https://citalici.files.wordpress.com/2016/01/alexandre-dumas-grof-monte-kristo.pdf
397
XIII PRIVIĐENJE Franc je pronašao jedno srednje rešenje da Albert stigne u
Koloseum a da ne prođe ni pored jedne drevne ruševine, te da mu se zbog postepenog navikavanja ne učini ta džinovska građevina
ni za aršin manja nego što je. Trebalo je, dakle, da idu ulicom Vija Sistinija, da skrenu pod uglom ispred crkve Santa Marija Mađore,
pa da ulicom Vija Urbana i San-Pjetro in Vinkoli stignu u ulicu Vija del Koloseo.
Ovaj put je, pored toga, imao još jednu dobru stranu: što nimalo nije odvraćao Francovu pažnju sa utiska koji je na njega proizvela gazda-Pastrinijeva priča u koju je bio umešan i njegov tajanstveni domaćin sa Monte Krista. Zato se on i nalaktio u svom kutu i ponovo zapao u onaj beskonačni niz pitanja koja je postavljao samom sebi, a od kojih mu nijedno nije dalo pravi odgovor.
Još nešto ga je, pored ostalog, podsetilo na njegovog prijatelja Sindbada Moreplovca: one tajanstvene veze između razbojnika i mornara. Ono što je rekao gazda Pastrini o utočištu koje je Vampa dobijao na barkama ribara i krijumčara, podsetilo je Franca na ona dva korzikanska razbojnika koje je zatekao kako večeraju sa posadom male jahte, koja je skrenula sa svog puta i pristala u PortoVekiju jedino da bi njih vratila na obalu. Ime kojim je sebe nazivao njegov domaćin sa Monte Krista, a koje je spomenuo gazda hotela London, bio mu je dokaz da je taj čovek igrao istu čovekoljubivu ulogu na obalama Pjombina, Čivita-Vekije, Ostije i Gaete, kao i na obalama Korzike, Toskane i Španije. A kako je i on sam, ukoliko se Franc mogao setiti, spominjao Tunis i Palermo, to je bio dokaz da je on imao prilično velik krug veza.
Ali, ma koliko da su snažno delovala na duh toga mladića sva ova razmišljanja, ona iščezoše onog trenutka kad vide kako se pred, njim uzdiže tamna i džinovska utvara Koloseuma, kroz čije je otvore mesec bacao one dugačke i blede zrake što izviru iz avetinjskih očiju. Kola se zaustaviše na nekoliko koraka od Meze Sudanse. Kočijaš priđe da otvori vrata, i oba mladica iskočiše iz kola i nađoše se licem u lice s jednim čičeronom koji kao da je iz zemlje iskrsao.
Pošto je i onaj čičeron iz hotela išao s njima, sad ih je bilo dvojivca.
Nemogućno je, uostalom, izbeći u Rimu taj luksuz da imate vođu, jer osim onog opšteg vođe koji vas dočepa u trenutku kad prekoračite hotelski prag i koji se više ne odvaja od vas sve do onoga dana kad napuštate varoš, postoji još po jedan naročiti čičeron za svaki istorijski spomenik, pa bih čak rekao i za svaki deo spomenika. Može se onda lako zamisliti koliko ima čičerona u Koloseumu, tome prevashodnom spomeniku za koji je Marcijal rekao:
„Neka Memfis prestane da nam hvali varvarska čudesa svojih piramida; neka se više ne opevaju divote Vavilona, jer sve mora da ustukne pred ogromnim radom na amfiteatru Cezara, i svi slavopojni glasovi treba da se združe da slave ovaj spomenik.”
Franc i Albert i ne pokušaše da izbegnu čičeronsku tiraniju. Uostalom, to bi bilo utoliko teže što jedino vođi imaju pravo da se sa upaljenim buktinjama kreću po toj istorijskoj građevini. Oni stoga ne pokazaše nikakvo protivljenje, već se predadoše na milost i nemilost svojim vođama.
Francu je ta šetnja bila poznata jer mu je bila već deseta. Ali kako je njegov drug, manje iskusan u tome, tada prvi put ulazio u zgradu Flavija Vespazijana, moram priznati njemu na hvalu da je, i pored neznaličkog brbljanja svojih vođa, bio duboko zadivljen. Jer, zaista, ako čovek to nije video, on ne može zamisliti veličanstvenost takve jedne ruševine, čije su sve razmere još i udvostručene tajanstvenom svetlošću južnjačkog meseca čiji zraci liče na zapadnjački sumrak.
Zato, tek što je zamišljeni Franc prešao sto koraka ispod unutrašnjih stubišta, a on ostavi Alberta njegovim vođama, koji se nisu hteli odreći nezastarljivog prava da mu pokažu u svim pojedinostima Lavovsku jamu, Oblačionicu gladijatora, Podijum Cezara, pa pođe jednim upola srušenim stepenicama, ostavljajući ih da nastave svoj simetrični put, i otide da sasvim prosto sedne u senku jednog stuba, naspram jednog useka koji mu je dopuštao da obuhvati pogledom tog granitnog džina u svoj njegovoj prostranoj veličanstvenosti.
Franc je bio tu već skoro četvrt sata, skriven, kao što rekoh, u senci jednog stuba, odakle je posmatrao Alberta, koji je sa svoja dva nosioca buktinja baš bio izišao iz jednog prolaza na suprotnom kraju Koloseuma, i koji se poput senki koje idu za lutaličkim plamenom silazili sa stepenika na stepenik ka mestima određenim za vestalke, kad mu se učini da čuje kako se u dubinu građevine skotrljava jedan kamen otkačen sa stepenica koje su se nalazile naspram onih kojima se on popeo do mesta na kome je sedeo.
Nije zacelo nikakva retkost da se neki kamen otkači pod nogom vremena i da se skotrlja u dubinu; ali ovog puta mu se učini da je kamen popustio pod nogom nekog čoveka, i da do njega dopire šum nečijih koraka, iako je taj koji ga je stvarao činio sve što je mogao da ga priguši.
I, zaista, posle kratkog vremena pojavi se jedan čovek koji je postepeno izlazio iz mraka ukoliko se peo uz stepenice, čiji se izlaz nalazio naspram Franca i bio osvetljen mesečinom, no čiji su se stepenici, ukoliko se niz njih silazilo, gubili u mraku.
To je mogao biti neki putnik kao on, koji je više voleo usamljeno razmišljanje nego beznačajno brbljanje svojih vođa, te njegova pojava nije imala ničega što bi ga moglo iznenaditi. Ali po ustezanju sa kojim se peo uz poslednje stepenice i po načinu kako se, kad je stigao na zaravan, zaustavio i kao nešto osluškivao, bilo je očevidno da je tu došao sa nekim posebnim ciljem i da je očekivao nekoga.
Jednim nesvesnim pokretom Franc se skloni što je više mogao iza stuba.
Na deset stopa od poda na kome su se obojica nalazila svod je bio provaljen i jedan okrugao otvor, kao otvor bunara, omogućavao je da se vidi nebo osuto zvezdama.
Oko tog otvora, koji je možda već stotinama godina propuštao mesečeve zrake, raslo je šiblje čiji su se zeleni tanani isečci oštro ocrtavali na tamnom plavetnilu nebeskog svoda, dok su debele paviti i jaki strukovi bršljana visili sa te gornje zaravni i klatili se pod svodom poput lelujavih konopaca.
Ličnost čiji tajanstveni dolazak beše privukao Francovu pažnju nalazila se u polusenci koja Francu nije dopuštala da razazna njegove crte lica, no koja ipak nije bila dovoljno mračna da bi mu onemogućila da razgleda njegovo odelo. Taj čovek bio je ogrnut velikim mrkim ogrtačem čiji mu je, jedan skut, prebačen preko njegovog levog ramena, skrivao donji deo lica, dok mu je šešir sa širokim obodom zaklanjao gornji deo. Samo je donji kraj njegovog odela bio osvetljen kosom svetlošću koja je prolazila kroz otvor i koja je omogućavala da se vide crne pantalone koje su ukusno uokviravale lakovane cipele.
Taj je čovek očigledno pripadao ako ne aristokratiji a ono bar visokom društvu.
On je tu bio nekoliko minuta i već je počeo vidnim znacima da pokazuje nestrpljenje, kad se lak šum začu na gornjoj zaravni.
Istog trenutka jedna senka zakloni svetlost, jedan čovek pojavi se na rubu otvora, upravi svoj prodorni pogled u mrak i spazi čoveka u ogrtaču; odmah zatim on zgrabi jedan splet obešenih paviti i lelujavog bršljana, pusti se da sklizne, pa kad dođe na tri do četiri stope od poda, on skoči lako na zemlju. Taj čovek imao je na sebi potpuno odelo jednog Transteverca.
— Izvinite me, preuzvišenosti, — reče on rimskim narečjem —što sam vas ostavio da čekate. Međutim, ja sam zadocnio samo nekoliko minuta. Deset sati je baš sad otkucalo na crkvi San-Đovani di Laterano.
— Ja sam došao ranije, a niste vi zadocnili, — odgovori stranac najčistijim toskanskim narečjem — zato bez ceremonija. Uostalom, i da ste me ostavili da čekam, ja bih naslutio da je to iz nekog razloga koji ne zavisi od vaše volje.
— I ne biste pogrešili, preuzvišenosti. Ja dolazim iz tvrđave SantvAnđelo i imao sam đavolske muke da porazgovaram sa Bepom.
— A ko je taj Bepo?
— Bio je činovnik u toj tamnici, i ja mu plaćam skromnu rentu da me obaveštava o onome što se događa u toj tvrđavi njegove svetosti pape.
— Gle, gle! Vidim da ste oprezan čovek, dragi moj!
— Šta ćete, preuzvišenosti! Čovek ne zna šta se sve može dogoditi; možda ću i ja jednog dana biti uhvaćen u mrežu kao taj Pepino, pa će mi biti potreban jedan miš da pregrize nekoliko okaca moje tamnice.
— Ukratko, šta ste saznali?
— Biće dva pogubljenja u utorak u dva sata, kao što je običaj u Rimu prilikom otvaranja velikih svečanosti. Jedan osuđenik će biti pogubljen maljem, to je jedan bednik koji je ubio sveštenika, svoga hranioca, i koji ne zaslužuje da se čovek za njega zauzme. Drugome će biti odsečena glava, a to je, jadni Pepino.
— Šta ćete, dragi moj, kad vi ulivate toliko straha ne samo papskoj državnoj vlasti nego i okolnim kraljevinama, da hoće na svaki način da dadu primer.
— Ali Pepino nije čak ni član moje družine; to je jedan siromašan pastir koji nije učinio nikakav drugi zločin sem što nam je doturao hranu.
— A to ga čini potpuno vašim saučesnikom. Zato imaju obzira prema njemu, kao što vidite; jer umesto da ga ubiju maljem, kao što će ubiti vas ako vas jednom uhvate, oni se zadovoljavaju da mu odseku glavu. Uostalom, na taj način će narod imati raznoliko uživanje, i biće prizora za svačiji ukus.
— Ne računajući onaj prizor koji mu je pripreman i kome se on ne nada — prihvati Transteverac.
— Dragi prijatelju, dopustite mi da vam kažem — nastavi čovek sa ogrtačem — da li vi izgledate potpuno spremni da načinite neku budalaštinu?
— Ja sam spreman na sve da sprečim pogubljenje toga jadnika, koji je dopao bede zato što je meni činio usluge. Ali, tako mi madone, ja bih sebe smatrao podlacem kad ne bih učinio nešto za tog valjanog mladića.
— A šta ćete to učiniti?
— Postaviću dvadesetak svojih ljudi oko gubilišta, pa u trenutku kad ga budu doveli, na znak koji ću ja dati, jurnućemo sa kamom u ruci na sprovodnike i ugrabićemo ga.
— To mi izgleda veoma nepouzdano i zaista mi se čini da je moj plan bolji od vašeg.
— A kakav je vaš plan, preuzvišenosti?
— Ja ću dati deset hiljada pijastra nekome koga ja znam i koji će izdejstvovati da se Pepinovo pogubljenje odloži za narednu godinu; zatim ću u toku te godine dati još deset hiljada pijastra drugom nekom koga takođe znam, pa ću udesiti da on pobegne iz tamnice.
— Jeste li sigurni da ćete uspeti?
— Kako da ne! — reče na francuskom jeziku čovek sa ogrtačem.
— Molim? — zapita Transteverac.
— Kažem, dragi moj, da ću učiniti više ja sa mojim zlatnicima, nego vi i svi vaši ljudi sa vašim kamama, pištoljima, karabinima i rasipačima. Zato pustite mene da ja delam.
— Divota! Ali ako vi ne uspete, mi ćemo biti stalno spremni.
— Budite vi stalno spremni, ako vam to pričinjava zadovoljstvo, ali budite uvereni da ću dobiti njegovo pomilovanje
— Pazite, prekosutra je utorak. Imate još samo sutrašnji dan.
— Eh, pa dan ima dvadeset i četiri sata, svaki sat ima šezdeset minuta; a svaki minut šezdeset sekundi; za osamdeset i šest hiljada sekundi može se učiniti mnogo štošta.
— Ako uspete, preuzvišenosti, kako ćemo mi to saznati?
— To je sasvim prosto. Ja sam zakupio tri krajnja prozora na kafani Rospoli; ako dobijem odlaganje kazne, ona dva prozora na uglu biće zastrta žutom damaskom svilom, ali onaj u sredini biće zastrt belom damaskom svilom sa jednim crvenim krstom.
— Divno! A ko će doneti pomilovanje?
— Pošaljite mi jednog od vaših ljudi, prerušenog u kaluđera pokajničkog reda, i ja ću mu ga dati. Zahvaljujući tom odelu, on će stići do podnožja gubilišta i predaće papinu odluku starešini kaluđera, koji će je predati dželatu. A dotle obavestite o tome Pepina, da ne bi umro od straha ili poludeo, te bismo onda samo uzalud trošili novac na njega.
— Čujte me, preuzvišenosti, — reče seljak — ja sam vam veoma odan, i vi to dobro znate, zar ne?
— Ja se bar nadam da je tako.
— E, vidite! Ako vi spasete Pepina, onda ću vam biti nešto više nego odan; biću vam pokoran.
— Pazi dobro šta govoriš, dragi moj! Ja ću te možda jednog dana podsetiti na to, jer ćeš možda jednoga dana i ti meni zatrebati…
— E, onda, preuzvišenosti, vi ćete me naći u trenutku potrebe isto kao što sam ja vas našao ovoga časa; tada, makar vi bili i na drugom kraju sveta, imaćete samo da mi napišete: „Učini to!” — i ja ću to učiniti, tako mi moje…
— Pst! — reče nepoznati čovek — čujem larmu.
— To su putnici, koji obilaze Koloseum pri svetlosti buktinja.
— Nije potrebno da nas zateknu zajedno. Ovi špijunski čičeroni mogli bi vas poznati; i ma koliko da mi vaše prijateljstvo čini čast, dragi prijatelju, ipak ako bi se saznalo da smo u ovako prijateljskim vezama, bojim se da bih zbog te veze izgubio nešto malo od svog ugleda.
— Znači, ako dobijete odlaganje kazne?
— Srednji prozor zastrt belom damaskom svilom sa crvenim krstom.
— A ako ne dobijete?
— Tri žuta zastora.
— I onda?
— Onda, dragi prijatelju, razmahujte kamama koliko vam drago, ja vam to dopuštam, i biću tamo da vidim kako vi to radite.
— Zbogom, preuzvišenosti! Ja računam na vas, a računajte i vi na mene.
Posle ovih reči Transteverac iščeze niz stepenice, a nepoznati čovek pokri lice ogrtačem više nego ranije, prođe na dva koraka od Franca i siđe u arenu preko spoljnih stepenika.
Trenutak docnije Franc ču kako njegovo ime odjekuje pod svodovima: to ga je Albert dozivao.
Pre nego što bi se odazvao, on očeknu da se ta dva čoveka udalje, jer nije mnogo mario da im pokaže da su imali svedoka, koji iako im nije video lice, ipak nije propustio nijednu reč od njihovog razgovora.
Posle deset minuta Franc se vozio ka hotelu London, slušajući sa veoma neučtivom rasejanošću znalačku raspravu koju je Albert ispredao, na osnovu Plinija i Kalpurnijusa, o mrežama načičkanim gvozdenim šiljcima, koje su sprečavale divlje životinje da jurnu na gledaoce.
On ga je pustio da priča, ne stavljajući mu nikakvu primedbu,jer je jedva čekao da ostane sam, pa da na miru razmišlja o onome što se maločas odigralo pred njim.
Od one dvojice jedan mu je zacelo bio potpuno nepoznat, i on ga je tada prvi put u životu video i čuo; ali nije tako bilo i sa onim drugim; jer iako Franc nije mogao da mu sagleda lice, koje je stalno bilo u senci ili zaklonjeno ogrtačem, ipak mu se zvuk njegovog glasa bio duboko urezao u pamćenje još kad ga je prvi put čuo, te nije mogao da odjekne pred njim a da ga on ne pozna.
Bio je u podrugljivom govoru toga čoveka nekakav piskav i metalan ton, od koga je Franc uzdrhtao u ruševinama Koloseuma isto kao i u pećini na Monte Kristu.
Zato je on sad bio ubeđen da taj čovek nije niko drugi do Sindbad Moreplovac.
I zato bi, u svakoj drugoj prilici, radoznalost koju je u njemu pobudio taj čovek bila toliko velika da bi mu se on javio i rekao ko je;ali u ovoj prilici je razgovor što ga je maločas čuo bio suviše prisan, te ga je zadržala sasvim opravdana bojazan da njegova pojava ne bi bila prijatna tome čoveku. On ga je stoga pustio da se udalji, kao što smo videli, ali se zarekao da, ako ga sretne još jedanput, neće propustiti tu drugu priliku kao što je propustio ovu sad.
Franc je bio suviše obuzet mislima da bi mogao dobro da spava. Cele noći preturao je po pameti sve događaje koji su imali veze s nepoznatim čovekom iz Koloseuma i koji su ukazivali na to da su te dve osobe ista ličnost. I što je više Franc o tome razmišljao, sve više se učvršćivao u tom uverenju.
Zaspao je pred zoru, te se usled toga probudio vrlo dockan. Albert, kao pravi Parižanin, već se bio pobrinuo kako će da provedu to veče. Bio je poslao da mu se zadrži jedna loža u pozorištu Argentina.
Franc je imao da napiše nekoliko pisama u Francusku, te stoga ostavi Albertu kola za ceo dan.
U pet sati Albert se vrati. On je razneo pisma sa preporukama, dobio pozive za svako veče i razgledao Rim.
Jedan dan bio je dovoljan Albertu za sve to.
I još je imao vremena da se obavesti o komadu koji se davao i o glumcima koji su u njemu igrali.
Taj komad imao je naslov Parizina; glumci su se zvali Kozeli, Morijani a glumica Speč.
Naša dva mladića nisu bila baš toliko nesrećna, kao što vidimo:trebalo je da prisustvuju izvođenju jedne od najboljih opera kompozitora Lucije od Lamermura, u kojoj su sudelovala tri najslavnija umetnika Italije.
Albert nikad nije mogao da se navikne na pozorišta s one strane Alpa, gde nije otmeno sedeti u prvim redovima partera i koja nemaju ni balkona ni isturenih loža. To je teško padalo čoveku koji je imao svoje zasebno mesto u Bufu i svoj deo prednje lože u Operi.
Ali to nije smetalo Albertu da se gizdavo oblači kad god je išao u Operu s Francom; no sve je to bilo uzalud, jer treba priznati na sramotu toga najdostojnijeg predstavnika naše mode da za četiri meseca, otkako je krstario Italijom u svim pravcima, Albert nije doživeo ni jednu jedinu ljubavnu avanturu.
Albert je pokušavao ponekad da s tim zbija šalu, ali je u dnu duše bio neobično ogorčen, on, Albert od Morserfa, jedan od najomiljenijih mladih ljudi, još nije bio postigao nikakav uspeh. To je bilo utoliko bolnije što je prema skromnom običaju naših dragih zemljaka Albert pošao iz Pariza sa ubeđenjem da će u Italiji požnjeti najveći uspeh i da će se na Ganskom bulevaru svet naslađivati kad bude slušao priču o njegovim ljubavnim uspesima.
Na žalost, od svega toga nije bilo ništa, jer su divne đenovljanske, florentinske i napuljske grofice ostale privržene ne svojim muževima, nego svojim ljubavnicima, te je Albert stekao to svirepo ubeđenje da Italijanke imaju nad Francuskinjama bar to preimućstvo da su verne u svome neverstvu.
Ja neću da kažem da u Italiji, kao svuda na svetu, nema i izuzetaka.
A međutim je Albert bio ne samo savršeno otmen kavaljer nego i veoma duhovit čovek. Uz to je bio i vikont, istina vikont iz novog plemstva, ali šta mari danas, kada se više ne traže dokazi da li neko pleinstvo potiče iz 1399. ili iz 1815. godine! Povrh svega toga imao je pedeset hiljada franaka rente. Kao što se vidi, to je više nego što je potrebno da bi neko uživao veliki ugled u Parizu. Bilo je, dakle, donekle stidno što ga još niko nije ozbiljno zapazio ni u jednoj od varoši kroz koje je prošao.
Ali zato je on računao da to nadoknadi u Rimu, pošto je karneval u svim zemljama na svetu koje proslavljaju taj značajni običaj vreme slobode, kada se i najuzdržljivije ličnosti upuštaju u neku ludoriju. A pošto je karneval otpočinjao sutradan, bilo je vrlo važno da se Albert pokaže pred javnošću pre tog početka.
Zato je on, toga radi, zakupio jednu od najistaknutijih loža u pozorištu, i pre polaska se besprekorno obukao. Loža je bila u prvom redu, koji kod nas zamenjuje galeriju. Uostalom, tri prva sprata su podjednako aristokratska, te ih zato nazivaju plemićkim redovima.
Uostalom, ta loža u koju je moglo da se smesti dvanaest osoba a da ne budu stešnjene, stajala je dvojicu prijatelja manje nego loža za četiri osobe u pozorištu Ambigi.
Albert je gajio još jednu nadu, a to je: ako uspe da osvoji srce neke lepe Rimljanke, to će mu samo po sebi omogućiti da osvoji jedno mesto u njenim kolima, te će tako moći da posmatra karneval iz aristokratskih kočija ili sa nekog kneževskog balkona.
Sve ove misli nagnale su Alberta da bude živahniji nego ikad.Okretao je leđa pevačima, naginjao se preko ograde lože i posmatrao sve lepe žene kroz durbin dugačak šest palaca.
Ali sve to nije pobudilo nijednu lepu ženu da nagradi makar jednim jedinim pogledom, čak ni iz radoznalosti, sva Albertova mahnitanja.
I zaista, svi su razgovarali o onome što ih je zanimalo, o svojim ljubavima, o svojim zabavama, o karnevalu koji je počinjao sutradan posle naredne Velike nedelje, ne obraćajući ni za trenutak pažnju ni na pevače, ni na komad, izuzev u označenim trenucima, kada bi se svak okrenuo bilo da čuje jedan deo Kozelijevih recitativa, bilo da zapljeska nekoj Morijanijevoj divnoj kadenci, bilo da viče bravo Spečovoj; zatim bi se posebni razgovori nastavili svojim uobičajenim tokom.
Pri kraju prvog čina otvoriše se vrata jedne lože koja je dotada bila prazna i Franc vide kako ulazi jedna ličnost kojoj je imao čast da bude predstavljen u Parizu i za koju je verovao da je još u Francuskoj. Albert vide kako se njegov prijatelj trže pri toj pojavi,pa se okrete k njemu i reče:
— Poznajete li tu ženu?
— Da. Kako vam izgleda?
— Divna, dragi moj, i plavokosa. Oh, kakva božanstvena kosa! To je neka Francuskinja?
— To je jedna Venecijanka.
— I zove se?
— Grofica Đ…
— O, pa ja je znam po imenu — uzviknu Albert. — Kažu za nju da je isto toliko duhovita koliko i lepa. Dođavola! Kad samo pomislim da sam joj mogao biti predstavljen na poslednjem balu kod gospođe od Vilfora, gde je i ona bila, i da sam propustio tu priliku, onda vidim da sam velik tikvan?
— Hoćete li da ja popravim tu grešku? — zapita Franc.
— Kako! Zar je vi poznajete dovoljno prisno da biste me mogli odvesti u njenu ložu?
— Imao sam čast da razgovaram s njom tri ili četiri puta u svom životu; ali vi znate da je to taman toliko da se moj postupak neće smatrati za nepristojnost.
Tog trenutka grofica ugleda Franca i ljupko mu mahnu rukom, na što on odgovori klimnuvši glavom s puno poštovanja.
— A, tako dakle! Čini mi se da ste vi s njom u najbo ljem prijateljstvu? — reče Albert.
— E, vidite, tu se varate, i to je ono što će nas Francuze uvek naterati da počinimo hiljadu gluposti. A najčudnije je kod nas to što mi sve posmatramo sa naše pariske tačke gledišta. U Španiji, a naročito u Italiji, nemojte nikad suditi o prisnosti prijateljstva među ljudima po njihovom slobodnom ponašanju. Grofica i ja smo jednom prilikom osetili izvesnu srodnost, i to je sve.
— Srodnost duša? — zapita Albert smejući se.
— Ne, nego duha, i to je sve — odgovori Franc ozbiljno.
— A kojom to prilikom?
— Prilikom jedne šetnje po Koloseumu, iste onakve kao kad smo tamo bili nas dvojica.
— Pri mesečini?
— Da.
— Sami!
— Pa skoro!
— I razgovarali ste…
— O mrtvima.
— A, — uzviknu Albert — to je zaista bilo veoma zabavno. E, vidite, ja vam obećavam, budem li imao sreću da postanem kavaljer lepe grofice prilikom takve jedne šetnje, da ću joj govoriti samo o živima.
— I možda ćete pogrešiti.
— A dok to ne bude, vi ćete me predstaviti njoj kao što ste mi obećali.
— Čim se spusti zavesa.
— Kako je ovaj vraški prvi čin dugačak!
— Slušajte završnu ariju, vrlo je lepa, i Kozeli je divno peva.
— Jeste, ali kakav mu je stas!
— Spečova je u toj ariji savršeno dramatična.
— Razumećete da kad je neko slušao Sontanga i Malibranovu…
— Zar vam se ne čini da je Morijanov način pevanja odličan?
— Ja ne volim kad crnomanjasti pevaju kao plavi.
— E, dragi moj, — reče Franc okrećući se, dok je Albert i dalje osmatrao durbinom — zaista, vi ste veliko zakeralo.
Najzad, zavesa se spusti na veliku radost vikonta od Morserfa, koji uze svoj cilinder, zagladi hitro kosu, popravi svoju kravatu i manžetne, pa napomenu Francu da je gotov da pođe.
Kako je s druge strane grofica Francu, koji ju je pitao pogledom, dala na znanje jednim znakom da će ga rado primiti, Franc nije više ni časa časio da zadovolji Albertovu žurbu, te sa svojim drugom, koji je iskorišćavao vreme dok su išli da ispravi nabore koji su se od pokreta mogli stvoriti na okovratniku njegove košulje i na posuvratku njegovog fraka, obiđe polukružno gledalište i zakuca na vrata lože broj 4, u kojoj se nalazila grofica.
Mladić koji je sedeo pored nje u prednjem delu lože odmah ustade i ustupi mesto, prema italijanskom običaju, došljaku, koji treba isto tako da ga ustupi kad naiđe neki nov posetilac.
Franc predstavi grofici Alberta kao jednog od francuskih mladića najuglednijih po svome društvenom položaju i svome duhu, što je, uostalom, bila istina, jer su Alberta u Parizu i u sredini u kojoj je živeo smatrali za savršenog kavaljera. On dodade da ga je Albert, očajan što nije umeo da iskoristi grofičin boravak u Parizu da joj bude predstavljen, zamolio da popravi tu pogrešku, te on sad izvršuje taj zadatak i moli groficu da mu oprosti tu veliku slobodu, jer bi trebalo da i njega samog neko predstavi.
Grofica odgovori poklonivši se ljupko Albertu i pružajući ruku Francu.
Albert, na jedan njen znak, zauze ono prazno mesto u prednjem, delu lože, a Franc sede u drugi red iza grofice.
Albert pronađe odličan predmet za razgovor, a to je Pariz. Govorio je grofici o njihovim zajedničkim poznanicima. Franc vide da se on snašao, te mu pusti na volju i zatraži njegov ogromni durbin, pa stade i on da razgleda dvoranu.
Sama u prednjem delu jedne lože, treće po redu naspram njih, bila je jedna izvanredno lepa žena, odevena u grčko narodno odelo, koje je nosila tako neusiljeno da je bilo očevidno da je to njena svakidašnja nošnja.
Iza nje, u polutami, ocrtavala se prilika jednog čoveka čije je lice bilo nemoguće razaznati.
Franc prekide razgovor između Alberta i grofice da bi je zapitao da li ona poznaje tu lepu Albanku koja je toliko opravdano privlačila ne samo pažnju ljudi nego i žena.
— Ne — reče ona. — Sve što znam to je da se ona nalazi u Rimu od početka pozorišne sezone, jer sam je prilikom otvaranja pozorišta videla onde gde je i sad; a već ima mesec dana kako nije propustila ni jednu jedinu predstavu, i čas je s njom bio onaj čovek koji je i sad s njom, a čas ju je pratio samo jedan sluga crnac.
— Kako vam se ona čini, grofice?
— Izvanredno lepa. Medora je zacelo ličila na tu ženu.
Franc i grofica osmehnuše se jedno drugom. Ona nastavi da razgovara s Albertom, a Franc da posmatra kroz durbin svoju Albanku.
Zavesa se diže za balet. Bio je to jedan od onih dobrih italijanskih baleta koje je režirao čuveni Anri, koji je kao koreograf stvorio sebi ogromnu slavu u Italiji, ali ju je jadnik izgubio na pomorskoj pozornici; balet u kome svi, od prvaka pa do poslednjeg statiste, učestvuju revnosno u izvođenju i u kome sto pedeset osoba vrše istovremeno isti pokret i dižu složno ili istu ruku ili istu nogu.
Taj balet se zvao Poliska.
Franc je bio suviše zauzet svojom lepom Grkinjom da bi obraćao pažnju na balet, ma koliko da je on bio zanimljiv. Što se pak nje tiče, videlo se da ona uživa u tome prizoru, i to njeno uživanje bilo je u potpunoj suprotnosti sa dubokom ravnodušnošću onoga koji je bio s njom i koji se, dokle god je trajalo to remekdelo koreografije, nije ni pokrenuo, već je izgledalo, i pored paklene buke koju su stvarale trube, tasovi i kineske zvečke u orkestru, da uživa u rajskim milinama mirnog i blaženog sna.
Naposletku se balet svrši i zavesa pade uz buran pljesak ushićenog partera.
Zahvaljujući običaju da se umetne balet u operu, odmori između činova su vrlo kratki u Italiji, te pevači imaju vremena da se odmore i da promene odelo dok se igrači vrte na jednoj nozi i izvode svoje poskoke.
Uvertira za drugi čin otpoče. Pri prvim potezima gudala Franc vide kako se spavač polako diže i priđe Grkinji, koja se okrete da mu
Prilika njenog sagovornika bila je i dalje u polutami, te Francnije mogao da sagleda nijednu njegovu crtu.
Zavesa se podiže, i Francovu pažnju neminovno privukoše pevači, te njegove oči za trenutak ostaviše ložu lepe Grkinje da bi se upravile ka pozornici.
Taj čin počinje, kao što je poznato, duetom sna: Parizina u spavanju izrekne pred Acom tajnu svoje ljubavi prema Ugu. Iznevereni muž preživljuje sve stupnjeve ljubomornog gneva, sve dok se ne uveri da ga žena vara, a tada je budi da bi joj saopštio svoju blisku osvetu.
Taj duet je jedan od najlepših, najizrazitijih i najjezivijih dueta koji su izišli iz plodnog Donicetijevog pera. Franc ga je sad slušao po treći put, pa iako on nije važio kao pomaman ljubitelj muzike, ipak taj duet izazva u njemu dubok utisak. On se stoga baš spremao da se pridruži pljeskanju dvorane, kad mu šake, spremne da se sklope, ostadoše razmaknute, a bravo koje mu je pošlo iz usta zamre na njegovim usnama.
Čovek u onoj loži bio se sasvim uspravio, i pošto mu je sad glava bila u svetlosti, Franc raspoznade onog tajanstvenog stanovnika Monte Krista, onoga za koga mu se sinoć toliko učinilo da mu je raspoznao stas i glas među ruševinama Koloseuma.
Nije više bilo sumnje da taj čudni putnik stanuje u Rimu.
Zacelo je izraz Francovog lica bio u skladu sa uzbuđenjem što ga je to priviđenje izazvalo u njemu, jer ga grofica pogleda, pršte u smeh i zapita ga šta mu je.
— Gospođo grofice, — odgovori Franc — ja sam vas maločas pitao da li poznajete onu albansku ženu; a sad ću vas zapitati da li poznajete njenog muža.
— Taman koliko i nju — odgovori grofica.
— Zar on nikad nije privukao vašu pažnju?
— E, takvo pitanje može samo Francuz da postavi! Pa vi dobro znate da za nas Italijanke ne postoji na ovom svetu drugi čovek osim onoga koga volimo!
— To je tačno — odgovori Franc.
— U svakom slučaju, — reče ona prinoseći Albertov durbin očima i upravljajući ga ka loži — to mora da je neki čovek koga su nedavno otkopali, neki mrtvac kome je grobar dopustio da iziđe iz groba, jer mi izgleda užasno bled.
— On je uvek takav — odgovori Franc.
— Vi ga, dakle, poznajete? — zapita grofica. — Onda ću ja vas zapitati ko je on.
— Izgleda mi da sam ga već jednom video i čini mi se da ga raspoznajem.
— Zaista, — reče ona i pokrete svoja lepa ramena kao da joj je jeza projurila kroz žile — shvatam da kad je neko jedanput video onakvog čoveka, on ga nikad neće zaboraviti.
Francovo osećanje nije, dakle, bilo neki lični utisak, pošto ga je i druga jedna osoba osećala isto kao i on.
— Pa dakle? — zapita Franc groficu, pošto se ona potrudila da ga još jednom pogleda kroz durbin. — Šta vi mislite o tom čoveku?
— Da mi izgleda kao da je to lord Rutven glavom.
I zaista, ovo podsećanje na Bajrona učini dubok utisak na Franca; jer ako bi ga ijedan čovek mogao naterati da poveruje u vampire, poverovao bi da je to bio ovaj čovek.
— Moram saznati ko je on — reče Franc ustajući.
— Oh, ne! — uzviknu grofica. — Ne, nemojte me ostavljati, ja računam na vas da me otpratite i ne puštam vas.
— Kako! Zbilja? — reče Franc naginjući se prema njenom uvetu — vi se bojite?
— Čujte, — reče mu ona — Bajron mi se zaklinjao da veruje u vampire; rekao mi je da je i video jednoga i opisao mi je njihovo lice. E, vidite, ono je isto onakvo: ona crna kosa, one krupne oči što svetle čudnim sjajem, ono samrtničko bledilo; zatim, obratite pažnju da on nije sa nekom ženom kao što su ostale, već s jednom tuđinkom… Grkinjom, otpadnicom od vere… i verovatno nekom čarobnicom kao što je i on. Molim vas, nemojte otići. Sutra pođite u potragu za njim, ako vam je volja; ali vam danas izjavljujem da vas ne puštam od sebe.
Franc je ostajao pri svome.
— Slušajte, — reče ona ustajući — ja sad odlazim; ne mogu ostati do kraja predstave, jer imam goste kod kuće. Zar ćete biti toliko malo kavaljer pa da odbijete da pođete sa mnom?
Nije se mogao dati drugi odgovor, sem da uzme šešir, da otvori vrata i da ponudi ruku grofici. On to i učini.
Grofica je zaista bila veoma uzbuđena; a i sam Franc nije mogao da se otrese nekog sujevernog straha, utoliko opravdanijeg što je kod grofice to bila posledica jednog nagonskog osećanja, a kod njega rezultat jednog sećanja.
On oseti kako ona dršće dok se pela u kola.
Otpratio ju je do kuće. Tamo nije bilo gostiju i niko je nije očekivao. On je prekori zbog toga.
— Zaista, — reče mu ona — ne osećam se dobro i potrebno mi je da budem sama, jer me je pogled na tog čoveka uzrujao.
Franc pokuša da se nasmeje.
— Ne smejte se! — reče mu ona. — Uostalom, vama i nije do toga. A zatim, obećajte mi nešto.
— Šta?
— Obećajte mi.
Što god hoćete, osim da se odreknem pokušaja da saznam ko je taj čovek. Ja imam razloga, koje vama ne mogu kazati, da želim da saznam ko je on, otkuda je došao i kud ide.
— Otkuda je došao, to ne znam; ali kud ide, to vam mogu reći: ide u pakao, to možete biti uvereni.
— Vratimo se na obećanje koje ste hteli da tražite od mene, grofice — reče Franc.
— Ah, da! To je da se vratite pravo u hotel i da večeras ne pokušavate da se nađete s tim čovekom. Stvara se kao neka veza između ličnosti koju napuštamo i one s kojom idemo da se sastanemo.Nemojte da vi poslužite kao veza između tog čoveka i mene. Sutra jurite za njim, ako vam to godi; ali nemojte mi ga nikad predstaviti,ako ne želite da umrem od straha. A sad, laku noć! Potrudite se da zaspite, a ja znam nekoga koji noćas neće zaspati.
Posle ovih reči grofica se rastade s Francom i ostavi ga u nedoumici da li se ona to samo zabavljala na njegov račun ili je doista osetila strah o kome je govorila.
Kad se vratio u hotel, Franc zateče Alberta u sobnoj haljini i pantalonama za spavanje kako raskalašno opružen na fotelji puši cigaru.
— Gle, pa to ste vi! — reče mu on. — Bogme, ja sam mislio da ćete se vratiti tek sutra.
— Dragi moj Alberte, — odgovori Franc — srećan sam što mi se dala prilika da vam jednom za svagda kažem da vi imate najpogrešnije mišljenje o italijanskim ženama; a čini mi se, međutim, da su vas vaša ljubavna razočaranja mogla naučiti pameti.
— Šta ćete! Te vraške žene čovek nikad ne može da razume! One vas hvataju pod ruku, stežu vam je; govore vam šapatom i mole vas da ih otpratite njihovoj kući. Sa četvrtinom takvog ponašanja jedna Parižanka bi izgubila svoj ugled.
— E, baš zato što nemaju šta da kriju, i zato što žive u sunčanom sjaju, zato se žene tako malo prenemažu u ovoj lepoj zemlji „gde si odzvanja”, kako kaže Dante. Uostalom, vi ste dobro videli da se grofica bila istinski uplašila.
— Od čega uplašila? Od onog čestitoga gospodina koji je bio prema nama sa onom lepom Grkinjom? Ali ja sam hteo da raščistim s tim kad su izišli, te sam se mimoišao s njima u hodniku. Ja ne znam otkuda vama sve te vaše misli iz zagrobnog života! Pa to je jedan vrlo lep mladić, veoma lepo obučen, i koji po svemu izgleda da naručuje svoja odela u Francuskoj, kod Blena ili kod Humana. Malo je bled, to je istina, ali vi znate da je bledoća znak otmenosti.
Franc se osmehnu, jer je Albert mnogo uobražavao da je i sam bled.
— Zato sam ja i ubeđen — reče mu Franc — da je grofičino mišljenje o tome čoveku sasvim pogrešno. Je li govorio kad je prolazio pored vas, i jeste li čuli neku njegovu reč?
— Govorio je, ali na novogrčkom jeziku. Ja sam to poznao po nekoliko iskvarenih starogrčkih reči. Moram vam reći, dragi moj, da sam u gimnaziji bio vrlo jak u starogrčkom jeziku.
— Znači, govorio je novogrčki?
— Verovatno.
— Onda se više ne može sumnjati — promrmlja Franc — To je on.
— Šta rekoste?
— Ništa. A šta ste vi dosad radili?
— Spremao sam vam jedno iznenađenje.
— Kakvo?
— Vi znate da je nemogućno nabaviti kočije?
— Pa dabome! Pošto smo učinili bezuspešno sve što živi čovek može da učini u tom cilju.
— E, vidite, meni je pala na um jedna divna misao.
Franc pogleda Alberta kao čovek koji nema mnogo poverenja u njegovu maštu.
— Dragi moj, — reče Albert — vi ste me sad počastvovali takvim pogledom koji zaslužuje zaista da zatražim od vas da mi se izvinite.
— Ja sam spreman da to učinim, dragi prijatelju, ako je vaša misao onako oštroumna kao što vi kažete.
— Slušajte.
— Slušam.
— Nema načina da se nabave kola, zar ne?
— Nema.
— Ni konji?
— Ni oni.
— Ali se mogu nabaviti volovska kola?
— Možda.
— I par volova?
— Verovatno.
— E, onda, dragi moj, eto onoga što nama treba! Narediću da se ta kola ukrase, a mi ćemo se obući kao napuljski žeteoci, pa ćemo predstavljati u prirodnom obliku onu divnu sliku Leopolda Roberta. Ako bi, radi veće sličnosti, grofica pristala da obuče nošnju žene iz Pucola ili iz Sorenta, to bi dopunilo maskaradu; a grofica je dovoljno lepa da svet može pomisliti da je to original slike Žena sa detetom.
— E, zaista! — uzviknu Franc — ovoga, puta ste u pravu, gospodine Alberte, i ta vam je ideja zbilja srećna.
— I potpuno u duhu našeg naroda; samo obnovljena ideja naših lenih kraljeva. A, gospodo Rimljani, vi mislite da ćemo mi skitati peške po vašim ulicama kao lazaroni i to zato što vi nemate kočija i konja? E, pa lepo, mi ćemo ih izmisliti.
— A jeste li već nekom saopštili tu pobedničku misao?
— Našem hotelijeru. Kad sam se vratio, pozvao sam ga i izložio mu naše želje. On me je uveravao da je to sasvim lako; ja sam hteo da se volovima pozlate rogovi, ali mi je on rekao da bi za to trebalo tri dana, te ćemo morati da se lišimo te suvišnosti.
— A gde je on?
— Ko?
— Naš domaćin.
Još nešto ga je, pored ostalog, podsetilo na njegovog prijatelja Sindbada Moreplovca: one tajanstvene veze između razbojnika i mornara. Ono što je rekao gazda Pastrini o utočištu koje je Vampa dobijao na barkama ribara i krijumčara, podsetilo je Franca na ona dva korzikanska razbojnika koje je zatekao kako večeraju sa posadom male jahte, koja je skrenula sa svog puta i pristala u PortoVekiju jedino da bi njih vratila na obalu. Ime kojim je sebe nazivao njegov domaćin sa Monte Krista, a koje je spomenuo gazda hotela London, bio mu je dokaz da je taj čovek igrao istu čovekoljubivu ulogu na obalama Pjombina, Čivita-Vekije, Ostije i Gaete, kao i na obalama Korzike, Toskane i Španije. A kako je i on sam, ukoliko se Franc mogao setiti, spominjao Tunis i Palermo, to je bio dokaz da je on imao prilično velik krug veza.
Ali, ma koliko da su snažno delovala na duh toga mladića sva ova razmišljanja, ona iščezoše onog trenutka kad vide kako se pred, njim uzdiže tamna i džinovska utvara Koloseuma, kroz čije je otvore mesec bacao one dugačke i blede zrake što izviru iz avetinjskih očiju. Kola se zaustaviše na nekoliko koraka od Meze Sudanse. Kočijaš priđe da otvori vrata, i oba mladica iskočiše iz kola i nađoše se licem u lice s jednim čičeronom koji kao da je iz zemlje iskrsao.
Pošto je i onaj čičeron iz hotela išao s njima, sad ih je bilo dvojivca.
Nemogućno je, uostalom, izbeći u Rimu taj luksuz da imate vođu, jer osim onog opšteg vođe koji vas dočepa u trenutku kad prekoračite hotelski prag i koji se više ne odvaja od vas sve do onoga dana kad napuštate varoš, postoji još po jedan naročiti čičeron za svaki istorijski spomenik, pa bih čak rekao i za svaki deo spomenika. Može se onda lako zamisliti koliko ima čičerona u Koloseumu, tome prevashodnom spomeniku za koji je Marcijal rekao:
„Neka Memfis prestane da nam hvali varvarska čudesa svojih piramida; neka se više ne opevaju divote Vavilona, jer sve mora da ustukne pred ogromnim radom na amfiteatru Cezara, i svi slavopojni glasovi treba da se združe da slave ovaj spomenik.”
Franc i Albert i ne pokušaše da izbegnu čičeronsku tiraniju. Uostalom, to bi bilo utoliko teže što jedino vođi imaju pravo da se sa upaljenim buktinjama kreću po toj istorijskoj građevini. Oni stoga ne pokazaše nikakvo protivljenje, već se predadoše na milost i nemilost svojim vođama.
Francu je ta šetnja bila poznata jer mu je bila već deseta. Ali kako je njegov drug, manje iskusan u tome, tada prvi put ulazio u zgradu Flavija Vespazijana, moram priznati njemu na hvalu da je, i pored neznaličkog brbljanja svojih vođa, bio duboko zadivljen. Jer, zaista, ako čovek to nije video, on ne može zamisliti veličanstvenost takve jedne ruševine, čije su sve razmere još i udvostručene tajanstvenom svetlošću južnjačkog meseca čiji zraci liče na zapadnjački sumrak.
Zato, tek što je zamišljeni Franc prešao sto koraka ispod unutrašnjih stubišta, a on ostavi Alberta njegovim vođama, koji se nisu hteli odreći nezastarljivog prava da mu pokažu u svim pojedinostima Lavovsku jamu, Oblačionicu gladijatora, Podijum Cezara, pa pođe jednim upola srušenim stepenicama, ostavljajući ih da nastave svoj simetrični put, i otide da sasvim prosto sedne u senku jednog stuba, naspram jednog useka koji mu je dopuštao da obuhvati pogledom tog granitnog džina u svoj njegovoj prostranoj veličanstvenosti.
Franc je bio tu već skoro četvrt sata, skriven, kao što rekoh, u senci jednog stuba, odakle je posmatrao Alberta, koji je sa svoja dva nosioca buktinja baš bio izišao iz jednog prolaza na suprotnom kraju Koloseuma, i koji se poput senki koje idu za lutaličkim plamenom silazili sa stepenika na stepenik ka mestima određenim za vestalke, kad mu se učini da čuje kako se u dubinu građevine skotrljava jedan kamen otkačen sa stepenica koje su se nalazile naspram onih kojima se on popeo do mesta na kome je sedeo.
Nije zacelo nikakva retkost da se neki kamen otkači pod nogom vremena i da se skotrlja u dubinu; ali ovog puta mu se učini da je kamen popustio pod nogom nekog čoveka, i da do njega dopire šum nečijih koraka, iako je taj koji ga je stvarao činio sve što je mogao da ga priguši.
I, zaista, posle kratkog vremena pojavi se jedan čovek koji je postepeno izlazio iz mraka ukoliko se peo uz stepenice, čiji se izlaz nalazio naspram Franca i bio osvetljen mesečinom, no čiji su se stepenici, ukoliko se niz njih silazilo, gubili u mraku.
To je mogao biti neki putnik kao on, koji je više voleo usamljeno razmišljanje nego beznačajno brbljanje svojih vođa, te njegova pojava nije imala ničega što bi ga moglo iznenaditi. Ali po ustezanju sa kojim se peo uz poslednje stepenice i po načinu kako se, kad je stigao na zaravan, zaustavio i kao nešto osluškivao, bilo je očevidno da je tu došao sa nekim posebnim ciljem i da je očekivao nekoga.
Jednim nesvesnim pokretom Franc se skloni što je više mogao iza stuba.
Na deset stopa od poda na kome su se obojica nalazila svod je bio provaljen i jedan okrugao otvor, kao otvor bunara, omogućavao je da se vidi nebo osuto zvezdama.
Oko tog otvora, koji je možda već stotinama godina propuštao mesečeve zrake, raslo je šiblje čiji su se zeleni tanani isečci oštro ocrtavali na tamnom plavetnilu nebeskog svoda, dok su debele paviti i jaki strukovi bršljana visili sa te gornje zaravni i klatili se pod svodom poput lelujavih konopaca.
Ličnost čiji tajanstveni dolazak beše privukao Francovu pažnju nalazila se u polusenci koja Francu nije dopuštala da razazna njegove crte lica, no koja ipak nije bila dovoljno mračna da bi mu onemogućila da razgleda njegovo odelo. Taj čovek bio je ogrnut velikim mrkim ogrtačem čiji mu je, jedan skut, prebačen preko njegovog levog ramena, skrivao donji deo lica, dok mu je šešir sa širokim obodom zaklanjao gornji deo. Samo je donji kraj njegovog odela bio osvetljen kosom svetlošću koja je prolazila kroz otvor i koja je omogućavala da se vide crne pantalone koje su ukusno uokviravale lakovane cipele.
Taj je čovek očigledno pripadao ako ne aristokratiji a ono bar visokom društvu.
On je tu bio nekoliko minuta i već je počeo vidnim znacima da pokazuje nestrpljenje, kad se lak šum začu na gornjoj zaravni.
Istog trenutka jedna senka zakloni svetlost, jedan čovek pojavi se na rubu otvora, upravi svoj prodorni pogled u mrak i spazi čoveka u ogrtaču; odmah zatim on zgrabi jedan splet obešenih paviti i lelujavog bršljana, pusti se da sklizne, pa kad dođe na tri do četiri stope od poda, on skoči lako na zemlju. Taj čovek imao je na sebi potpuno odelo jednog Transteverca.
— Izvinite me, preuzvišenosti, — reče on rimskim narečjem —što sam vas ostavio da čekate. Međutim, ja sam zadocnio samo nekoliko minuta. Deset sati je baš sad otkucalo na crkvi San-Đovani di Laterano.
— Ja sam došao ranije, a niste vi zadocnili, — odgovori stranac najčistijim toskanskim narečjem — zato bez ceremonija. Uostalom, i da ste me ostavili da čekam, ja bih naslutio da je to iz nekog razloga koji ne zavisi od vaše volje.
— I ne biste pogrešili, preuzvišenosti. Ja dolazim iz tvrđave SantvAnđelo i imao sam đavolske muke da porazgovaram sa Bepom.
— A ko je taj Bepo?
— Bio je činovnik u toj tamnici, i ja mu plaćam skromnu rentu da me obaveštava o onome što se događa u toj tvrđavi njegove svetosti pape.
— Gle, gle! Vidim da ste oprezan čovek, dragi moj!
— Šta ćete, preuzvišenosti! Čovek ne zna šta se sve može dogoditi; možda ću i ja jednog dana biti uhvaćen u mrežu kao taj Pepino, pa će mi biti potreban jedan miš da pregrize nekoliko okaca moje tamnice.
— Ukratko, šta ste saznali?
— Biće dva pogubljenja u utorak u dva sata, kao što je običaj u Rimu prilikom otvaranja velikih svečanosti. Jedan osuđenik će biti pogubljen maljem, to je jedan bednik koji je ubio sveštenika, svoga hranioca, i koji ne zaslužuje da se čovek za njega zauzme. Drugome će biti odsečena glava, a to je, jadni Pepino.
— Šta ćete, dragi moj, kad vi ulivate toliko straha ne samo papskoj državnoj vlasti nego i okolnim kraljevinama, da hoće na svaki način da dadu primer.
— Ali Pepino nije čak ni član moje družine; to je jedan siromašan pastir koji nije učinio nikakav drugi zločin sem što nam je doturao hranu.
— A to ga čini potpuno vašim saučesnikom. Zato imaju obzira prema njemu, kao što vidite; jer umesto da ga ubiju maljem, kao što će ubiti vas ako vas jednom uhvate, oni se zadovoljavaju da mu odseku glavu. Uostalom, na taj način će narod imati raznoliko uživanje, i biće prizora za svačiji ukus.
— Ne računajući onaj prizor koji mu je pripreman i kome se on ne nada — prihvati Transteverac.
— Dragi prijatelju, dopustite mi da vam kažem — nastavi čovek sa ogrtačem — da li vi izgledate potpuno spremni da načinite neku budalaštinu?
— Ja sam spreman na sve da sprečim pogubljenje toga jadnika, koji je dopao bede zato što je meni činio usluge. Ali, tako mi madone, ja bih sebe smatrao podlacem kad ne bih učinio nešto za tog valjanog mladića.
— A šta ćete to učiniti?
— Postaviću dvadesetak svojih ljudi oko gubilišta, pa u trenutku kad ga budu doveli, na znak koji ću ja dati, jurnućemo sa kamom u ruci na sprovodnike i ugrabićemo ga.
— To mi izgleda veoma nepouzdano i zaista mi se čini da je moj plan bolji od vašeg.
— A kakav je vaš plan, preuzvišenosti?
— Ja ću dati deset hiljada pijastra nekome koga ja znam i koji će izdejstvovati da se Pepinovo pogubljenje odloži za narednu godinu; zatim ću u toku te godine dati još deset hiljada pijastra drugom nekom koga takođe znam, pa ću udesiti da on pobegne iz tamnice.
— Jeste li sigurni da ćete uspeti?
— Kako da ne! — reče na francuskom jeziku čovek sa ogrtačem.
— Molim? — zapita Transteverac.
— Kažem, dragi moj, da ću učiniti više ja sa mojim zlatnicima, nego vi i svi vaši ljudi sa vašim kamama, pištoljima, karabinima i rasipačima. Zato pustite mene da ja delam.
— Divota! Ali ako vi ne uspete, mi ćemo biti stalno spremni.
— Budite vi stalno spremni, ako vam to pričinjava zadovoljstvo, ali budite uvereni da ću dobiti njegovo pomilovanje
— Pazite, prekosutra je utorak. Imate još samo sutrašnji dan.
— Eh, pa dan ima dvadeset i četiri sata, svaki sat ima šezdeset minuta; a svaki minut šezdeset sekundi; za osamdeset i šest hiljada sekundi može se učiniti mnogo štošta.
— Ako uspete, preuzvišenosti, kako ćemo mi to saznati?
— To je sasvim prosto. Ja sam zakupio tri krajnja prozora na kafani Rospoli; ako dobijem odlaganje kazne, ona dva prozora na uglu biće zastrta žutom damaskom svilom, ali onaj u sredini biće zastrt belom damaskom svilom sa jednim crvenim krstom.
— Divno! A ko će doneti pomilovanje?
— Pošaljite mi jednog od vaših ljudi, prerušenog u kaluđera pokajničkog reda, i ja ću mu ga dati. Zahvaljujući tom odelu, on će stići do podnožja gubilišta i predaće papinu odluku starešini kaluđera, koji će je predati dželatu. A dotle obavestite o tome Pepina, da ne bi umro od straha ili poludeo, te bismo onda samo uzalud trošili novac na njega.
— Čujte me, preuzvišenosti, — reče seljak — ja sam vam veoma odan, i vi to dobro znate, zar ne?
— Ja se bar nadam da je tako.
— E, vidite! Ako vi spasete Pepina, onda ću vam biti nešto više nego odan; biću vam pokoran.
— Pazi dobro šta govoriš, dragi moj! Ja ću te možda jednog dana podsetiti na to, jer ćeš možda jednoga dana i ti meni zatrebati…
— E, onda, preuzvišenosti, vi ćete me naći u trenutku potrebe isto kao što sam ja vas našao ovoga časa; tada, makar vi bili i na drugom kraju sveta, imaćete samo da mi napišete: „Učini to!” — i ja ću to učiniti, tako mi moje…
— Pst! — reče nepoznati čovek — čujem larmu.
— To su putnici, koji obilaze Koloseum pri svetlosti buktinja.
— Nije potrebno da nas zateknu zajedno. Ovi špijunski čičeroni mogli bi vas poznati; i ma koliko da mi vaše prijateljstvo čini čast, dragi prijatelju, ipak ako bi se saznalo da smo u ovako prijateljskim vezama, bojim se da bih zbog te veze izgubio nešto malo od svog ugleda.
— Znači, ako dobijete odlaganje kazne?
— Srednji prozor zastrt belom damaskom svilom sa crvenim krstom.
— A ako ne dobijete?
— Tri žuta zastora.
— I onda?
— Onda, dragi prijatelju, razmahujte kamama koliko vam drago, ja vam to dopuštam, i biću tamo da vidim kako vi to radite.
— Zbogom, preuzvišenosti! Ja računam na vas, a računajte i vi na mene.
Posle ovih reči Transteverac iščeze niz stepenice, a nepoznati čovek pokri lice ogrtačem više nego ranije, prođe na dva koraka od Franca i siđe u arenu preko spoljnih stepenika.
Trenutak docnije Franc ču kako njegovo ime odjekuje pod svodovima: to ga je Albert dozivao.
Pre nego što bi se odazvao, on očeknu da se ta dva čoveka udalje, jer nije mnogo mario da im pokaže da su imali svedoka, koji iako im nije video lice, ipak nije propustio nijednu reč od njihovog razgovora.
Posle deset minuta Franc se vozio ka hotelu London, slušajući sa veoma neučtivom rasejanošću znalačku raspravu koju je Albert ispredao, na osnovu Plinija i Kalpurnijusa, o mrežama načičkanim gvozdenim šiljcima, koje su sprečavale divlje životinje da jurnu na gledaoce.
On ga je pustio da priča, ne stavljajući mu nikakvu primedbu,jer je jedva čekao da ostane sam, pa da na miru razmišlja o onome što se maločas odigralo pred njim.
Od one dvojice jedan mu je zacelo bio potpuno nepoznat, i on ga je tada prvi put u životu video i čuo; ali nije tako bilo i sa onim drugim; jer iako Franc nije mogao da mu sagleda lice, koje je stalno bilo u senci ili zaklonjeno ogrtačem, ipak mu se zvuk njegovog glasa bio duboko urezao u pamćenje još kad ga je prvi put čuo, te nije mogao da odjekne pred njim a da ga on ne pozna.
Bio je u podrugljivom govoru toga čoveka nekakav piskav i metalan ton, od koga je Franc uzdrhtao u ruševinama Koloseuma isto kao i u pećini na Monte Kristu.
Zato je on sad bio ubeđen da taj čovek nije niko drugi do Sindbad Moreplovac.
I zato bi, u svakoj drugoj prilici, radoznalost koju je u njemu pobudio taj čovek bila toliko velika da bi mu se on javio i rekao ko je;ali u ovoj prilici je razgovor što ga je maločas čuo bio suviše prisan, te ga je zadržala sasvim opravdana bojazan da njegova pojava ne bi bila prijatna tome čoveku. On ga je stoga pustio da se udalji, kao što smo videli, ali se zarekao da, ako ga sretne još jedanput, neće propustiti tu drugu priliku kao što je propustio ovu sad.
Franc je bio suviše obuzet mislima da bi mogao dobro da spava. Cele noći preturao je po pameti sve događaje koji su imali veze s nepoznatim čovekom iz Koloseuma i koji su ukazivali na to da su te dve osobe ista ličnost. I što je više Franc o tome razmišljao, sve više se učvršćivao u tom uverenju.
Zaspao je pred zoru, te se usled toga probudio vrlo dockan. Albert, kao pravi Parižanin, već se bio pobrinuo kako će da provedu to veče. Bio je poslao da mu se zadrži jedna loža u pozorištu Argentina.
Franc je imao da napiše nekoliko pisama u Francusku, te stoga ostavi Albertu kola za ceo dan.
U pet sati Albert se vrati. On je razneo pisma sa preporukama, dobio pozive za svako veče i razgledao Rim.
Jedan dan bio je dovoljan Albertu za sve to.
I još je imao vremena da se obavesti o komadu koji se davao i o glumcima koji su u njemu igrali.
Taj komad imao je naslov Parizina; glumci su se zvali Kozeli, Morijani a glumica Speč.
Naša dva mladića nisu bila baš toliko nesrećna, kao što vidimo:trebalo je da prisustvuju izvođenju jedne od najboljih opera kompozitora Lucije od Lamermura, u kojoj su sudelovala tri najslavnija umetnika Italije.
Albert nikad nije mogao da se navikne na pozorišta s one strane Alpa, gde nije otmeno sedeti u prvim redovima partera i koja nemaju ni balkona ni isturenih loža. To je teško padalo čoveku koji je imao svoje zasebno mesto u Bufu i svoj deo prednje lože u Operi.
Ali to nije smetalo Albertu da se gizdavo oblači kad god je išao u Operu s Francom; no sve je to bilo uzalud, jer treba priznati na sramotu toga najdostojnijeg predstavnika naše mode da za četiri meseca, otkako je krstario Italijom u svim pravcima, Albert nije doživeo ni jednu jedinu ljubavnu avanturu.
Albert je pokušavao ponekad da s tim zbija šalu, ali je u dnu duše bio neobično ogorčen, on, Albert od Morserfa, jedan od najomiljenijih mladih ljudi, još nije bio postigao nikakav uspeh. To je bilo utoliko bolnije što je prema skromnom običaju naših dragih zemljaka Albert pošao iz Pariza sa ubeđenjem da će u Italiji požnjeti najveći uspeh i da će se na Ganskom bulevaru svet naslađivati kad bude slušao priču o njegovim ljubavnim uspesima.
Na žalost, od svega toga nije bilo ništa, jer su divne đenovljanske, florentinske i napuljske grofice ostale privržene ne svojim muževima, nego svojim ljubavnicima, te je Albert stekao to svirepo ubeđenje da Italijanke imaju nad Francuskinjama bar to preimućstvo da su verne u svome neverstvu.
Ja neću da kažem da u Italiji, kao svuda na svetu, nema i izuzetaka.
A međutim je Albert bio ne samo savršeno otmen kavaljer nego i veoma duhovit čovek. Uz to je bio i vikont, istina vikont iz novog plemstva, ali šta mari danas, kada se više ne traže dokazi da li neko pleinstvo potiče iz 1399. ili iz 1815. godine! Povrh svega toga imao je pedeset hiljada franaka rente. Kao što se vidi, to je više nego što je potrebno da bi neko uživao veliki ugled u Parizu. Bilo je, dakle, donekle stidno što ga još niko nije ozbiljno zapazio ni u jednoj od varoši kroz koje je prošao.
Ali zato je on računao da to nadoknadi u Rimu, pošto je karneval u svim zemljama na svetu koje proslavljaju taj značajni običaj vreme slobode, kada se i najuzdržljivije ličnosti upuštaju u neku ludoriju. A pošto je karneval otpočinjao sutradan, bilo je vrlo važno da se Albert pokaže pred javnošću pre tog početka.
Zato je on, toga radi, zakupio jednu od najistaknutijih loža u pozorištu, i pre polaska se besprekorno obukao. Loža je bila u prvom redu, koji kod nas zamenjuje galeriju. Uostalom, tri prva sprata su podjednako aristokratska, te ih zato nazivaju plemićkim redovima.
Uostalom, ta loža u koju je moglo da se smesti dvanaest osoba a da ne budu stešnjene, stajala je dvojicu prijatelja manje nego loža za četiri osobe u pozorištu Ambigi.
Albert je gajio još jednu nadu, a to je: ako uspe da osvoji srce neke lepe Rimljanke, to će mu samo po sebi omogućiti da osvoji jedno mesto u njenim kolima, te će tako moći da posmatra karneval iz aristokratskih kočija ili sa nekog kneževskog balkona.
Sve ove misli nagnale su Alberta da bude živahniji nego ikad.Okretao je leđa pevačima, naginjao se preko ograde lože i posmatrao sve lepe žene kroz durbin dugačak šest palaca.
Ali sve to nije pobudilo nijednu lepu ženu da nagradi makar jednim jedinim pogledom, čak ni iz radoznalosti, sva Albertova mahnitanja.
I zaista, svi su razgovarali o onome što ih je zanimalo, o svojim ljubavima, o svojim zabavama, o karnevalu koji je počinjao sutradan posle naredne Velike nedelje, ne obraćajući ni za trenutak pažnju ni na pevače, ni na komad, izuzev u označenim trenucima, kada bi se svak okrenuo bilo da čuje jedan deo Kozelijevih recitativa, bilo da zapljeska nekoj Morijanijevoj divnoj kadenci, bilo da viče bravo Spečovoj; zatim bi se posebni razgovori nastavili svojim uobičajenim tokom.
Pri kraju prvog čina otvoriše se vrata jedne lože koja je dotada bila prazna i Franc vide kako ulazi jedna ličnost kojoj je imao čast da bude predstavljen u Parizu i za koju je verovao da je još u Francuskoj. Albert vide kako se njegov prijatelj trže pri toj pojavi,pa se okrete k njemu i reče:
— Poznajete li tu ženu?
— Da. Kako vam izgleda?
— Divna, dragi moj, i plavokosa. Oh, kakva božanstvena kosa! To je neka Francuskinja?
— To je jedna Venecijanka.
— I zove se?
— Grofica Đ…
— O, pa ja je znam po imenu — uzviknu Albert. — Kažu za nju da je isto toliko duhovita koliko i lepa. Dođavola! Kad samo pomislim da sam joj mogao biti predstavljen na poslednjem balu kod gospođe od Vilfora, gde je i ona bila, i da sam propustio tu priliku, onda vidim da sam velik tikvan?
— Hoćete li da ja popravim tu grešku? — zapita Franc.
— Kako! Zar je vi poznajete dovoljno prisno da biste me mogli odvesti u njenu ložu?
— Imao sam čast da razgovaram s njom tri ili četiri puta u svom životu; ali vi znate da je to taman toliko da se moj postupak neće smatrati za nepristojnost.
Tog trenutka grofica ugleda Franca i ljupko mu mahnu rukom, na što on odgovori klimnuvši glavom s puno poštovanja.
— A, tako dakle! Čini mi se da ste vi s njom u najbo ljem prijateljstvu? — reče Albert.
— E, vidite, tu se varate, i to je ono što će nas Francuze uvek naterati da počinimo hiljadu gluposti. A najčudnije je kod nas to što mi sve posmatramo sa naše pariske tačke gledišta. U Španiji, a naročito u Italiji, nemojte nikad suditi o prisnosti prijateljstva među ljudima po njihovom slobodnom ponašanju. Grofica i ja smo jednom prilikom osetili izvesnu srodnost, i to je sve.
— Srodnost duša? — zapita Albert smejući se.
— Ne, nego duha, i to je sve — odgovori Franc ozbiljno.
— A kojom to prilikom?
— Prilikom jedne šetnje po Koloseumu, iste onakve kao kad smo tamo bili nas dvojica.
— Pri mesečini?
— Da.
— Sami!
— Pa skoro!
— I razgovarali ste…
— O mrtvima.
— A, — uzviknu Albert — to je zaista bilo veoma zabavno. E, vidite, ja vam obećavam, budem li imao sreću da postanem kavaljer lepe grofice prilikom takve jedne šetnje, da ću joj govoriti samo o živima.
— I možda ćete pogrešiti.
— A dok to ne bude, vi ćete me predstaviti njoj kao što ste mi obećali.
— Čim se spusti zavesa.
— Kako je ovaj vraški prvi čin dugačak!
— Slušajte završnu ariju, vrlo je lepa, i Kozeli je divno peva.
— Jeste, ali kakav mu je stas!
— Spečova je u toj ariji savršeno dramatična.
— Razumećete da kad je neko slušao Sontanga i Malibranovu…
— Zar vam se ne čini da je Morijanov način pevanja odličan?
— Ja ne volim kad crnomanjasti pevaju kao plavi.
— E, dragi moj, — reče Franc okrećući se, dok je Albert i dalje osmatrao durbinom — zaista, vi ste veliko zakeralo.
Najzad, zavesa se spusti na veliku radost vikonta od Morserfa, koji uze svoj cilinder, zagladi hitro kosu, popravi svoju kravatu i manžetne, pa napomenu Francu da je gotov da pođe.
Kako je s druge strane grofica Francu, koji ju je pitao pogledom, dala na znanje jednim znakom da će ga rado primiti, Franc nije više ni časa časio da zadovolji Albertovu žurbu, te sa svojim drugom, koji je iskorišćavao vreme dok su išli da ispravi nabore koji su se od pokreta mogli stvoriti na okovratniku njegove košulje i na posuvratku njegovog fraka, obiđe polukružno gledalište i zakuca na vrata lože broj 4, u kojoj se nalazila grofica.
Mladić koji je sedeo pored nje u prednjem delu lože odmah ustade i ustupi mesto, prema italijanskom običaju, došljaku, koji treba isto tako da ga ustupi kad naiđe neki nov posetilac.
Franc predstavi grofici Alberta kao jednog od francuskih mladića najuglednijih po svome društvenom položaju i svome duhu, što je, uostalom, bila istina, jer su Alberta u Parizu i u sredini u kojoj je živeo smatrali za savršenog kavaljera. On dodade da ga je Albert, očajan što nije umeo da iskoristi grofičin boravak u Parizu da joj bude predstavljen, zamolio da popravi tu pogrešku, te on sad izvršuje taj zadatak i moli groficu da mu oprosti tu veliku slobodu, jer bi trebalo da i njega samog neko predstavi.
Grofica odgovori poklonivši se ljupko Albertu i pružajući ruku Francu.
Albert, na jedan njen znak, zauze ono prazno mesto u prednjem, delu lože, a Franc sede u drugi red iza grofice.
Albert pronađe odličan predmet za razgovor, a to je Pariz. Govorio je grofici o njihovim zajedničkim poznanicima. Franc vide da se on snašao, te mu pusti na volju i zatraži njegov ogromni durbin, pa stade i on da razgleda dvoranu.
Sama u prednjem delu jedne lože, treće po redu naspram njih, bila je jedna izvanredno lepa žena, odevena u grčko narodno odelo, koje je nosila tako neusiljeno da je bilo očevidno da je to njena svakidašnja nošnja.
Iza nje, u polutami, ocrtavala se prilika jednog čoveka čije je lice bilo nemoguće razaznati.
Franc prekide razgovor između Alberta i grofice da bi je zapitao da li ona poznaje tu lepu Albanku koja je toliko opravdano privlačila ne samo pažnju ljudi nego i žena.
— Ne — reče ona. — Sve što znam to je da se ona nalazi u Rimu od početka pozorišne sezone, jer sam je prilikom otvaranja pozorišta videla onde gde je i sad; a već ima mesec dana kako nije propustila ni jednu jedinu predstavu, i čas je s njom bio onaj čovek koji je i sad s njom, a čas ju je pratio samo jedan sluga crnac.
— Kako vam se ona čini, grofice?
— Izvanredno lepa. Medora je zacelo ličila na tu ženu.
Franc i grofica osmehnuše se jedno drugom. Ona nastavi da razgovara s Albertom, a Franc da posmatra kroz durbin svoju Albanku.
Zavesa se diže za balet. Bio je to jedan od onih dobrih italijanskih baleta koje je režirao čuveni Anri, koji je kao koreograf stvorio sebi ogromnu slavu u Italiji, ali ju je jadnik izgubio na pomorskoj pozornici; balet u kome svi, od prvaka pa do poslednjeg statiste, učestvuju revnosno u izvođenju i u kome sto pedeset osoba vrše istovremeno isti pokret i dižu složno ili istu ruku ili istu nogu.
Taj balet se zvao Poliska.
Franc je bio suviše zauzet svojom lepom Grkinjom da bi obraćao pažnju na balet, ma koliko da je on bio zanimljiv. Što se pak nje tiče, videlo se da ona uživa u tome prizoru, i to njeno uživanje bilo je u potpunoj suprotnosti sa dubokom ravnodušnošću onoga koji je bio s njom i koji se, dokle god je trajalo to remekdelo koreografije, nije ni pokrenuo, već je izgledalo, i pored paklene buke koju su stvarale trube, tasovi i kineske zvečke u orkestru, da uživa u rajskim milinama mirnog i blaženog sna.
Naposletku se balet svrši i zavesa pade uz buran pljesak ushićenog partera.
Zahvaljujući običaju da se umetne balet u operu, odmori između činova su vrlo kratki u Italiji, te pevači imaju vremena da se odmore i da promene odelo dok se igrači vrte na jednoj nozi i izvode svoje poskoke.
Uvertira za drugi čin otpoče. Pri prvim potezima gudala Franc vide kako se spavač polako diže i priđe Grkinji, koja se okrete da mu
Prilika njenog sagovornika bila je i dalje u polutami, te Francnije mogao da sagleda nijednu njegovu crtu.
Zavesa se podiže, i Francovu pažnju neminovno privukoše pevači, te njegove oči za trenutak ostaviše ložu lepe Grkinje da bi se upravile ka pozornici.
Taj čin počinje, kao što je poznato, duetom sna: Parizina u spavanju izrekne pred Acom tajnu svoje ljubavi prema Ugu. Iznevereni muž preživljuje sve stupnjeve ljubomornog gneva, sve dok se ne uveri da ga žena vara, a tada je budi da bi joj saopštio svoju blisku osvetu.
Taj duet je jedan od najlepših, najizrazitijih i najjezivijih dueta koji su izišli iz plodnog Donicetijevog pera. Franc ga je sad slušao po treći put, pa iako on nije važio kao pomaman ljubitelj muzike, ipak taj duet izazva u njemu dubok utisak. On se stoga baš spremao da se pridruži pljeskanju dvorane, kad mu šake, spremne da se sklope, ostadoše razmaknute, a bravo koje mu je pošlo iz usta zamre na njegovim usnama.
Čovek u onoj loži bio se sasvim uspravio, i pošto mu je sad glava bila u svetlosti, Franc raspoznade onog tajanstvenog stanovnika Monte Krista, onoga za koga mu se sinoć toliko učinilo da mu je raspoznao stas i glas među ruševinama Koloseuma.
Nije više bilo sumnje da taj čudni putnik stanuje u Rimu.
Zacelo je izraz Francovog lica bio u skladu sa uzbuđenjem što ga je to priviđenje izazvalo u njemu, jer ga grofica pogleda, pršte u smeh i zapita ga šta mu je.
— Gospođo grofice, — odgovori Franc — ja sam vas maločas pitao da li poznajete onu albansku ženu; a sad ću vas zapitati da li poznajete njenog muža.
— Taman koliko i nju — odgovori grofica.
— Zar on nikad nije privukao vašu pažnju?
— E, takvo pitanje može samo Francuz da postavi! Pa vi dobro znate da za nas Italijanke ne postoji na ovom svetu drugi čovek osim onoga koga volimo!
— To je tačno — odgovori Franc.
— U svakom slučaju, — reče ona prinoseći Albertov durbin očima i upravljajući ga ka loži — to mora da je neki čovek koga su nedavno otkopali, neki mrtvac kome je grobar dopustio da iziđe iz groba, jer mi izgleda užasno bled.
— On je uvek takav — odgovori Franc.
— Vi ga, dakle, poznajete? — zapita grofica. — Onda ću ja vas zapitati ko je on.
— Izgleda mi da sam ga već jednom video i čini mi se da ga raspoznajem.
— Zaista, — reče ona i pokrete svoja lepa ramena kao da joj je jeza projurila kroz žile — shvatam da kad je neko jedanput video onakvog čoveka, on ga nikad neće zaboraviti.
Francovo osećanje nije, dakle, bilo neki lični utisak, pošto ga je i druga jedna osoba osećala isto kao i on.
— Pa dakle? — zapita Franc groficu, pošto se ona potrudila da ga još jednom pogleda kroz durbin. — Šta vi mislite o tom čoveku?
— Da mi izgleda kao da je to lord Rutven glavom.
I zaista, ovo podsećanje na Bajrona učini dubok utisak na Franca; jer ako bi ga ijedan čovek mogao naterati da poveruje u vampire, poverovao bi da je to bio ovaj čovek.
— Moram saznati ko je on — reče Franc ustajući.
— Oh, ne! — uzviknu grofica. — Ne, nemojte me ostavljati, ja računam na vas da me otpratite i ne puštam vas.
— Kako! Zbilja? — reče Franc naginjući se prema njenom uvetu — vi se bojite?
— Čujte, — reče mu ona — Bajron mi se zaklinjao da veruje u vampire; rekao mi je da je i video jednoga i opisao mi je njihovo lice. E, vidite, ono je isto onakvo: ona crna kosa, one krupne oči što svetle čudnim sjajem, ono samrtničko bledilo; zatim, obratite pažnju da on nije sa nekom ženom kao što su ostale, već s jednom tuđinkom… Grkinjom, otpadnicom od vere… i verovatno nekom čarobnicom kao što je i on. Molim vas, nemojte otići. Sutra pođite u potragu za njim, ako vam je volja; ali vam danas izjavljujem da vas ne puštam od sebe.
Franc je ostajao pri svome.
— Slušajte, — reče ona ustajući — ja sad odlazim; ne mogu ostati do kraja predstave, jer imam goste kod kuće. Zar ćete biti toliko malo kavaljer pa da odbijete da pođete sa mnom?
Nije se mogao dati drugi odgovor, sem da uzme šešir, da otvori vrata i da ponudi ruku grofici. On to i učini.
Grofica je zaista bila veoma uzbuđena; a i sam Franc nije mogao da se otrese nekog sujevernog straha, utoliko opravdanijeg što je kod grofice to bila posledica jednog nagonskog osećanja, a kod njega rezultat jednog sećanja.
On oseti kako ona dršće dok se pela u kola.
Otpratio ju je do kuće. Tamo nije bilo gostiju i niko je nije očekivao. On je prekori zbog toga.
— Zaista, — reče mu ona — ne osećam se dobro i potrebno mi je da budem sama, jer me je pogled na tog čoveka uzrujao.
Franc pokuša da se nasmeje.
— Ne smejte se! — reče mu ona. — Uostalom, vama i nije do toga. A zatim, obećajte mi nešto.
— Šta?
— Obećajte mi.
Što god hoćete, osim da se odreknem pokušaja da saznam ko je taj čovek. Ja imam razloga, koje vama ne mogu kazati, da želim da saznam ko je on, otkuda je došao i kud ide.
— Otkuda je došao, to ne znam; ali kud ide, to vam mogu reći: ide u pakao, to možete biti uvereni.
— Vratimo se na obećanje koje ste hteli da tražite od mene, grofice — reče Franc.
— Ah, da! To je da se vratite pravo u hotel i da večeras ne pokušavate da se nađete s tim čovekom. Stvara se kao neka veza između ličnosti koju napuštamo i one s kojom idemo da se sastanemo.Nemojte da vi poslužite kao veza između tog čoveka i mene. Sutra jurite za njim, ako vam to godi; ali nemojte mi ga nikad predstaviti,ako ne želite da umrem od straha. A sad, laku noć! Potrudite se da zaspite, a ja znam nekoga koji noćas neće zaspati.
Posle ovih reči grofica se rastade s Francom i ostavi ga u nedoumici da li se ona to samo zabavljala na njegov račun ili je doista osetila strah o kome je govorila.
Kad se vratio u hotel, Franc zateče Alberta u sobnoj haljini i pantalonama za spavanje kako raskalašno opružen na fotelji puši cigaru.
— Gle, pa to ste vi! — reče mu on. — Bogme, ja sam mislio da ćete se vratiti tek sutra.
— Dragi moj Alberte, — odgovori Franc — srećan sam što mi se dala prilika da vam jednom za svagda kažem da vi imate najpogrešnije mišljenje o italijanskim ženama; a čini mi se, međutim, da su vas vaša ljubavna razočaranja mogla naučiti pameti.
— Šta ćete! Te vraške žene čovek nikad ne može da razume! One vas hvataju pod ruku, stežu vam je; govore vam šapatom i mole vas da ih otpratite njihovoj kući. Sa četvrtinom takvog ponašanja jedna Parižanka bi izgubila svoj ugled.
— E, baš zato što nemaju šta da kriju, i zato što žive u sunčanom sjaju, zato se žene tako malo prenemažu u ovoj lepoj zemlji „gde si odzvanja”, kako kaže Dante. Uostalom, vi ste dobro videli da se grofica bila istinski uplašila.
— Od čega uplašila? Od onog čestitoga gospodina koji je bio prema nama sa onom lepom Grkinjom? Ali ja sam hteo da raščistim s tim kad su izišli, te sam se mimoišao s njima u hodniku. Ja ne znam otkuda vama sve te vaše misli iz zagrobnog života! Pa to je jedan vrlo lep mladić, veoma lepo obučen, i koji po svemu izgleda da naručuje svoja odela u Francuskoj, kod Blena ili kod Humana. Malo je bled, to je istina, ali vi znate da je bledoća znak otmenosti.
Franc se osmehnu, jer je Albert mnogo uobražavao da je i sam bled.
— Zato sam ja i ubeđen — reče mu Franc — da je grofičino mišljenje o tome čoveku sasvim pogrešno. Je li govorio kad je prolazio pored vas, i jeste li čuli neku njegovu reč?
— Govorio je, ali na novogrčkom jeziku. Ja sam to poznao po nekoliko iskvarenih starogrčkih reči. Moram vam reći, dragi moj, da sam u gimnaziji bio vrlo jak u starogrčkom jeziku.
— Znači, govorio je novogrčki?
— Verovatno.
— Onda se više ne može sumnjati — promrmlja Franc — To je on.
— Šta rekoste?
— Ništa. A šta ste vi dosad radili?
— Spremao sam vam jedno iznenađenje.
— Kakvo?
— Vi znate da je nemogućno nabaviti kočije?
— Pa dabome! Pošto smo učinili bezuspešno sve što živi čovek može da učini u tom cilju.
— E, vidite, meni je pala na um jedna divna misao.
Franc pogleda Alberta kao čovek koji nema mnogo poverenja u njegovu maštu.
— Dragi moj, — reče Albert — vi ste me sad počastvovali takvim pogledom koji zaslužuje zaista da zatražim od vas da mi se izvinite.
— Ja sam spreman da to učinim, dragi prijatelju, ako je vaša misao onako oštroumna kao što vi kažete.
— Slušajte.
— Slušam.
— Nema načina da se nabave kola, zar ne?
— Nema.
— Ni konji?
— Ni oni.
— Ali se mogu nabaviti volovska kola?
— Možda.
— I par volova?
— Verovatno.
— E, onda, dragi moj, eto onoga što nama treba! Narediću da se ta kola ukrase, a mi ćemo se obući kao napuljski žeteoci, pa ćemo predstavljati u prirodnom obliku onu divnu sliku Leopolda Roberta. Ako bi, radi veće sličnosti, grofica pristala da obuče nošnju žene iz Pucola ili iz Sorenta, to bi dopunilo maskaradu; a grofica je dovoljno lepa da svet može pomisliti da je to original slike Žena sa detetom.
— E, zaista! — uzviknu Franc — ovoga, puta ste u pravu, gospodine Alberte, i ta vam je ideja zbilja srećna.
— I potpuno u duhu našeg naroda; samo obnovljena ideja naših lenih kraljeva. A, gospodo Rimljani, vi mislite da ćemo mi skitati peške po vašim ulicama kao lazaroni i to zato što vi nemate kočija i konja? E, pa lepo, mi ćemo ih izmisliti.
— A jeste li već nekom saopštili tu pobedničku misao?
— Našem hotelijeru. Kad sam se vratio, pozvao sam ga i izložio mu naše želje. On me je uveravao da je to sasvim lako; ja sam hteo da se volovima pozlate rogovi, ali mi je on rekao da bi za to trebalo tri dana, te ćemo morati da se lišimo te suvišnosti.
— A gde je on?
— Ko?
— Naš domaćin.