02.06.2020.

Franc Kafka, Prelet preko isećaka





Operacija sloboda


     Mislim da niko ne može da uspe bez ove operacije: izvaditi iz sebe izgubljena i lažna, ambiciozna mestašca, rane pustiti da zarastu i hrabro priznati šta se sve nema.
Kada se to učini, najteži uspon ostaje iza nas. Ispred vas je jednostavan i širok put.
     Ostaje nam samo da svoje sposobnosti i lepotu svesno negujemo a svoje loše osobine pustimo da zakržljaju i sakrijemo ih u ćošak, gde neće smetati nikome osim nama samima. Posle od njih ostaje samo mali zavežljaj koji nosimo sami, na svoju odgovornost.
     Možda će nekome uspeti da ga negde zaboravi, ili što je još hrabrije, baci uzvikujući: Konačno su mi ruke slobodne!

_______________________________


 Odluke


Uzdići se nad bednim stanjem - to mora biti lako čak i kad se energija na silu ulaže u to. Otrgnuću se od stolice, hitaću oko stola, razmrdaću glavu i vrat, unosiću vatrenost u pogled, zatezaću mišiće oko očiju. Postupaću nasuprot svakom osećanju, burno ću pozdravljati A, ukoliko sada naiđe, ljubazno ću trpeti B. u svojoj sobi, a sve što bude rekao C. upijaću dugačkim gutljajima, uprkos bolu i naporu.

Ali čak i ako tako bude, ipak će pri svakoj grešci, koja ne može izostati, dolaziti do zastoja u celini, i u onome što je lagano i u onome što je teško, i ja ću biti prinuđen da se vrtim u krug.

Stoga, ipak, kao najbolji savet ostaje: primati sve onako kako je, ponašati se kao teška masa, pa makar se sam osećao kao da si oduvan, ne dozvoliti da te nešto namami na pogrešan korak, posmatrati druge životinjskim pogledom, ne osećati kajanje, ukratko - sopstvenom rukom pritiskati ono što je od života još ostalo kao avet, to jest još uvećati poslednji grobni mir i ne znati više za postojanje ičega drugog osim njega.

Karakterističan pokret takvog stanja jeste prelaženje malim prstom preko obrva.

___________________________________
Prolaznici koji trče

Kad šetamo noću nekom ulicom i kad neki čovek, vidljiv već izdaleka – jer ulica pred nama se penje, a uštap je – natrči na nas, mi ga nećemo šćepati, čak ako je i slab i u ritama, čak ako neko i juri za njim i viče, nego ćemo ga pustiti da trči dalje.

Jer noć je, i mi uopšte nismo krivi što se ispred nas penje ulica obasjana mesečinom; osim toga, možda se njih dvojica jure zabave radi, možda obojica gone nekog trećeg, možda je prvi nevino progonjen, možda drugi želi da ubije, pa bismo postali saučesnici u ubistvu, možda njih dvojica i ne znaju jedan za drugog, nego svaki na sopstvenu odgovornost trči u svoju postelju, možda su to mesečari, možda je prvi naoružan.

I, najzad, zar mi ne smemo biti umorni, zar nismo popili toliko vina? Sretni smo što više ne vidimo ni onog drugog.

_______________________________

Želja da postaneš Indijanac

Kad bi samo mogao da postaneš Indijanac, za tren oka spreman, i kad bi na konju koji juri, iskošen u vazduhu, svaki čas osećao kratak drhtaj nad uzdrhtalim tlom, sve dok ne ostaviš mamuze, jer nema mamuza, sve dok ne odbaciš uzde, jer nema ni uzda, i čim predeo pred sobom počneš još samo da nazireš kao pokošenu pustaru, da već ostaneš bez konjskog vrata i konjske glave.

________________________________

Putnik u tramvaju

Stojim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahtjeve u bilo kom smislu mogao s pravom da postavim. Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. – Istina, to niko i ne zahteva od mene, ali to je svejedno.

Tramvaj se približava stanici, jedna devojka staje blizu vrata, spremna da siđe. Vidim je tako jasno kao da sam je opipao. Odevena je u crno, nabori na suknji se gotovo ne pomeraju, bluza joj je pripijena uz telo i ima okovratnik od bele guste čipke, otvorenom levom šakom se oslonila o zid, kišobran u njenoj desnoj ruci dotiče drugi stepenik odozgo. Lice joj je preplanulo, a nos, lako stanjen u sredini, pri vrhu je okrugao i širok. Ima mnogo smeđe kose i lelujave kratke vlasi na desnoj slepoočnici. Malo uho joj je priljubljeno uz glavu, ali ja stojim blizu i vidim celu poleđinu desne ušne školjke i senku pri korenu.

Upitao sam se onda: Kako to da se ona ne čudi sebi, da drži usta zatvorena i ne kazuje ništa o tome?

____________________________
Završetak romana Proces

Ali na K-ov grkljan padoše ruke jednog gospodina, dok mu drugi zabi nož duboko u srce i dvaput ga okrenu. Očima koje su se gasile K. još vide kako se gospoda, nagnuta mu nad licem, priljubiše obrazima jedan uz drugog, promatrajući svršen čin. “Kao pas” reče K., i činilo se kao da je stid u njemu jači od smrti.”


___________________________

Na galeriji ( iz istoimene pripovetke ) 



Kad bi neku slabašnu, grudobolnu jahačicu u manježu, na konju koji se tetura, pred neumornom publikom, nemilostivi šef mesecima bez prekida gonio ukrug, vitlajući bičem, primoravajući je da stoji na konju dok joj vazduh zuji oko ušiju, da baca poljupce, da se previja u struku, i kad bi se ta igra, uz neprestano hučanje orkestra i ventilatora, produžila ka sivoj budućnosti što se stalno otvara sve dalje i dalje, uz pratnju zamirućeg ili ponovo nabujalog tapšanja ruku, koje su zapravo parni čekići – možda bi onda neki mladi posetilac sa galerije pohitao niz dugačke stepenice kroz sve redove, upao u manjež i povikao: „Stoj!” kroz fanfare orkestra koji se uvek prilagođava.

____________________________



Iz Dnevnika ( upućenio teozofu Rudolfu Steineru)


....moja sreća, moje sposobnosti i svaka moja mogućnost da budem na bilo koji način koristan, leže oduvek na literarnom području. I tu sam, dakako, doživeo neka stanja (ne mnoga), koja su po mom mišljenju, vrlo bliska vidovitim stanjima, što ste ih vi, gospodine doktore, opisivali, i tokom njihova trajanja boravio sam sasvim u svakoj ideji, i ispunjavao svaku ideju, osećajući se pri tom ne samo na svojim granicama, već uopšte na granicama ljudskoga… Tom literarnom poslu se ja zasada ne mogu posve predati, kao što bih to morao, i to zbog raznih razloga. Bez obzira na moje porodične prilike, ja od literature, već usled polaganog nastajanja mojih radova i njihovih posebnih karaktera, ne bih mogao živeti; osim toga sprečava me i moje zdravstveno stanje, a i moj karakter, da se predam jednom životu, koji bi, i u najpovoljnijem slučaju, bio nesiguran. Stoga sam prihvatio mesto činovnika u jednom zavodu za socijalno osiguranje. Ali sada se ta dva poziva uzajamno nikako ne podnose, i ne dopuštaju nikakav zajednički osećaj sreće. I najmanja sreća u jednom, postaje nesreća u drugom. Ako jedne večeri napišem nešto dobro, gorim već drugo jutro u svojoj kancelariji od nestrpljenja i ne mogu ništa obaviti… […] I zar da sada ta dva neusklađena nastojanja privedem još i teozofiju kao treće? […] Došao sam, gospodine doktore, da vas to pitam, jer slutim, ako me vi smatrate sposobnim za to, da ja to, doista, i mogu uzeti na sebe.

______________________________


Noću

Uronjen u noć. Onako kao što ponekad spustimo glavu da razmislimo, potpuno utonuli u mrak. Okolo ljudi spavaju. Mala predstava, nevina iluzija da spavaju u kućama, solidnim krevetima, pod sigurnim krovom, rašireni ili sklupčani na dušecima, na čaršafima, pod ćebadima; u stvarnosti oni su se okupili kao davno jednom i opet kasnije u pustoši; logor na otvorenom, nebrojeni ljudi, vojska, narod, pod hladnim nebom na hladnoj zemlji, bačeni tamo gde se nakad stajalo, čela oslonjenog o ruku, licem prema zemlji, dišući tiho. A ti bdiš, ti si jedan od noćobdija, pronalaziš sledećeg vitlajući zapaljenim drvetom iz gomile pruća pored tebe. Zašto bdiš? Neko mora da bdije, rečeno je. Neko mora da bude tu.

____________________________


Jastreb


Bio jedan jastreb, koji mi je kljuvao noge. Cipele i čarape je već raskidao, i sad je već kljuvao i sama stopala. Neprestano je udarao, zatim bi me nemirno obleteo nekoliko puta, i onda bi nastavio svoj posao. Naiđe neki gospodin, stade neko vreme posmatrati, pa tad zapita zašto trpim jastreba. "Pa bespomoćan sam", rekoh, "došao je i počeo da kljuje, i ja sam, naravno, hteo da ga oteram, čak sam pokušao da ga zadavim, ali takva ptica raspolaže ogromnom snagom, pa mi je već htela nasrnuti na lice, i ja sam onda radije žrtvovao stopala. Sad su već gotovo raskomadana." "Ama zašto dopuštate da vas toliko muči", reče gospodin; "jedan metak, i jastreb je gotov." "Zaista?" upitah; "i hoćete li vi da se pobrinete oko toga?" "Rado", reče gospodin, "moram samo otići do kuće i doneti pušku. Možete li pričekati još pola sata?" "Ne znam", odgovorih, i za trenutak se ukočih od bola, a onda rekoh: "Molim vas, pokušajte, za svaki slučaj." "Dobro", odvrati gospodin, "pohitaću". Jastreb je mirno slušao naš razgovor i okretao pogled čas ka meni čas ka gospodinu. Sad sam video da je sve razumeo: uzleteo je, sav se zavalio da dobije dovoljno zamaha, pa je onda, poput bacača koplja, zario kljun kroz moja usta duboko u mene. Rušeći se na zemlju, s olakšanjem sam osećao kako se on, ne mogući više da se spase, davi u mojoj krvi što je ispunjavala sve bezdane i prelivala se preko svih obala.

_____________________________


"Sve plovi pod lažnom zastavom, nijedna reč ne odgovara istini. Ja, na primer, vraćam se sada kući. No, to samo tako izgleda. U stvari, penjem se u specijalno za mene instaliranu tamnicu koja je utoliko teža što je nalik sasvim običnom građanskom stanu i u kome niko, osim mene, ne prepoznaje zatvor. Otuda nema ni nekog pokušaja bekstva. Nikakvi se lanci ne mogu raskinuti kada nikakvih vidljivih lanaca nema. Zatočenje je, stoga, organizovano kao sasvim obično, svakodnevno egzistiranje bez preteranog komfora. Sve izgleda da je od čvrstog i postojanog materijala. Ali je to, pritom, lift u kome se spuštate u bezdan. Ne vidite ga. No, čujete ga, ako zatvorite oči, kako već žamori i tutnji pred vama."


_______________________________


Smiluj se na mene,grešan sam
do u najskriveniji kutak svoga
bića.A imao sam dara,sklonosti
Koje nisu bile sasvim za preziranje,
male dobre sposobnosti,rasipao
sam ih,nerazborito stvorenje
kakvo sam bio sad se bližim kraju,
upravo u vreme kada bi se
spolja sve moglo okrenuti na dobro
po mene.Ne guraj me među izgubljene.

Iz Dnevnika, 20.jula 1916...

________________________________

Pismo ocu (neodaslano)

''Uvek i svuda imao sam potrebe za ohrabrivanjem.'ta ja sam bio pritisnut već samom Tvojom telesnosšću.Kao Otac Ti si bio suvisše jak za mene,naročito jer su moja braća umrla rano, sestre su došle na svet mnogo kasnije, ja sam znači morao da izdržim prvi udar, za ovo bio sam isuviše slab. Hrabrost, odlučnost, sigurnost, radost za ovo ili ono, nisu istrajavale u meni kada si Ti bio protiv toga ili kada je Tvoje protivljenje bilo samo pretpostavljeno, a ono je moglo biti pretpostavljeno gotovo pri svemu onome što sam ja ćčinio...Molim Te, oče, razumi me dobro, bile su to po sebi potpuno beznačajne pojedinosti, one su me pritiskivale tek onda kada se Ti sam, koji se i za mene bio tako presudan, nisi pridržavao zabrana koje si meni postavljao.
Na ovaj način svet je za mene bio podeljen u tri dela, na jedan u kome sam živeo kao rob, pod zakonima koji su samo za mene bili izmišljeni, a kojima ja nisam mogao, ne znam zbog čega da odgovorim...zatim na jedan drugi svet koji je beskrajno od mene udaljen, u kome si Ti živeo, zaposlen režimom, izdavanjem zapovesti i ljutinom zbog njihovog neizvrsavanja i, najzad, na jedan treći svet u kome ostali ljudi žive, srećan i slobodan od naređenja i poslušnosti.

Neprestano sam se nečega sramio, ili zato što sam slušao Tvoja naređenja koja su važila samo za mene, ili zato sto sam im prkosio, jer kako bih smeo da budem prkosan, ili zato što nisam mogao da ih sledim, jer na primer, nisam imao Tvoju snagu, Tvoj apetit, Tvoju spretnost, iako si Ti ovo od mene zahtevao kao nešto samo po sebi razumljivo...ovo je bila najveća sramota. Ovako dete, istina, ne razmisšlja, ali ovako oseća...''

_______________________________

Čigra


Jedan filozof se uvek motao onuda gde se igraju deca. I čim bi video nekog dečaka sa čigrom počeo bi vrebati. Samo što bi se čigra zavrtela filozof bi krenuo za njom da je uhvati. Nije hajao za to što deca galame i trude se da mu prepreče put do svoje igračke; čim bi uhvatio čigru da se još vrti, obuzela bi ga sreća, ali samo za trenutak: onda bi je bacio na zemlju i odlazio. On je, naime, verovao da je saznanje bilo koje sitnice – pa tako, na primer, i čigre koja se vrti – dovoljno za sananje opšteg. Stoga se on nije bavio velikim problemima, to mu se činilo neekonomičnim. Ako se najsitnija sitnica zaista spozna, sve će biti spoznato. I on se zato bavio samo čigrom koja se vrti. I kad god bi se vršile pripreme da se
čigra zavrti, i kad bi se čigra zavrtela, u njemu bi se tokom zadihanog trčanja ka njoj ova nada pretvorila u izvesnost, ali kad bi nakon toga uzeo u ruke taj glupi komad drveta smučilo bi mu se, i dečija vika koju dotad nije čuo i koja mu
je sada iznenada probijala uši, oterala bi ga odatle, i on bi se teturao kao čigra pod neveštim bičem.


Нема коментара:

Постави коментар