263
Kad se K. probudi, njemu se učini kao da nije spavao: soba je bila isto onako prazna i topla, svi zidovi ovijeni tamom, lampa nad pivskim slavinama ugašena, mrak i pred prozorima. Ali čim se opruzi, jastučić pade, daska i bačvice zaškripaše, odmah se pojavi Pepi, i on doznade da je već veče i da je spavao više od dvanaest sati. U toku dana, gazdarica se nekoliko puta raspitivala za njega, a jednom je dolazio i Gerstacker, koji je tog jutra, kad je K. govorio s gostioničarkom, sedeo tu u mraku i čekao pivo, ali se više nije usuđivao smetati K.; napokon izgleda da je dolazila i Frieda i za trenutak stajala pored K., ali nije dolazila zbog njega, već je trebala pripremiti razne stvari, jer je te večeri trebala opet stupiti na dužnost. »Ona sigurno više ne mari za tebe?« upita Pepi dok je donosila kavu i kolače. Ali ona nije više pitala onako pakosno kao što je pre imala običaj, već žalosno, kao da je u međuvremenu upoznala svu pakost sveta, prema kojoj njena vlastita postaje beznačajna i besmislena. Govorila je s K. kao sa sapatnikom, i kad on stade srkati kafu i njoj se učini da mu nije dovoljno slatka, ona otrča i donese punu posudicu šećera. Istina, to što je bila žalosna nije joj smetalo da se danas još više nalicka nego poslednji put: mašni i vrpca upletenih u kosu bilo je u izobilju, duž čela i sa strane kosa je bila brižljivo nakovrčana, a oko vrata je imala lančić koji se spuštao u duboki izrez bluze. Kad K., zadovoljan što se napokon naspavao i što može popiti dobru kafu, uhvati rukom jednu vrpcu i htede je odrešiti, Pepi reče umorno: »Ah, ostavi me!« i sede pored njega na jednu bačvu. K. se uopste nije morao raspitivati šta je muči, ona je sama počela odmah pričati, ukočeno gledajući u vrč s kafom, kao da joj je potrebna neka razbibriga čak i dok priča, kao da se ne može sasvim predati čak ni svojim jadima kojima je obuzeta, jer to premašuje njenu snagu. Kao prvo, K. doznade da je upravo on kriv za Pepinu nesreću, ali da mu ona to ne uzima za zlo. I ona je odlučno kimala glavom dok je to pričala, da ne bi dopustila K. da joj protureči. On je najpre Friedu odvukao iz krčme i tako njoj, Pepi, omogućio unapređenje. Inače se ništa drugo ne bi moglo zamisliti što bi bilo u stanju navesti Friedu da napusti svoje mesto, jer ona je sedela u krčmi kao pauk u mreži, svuda je prela svoje konce koji su samo njoj bili poznati; udaljiti je protiv njene volje bilo bi potpuno nemoguće, samo ljubav prema nečem što je ispod nje, što se ne slaže s njenim položajem, mogla ju je oterati s njena mesta. A ona, Pepi? Je li ona ikad očekivala dobiti to mesto? Ona je bila samo sobarica, imala je beznačajno mesto bez velikih izgleda na bolje; istina, kao svaka devojka i ona je imala snove o velikoj budućnosti, snovi se ne mogu zabraniti, ali na neku blistavu budućnost nije ozbiljno mislila; bila se zadovoljila onim što je postigla. A onda je Frieda neočekivano iščezla iz krčme, to je došlo tako iznenada da gostioničar nije imao pogodnu zamenu pri ruci, osvrtao se unaokolo i pogled mu je pao na nju, Pepi, a ona je, naravno, sve učinila da bude primećena. U to vreme ona je zavolela K. kao što nikoga dotad nije volela. Ona je mesecima sedela dole u svojoj majušnoj mračnoj sobici i bila pomirena s tim da će tamo ostati godinama, a u nepovoljnom slučaju da neprimetno provede i celi život, i onda se najednom pojavio on, K., junak koji oslobađa devojke i njoj otvorio slobodan put naviše. Istina, on o njoj nije ništa znao, sve to nije činio zbog nje, ali to ne umanjuje njenu zahvalnost, i u noći koja je prethodila njenom postavljenju — postavljenje nije još bilo svršeno, ali je ipak smatrano vrlo verovatnim — ona je satima provela govoreći s njim i šapćući mu u uho svoju zahvalnost. A što je to bila baš Frieda koju je on uzeo sebi na teret; bilo je u tome nečeg neshvatljivo nesebičnog što je on, njegov podvig još više je porastao u njenim očima time samo da bi njoj, Pepi, pomogao, uzeo za ljubavnicu Friedu, Friedu, tu nelepu, postariju mršavu devojku s kratkom retkom kosom,jednu, uostalom, podmuklu devojku, koja uvek ima neke tajne, što verovatno stoji u vezi s njenim izgledom; budući da u licu i telu tako jadno izgleda, mora biti da ima neke druge tajne koje se ne mogu videti i proveriti, kao na primer njena tobožnja veza s Klammom. A njoj, Pepi, dolazile su tada čak i ovakve misli: je li moguće da K. zaista voli Friedu, da on ne vara sebe ili možda vara samo Friedu, i možda će jedina posledica svega toga biti njen uspon, a onda će K. primetiti svoju zabludu ili je više neće kriti i neće uopste gledati više Friedu, već samo nju, Pepi, što ne mora biti njeno suludo umišljanje, jer, kao devojka s devojkom, ona bi se mogla vrlo dobro poneti s Friedom, to niko ne može poreći, a ono što je trenutno zasenilo K., to je bio Friedin položaj i sjaj koji mu je Frieda umela dati. I tako je ona sanjala kako će, kad bude imala to mesto, K. doći njoj moliti je, i ona će onda moći birati, ili će uslišiti molbu K. i izgubiti mesto, ili će odbiti K. pa dalje graditi karijeru. I ona se zarekla da će se svega odreći zbog njega i da će ga naučiti kako se istinski voli, što on nije imao prilike naučiti kod Friede, i da prava ljubav ne zavisi o svim počasnih položajima na svetu. Ali onda je sve drukčije ispalo. A čija je to krivica? Kriv je tome pre svega K., a zatim, istina, i Friedina prepredenost. Ali pre svega K., jer što on hoće, kakav je on čudan čovek? Sta on želi postići, kakve su to važne stvari kojima se on posvećuje i koje čine da zaboravlja ono što mu je najbliže, najdraže i najlepše? Žrtva toga je ona, Pepi, i sve je ispalo glupo i sve je izgubljeno; i onaj koji bi bio u stanju celi Gospodski konak zapaliti da izgori, ali do temelja, da mu ne ostane nikakav trag, da sav izgori kao u peći — taj bi bio njen izabranik. Dakle, ona, Pepi, došla je u krčmu pre četiri dana, baš pred ručak. Posao ovde nije lak, to je posao koji gotovo ubija čoveka, ali nije malo ni ono što se može postići. Ona ni pre nije besposličarila, i iako ni u svojim najsmelijim snovima nije sebi prisvajala to mesto, ona je ipak imala dovoljno iskustva, znala je šta to mesto iziskuje, sasvim nepripremljena nije ga preuzela. Nepripremljena ga ne bi mogla ni držati, i izgubila bi ga već u početku. Naročito kad bi se ponašala kao što se ponašaju sobarice. Sobarica se s vremenom potpuno izgubi i zaboravi; to je posao kao u kakvom rudniku, bar kad je u pitanju sekretarski hodnik, jer osim ono malo dnevnih posetilaca koji se tu i tamo promuvaju i ne smeju se ni pogledati, danima se ne vidi čovek, osim dve ili tri druge sobarice koje su isto tako ogorčene. Ujutro se ne sme uopste izlaziti iz sobe, jer sekretari tada žele biti sami među sobom, jelo im iz kuhinje donose sluge, to obično nije stvar sobarica, a i dok sekretari jedu, one se ne smeju pokazivati u hodniku. Samo kad gospoda rade, sobarice smeju raspremati sobe, ali naravno ne one zauzete, samo one koje su tog trenutka prazne, i posao se mora obavljati sasvim tiho da se gospodi ne bi smetalo pri radu. Ali kako je moguće raspremati tiho, kad gospoda ostaju u sobama po nekoliko dana, a uz to još po njima švrljaju i sluge, ta prljava bagra, i soba, kad sobarica napokon sme ući u nju, nalazi se u takvom stanju da je čak ni potop ne bi oprao. Istina, to su visoka gospoda, ali za raspremanje sobe za njima treba imati snage, da bi se svladalo gađenje. Sobarice, uglavnom, nemaju preterano mnogo posla, ali on nije zavidan. I nikad lepa reč, samo pokude, naročito one do kojih najčešće dolazi i koje su najmučnije: da su se pri raspremanju izgubili spisi. Stvarno, ništa se ne izgubi, svaki papirić se predaje gostioničaru; svakako spisi se gube, ali ne krivicom sobarica. A onda dolaze komisije i devojke moraju napuštati svoju sobu, komisije premeću krevete, devojke nemaju gotovo ništa svoje, ono malo njihovih stvari nalazi se u jednoj košari, ali komisije satima pretražuju. Naravno, ne nađu ništa, otkud bi tamo bili spisi? Sta će spisi devojkama? I rezultat su samo preko gostioničara ponovljene pokude i pretnje od razočarane komisije. I tako nikad mira, ni danju ni noću. Galama do pola noći, galama čim svane. Samo kad se tamo ne bi moralo spavati, ali se mora, jer dužnost je sobarica, naročito noću, donositi iz kuhinje malenkosti koje im se u međuvremenu naručuju. Tek svaki čas, iznenada, udarac šakom o vrata devojačke sobe, priopstavanje narudžbe, trčanje dole u kuhinju, drmusanje zaspalih kuhinjskih momaka, stavljanje poslužavnika s naručenim stvarima ispred sobaričinih vrata, odakle će ga sluge odneti, kako je sve to žalosno. Ali ipak, ni to nije ono najgore. Najgore je naprotiv kad nema narudžbi, kad se u poodmakloj noći, kad svi već trebaju spavati, i kad napokon mahom svi i spavaju, pokatkad neko počne šuljati oko vrata devojačke sobe. Onda devojke ustaju iz kreveta—kreveti su jedan iznad drugog, prostora je tamo uopste vrlo malo, cela devojačka soba je u stvari jedan ormar s tri pregrade — osluškuju na vratima, kleče i drže se zagrljene od straha. I stalno se čuje kako se neko šulja oko vrata. Svima bi laknulo kad bi već ušao, ali se ništa ne događa, niko ne ulazi. A mora se reći da ne mora tu neizostavno pretiti neka opasnost, možda je to samo neko koji se amo-tamo šeta pred vratima i razmišlja bi li nešto naručio i nikako se ne može odlučiti. Možda je samo to, a možda i nešto drugo. Uistinu devojke i ne poznaju gospodu, jedva da su ih očima videle. Bilo kako bilo, tek u sobi devojke su mrtve od straha, i kad se sve stiša, one se naslone na zid i nemaju snage opet se popeti u krevet. Takav život ponovno očekuje nju, Pepi, i ona još večeras treba opet zauzeti svoje mesto u devojačkoj sobi. A zašto? Zbog K. i zbog Friede. Opet natrag u taj život od kojeg tek što je pobegla, pobegla istina zahvaljujući K., ali ujedno ulažući sa svoje strane najveće napore. Jer u onoj službi tamo devojke se zapuste, čak i one najurednije. Za koga da se uređuju? Niko ih ne gleda, u najboljem slučaju samo kuhinjska služinčad; kojoj je devojci to dovoljno, ona neka se uređuje. Inače se celo vreme provodi u svojoj sobici ili u sobama gospode, koje su takve da predstavlja lakomislenost i rasipništvo makar samo kročiti nogom u njih u čistim haljinama. I živeti stalno pri električnoj svetlosti i u zagušljivom zraku — jer se neprekidno loži — i u stvari biti uvek umoran. Jer ono jedno slobodno popodne u nedelji provede se najbolje ako se prespava mirno i bez straha u nekom ograđenom kutku kuhinje. Zbog čega se onda doterivati? Nema čovek volje naprosto ni za oblačenje. A onda je ona, Pepi, iznenada premeštena u krčmu, gde je bilo potrebno, pod pretpostavkom da se želi održati na tom mestu, postupati obratno; gde je ona stalno pred očima ljudi, a među njima ima i vrlo razmažene gospode, koja sve primećuju, i zbog čega je uvek morala izgledati što je moguće finije i dopadljivije. Dakle, to je bio čitav preokret. I ona, Pepi, može za sebe reći da ništa nije propustila učiniti. Kako će se to kasnije razvijati, to nju nije brinulo. Znala je da ona ima sposobnosti koje ovo mesto iziskuje, toga je ona potpuno svesna i to uverenje ona još ima i niko joj ga ne može oduzeti, čak ni danas, na dan njena poraza. Teškoća je za nju bila samo u tome kako će se pokazati u prvim danima, dok je još samo bedna sobarica, bez haljina i ukrasa, i zato što
gospoda nemaju strpljenja čekati kako će se ona razvijati, već hoće odmah bez čekanja imati krčmaricu kakva ona treba biti, inače okreću glavu od nje. Reklo bi se da njihovi prohtevi nisu naročito veliki, kad ih je Frieda ipak mogla zadovoljiti. Ali to nije tačno. Ona, Pepi, često je o tome razmišljala, često se sastajala s Friedom, a jedno vreme čak je zajedno s njom i spavala. Friedi nije lako pohvatati tragove, i ko se dobro ne pazi — a koja se gospoda dobro paze? — odmah ga ona zavede. Frieda sama najbolje zna kako jadno izgleda, na primer, videti je prvi put s raspletenom kosom, ruke se sklope od sažaljenja; jedna takva devojka, po pravilu, ne bi smela biti čak ni sobarica. Ona to i sama zna i ponekad je noću plakala zbog toga, pribijala se uz nju, Pepi, i njenu kosu obavijala oko svoje glave. Ali kad je u službi, onda sve sumnje kod nje iščeznu, ona sebe smatra najlepšom i zna pravi put i način da svakog u to uveri. Ona poznaje ljude, i to je njena velika veština. A ume lagati i varati na brzinu, kako ljudi ne bi imali vremena to podrobnije proveriti. Naravno, to ne može trajati stalno, ljudi ipak imaju oči i na kraju uvide istinu. Međutim, čim primieti takvu opasnost, ona već ima spremno drugo sredstvo, u poslednje vreme, na primer, to je njena veza s Klammom. Njena veza s Klammom! Ako u to ne veruješ, idi i proveri; pitaj Klammom. Lukavo, zar ne, vrlo lukavo. Ali ako ti se ne ide Klammu raspitivati se zbog takve stvari, jer verovatno ne možeš do njega doći ni kad su u pitanju beskrajno važnije stvari, i Klamm ti je potpuno nepristupačan — naravno samo tebi i tebi sličnima, jer, na primer, Frieda skakuće k njemu kad god hoće — ali iako je to tako, stvar ipak može biti proverena, treba samo čekati. Klamm ipak neće dugo da trpi takve lažne glasove; njega sigurno vrlo mnogo zanima što se o njemu priča u krčmi i gostinskim sobama, sve to ima za njega veliku važnost, i sve što je netačno, on će to odmah ispraviti. Ali on ništa ne ispravlja, i kako se nema što ispravljati, onda je to gola istina. U stvari, ono što se vidi samo je to da Frieda nosi pivo u Klammovu sobu i vraća se s naplaćenim računom; međutim, ono što se ne vidi, to priča Frieda i mora joj se verovati. Uistinu, ona ništa ne priča, ona ne razglašava takve tajne, ne, tajne se same od sebe razglašavaju oko nje, a ona, budući da su već razglašene, mora i sama govoriti o njima, ali skromno, ne tvrdeći sama ništa, i jedino se poziva na ono što je i inače već opste poznato. Ali ipak ne priča sve, na primer da Klamm, otkad je ona u krčmi, manje pije pivo nego pre, ne mnogo manje ali ipak primetno manje; o tome ona ne govori, jer to može imati razne uzroke, da je, na primer, došlo vreme kad Klammu pivo manje prija ili da on zbog Friede zaboravlja čak i piti pivo. U svakom slučaju, dakle, Frieda je Klammova ljubavnica, ma koliko to bilo čudno. A kako da kod drugih ne izaziva divljenje ono što je za Klamma dovoljno dobro? I tako je Frieda, dok se okreneš, postala velika lepota i devojka sasvim onakva kakva je krčmi potrebna, gotovo još i lepša, vrednija, jedva da je krčma dovoljna za nju. I zaista — mnogi se ljudi čude što je ona još u krčmi. Biti krčmarica, to je mnogo, imati vezu s Klammom, u tom svojstvu, izgleda vrlo verovatno, ali kad krčmarica jednom postane Klammova ljubavnica, zašto je on onda ostavlja u krčmi, i to tako dugo? Zašto je ne uzdigne još više? Možete hiljadu puta reći ljudima da tu nema proturečnosti, da Klamm ima određene razloge što tako postupa, ili da će Frieda biti unapređena u najkraćem vremenu i da će to biti iznenada, najedanput, sve to ne vredi mnogo; ljudi imaju i određena shvatanja, i nikakva veština nije u stanju navesti ih da ih se trajno odreknu. Niko više u to nije sumnjao da je Frieda Klammova ljubavnica, čak i onima koji su očigledno znali bolje bilo je već dosta sumnjati u to. »Neka, do đavola, bude Klammova ljubavnica«, mislili su oni, »ali kad je već to, onda hoćemo videti i kako se ona uzdiže.« Međutim, od toga nema ništa, Frieda je ostala u krčmi kao i dotle, i potajno je bila vrlo radosna što je to tako. Ali, istina, kod ljudi je izgubila od ugleda, to je naravno ona dobro primetila; ona obično primeti stvari i pre nego što se dogode. Jedna zaista lepa, ljupka devojka, kad se uživi u krčmarski poziv, ne mora se služiti trikovima: dok je lepa, biće i krčmarica, osim ako se ne dogodi neki izuzetno nesretan slučaj. Međutim, devojka kao Frieda mora se stalno plašiti za svoje mesto, naravno ona to iz razumljivih razloga neće pokazati, pre se žali na mesto da ga drugi ne bi poželeli. Međutim, potajno, stalno motri kakvo je raspoloženje kod ljudi. I tako je uvidela kako su ljudi postali ravnodušni, kako se za njih ne isplati ni oči podići kad se ona pojavi, da joj čak ni sluge više ne poklanjaju pažnju, da se više drže Olge i sličnih devojaka, što je razumljivo; primetila je i po gostioničarevi! ponašanju da je ona sve manje nezamenljiva, iznalaziti stalno nove priče o Klammu nije moguće, sve ima svoje granice, i tako se dobra Frieda odlučila na nešto novo. Ko bi samo bio u stanju odmah to prozreti! Ona, Pepi, slutila je, ali prozrela jasno, na žalost, nije. Frieda se odlučila napraviti skandal, da se ona, Klammova ljubavnica, baci u naručje bilo kome drugom, po mogućnosti nekom ko je najniži po rangu. To će uzvitlati prašinu, o tome će se dugo govoriti i napokon, napokon će se svet ponovno setiti šta to znači biti Klammova ljubavnica i šta znači tu čast baciti pod noge u zanosu jedne nove ljubavi. Teško je bilo samo naći odgovarajućeg čoveka s kojim će odigrati ovu mudru igru. To nije smio biti neki Friedin poznanik, čak ni neki sluga, on bi je sigurno pogledao razrogačenih očiju i otišao dalje, a pre svega on ne bi izgledao dovoljno ozbiljan, niti bi sva govorljivost bila u stanju stvoriti uverenje da je on Friedu napastovao, da se ona nije mogla braniti i da mu se podala u trenucima bezumnosti. Jer iako je to trebao biti neko sasvim s dna, on je ipak morao biti takav da se može verovati da se on pored svih svojih zatucanih prostačkih navika ni u koju drugu nije zaljubio nego baš u Friedu, i da nema nikakvu veću želju nego—Gospode Bože! — oženiti se Friedom. I to je morao biti čovjek, iako priprost — po mogućnosti priprostiji od sluge, mnogo priprostiji od sluge — ipak čovek zbog kojeg neće svaka devojka biti ismejana, neko u kome i druge razumne devojke mogu videti nešto privlačno. Gde naći takvog čoveka? Druga devojka bi ga možda uzalud tražila celog života. Ali Friedina sreća dovodi joj geometra ravno u krčmu, i možda baš one večeri kad joj je taj plan prvi put prošao kroz glavu. Geometar! Da, što on, K., uopste misli? Kakve to neobične stvari on ima u glavi? Hoće li on postići nešto naročito? Dobiti dobro mesto, odlikovanje? Teži li on za tim? Ako je tako, onda je on od samog početka morao drukčije postupiti. Pa on je niko i ništa, žalosno je čoveku pogledati njegov položaj. On je geometar, to je možda nešto, znači da je nešto naučio, ali ako s tim ne može ništa preduzeti, onda ipak znači da nije ništa. Uz to on još ima prohteve, nema uopste nikakvu podršku a postavlja zahteve, istina ne neposredno, ali se primećuje da postavlja nekakve zahteve, i to ipak ljuti. Zna li on da čak i jednoj sobarici šteti ako s njim duže razgovara? I sa svim tim naročitim prohtevima on još prve večeri uleće u najjednostavniju klopku! Zar ga nije stid? Čime ga je to Frieda privukla? Sada bi ipak mogao to priznati. Je li mu se zaista moglo svideti to mršavo žutičavo stvorenje? Ah ne, pa on nju nije ni pogledao, ona mu je samo rekla da je Klammova ljubavnica, za njega je to onda bila novost, i bio je izgubljen. Sada se Frieda morala iseliti, jer naravno njoj nije bilo više mesta u Gospodskom konaku. Ona, Pepi, videla je Friedu još onog jutra kad se selila, celokupno osoblje bilo se iskupilo, svako je bio radoznao da vidi taj prizor. A njena moć bila je tolika da su je svi sažalevali, svi, čak i njeni neprijatelji. Tako se od početka njen račun pokazao tačan: podati se jednom takvom čoveku izgledalo je svima neshvatjivo i kao neka zla kob, a male kuhinjske devojke, koje naravno obožavaju krčmaricu, nisu se mogle utešiti. Čak i ona, Pepi, bila je dirnuta, ni ona se nije mogla potpuno obraniti, iako je njenu pažnju privuklo nešto drugo. Naime, primetila je kako je Frieda u stvari vrlo malo ožalošćena. To je napokon ipak bila užasna nesreća, ta koja je nju zadesila; ona se istina pravila kao da je vrlo nesretna, ali ipak ne dovoljno, i njeno pretvaranje nije moglo prevariti nju, Pepi. Sto joj je, dakle, ulevalo nadu? Da nije valjda sreća nove ljubavi? Ta mogućnost otpada. Šta onda? Šta joj je davalo snagu da čak i prema njoj, Pepi, koja je već tada važila za njenu naslednicu, ostane onako odmereno prijateljski raspoložena kao što je uvek bila? Ona, Pepi, tada nije imala dovoljno vremena o tome razmišljati, imala je toliko mnogo posla spremajući se za novu službu. Mogla je svakog trena stupiti na novo mesto, a još nije imala ni lepu frizuru, ni elegantnu haljinu, ni fino rublje, ni upotrebljive cipele. Sve je to moralo biti stvoreno za nekoliko sati; jer ako se ne može opremiti kako treba, onda je bolje da se odrekne mesta, jer će ga ionako izgubiti za pola sata, to je sasvim sigurno. Delomično je ipak uspela. Što se tiče češljanja, ona je tu naročito darovita, čak je nju i gostioničarka jednom zvala sebi da je izfrizira; to je stvar njene naročito lake ruke, a uostalom i njena bujna kosa je takva da može raditi s njom šta hoće. A pomogla se i haljinom. Njene obe kolegice ostale su joj verne: to je u izvesnom pogledu i za njih bila čast da jedna devojka iz njihove grupe postane krčmarica, a zatim će im ona, Pepi, kasnije,kad bude na vlasti, moći činiti razne usluge. Jedna devojka je imala već odavno skupocenu tkaninu koja je bila njeno blago, često ju je pokazivala drugima da bi joj se divili, sanjala je o tome kako će je jednom zanosno nositi i — to je bilo vrlo lepo od nje — budući da je sad bila potrebna, njoj, Pepi, ona ju je žrtvovala. I obe su joj pomagale pri šivenju; ne bi se više zalagale ni da su za sebe šile. Šta više, rad je tekao u dobrom raspoloženju i sreći. Sedele su svaka na svom krevetu, jedna iznad druge, šile i pevale i dodavale, čas gore čas dole, jedna drugoj gotove delove i pribor. Kad ona, Pepi, misli na to, njoj je još teže na srcu što je sve to bilo uzalud i što se ona sada praznih ruku vraća svojim prijateljicama! Kolika je to nesreća i kako je lakomisleno izazvana, pre svega od njega, K.! Kako su se onda sve radovale zbog haljine; haljina je izgledala kao garancija uspeha i kad je ona, Pepi, naknadno pronašla još i mesto za vrpčicu, nestalo je i poslednje strepnje. A zar haljina zaista nije lepa? Sad je već izgužvana i malo umrljana, ali ona nema nikakvu drugu haljinu, ovu je morala nositi i danju i noću, ali se još vidi kako je lepa — ni one proklete Barnabasove ne bi bile u stanju napraviti bolju. A to, da se haljina po volji može zategnuti i opet popustiti, gore kao i dole, da je to doduše jedna haljina, ali vrlo promenljiva — to je najveća prednost koju haljina ima, ona se ne želi time hvaliti, mladoj zdravoj devojci sve lepo stoji.
Mnogo je teže bilo nabaviti rublje i obuću, i tu je upravo počelo s neuspesima. Prijateljice su joj i tu pomagale koliko su mogle, ali nisu mogle mnogo. Bilo je to ipak vrlo jednostavno rublje koje su one sakupile i iskrpile, a umesto cipelica s visokim potpeticama morala je ostati pri papučama, koje je bolje sakriti nego pokazivati. Tešili su je: ni Frieda nije bila naročito lepo obučena, a ponekad je izgledala tako neuredna da su gosti više voleli da ih služe drumski momci nego ona. Tako je zaista i bilo, ali Frieda je to mogla, ona je več bila u milosti i uživala ugled. Kad se jedna dama pokaže jednom prljava i neuredno obučena, to je utoliko primamljivije, ali kod početnice kao što je ona? Uostalom, Frieda i nije imala ni trunke ukusa. Ako neko već ima žutičavu kožu, onda mora to trpeti, ali ne mora uz to još, kao što radi Frieda, navući izrezanu bluzu krem boje, tako da ti se od žutila mora smučiti. A čak i kad toga ne bi bilo, ona je bila preškrta da bi se dobro oblačila; sve što je zarađivala sklanjala je na stranu, niko ne zna zašto. Novac joj u službi nije bio potreban, Frieda je prolazila s lažima i trikovima; ona, Pepi, nije se htela ugledati na nju, i zato je opravdano što se toliko doterivala da bi potpuno došla do izražaja, naročito na početku. Da je raspolagala jačim sredstvima, ona bi ostala pobednica usprkos svom lukavstvu Friede i ludosti K. Ono malo umešnosti i znanja što je bilo potrebno, ona je već pre naučila. Čim je stupila na posao, odmah se uživela. Niko na poslu nije primećivao da Frieda nije tu. Tek drugog dana neki gosti su se raspitivali gde je Frieda. Nije napravljena nijedna greška, gostioničar je bio zadovoljan; iz straha da se nešto ne dogodi, prvog dana nije izlazio iz krčme, posle je dolazio samo s vremena na vreme i na kraju, budući da je blagajna bila u redu — prihodi su šta više prosečno bili veći nego u Friedino vreme — gostioničar je sve prepustio njoj, Pepi. Ona je uvela novine. Frieda je volela sve nadgledati, ali ne iz marljivosti, već iz škrtosti, iz vlastohleplja, iz straha da nekome ne ustupi nešto od svojih prava; nadgledala je i sluge, bar delomično i naročito kad je neko promatra; međutim, ona, Pepi, prepustila je taj posao potpuno podrumskim momcima, koji su za taj posao i bili mnogo pogodniji. Na taj način imala je više vremena za gostinske sobe i goste je brže posluživala; pa ipak stizala je sa svakim progovoriti po nekoliko reči, a ne kao Frieda, koja se tobože potpuno čuvala za Klamma i na svaku reč i svaki pokušaj približavanja nekog drugog gledala kao na vređanje Klamma. To je uostalom bilo pametno, jer kad bi ipak nekog pustila da joj se približi, to je značilo ukazati nekome nečuvenu milost. Ona, Pepi, mrzila je, međutim, takve trikove, a u početku joj ne bi ni koristili. Ona je bila ljubazna prema svakom i svaki joj je uzvraćao ljubaznost ljubaznošću. Svi su bili vidno zadovoljni nastalom promenom. Kad poslom zamorena gospoda napokon sednu na trenutak da popiju pivo, onda ih jedna reč, jedan pogled, jedno sleganje ramenima može doslovno preporoditi. Sve ruke su se tako rado zavlačile u njene uvojke da se ona morala i po deset puta dnevno češljati, tim se uvojcima i ne može niko odupreti, čak ni on, K., inače toliko rasteresen. Tako su proticali uzbudljivi dani, istina puni napora, ali i puni uspeha. Da nisu samo tako brzo protekli, da ih je samo bilo malo više! Četiri dana je previše malo, ma koliko da se nije žalilo napora; peti dan možda bi već bio dovoljan, ali četiri dana bilo je vrlo malo. Doduše ona, Pepi, već za ta četiri dana stvorila je sebi pokrovitelje i prijatelje, i kad bi samo smela verovati svim pogledima koji su je pratili, ona je takoreći plivala u moru prijateljskih osećaja; jedan pisar, Bartmeier po imenu, zaljubio se u nju, darovao joj je jedan lančić s medaljonom, a u medaljonu je bila njegova slika, što je istina bila drskost; to i mnogošto drugo se dogodilo, ali to su ipak bila samo četiri dana, a za ta četiri dana kad se ona, Pepi, za to založi, Frieda je mogla biti prilično zaboravljena, iako ne potpuno. Međutim, Frieda bi ipak bila zaboravljena, možda još i pre, da se nije pobrinula da zbog njenoga velikog skandala ljudi pričaju o njoj; ona je time za ljude postala nešto novo, i samo iz radoznalosti oni bi je hteli opet rado videti. Ono što im je bilo nezanimljivo do dosade, dobilo je za njih ponovno izvesnu draž zaslugom inače potpuno ravnodušnog K.; istina oni se ne bi odrekli nje, Pepi, dok god bi ona tu stajala i delovala svojom prisustnošću, ali to su mahom starija gospoda, s ustaljenim navikama, dok se naviknu na novu krčmaricu, ma koliko to bila promena na bolje, to ipak traje nekoliko dana, traje nekoliko dana i protiv volje same gospode, možda traje samo pet dana, ali četiri dana nije dovoljno, i zato, usprkos svemu, ona, Pepi, važila je još kao samo privremena. A onda ono što je možda najveća nesreća: za ta četiri dana Klamm, iako je bio u selu prva dva dana, nije dolazio u gostinsku sobu. Da je došao, ona, Pepi, bila bi stavljena na sudbonosni ispit, na ispit kojeg se ona, uostalom, nije bojala, kojem se pre radovala. Ona, istina, ne bi — u takve stvari najbolje je uopste ne zadirati — postala Klammova ljubavnica, i ne bi se laganjem uzdizala do toga, ali bi znala bar isto onako koketno kao Frieda staviti čašu piva na stol, bez one Friedine nametljivosti ljupko pozdraviti i ljupko zahvaliti i, ako Klamm uopste nešto traži u očima jedne devojke, onda bi toga u njenim, Pepinim, očima mogao sigurno naći koliko god želi. Ali zašto nije došao? Slučajno? I ona je onda u to verovala. Oba ta dana očekivala ga je svakog trenutka, čekala ga je i noću. »Sad će Klamm doći«, stalno je mislila i trčala gore-dole bez ikakvog razloga, ponesena nemirom očekivanja i u želji da ga vidi odmah, prva, čim uđe. To neprekidno razočaranje jako ju je izmorilo; možda zbog toga nije dala od sebe onoliko koliko bi ona inače mogla dati. Kad bi dobila malo vremena, ona bi se ušuljala gore u hodnik, u koji je pristup osoblju bio strogo zabranjen, zavukla bi se u jedno udubljenje u zidu i čekala. »Kad bi samo Klamm sada naišao«, mislila je, »kad bih ga samo uzela iz njegove sobe i na svojim rukama odnela dole u gostinsku sobu. Pod takvim teretom ja se ne bih srušila, ma koliko da je on inače velik.« Ali on nije došao. U tom hodniku gore tako je sve mirno da to ne može sebi predočiti onaj koji nije bio tamo. Toliko mirno da se tamo ne može dugo izdržati, ona mirnoća tera. Pa ipak, deset puta isterana, deset puta se ona ponovno penjala tamo. Bilo je to, naravno, besmisleno. Ako je Klamm hteo doći, on bi došao, ako nije hteo doći, ona, Pepi, ne bi ga namamila da dođe pa makar se tamo u udubljenju i ugušila od silnog lupanja srca. Smisla to nije imalo; ali, ne dođe li Klamm, onda je sve bilo bez smisla. A on nije došao. Ona, Pepi, zna danas zašto Klamm nije onda došao. Frieda bi imala divnu zabavu da je mogla videti nju, Pepi, gore u hodniku, u udubljenju, s obema rukama pritisnutim na srce. Klamm nije sišao, jer Frieda to nije dopustila. Ona je to postigla ne svojim molbama, jer njene molbe ne dolaze do Klamma. Ali ona je pauk, ona ima veze za koje niko ne zna. Kad ona, Pepi, kaže nešto nekom gostu, ona to kaže otvoreno, i susedni sto može to čuti. Frieda ništa ne govori, ostavi pivo na stolu i ode: samo njena svilena donja suknja, jedino na što troši novac, šušti. Međutim, kad jednom nešto kaže, ona to ne kaže glasno, već gostu šapuće, naginje se prema njemu, tako da za susednim stolom svi ćule uši. To što kaže verovatno nema nikakve važnosti, ali ipak ne uvek; veze ona ima, održava jednu pomoću druge, i ako u većini veze ne pomažu — ko bi se stalno brinuo za Friedu? — ipak tu i tamo drži jednu čvrsto u ruci. Te veze počela je sada iskorištavati. On, K., omogućio joj je to, jer umesto da sedi pokraj nje i da je čuva, on se nije gotovo ni zadržavao kod kuće; lutao je unaokolo, vodio razgovore tu i tamo, za sve je imao vremena samo ne za Friedu i, da bi joj dao još više slobode, on se napokon iz gostionice Kod mosta preselio u praznu školu. Sve je to predstavljalo lep početak medenog meseca. Ona, Pepi, sigurno je poslednja koja će prekoravati K. što nije izdržao pokraj Friede; izdržati pokraj nje i nije moguće.
Ali zašto je nije onda sasvim napustio, zašto se stalno vraćao njoj, zašto je svojim lutanjima stvarao utisak da se bori za nju? Izgledalo je zbog toga kao da je on tek u dodiru s Friedom otkrio svoju stvarnu ništavnost, da se želi pokazati dostojnim Friede, nekako se progurati napred i zato se privremeno odriče zadovoljstva da bude pokraj nje, da bi posle smeo neometano nadoknaditi to odricanje. U međuvremenu Frieda nije sedela prekrstenih ruku: ona je u školi, gde je verovatno nagovorila K. da dođu, motri odatle Gospodski konak i motri na K. Pri ruci ima odlične izvestitelje: njegove pomoćnike, koje je K. — što je teško shvatiti, što je teško shvatiti čak i kad se zna kakav je K. — potpuno prepustio njoj, Friedi. Ona ih šalje svojim starim prijateljima, podseća ih na sebe, žali se kako je pala u ruke jednog čoveka kao što je K., huška ih protiv nje, Pepi, nagoveštava svoj skori dolazak, moli za pomoć, preklinje ih da ništa ne odaju Klammu, pravi se kao da joj je stalo da poštedi Klamma i da zato treba po svaku cenu sprečiti da on silazi ovamo. Ono što jednima objašnjava kao šteđenje Klamma, prikazuje gostioničaru kao svoj uspeh, skreće mu pažnju na to da Klamm više ne dolazi. Kako bi on i mogao doći, kad tamo dole poslužuje samo neka Pepi! Istina, gostioničar nije kriv, ova Pepi je ipak najbolja zamena koja se mogla naći, ali nije dovoljna zamena za nju, Friedu, čak ni za nekoliko dana. O celokupnoj toj Friedinoj aktivnosti on, K., ništa ne zna, jer kad ne luta naokolo, on, ne sluteći ništa, sedi pokraj njenih nogu, dok ona broji sate koji je još odvajaju od krčme. Ali pomoćnici ne obavljaju samo ovu kurirsku službu, oni služe i zato da njega, K., prave ljubomornim, da se ne ohladi. Frieda poznaje pomoćnike još od svoga detinjstva, sigurno je da oni nemaju više nikakve tajne među sobom, ali u čast njemu, K., počinju čeznuti jedno za drugim, i on se plaši da se iz toga ne rodi neka velika ljubav. I za ljubav Friedi on, K., čini sve, i ono najproturečnije, dopušta pomoćnicima da ga prave ljubomornim, ali ipak trpi da sve troje ostaju zajedno dok on sam odlazi na svoja putovanja. Izgleda gotovo kao da je on Friedin treći pomoćnik. I napokon, na temelju svojih zapažanja, Frieda se odlučuje na veliki potez: odlučila se vratiti. Zaista, krajnje je vreme i naprosto je za divljenje kako je Frieda, ta lukava žena, umela to osetiti i iskoristiti, tu sposobnost da uoči i odluči se u pravom trenutku, nju ima samo Frieda; kad bi tu sposobnost imala ona, Pepi, kako bi njen život drukčije izgledao! Da je Frieda ostala u školi samo dan ili dva duze, ona, Pepi, ne bi više mogla biti oterana; konačno bi postala krčmarica, održala bi se, bila bi omiljena kod svih, zaradila dovoljno novca da svoju sjajnu garderobu upotpuni; samo još dan-dva, i Klamma nikakve smicalice više ne mogu zadržati od gostinske sobe, on dolazi, pije, oseća se ugodno i, pod pretpostavkom da uopste primeti Friedinu odsutnost, zadovoljan je promenom u najvećoj meri; samo još dan-dva i Frieda s njenim skandalom, s njenim vezama, s pomoćnicima, sa svim tim i usprkos svemu tome potpuno je zaboravljena i nikad više ne može doći do izražaja. Ona bi se možda mogla čvršće uhvatiti za K. i mogla bi naučiti istinski ga voleti, pod pretpostavkom da je ona to uopste u stanju. Ali ne, nije ni to. Jer ni njemu nije potrebno više od jednog dana da mu ona dosadi, da uvidi kako ga beskrajno vara sa svim i svačim, svojom tobožnjom lepotom, svojom tobožnjom vernošću, a najviše tobožnjom Klammovom ljubavlju, i njemu je potreban samo jedan dan, ne više, da i nju i celu tu pomoćničku bagru istera iz kuće; zamislite samo, čak ni njemu, K., nije potrebno više! I tu, između te dve opasnosti, kad se grobnica počinje već doslovno zatvarati nad njom — K. u svojoj naivnosti ipak još drži otvoren poslednji mogući izlaz — Frieda se izvlači. Iznenada — niko to više nije mogao očekivati, to je u suprotnosti s prirodom — iznenada ona je ta koja otera njega, K., njega koji je i dalje voli, koji i dalje juri za njom, i, posredstvom prijatelja i pomoćnika, prikazuje se gostioničaru kao spasiteljica, zahvaljujući svom skandalu još primamljivija nego pre, željena od najnižih do najviših, ali tom najnižem podana samo trenutno da bi ga ubrzo odgurnula, kao što je red, i opet i za njega i za sve druge postala nedostižna kao ranije, samo što se pre u sve to s pravom sumnjalo, a sada se opet pokazalo tačno. I tako se ona vraća, gostioničar se koleba, gleda iskosa na nju, Pepi — da li da je žrtvuje, nju koja se tako dobro pokazala? — ali brzo je nagovoren, mnogo što govori u prilog Friedi, a pre svega to da će ona opet pridobiti Klamma za gostinsku sobu. I tako mi sad čekamo, ona, Pepi, neće čekati da Frieda dođe pred veče i u trijumfu preuzme mesto. Novac je već predala gostioničarki i može ići. Posteljna pregrada u devojačkoj sobi već je spremna; otići će tamo, dočekaće je uplakane prijateljice, skinut će haljinu s tela i vrpce s kose, sve će to nabiti u neki zapećak, gde će biti dobro skriveno da je bez potrebe ne podseća na vremena koja treba predati zaboravu. Onda će uzeti veliku kantu i metlu, stisnuti zube i dati se na posao. Zasada još, međutim, morala je sve to ispričati njemu, K., koji bez njene pomoći ni sada ništa ne bi znao, da bi uvideo jednom kako se ružno poneo prema njoj, Pepi, i koliko ju je unesrećio. Istina, i on je sam pritom bio zloupotrijebljen.
Pepi je završila. Odahnuvši, ona obrisa nekoliko suza u očima i na licu i gledaše K. kimajući glavom, kao da je htela reći da u osnovi uopste nije u pitanju njena nesreća; ona će je znati podneti i zato joj nije potrebna ničija ni pomoć ni uteha, a najmanje njegova, jer usprkos svojoj mladosti ona poznaje život i njena nesreća je samo potvrda njena iskustva, ali je reč o K.; njemu je ona htela otvoriti oči i smatrala je da je to potrebno učiniti i sada kad su se srušile sve njene nade.
»Neobuzdanu maštu imaš, Pepi«, reče K. »Uopste nije istina da si ti tek sada otkrila te stvari; to su sve samo snovi i zone vaše mračne, uske devojačke sobe dole, i tamo su oni na svome mestu, ali ovde, u slobodnoj krčmi, oni čudno odudaraju. S takvim shvatanjima ti se ne bi mogla ovde održati, to je sasvim jasno. Već i tvoja haljina i tvoja frizura, kojima se ti toliko hvališ, samo su ružan proizvod onog mraka i onih kreveta u vašoj sobi, tamo svakako izgledaju vrlo lepo, ali ovde se svako zbog toga smeje, bilo pritajeno ili javno. I što ti tu još pričaš? Dakle, zloupotrebljen sam i prevaren? Ne, draga Pepi, ja sam isto tako malo zloupotrebljen i prevaren kao i ti. Tačno je da me je Frieda zasad napustila, odnosno da je, kako si se ti izrazila, pobegla s jednim pomoćnikom, neki tračak istine ti vidiš, isto tako je zaista vrlo malo verovatno da će ona još postati moja žena, ali je potpuna neistina da je ona meni dosadila ili da sam je ja, šta više, oterao već prvog idućeg dana, ili da je ona mene varala u onom smislu u kojem inače žena obično vara čoveka. Vi sobarice naučile ste viriti kroz ključanice i vaš način razmišljanja je takav da po jednoj sitnici koju zaista vidite isto tako lako, kao i pogrešno sudite o svemu. Posledica je toga, na primer, da ja o celoj ovoj stvari mnogo manje znam nego ti. Ja ne mogu objasniti ni približno tako tačno kao ti zbog čega je mene Frieda napustila. Meni se čini da je najverovatnije objašnjenje, koje si i ti dodirnula ali nisi iskoristila, to da sam je ja zanemarivao. To je na žalost istina, ja sam je zanemarivao, ali to ima posebne razloge koji ne spadaju ovde; ja bih bio sretan kad bi se ona vratila, ali bih je opet odmah počeo zanemarivati. Tako je to. Dok je bila kod mene, ja sam stalno bio na tim toliko ismejavanim putovanjima, pošto je sad otišla, ja sam gotovo nezaposlen, umoran sam, imam sve veću želju da se uopste ničeg ne prihvatim. Možeš li mi ti, Pepi, dati neki savet?« »Naravno«, reče Pepi, oživi najedanput i uhvati K. za ramena: »Mi smo oboje prevareni, budimo zajedno. Dođi dole k nama, devojkama.« »Dokle god se žališ na to kako smo prevareni«, reče K., »ja se ne mogu složiti s tobom. Ti stalno hoćeš biti prevarena, jer ti to godi i dira te. Istina je, međutim, u tome da ti nisi stvorena za ovo mesto. Koliko je to tačno, kad to uviđam čak i ja, koji sam, po tvom mišljenju, najveća neznalica! Ti si, Pepi, dobra devojka, ali doći do tog saznanja nije baš lako; ja sam te, na primer, u početku smatrao surovom i oholom, ali ti to nisi, samo ti je ovo mesto zavrtelo glavom, jer mu ti ne odgovaraš. Neću reći da je mesto previše visoko za tebe; to ako hoćeš, nije neko izuzetno mesto, malo je cenjenije od tvog prijašnjeg, ali uopste uzevši razlika nije velika, pre su oba toliko slična da ih čovek može pomešati; gotovo bi se još moglo tvrditi i to da je položaj sobarice bolji od položaja krčmarice, jer tamo si stalno među sekretarima, dok ovde, iako istina u gostinskim sobama služiš i nadglednike sekretara, ipak se moraš upuštati i s potpuno priprostim svetom, kao što sam, na primer, ja; eto, po pravilu ja se smem zadržavati samo ovde, u krčmi, a zar ta mogućnost druženja sa mnom treba značiti neku izuzetno veliku čast? Lepo, tebi se to možda tako čini i ti verovatno imaš svoje razloge. Ali baš zbog toga nisi za ovo mesto. To je mesto kao i svako drugo, ali za tebe je to nebesko carstvo, i zato u svemu
preteruješ, lickaš se, kao što se po tvom mišljenju lickaju anđeli — u stvari, oni drukčije izgledaju — drhtiš za mesto, osećaš se stalno proganjana, pokušavaš prevelikom ljubaznošću pridobiti sve za koje misliš da te mogu podržati, ali im baš time smetaš i odbijaš ih od sebe, jer oni žele u krčmi imati mir, a ne uz svoje brige još i brige krčmarice. Sasvim je moguće da Friedin odlazak niko od visokih gostiju nije stvarno primetio, ali sad svi znaju za taj događaj i svi zaista čeznu za Friedom, jer Frieda je ipak sve vodila sasvim drukčije. Ma kakva ona inače bila i ma koliko umela iskoristiti svoje mesto, ona je u službi bila iskusna, hladna i pouzdana, ti i sama to ističeš, ali iz toga nisi izvukla nikakvu pouku. Jesi li ikad pratila njen pogled? To više nije bio pogled devojke za šankom, to je bio skoro pogled gazdarice. Sve je videla najedanput i pritom svakog posebno, a pogled koji joj je ostajao za pojedinca bio je dovoljno jak da ovoga podčini. Sto to smeta što je ona možda malo mršava, malo postarija, što se može zamisliti i kosa čišća od njene, sve je to sitnica kad se usporedi s onim što ona stvarno ima, a oni kojima ti nedostaci smetaju pokazuju samo da im nedostaje smisao za nešto veće. Klammu se to svakako ne može predbaciti, i to je samo usled pogrešnog gledanja jedne mlade, neiskusne devojke što ti sumnjaš u Klammovu ljubav prema Friedi. Tebi se čini — i s pravom — da je Klamm nedostižan, i zbog toga veruješ da ni Frieda nije mogla dopreti do njega. Varaš se. Ja bih, što se toga tiče, verovao svakoj Friedinoj reči, čak i kad ne bih imao nepobitne dokaze o tome. Ma koliko to tebi izgledalo neverovatno i ma koliko se to ne slagalo s tvojim pojmovima o svetu, o činovnicima, o otmenosti i delovanju ženske lepote, ipak je istina, kao što mi ovde jedno pokraj drugoga sedimo i ja uzimam tvoju ruku u svoje, da su Klamm i Frieda sedeli jedno uz drugo kao da je to najprirodnija stvar na svetu, i da je on dobrovoljno silazio ovamo, šta više žurio sići, niti ga je ko vrebao u hodniku zanemarujući drugi posao, već se Klamm morao sam potruditi da siđe, i njemu uopste nisu smetali nedostaci na Friedinoj haljini, zbog kojih si se ti užasavala. Ti joj ne želiš verovati! A i ne slutiš koliko se time sama otkrivaš, koliku naivnost time pokazuješ! Čak i neko ko ništa ne bi znao o vezi s Klammom, morao bi po njenu biću zaključiti da je njega izgradio neko ko je nešto više nego ti i ja i sav ovaj svet u selu, i da njeni razgovori premašuju šale koje su uobičajene između gostiju i konobarica, a koje su, izgleda, cilj tvog života. Ali ja nisam pravedan prema tebi. Ti i sama dobro uviđaš Friedine prednosti, vidiš njenu sposobnost zapažanja, njenu odlučnost, njen uticaj na ljude, samo, istina, sve to pogrešno tumačiš, veruješ da ona iz sebičnosti sve to upotrebljava u svoju korist i radi zla, ili čak kao oružje protiv tebe. Ne, Pepi, čak kad bi ona i imala takve strele, ne bi ih mogla odapinjati na tako kratkoj udaljenosti. A što se tiče samoživosti, pre bi se moglo reći, kad se usporedi ono što je ona imala i žrtvovala s onim što je imala pravo očekivati, da je ona nama oboma pružila prilike da se ogledamo na višim položajima, ali da smo je mi oboje razočarali i takoreći prisilili da se ovamo vrati. Ne znam je li to tako, ni meni baš nije sasvim jasna moja krivica, ali kad sebe usporedim s tobom, meni tako nešto sine u glavi kao da smo se mi previše trudili, previše glasno, previše detinjasto, s premalo iskustva da postignemo nešto što bi se, na primer, lako i neprimetno postiglo s Friedinom mirnoćom, s Friedinom smišljenošću, da to nešto dobijemo plačem, grebanjem, natezanjem — kao što dete vuče stolnjak, ali time ne dobija ništa, već naprotiv sve te sjajne stvari koje ga privlače sruši na zemlju i tako ih zauvek učini nedostižnim — ne znam je li to baš tako, ali daje pre tako nego kako ti pričaš, to znam sigurno.« »Pa da«, reče Pepi, »ti si zaljubljen u Friedu jer je pobegla od tebe; lako je biti u nju zaljubljen kad nije tu. Međutim, neka je tako kako ti hoćeš, neka ti u svemu imaš pravo, čak i u tome kad me ismevaš, ali šta ćeš sad raditi? Frieda te je napustila i po mome mišljenju i po tvome, nemaš nade da će ti se ona vratiti, pa čak i kad bi se vratila, ti bi morao negde provesti to vreme do njenog povratka; hladno je, ti nemaš ni posla ni postelje, hodi k nama, moje prijateljice će ti se dopasti, ti ćeš se osećati udobno, pomagaćeš nam na poslu, koji je zaista suviše težak samo za devojke; mi devojke nećemo biti upućene same na sebe i noću se bojati. Dođi k nama! I moje prijateljice poznaju Friedu, one će ti pričati priče o njoj dok ti ne dosadi. Dođi! Imamo i Friedine slike i pokazaćemo ti ih. Onda je Frieda izgledala još gore nego danas, jedva ćeš je moći prepoznati, osim po očima koje su i onda imale vrebajući pogled. Dakle, doći ćeš?« »Zar je to dopušteno? Juče je nastao veliki skandal zato što su me zatekli tamo u vašem hodniku.« »Zato što su te zatekli, ali kad budeš kod nas, niko te neće zateći. Niko neće znati za tebe, osim nas tri. Ah, biće veselo. Već mi život tamo izgleda mnogo podnošljiviji nego pre nekoliko trenutaka. Možda uopste i ne gubim mnogo što sad moram ići odavde.
Slušaj, ni mi tri nismo osećale dosadu; treba zasladiti ovaj gorki život, on nam je zagorčan još u mladosti, ali eto, nas tri držimo se zajedno, živimo lepo, ako je to tamo moguće; tebi će se naročito svideti Henrietta, ali Emilie isto tako, ja sam im već o tebi pričala, takve priče zvuče tamo neuverljivo, kao da se izvan soba ne može ništa dogoditi; tamo je toplo i teskobno, stisnućemo se još više jedno uz drugo; ne, iako smo upućene jedna na drugu, mi ipak nismo postale dosadne jedna drugoj, naprotiv, kad mislim na prijateljice, gotovo sam zadovoljna što se vraćam; zašto da ja stignem dalje od njih? To je baš ono što nas je zadržalo, da je za nas sve tri budućnost na isti način bila zatvorena, a eto, ja sam se ipak progurala i odvojila od njih. Istina, ja ih nisam zaboravila i moja prva briga bila je što bih mogla za njih učiniti. Moj vlastiti položaj bio je još nesiguran — koliko nesiguran to ni sama nisam zala — a već sam gostioničaru govorila o Henrietti i Emilie. Sto se tiče Henriette, gostioničar nije bio sasvim nepopustljiv, ali u pogledu Emilie, koja je mnogo starija od nas, ona je otprilike Friedinih godina, nije mi davao nade. Ali zamisli samo, one uopste ne žele ići na neko drugo mesto, one znaju da je bedan život taj koji tamo vode, ali su se već pomirile s tim, dobre dušice; ja verujem da su suze prilikom rastanka potekle najpre iz žalosti što napuštam zajedničku sobu i odlazim u hladno — nama se tamo čini da je hladno svuda izvan soba — u velike tuđe prostorije, moram se boriti s velikim tuđim ljudima, što sam dotad uspevala i u zajedničkom kućanstvu s njima. One se verovatno uopste neće čuditi kad se vratim i, samo da bi meni ugodile, proliće koju suzu i oplakivaće moju sudbinu. Ali onda će videti tebe i primetiće da je ipak bilo bolje što sam otišla. To što sad imam jednog čoveka kao pomoć i zaštitu, to će ih činiti sretnim i posebno će biti oduševljene time što sve to mora ostati tajna i što ćemo se zbog te tajne zbližiti još više nego dosad. Dođi, molim te, dođi samo k nama! Ti ne primaš na sebe nikakve obaveze, ti nećeš stalno biti vezan za našu sobu, kao što smo vezane mi. Kad grane proleće i ti nađeš neko drugo sklonište i kod nas ti se više ne sviđa, možeš ići; istina, i ti isto tako moraš čuvati tajnu i ne smeš nas izdati, jer onda bi nam odzvonilo u Gospodskom konaku, a i inače moraćeš, dok si kod nas, biti obazriv, nigde se ne pokazuj gde mi smatramo da nije bez svake
opasnosti i uopste slušaj naše savete; to je jedino što tebe obavezuje, a to je isto toliko u tvom interesu koliko i u našem, ali inače si potpuno slobodan, posao koji ćemo ti dodeliti neće biti težak, toga se ne trebaš bojati. Dakle, dolaziš?« »Koliko imamo još do proleća?« upita K. »Do proleća?« ponovi Pepi. »Kod nas je zima duga, vrlo duga i jednolična. Ali mi dole ne žalimo se na to, mi smo protiv zime osigurane. Naravno, jednom dođe i proleće, i leto, sve u svoje vreme; ali sada, u sećanju, proleće i leto izgledaju kratki toliko kao da ne traju mnogo duze od dva dana, pa čak i u tim danima, čak i po najlepšem danu još poneki put pada sneg.«
Tada se otvoriše vrata. Pepi se trže, ona je u mislima sasvim zaboravila krčmu, ali to nije bila Frieda, bila je gostioničarka. Ona se kao začudi što je K. još tu. On se ispriča rekavši da je čekao gostioničarku, i ujedno se zahvali što mu je bilo dopušteno da ovdje prenoći. Gostioničarka nije razumela zašto je K. čekao nju. K. reče da je imao utisak da gostioničarka hoće s njim nešto razgovarati i moli za oprost ako je bio u zabludi; uostalom on sad neizostavno mora otići, predugo je ostavio samu školu u kojoj je poslužitelj, svemu je tome kriv jučerašnji poziv, on još nema dovoljno iskustva u tim stvarima, svakako se neće opet dogoditi da on gospođi gostioničarki priređuje takve neugodnosti kao što je bilo juče. I on se pokloni, spreman da pođe. Gostioničarka ga je gledala takvim pogledom kao da sanja. Taj pogled zadrža K. duz nego što je hteo. Sada se malo i smeškala, i tek je začuđeno lice K. nekako razbudi. Izgledalo je kao da je očekivala neki odgovor na svoje smeškanje, i kako odgovor nije dolazio, ona se razbudila. »Ti si, čini mi se, juče bio drzak i nešto kazao o mojoj haljini.« K. se nije mogao setiti. »Ne sećaš se? Prvo drskost, a onda kukavičluk.« K. se ispričavao svojim jučerašnjim umorom, sasvim je moguće da je juče nešto izbrbljao, ali sada se toga više ne može setiti. A što je i mogao reći o haljinama gospođe gostioničarke? Da su lepše od svih koje je dosad video. U svakom slučaju on još nikad nije video ni jednu gostioničarku u takvim haljinama, kad radi. »Dosta s tim primedbama«, reče brzo gostioničarka. »Neću više ništa kazati o mojim haljinama. Moje haljine nisu tvoja briga. Zabranjujem ti to za svagda.« K. se još jednom pokloni i pođe vratima. »A što treba značiti to«,viknu gostioničarka za njim, »da nijednu gostioničarku nisi video pri radu u takvim haljinama? Sto znače te besmislene primedbe? Pa to je potpuna besmislica. Sta hoćeš time kazati? K. se okrene i zamoli gostioničarku da se ne uzbuđuje. On se uopste ne razume u haljine. U njegovom položaju, svaka neiskrpljena i čista haljina izgleda mu skupocena. On je samo bio iznenađen što tamo u hodniku, u noći, među ljudima gotovo neobučenim, vidi kako se pojavljuje gospođa gostioničarka u tako lepoj večernjoj haljini, to je i ništa drugo. »Dakle,«, reče gostioničarka, »napokon izgleda da si se ipak setio svoje jučerašnje primedbe. I još je nadopunjuješ daljnjim besmislicama. Da se ti ništa u haljine ne razumeš, to je tačno. Zbog toga i prestani — ja sam te to ozbiljno molila — ocenjivati koje su haljine skupocene ili koje večernje haljine odgovaraju kojoj prilici i tome slično... Uopste...«, u tom trenutku izgledalo je kao da je podilazi jeza, »nemoj se petljati oko mojih haljina, jesi li razumeo?« I kad se K., cuteći, opet okrene, ona upita: »Otkuda tebi to znanje o haljinama?« K. sleže ramenima, on nema nikakvo znanje. »Nemaš«, reče gostioničarka. »Ali onda se ne trebaš pretvarati da ga imaš. Dođi tamo u poslovnicu, pokazaću ti nešto što će te, nadam se, zauvek izlečiti od drskosti.« Ona prva izađe na vrata. Praveći se kao da hoće naplatiti piće, Pepi pritrča K. i oni se brzo sporazumeše; to je bilo lako, jer K. je poznavao dvorište čija vrata vode na sporednu ulicu; uz vrata su jedna vratašca, iza njih će Pepi stajati za jedan sat i otvoriti ih kad K. triput zakuca.
Poslovnica se nalazila do krčme, trebalo je samo proći kroz hodnik, gostioničarka se već nalazila u osvetljenoj sobi i nestrpljivo očekivala K. Bila je još jedna smetnja. Gerstacker je čekao u hodniku i hteo razgovarati s K., nije ga se bilo lako osloboditi, pomagala je i gostioničarka i grdila Gerstackera zbog nasrtljivosti. »A gde da čekam? Gde?« čulo se kako Gerstacker gunđa i kako su vrata već bila zatvorena, njegove reči su se mešale s neugodnim stenjanjem i kašljanjem.
To je bila jedna mala pregrejana soba. Uz uske poprečne zidove stajali su jedan sto i jedna gvozdena blagajna, a kraj uzdužnih zidova ormar i divan. Najviše prostora zauzimao je ormar; ne samo da je zaklanjao sav uzdužni zid, već je suzio celu sobu, bila su mu potrebna troja vrata da bi mogao biti otvoren.Gostioničarka pokaza rukom na divan da K. tamo sedne, a ona sama sede za sto na jednu stolicu koja se može okretati. »Jesi li ti nekad učio krojenje?« upita gostioničarka. »Ne, nikad«, odgovori K. »Pa šta si ti zapravo?« K. reče: »Geometar«. »A šta je to?« K. objasni; objašnjenje ne ostavi nikakav utisak na nju. »Ti ne govoriš istinu. Zašto ne kažeš istinu?« »Ni ti je ne kažeš.« »Ja? Opet postaješ drzak? A ako je i nisam rekla, moram li se praviti pred tobom? I po čemu to ja ne kažem istinu?« »Ti nisi samo gostioničarka, kao što se praviš.« »Pazi molim te! Ti si pun otkrića. Sta sam ja onda još? Tvojoj drskosti zaista nema kraja.« »Ja ne znam šta si ti još. Vidim samo da si gostioničarka, a nosiš haljine koje ne priliče jednoj gostioničarki i koje, koliko ja znam, niko u selu ne nosi.« »Lepo, sad smo dakle došli na stvar. Ti to, naravno, nisi mogao precutati, možda uopste nisi drzak, ti si samo kao dete koje zna neku glupost i ništa ga ne može naterati da je precuti. Govori, dakle! Sta je to posebno na ovim haljinama.« » Ti ćeš se ljutiti kad ti to kažem.« »Neću, samo ću se smejati, to je samo detinjasto brbljanje. Kakve su, dakle, moje haljine?« »Želiš to znati. One su od dobrog, skupog materijala, ali staromodne, prenatrpane, mahom s previše ukrasa, iznošene i ne priliče ni tvojim godinama, ni tvom stasu, ni tvom pozivu. One su mi odmah upale u oči kad sam te video prvi put, bilo je to pre nedelju dana otprilike, ovde, u hodniku.« »To je, dakle! One su zastarele, prenatrpane, i šta još sve? 1 otkud ti sve to znaš?« »Vidim, za to nije potrebno nikakvo znanje.« »Ti to vidiš odmah, bez daljnjeg. Nije potrebno raspitivati se, odmah znaš šta moda traži. Ti ćeš zbog toga biti meni neophodan, jer lepe haljine su moja slabost. I što ćeš reći na to što je ovaj ormar pun haljina?« Ona otvori sva vrata, i u ormaru su se videle haljine zbijeno poredane jedna do druge celom širinom i dubinom ormara; bilo je tu zagasitih, sivih, mrkih i crnih haljina, sve pažljivo obešene i sređene. »To su moje haljine, sve staromodne, sve prenatrpane, kao što kažeš. Ali to su samo haljine za koje nemam mesta gore u svojoj sobi; tamo imam još dva ormara, dva, oba velika gotovo kao i ovaj. Čudiš se?« »Ne čudim se, ja sam i očekivao nešto takvo, pa rekao sam ti već, ti nisi samo gostioničarka, ti imaš neki drugi cilj.« »Jedini moj cilj je da se lepo oblačim, a ti si ili budala, ili dete, ili vrlo zao i opasan čovek. Idi, idi već jednom!« K. je već bio vani u hodniku, i Gerstacker ga je opet čvrsto držao za rukav, kad mu gostioničarka doviknu: »Sutra dobijam novu haljinu, možda ću te zvati...«
Gerstacker, ljuti to odmahujući rukom, kao da time želi izdaleka ucutkati gostioničarku koja mu smeta, pozva K. da pođe s njim. Nije mu hteo odmah pobliže objasniti zbog čega. Na prigovor K. da sad mora ići u školu nije gotovo ni obratio pažnju. Tek kad se K. usprotivio da ide s njim, reče mu Gerstacker da ne brine, kod njega će imati sve što mu je potrebno, mesto školskog poslužitelja može napustiti, samo nek napokon krene s njim, ta on njega čeka već celi dan, a ni majka ne zna kamo je otišao. K. upita, popuštajući malo, zašto mu želi dati stan i hranu. Gerstacker odgovori, s pola glasa, da mu je K. potreban kao ispomoć oko konja, on sad ima drugih poslova, ali neka se K. prestane već jednom odupirati i činiti mu nepotrebne teškoće. Ako hoće platu — i to će dobiti. Ali sad se K. zaustavio, iako ga je Gerstacker vukao. Pa on ne zna ništa o konjima. »Pa to nije ni potrebno«, reče Gerstacker nestrpljivo i ljutito sklopi ruke da bi naveo K. da pođe s njim. »Znam zašto me hoćeš povesti«, reče K. napokon. Gerstackeru je bilo svejedno što to K. zna. »Jer veruješ da mogu nešto postići za tebe kod Erlangera.« »Svakako«, reče Gerstacker, zašto bi mi ti inače bio potreban.« K. se nasmeja, uze Gerstackera pod ruku i dopusti mu da ga vodi kroz mrak.
Sobu u Gerstackerovoj kolibi slabo su osvetljavali vatra na ognjištu i batrljak sveće, pokraj koje je, skutren u kutu ispod isturenih gredica krova, neko čitao knjigu. Bila je to Gerstackerova mati. Pružila je K. drhtavu ruku i rekla mu da sedne pokraj nje; teško je govorila, pa je bilo teško razumeti je, ali ono što je rekla,.....
(Ovdje se rukopis prekida)
