koja ne podleže zatupljujućoj engleskoj „ideji sreće“. „Ne očekujte ubistvenu ’englesku sreću’ u ovom ruskom romanu“, posredno je upozorenje.

      Koji to engleski roman, dakle, čita Ana?

      Sve i nijedan.

      MOŽE LI DŽEJN EJR BITI SREĆNA?

      U svom predgovoru romanu Džejn Ejr za izdanje „Svetski klasici“, Margaret Smit nabraja uticaje koji su uobličili delo Šarlot Bronte, od čitanja Biblije, Banjana, Šekspira, Skota do Vordsvorta. Smitova vešto razotkriva i bajronovske i miltonovske elemente koji se stapaju u moćnu koncepciju lika Edvarda Ferfaksa Ročestera. Postoji, ipak, možda važniji uticaj u oblikovanju tog lika, kojeg Smitova ne spominje. Jedna bajka, koju su morala znati deca Bronteovih u svojim ranim godinama.

      Bajka o Plavobradom („Barbe Bleue“) dobila je svoj pisani oblik u zbirci Šarla Peroa Priče iz davnine (Histoire du temps passe) iz 1697. Peroove bajke bile su dosta preštampavane i objavljivane u viktorijansko doba u dečjim slikovnicama, burleskama, pantomimama, a do 1840-ih priča o zlikovcu koji zaključava mnoštvo svojih žena na tavanu bila je jedna od najpoznatijih. U dvadesetom veku priča o Plavobradom, usled pomalo primitivnih i ženomrzačkih tonova, pala je u nemilost. Preživela je kao izvor (ponekad neprepoznatljiv) dela za odrasle kao što su, recimo, Meterlinkova drama Arijana i Plavobradi (1901), Zamak vojvode Plavobradog Bele Bartoka (1911), Kolekcionar Džona Faulsa (1963) i Lady Oracle – Gospođa Predskazanje iz 1976. Između ostalog, Džejn Ejr bi moglo da odlikuje i to da predstavlja prvu ozbiljnu obradu teme Plavobradog u engleskoj književnosti.

      Peroov „Plavobradi“ jeste priča o bogatom plemiću u srednjim godinama, nazvanom prema tamnoj bradi koju je nosio1, ponešto starinskih manira, koji se ženi mladom ženom. Useljavaju se u dvorac izvan grada. Potom gospodin Plavobradi odlazi na put, prethodno predavši ženi ključeve kuće uz strogo upozorenje da nikako ne ulazi u „malu sobu na kraju dugog hodnika donjeg sprata“. Ženina radoznalost je zagolicana i ona se oglušuje o njegova uputstva. U sobici nalazi raskomadana tela prethodnih supruga Plavobradog. Uplašena, ona ispusti ključeve u baricu krvi.

      Pošto se vratio kući, Plavobradi otkriva krvavu mrlju na ključu i shvata šta se desilo. Žena mora umreti, poput svojih prethodnica.

      U poslednjem trenutku spasavaju je njena braća koja dojahuju do zamka kako bi joj pomogla. Oni ubijaju Plavobradog, a mlada udovica uvećava svoje bogatstvo posedima svoga muža.

      Odjek „Plavobradog“ u romanu Džejn Ejr je očit. Ročester je tamnoput, srednjih godina, bogati je seoski plemić sa zakonitom ženom zaključanom u tajnoj sobi njegove kuće. On priželjkuje drugu, jer je, poput Plavobradog, čovek velikog seksualnog apetita. Bertu „spasava“, naravno, njen brat.

      Mogli bismo pronaći mnoge druge paralele, no, ono što je najupečatljivije u bronteovskoj inverziji jeste završnica priče. U Džejn Ejr smo u poslednjim poglavljima podstaknuti da osetimo simpatiju prema Plavobradom, mužu o koga se više grešilo nego što je grešio sam. Zaključana žena je preobraćena u negativca priče. Kao kada bismo ponovo napisali „Crvenkapu“ u kojoj bismo saosećali sa vukom ili „Džeka i zrno pasulja“, uz razvijene simpatije prema džinu koji melje kosti Engleza da bi od njih napravio hleb.

      Nije samo naša simpatija u pitanju. Shvatamo da je posle malo moralnog prevaspitavanja Džejn mogla biti blaženo srećna uz Plavobradog koji se potpuno popravio. Utoliko smelija pretpostavka ukoliko je (da ostavimo po strani pokušaj bigamije) Edvard Ročester odgovoran za smrt Berte Ročester. Jer, iako on tvrdi da „indirektno ubistvo“ nije u njegovoj prirodi, to je upravo ono što on radi svojoj ženi.

      Zašto je nije smestio u neku od ne preterano strogih institucija koje su lečile duševno obolele u Engleskoj kasnih 1830-ih, kao što je bio Jorkširski azil (The York Retreat) gde su, kao što shvatamo, Grejs Pul i njen sin prethodno radili ili Hanvel azil u Midleseksu? Oni su postizali sjajne rezultate ne putem zatvaranja pacijenata u „goblinske ćelije“ nego dopuštajući im da vode društveni život pod nadzorom. Berta Mejson, kao što znamo, ima lucidnih trenutaka koji ponekad traju nedeljama. U svom mračnom, usamljenom zatvoreništvu sa samo Grejs Pul kao čuvarkom, nije ni čudo ako ponovo krizira?

      Možemo li se upitati zašto Ročester ne prepušta svoju ženu profesionalnoj brizi? Bar u svojim lucidnim trenucima ona zna čija je žena. Kakvu „brigu“ on njoj obezbeđuje? Alkoholisanu čuvarku, dijetu od ovsene kaše i sobu u potkrovlju. Tu je i slučaj sa Bertinom smrću, kako to opisuje krčmar iz Ročester Armsa: „Mogu da posvedočim, i još neki to mogu da potvrde, da je g. Ročester izašao kroz otvor na krov. Čuli smo ga da je pozvao: ’Berta!’, videli kako joj prilazi i tada, gospođo, ona je vrisnula i skočila i već u sledećem trenutku je ležala smrskana na betonu.“

      Jasno je na osnovu reči ...mogu da posvedočim, i ostali mogu to da potvrde... da krčmar (nekadašnji batler u Tornfildu) doslovno prenosi iskaz koji je dao islednicima. Kao bivši radnik u službi Ročesterovih, bez sumnje je govorio šta se od njega tražilo. Nema jasnih dokaza da je Edvard izašao na zapaljeni krov da bi spasao Bertu – on je mogao izgovoriti još nešto, što oni dole nisu mogli čuti, a što je nju nateralo da skoči. Njegovo Berta! moglo je biti i preteće. U krajnjem slučaju, gospodin Ročester, ako i nije ženoubica, mogao bi se smatrati odgovornim za ubistvo putem stalnog zapostavljanja. Bilo je i prethodnih upo-zorenja da Berta predstavlja pretnju kako za samu sebe, tako i za druge, pod okriljem džinom natopljene brige Grejs Pul. Ko je odgovoran za požar u Tornfildu – luda žena, pijanica ili muž, koji uprkos upozorenjima nije najurio tu pijanicu i nije stavio ludu pod odgovarajući nadzor?

      Edvard Ročester je čovek kome drage volje poveravamo Džejn Ejr, ali, možemo li se zapitati hoće li ona imati crise de nerf 2 kasnije u životu?

      Osnovne postulate za izokretanje uvrežene antipatije prema Plavobradom, ženoubici, iznosi sam Ročester, prilikom objašnjavanja sa Džejn posle njihovog prekinutog venčanja. Kao dete, Edvard je bio razmažen. Tek kasnije u životu stekao je moralnu zrelost. Njegov otac i stariji brat namerili su da ga ožene za novac i u tom cilju su ugovorili sa porodicom Mejson sa Jamajke venčanje Edvarda i Berte. Od njega su sakrili postojanje naslednog ludila u lozi Mejsonovih. Zanet pohotom, Edvard se oženio, samo da bi kasnije otkrio kako je njegova znatno starija žena, beznadežno neobuzdana i nečasna (možda nešto manje „nečasna“ nego što je to bio Edvard Ročester tokom svog dvadesetogodišnjeg lutanja kroz redove „engleskih dama, francuskih kontesa, italijanskih sinjora i nemačkih grofica“).

      Ali, pre nego što je ojađeni suprug mogao upotrebiti njene preljube kao povod za razvod, Berta ga obmane postajući žrtvom mejsonovskog prokletstva. Ludak ne može biti odgovoran pred zakonom za svoje postupke i Edvard je sada lancima vezan za Bertu. Dovodi je u Englesku, gde niko ne zna da se oženio. Niti će znati. Ona posluga koja mora doći u dodir sa Bertom „pretpostaviće da to mora biti moja nezakonita polu-sestra; moja odbačena ljubavnica“. Slobodan je da obigrava Evropu u potrazi za seksualnim olakšanjima među novim ljubavnicama. Seksualno zadovoljstvo ga privlači i samo bi drugi brak mogao utažiti njegove potrebe, a ako to mora biti – onda i bigamija.

      Ima li Plavobradi – Ročester opravdanje za pokušaj te bigamije? Ima li olakšavajućih okolnosti, ili bi to bila samo slatkorečivost sredovečnog roue’-a (franc. razvratnika)? Da bismo odgovorili na pitanje, treba prvo da odredimo vreme događaja, tj. da li se Ročesterovo osujećeno venčanje sa Džejn odigralo pre ili posle donošenja engleskog Zakona o braku iz 1835. U njemu je jasno određeno da brak sa duševno poremećenim supružnikom ne može biti rastavljen ako je osoba o kojoj je reč bila zdrava u vreme ceremonije, ako je razumela prirodu ceremonije i ako je razumela prirodu ugovora o kome se radi. Naknadno ludilo nije osnova za razvod braka čak i ukoliko bi ono bilo praćeno povredama kao što su nasilje, nevernost, napuštanje ili surovost. Ako je u romanu zamišljeno da se pokušaj venčanja sa Džejn odigrava posle 1835, onda je Edvard očito kriv za ozbiljan prestup – pokušaj bigamije. Bilo bi u nadležnosti sveštenika, g. Vuda, (kao i g. Kartera, hirurga, koji je u kriminalnom savezu sa Ročesterom) da prijavi stvar policiji. Samo je jedna od manjih misterija u Džejn Ejr to što izgleda da Ročester ne snosi nikakve posledice i što nema nikakvih poseta nadležnih organa posle onakvog bigamijskog venčanja.

      Ako je, pak, zamišljeno da se ceremonija odigrava pre legislacije iz 1835, Ročester bi možda i imao osnova da smatra svoj prethodni brak nevažećim ili raskinutim na osnovu Bertinih predbračnih prevara, njenih kasnijih preljuba ili na osnovu činjenice da brak više ne može biti konzumiran. On se uporno o svojoj ženi izražava kao o „Berti Mejson“, a ne kao o „Berti Ročester“, što može da znači kako on sebe ne smatra oženjenim tom užasnom ženom. Dobar advokat bi mogao nešto ispetljati za svog klijenta – ne i da ga spasi vešala, ali da nas ubedi kako je ovaj iskreno smatrao ponovno venčanje opravdanim.

      Kada se, dakle, odigrava radnja Džejn Ejr? Što se filma Orsona Velsa iz 1944. tiče, osnovni događaji se jasno stavljaju u 1839, ali što se tiče samog romana, tu datiranje predstavlja čitavo jedno minsko polje.

      Priređivač koji je u tome postigao najbolje rezultate, Majkl Mejson, pronašao je dve tačke oslonca u datiranju.

      Kada dolazi iz Francuske (nekoliko meseci pre nego što je i sama Džejn došla u Tornfild), Adela priča o „velikom brodu čiji je dimnjak dimio – kako je samo dimio!“. Prvi parobrodi su se pojavili duž istočne britanske obale već 1821. Skot je putovao jednim od njih („Edinburg“) na krunisanje, 1821. Poput Adele, našao je da je brod izuzetno dimio i nazvao ga je „New Reekie“3 Izgleda da je parobrodski prevoz preko Lamanša otpočeo u ranim 1820-im.

      Ako su se parobrodi na trenutak i pojavili (ili zamirisali) u Džejn Ejr, vozovi na paru potpuno su odsutni. To je roman nešto starijeg sveta kočija. Dok Džejn čeka na jednu od njih u Džordž Inu u Milkotu, ima dovoljno vremena da posmatra enterijer krčme. Na zidu je nekoliko slika: „...uključujući i portret Džordža III i jedan drugi, princa od Velsa, kao i jedan prikaz Volfove smrti.“

      Ovo se, jasno, dešava negde pre sredine 1830-ih, kada je Milkot (Lids) mogao služiti i kao stanica uz železničku prugu. No, bilo bi interesantno znati koliko su izbledele ove slike na zidu. Džordž III je umro 1820, a njegov sin prestao je da bude princ od Velsa, postajući princ regent, još 1811. Vestova čuvena slika Volfove smrti koju je umnožio Džon Bojdel, bila je najpopularnija otprilike u periodu od 1790. do 1810.

      Najjasnije je, ali i najviše zbunjuje, datiranje u kasnijem delu romana, kada je Džejn sa St. Džonom Riversom u školi Morton. Tu 5. novembra (antipapistički praznik), St. Džon daje Džejn knjigu „za večernje čitanje“. To je poema: jedan od onih „proizvoda tako često pribavljanih za srećnu publiku onih dana – zlatnog doba moderne književnosti. Avaj! Čitaoci našeg vremena su manje sreće... Dok sam žudno razgledala blistave stranice Marmiona (jer Marmion je to bio), St. Džon je zastao da posmatra moj crtež.“

      Skotova duga narativna poema, Marmion, objavljena je krajem februara 1808, kao luksuzni kvarto i koštao je gvineju i po. Mesec ne odgovara, iako bi to godište moglo odgovarati ranijem navodu o princu od Velsa. Ali, godina 1808. napravila bi besmislicu od kritičkih tumačenja razvoja glavnih likova. Otuda bi, na primer, Džejn bila rođena 1777.4 To bi značilo i da je Ročester ostavio Selinu trudnu sa Adelom (ukoliko je on zaista otac devojčice) negde oko 1799. Trebalo bi ga u tom slučaju zamisliti, njega, Engleza, kako zarad ljubavnih podviga obilazi Francusku uzduž i popreko usred Napoleonovih pohoda, ili kako prelazi granicu sa Skarletom Pimpernelom i Sidnijem Kartonom. Ti ratovi bi se još uvek vodili negde u pozadini radnje Džej Ejr.

      I ako parobrode ostavimo po strani, radnja romana Šarlot Bronte ne izgleda kao da se dešava u prvim decenijama XIX veka. Ipak, ima tu mnogo usputnih aluzija koje je situiraju bar dve decenije kasnije. Najverovatnije je da je spomenuto „novo izdanje Marmiona zapravo „Magnum Opus“ izdanje iz 1834. Jeftino (objavljeno u okviru Skotovih sabranih dela), koje je imalo ogromnu popularnost i koje je koštalo samo 6 šilinga – a koje više odgovara tankom džepu St. Džona Riversa od de luxe izdanja iz 1808. Sasvim je moguće i da ovim odlomkom Šarlot Bronte evocira uzbuđenje koje je proizvela kupovina istog toma, „Magnum Opus“-a, u harfordširskom parohijskom domu, kada je njoj bilo 19 godina.

      Najbolje datiranje događaja u Džejn Ejr bila bi sredina 1830-ih, što možemo uzeti kao važno, ali još ne i jasno određivanje osnova za razvod ili poništenje braka. Ovakvo istorijsko određenje ne bi oslobodilo Ročestera odgovornosti za nameravanu bigamiju, ali u zakonski maglovitom kontekstu iz perioda pre 1835, to ne bi bio takav kriminalni akt kakav bi bio u filmskoj, 1839. godini.

      Ročester je nedokučiv lik, za koga nikada ne znamo šta misli. Ako bismo hteli da predvidimo hoće li, u godinama braka, on usrećiti Džejn Ejr, ne bi bilo zgoreg da otkrijemo motive njegove ženidbe njom, tačnije, sled događaja koji su doveli do toga da on odbaci Blanšu Ingram u korist „tebe, siromašne i beznačajne, male i ružne, kakva jesi“.

      Kada Ročester dovede Blanš Ingram i njenu veliku pratnju u Tornfild hol, sva su očekivanja da će se srećan događaj uskoro odigrati. „Videla sam da će se on oženiti njom“, kaže Džejn, a tako, očevidno, misle i ostali. Pregovori su već neko vreme u toku. Savetovani su i advokati. Opšte je poznato da je imanje Ingramovih nasledstvom neotuđivo, zbog čega se na brak sa ovakvim udvaračem, uz to veoma bogatim, gleda sa odobravanjem. Sluti na dobro i to što je Ročester očaran Blanšinim fizičkim atributima. Poput svoje prethodnice, Mis Ingram je „oblikovana kao Dijana“, ima istu, jedru lepotu i sjajne crne uvojke koji su zaneli Edvarda na Jamajci petnaest godina ranije.

      Poseta Ingramovih i njihovog društva izaziva nezapamćene pripreme u holu, kako primećuje Džejn: „Mislila sam da su sve sobe Tornfilda veoma čiste i lepo uređene, ali izgleda da sam bila u zabludi. Pozvane su još tri žene za ispomoć i takvo ribanje, takvo četkanje, takvo pranje i farbanje i trešenje ćilima, takvo spuštanje i podizanje slika, takvo glačanje ogledala i lustera, takvo razgorevanje vatri u spavaćim sobama, takvo vetrenje čaršava, dušeka i prostirki ja nikada nisam videla, ni pre, ni posle toga.“

      Predbračna svečanost u Tornfildu je prekinuta nenajavljenim dolaskom Ričarda Mejsona sa Zapadnih Antila. Ročester nije prisutan da bi ga dočekao (upravo jaše nekud sa ciganskim taborom), ali njegova reakcija, kada saznaje za pojavu Bankovog duha na sopstvenoj zabavi, dramatična je:

      „– Stranac! – ne, ko to može biti? Nisam nikoga očekivao. Je li otišao?

      – Ne. Rekao je da vas je poznavao davno i da može uzeti slobodu da vas sačeka dok se ne vratite.

      – Dođavola! Je li rekao svoje ime?

      – Ime mu je Mejson, gospodine: dolazi sa Zapadnih Antila, iz Speniš Tauna na Jamajki, čini mi se, gospodine

      Gospodin Ročester je stajao uz mene; uzeo me je za ruku kao da će me povesti ka stolici. Dok sam govorila, čvrsto me je zgrabio za zglob; osmeh na njegovom licu se sledio: očito se gušio.

      – Mejson! Zapadni Antili! – govorio je kao automat.“

      Sledi Mejsonov poražavajući susret sa poludelom sestrom, uzbuna u kući i uspostavljanje čvršće veze između Ročestera i Džejn.

      Ubrzo pošto se Mejson vratio na Jamajku (kako to Ročester misli), Džejn je pozvana u dom Ridovih, u Gejtshedu, koji je pedeset milja udaljen od Tornfilda. Zadržava se mesec dana razmirujući stare račune. Po njenom povratku, g. Ročester će i sam biti odsutan nekoliko nedelja u toku kojih se „ništa nije govorilo o gospodarevom venčanju“ i „nisam videla nikakve pripreme za takav događaj.“

      Na osnovu kasnijeg razgovora sa Džejn, izgleda da je Ročester iznenada odlučio da iskuša gospođicu Ingram i da je našao kako je neiskrena u ljubavi. „Pustio sam glas da moje bogatstvo nije ni trećina od onoga što se misli i posle sam ih posetio da vidim rezultat: naišao sam na hladan prijem i kod nje i kod njene majke.“ Pošto je otkrio da Blanš i njena majka ne gaje velike simpatije prema njemu, Edvard prosi Džejn.

      Venčanje koje joj nudi nije pomodno. Bila bi to privatna, gotovo tajna ceremonija. Bez prisustva rođaka sem jedne daljnje, sa njegove strane, gospođe Ferfaks i, kao što kaže Džejn (ne bez aluzija na đavolsku ledi Ingram): „Nema nikoga ko bi se mešao, gospodine. Ja nemam srodnike koji bi bili zainteresovani.“

      Pred njima je mesec dana vereništva – dovoljno za diskretne svadbene pripreme i, samo tri meseca pošto je čitav svet mislio da je Edvard Ročester veren gospođicom Ingram, Ročester će pred oltar povesti Džejn.

      Razlika između njegova dva planirana venčanja ne može biti veća. Po završetku ceremnoije sa Džejn, upravo venčani odmah bi otputovali u London. Svadbeni ručak nije u planu. Venčanje se odigrava u pustoj crkvi: „Nema devera, deveruša, rođaka“ koji bi prisustvovali. Svatove predstavlja samo jedna jedina osoba – gospođa Ferfaks (šta Ročester misli da preduzme po pitanju kumova, nije jasno). Događaj prekidaju dva stranca koje je Džejn već bila primetila kako se prikradaju sa groblja. „Gospodin Ročester je već oženjen)“, imali su da izjave. To su, naravno, Ročesterov baksuzni šurak i advokat iz Londona.

      To je već drugi put kako Mejson dolazi da pokvari Ročesterovo predstojeće venčanje. U oba slučaja on se pojavljuje neočekivano i zadivljuće pravovremeno.

      U Tornfildu, Ročester očito misli da mu je šurak već davno mrtav, poludeo, poput ostalih Mejsona, ili živi u bezbednoj neobaveštenosti od nekih 3000 milja udaljenosti. Kako se onda on pojavljuje u svakom kritičnom trenutku Ročesterovog života i šta to kaže svom zetu o stvarima pravne prirode koje ih vezuju, kao i o njegovom nameravanom venčanju sa gospođicom Ingram?

      Pošto ga isprati, Ročester očito misli da je Ričard na svom putu nazad, ka Jamajci. Dva puta o tome i govori, ali, kako to postaje jasno u crkvi u Tornfildu, Ričard Mejson nije u bezbednosti Zapadnih Antila. Štaviše, tokom tri protekla meseca dao je da mu se izradi kopija venčanice Edvarda i Berte Ročester.

      Ko je mogao obavestiti Mejsona o planovima za venčanje sa Džejn Ejr?

      Mora da se radi o nekome iz njegovog okruženja ko zna dva bitna podatka: 1) dan, tačno vreme i mesto tajnog venčanja (što znaju samo dvoje glavnih aktera, sveštenik i troje služinčadi Tornfild hola; 2) da je Ričard Mejson brat Ročesterove još žive žene, Berte.

      Kako Ročester kasnije otkriva, samo je četvoro ljudi u Engleskoj znalo za ovo drugo:on, Berta (tokom svojih lucidnih trenutaka), hirurg Karter i Grejs Pul.

      Ima, doduše, još neko ko je mogao prozreti u misteriju. Ročester sumnja da je njegova dalja rođaka, gospođa Ferfaks, „mogla naslutiti nešto“, a neke od njenih primedbi sugerišu nam da bi ovo moglo biti tačno.

      Gospođa Ferfaks, jedina od čitave posluge Tornfilda, odlučno odbacuje mogućnost da će se njen rođak ikada oženiti gospođicom Ingram („Ne mogu zamisliti da bi gospodin Ročester pomišljao na tako nešto“), a gospođa Ferfaks je i veoma uznemirena kasnije, kada čuje da će se Džejn i gospodar venčati i vrlo je uporna u svojim odvraćanjima. Nezanemarljivo je i to što, odmah po osujećenom venčanju, Ročester otpušta gospođu Ferfaks iz službe u Tornfildu, otkaz koji nije opozvan ni onda kada on oslepi i kada bi njeno prisustvo kao jedinog živog srodnika i bivše kućepaziteljke bilo od koristi. Najbolji način da saberemo činjenice je ovakav: Ročester je ozbiljno nameravao da se oženi Blanšom Ingram, sve do neočekivane pojave Ričarda Mejsona u Tornfild holu. Ko ga je tamo pozvao? Gospođa Ferfaks (mada Ročester neko vreme to smatra nesrećnim spletom okolnosti). Ne znamo šta je sve izrečeno između njih dvojice, ali Ričard, iako po prirodi plašljiv, teško da bi dao svoj blagoslov bigamiji i pretnja razobličavanja je tu, ako nije i izgovorena.

      Propalih nada da će se oženiti Blanšom, Ročester još uvek žudi za ženom. Drugo venčanje u visokom društvu, nešto poput afere Ročester–Ingram, privuklo bi ogromnu pažnju, što bi u novonastalim okolnostima bilo opasno. Pošto je otpremio Ričarda Mejsona nazad, na drugi kraj planete, Ročester se nameri na partnerku koju bi mogao oženiti bez ičijeg znanja. Nije mu bilo zgodno da se nađe u novinama koje bi nekako mogle naći put do Zapadnih Antila. Do ovog trenutka Ročester je možda razmišljao o Džejn kao o mogućoj budućoj ljubavnici, a sada, kada je Blanš Ingram ispala iz igre, Džejn je mogla biti unapređena. Karter se nekako složio, Pul nije predstavljala problem, niti bi probleme pravila Berta, ali, na Ročesterovu nesreću, Džejn je pisala svom ujaku na Maderu, koji igrom slučaja prenosi vest Ričardu Mejsonu koji se, opet slučajno, našao na Maderi zbog nekih zdravstvenih teškoća. Možemo zaključiti da je gospođa Ferfaks bila ta koja je obavestila Mejsona o tačnom vremenu i mestu venčanja (stvar koju Džejn nije mogla znati u vreme kad je pisala ujaku). Mejson se, sa svoje strane, obavestio kod advokata i vratio u Tornfild sa pravno potvrđenom pismenom preprekom. Tek tada, pošto je izgubio sve nade za venčanje, Ročester shvata ko ga je izdao i šalje gospođu Ferfaks „njenim prijateljima koji žive daleko“. Veran svojim principima, dodelio joj je godišnje izdržavanje, uz podrazumevanje da se drži podalje od njega zauvek (ona se ne spominje ni u Džejninom epilogu odogađajima koji slede deset godina kasnije).

      Pomalo neotesano, Ročester prosi Džejn kao faute de mieux5, a ovo mieux je Blanša Ingram. Misao koju on sugeriše, da je udvaranje Ingramovoj bilo samo „šarada“ da bi se „testirala“ Džejn ne deluje ubedljivo. Nije bilo potrebe testirati je, a da je i bilo, nešto manje zamašno bi završilo posao, u krajnjem slučaju nešto što ne bi prikazalo Ročestera verolomnim. Pored mnogih njegovih nemoralnih dela (usvajanje Adele mu, na primer, daje i neku nehajnu veličinu), ovo udvaranje Džejn ima i nečeg podlog u sebi.

      Da li bi on isprosio guvernantu da Mejson nije stigao da pokvari njegovo udvaranje lepotici iz visokog društva? Verovatno ne. Kao Samson, Ročester je na kraju uništen patnjom i fizički obogaljen. Takav, „kao slepi kamen“, on otkriva hrišćanstvo i, prvi put otkako je odrastao „počinje da se moli“. No, i tu izgleda da je Džejn faute de mieux. Pretpostavimo da je Ročester izašao iz zapaljenih ruševina Tornfilda netaknutih udova i organa, da li bi Džejn bila ta koju bi dozivao? Možda, a možda i ne. Slepog i osakaćenog, nikakva kontesa, Blanš Ingram ili sinjorina ne bi ga htele. Samo Džejn bi.

      Nema sumnje, da su Plavobradog, umesto što su ga ubila, ženina braća samo oslepela ili mu odsekla ruku (uz pretnju da će se, ne bude li se lepo ponašao, vratiti i odseći mu još nešto), da bi stari zlikovac možda postao i donekle dobar suprug. Ali, šta ako mu se, kao Edvardu Ročesteru, posle deset godina braka vrati vid? Uz manja oštećenja, kao što je odsečena ruka (tih, posleratnih, godina česta pojava, čak pomalo glamurozna) – Plavobradi bi još mogao proći kao privlačan muškarac.

      Možemo li tada biti sigurni da se njegova stara sklonost ubijanju neće vratiti?

      ZAŠTO JE FRANKENŠTAJN ŽUT?

      Simon Liven u jednom duhovitom pismu povodom knjige Da li je Hitklif ubica? ukazuje na jedan moj propust, ali i na do sada neprimećenu zagonetku Frankenštajna: „Bez namere da izgledam kao preteran pedant, mogu li vam navesti (str. 2) mesto gde spominjete ’metalni zasun koji vezuje glavu čudovišta za trup’? Ne radi se o zasunu, već o krajevima elektroda kroz koje struja ulazi u to čudovište. Ali, ima još nešto: Zašto Viktor Frankenštajn pravi telo, kad se može poslužiti i jednim, već gotovim?“

      Pitanje „jednog tela“ gospodina Livena zapada za oko. Pošto sam se poneo sa tim, mogu ponuditi dva moguća odgovora. Prvi se nalazi u epigrafu iz Miltonovog Izgubljenog raja (h. 743-5), na uvodnoj strani Frankenštajna:

      Tražih li ja, o, Tvorče,

      da budem stvoren od gline?

      Da li sam hteo ja

      Iz tame da dozoveš mene?

      Kao što je kritika uvek na to ukazivala, roman Meri Šeli se u mnogo čemu oslanja na Miltonov ep, kao na svoj izvorni tekst.

      Nije nam objašnjeno kako je Bog stvorio Adama od gline, ali je zato sasvim jasno kako pravi niže biće Stvaranja, Evu. Uzima deo već stvorenog tela – Adamovo rebro – i tako od membrum-a (dela) pravi ženu. Ovakvo stvaranje čitave jedne nove ličnosti od dela (ili delova) druge je ono na šta jasno aludira Meri Šeli u opisu noćnih pohoda svog junaka-naučnika: „Sakupljao sam kosti iz njihovih kosturnica, protresajući profanim prstima strašne tajne ljudskog obličja (...) soba za vivisekciju i gubilište dobavili su mi mnogo materijala“

      Izgleda da Viktor ovde obavlja dve stvari: istražuje anatomiju „ljudskog obličja“ i usput sakuplja „Adamova rebra“ od kojih bi napravio takvo „ljudsko obličje“.

      Drugi odgovor na pitanje Viktorovog nekorišćenja „jednog tela“ za telo čudovišta je teološki. Mnogo je navoda o već obešenim kriminalcima, prerano skinutim s vešala, koji su time prešli iz smrti u život. Mnogo se književnih dela bavi ovom zamisli. Kao što to Merlin Batler navodi u pogovoru za Oksfordske svetske klasike iz 1818: „Poznati su mnogi pokušaji da se stvori život: animiranje jednoćelijskih organizama poput nekih telesnih parazita, ili oživljavanje mrtvih telesa, uključujući tu i pogubljene prestupnike. Neki od najpoznatijih takvih pokušaja vezuju se za Luiđija Galvanija“.

      Teškoća pred kojom se našla Meri Šeli je u tome što se takav, iz mrtvih vraćen robijaš, prevremeno skinut sa vešala, na primer, ne bi vratio kao tek rođeno biće, već kao ono kakvim je prethodno bio. Isto tako, da je Galvani uspeo da oživi mrtvaca, ovaj bi se vratio u život onakvim kakav je bio pre smrti. Ono što je Šeli tražila bilo je „Stvaranje“, ne „Vaskrsenje“. Trebalo je izdvojiti prethodne ličnosti izvođenjem brojnih „duša“ onih tela od kojih su razni delovi uzeti.

      Značajno je što je to područje u kom arhetipska filmska verzija, Džejmsa Vejla iz 1931. ide direktno nasuprot zamisli Meri Šeli.

      Deformisani sluga, Fric, prikazan je kako upada u anatomsku laboratoriju kako bi ukrao mozak i, slučajno ispustivši mozak genija, umesto njega uzima onaj koji je pripadao zločincu-psihopati (ne obaveštajući pri tom gospodara). Na osnovu toga trebalo bi da zaključimo da će kriminalne sklonosti pređašnjeg vlasnika preći i na čudovište, iako se Vejl ne drži ni ove linije na melodramskom fonu filma, kao ni u kasnijim njegovim sekvencama.

      Bilo bi interesantno znati kako Meri Šeli zamišlja transplataciju mozga bez pratećih naznaka karaktera njegovog prethodnog vlasnika. Ona prevazilazi problem tako što vešto zamagljuje činjenice o procesu stvaranja čudovišta i stavlja do znanja (a da nije jasno potvrdila) da je ono manje vrsta fiziološke slagalice, sastavljene od delova i delića sakupljenih ovde-onde, nego stvorenje izašlo iz te kaše kao destilovano, izvedeno iz svih onih membra disjecta koje je Viktor sakupio tokom svojih noćnih šetnji. Možda je mudro što Meri Šeli ne zalazi u detalje po pitanju Viktorove „grozne radionice“, kao što su, na svoju štetu, činile sve filmske verzije Frankenštajna.

      Neke detalje Šeli ipak daje u vezi sa izgledom novostvorenog čudovišta:

      „Bilo je skoro jedan izjutra; kiša je turobno lupkala o okna i moja sveća se gotovo ugasila, kada kroz titraj prigušenog svetla, ugledah otvoreno mutno, žuto oko stvorenja; teško je disalo i grčevi su mu potresali udove.

      Kako da opišem šta sam osećao pred ovom katastrofom i kako izobličen je bio jadnik koga sam kroz beskonačne muke i trud uspeo da stvorim? Udovi su mu bili proporcionalni, a crte lica sam rasporedio tako da budu lepe. Lepe! Blagi Bože! Njegova žuta koža jedva da je skrivala rad mišića i arterija pod sobom; kosa mu je bila sjajno crna i bujna; zubi biserno beli; ali sva ta moja izdašnost samo je činila strašniji kontrast tim vodnjikavim očima koje kao da su bile iste boje kao prljavo bela udubljenja u koje su bile postavljene, njegovoj uveloj koži i čisto crnim usnama“ (kurziv moj)

      Džonatan Grosman je začeo zanimljivu polemiku u vezi sa ovim navodom. „Prošlog semestra“, (tj. zime 1997) piše on, „slušao sam kako profesorka En Melor (čiji rad veoma cenim) vodi interesantan razgovor o Frankenštajnovom čudovištu kao o nagoveštaju ’orijentalne pretnje’. Teškoća u argumentaciji je bila ta što se pretpostavka oslanjala samo ne jednu slabu stavku: jezive, žute oči i žuta koža stvorenja. Čini mi se da je daleko od te ’žute kože’ i ’žutih očiju’ do ’žute pretnje’. Uostalom, kako bismo napravili azijatsko telo od leševa Evropljana?“

      Slažem se sa profesorom Grosmanom – smatram tezu profesorke Melor provokativnom. Ali, kao što Grosman primećuje, žute oči su prilično zbunjujuće. On se usredsredio na problem tvrdeći da ih ne treba zamišljati „sa dužicama kao u mačke“. Kako sam priznaje, Viktor je pohodio gubilišta tokom svojih ponoćnih ekspedicija, ali malo je verovatno da je u tome dosegao do Koreje, što bi dalo povoda za pretpostavku o „žutoj pretnji“ i teško je da je nilazio na mačje glave u lokalnim klanicama ili mesarama. Nalazimo, zato, da se radi o beonjačama čudovišta koje su žute ili prljavo bele.

      Grosman zaključuje da je „nesrećno stvorenje rođeno sa žuticom“. Obratio se jednom prijatelju, doktoru, koji je potvrdio da se „kada beonjače, kao i koža, požute, radi o jednom od znakova žutice.“

      Dijagnoza bi bila: loše stanje jetre?

      Postoji jedno ubedljivo biografsko objašnjenje zašto bi čudovište bolovalo od žutice. Kao što su kritičari već primetili (naročito kritičarke, feministkinje), scena stvaranja iz Frankenštajna i, sledstveno njoj, odbojnost koju Viktor ima prema svojoj kreaciji, može biti čitano kao alegorija postnatalnog šoka i depresije. Februara 1815. godine Meri Volstonkraft, stara sedamnaest godina, rodila je nedonošče, kćer Klaru, koja je umrla nekoliko dana po rođenju; od čega – nije nam poznato.

      Januara 1816. rodila je sina, Vilijama. Meri i Persi Šeli su se venčali tek u decembru, 1816.

      Kada je završavala Frankenštajna, maja 1817, Meri je očekivala dete po treći put. Znala je za postporođajnu depresiju i bio joj je poznat izgled tek rođenog deteta.

      Žutica je često stanje i, u očima jedne majke, opasno za novorođenče. Jedno (ili oba) Merina deteta mogla su, pretpostavljamo, biti rođena sa žuticom; moguće je i da je ona imala fatalan ishod u Klarinom slučaju. Zanimljivo, nijednom kasnije se Meri Šeli ne osvrće na to da čudovište ima žutu kožu ili oči. Ono je „ružno“ i „odvratno“, ali, koliko znamo, ne i „žuto“.

      (S engleskog prevela Branislava Sovilj)

  izvor

Kafkin gospodar Petrograda

                                                      

Pokušaj nove interpretacije poznate pripovetke Franza Kafke Das Urteil (Osuda) iz 1912 – u pokušaju asistiraju J. M. Coetzee i Sigmund Freud 

Vesna Cvitaš

    David, dečak iz Coetzeejeva romana The Childhood of Jesus, ima pet godina i pomalo je neobično dete. Ima drugačije ideje o brojevima, računanju, čitanju i pisanju pa ne želi čitati i brojati kao ostali nego na svoj način. Između brojeva i stranica u knjizi vidi zastrašujuće rupe, praznine i pukotine u koje bi mogao upasti pa u njima nestati, a zvezde su za njega brojevi koji mogu umreti i pasti s neba. Ponekad kao da iz njega progovara podsvest. U nepoznatu zemlju David je doplovio preko oceana zajedno sa Simónom, sredovečnim muškarcem. Upoznali su se na brodu gde je dečak nezgodom izgubio podatke o svojoj majci. Proveli su prvo dva meseca u logoru (camp) Belstar u pustinji, gde su im dodeljena imena i godine i gde su učili španski, jezik nove zemlje. Potom stižu u grad Novilla kako bi započeli novi život. Simón (he, Coetzeejev he koji se može čitati i kao I /ja/) kreće u potragu za Davidovom majkom, uveren da će je prepoznati čim je ugleda, premda je nikada nije video niti poznavao, premda je sećanja na stari život morao ostaviti za sobom (“People here have washed themselves clean of old ties. You should be doing the same [...]”). Kada šetajući prirodom jednoga dana slučajno naiđu na Inés, nepoznatu ženu u tridesetima, Simón je nagovori da preuzme ulogu dečakove majke.

    Davidovo posebno shvatanje sveta prkosi uvreženim sistemima tumačenja i obrazovanja. Simboli i njihova struktura uopšte ga ne zanimaju: on se ne želi pokoriti nametnutom redu ili redosledu (brojeva i slova), kao da mu se taj izmišljeni red čini nepoverljiv. Jesu li brojevi i red izumi ili otkrića? David zapravo misli veoma konkretno. A on, Simón, poput čitaoca zatvoren je u svetu simbola i sklon apstrakciji, tako da mu dečak često deluje kao da konfabulira ili lupeta nešto njemu nedokučivo. Davidov narativni ja čini se otherworldly, on vidi drugačije od Simóna ili čitatelja. Katkad podseća na Borgesovog Funesa (Funes el memorioso). Tamo gde bi pripovedač ili čitalac videli tri čaše vina na stolu, kaže Borges, Ireneo Funes percipirao bi svaki grozd istešten u vino i sve stabljike i listove vinograda. Slično kao David Funes bio je gotovo nesposoban za apstraktne platonske ideje. “Ti ne znaš,” napominje David Simónu (Coetzee,str. 35), “Ti ništa ne vidiš!” (str. 166) “Ne razumeš! Ničega se ne sećaš!” (str. 178) Ali šta je to čega se Simón ne seća? “Razmišljati znači ignorisati (ili zaboraviti) razlike, generalizovati, apstrahovati,” kaže Borgesov pripovedač. (Borges, str. 137) Zaboraviti razlike: poput Simóna.

    Kraljevstvo razlika možda je premier royaume, prvo kraljevstvo kako ga je nazvao Augustin, iskustveni svet čoveka dok još ne zna da govori. Posle, učenjem jezika, razlike padaju u zaborav i zamenjuju ih kategorije i hijerarhija. No te iste razlike, koje je jezik naizgled obrisao prožimaju njega samog, čine zapravo njegov konstitutivni princip i tvore smisao. Značenje je tek prelazni moment u otvorenoj, beskonačnoj strukturi, u sistemskoj igri razlika i njihovih pomaka koji povezuju jezične elemente. U eseju La pharmacie de Platon (1968) Jacques Derrida pokušava otkopati te zaboravljene razlike i razotkriti hijerarhiju analizirajući dva suprotna značenja grčke reči pharmakon u Platonovom dijalogu Fedar. Otkopati razlike: Augustin objašnjava alegoriju u Bibliji potrebom za jezikom “znakova” koja proizlazi iz određenog pomaka u ljudskoj svesti. Taj pomak on tumači kao posledicu istočnog greha. Kao da se približava Freudu:za obojicu je značenje nešto što se iznalazi. U snovima neki psihički mehanizam raščlanjuje snažnu i direktnu poruku na mnoštvo znakova koji su podložni interpretaciji poput alegorijskih, nerazumljivih odlomaka Biblije. Ta bujica znakova i slika može se pripisati jednom određenom događaju, “geološkoj greški”, pukotini koja brazda dotad nepodeljenu svest. Za Freuda je to posledica potiskivanja kojime se formira nesvesno. (usp. Brown,str. 258)

    Ali David vidi pukotine i David se seća.

    Godine 1912. u noći s 22. na 23. septembra nastala je Kafkina priča Das Urteil (Osuda). Pisao je osam sati, nije puno ispravljao i iduće je jutro iscrpljen poslao šefu pisamce da nažalost ne može doći na posao, da se ne oseća dobro. Sadržaj priče naizgled je posve jednostavan. Mladi trgovac Georg Bendemann piše pismo prijatelju koji već tri godine živi u Petrogradu. Tamo nije baš sretan, misli Georg: posao mu zapinje, a ne druži se niti sa svojim zemljacima niti s domaćima, kao da se “priprema na večno momaštvo”. (Kafka, str. 47) Zato obično nije znao što bi mu pisao pa mu je uviek pisao o beznačajnim događajima, ali sada ima veliku vest: zaručio se s devojkom iz bogate porodice, gospođicomFriedom Brandenfeld. Dugo je Georga kopkalo kako da obznani takvu vest prijatelju koji je po svemu sudeći veoma usamljen, ali nakon razgovora sa zaručnicom, odlučio se ipak napisati mu to u pismu. Dovršivši pismo Georg se uputi u mračnu zabačenu očevu sobu kako bi ga pitao za savet da li da zaista pošalje pismo ili ne. Razgovor s ocem ubrzo eskalira u žučnu prepirku nakon koje Georg istrči iz stana niz stubište prema reci i skoči s mosta.

    Kafkin jezik je često višeznačan; iako jasne, njegove rečenice ostavljaju prazan prostor koji omogućava različita tumačenja, katkad čak i suprotna, koja se međusobno isključuju. Poput reči Ungeziefer u Kafkinoj Preobrazbi, koja znači “gamad” (Kafka nigde u tekstu ne kaže “kukac”), ali se svejedno u većini prevoda pojavljuje kao “kukac”, reč “prijatelj” u Osudi, Freund, za sobom ostavlja nejasno definisani prostor koji se može ispuniti različitim značenjima. Nemačka reč Freund najčešće zaista znači “prijatelj”, ali isto tako i “dečko” u smislu ljubavnik, partner u odnosu koji ima i seksualnu komponentu. Georgovo prezime Bendemann vidim kao izgovorenu inačicu od Bändemann, konjunktiva nemačkog glagola binden (vezati): ein Mann, der sich bände, čovek koji bi se vezao, koji je u okovima ili se oseća dužan nešto učiniti. Gospodin Okovanić ukratko.

    Gay scena oko 1912., u vreme kada je Kafka napisao Osudu, bila je proširena uglavnom u umetničkim i privatnim krugovima. Razvijala se u seni, u polusvetu jer nije mogla opstati u javnosti u malograđanskom društvu koje su potkopavala dvostruka merila i licemerje kako ih je zgodno ilustrovao Arthur Schnitzler u svojoj drami Reigen. U Berlinu je, međutim, situacija bila poprilično drugačija. Godine 1924. tamo je pokrenut časopis Die Freundin, koji se ubrzo prometnuo u najpoznatiji lezbiejski list Weimarske republike. Izdavao ga je Savez za ljudska prava (Bund für Menschenrecht) koji je 1923. osnovao Friedrich Radszuweit i koji je u dvadesetim godinama brojao oko 48 000 članova, a podnaslov je glasio Das ideale Freundschaftsblatt, Idealni list o prijateljstvu. Aktivistice koje su se okupile oko časopisa i Saveza organizovale su čitanja, predavanja i rasprave, pisale o lezbejskom životu, objavljivale su oglase za traženje partnerica, pa i kratke priče i romane i informirsale čitateljstvo o lezbejskim sastajalištima i klubovima poput gay i lezbejskog kluba Confetti Club der Freunde. Među njima je bila Ruth Margarete Röllig koja je puno godina posle objavila knjigu Berlins lesbische Frauen. Godine 1924. poznati pisac šlagera Bruno Balz napisao je s Erwinom Neuberom pesmu Bubi, lass uns Freunde sein, koja je izašla na prvoj gramofonskoj ploči homoseksualne tematike, takođe pod okriljem Saveza. U takvoj atmosferi provela je deo života Maximiliane Ackers i 1923. objavila lezbejski roman pod naslovom Die Freundinnen. Freundschaft, Freundin, Freund: reč “prijateljstvo” još je u antici podrazumevala i ljubavne odnose (grčki philía). Sadržana je i u engleskim i francuskim rečima za “devojku” ili “mladića”, za partnericu ili partnera: girlfriend i boyfriend, petite copine i petit copain. No Kafka nažalost nije živeo u berlinskom okruženju. Živeo je i radio u Pragu, ali se zato znao vešto poigravati rečima.

    U poglavlju 22 The Childhood of Jesus mali David kod kuće priredi predstavu. Njegova pomajka Inés ugovorila je sa svojom braćom da ih pokupe autom kako bi proveli veče u La Residenciji, luksuznom kompleksu koji nalikuje letovalištu, s lepim sobama i teniskim igralištima. Međutim, nenajavljeno u to vreme dolazi u posetu i gospodin Daga, Simónu pomalo sumnjiv tip za koga smatra da ima loš uticaj na dete. Kada mu Inés naredi da spremi svoje stvari jer moraju poći, David se usprotivi: “‘No!’says the boy. ‘I don’t want to go. I want to have a party’ [...]”. (Coetzee, str. 192) Njegov inat raste, tipičan dečiji inat koji se ubrzo otima kontroli: dečak postane neukrotiv, kao da odjednom pomahnita. Odlazi u kuhinju po bocu vina, uzima čaše i počne svima da sipa vino, ne prihvata odbijanje. On sam uzima gutljaj iz boce, želi igrati razne igre u kojima postavlja neugodna, zabadajuća pitanja, viče i pleše nasrtljivo insistirajući na odgovorima. “‘Diego, is your bum clean?’” “‘Inés! Which man do you like most in the world, to make a baby in your tummy?’” (str. 194) Kada Inés odbije vino, David strogo zapovedi: “‘You must! I am the king tonight, and I order that you must!’” (str. 193) Mali vladar je nezaustavljiv, niko od prisutnih ga ne zna primiriti. Neke zabavlja, neke čudi, a neke ljuti. U trenutku kada se u njegovo ja ušulja otherworldliness, David naizgled prestane biti dete.

    Georgov je otac je div u kućnom ogrtaču. Živi u mračnom sobičku do kojeg zbog visokog zida na drugoj strani ulice čak ni sunčanim danima ne dopire svetlost. Georg ulazi. Razne uspomene na njegovu pokojnu majku krase zidove i komode, a otac sedi i čita neke prastare novine, čije je ime Georgu potpuno nepoznato. Prostorija odiše prošlošću. Otac ima umoran izraz lica, zenice su mu prevelike. Georg sa zaprepaštenjem opazi da starac ispod kućnog ogrtača nosi prljavu piđamu i još košulju, da čak i ona ima džepove. Razgovor započinje: poslati ili ne poslati pismo o zarukama. I tada usledi niz neobičnih događaja. Otac, koji poput prijatelja u Rusiji nema ime, prvo se priseti prijatelja (“‘Da, da, tvome prijatelju’ [...]” /Kafka, str. 53/), malo posle poriče njegovo postojanje (“‘Ti nemaš prijatelja u Petrogradu.’” /str. 55/) kako bi potom obznanio da ga veoma dobro poznaje (“‘Dakako da poznam tvoga prijatelja.’” /str. 57/) i da je s njime u kontaktu (“‘[...] on tvoja pisma nečitana gužva lievom rukom, dok u desnoj drži pred sobom moja pisma te ih čita!’” /str. 59/). Georga kopka misao da je zanemario oca pa ga u naručju nežno odnese u postelju. U tom se trenutku otac uhvati za lanac Georgova sata i ne pušta ga, poput deteta koje ne želi prepustiti igračku. U krevetu se pokrije, povukavši deku potpuno preko ramena. Uprkos tome nekoliko puta upita Georga: “‘Jesam li dobro pokriven?’” (str. 56) “‘Budi samo miran, dobro si pokriven’,” odgovara mu Georg. (str.56) Situacija tada iznenada eskalira. Nešto fantastično i apsurdno odjednom kao da zaposedne oca: nazvaću to nešto otherworldliness. On zbaci deku, uspravi se u krevetu i počne da divlja i besni: “‘Hteo si me pokriti, znam ja to, nevaljalče, ali ja još nisam pokriven!’” (str. 56) Otac se pretvara u “jezivi lik” (str. 56) i nastavlja:“‘Zato što je dizala suknje [...], jer je ovako dizala suknje, ta ogavna guska [...], jer je ovako i ovako i ovako dizala suknje, ti si joj se približio, i da bi se u miru mogao na njoj izdovoljiti, oskvrnuo si uspomenu na našu majku, izdao prijatelja i oca strpao u postelju da se ne bi mogao maknuti.’” (str. 56, 57) Poprilično grubo starac govori o zaručnici svojega sina, a pritom kao da nešto razotkriva. Što se to krilo ispod pokrivača? Otherworldliness potajno ulazi u lik oca i tako on prestane biti otac.

    David čita na svoj način. Kako bi ga naučio čitati, Simón u biblioteci posudi An Illustrated Children’s Don Quixote, knjigu koju nije napisao Cervantes nego Benengeli, fiktivan maurski pisac kojega je zamislio Cervantes kao hroničara Don Quijoteovih pustolovina. U Coetzeejevoj Novilli katkad nema odmaka između autora, likova i pripovedača, između stranog jezika i materinjeg, obrazovanja i njegove parodije ili života i sećanja. Nakon kratkog podučavanja, David na osnovu priloženih slika počne da kreira svoje vlastite priče. “‘I don’t want to read your way, I want to read my way.’” (Coetzee, str. 165) “‘For real reading you have to submit to what is written on the page. You have to give up your own fantasies,’” pokušava mu objasniti Simón. Dečak juri kroz stranice: “‘Because if I don’t hurry a hole will open [...] between the pages.’” “There is a hole. It’s inside the page. You don’t see it because you don’t see anything.’” (str. 166) Analogno tome mali David postupa i s brojevima. Između brojeva takođe vidi vrebajuće pukotine i praznine koje valja po svaku cenu izbeći i nipošto se neće podvrgnuti redosledu ili pravilima. Uprkos tome celo vrieme uporno tvrdi da zna čitati i brojati. Simón i Inés jednoga dana dobiju pismo od škole gde ih mole da se pojave pred većem koje bi trebalo odlučiti o Davidovom daljnjem obrazovanju s obzirom da u razredu odbija saradnju i time sputava drugu decu koja su voljna učiti. Simón odluči još jednom pokušati i donese Don Quijotea, koga je dečak u međuvremenu zavolio. Potpuno neočekivano David čita: čita odjednom kao svi ostali, reč po reč, rečenicu po rečenicu. Bez greške. Kada potom posete Davidovog učitelja, gospodina Leóna, David zna čitati i druge tekstove, zna brojati i pisati. “‘So you could read and write all the time, and you were just playing a trick on your mother, me and seńor León,’” optuži ga Simón. (str. 218) Ali David ih nije ismevao, oduvek je govorio da zna čitati i brojati. Na proveri ga gospodin León natera da napiše na ploču “I must tell the truth.” David besprekorno, premda polako, ispiše “I am the truth.” (str.225) Ko li to progovara kroz malog Davida? Poput Georgovog oca Davidovo se znanje iznenada promeni: kao što starac isprva negira Georgovog prijatelja da bi posle priznao da ga veoma dobro poznaje, tako se David prvo ne želi prilagoditi, pa niko ne veruje da zna čitati, da bi potom pokazao da je tu veštinu misteriozno brzo već odavno usvojio. Pre pola veka obojica bi verovatno završili na lomači.

    U logoru Belstar stanovnici nove zemlje naučili su govoriti španski, “maternji” jezik Noville. The Childhood of Jesus je naravno napisan na engleskom jeziku, tek povremeno pojavi se pokoja reč ili izraz na španskome. Ipak na mnogim mestima u tekstu taj engleski izaziva čudan osećaj jer autor podrazumeva da likovi celo vreme govore španski. U meri u kojoj engleski zapravo predstavlja španski, nemački jezik predstavlja engleski. David posećuje muzičke časove kod Simo´nove prijateljice Elene, pa se odluči pohvaliti Simonu kako je naučio pevati jednu pesmicu: “Wer reitet so spät durch Dampf und Wind? / Er ist der Vater mit seinem Kind; / Er halt den Knaben in dem Arm, / Er füttert ihn Zucker, er küsst ihm warm.” (str. 67) Parodija Goetheovog Kralja vilenjaka s nekoliko gramatičkih grešaka. “‘That’s all. It’s English. Can I learn English? I don’t want to speak Spanish any more. I hate Spanish,’” kaže dečak na savršenom engleskom, bez gramatičkih grešaka. (str. 67) Kada upita Simona šta znači “Wer reitet so”, on odgovara “‘I don’t know. I don’t speak English.’” (str.67) Pomešani jezici u Novilli kao da utelovljuju savremeni literarni pandan Babilonskoj kuli.

    Kakav je zapravo Georgov prijatelj koji živi u Rusiji? Sasvim sigurno nije slučajno odabrao zemlju koja je tada bila simbol revolucije. Otputovao je jer se osećao “mit seinem Fortkommen zu Hause unzufrieden”, gotovo da je pobegao u inostranstvo. (Kafka, str. 47) O njegovu izgledu ne zna se puno, samo da mu je koža poprimila žutu boju, “gelbe Hautfarbe, die auf eine sich entwickelnde Krankheit hinzudeuten scheint” (str. 47): koja li ga je bolest snašla u njegovom “večnom momaštvu” (“ewiges Junggesellentum”)? Georg smatra da se prijatelj “prenaglio” u svojoj odluci da emigrira. (str. 47) Nemački glagol “verrennen” podrazumeva da je neko u svojim mislima, stavovima i postupcima zabrazdio u pogrešnome smeru. Bilo bi bolje da ostane u tuđini takav kakav je bio, “so wie er war”. (str. 48) Fraza sada retrospektivno podseća na refren dvanaest godina posle komponovane pesme Bubi, laß uns Freunde sein: Bubi, laß uns Freunde sein, wir sind wie wir sind. Sama činjenica da Georg misli da bi se njegov prijatelj njegovim venčanjem osećao oštećen, “geschädigt”, nezadovoljan i nesposoban da to nezadovoljstvo ikada ukloni, “unzufrieden und unfähig diese Unzufriedenheit jemals zu beseitigen”, pomalo je sumnjiva. (str. 50) Zar ne bi dobrome prijatelju trebalo biti drago što se zaručio? Gospođici Brandenfeld se pak Georgov odnos s prijateljem baš i ne dopada: “Wenn du solche Freunde hast, Georg, hättest du dich überhaupt nicht verloben sollen”, ako imaš takve prijatelje, nisi se uopšte ni trebao zaručiti. (str. 50) Iz nekog, u prvi mah ne baš posve jasnog razloga, Georg kao da se pokušava opravdati: “Ich kann nicht aus mir einen Menschen herausschneiden, der vielleicht für die Freundschaft mit ihm geeigneter wäre, als ich es bin.” (str. 51) Ova rečenica čini okosnicu pripovetke: Georg ne može iz sebe izrezati čoveka koji bi možda bolje odgovarao prijateljstvu s njim. U njihovom odnosu nije se ništa promenilo, teši se Georg, osim što će prijatelj u njemu sada umesto sasvim običnog prijatelja imati sretnog prijatelja: “in unserem gegenseitigen Verhältnis hat sich ja nur insofern etwas geändert, als Du jetzt in mir statt eines ganz gewöhnlichen Freundes einen glücklichen Freund haben wirst.” (str. 51) Kakav je to “sasvim običan” prijatelj? I pre svega kakav li je taj čovek koga Georg ne može izrezati iz sebe? Taj neostvareni izrezani pozitiv u kontekstu ne mogu nikako drugačije protumačiti nego kao Georgovo homoerotsko ja.

    Bezimeni prijatelj postaje partner, a nemačka reč Freund poprima svoje drugo značenje. Za razliku od Georga on niti ne pomišlja na ženidbu, on se ne može niti ne želi promeniti. Želi ostati baš “takav kakav je”, čak pokušava nagovoriti Georga da mu se pridruži u Rusiji. U tom smislu je osvešteniji i zreliji od Georga. On se ne oseća dužan postupiti na određen način samo da bi bio prihvaćen od okoline u kojoj živi i nipošto nije gospodin Okovanić. Možda je upravo zato Georg labilniji. “Allein – weißt du was das ist?” tužno i uplašeno upita svoju zaručnicu: sam – znaš li šta znači biti sam? (str. 50) Georg očito zna. Davno je to pre nego što je uobičajen postao coming-out

    U Sebaldovoj zbirci priča Schwindel. Gefühle. (Vrtoglavica) nalazi se kratka priča o Franzu Kafki. Autor ju je potkrepio s nekoliko Kafkinih dnevničkih zapisa i pisama koje je slao svojoj zaručnici Felice Bauer. Nije više čudno što ima iste inicijale kao Georgova zaručnica gospođica Frieda Brandenfeld. Dr. K., protagonist Sebaldove priče, na poslovnom je putovanju. “Nije moguće, zapisuje sutradan, voditi jedini mogući život, živeti sa ženom, a da je svako slobodan, da svako živi za sebe, da nisu venčani niti za javnost niti u stvarnosti, već da su samo zajedno, nije moguće napraviti jedini mogući korak dalje od muškog prijateljstva, jer upravo tamo, s one strane postavljene granice, već se diže noga koja će ga zgaziti.”01 Pripovedač govori o žudnji za ljubavlju “[...] koja Dr.-a K., kao što piše u jednom od svojih brojnih tajnih pisamca upućenih Felici, obuzme uvek upravo tamo gde naoko i zakonski nema užitka.”02 Malo posle: “Shvataš li sada, najdraža, piše Dr. K., možeš li shvatiti (reci mi!), zašto sam tog muškarca gotovo požudno pratio kroz uličicu Zeltner, iza njega skrenuo do jarka i s beskrajnim užitkom promatrao kako nestaje kroz vrata Nemačke kuće.”03 “Čini se da je Dr. K.,” zaključuje Sebaldov pripovedač, “na tom mestu umalo priznao jednu vrstu čežnje, koja je, možemo pretpostaviti, ostala zauvek neispunjena.”04 Je li Kafka također pokušao iz sebe izrezati čoveka? Poput Georga on se boji mesta “s one strane postavljene granice”, mesta “gde naoko i zakonski nema užitka”, zato što bi ga društvo tamo možda zgazilo. Kao Georg, obavještava svoju zaručnicu o muškim prijateljstvima, koja ne može niti zaobići niti zaboraviti. I na kraju Kafka povrh svega ima petlje u dnevniku 11. februara 1913. napisati Felici: “Nalaziš li Ti u Osudi nekakav smisao… Ja ga ne mogu naći niti mogu išta u toj priči objasniti.” (Jahraus,Neuhaus, str. 241)

    Tokom burnog razgovora s ocem na videlo izlazi Georgova podsvest. Upravo otac je ključni lik pripovetke. On koji se čini otherworldly osvetljava Georgovu nesretnu ljubavnu priču i govori u ime “izrezanog čoveka”, onoga dela Georgovog ja koji nije želeo da napusti prijatelja. Nije slučajno da Kafka, autor Pisma ocu (Brief an den Vater), osećaj krivice glavnog lika projektuje baš u očinsku figuru. Zašto se Georg oseća krivim? Zato što nije pošao s prijateljem u Rusiju pa ima osećaj da ga je napustio? Zato što ne živi onako kako bi hteo jer se boji posledica od strane društva pa radije potiskuje deo sebe? Iz istog razloga mu je neugodno prijatelju obznaniti vest o zarukama. Taj prijatelj mnogo je hrabriji od Georga: za razliku od njega ostao je dosledan sebi i odlučio se ne skrivati. Kao Kafka u Pismu ocu, Georg je ogorčen, ponekad se pokušava opravdati, a ponekad pokazuje koliko su mu dragi rietki trenuci kada je otac njime ili njegovim odabirima bio zadovoljan i kako bi tada bio ponosan. “‘Sećam se još da ti nije bio posebno drag [prijatelj]. Barem dvaput sam ga pred tobom negirao, premda je u tom trenutku sedeo kod mene u sobi.’” (str. 55) “‘Tada sam bio još tako ponosan što si ga slušao, što si kimao glavom i zapitkivao.’” (str. 55) Georgova prepirka s ocem može se čitati i kao igra moći. Što više otac ojača, Georgov ja sve je manji, a misli o prijatelju ga opsedaju sve više. “Petrogradski prijatelj, kojega je otac odjednom tako dobro poznavao, obuzeo ga je kao nikada pre. […] Zašto je morao tako daleko otputovati!” (str. 57) Tek kada se prebaci iz zabačene sobe u prednju, dnevnu, otac podivlja. “‘Sada znaš šta je još postojalo osim tebe, do sada si mislio samo na sebe!’” (str. 60) Iz očinske figure koja živi u prošlosti ne progovara Georgova grižnja savesti nego onaj potisnuti deo, nesvesni osećaj krivice, koji na kraju isto tako izriče osudu: “‘Osuđujem te na smrt utapanjem!’” (Kafka, str. 60) Kada Georg bez oklevanja istrči iz stana i skoči s mosta u reku, on ne sluša oca nego sledi svoj super-ego. Osuda kao da suspenduje značenje pisma, a tekst ono izgovoreno. Mislim da je Georg zapravo sam u stanu (sa sluškinjom), a njegovu prepirku vidim kao solilokvij.

    Osećaj krivice dolazi do izražaja u manifestnom sadržaju mazohističkih fantazija. (usp. Freud, str. 304) U ranome detinjstvu roditeljska figura utelovljuje seksualne sklonosti i moralnu instancu, na koju se posle nadograđuju uticaji drugih društvenih autoriteta. Edipov kompleks koji je, kako Freud sam indirektno daje do znanja, po svojoj naravi društvenog porekla, između ostaloga homoseksualnost i incest pretvara u tabu. Upravo zato ljudi moraju u ranoj dobi potisnuti sve osećaje i predodžbe koje se vežu na te pojave. Međutim oni se ne mogu iskoreniti pa se udomljuju u novonastalome delu psihe, koji Freud naziva id. Bivša moralna instanca s druge strane tvori temelj za formiranje svesnog psihičkog cenzora, savesti, kojoj Freud dodeljuje ime super-ego. Te dve instance, između kojih permanentno treperi ego ispipavajući njihove granice, odgovorne su za većinu budućih psihičkih konflikata. Nesvesni osećaji koji su pospremljeni u idu stalno teže ka tome da isplivaju na površinu svesti, ali ih super--ego sabotira, potiskuje. Na taj se način formira začarani krug: štose više osećaja potiskuje (učini nesvesnim), to više id dobiva na snazi i onemogućava to isto potiskivanje. Što je stroži moralni zakon ili red, to je stoga žešći konflikt koji se odvija u pojedincu. A iz tog konflikta potiču takođe dva poznata simptoma koje opisuje Freud, sadizam i mazohizam, nesvesni osećaj krivice (potreba za kažnjavanjem). Upravo to pokušava objasniti Freud u eseju Das ökonomische Problem des Masochismus iz 1924. godine: nesvesni osećaj krivice po njemu je rezultat zahuktalog konflikta između ida i super-ega. Nasilje usmereno protiv samoga sebe (mazohizam) ili protiv drugih (sadizam) stoga nije odstupanje od “normalnog” psihičkog razvoja pojedinca, od Edipovog kompleksa, nego, naprotiv, njegova nužna posledica.

    Zašto se Georg osudi baš na smrt utapanjem? U zapadnoj kulturi smrt utapanjem često se smatrala ženskom smrću. Baš oko 1900. godine u Parizu je iz Seine izvučen leš neidentifikovane žene koja ja počinila samoubistvo. Jednoga se čoveka toliko dojmila njena lepota da je dao od njenog lica izraditi mrtvačku masku, koja je još godinama posle inspirisala mnoge umetnike i krasila zidove njihovih stanova. “Nepoznata iz Seine” spominje se npr. u Zapiscima Maltea Lauridsa Briggea, Maurice Blanchot je o njoj pisao, a Vladimir Nabokov joj posvetio pesmu. Ofelija, nekoliko ženskih likova kod Dickensa, mlada plesačica iz Wildeova Doriana Graya ili pak Virginia Woolf – to su tek neki od ženskih likova u istoriji literature koji su svoj život okončali utapanjem. Čin samokažnjavanja Georg takvom odlukom kao da pretvara u priznanje: preuzevši žensku ulogu on se svesno upisuje u to nasleđe.

    Upakovavši Georgov nesvesni osećaj krivice, njegov id dakle, u lik oca, Kafka čini veliki korak unapred i takoreći nadjača Edipov kompleks. No kako tačno mu to uspeva? Kafka se u Osudi suprotstavlja tabuu homoseksualnosti, delomično i tabuu incesta. Naravno, to se može tek naslutiti na osnovu pojedinih delova spomenutog konflikta između Georgovog ida i super-ega, u “dubljim” slojevima teksta. Smeštanje nesvesnoga u očinsku figuru samo po sebi je atipični analitičko-pripovedni postupak zbog toga što u normativnom pripovednom tekstu roditeljska figura gotovo bez iznimke igra ulogu super-ega. Kafka obrće taj princip tako što ocu daje glas ili jezik super-ega – id nema jezik, to je infantilni deo, od latinske reči infans, koji ne govori – ali ga svejedno pretvara u zastupnika nesvesnog. Time nadjačava Edipov kompleks, u prvi plan gura onaj stadij u razvoju pojedinca koji mu prethodi privilegovano shvaćtanje. Ona višeznačnost Kafkinog jezika i prazan prostor koji je njegova posledica veoma pogoduju izražavanju nesvesnih predodžbi: nesvesno je uvek ambivalentno. Unutar prostora za igru koji kreiraju dva značenja nemačke riječi Freund, autor se tako takođe poigrava ulogama super-ega i ida. Obe prakse (možda su to psihoanaliza i dekonstrukcija, a možda i ne) u prvi plan dozivaju zanemarene slojeve značenja i privode kraju ideju koja je skutrena u Kafkinom tekstu.

    Podređujem li se ja onome što piše na stranici – jer to je “real reading” – ili izmišljam poput Davida?

    Kafkin Das Urteil u prevodu Zlatka Gorjana iz 1977. godine poprilično je drugačiji tekst od originala. Neki delovi teksta upadljivo nedostaju, a neki su jednostavno prevedeni pogrešno. U rečenici koja je čini mi se okosnica priče izostavljen je ključni deo: “‘ne mogu iz sebe izrezati čoveka koji bi možda, bolje odgovarao prijateljstvu nego ja.’” (Gorjan, str. 52) Nije važan nasumce ubačen nepotreban zarez. Nemačka verzija glasi: “‘Ich kann nicht aus mir einen Menschen herausschneiden, der vielleicht für die Freundschaft mit ihm geeigneter wäre, als ich es bin.’” (Kafka, str. 51) “Mit ihm” ne postoji u hrvatskom, premda menja značenje. Georg ne može iz sebe izrezati čoveka koji bi možda bolje odgovarao prijateljstvu s njim, prijateljem emigrantom. On nema nikakav oprti problem sa sklapanjem prijateljstava u životu nego se sam sebi opravdava što nije skupio dovoljno snage da očuva odnos s mladićem. Tamo gde Kafka kaže “[…] war es da nicht viel besser für ihn, er blieb in der Fremde, so wie er war?” (str. 48), prevodilac Gorjan “so wie er war” (“takav kakav je bio”) transformiše u “kao dosada”. Bilo bi zanimljivo videti kako bi preveo refren u Bubi, laß uns Freunde sein. A kada Georga obuzmu misli o prijatelju kao nikada pre, kada žali što je tako daleko otputovao, Gorjan piše “Petrogradski prijatelj kojega je otac odjedanput tako dobro poznavao još nikad ga nije toliko uzbudio.” Pritom misli na oca, dok je u nemačkome jasno da se “ergriffihn” odnosi na njega, Georga. No Gorjanov prevod ima i uspešnu stranu: savršeno dobro potiskuje (izbacuje) upravo one elemente koje potiskuje i glavni lik Georg. Podređuje se kategorijama i hijerarhiji kamuflirajući homoerotske motive gotovo do potpune nevidljivosti.

    Priča o dečaku Davidu zgodno je poslužila kao potka mom tekstu o Kafki zato što David i Georgov otac imaju neke zajedničke crte. Premda su s ovoga sveta, i jedan i drugi se iznenada mogu pretvoriti u klauna – Georg čak u jednom trenutku vikne ocu u lice reč “komičar”, a otac u svom bunilu odgovori “Da, naravno da sam izigravao komediju!” (Kafka, str.58) – i tada svedoče o nečemu što drugim likovima nije belodano, što im je podsvesno. Otherworldliness ne postoji bez sveta u kom živimo. David je osobenjak zato što se seća nečega što su drugi u njegovoj okolini zaboravili i zato što vidi stvari koje oni ne vide. Kao takav naravno nije dovoljno prilagođen i upada u nevolje. I jedan i drugi na momente pripadaju svetu razlika, a ne svetu kategorija i hijerarhije, a ipak se služe jezikom. Katkad se čini da su oboje hibridi iz prošloga sveta (Georgov otac čita novine koje više uopšte ne postoje, ko zna što u njima piše) pa povremeno, u bljeskovima, bacaju svetlo na onaj stadij koji prethodi Edipovom kompleksu. Kada je David stigao u novu zemlju, gde je učio novi jezik? U Belstaru. Belstar sasvim sigurno nije slučajno “logor”, mesto gde se okupio veliki broj ljudi, gde su oni zapravo dužni robovati novim zakonima i zaboraviti raznolikost svojih života pre kako bi se pretvorili u homogenu masu. Ali i David i Georg (sa svojim ocem koji predstavlja njegov id) sećaju se onoga pre. “Nije li baš moje venčanje prava prilika da nadvladam sve prepreke,” pita se Georg. (Kafka, str. 51) A otac pak (koji je isto tako Georg) misli: “Neke ružne stvari su se dogodile, ali možda će i za njih doći vreme i to možda pre nego što mislimo.” (Kafka, str. 53) U duhu komedije koju igra Georgov otac, to je sada već pravi žargon coming-outa, Kafka kao da se ovde pretvara u gay pride vidovnjaka ranog 20. veka, napokon oslobođen diva u kućnom ogrtaču.

    Prisećam se Funes el memorioso. “Indirektni govor je udaljen i slab;” kaže Borgesov pripovedač zabrinut da neće znati rečima preneti utisak koji je na njega ostavio Ireneo Funes, “znam da žrtvujem efekat svoje priče. Samo želim da moji čitaoci u svojoj mašti čuju razlomljene staccato periode koje su me zadivile te noći.” (Borges, str. 134) 

 ___________________________________ 

 Literatura: 

- Borges, Jorge Luis: Funes, His Memory u Collected Fictions, Penguin Books, New York, 1998. 

 - Brown, Peter: Augustine of Hippo,University of California Press, Berkeley and Los Angeles, 2000. 

- Coetzee, J. M.: The Childhood of Jesus, Harvill Secker, London, 2013. 

 - Derrida, Jacques: La pharmacie de Platon u La dissémination, Editions du Seuil, Paris, 1972. 

-  Freud, Sigmund: Das ökonomische Problem des Masochismus u Das Ich und das Es, Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt am Main, 1992. 

-  Jahraus, Oliver, Neuhaus, Stefan (urednici): Kafkas “Urteil” und die Literaturtheorie. Zehn Modellanalysen, Philipp Reclam jun. Stuttgart, 2002. 

-  Kafka, Franz: Die Erzählungen, Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt am Main, 1996. 

-  Kafka, Franz, prev. Zlatko Gorjan: Pripovetke. Knjiga prva, Zora — GZH, Zagreb, 1977. 

-  Sebald, W. G.: Dr. K.s Badereise nach Riva u Schwindel. Gefühle., Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt am Main, 2009.

izvor