Dan Brown, Da Vinčijev kod, Poglavlje 32, 33, 34,35

 

Poglavlje 32

    Kada su Langdon i Sofi istrčali u parišku noć, sigurnosni alarm koji se oglasio u zapadnom delu krila Denon rasterao je golubove u obližnjem parku Tiljeri. Dok su trčali preko trga ka Sofinim kolima, Langdon je čuo policijske sirene kako zavijaju u daljini.

     "Tamo je", reče Sofi, pokazujući ka crvenom zatupastom dvosedu parkiranom na trgu. 

     Šali se, zar ne? Vozilo je sasvim sigurno bilo najmanje koje je Langdon ikada video. 

    "Smart", reče ona. "Litar na sto kilometara." 

    Langdon jedva da je stigao da se baci na suvozačevo sedište pre nego što je Sofi pokrenula kola, nateravši ga na ivičnjak a potom preko njega na šljunčanu stazu. Langdon se panično uhvati za komandnu tablu kad kola jurnuše preko trotoara a potom odskočiše natrag u mali kružni tok na Karuselu. Za trenutak, činilo se da Sofi razmišlja o prečici tako što će krenuti ravno napred, kroz obod od živice u centru kružnog toka, i preseći veliki travnati krug u središtu na dva dela. 

    "Ne!" povika Langdon, znajući da su živice oko Karusela tu da sakriju opasni ponor u središtu – La Pyramide Inversée – svetlarnik u obliku obrnute piramide koji je ranije video iz unutrašnjosti muzeja. Bio je dovoljno velik da proguta njihov smart u jednom jedinom zalogaju. Na sreću, Sofi se odluči za konvencionalniju putanju, trgnuvši volan snažno udesno, kružeći propisno sve dok nije izašla iz kružnog toka. Potom preseče na levu stranu i skrenu u ulicu koja je išla ka severu, ubrzavajući ka ulici Rivoli. 

     Dvotonska policijska sirena zaurlala je glasnije iza njih, i Langdon ugleda policijska svetla u retrovizoru sa desne strane. Motor kola zaurla iz protesta kad ga Sofi potera brže, udaljavajući se od Luvra. Pedeset metara ispred njih, na semaforu na Rivoliju uključilo se crveno svetio. Sofi opsuje i nastavi da juri ka njemu. Langdon oseti kako mu se mišići zatežu. 

"Sofi?" 

    Kada su se približili raskrsnici, Sofi za nijansu smanji brzinu, ablendujući i bacajući po jedan pogled na svaku stranu. Potom je do kraja pritisnula papučicu gasa i naglo skrenula nalevo, u Rivoli, prelazeći preko puste raskrsnice. Brzajući ka zapadu oko četiri stotine metara, Sofi krenu levo oko velikog kružnog toka. Uskoro su jurilidrugom stranom ka širokoj aveniji Champs-Elysées. 

     Kada su ispravili pravac, Langdon se okrete na svom sedištu, istežući vrat kako bi pogledao kroz zadnje staklo ka Luvru. Izgledalo je da ih policija ne juri. More plavih svetala skupljalo se ispred muzeja. 

    Kada mu se srčani ritam konačno uspori, Langdon se ponovo okrete napred. "Ovo je bilo interesantno." 

     Sofi kao da ga nije čula. Pogled joj je ostao prikovan za prometni Šanzelize - tri kilometra dug niz luksuznih izloga prodavnica zbog kojeg su ga često nazivali Petom avenijom Pariza. Ambasada se nalazila na svega kilometar i po odatle, i Langdon utonu u svoje sedište. A i car obmane s tugom dođe. Sofi je brzo razmišljala i to ga je impresioniralo. Bogorodica među stenama. 

    Sofi je rekla da joj je deda nešto ostavio iza slike. Poslednju poruku? Langdon nije mogao a da se ne divi genijalnom skrovištu koje je Sonijer smislio; Bogorodica među stenama bila je još jedna karika u večerašnjem lancu međusobno povezanih simbola. Sonijer je, kako se činilo, na svakom koraku ponovo isticao svoje divljenje mračnoj i humornoj strani Leonarda da Vinčija. 

    Isprva je Da Vinči narudžbu za Bogorodicu među stenama primio od organizacije poznate pod nazivom Sestrinstvo bezgrešnog začeća, kojem je slika bila potrebna za središnji deo oltarskog triptiha u njihovoj crkvi svetog Frančeska u Milanu. Opatice su Leonardu dale precizne dimenzije i željenu temu slike - Devica Marija, mali Jovan Krstitelj, Urijel i mali Isus u skloništu u pećini. Iako je Da Vinči postupio u skladu sa njihovim željama, kada im je isporučio delo naručioci su reagovali sa zgražanjem. Ispunio je sliku eksplozivnim i uznemirujućim detaljima. 

    Slika je prikazivala Devicu Mariju u plavoj haljini kako sedi i grli dete, verovatno malog Isusa. Preko puta nje sedela je Urijel, takođe sa detetom, verovatno malim Jovanom Krstiteljem. Ono što je bilo čudno jeste da je, umesto uobičajenog scenarija po kojem Isus blagosilja Jovana, ovde Jovan blagosiljao Isusa... a Isus se pokorio njegovom autoritetu! Ono što je još više uznemiravalo, bilo je to što je Marija jednu ruku držala visoko iznad glave malog Jovana, kao u pretećem gestu — prsti su joj ličili na orlove kandže koje grabe nevidljivu glavu. Naposletku, sledio je i najblasfemniji prizor: baš ispod Marijinih zgrčenih prstiju, Urijel je rukom načinila pokret sečenja - kao da seče vrat nevidljive glave koju je grčevito držala Marijina orlovska ruka. 

  Langdonove studente je uvek zabavljalo da čuju da je Da Vinči naposletku umirio opatice tako što im je naslikao drugu, "razblaženu" verziju Bogorodice među stenama na kojoj su svi prikazani na prihvatljiviji način. Ova druga verzija je sada visila u Londonskoj nacionalnoj galeriji pod nazivom Devica među stenama. Samom Langdonu je uvek bio miliji intrigantni original koji se nalazio u Luvru. 

     Kad Sofi potera kola uz Šanzelize, Langdon joj se obrati: "Slika. Šta se nalazilo iza nje?" 

    Oči su joj i dalje bile prikovane za put. "Pokazaću ti kad bezbedno stignemo do ambasade." 

     "Pokazaćeš mi?" iznenađeno upita Langdon. "Ostavio ti je nekakav predmet?" 

     Sofi kratko klimnu glavom. "Sa ugraviranim ljiljanom i inicijalima P.S." 

Langdon nije verovao svojim ušima. 

----

     Uspećemo, mislila je Sofi dok je savijala volan nadesno, oštro projurivši pored luksuznog Hotel de Crillon i uletevši u diplomatski kraj Pariza karakterističan po svojim drvoredima. Ambasada se sada nalazila na manje od kilometar i po. Konačno je osećala da ponovo može normalno da diše.

     Čak i dok je vozila, misli su joj i dalje bile usredsređene na ključ koji se sada nalazio u džepu. Mislila je na uspomene vezane za njega od pre mnogo godina, zlatnu glavu oblikovanu u vidu jednokrakog krsta, trouglast oblik njegovog dugačkog središnjeg dela, zareze, ugravirani cvetni pečat i slova P.S. 

     Iako teško da je uopšte i pomislila na ključ tokom svih tih godina, rad u obaveštajnim krugovima naučio ju je dosta toga o sigurnosnim sistemima. Neobični ključ joj sada više nije izgledao toliko tajanstveno. Laserski narezana matrica. Nemoguće je napraviti njegovu kopiju. Umesto zubaca koji bi pomerali zupčanik, složenu seriju laserski urezanih oznaka na ovom ključu ispitivalo je električno oko. Ukoliko bi oko utvrdilo da se heksagonalne oznake nalaze na tačnom rastojanju, tačno raspoređene i rotirane, brava bi se otvorila. 

    Sofi nije mogla ni da zamisli šta je ključ poput ovoga otvarao, ali je osećala da će to Robert moći da joj kaže. Naposletku, opisao je ugravirani pečat na ključu a da ga nikada nije video. Krstna vrhu ukazivao je na to da ključ pripada nekakvoj hrišćanskoj organizaciji, pa ipak Sofi nije znala ni za jednu crkvu koja je upotrebljavala laserski narezane ključeve sa matricom. Pored toga, deda nije bio hrišćanin... 

    Dokaz za to je videla svojim očima, pre deset godina. Ironično je bilo to što je jedan drugi ključ - mnogo uobičajeniji - otkrio Sofi dedinu pravu prirodu. 

    Poslepodne je bilo toplo kada je sletela na aerodrom Sari de Gol i uhvatila taksi. Grand-pere će se iznenaditi što me vidi, mislila je. Dolazeći sa poslediplomskih studija u Engleskoj na prolećni raspust nekoliko dana ranije, Sofi je jedva čekala da ga vidi i ispriča mu sve o metodama šifrovanja o kojima je učila. 

   Međutim, kada je stigla u njihov pariški dom, deda nije bio tamo. Razočarana, znala je da je nije očekivao i da verovatno radi u Luvru. Ali nedelja poslepodne je, shvatila je. Retko radi vikendom. Vikendom je obično... 

   Širokog osmeha, Sofi otrča do garaže. Sigurno nema ni auta. Vikend je. Žak Sonijer je prezirao gradsku vožnju i koristio je auto samo zbog jednog odredišta — svog dvorca u Normandiji, severno od Pariza. Sofi je, nakon meseci provedenih u zatočeništvu Londona, bila željna mirisa prirode. Želela je da odmah započne odmor. Još uvek je bilo rano veče i ona odluči da krene istog trenutka i iznenadi ga. Pozajmila je auto od prijatelja i zaputila se ka severu, krivudajući kroz pusta, mesečinom obasjana brda u blizini Krelija. Stigla je malo posle deset, skrenuvši naprivatni prilaz dedinom imanju, više od kilometar .... po dug. Kuća je počela da se promalja kroz drveće – mamutski, stari zamak ugnjezdio se u šumi na padini brda. 

    Sofi je očekivala da deda u ovo doba spava. Međutim, sa uzbuđenjem je videla da kuća treperi od svetala. Njeno oduševljenje se, međutim, pretvorilo u iznenađenje kada je otkrila da je parking ispunjen kolima - sve sami mercedesi, audiji, jedan rols-rojs. 

    Sofi je zurila za trenutak, a potom prasnu u smeh. Moj deka, čuveni usamljenik! Žak Sonijer, činilo se, više se pretvarao nego što je zaista uživao u samoći. Očigledno je priređivao zabavu dok je Sofi bila u školi, a po izgledu automobila zaključila je da su prisutni neki od najuticajnijih ljudi Pariza. 

     Nestrpljiva da ga iznenadi, ona požuri doglavnih vrata. Kada je stigla do njih, otkrila je da su zaključana. Pokucala je. Niko nije odgovorio. Zbunjena, ona krenu oko kuće i pokuša da uđe na stražnja vrata. I ona behu zaključana. Nije bilo odgovora. 

   Začuđena, stajala je za trenutak i osluškivala. Jedini zvuk koji je čula bilo je cviljenje svežeg normandijskog vazduha dok se kovitlao dolinom. 

Ni muzike. 

Ni glasova. 

Ništa. 

   U tišini šume, Sofi požuri ka bočnoj strani kuće i uspentra se na hrpu drva, priljubljujući lice uz prozor dnevne sobe. Ono što je videla unutra nije imalo nikakvog smisla. 

"Ovde nema nikoga!"

 Gde su svi ti ljudi? 

     Dok joj je srce tuklo, Sofi je otrčala do kolibe i uzela rezervne ključeve koje je njen deda držao skrivene ispod korpe sa drvima za potpalu. Potrčala je ka glavnim vratima i ušla u kuću. Kad je kročila u prazan foaje, kontrolna tabla sigurnosnog sistema je počela da trepće crveno - upozorenje da onaj ko je ušao ima deset sekundi da ukuca tačnu šifru pre nego što se oglasi alarm. 

      Alarm mu je uključen tokom zabave? 

     Sofi brzo ukuca šifru i isključi sistem. 

     U prizemlju ne beše nikoga. Ni na spratu. Dok je silazila niz stepenice, zastala je za trenutak u tišini, pitajući se šta se to događa. 

     Tada je čula. 

    Prigušene glasove. Izgledalo je da dolaze odnekud ispod nje. Sofi nije mogla ni da zamisli odakle. Čučnuvši, prislonila je uho na pod i oslušnula. Da, zvuk je sasvim sigurno dolazio iz zemlje. Čulo se pevanje, ili... pojanje? Uplašila se. Jezivije od svega je bilo to što kuća nije imala podrum.

     Barem ga ja nikada nisam videla. 

   Okrećući se i prelazeći pogledom po dnevnoj sobi, Sofi se zaustavi na jedinom predmetu u čitavoj kući koji nije bio na svom mestu - dedinom omiljenom antikvitetu, širokoj Aubusson tapiseriji. Obično je visila na istočnom zidu, pored kamina - međutim, večeras je bila sklonjena u stranu na bakarnoj šipki na kojoj je visila, otkrivajući zid koji se nalazio iza nje. 

    Hodajući ka golom drvenom zidu, Sofi je čula kako pojanje postaje glasnije. Oklevajući, ona prisloni uho na drvo. Glasovi su sada bili jasniji i definitivno su pojali... recči koje Sofi nije razabirala. 

    Prostor iza ovog zida je šupalj! 

    Pipajući prstima po ivicama drvenih obloga, Sofi je otkrila udubljenje. Bilo je diskretno i umešno napravljeno. Pokretna vrata. Dok joj je srce tuklo, stavila je prst u udubljenje i povukla ga. Uz bešumnu preciznost, teški zid kliznuo je u stranu. Iz tame koja se nalazila ispod, glasovi su odzvanjali naviše. 

     Sofi se provuče kroz vrata i nađe se na grubo klesanim kamenim stepenicama koje su se spiralno spuštale. Dolazila je u ovu kuću od malena pa ipak nije imala pojma da ove stepenice uopšte postoje! 

     Dok je silazila, vazduh je postajao svežiji a glasovi jasniji. Muški i ženski. Vidno polje joj je ograničavala spirala stepenica, ali poslednji stepenik se nazirao. Iza njega, ugledala je mali kameni deo poda podruma, osvetljen treperavim narandžastim odsjajem vatre. 

     Zadržavajući dah, Sofi se spustila niz još nekoliko stepenika, čučnuvši da osmotri. Trebalo joj je nekoliko sekundi da shvati šta vidi. 

    Prostorija je bila nalik pećini - gruba komora kao udubljena u granitu brda. Jedino svetio dolazilo je od bakljikoje su se nalazile na zidovima. U sjaju njihovog plamena, tridesetak ljudi stajalo je u krugu u središtu prostorije. 

    Mora da sanjam, Sofi je rekla sebi. San. Šta bi drugo ovo moglo da bude? 

    Svi u prostoriji nosili su maske. Žene odevene u bele paučinaste haljine nosile su zlatne cipele. Maske su im bile bele, a u rukama su držale zlatne sfere. Muškarci su nosili crne tunike i crne maske. Izgledali su kao figure ogromnog šahovskog kompleta. Svi u krugu su se njihali napred-natrag, pojući u znak poštovanja prema nečemu što se nalazilo na podu ispred njih... nečemu što Sofi nije mogla da vidi. 

     Pojanje ponovo postade glasno. Ubrzavalo se. Sada je grmelo. Brže. Učesnici su koraknuli unapred i kleknuli. Tog trenutka, Sofi je konačno ugledala ono što su posmatrali. Još dok je uzmicala u užasu, osećala je kako joj se prizor zauvek urezuje u sećanje. Savladana mučninom, Sofi se okrete, hvatajući se za kamene zidove dok se penjala uz stepenice. Zatvorivši vrata, izletela je iz napuštene kuće i obnevidela od suza, vratila se u Pariz. 

     Te noći, razočarana i izdana, spakovala je svoje stvari i otišla od kuće. Na stolu u trpezariji ostavila je poruku.

    BILA SAM TAMO. NEMOJ POKUŠAVATI DA ME NAĐEŠ. 

    Pored poruke, položila je stari rezervni ključ iz kolibe.

    "Sofi!" misli joj prekide Langdonov glas. "Stani! Stani!" 

Izranjajući iz sećanja, Sofi pritisnu kočnicu, zaustavivši se uz škripu. "Šta je? Šta se desilo?!" 

    Langdon je pokazivao niz dugu ulicu ispred njih.

     Krv joj se zaledila. Stotinak metara ispred njih raskrsnicu je blokiralo par postrance parkiranih kola Sudske policije. Njihova je namera bila očigledna. Odsekli su Aveniju Gabrijel! 

   Langdon tmurno uzdahnu. "Dakle, ambasada je noćas nedostupna?" 

    Dalje niz ulicu, dvojica službenika Sudske policije koji su stajali pored kola zurili su u njihovom pravcu, očigledno radoznali. 

    U redu. Sofi, okreni kola veoma polako. 

    Ubacujući u rikverc, ona izvede pribrano okretanje u tri faze i krene u suprotnom smeru. Dok je odlazila, začula se škripa guma iza njih. Sirene oživeše. 

     Proklinjući, Sofi nagazi na gas.

Poglavlje 33 

    Sofin smart jurio je kroz diplomatsku četvrt, pored ambasada i konzulata. Na kraju, izleteše iz sporedne ulice i skrenuše nadesno, zaputivši se natrag ka ogromnoj glavnoj ulici Šanzelizea. 

      Na suvozačkom sedištu, Langdon je sedeo stisnutih pesnica, stalno se osvrćući. Iznenada je poželeo da nije pobegao. Pa i nisi, podsetio je samog sebe. Sofi je odlučila da baci bubicu za praćenje kroz prozor toaleta. Sada, dok su se jureći udaljavali od ambasade, izvodeći slalom kroz redak saobraćaj na Šanzelizeu, Langdon oseti kako mu se mogućnost izbora sužava. Iako je izgledalo da se Sofi otresla policije, barem privremeno, Langdon je sumnjao da će njihova sreća potrajati. 

     Iza upravljača, Sofi je pretraživala džep svog džempera. Izvadila je mali metalni predmet i pružila mu ga. "Roberte, bolje da pogledaš ovo. To je ono što mi je deda ostavio iza Bogorodice među stenama." 

      Drhtaj iščekivanja prostruji njegovim telom. Langdon uze predmet i prouči ga. Bio je težak, u obliku krsta. Prva asocijacija je bila da u rukama drži pogrebni pieu - minijaturnu verziju klina koji se pobada u zemlju pored groba. Potom primeti da deo koji izlazi iz krsta ima oblik prizme i trougla. Takođe bio je obeležen sa nekoliko stotina šestougaonika koji su, kako je izgledalo, pažljivo urezani i nasumice raspoređeni. 

"To je laserski isečen ključ", reče mu Sofi. "Te heksagone čita električno oko.

" Ključ? Langdon nikada ne beše video ništa nalik tome. 

"Pogledaj drugu stranu", reče ona, prestrojavajući se i prolazeći kroz raskrsnicu.

     Kada je okrenuo ključ, vilica mu se opustila. Tamo, raskošno ugraviran u sredini krsta, nalazio se stilizovani cvetni simbol sa inicijalima P.S.! "Sofi", reče on, "ovo je pečat o kojem sam ti govorio! Zvanični pečat Sionskog priorata." 

Ona klimnu. "Kao što sam ti rekla, još davno sam videla taj ključ. Rekao mi je da ga više nikada ne pominjem." 

     Langdonov pogled je još uvek bio prikovan za gravirani ključ. Njegova visokotehnološka izrada i drevni simbolizam stvarali su jezivu mešavinu starog i modernog sveta. 

"Rekao mi je da ključ otvara kutiju u kojoj čuva mnoge tajne."

 Langdona prođe jeza kada pokuša da zamisli kakve je sve tajne čovek poput Žaka Sonijera mogao čuvati. Nije imao predstavu o tome kako je jedno drevno bratstvo došlo do ovako futurističkog ključa. Jedina svrha postojanja Priorata bilo je očuvanje tajne. Tajne koja je nosila neverovatnu moć. Da li je moguće da je ovaj ključ u nekakvoj vezi sa tim? Misao ga je oduševila. "Znaš li šta otvara ovaj ključ?" 

Sofi je bila razočarana. "Nadala sam se da ti znaš." 

Langdon je ćutao dok je prevrtao krst u ruci, proučavajući ga.

 "Izgleda hrišćanski", navaljivala je Sofi. 

Langdon nije bio baš ubeđen u to. Za razliku od hrišćanskog, krst je bio četvrtast - sa četiri kraka jednake dužine - kakav je postojao hiljadu i pet stotina godina pre hrišćanstva. Ova vrsta krsta nije imala hrišćanske konotacije raspeća, rimskog sredstva za mučenje. Langdona je uvek iznenađivalo koliko je malo hrišćana koji su pri pogledu na "raspeće" bili svesni istorije njihovog simbola, odražene u samom njegovom imenu. "Krst" i "raspeće" poticali su od latinskog glagola cruciare - mučiti. 

"Sofi", rekao je, "sve što mogu da ti kažem jeste da se jednokraki krstovi poput ovog smatraju miroljubivim krstovima. Njihova četvrtastost čini ih nepraktičnima za raspinjanje, a njihovi identični krakovi, vertikalni i horizontalni, označavaju prirodno jedinstvo žene i muškarca, čineći ih simbolički doslednima filozofiji Priorata." 

Ona ga zabrinuto pogleda. "Nemaš pojma, zar ne?" 

Langdon se namršti. "Ni najmanje."

 "U redu, moramo da se sklonimo sa puta." Sofi pogleda u retrovizor. "Treba nam neko sigurno mesto da otkrijemo šta ključ otvara." 

    Langdon sa čežnjom pomisli na svoju udobnu sobu u Ricu. Očigledno, to nije dolazilo u obzir. "A moji domaćini na Američkom univerzitetu u Parizu?"

 "Suviše očigledno. Faš će ih proveriti."

 "Mora da ti poznaješ nekoga. Živiš ovde." 

"Faš će pretražiti moje telefonske i i-mejl podatke, razgovarati sa mojim kolegama. Moji kontakti su kompromitovani, a hoteli ne dolaze u obzir jer će nam tražiti ličnu kartu." 

   Langdon se ponovo zapitao da li bi mu bilo bolje da je rizikovao i dopustio da ga Faš uhapsi u Luvru. "Hajde da nazovemo Ambasadu. Mogu da im objasnim o čemu se radi pa neka pošalju nekoga da se negde nađe sa nama." 

    "Da se nađe sa nama?" Sofi se okrete i pogleda ga kao da je poludeo. "Roberte, ti sanjaš. Tvoja ambasada ima ograničenu nadležnost. Ako bi poslali nekoga, smatralo bi se da pomažu beguncu koga goni francuska policija. Nema šanse. Ako ušetaš u svoju ambasadu i zatražiš privremeni azil, to je jedna stvar, ali da tražiš od njih da se suprotstave francuskim snagama zakona?" Ona odmahnu glavom. "Nazovi svoju ambasadu i oni će ti reći da se predaš Fušu i izbegneš dalje komplikacije. Potom će obećati da će preko svih mogućih diplomatskih kanala pokušati da ti obezbede pošteno suđenje." Pogledala je niz elegantnih izloga na Šanzelizeu. "Koliko gotovine imaš? " 

     Langdon pogleda u novčanik. "Sto dolara. Nekoliko evra. Zašto?" 

   "A kreditne kartice?"

     "Naravno." 

Dok je Sofi ubrzavala, Langdon je znao da pravi plan. Ispred njih, na kraju Šanzelizea, stajala je Trijumfalna kapija - Napoleonov omaž sopstvenoj vojnoj moći, visok pedeset metara - okružen najvećom kružnom raskrsnicom u Francuskoj, gigantom od devet traka. 

    Dok su prilazili kružnom toku, Sofin je pogled ponovo bio prikovan za retrovizor. "Trenutno smo im pobegli", reče ona, "ali nećemo izdržati ni narednih pet minuta ako ostanemo u ovim kolima." 

Pa hajde da ukrademo neka druga, mislio je Langdon, sada kada smo već kriminalci. "Šta ćeš uraditi?

     Sofi se zaputi u kružni tok. "Veruj mi."

Langdon nije odgovorio. Poverenje ga nije daleko dovelo večeras. Sklanjajući rukav sakoa, pogleda na sat - retkost, kolekcionarska serija ručnih satova sa likom Mikija Mausa, poklon od roditelja za deseti rođendan. Iako je njegov klinački izgled često nailazio na začuđene poglede, Langdon nikada nije imao nijedan drugi sat. Diznijeve animacije su predstavljale njegov prvi susret sa magijom oblika i boje, a Miki je sada služio kao stalno podsećanje da treba ostati mlad u srcu. Tog trenutka, međutim, Mikijeve ruke su bile raširene pod neobičnim uglom, pokazujući jednako neobično vreme.

 2:51 ujutro. 

"Zanimljiv sat", reče Sofi, bacajući pogled na njegovu ruku i usmeravajući kola kroz široki kružni tok u smeru obrnutom od smera kazaljke na satu. 

"Duga priča", odgovori Langdon, ponovo navlačeći rukav. 

"Pretpostavljam da bi morala biti." Kratko se osmehnu i izađe iz kružnog toka, krećući ka severu, udaljavajući se od centra grada. Jedva stižući na dva zelena svetla, došli su do treće raskrsnice i skrenuli desno, na Bulevar Malešerb. Napustili su bogate, drvećem oivičene ulice diplomatskog kraja i zaronili u sumorniji radnički kraj. Sofi brzo skrenu levo, i trenutak kasnije, Langdon shvati gde su se nalazili. 

    Železnička stanica Sen-Lazar.

 Ispred njih, stanica sa staklenim krovom ličila je na pastorče avionskog hangara i staklenika. Evropske stanice nikada nisu spavale. Čak i u to doba, pola tuceta taksista besposleno je stajalo pred glavnim ulazom. Prodavci sa svojim kolicima sa sendvičima i mineralnom vodom, namršteni klinci sa ruksacima izlazili su iz stanice, trljajući oči i pokušavajući da shvate u kojem su to sada gradu. Gore uz ulicu, dvojica policajaca upućivali su zbunjene turiste u kom pravcu treba da krenu. 

 Sofi zaustavi smart iza niza taksija u zabranjenoj zoni uprkos tome što je bilo dovoljno mesta za parkiranje preko puta. Pre nego što je stigao da je pita šta se dešava, Sofi je izašla iz kola. Žurno je prišla taksiju ispred njih i počela da razgovara sa vozačem. 

    Kada je izašao iz kola, Langdon vide kako Sofi pruža taksisti pozamašni smotuljak novčanica. Taksista klimnu i potom, na Langdonovo zaprepašćenje, odjuri bez njih. 

   "Šta se dogodilo?" upita Langdon, pridružujući se Sofi na ivičnjaku dok je taksi nestajao u daljini. 

   Sofi je već kretala ka ulazu u železničku stanicu. "Požuri. Kupujemo dve karte za prvi sledeći voz koji odlazi iz Pariza." 

   Langdon je ubrzao korak. Ono što je počelo kao jurnjava od kilometar i po do Američke ambasade sada se pretvorilo u pravu evakuaciju iz Pariza. Langdonu se ta ideja sve manje dopadala. 

Poglavlje 34

      Vozač koji je sačekao biskupa Aringarosu na Međunarodnom aerodromu Leonardo da Vinči zaustavio je mali, neugledni crni fiat sedan. Aringarosa se sećao vremena kada su sva vozila Vatikana bila velika i luksuzna sa grbom i zastavicama sa znakom Svete stolice. Ti dani su prošli. Auto Vatikana sada je bio nepretenciozan i gotovo uvek neobeležen. Vatikan je tvrdio da je to zbog smanjenja troškova - kako bi se bolje služilo pastvi, ali Aringarosa je sumnjao da se radi o sigurnosnim merama. Svet je poludeo, a u mnogim delovima Evrope pokazivanje ljubavi prema Isusu Hristu bilo je isto kao da ste nacrtali metu na krovu svojih kola.

     Obmotavajući svoju crnu mantiju oko sebe, Aringarosa se smesti na zadnje sedište i pripremi za dugu vožnju do zamka Gandolfo. Biće to ista putanja kao i pre pet meseci. 

Prošlogodišnji put u Rim, uzdahnuo je. Najduža noću mom životu. 

     Pre pet meseci, Vatikan ga je nazvao da se momentalno pojavi u Rimu. Nisu dali nikakvo objašnjenje. Vaše karte su na aerodromu. Sveta stolica zadržava veo misterije, čak i kada je njeno najviše sveštenstvo u pitanju. Aringarosa je pretpostavljao da ga zovu zbog slikanja jer su papa i dragi zvaničnici Vatikana hteli da iskoriste nedavni javni uspeh sekte Opus Dei - završetak gradnje njihovog Nacionalnog štaba u Njujorku. Architectural Digest je zgradu sekte Opus Dei proglasio za "sjajni svetionik katoličanstva suptilno utopljen u savremeno okruženje", a u poslednje vreme se činilo da Vatikan privlači sve što uključuje reč"savremeno". 

   Aringarosa nije imao drugog izbora do da prihvati poziv, iako nevoljno. Budući da nije bio poštovalac trenutne papske administracije, Aringarosa je, poput većine konzervativnog sveštenstva, sa teškom zabrinutošću posmatrao stupanje pape u prvu godinu svoje službe. Liberal bez premca, Njegova svetost je obezbedila papsko mesto preko jedne od najkontroverznijih i najneobičnijih konklava u istoriji Vatikana.Sada, umesto da bude ponizan zbog svog neočekivanog stupanja na vlast, Sveti otac nije gubio vreme. Oslanjajući se na neiscrpni talas liberalne podrške unutar Saveta kardinala, papa je svojom papskom misijom proglasio "podmlađivanje vatikanske doktrine i osavremenjivanje katolicizma za novi milenijum." 

     U prevodu to je značilo, plašio se Aringarosa, da je zapravo bio dovoljno arogantan i pomislio kako mu se može da menja Božje zakone i povrati srca onih koji su smatrali da su načela pravog katolicizma previše zahtevna za današnje vreme. 

    Aringarosa je koristio sav svoj politički uticaj - koji nije bio zanemarljiv ukoliko se uzmu u obzir broj članova organizacije Opus Dei ali i njihovi bankovni računi - da ubedi papu i njegove savetnike da smekšavanje crkvenih zakona ne samo da je bezbožničko i kukavičko delo, nego i političko samoubistvo. Podsetio ih je da je prethodno petljanje sa crkvenim zakonom - fijasko Vatikana - ostavilo užasno nasleđe: posete crkvi su sada spale na najniže grane, donacije su presušivale, a katoličkih sveštenika nije bilo dovoljno ni za crkvenu službu. 

    Ljudima je od Crkve potrebno ustrojstvo i usmerenje, insistirao je Aringarosa, a ne dodvoravanje i popuštanje! 

   Te noći, pre nekoliko meseci, kada je Fiat krenuo sa aerodroma, Aringarosa se iznenadio što se uputio ne prema Vatikanu nego ka istoku, uz opasnu planinsku cestu. "Kuda idemo?" upitao je vozača. 

"Olbanska brda", odgovorio je čovek. "Vaš sastanak je u zamku Gandolfo." 

Papinoj letnjoj rezidenciji? Aringarosa tamo nikada nije bio, niti je imao želju da je vidi. U ovoj citadeli iz šesnaestog veka nalazila se i Specula Vaticana - Vatikanska opservatorija - jedna od najopremljenijih astronomskih opservatorija u Evropi. Aringarosa se nikada nije slagao sa večnom potrebom Vatikana da se petlja u nauku. Koji je smisao mešanja nauke i vere? Nepristrasnom naukom se nikako nije mogao baviti čovek koji veruje u Boga.

     S druge strane, religija nije počivala na naučnim dokazima. 

     Ipak, evo ga, pomisli on kad ugleda zamak Gandolfo kako se izdiže na novembarskom nebu ispunjenom zvezdama. Sa prilaznog puta, Gandolfo je ličio na veliko kameno čudovište koje se sprema na samoubilački skok. Smešten na samoj ivici stene, zamak senadnosio nad kolevkom italijanske civilizacije - dolinom gde su se Rimljani borili sa ilirskim plemenom Albana. 

   Čak je i silueta zamka Gandolfo bila prizor koji se pamti - impresivan primer kaskadne, odbrambene arhitekture, građevina koja odražava snagu ovog dramatičnog položaja na liticama. Aringarosa je sa tugom gledao dve ogromne aluminijumske teleskopske kupole na krovu, zbog čega je ova nekada dostojanstvena građevina izgledala poput ponosnog ratnika koji nosi dva lakrdijaška šešira. 

     Kada je izašao iz kola, mladi jezuitski sveštenik požuri da ga dočeka.

     "Biskupe, dobrodošli. Ja sam otac Mangano. Astronom." 

    Blago tebi. Aringarosa zagunđa u znak pozdrava i pođe za domaćinom ka holu zamka - velikom otvorenom prostoru čiji je dekor činila mešavina renesansne umetnosti i prizora iz astronomije. Sledeći svog vodiča uz široke mermerne stepenice, Aringarosa ugleda znakove koji su upućivali ka konferencijskim centrima, naučnim amfiteatrima i turističkim informativnim službama. Čudilo ga je kako Vatikan ni na jednom koraku nije uspevao da pruži jasne, dosledne smernice za duhovni razvitak, pa ipak je nekako nalazio vremena da turistima drži predavanja iz astrofizike.

  "Kažite mi", obrati se Aringarosa mladom svešteniku, "od kada to rep ide ispred psa?" 

   Sveštenik ga začuđeno pogleda. "Molim?" 

    Aringarosa odmahnu rukom, odlučivši da se te večeri ne upušta ponovo u isti napad. Vatikan je poludeo. Poput lenjog roditelja kome je lakše da se povinuje hirovima razmaženog deteta nego da ostane nepokolebljiv i okrene ga ka pravim vrednostima, Crkva je sve više smekšavala, pokušavajući da sama sebe ponovo izmisli kako bi ugodila zabludeloj svetini. 

     Hodnik na poslednjem spratu bio je širok, luksuzno opremljen, i vodio je samo u jednom pravcu - ka ogromnim duplim vratima na kojima je stajala bakarna pločica. 

BIBLIOTECA ASTRONOMICA 

      Aringarosa beše čuo za ovo mesto - vatikanska Astronomska biblioteka - za koju se pričalo da sadrži više od dvadeset i pet hiljada naslova, među kojima su se nalazila i dela Kopernika, Galileja, Keplera, Njutna i Sekija. 

     Navodno, ovo je takođe i mesto na kojem su najviši papini službenici održavali privatne sastanke... 

    Približavajući se vratima, biskup Aringarosa nije mogao ni da zamisli kakva ga šokantna vest unutra čeka, kao ni smrtonosni niz događaja koje će ona pokrenuti. Tek sat vremena kasnije, kada je teturajući se izašao sa sastanka, shvatio je užasne implikacije te vesti. Za šest meseci od danas! mislio je. Neka nam je Bog u pomoći! 

    Sada, sedeći u fijatu, biskup Aringarosa shvati da mu se na samu pomisao o tom sastanku šake stežu u pesnice. Opustio je stisak i naterao samog sebe da polako udahne, opuštajući mišiće. 

    Sve će biti u redu, pomislio je dok je Fiat zavijao naviše, ka planinama. Ipak, poželeo je da njegov mobilni telefon zazvoni. Zašto me Učitelj nije nazvao? Trebalo bi da je ključni kamen sada već kod Sajlasa. 

   Pokušavajući da smiri nerve, biskup se usredsredi na ljubičasti ametist na svom prstenu. Osećajući teksturu ručno rađene aplikacije mitre i biskupskog štapa, kao i pločice dijamanta, podseti se da je taj prsten bio simbol moći mnogo manje od one koju će uskoro steći. .... 

Poglavlje 35

     Unutrašnjost stanice Sen-Lazar bila je nalik svakoj drugoj železničkoj stanici u Evropi, zjapeća otvoreno-zatvorena pećina prošarana uobičajenim inventarom - beskućnicima koji su držali kartonske natpise, grupom studenata sa podočnjacima koji su spavali na ruksacima uz svoje portabl MP3 plejere, i gomilom nosača prtljaga obučenih u plavo koji su pušili. 

    Sofi podiže pogled ka ogromnoj tabli polazaka. Crne i bele pločice zauzeše novi položaj, okrećući se nadole dok se informacija menjala. Kada je obaveštenje bilo ispisano, Langdon pogleda šta se nudi. Stavka na vrhu je glasila: LYON - RAPIDE - 3:06 

    "Kad bi bar ranije kretao", reče Sofi, "ali moraćemo sa tim da se zadovoljimo." 

    Ranije? Langdon pogleda na sat. 2:59. Voz je polazio za sedam minuta a još uvek nisu bili ni karte kupili. 

    Sofi ga povede ka šalteru i reče: "Kupi nam dve karte kreditnom karticom." 

    "Zar se upotreba kreditnih kartica ne može pratiti..."

      "Upravo tako." 

     Langdon odluči da više ništa ne pita Sofi Nevo. Koristeći viza karticu, kupio je dve karte do Lila i predao ih Sofi. 

     Ona ga sada povede napolje, ka peronima, gde se začuo poznati ton sa razglasa i glas koji je pozivao poslednje putnike za Lil da se ukrcaju. Šesnaest koloseka pružalo se ispred njih. U daljini, sa desne strane, na peronu tri, voz za Lil pištao je i ispuštao paru spremajući se za polazak, ali Sofina ruka je većbila provučena ispod Langdonove dok ga je vodila baš u suprotnom smeru. Požuriše kroz sporedni hol, pored non-stop otvorenog kafea, i konačno kroz sporedni ulaz izađoše na mirnu ulicu na zapadnoj strani stanice. 

    Usamljeni taksi stajao je pored ulaza. 

     Vozač je spazio Sofi i farovima dao signal. 

 Sofi uskoči na zadnje sedište. Langdon takođe. 

     Dok se taksi udaljavao od stanice, Sofi izvadi njihove upravo kupljene karte i iscepa ih.

     Langdon udahnu. Dobro potrošenih sedamdeset dolara.

    Tek kad je taksi uhvatio monoton ritam kretanja ka severa ulicom Kliši, Langdon je osetio da su zaista pobegli.Kroz prozor sa desne strane video je Monmartr i prelepu kupolu Svetog Srca. Prizor je kvario blesak policijskih svetala koja su proletela pored njih, u suprotnom smeru. 

Langdon i Sofi se sagnuše dok su se sirene gubile u daljini. 

     Sofi je rekla vozaču da se jednostavno zaputi van grada, a po njenoj čvrsto stisnutoj vilici Langdon je znao da smišlja sledeći potez. 

    Langdon ponovo prouči ključu obliku krsta, posmatrajući ga naspram svetla, prinoseći ga bliže očima u pokušaju da pronađe bilo kakvu oznaku koja bi otkrila gde je ključnapravljen. Pod sporadičnim svetlom prolazećih kola video je samo pečat Priorata. 

    "To nema smisla", naposletku reče. 

    "Koji deo?"

     "To što se tvoj deda toliko namučio zbog ključa sa kojim ne znaš šta da radiš." 

    "Slažem se."

     "Jesi li sigurna da nije napisao ništa drugo na poleđini slike?"

      "Pregledala sam čitavu površinu. Ovo je sve što se tamo nalazilo. Ključ, gurnut iza slike. Videla sam pečat Priorata, strpala ključu džep, i potom smo otišli." 

     Langdon se namršti, gledajući u tupi kraj trouglastog ključa. Ništa. Naprežući oči, prineo je ključ bliže i pregledao ivicu glave ključa. Ni tamo nije bilo ničega. "Mislim daje ovaj ključ nedavno očišćen." 

    "Zašto?" 

   "Miriše na alkohol za čišćenje." 

    Ona se okrete. "Molim? "

 "Miriše kao da ga je neko izglancao sredstvom za čišćenje." Langdon prinese ključnosu i omirisa ga. "Miris je jači sa druge strane." Ponovo ga prevrnu. "Da, osnova mirisa je alkohol, kao da je trljan sredstvom za čišćenje ili..." Langdon zastade. 

   "Šta je bilo?" 

    On nakrivi ključna svetlu i pogleda glatku površinu širokog kraka krsta. 

    Činilo se da na pojedinim mestima svetluca... kao da je bio mokar. "Koliko si dobro pregledala poleđinu ovog ključa pre nego što si ga stavila u džep?"

   "Molim? Ne dobro. Bila sam u žurbi."

    Langdon se okrete ka njoj. "Imaš li još uvek crno svetio?"

    Sofi posegnu u džep i izvadi ultraljubičastu lampu. Langdon je uze i uključi, usmeravajući svetlost ka poleđini ključa.

    Istog trenutka, poleđina zasja. Na njoj se nalazio natpis. Rukopis je ukazivao na brzinu, ali je ipak bio čitak. 

    "Pa", reče Langdon, smešeći se. "Mislim da znamo otkud miris alkohola." 

     Sofi je zapanjeno zurila u ljubičasti natpis na poleđini ključa. 

        Ulica Hakso 24. 

    Adresa! Moj deda je zapisao adresu! 

 "Gde se to nalazi?" pitao je Langdon.

     Sofi nije imala pojma. Nagnula se napred i uzbuđeno upita vozača: "Connaissez-vous la Rue Haxo?" 

    Vozač razmisli trenutak i potom klimnu glavom. Reče da je to blizu teniskih terena u zapadnom predgrađu Pariza. Zatražila je da ih odmah odveze tamo. 

     "Najbrži put vodi kroz Bulonjsku šumu", reče joj vozač na francuskom. 

     "Je li to u redu?" 

Sofi se namršti. Mogla je da smisli manje skandalozne putanje, ali noćas nije bila probirljiva. "Da." Možemo baš i da šokiramo Amerikanca u poseti. 

    Sofi ponovo pogleda ključ i zapita se šta bi to moglo da se nalazi u ulici Hakso broj 24. Crkva? Neka vrsta sedišta Priorata?

    Misli joj se ponovo ispuniše prizorima tajnog rituala kojem je prisustvovala u podzemnoj pećini pre deset godina, i ona duboko uzdahnu. "Roberte, moram mnogo toga da ti ispričam." Zastade, gledajući ga u oči dok je taksi jurio ka zapadu. "Ali pre toga hoću da me upoznaš sa svim što znaš o tom Sionskom prioratu."

                                             

                                                                     

                                                   nastavci: Romani u nastavcima  

Nikolaj Vasiljevič Gogolj. Mrtve duše, Prva knjiga - VI glava

 

VI GLAVA 

       Nekada, odavno, za mladih mojih godina, za mojega detinjstva, što je prohujalo nepovrativo, veselio sam se kad bih se po prvi put dovezao kojemu nepoznatomu mestu: svejedno, bio to zaselak, jadan kotarski gradić, selo ili podgrađe, — radoznali je detinji pogled otkrivao u njem mnogo što je zanimljivo. Svaka zgrada, sve na čemu je trag ikakve primetljive osobitosti, zaokupljalo je i iznenađivalo mene. Bila to kamena državna kuća poznate arhitekture, s polovicom lažnih prozora, što sama samcata strši med prizemnim brvnarama, kućicama građanskih žitelja; bila to okrugla, pravilna kupola, sva pokrivena belim gvozdenim limom, što se ispinje iznad nove crkve, obeljene kao sneg; bio to trg, ili gizdelin iz kotara, koji je zapao u grad, — ništa nije izmicalo živoj, oštroj pažnji mojoj, pa sam isturivao nos iz putnih kola, te gledao i neviđeni donde kroj kakvoga kaputa, i drvene ladice s ekserima, sa sumporom koji se žuti izdaleka, sa sušcima i sapunom, što se naziru kroz vrata mirodijskoga dućana, zajedno s posudama isušenih moskovskih bonbona; gledao sam i pešačkoga oficira, što prolazi postrance, a Bog zna iz koje je gubernije dopao u dosadu u kotarski grad, i trgovca, što u sibirci projuruje na trkačkoj kočiji, — pa sam se u mislima zanosio u bedni život njihov. Prošao kotarski činovnik, a ja se već zamišljao: kamo ide, na večernje selo kojemu drugu, ili ravno svojoj kući, da posedi po sata u tremu, dok se ne smrači sasvim, a onda da sedne za ranu večeru s majkom, ženom, svastikom i svom porodicom; i o čemu će oni razgovarati, kad sluškinja s nizom oko vrata ili dečak u debelom kaputiću donese, već nakon supe, lojanicu u starodrevnom kućnom svećnjaku. Kad sam se dovozio  selu kojega vlastelina, radoznalo sam motrio visoku, usku, drvenu zvonaru, ili široku, mračnu, drvenu, staru crkvu. Zamamljivo su mi titrali iz daljine, kroz zeleno drveće, crveni krov i beli dimnjaci vlasteoskoga doma, i ja sam nestrpljivo očekivao, kada li će se rastupiti na obadve strane vrtovi što ga zaklanjaju, da se on pokaže sav, sa svojom spoljašnjošću, koja mi, na žalost, onda nije bila nipošto neukusna; po kući sam nastojao pogoditi: kakav je sâm vlastelin, je li debeo, ima li sinova, ili čak šest kćeri, sa zvonkim devojačkim smehom, igrama i kao navek s krasoticom najmlađom sestrom, i jesu li crnooke, i je li on veseljak, ili je tmuran, kao mesec septembar za poslednjih dana, pa gleda u kalendar i govori o raži i pšenici, dosadnoj za mladež. Sada se ja ravnodušno dovozim  svakom nepoznatom selu i ravnodušno gledam nesklapnu spoljašnjost njegovu: mojemu je ohlađenomu pogledu neprilično, nije do smeha, i ono što bi nekada razbudilo živost na licu, smeh i neprestanu besedu, sada promiče pokraj mene, a moja nepomična usta ćute bez učešća. O, moja mladosti! O, moja živosti!

      Dok je Čičikov premišljao i u sebi se smijuckao nadimku što su ga seljaci prisili Pljuškinu, nije ni primetio da se  uvezao u sredinu prostranog sela, s mnoštvom kuća i ulica. Ali nabrzo mu to napomene i suviše čestit gruhaj, što ga je proizveo drum od brvana, prema kojemu nije ništa gradski kameni drum. Ta se brvna, kao tipke na klaviru, čas dižu, čas spuštaju, te putnik koji se ne čuva stiče ili kvrgu na zatiljku, ili masnicu na čelu, ili mu se dešava da vlastitim zubima odgriza prebolno vlastitomu jeziku vršak. Na svim seoskim zgradama primeti neku posebnu trošnost: brvna su na kućama tamna i stara; mnogi su krovovi prorupčani kao rešeto; na nekima je preostalo samo sljeme i sa strane venčanice poput rebara. Sami su gospodari, čini se, poskidali s krovova šindru i žioke, jer sude, pa i pravo sude, da one za kiše ne čuvaju kuću, a za vedra vremena ionako kuća ne prokišnjava, a ko bi kod kuće ženario, kad ima mesta i u krčmi i na cesti, — u jednu reč, gde te volja. Prozori su na kućama bez stakala, neki začepljeni krpom ili zobunom; ograđeni balkončići pod krovovima, što se na nekim ruskim kućama grade, ko bi znao zašto, nakrivili se i pocrneli baš neslikovito. Iza kuća se na mnogim mestima otegle i poredale ogromne žitne kamare, koje već odavno, vidi se, stoje; po boji su nalik na staru, loše ispečenu opeku, na vrhu raste svakakav drač, a sa strane se privio čak i žbun. Žito je, kako se vidi, vlasteosko. Iza žitnih se kamara i trošnih krovova izvišuju i javljaju na bistrom vazduhu čas desno, čas levo, već kako brička zakreće, dve seoske crkve, jedna do druge, pusta drvena i kamena crkva, sa žutkastim zidovima, umrljana, raspucana. Pomalo se stao promaljati vlasteoski dom i najzad iskrsnuo sav onde, gde se  prekinula povorka seljačkih kuća i mesto njih pukla čistina, povrtnjak ili kupušnjak, ograđen niskim plotom, pogdegde i provaljenim. Na mlohava invalida nalikuje taj čudni dvorac, dug, preko mere dug. Negde je prizeman, negde na sprat; na tamnom krovu, koji ne zakriljuje svagde njegovu starost, strše dva tornjića, jedan prema drugomu, obadva već naherena i bez boje što ih je nekada pokrivala. Po zidovima proviruje gdegde gola stukatura, a vidi se da su ti zidovi mnogo nastradali od svakakvih nepogodâ, kišâ, olujâ i jesenskih promenâ. Od prozorâ su samo dva otvorena, drugi su zaklopljeni kapcima ili čak zakovani daskama. Ali i ta dva su prozora prilično slepa: na jednom se od njih tamni prilepljeni trokut modroga šećernoga papira. 

 

         Stari, prostrani vrt, što se pruža za kućom, te se širi iza sela i gubi se u polje, zarastao i podivljao, pa kao da jedini oživljava to prostrano selo i jedini je sasvim slikovit u svojoj slikovitoj pustoti. Kao zeleni se oblaci i nepravilne kupole od trepetava lišća javljaju o nebeskom obzorju združeni vrhovi drveća, razrasloga na slobodi. Golemo belo brezovo stablo, bez vrška, otkinutoga burom ili gromom, ispinje se u toj zelenoj guštari i zaokrugljuje se u vazduhu kao pravilan, blistav mramorni stub; kosi, šiljati prelomak, kojim se završuje mesto zaglavkom, tamni se na snežnoj belini njegovoj kao kapa ili crna ptica. Hmelj, koji je dole gušio žbunje bazovo, brekinjovo i lešnikovo, prolazi vrhom po celom plotu, penje se naposletku u vis i omotava se oko slomljene breze do polovice. Kad joj je stigao do sredine, veša se odonud dole i staje se već kvačiti za vrške drugoga drveća, ili visi u zraku i u kolute savija svoje tanke prikvačljive kukice, što se lako njišu na uzduhu. Pogdegde se rastupaju zelene guštare, osvetljene suncem, i pokazuju izmed sebe neosvetljenu udubinu, koja zjapi kao mračno ždrelo; po njemu svemu pada senka i tek što se razbiraju u crnoj dubini njegovoj: uska stazica što nestaje, srušene ograde, klimava senica, šuplje, trulo stablo ivovo, beli nerod, što kao gustu četinu ističe iza ive spleteno i unakršteno lišće i granje, usahlo u silnoj guštari, i naposletku: mlada grana klenova, što sa strane pruža svoje zelene šape, listove, a pod jedan se od njih prošuljalo sunce, Bog bi znao kako, pa ga u jedan mah pretvorilo, da je proziran i plamenit i divno se sja u toj gustoj tami. Podalje, sasvim na kraju vrta, nekoliko visokih jasika, kojima drugo drveće nije ravno, nosi na trepetljivim vršcima golema vranja gnezda. S nekih od njih zajedno s usahlim lišćem vise i grane, koje su odvaljene, ali nisu sasvim otkinute. U jednu reč, sve je lepo, kako ne zna smisliti ni priroda, ni umetnost, nego kako biva jedino onda kad se one združe, kad po nagomilanom, često i bez smisla, čovečijem radu pređe svojim dlijetom priroda, te olakša teške mase, uništi grubu pravilnost i uboške pukotine, kroz koje proviruje neprikriveni, goli plan, i da divnu toplinu svemu što se je stvorilo u hladnoći odmerene čistoće i urednosti. 

 Zakrenuo naš junak jedan ili dva puta i stigao najzad pred samu kuću, koja mu se sada učini još ružnijom. Po ogradi i na vratima pokrila već trošno drvo zelena plesan. Dvorište je natrpano hrpom zgrâdâ, služinskih, žitnica, podrumova, očevidno ruševnih; do njih se desno i levo vide vrata u druga dvorišta. Sve kazuje da se je ovde gospodarilo nekada u veliko, a sada je sve žalostiva lika. Ništa se ne vidi što bi oživljavalo sliku, — niti se otvaraju vrata, niti izlaze otkud ljudi, niti ima ikakve žive poslenosti i kućne brige! Jedino su glavna vrata otvorena, i to zato jer se je dovezao seljak s natovarenim kolima, pokrivenima rogožinom, koji se je kao navlas javio da oživi to izumrlo mesto: inače su i ta vrata čvrsto zatvorena, jer na stožeru im visi gorostasan lokot. Kod jedne zgrade smotri Čičikov naskoro neku spodobu, koja se je zasvađala sa seljakom što se je dovezao na kolima. Dugo nije mogao razaznati kojega je pola ta spodoba, — da li je žena ili muškarac. Odeća je na njoj sasvim neodređena, jako slična ženskomu kapotu; na glavi joj je kapa kakvu nose na selu žene koje služe u dvoru; jedino mu se glas učinio nešto hrapavim za ženu. — Eh, žena je! — pomisli on u sebi i odmah primetne: — Eh, nije! — Dabome da je žena! — reče naposletku, kad ju je pažljivije razmotrio. A i spodoba je gledala pažljivo njega. Kao da joj je gost bio na čudo, jer nije ogledala samo njega, nego i Selifana, i konje od repa do gubice. Po ključevima, što joj vise o pasu, i po tom što prilično ružnim rečima grdi seljaka, rasudi Čičikov da je to garantovano ključarica.

    — Slušaj, matuška, — reče on, silazeći s bričke: — što gospodar?...

    — Nema ga kod kuće! — prekine ga ključarica, ne očekujući da završi pitanje, a nakon časka dometne:

    — A šta vam treba?

    — Imam posla.

    — Idite u sobe! — reče ključarica, pa se okrene i pokaže mu zabrašnjena leđa s velikom zadrtinom poniže. 

       Uđe u mračni, široki trem, iz koga je dahnula na njega studen kao iz podruma. Iz trema dospe u sobu, također mračnu, tek nešto osvetljenu svetlošću što prodire kroz široku pukotinu dole na vratima. Kad je otvorio ta vrata, nađe se napokon u svetlu i zabezekne se od nereda što je tu iskrsnuo pred njim. Činilo se je kao da u kući peru pod, te su zasad sav nameštaj zgomilali ovamo. Na jednom stolu stoji čak i skrhana stolica, a do nje sat sa zaustavljenom šetalicom, uz koju je pauk već pridesio paučinu. Stoji tu i ormar, prislonjen stranom uza zid, sa starinskim srebrom, bocama i kineskim porculanom. Na pisaćem stolu, obloženu mozaikom od sedefa, koji je gdegde već poispadao, te su iza njega preostali samo žutkasti žlebići, puni tutkala, leži sva sila svega i svačega: hrpa sitno ispisanih papirića koji su pritisnuti mramornim pozelenelim pritiskom, s jajcetom na vrhu, nekakva starinska knjiga u kožnatu uvezu, s crvenim obrezom, sasvim isušen limun, tek tolik kolik je lešnak, otkrhana ručka s naslonjača, čašica s nekakvom tekućinom i s tri muve, pokrivena pismom, komadić pečatnoga voska, komadić dignute negde krpe, dva pera zamrljana tintom i isušena kao u sušici, sasvim požutela čačkalica, kojom je domaćin čačkao zube valjda još pre francuske navale na Moskvu. 

      Po zidovima su povešane jako nagusto i besmisleno nekolike slike, dug, požuteo bakrorez neke bitke, na kojem su ogromni bubnjevi, vojnici što viču, a na glavi su im trouglasti šeširi, i konji što tonu; bez stakla je, u okviru od mahagonovine s tankim brončanim prugama i isto tako brončanim kolutima na uglovima. Do njih zapremila polovinu zida ogromna slika, naslikana uljanim bojama, koja prikazuje cveće, voće, raskoljenu lubenicu, veprovu njušku i patku, obešenu naglavce. Sasred stropa visi luster u platnenoj vrećici, koja je tako prašna da nalikuje na čahuru u kojoj je svilena buba. U uglu je u sobi nabacano na podu na gomilu što je prostije i nije vredno da leži na stolovima. Šta je zapravo u toj gomili, teško je razabrati, jer je na njoj tolika prašina da svakomu ruke, čim se dotakne, budu kao rukavice; primetljivije od drugih stvari izviruje odonud odlomljen komad drvene lopate i stari potplat od cipele. Nipošto se ne bi moglo reći da u ovoj sobi stanuje živo biće, kad njegovo prebivanje ne bi javljala stara, iznošena kapa što leži na stolu. Dok je on još promatrao sav neobični nared u sobi, otvore se na strani vrata i uđe ona ista ključarica što ju je skobio na dvorištu. Ali sada on razabere da će to pre biti ključar nego ključarica: ključarica barem ne brije bradu, a ovaj naprotiv brije i prilično je retko, čini se, brije, jer mu je sav podbradak i donji deo obraza nalik na češagiju od  žice kojom u konjušnici češu konje. Čičikov udesi lice, kao da pita, i uzme nestrpljivo čekati šta li će mu reći ključar. A i ključar uzeo čekati šta li će mu reći Čičikov. Na kraju se ovaj poslednji, u čudu od takve neobične neodlučnosti, nakani i zapita:

    — Šta dakle gospodar? Je li kod kuće?

    — Evo domaćina, — reče ključar.

    — A gde je? — opet će Čičikov.

    — Zar ste vi, baćuška, slepi, šta li? — reče ključar. — Hu! Evo ja sam domaćin!

    Naš junak i nehotice ustukne na to i pogleda ga uporito. Dešavalo mu se je da je viđao dosta svakojakih ljudi, pa i takvih kakve ja i čitalac nećemo videti možda nikada; ali ovakvoga nije još video. Lice mu nije bilo ni po čemu posebno, nego skoro isto kakvo je u mnogih mršavih staraca; jedino mu je podbradak jako iskočio, te ga je morao svaki put prikrivati rupcem da ga ne popljuje; sitne mu se očice nisu ugasile, nego mu igraju pod bujno izraslim obrvama, kao miševi što iz mračnih rupa promaljaju šiljate njuške, napinju uši, trzaju brcima i izviđaju nije li se gde pritajio mačak ili nestaško derančić, pa njuše sumnjivo i sâm zrak. Još mu je čudnija bila odeća. Nikakvim se sredstvima ni trudom ne bi moglo dokučiti od čega mu je sklepana domaća haljina: rukavi su mu i gornje pole tako zamrljane i izglačane da nalikuju na jutu od koje se prave čizme; ostrag mu se vitlaju, mesto dve pola, četiri, a iz njih ispada u pramenovima pamuk. I oko vrata mu je nešto ovezano što se ne može razabrati je li čarapa, podvezica ili potrbušnik, samo nije rubac za vrat. Ukratko, da ga je Čičikov ovako odevena sreo gdegod na crkvenim vratima, valjda bi mu dao bakreni groš, jer u čast našemu junaku mora se kazati da je u njega bilo samilosno srce i nikako se nije mogao suzdržati, da siromahu ne udeli bakreni groš. Ali pred njim nije stajao prosjak, pred njim je stajao vlastelin. Taj je vlastelin imao hiljadu i više duša, pa neka ko pokuša u koga drugoga naći toliko žita, u zrnu, u brašnu i naprosto u kamarama, i čije bi spreme, skladišta i pušnice bile natrpane tolikim mnoštvom platna, sukna, učinjenih i ustrojenih ovčjih koža, suvih riba, svakojakoga variva i povrća. Da mu ko zaviri u gospodarsko dvorište, gde je spremljena zaliha svakakvoga drveta i suđa koje se nikada ne upotrebljava, učinilo bi mu se da je možda dospio u Moskvu na drvenarijski trg, kud odlaze svaki dan vredne punice i svekrve, a za njima kuvarice, da nabavljaju kućne potrepštine, i gde se poput brdâ beli svakakva drvenarija, slupana, strugana, zdešena i pletena: bačve, polubačve, čabrovi, vedra, žbani s noscem i bez nosca, vrčevi, lubure, močionice u koje žene slažu močeni lan i drugi smet, košare od tanke, savijene jasikovine, sudovi od brezova luba i mnogo koješta što treba bogatoj i siromašnoj Rusadiji. Šta li će Pljuškinu, čini ti se, ovoliko mnoštvo takvih stvari? Za svega života ne bi dospeo da ih upotrebi, ni da ima dva imanja kakvo ima jedno; ali njemu se je činilo da je i to malo. Nije se zadovoljavao time, nego je svaki dan obilazio svojim selom po ulicama, zavirivao pod mostiće, pod brvine, pa bi sve na što se nameri: stari potplat, žensku krpu, gvozdeni čavao, zemljanu rbinu, vukao svojoj kući i slagao na onu gomilu što ju je Čičikov opazio u sobi u uglu. — Eno je već ribar krenuo u lov! — govorili bi seljaci kad ga smotre da je pošao na pljačku. I zaista, iza njega se nije trebala mesti ulica: ako se desi putniku časniku da izgubi ostrugu, za tren je ostruga stigla na onu poznatu hrpu; ako bi se žena zàblenula kod studenca i zaboravila na vedro, on bi odvukao i vedro. Uostalom, ako bi koji seljak primetio i njega odmah zatekao, nije se svađao, nego je vraćao ugrabljenu stvar; no čim bi ona dopala na hrpu, svemu je bio kraj: bogmao se je da je to njegova stvar, kupio ju je onda i od onoga, ili mu je ostala od dede. U sobi je svojoj dizao s poda sve, štogod bi opazio: pečatni vosak, komadić papira, perce, i sve je metao na pisaći stol ili na prozor.

    A ipak beše negda vreme kad je on bio jedino čuvaran gospodar! Bio je oženjen, imao je porodicu i sused mu je zalazio da s njim ruča, da ga sluša i da se od njega uči gospodarstvu i umnomu tvrdovanju. Sve je teklo živo i vršilo se odmerenim hodom: kretali se mlinovi, valjaonice, radile suknare, stolarije, predionice; svakud je, u sve pronicao bistri pogled gospodarov i kao marljiv pauk obilazio brižno, ali žustro, po svim koncima gospodarske paučine. Prejaki osećaji nisu odsevali iz crtâ njegova lica, ali iz očiju mu se je razabirao um; govor mu je bio prožet iskustvom i poznavanjem sveta, te je gostu godilo slušati njega; prijazna i razgovorna domaćica bila je na glasu s gostoljublja; u susret su izlazile dve milolike kćeri, obe plavke i sveže kao ruže; istrčavao je sin, živahan momčić, i ljubio se sa svima, ne pazeći jako je li to gostu po volji ili nije. Svi su prozori na kući bili pootvarani; u međuspratu je stanovao učitelj Francuz, koji se je divno brijao i bio vešt lovac: donosio je svagda za jelo tetrebice ili patke, a gdekad i sama vrapčja jaja i od njih naručivao sebi kajganu, jer ih niko drugi u ovoj kući nije jeo. U međuspratu je stanovala i njegova zemljakinja, učiteljica dve gospođicae. Domaćin je prilazio  stolu u dugom kaputu, donekle iznošenu doduše, ali čistu; laktovi su bili u redu; nigde nikakve zakrpe. Ali dobra domaćica je umrla; jedan deo ključeva, a s njima i sitnih briga, prešao je njemu. Pljuškin je postao nespokojnijim i poput svih udovaca nepoverljiviji i škrtiji. Na stariju se kćer, Aleksandru Stepanovnu, nije mogao osloniti u svemu, a i pravo je imao, jer Aleksandra je Stepanovna naskoro odbegla sa štopskim kapetanom Bog bi ga znao koje konjaničke pukovnije i venčala se s njim negde nabrzo, u seoskoj crkvi, znajući da otac ne voli oficire, po čudnoj predrasudi da su tobože svi vojnici kartaši i rasipnici. Otac ju poprati na put prokletstvom, ali se nije starao da bi krenuo u poteru. Kuća opusti još gore. U gospodara se stane primetljivije projavljivati škrtost; sjedina što mu je zasjala u krutoj kosi, verna drugarica škrtosti, pripomogla joj da se još i bolje razvije. Učitelj Francuz bude otpušten, jer je sinu nastalo vreme za službu; madama bude oterana, jer se je razabralo da nije nekriva u otmici Aleksandre Stepanovne. Sin, koji je bio poslan u gubernijski grad da se u kancelariji, po očevu mišljenju, upozna sa zbiljskom službom, stupio mesto toga u pukovniju, a kad je već stupio, pismom zamolio od oca novaca za uniformu; sasvim je prirodno da je na to dobio ono što prosti narod zove: šipak. Na kraju umrla je i poslednja kći, što je s njim ostala u kući, i starac se našao sâm samcat, da bude stražar, čuvar i gospodar svojih bogatstava. Samotni život namaknuo je  zasitne hrane škrtosti, u koje je, kako se zna, vučja glad, te čim više proždire, tim je nezasitnija; čovečija čuvstva, koja ionako nisu u njega bila duboka, sve su bila plitkija  iz časa u čas, te je svaki dan ginulo štogod u toj istrošenoj razvalini. U takav se čas desilo baš, kao navlas za potvrdu njegovu mišljenju o vojnicima, da mu se je sin prokartao; on mu od sve duše poslao svoje očinsko prokletstvo i nije se nikada više ni zanimao da dozna živi li još na svetu ili ne živi. Svake su se godine zatvarali redom prozori na kući, na kraju preostadoše samo dva, a od njih je jedan, kao što je već vidieo čitaoc, zalepljen papirom; svake je godine gubio sve više i više iz vida glavne gospodarske poslove i sićušni mu se pogled obraćao papirićima i percima, što ih je skupljao u svojoj sobi; sve je nepopustljivijim bivao prema kupcima, što su dolazili da mu kupuju gospodarske proizvode: kupci se cenjkali i cenjkali, a na kraju ga se okanuli i rekli da to nije čovek, nego đavo; seno je i žito gnjilo; kamare se i plastovi prevraćali u pravo đubre, da samo sadiš na njima kupus; brašno se po podrumima kamenilo, te se  moralo cepati; sukna, platna i domaćih materija strašno se je bilo i dotaknuti: prevraćali su se u prašinu. Već je i sâm pozaboravljao koliko ima čega, te je samo pamtio gde mu u ormaru stoji bočica s kakvom biljnom rakijom, na kojoj je on sâm označio znak da ne bi kogod na lopovski način ispio, — i pamtio je gde leži perce ili pečatni vosak. A međutim se je u gospodarstvu skupljao prihod kao i pre: tolik obrok mora doneti seljak, tolik je danak u orasima udaren na svaku ženu, toliko trúbâ mora otkati tkalja. Sve se je to zgrtalo u spremišta i sve se prevraćalo u gnjilež i derotinu, pa se na kraju i on sâm prevratio u neku derotinu na čovečanstvu. Aleksandra mu je Stepanovna nekako dva puta dolazila s malim sinčićem i pokušavala ne bi li mogla dobiti štogod: vojni život sa štopskim časnikom očevidno nije bio onako zamaman kakvim se je činio pre svadbe. Pljuškin joj ipak oprosti, dade dapače malomu unučiću neko dugme što je ležalo na stolu neka se poigra njim, ali novaca joj nije dao. Drugi put došla Aleksandra Stepanovna s dva mališa i donela mu uskrsni kolač k čaju i novu domaću haljinu, jer na ocu je bila takva haljina da nije samo zazorno pogledati, nego i sramota. Pljuškin je pomilovao obadva unuka, posadio jednoga na desno koleno, drugoga na levo, pocupkao ih sasvim onako kao da jašu na konjima, uskrsni kolač i domaću haljinu primio, ali kćeri nije dao ama ništa; tako je i otputovala Aleksandra Stepanovna.

    Evo dakle kakav je vlastelin stajao pred Čičikovim! Mora se reći da se ovakva pojava retko dešava u Rusiji, gde se svak voli razvaganiti nego zgrčiti, pa je tim na veće čudo što će se odmah u susedstvu naći vlastelin koji banči kolikogod može da zahvati široka volja ruskoga junakovanja i gospodovanja, te se izmotava, kako se veli, kroz sav život. Nenavikli će putnik u čudu zastati kad vidi njegovo obitavalište, pa će posumnjati nije li ovamo med sitne, zalupane posednike dospio iznenada kakav knez vladar: dvorcima se čine njegovi beli kameni domovi s nebrojenim mnoštvom dimnjakâ, tornjićâ i vetrokazâ, okruženi jatom nuzgrada i svakakvim prostorijama za pridošlice goste. Čega li nema u njega? Pozorišta, plesovi; svu se noć sija vrt, okićen ognjevima, svetiljkama, i ori gromovitom svirkom. Polovica se gubernije nagizdana i vesela šeta pod drvećem, i nikomu se u toj nasilnoj rasveti ne objavljuje divljaština i grozovitost, kad iz guštare iz drveća teatralno iskakuje grana, s koje je zguljeno jasno zelenilo, osvetljena veštačkom svetlošću, a gore se mračniji i oporiji i dvadeset puta grozovitiji javljaju o tom noćnom nebu mrki vršci drveća, te daleko trepeću lišćem u visini, nestaju dublje u neprobudljivi mrak, ozlovoljeni tim taštim bljeskom, što im odozdol osvetljuje korenje.

    Nekoliko je već časaka stajao Pljuškin i nije ni reč progovorio, a Čičikov sve još nije mogao zapodjenuti razgovor, zabavljen i likom samoga domaćina, i svime što mu je u sobi. Dugo nije mogao smisliti kakvim bi mu rečima objasnio zašto ga posećuje. Htede već da se izjavi u tom smislu, da se  naslušao o vrlinama i retkim svojstvima njegove duše, te je smatrao dužnošću da mu i lično prinese dának svojega poštovanja; ali se snađe i oseti da bi time preterao. Pogleda još jednom ispod oka na sve što je u sobi, i oseti da se reči: vrlina i retka svojstva mogu s uspehom odmeniti rečima: ekonomija i red; zato preinači ovako govor i reče da se je naslušao o njegovoj ekonomiji i retkom upravljanju imanjima, te je smatrao dužnošću da se upozna s njim i da mu lično prinese svoje poštovanje. Mogao se je dabome spomenuti drugi, bolji uzrok, ali ništa mu drugo nije onda sunulo na pamet.

    Pljuškin na to promrmlja nešto kroz usne, — jer zuba nije imao, — šta zapravo, ne zna se, ali smisao je valjda bio ovakav: — A đavo odneo i tebe i tvoje poštovanje! — Ali kako je gostoljublje kod nas toliko uobičajeno, te ni škrtac nije moćan ogrešiti se o njegove zakone, to on odmah dometne nešto razgovetnije: — Izvolite sesti!

    — Podavno mi ne dolaze gosti, — reče on: — a i priznajem da slabu korist razbiram od njih. Zaveli ljudi jako nepristojan običaj da odlaze jedan k drugomu, a gospodarstvo se zapušta... a i konje im moraš hraniti senom! Odavno sam već odručao, a kuhinja je moja niska, prejadna, sasvim se je razvalio dimnjak: ako se uzme ložiti, može još požar nastati.

    — Tako je dakle! — pomisli u sebi Čičikov: — sva sreća što sam kod Sobakjeviča založio palačinku sa sirom i komadić ovčijeg buta.

    — A takva je nemila zgoda, te u celom gospodarstvu nema ni rukoveti sena! — nastavi Pljuškin. — Pa i zaista, kako bih ga sačuvao? Zemljica je maljucna, seljak je len, ne voli raditi, misli samo kako će u krčmu... još ćeš se pod stare dane prebijati po svetu! — Ali meni su kazivali, — skromno primeti Čičikov, — da vi imate više od hiljadu duša.

    — A ko vam je to kazivao? Trebali bi, baćuška, u oči pljunuti onomu koji vam je to kazivao! Podrugljivac je on, vidi se, hteo da se našali s vama. Vele eto: hiljadu duša, a deder prebroj, pa nećeš ništa nabrojati! Za poslednje mi je tri godine prokleta groznica pomorila čestit broj seljaka.

    — Zbilja! A je li ih mnogo pomorila? — uzvikne Čičikov sa saučešćem.

    — Jest, mnoge su sahranili.

    — A dozvolite da saznam: koliko na broj?

    — Osamdeset duša.

    — Zar?

    — Neću vam lagati, baćuška.

    — Dopustite da zapitam još: te vi duše, sudim ja, računate od dana kad ste predali poslednju reviziju?

    — Za to bih još hvalio Bogu, — reče Pljuškin: — ali je nevolja da bi se odonda nabralo do sto i dvadeset.

    — Zaista? Punih sto i dvadeset? — klikne Čičikov, pa čak i zine malko od čuda.

    — Prestar sam ja, baćuška, da bih lagao: sedmi desetak godina živim! — reče Pljuškin. Kao da ga je uvredio onakav, skoro radostan uzvik. Čičikov primeti da je zaista nepristojno ovakvo nesaučešće za tuđ jad, te zato uzdahne odmah i reče da sažaljava.

    — Ta sažaljavanje ne možeš turiti u džep, — reče Pljuškin. — Evo do mene živi kapetan, đavo ga znao otkud se je stvorio, kaže da mi je rođak. — Ujo! Ujo! — i ruku mi ljubi; a kad stane da sažaljava, nadaje takvu ciku da moraš čèpiti uši. Sav je crven u licu: kao da svojski prianja uz prepečenicu. Valjda je spiskao novce dok je bio u časničkoj službi, ili mu ih je izmamila glumica iz pozorišta, pa on sada eto sažaljava!

    Čičikov mu uznastoji objasniti da njegovo sažaljavanje nije nipošto one vrste koje je kapetanovo, i da ga je on spreman dokazati, ali ne pustim rečima, nego delom, te ne odgađajući dalje stvar, izjavi odmah bez ikakvoga okolišanja da je spreman preuzeti dužnost da plati poreze za sve seljake koji su po takvim nesretnim slučajevima pomrli. Ta ponuda kao da je sasvim prenerazila Pljuškina. Izbečio on oči, zagledao se u njega, te će najzad zapitati:

    — A niste li vi, baćuška, služili u vojničkoj službi?

    — Nisam, — odgovori Čičikov prilično lukavo: — služio sam u državnoj.

    — U državnoj? — ponovi Pljuškin i uzme žvakati usnama, kao da nešto jede. — No kako to? Ta vama je samomu na štetu!

    — Da vama ugodim, spreman sam ja i na štetu.

    — Ah, baćuška! Ali, dobrotvore moj! — klikne Pljuškin, od radosti i ne primećujući da mu je iz nosa jako neslikovito izvirio burmut, nalik na kavin talog, a na domaćoj se haljini raširile pole i otkrile odeću koja nije baš jako zgodna za promatranje. — Al ste razveselili starca! Ah, Gospode moj! Ah, svetitelji moji!... — Dalje nije mogao Pljuškin ni govoriti. Ali nije protekao ni časak, i sva ta radost, što mu se je tako naglo javila na drvenom licu, minula isto tako naglo kao da je nije ni bilo, i lice mu opet poprimilo zabrinut izražaj. Čak se je i obrisao rupcem, smotao onda rubac i uzeo njime trti po gornjoj usni.

    Dopustite, nemojte se srditi, ali zar vi preuzimate da svake godine plaćate za njih porez i novce ćete isplaćivati meni ili u državnu blagajnicu?

    — Evo, kako ćemo učiniti: sklopićemo o njima kupovni ugovor, kao da su živi i da ste ih vi prodali meni.

    — Da, kupovni ugovor... — reče Pljuškin, zamisli se i uzme opet jetkati usnama. — Ta s kupovnim je ugovorom vazda trošak. Besavesni su ti sudski pisari! Pre si se izbavljao od njih s pola rublje bakra i s vrećom brašna, a sada ded šalji pun voz fina brašna i još dometni crvenu banku, — tolika im je gramzivost! Ne znam kako niko ne pazi na to. No, da mu rekne kakvu reč, spasonosnu za dušu! Ta rečju ćeš svakoga umekšati. Govorio što te volja, spasonosnoj reči nećeš odoleti.

    — Ali ti ćeš, mislim, odoleti! — pomisli Čičikov u sebi i reče odmah da je od poštovanja prema njemu voljan preuzeti na svoj račun i troškove za kupovni ugovor.

    Kad je Pljuškin čuo da on preuzima čak i troškove za kupovni ugovor, reši da je gost sasvim glup i samo se prenavlja da je tobože služio u državnoj službi, a zasigurno je bio vojnik i obletao je glumice. Ali ipak nije mogao prikriti radost, nego je poželeo svaku sreću ne samo njemu, nego i njegovoj dečici, a nije ni zapitao ima li dece ili nema. Pristupi prozoru, zalupka prstima u staklo i zaviče: — Ej, Proška!— Za časak se začuje, kako je neko utrčao brže u trem, dugo šeprtljio onde i lupao čizmama; na kraju  se otvore vrata i uđe Proška, dečak od trinaest godina, u takvim golemim čizmama da je koračajući izvukao skoro noge iz njih. Zašto su u Proške bile takve velike čizme, može se odmah doznati: kod Pljuškina su za svu služinčad, koliko je god ima u kući, bile samo jedne čizme, koje su navek morale stajati u tremu. Kogod bi bio zovnut u gospodarove sobe, pretrkivao bi bos preko dvorišta, ali kad uđe u trem, obuvao bi čizme i tako bi ulazio u sobu. Kad iziđe iz sobe, opet bi ostavljao čizme u tremu i odlazio na svojim vlastitim potplatima. Da ko izviri u jesensko doba kroz prozor, naročito kad se izjutra započinju male mrzavice, video bi da sva služinčad skače skokovima, kako bi teško pogodio da skače na pozornici i najžustriji igrač.

    — Eto pogledajte, baćuška, kako je nakazan! — reče Pljuškin Čičikovu, kazujući prstom na Proškino lice. — Glup je kao panj, a ded pokušaj da što ostaviš, za tren će ukrasti! No, šta si došao, glupane? Reci, zašto? — Poćuti malo, a Proška uzvrati isto tako ćutnjom. — Pristavi samovar, čuješ li? — i evo ti ključ, daj ga Mavri, neka ode u smočnicu: tamo je na polici suvi uskrsni kolač, što ga je donela Aleksandra Stepanovna, — neka bude uz čaj! Stani, kuda ćeš? Glupačino! Uh, glupačino!... Zar te đavo svrbi u nogama?... Saslušaj najpre. Súšak se je odozgor valjda iskvario, neka ga dakle sastruže nožem, ali mrve neka ne baca, nego neka ih odnese u kokošinjac. Ali pazi ti, brate, ne ulazi u smočnicu, jer ja ću tebe, znaš, brezovom metlom, da ti zasladim! U tebe je sada divan apetit, pa da bude još bolji! Da se nisi usudio otići u smočnicu, jer ja ću dotle paziti kroz prozor. Ni u čemu im ne smeš verovati, — nadoveže on i obrati se Čičikovu, kad je Proška izmaknuo zajedno sa svojim čizmama. Odmah iza toga uzme on i na Čičikova pogledavati sumnjivo. Crte ovako neobične velikodušnosti počele mu se činiti neverovatnima, te on pomisli u sebi: — Ta đavo bi ga znao; možda je on naprosto hvalisavac, kao i svi ti rasipnici: nalàgat će, nalàgati, da se narazgovara i čaja da se napije, a onda će otići! — Zato on od opreznosti, a i želeći da ga malo iskuša, reče da ne bi bilo loše sklopiti kupovni ugovor što pre, jer šta čovek zna: danas jesmo, sutra nismo.

    Čičikov izjavi da je spreman sklopiti ugovor ma i ovoga časa, samo zaište popis svih seljaka.

  To umiri Pljuškina. Primećivalo se je kako on smišlja da učini nešto; i zbilja on uzeo ključeve, pristupio ormaru, otvorio vratašca, počeprkao dugo med čašama i tasama i rekao napokon: — Eto ne možeš naći, a imao sam divan likerčić! Samo ako ga nisu ispili: sâm lopovski svet! A nije li ovo? — Čičikov mu smotri u rukama bočicu, koja je bila sva u prašini kao u majici. — Još ga je pokojnica priredila, — nastavi Pljuškin: — ona lupežica ključarica sasvim ga zametnula, pa ni začepila ga nije, ništarija! Bube i svakakav gad navrvio u bocu, ali ja sam sav taj smet povadio i sada je evo čist čistacat, naliću vam čašicu.

  Ali Čičikov se postara da se odrekne toga likerčića, te reče da je već i pio i jeo.

  — Pili ste već i jeli! — reče Pljuškin. — Jest, dabome, svagde ćeš poznati čoveka iz dobra društva: ne jede, a sit je; a onakvoga bilo kakvoga lupeščića hranio ti ma koliko... Evo kad dođe kapetan: — ujo, — veli, — dajte mi štogod da založim! — A ja sam njemu baš onakav ujo, kao što i on meni deda. Valjda kod kuće ništa ne jede, pa se tako skita. Da, vama treba dakle popis svih tih danguba? Dakako! Ja sam ih, kako sam znao, pozapisivao na zaseban papir, da ih izbrišem kad budem javljao revizijsku listinu. — Pljuškin natakne naočare i uzme kopkati po papirima. Razvezujući svakakve zavežljaje, počasti on gosta tolikom prašinom, da je on kihnuo. Na kraju izvuče papir, sav savcat ispisan. Seljačka se imena gusto osula po papiru, kao mušice. Bilo ih je tamo svakakvih: i Paramonov, i Pimenov, i Pantelejmonov, izvirio dapače i neki Grigorij Dojezžaj-nje-dojedeš; svega ih beše više od sto i dvadeset. Čičikov se nasmeši kad je video kolik im je broj. Turi popis u džep i primeti Pljuškinu da će morati otići u grad, pa da se sklopi ugovor.

  — U grad? Kako to?.... A kako da ostavim kuću? Ta moji su ljudi što lopovi, što lupeži: za jedan će me dan opljačkati da neću imati ni kamo bih objesio kaftan.

  — Nemate li dakle nikakvoga znanca?

  — Pa kakvoga znanca? Svi su mi znanci pomrli, ili se raskrstili sa mnom... Ah, baćuška, kako ne bih imao! Imam! — uzvikne on. — Ta znanac mi je sâm predsednik, za davnih je godina i dolazio k meni. Kako da ne znam, ta drugovi smo od maloće, zajedno smo se penjali po plotovima! Kako mi ne bi bio znanac? Jošte kakav znanac!... Ne bih li dakle njemu pisao?

  — Pa dabome, njemu!

  — Dakako, jošte kakav znanac! U školi smo bili prijatelji.

  I po tom drvenom licu preleti odjednom neka topla zraka, izrazi se — ne čuvstvo, nego neki bledi odsev čuvstva: pojava kao kad se iznenada javi na vodi utopljenik, pa radosno zacikne svetina što je uokolo na obali; ali uludo mu obradovana braća i sestre dobacuju s obale konopac i čekaju neće li opet iskrsnuti leđa ili ruke, izmučene borbom, — poslednji se je put javio. Sve je zamuklo i još strašnijom i pušćom biva iza toga primirena površina nemoga elementa. Tako je i Pljuškinu lice, odmah nakon čuvstva što je časkom preletelo njime, postalo još beščuvstvenijim i jadnijim.

  — Na stolu je ležala četvrtina belog papira, — reče on: — ali ne znam gde je nestala: — tako je nevaljala moja čeljad! — Stane on sada zagledavati i pod sto i na sto, počeprka svakud i zavikne na kraju: — Mavra, ej, Mavra! — Na zov se javi žena s tanjirom u rukama, a na tanjiru je ležao suvi kolač, poznat već čitaocu. I oni razvedu ovakav razgovor: 

 — Kamo si li, razbojnice, dela papir? 

 — Tako mi Boga, gospodaru, nisam ga ni videla, nego samo mali komadićak, kojim ste izvoleli pokriti čašu. 

 — A ja ti evo po očima vidim, da si zdipila. 

 — Pa čemu bih i zdipila? Ta ne koristi mi ništa: nisam pismena. 

 — Lažeš, odnela si crkvenjaku: on štrbeče, pa si njemu odnela. 

 — Crkvenjak će, ako ga bude volja, i sâm nabaviti papira. Nije on ni video vaš komadićak!

 — Čekaj samo: na sudnjem će danu đavoli tebe za to pržiti  vilama! Da vidiš kako će te pržiti!

 — A zašto bi me pržili, kad nisam ni u ruke uzimala tu četvrtinu? Da je zbog kakve druge ženske slabosti, ali za krađu me nije još niko korio. 

 — A ipak će tebe đavoli pržiti! Reći će: »evo tebi, lupežice, zato što si varala gospodara!« pa će te pržiti ražarenim vilama! 

 — A ja ću reći: »ni rad čega nemate, Boga mi, ni rad čega: nisam ja uzela...« Ta evo leži na stolu. Navek me bedite ni za što!

    Pljuškin smotri zaista četvrtinu papira, zastane časkom, zažvače usnama i reče: 

 — No, šta si se tako ražestila! Gle, kako je svadljiva! Reci joj samo reč, a ona će tebi deset! Donesi vatre, da zapečatim pismo! Ali stoj! Ti ćeš zgrabili lojanicu; loj se lako topi: izgoreće i nestaće, pa je samo šteta; ded mi donesi luč! 

     Mavra ode, a Pljuškin sedne u naslonjač i prihvati pero; dugo je još okretao četvrtinu papira na sve strane i smišljao ne bi li još osminu mogao oderati od nje, ali na kraju se uveri da nikako ne može; umoči pero u tintarnicu, u kojoj je neka pljesniva tekućina i mnoštvo muha na dnu, uzme pisati, pa je crtao slova kao muzičke note, svaki čas zaustavljao brzu ruku što se je raskakala po svem papiru, škrto stiskivao redak uz redak i sa žaljenjem pomišljao da će još vazda preostati mnogo čista prostora na papiru. 

 I do tolike se je ništavosti, sićušnosli, rugobe mogao poniziti čovek i tako se mogao promeniti? I je li to nalik na istinu? — Sve je nalik na istinu, sve može biti od čoveka. Današnji bi vatreni mladić u užasu odskočio da mu pokažu njegov vlastiti portret u starosti. Nosite sa sobom na put, kad iz nežnih mladih godina izlazite u surovo muževno doba, gde se kruti srce, — nosite sa sobom sve ljudske težnje, ne ostavljajte ih putem: nećete ih kasnije podići! Grozovita je, strašna starost što dolazi, ništa ona ne vraća! Grob je milosrdniji od nje, na grobu će se napisati: o v d  e    j e     s a h r a n j e n    č o v e k ; ali ništa nećeš pročitati u hladnim, beščuvstvenim crtama nečovečne starosti. 

 — A ne znate li vi kakvoga vašega prijatelja, — reče Pljuškin savijajući pismo, — kojemu bi trebale pobegle duše? 

 — Zar vi imate i begunaca? — zapita brže Čičikov trgnuvši se. 

 — To i jest, da ih imam. Zet se je raspitivao: veli da im nema ni traga ni glasa; a on je eto čovek vojnik, zna zveketati ostrugama, pa kad bi se potrudio kod sudova... 

 — A koliko ih ima na broj?

 — Pa nakupiće se i njih do sedam desetaka.

—  Zar? 

 — Dabome da hoće! Ta kod mene svake godine beže. Ljudi su silne izelice, od besposlice zaveli običaj da žderu, a ja nemam ni sâm ništa da jedem... Ja bih za njih primio koliko mi se dalo... Preporučite dakle vašemu prijatelju: ako ih se pronađe samo desetak, već je stekao svu silu novaca. Ta revizijska duša vredi pet stotina rubalja. 

 — Nećemo mi to dati prijatelju, ni da pomiriše, — reče u sebi Čičikov i onda izjavi da se takav prijatelj nikako ne može ni naći, da će u tom poslu sami troškovi biti veći, jer od suda treba da odrežeš i pole svojega kaftana, samo da izmakneš dalje; ali ako je baš u tolikoj stisci, to je on, pobuđen saučešćem, voljan dati... ali to je takva sitnica da nije vredno ni govoriti o njoj. 

 — A koliko bi vi dali? — zapita Pljuškin, pa i on začivutario; ruke mu zadrhtale kao živa. 

 — Dao bih po dvadeset i pet kopejaka za dušu.

 — A kako kupujete vi, — za gotove novce? 

 — Jest, plaćam odmah. 

 — Samo, baćuška, rad siromaštva mojega, da bi mi dali po četrdeset kopejaka. 

 — Najštovaniji! — reče Pljuškin: — ne samo po četrdeset kopejaka, nego i pet stotina rubalja platio bih ja! S drage bih volje platio, jer vidim, — častan, dobar starac stradava zbog svoje vlastite dobrodušnosti. 

 — Jest, Boga mi, tako je! Boga mi, istina je! — reče Pljuškin, pa spusti glavu i zaklima njome skrušeno: — sve od dobrodušnosti. 

 — No, vidite, ja sam odmah razabrao vaš karakter. Zašto dakle ne bih platio po pet stotina rubalja za dušu, ali... nisu mi takve prilike: po pet ću kopjejaka, neka bude, primetnuti, da tako svaka duša bude po trideset kopjejaka. 

 — No, baćuška, od volje, ali priklopite bar po dve kopjejke. 

 — Po dve ću vam kopejke priklopiti, neka vam. Koliko ih imate? Rekli ste, čini mi se: sedamdeset. 

 — Nije, nakupiće se svega sedamdeset i osam.

 — Sedamdeset i osam, sedamdeset i osam, po trideset kopejaka za dušu, to je... — Junak naš razmisli jedan časak, ne dulje, i reče brzo: — to su dvadeset i četiri rublja devedeset i šest kopjejaka! — U aritmetici je on bio jak. Odmah natera Pljuškina, da napiše potvrdu, i isplati mu novce, a Pljuškin ih prihvati u obadve ruke i ponese k pisaćemu stolu tako oprezno, kao da nosi kakvu tekućinu, te se sve boji da je ne bi ispljusnuo. Kad je prišao pisaćemu stolu, razgleda ih još jednom i spremi ih, isto onako neobično oprezno, u jednu od ladica, gde im je zasigurno suđeno da budu pokopani sve donde dok otac Karp i otac Polikarp, dva sveštenika u njegovu selu, ne pokopaju i njega samoga, na veliku radost kćeri i zeta, a možda i kapetanu što se ròđâkâ s njim. Kad je spravio novce, sedne Pljuškin u naslonjač, te se je činilo kao da sada ne zna smisliti o čemu bi govorio. 

 — A šta, vi se već spremate otići? — reče, kad je primietio da se je Čičikov malo maknuo, a bio se je samo zato maknuo da iz džepa izvuče rubac. 

 To ga pitanje podseti da i zaista nema ni rad čega zatezati. — Jest, vreme mi je! — reče i maši se za šeširom. 

 — A čajić? 

—Ne, čajić neka bude za koje drugo vreme. 

 — Kako? A ja sam naredio samovar. Ja nisam, priznajem, ljubitelj čaja: skupo je to piće, a i šećeru je nemilo skočila cena. Proška! Ne treba samovar! Suvi kolač odnesi Mavri, čuješ li? Neka ga metne na isto mesto; ili ne, daj ga, ja ću ga već odneti onamo. Zbogom, baćuška! Blagoslovio vas Bog! A pismo predajte predsedniku. Da! Neka pročita, on mi je stari znanac. Dabome! Bili smo drugovi u detinjstvu! 

      Zatim ga ta čudna spodoba, taj zgrčeni starkelja isprati napolje i odmah dade zatvoriti vrata; onda obiđe komore i pogleda jesu li na svojim mestima stražari što stoje po svim uglovima, te drvenim lopaticama lupaju u prazno burence mesto u gvozdenu ploču; nakon toga zagleda u kuhinju, gde se  pod izgovorom da proba hrane li se ljudi dobro, čestito najeo blitvene supe s kašom, ispsovao sve redom da kradu i loše se vladaju, pa se vratio u svoju sobu. Kad je ostao sâm, pomisli čak i na to kako bi zahvalio gostu za onakvu zaista besprimernu velikodušnost. 

 — Pokloniću mu, — pomisli u sebi — džepni sat: dobar je, srebren sat, nije makar kakav tumbakov ili brončan; malo je pokvaren, ali on će ga opraviti; mlad je još čovek, treba mu dakle džepni sat, da se svidi svojoj mladi. Ili ne, — dometne nakon maloga premišljanja: — bolje je da mu ostavim iza smrti, u oporuci, da se seća mene. 

      Ali junak je naš i bez sata bio jako dobre volje. Ta mu je nenadana stečevina bila pravi pravcati dar. Kako bilo da bilo, to su zaista ne samo mrtve duše, nego još i begunci, a svega dvesta i više! Slutio je dabome još onda, kad se je približavao Pljuškinovu selu, da će biti dobitka, ali ovakvu se izdašnu dobitku nikako nije nadao. Za svega se je puta neobično veselio, pozviždivao, metnuo pred usta pesnicu i duvao usnama, kao da trubi u trublju, pa na kraju otegnuo neku pesmu, toliko neobičnu da je i sâm Selifan slušao te slušao, a onda malko zaklimao glavom i rekao: — Gle ti, kako gospodar peva! — Bilo se je već jako smračilo kad su se dovezli do grada. Tama se sasvim smešala sa svetlošću, a kao da su se izmešale i same stvari. Šareni đeram stekao neku nejasnu boju; brci u vojnika što stoji na straži učinili se da su na čelu i jako iznad očiju, a nosa kao da uopšte nije ni bilo. Gromor i poskakivanje javiše da se je brička dovezla na popločenu cestu. Svetiljke nisu još bile zapaljene, tek su se gdegde stali osvetljavati prozori na kućama, a po uglovima  su se i slepim uličicama dešavali prizori i razgovori, nerazdruživi od toga danjega doba po svim gradovima, gde ima mnogo vojnika, izvoščika, radnika i onih bića posebne vrste, u spodobi dâmâ s crvenim šalovima, s cipelama bez čarapa, što kao šišmiši švrljaju po raskršćima. Čičikov ih nije primećivao, pa nije primetio ni mnogih tankih činovnika s trskovcima, što su se valjda prošetali izvan grada i sada se vraćaju kući. Pogdekad su mu dopirali do uva neki, kako se čini, ženski uzvici: »Lažeš, pijanice, nikad ja njemu nisam dopuštala ovakvo prostaštvo!« ili: »Ne tuci se, prostakinjo, nego hajde k redarstvu, tamo ću ja tebi dokazati!«... Ukratko, one reči, što znaju iznenada opariti kakvoga mladića od dvadeset godina, koji se zanesen vraća iz pozorišta, a po glavi mu vrvi španska ulica, noć, divan ženski lik s gitarom i kovrčice. Čega li nema i šta ne mašta njegova glava? U raju je on, otišao Schilleru u goste, — a iznenada se razležu nad njim, kao grmljavina, kobne reči, i on vidi da je opet stao na zemlju, dapače na Sijenski trg, dapače blizu krčme, i opet se uzeo pred njim kočiti život kao i svaki dan.

 Na kraju brička odskoči čestitim skokom i spusti se, kao u jamu, u gostionička vrata, te Čičikova dočeka Petruška, koji je jednom rukom pridržavao polu svojega kaputa, jer nije volio da mu se pole razlijeću, a drugom mu rukom stao pomagati da iziđe iz bričke. Istrčao i konobar sa svijećom u ruci i s ubrusom na ramenu. Je li se Petruška obradovao gospodarovu dolasku, ne zna se; barem se je domignuo sa Selifanom i kao da mu se je sada malo razvedrilo lice, koje je obično mrko.

 — Dugo ste se izvoleli provoditi, — reče konobar, osvetljavajući stepenice.

 — Da, — reče Čičikov, kad se je uspeo. — No, a kako ti? 

 — Hvala Bogu, — odgovori konobar klanjajući se. — Juče je došao neki vojni poručnik, uzeo šesnaestu sobu. 

 — Poručnik? 

 — Ne znam kakav, iz Rjazanji, na mrkovima. 

 — Dobro, dobro, vladaj se i odsad dobro! — reče Čičikov i uđe u svoju sobu. Prolazeći kroz predsoblje naprći nos i reče Petruški: — Bar da si otvorio prozore! 

 — Pa otvarao sam ih, — odgovori Petruška i slaže. Ali gospodar je i sâm znao da je slagao, ali nije hteo ništa da uzvraća. Iza puta ga zaokupila silna sustalost. Zaište najlakšu večeru, koja se je sastojala samo od praseta, pa se odmah skine, zavuče se pod pokrivač i zaspa čvrsto, krepko, zaspa divno, kao što spavaju jedino oni sretnici što ne znaju ni za hemoroide, ni za buve, ni za prejake umne sposobnosti.

                                                                 

nastavci : Romani u nastavcima 

Joseph Heller, Kvaka 22 ( 7. McWatt)

 

7. McWatt 

Obično je Yossarianov pilot bio McWatt koji je, brijući se svako jutro u kričavim crvenim, čistim pidžamama pred svojim šatorom, pripadao čudnovatim, ironičnim i nepojmljivim pojavama oko Yossariana. McWatt je verovatno bio najluđi borac od svih njih, jer je bio potpuno duševno zdrav a ipak se nije tužio na rat. Bio je kratkonog, plećat, nasmešen mladić koji je neprekidno zviždukao plesne melodije i oštro praskao kartama kad ih je delio u ajncu ili pokeru, dok Gladni Joe nije napokon, pod kumulativnim uticajem tih prasaka, zapao u drhtav očaj i stao se derati na njega da prestane praskati kartama.

  - Pasju ti mater, ti to činiš samo zato što to meni smeta - zaurlao je Gladni Joe besno dok ga je Yossarian zadržavao rukom umirujući ga. - Jedino zato on to radi, zato što voli kad ja vičem. Pasja mu mati gadna!

  McWatt je pokajnički nabrao svoj nežni, pegavi nos i obećao da neće više praskati kartama, ali je uvek zaboravljao na to obećanje. McWatt je nosio čupave papuče uz crvene pidžame i spavao između sveže izglačanih čaršafa u bojama, kao što je bila ona čiju mu je polovinu Milo otkupio od nacerenog lopova sladokusca ni za jednu od datula s košpicama koje je Milu pozajmio Yossarian. McWatta se snažno dojmio Milo koji je, na veselje kaplara Snarka, njegova kuhinjskog pomoćnika, već kupovao jaja po sedam centa, a prodavao ih po pet. Ali McWatta se nije nikad Milo toliko dojmio koliko se Mila dojmila svedočanstvo koju je Yossarian dobio radi svoje jetre od doktora Daneeke.

  - Šta je to? - uzviknuo je Milo u strahu kad je ugledao golemu kutiju od valovite lepenke, punu paketića suhog voća i limenki voćnihsokova i slatkiša, što su se dvojica težaka, koje je major -de Coverley oteo za svoju kuhinju, spremala da odnesu u Yossarianov šator.

  Ovo je kapetan Yossarian, gospodine poručniče - reče kaplar Snark smijuljeći se nadmoćno. Kaplar Snark bio je intelektualni snob koji je držao da je odmakao dvadeset godina ispred svoga doba, pa nije uživao što kuva za mase. 

- Ima pismo od doktora Daneeke, prema kojem ima pravo na voće i voćne sokove koliko ga volja. 

 

- Šta je to? - uzviknuo je Yossarian kad je Milo probledio i zateturao.

 - Ovo je poručnik Milo Minderbinder, gospodine kapetane - reče kaplar Snark namigujući mu podrugljivo. - Jedan od naših novih pilota. Postavljen je za upravitelja menze dok ste vi bili u bolnici. 

 

- Šta je to? - uzviknuo je McWatt kasno posle podne, kad mu je Milo pružio polovinu njegovog čaršafa

- To je polovicna čaršafa koja vam je jutros ukradena - protumači Milo odajući nervozno zadovoljstvo samim sobom i trzajući brzo svojim riđim brkovima. - Kladio bih se da niste ni znali da vam je ukradena. 

 - Zašto bi ko ukrao polovinu čaršafa? - zapita Yossarian. 

 Milo se smete. 

 - Niste me razumeli - prosvedovao je. Yossarian nije razumeo ni zašto se Milo tako očajnički bori da dobije udieo u pismu doktora Daneeke koje je bilo kristalno jasno. »Dajte Yossarianu suvo voće i voćnih sokova koliko god hoće«, napisao je doktor Daneeka. »Kaže da ima proces na jetri.« 

 - Ovakvo pismo - mrmljao je Milo potišteno - moglo bi upropastiti svakog upravnika menze na svetu. - Milo je došao u Vossarianov šator samo zato da ponovo pročita to pismo, a pratio je svoju kutiju izgubljenih živežnih namirnica kroz eskadrilu kao žalobnik. - Moram vam dati koliko god zatražite. Pa u pismu čak ne piše ni da morate sami pojesti sve to voće.

-I dobro je što ne piše - reče mu Yossarian - jer ga ja uopšte ne jedem. Ja imam proces na jetri. 

 - Ah, da, zaboravio sam - reče Milo snizivši smerno glas. - Je li vam loše? 

 - Upravo onoliko koliko treba - odgovori Yossarian veselo. A, tako - reče Milo. 

- A šta to znači? 

 - To znači da ne bi moglo biti bolje... 

 - Čini mi se da vas ne razumem. 

 - ... A da ne bude gore. Je li vam sad jasno? 

 - Jest, sad mi je jasno. Ali još mi se čini da vas ne razumem. 

 - Ama, neka vas to ne zabrinjava! Pustite radije neka zabrinjava mene. Znate, ja zapravo nemam proces na jetri. Imam samo simptome. Imam Gamett-Fleischakerov sindrom. 

 - A, tako - reče Milo. 

- A šta je to Gamett-Fleischakerov sindrom? 

 - Proces na jetri. 

 - A, tako - reče Milo i uze umorno trljati svoje crne obrve odajući bol, kao da čeka da prođe neka mučna nelagoda koju oseća. - Ako je tako - nastavi napokon - mislim da zbilja morate paziti šta jedete, nije li tako? 

-  I te kako moram paziti - reče mu Yossarian. - Nije lako doći do dobrog Gamett-Fleischakerova sindroma i ja ne želim da ga upropastim. Zato i ne jedem uopšte voće. 

 - E, sad mi je jasno - reče Milo. - Voće škodi vašoj jetri? 

 - Ne, nego voće čini dobro mojoj jetri. Zato ga i ne jedem. 

 - Pa, šta onda radite s voćem? - zapita Milo probijajući se uporno kroz sve veću zbrku da izbaci pitanje koje mu je bilo na jeziku. - Prodajete li ga?

 - Dielim ga. 

 - Kome? - viknu Milo glasom koji je pucao od zdvojnosti. 

 - Svakome ko ga želi - uzvrati mu Yossarian povikom.

    Milo zakuka dugo i setno i ustuknu glavinjajući, a pepeljasto mu se lice iznenada osu grašcima znoja. Cupkao je rastreseno svoj nesretni brk dršćući kao prut na vodi. 

 - Mnogo dajem Dunbaru - nastavi Yossarian. 

 - Dunbaru? - jeknu Milo ošamućeno. 

 - Jest. Dunbar može jesti koliko mu srce želi, a to mu ne čini ni najmanje dobro. Ja samo ostavim kutiju onde, na otvorenom, da svatko uzme koliko hoće. Aarfy dolazi po suve šljive, jer kaže da u menzi nikad ne dobije dosta suvih šljiva. Mogli biste to malo ispitati kad nađete vremena, jer nije nimalo ugodno kad se Aarfy ovuda mota. Kad god je zaliha na izmaku, samo naložim kaplaru Snarku neka me opet opskrbi. Nately uvek ponese ceo teret voća sa sobom kad ide u Rim. On je zaljubljen onde u neku kurvu koja mene mrzi, a on je nimalo ne zanima. Ona ima malu sestru koja ih nikad ne ostavlja same u krevetu, a stanuju u jednom stanu s nekim starcem i babom i masom drugih devojaka sa zgodnim debelim bedrima, koje se isto tako neprestano zezaju okolo. Nately im uvek odnese punu kutiju voća. 

 - Prodaje im ga? 

 - Ne, poklanja im ga. 

 Milo se namršti.

- Pa, ovaj, čini mi se da je onda vrlo široke ruke prema njima - napomenu on bez tračka oduševljenja. 

 - Jest, vrlo je široke ruke - potvrdi Yossarian. 

 - I uveren sam da je sve potpuno ispravno - reče Milo - jer je voće vaše kad ga jedanput dobijete od mene. Verujem da su u ovako teškim prilikama ti ljudi sretni što ga mogu dobiti. 

 - Jesu, sretni su - uveravaše ga Yossarian. - One dve devojke prodaju sve voće na crnoj berzi, pa za novac koji dobiju kupuju neukusan nakit i jeftin parfem.

Milo dignu brže glavu. 

 - Nakit! - uskliknu. - Nisam to znao. Pošto plaćaju jeftin parfem? 

 - Starac kupuje za svoj deo čisti viski i pornografske slike. On je razvratnik. 

 - Razvratnik? 

 - Ne biste verovali. 

 - Je li u Rimu dobro tržište za pornografske slike? - pripita Milo. 

 - Ne biste verovali. Uzmite, na primer, Aarfyja. Poznajući ga, ne biste nikad to pomislili, je li? 

  - Da je razvratnik? 

 - Ne, nego da je navigator. Poznajete kapetana Aardvaarka, je li? To je onaj gala momak koji vam je, kad ste prvi put došli u eskadrilu, pristupio i rekao: "Aardvaark me zovu, a bez navigacije ne mogu." Lula mu je bila u zubima i verovatno vas je pitao na kojem ste koledžu studirali. Poznajete li ga? 

 Milo ga nije slušao.

 - Hajde da se uortačimo - izlanuo je umolno. 

Yossarian je odbio, iako nije nimalo sumnjao da bi mogli postupati s kamionima voća kako bi god hteli, kad bi ih Yossarian jednom nabavio iz menze s pomoću pisma doktora Daneeke. Milo se pokunjio, ali je od toga trenutka poveravao Yossarianu svaku svoju tajnu, osim jedne, prosuđujući mudro da svako ko neće da krade domovini, neće da krade nikome. Milo je poverio Yossarianu sve svoje tajne osim mesta gde je u brdima počeo zakopavati novac, otkako se jednom vratio iz Smirne s punim avionom smokava i čuo od Yossariana da je neki vojni istražitelj stigao u bolnicu. Milu, koji je bio toliko lakouman te se dobrovoljno javio da bude upravitelj menze, bio je taj položaj svetinja.

-Ja nisam čak ni znao da ne serviramo dovoljno suvih šljiva - priznao je toga prvog dana. - Valjda zato što sam još novajlija. Porazgovaraću o tome sa svojim glavnim šefom kuhinje. 

 Yossarian ga oštro pogleda. 

 - Kakvim glavnim šefom kuhinje? - priupita. - Vi nemate glavnog šefa kuhinje.

 - S kaplarom Snarkom - protumači Milo odvraćajući pogled kao da je nešto kriv. - On je jedini šef kuhinje kojeg imam, iako se nadam da ću ga prebaciti u administraciju. Rekao bih da je kaplar Snark malo previše sklon stvaralaštvu. On misli da je funkcija kuhinjskog pomoćnika neka vrsta umetničke forme, pa se uvek tuži kako mora prostituisati svoj talent. A niko od njega ne traži tako nešto! Da, zbilja, znate li vi možda zašto je on spao na čin kaplara, i sad je samo kaplar?

-Znam - reće Yossarian. - Potrovao je celu eskadrilu. 

 Milo opet probledi. 

 - Šta je napravio? 

 - Saseckao je na stotine vojnih sapuna u batatu samo zato da pokaže da momci imaju filistarski ukus i da ne znaju šta je dobro. Svi su se momci u eskadrili razboleli. Borbeni zadaci su bili odgođeni. 

 - Tako, dakle! - uskliknu Milo stisnuvši usne u znak neodobravanja. - Sigurno je ustanovio da je pogrešio, je li? 

 - Naprotiv - ispravi ga Yossarian. - Ustanovio je da je imao pravo. Smazali smo pune tanjire i tražili još. Svi smo znali da smo se razboleli, ali nismo imali pojma da smo otrovani. 

 Milo dvaput frknu od užasa, kao kakav kudrav mrk zec. 

 - Ako je tako, onda bih ga svakako hteo prebaciti u administraciju. Ja ne želim da se što slično dogodi dok sam ja na ovoj dužnosti. Znate - poveri se ozbiljno - ja se nadam da ću ljudima u ovoj eskadrili dati najbolju hranu na celom svetu. To je zbilja cilj vredan truda, je li? Ako upravitelj menze ne puca tako visoko, meni se čini da onda nema prava da bude upravitelj menze. Ne mislite li i vi tako? Yossarian se polako okrenu i upre u Mila pogled pun ispitljiva nepovjerenja. Vidio je pred sobom priprosto, iskreno lice koje nije bilo sposobno za prepredenost ni za podmuklost, čestito, otvoreno lice s razjedinjenim krupnim očima, riđom kosom, crnim obrvama i nesretnim crvenkastosmeđim brkovima: Milo je imao dugačak, tanak nos s njuškavim, vlažnim nosnicama što su bile okrenute oštro nadesno i uvijek upravljene na suprotnu stranu od one na koju je inače gledao. Bilo je to lice čoveka očeličena poštenja koji nije mogao svesno kršiti moralna načela na kojima je počivala njegova čestitost, baš kao što se nije mogao prometnuti u odvratnu žabu krastaču. Jedno je od tih moralnih načela bilo da nije nikakva grehota zaračunati robu najviše koliko tržište može podneti. Bio je podložan strahovitim paroksizmima pravedna gnjeva, pa se i te kako razgnevio kad je doznao da je stigao vojni istražitelj i da njega traži.

-Ma ne traži on vas - reče Yossarian kušajući ga umiriti. - On traži nekoga u bolnici ko je potpisivao Washingtona Irvinga na pismima koja je cenzuriao.

- Ja nisam nikad potpisivao Washingtona Irvinga ni na kakvim pismima - ustvrdi Milo.

- Naravno da niste.

- Ali, to je samo smicalica kojom bi me hteli prisiliti da priznam da zarađujem pare na crnoj berzi. - Milo se žestoko povuče za čupavi pramen svojih izbledelih brkova. - Ne volim takve tipove. Uvek nešto njuškaju oko ljudi kao što smo mi. Zašto vlast ne pograbi za šiju bivšeg redova Wintergreena ako želi učiniti neko dobro? On ne poštuje propise ni odredbe i neprestano mi obara cene.

Milovi brkovi bili su nesretni zato što im odvojeni kraci nisu nikad bili jednaki. Bili su kao Milove razjedinjene oči koje nisu nikad gledale u isto vreme u isti predmet. Milo je video više stvari nego većina ljudi, ali nije video ni jednu od njih posve jasno. Nasuprot njegovoj reakciji na vest da je stigao vojni istražitelj, saslušao je mirno i hrabro Yossariana kad mu je ovaj rekao da je pukovnik Cathcart povisio broj borbenih zadataka na pedeset i pet.

- Rat je - reče. - I nema smisla jadikovati zbog broja borbenih zadataka koje moramo izvršiti. Ako pukovnik kaže da moramo izvršiti normu od pedeset i pet letova, onda je moramo izvršiti.

- E pa, ja je ne moram izvršiti - ustvrdi Yossarian.

- Ja ću se obratiti majoru Majoru.

- Kako ćete mu se obratiti? Major Major nikoga ne prima.

- Onda ću se vratiti u bolnicu.

- Upravo ste se vratili iz bolnice pre deset dana - podseti ga prekorno Milo. - Ne možete stalno bežati u bolnicu kad god se nešto dogodi što se vama ne sviđa. Nego, najbolje će biti da se izvrši norma. To nam je dužnost.

      Milo je imao krute obzire koji mu čak nisu dopuštali da pozajmi paket datula s košticama iz menze onoga dana kad je McWattu bila ukradena plahta, jer je sva hrana u menzi bila još državno vlasništvo.

- Ali ih mogu pozajmiti od vas - protumači on Yossarianu - jer je sve ovo voće vaše kad ga dobijete od mene na osnovu pisma doktora Daneeke. Vi možete činiti s njim šta vas je volja, čak ga možete i prodati uz veliku dobit, umesto da ga delite badava. Hoćete li da to radimo zajedno?

- Neću.

Milo odustade.

- Onda mi pozajmite paketić datula s košticama - zamoli ga.

- Vratit ću vam ih. Poštenja mi da ću vam ih vratiti, a dobićete i nešto pride.

Milo je održao rieč i, kad se vratio s neotvorenim paketićem datula i s nacerenirn lopovom sladokuscem koji je bio ukrao čaršaf iz McWattova šatora, dao je Yossarianu četvrtinu McWattove žutog čaršafa. Taj je komad pripadao sad Yossarianu. On ga je zaradio dok je dremao, iako nije znao kako ga je zaradio. A nije znao ni McWatt.

- Šta je to? - uzviknuo je McWatt buljeći u nedoumici u rasparanu polovicu čaršafa.

- To je polovina onog čaršafa koja vam je jutros ukradena - protumači Milo. - Kladio bih se da niste ni znali da vam je ukradena.

- Zašto bitko ukrao polovinu ? - pripita Yossarian.

Milo se smete.

- Niste me razumeli - protestovao jeo je. - On je ukrao čitav čaršaf, a ja sam je otkupio od njega paketićem datula s košpicama koje ste vi uložili. Zato je vama pripala četvrtina čaršafa. Vama se vaš ulog i te kako isplatio, pogotovo zato što vam vraćam sve datule do jedne koje ste mi dali. -

Zatim se Milo obrati McWattu. - Vama je pripala polovina čaršafa zato što je u početku bila čitav vaš, i ja bogami ne razumem što se vi bunite, jer ne biste dobili ni komadića da vam kapetan Yossarian i ja nismo pritekli u pomoć.

- ko se buni? - uskliknu McWatt. - Ja samo razmišljam šta ću s polovinom.

- Svašta možete s polovinom čaršafa - uveravaše ga Milo. - Preostalu četvrtinu čaršafa zadržao sam za sebe kao nagradu za svoj pothvat, rad i inicijativu. To nije za mene, znate, nego za sindikat. Eto šta još možete učiniti s vašom polovicom. Možete je ostaviti sindikatu i pratiti kako joj raste vrednost.

- Kakvom sindikatu?

- Sindikatu koji bih ja hteo da osnujem jednoga dana da bih vam svima mogao dati hranu kakvu zaslužujete

-Hteli biste osnovati sindikat?

-Jest, tako je. Zapravo ne sindikat, nego emporij. Znate li šta je to emporij?

- To je mesto gde se kupuje, nije li tako?

- I prodaje - nadopuni ga Milo.

- I prodaje.

- Oduvek sam želeo da imam emporij. Čovek može svašta kad ima emporij. Ali ga treba imati.

- Vi želite emporij?

- I da svaki pojedinac ima svoj udeo.

Yossarian je bio još zbunjen, jer je ovo bio poslovan razgovor, a njega je mnogo šta u poslovnim razgovorima uvek zbunjivalo.

-Dopustite da vam ponovo pokušam objasniti — predloži Milo odajući sve veću nestrpljivost i razdražljivost i upirući prstom u lopova sladokusca koji se još cerio pokraj njega. - Ja sam znao da je njemu više stalo do datula nego do čaršafa. Kako ne razume ni reči engleski, pazio sam da se o svemu dogovorimo na engleskom.

- Zašto ga niste jednostavno udarili po glavi i oduzeli mu čaršaf? - upita ga Yossarian.

Milo dostojanstveno stisnu usne i zavrti glavom.

- To nipošto ne bi bilo pravo - prekori ga odlučno. - Sila je zla, a od dva zla nikad dobro. Ja sam postupio mnogo bolje. Kad sam mu pružio datule i posegnuo za čaršafom, on je veroatno mislio da mu predlažem da se trampimo.

- A šta ste zapravo učinili?

- Zapravo mu jesam predložio da se trampimo, ali kako on ne razume engleski, ja to uvek mogu poricati.

- A ako se naljuti i zatraži datule?

-Pa, jednostavno ćemo ga udariti po glavi i oduzeti mu ih - odgovori Milo bez dvoumljenja. Zatim svrnu pogled s Yossariana na McWatta, pa opet na Yossariana. - Ja zbilja ne shvatam što se vi svi bunite. Svi smo dobro prošli. Svi smo zadovoljni osim ovog lopova; ali nema smisla da zbog njega taremo sebi glavu, jer on čak ne zna ni naš jezik i zaslužio je što god dobije. Kako to ne razumete?

Yossarian nije još razumeo ni kako Milo može kupovati jaja na Malti po sedam centa, a prodavati ih uz dobit na Pianosi po pet centa.

                                                                             

nastavak: Romani u nastavcima