Na sreću voz se zaustavio nedaleko od stanice. Otišli smo peške do obližnje garaţže, iznajmili automobil i za samo pola sata već hitali prema Londonu. Tek se tada Poirot udostojio zadovoljiti moju znatiželju.
—Zar ne vidite? Ma, zapravo nisam ni ja, ali sad mi je jasno. Hastings, pokušavalo me se maknuti s puta.
—Šta!
—Da. I to vrlo lukavo. I mesto i način odabrani su vrlo znalački i umešno. Bojali su me se.
—Ko to?
—Ona četiri genija koja su se združili kako bi zajedno delovali s onu stranu zakona. Kinez, Amerikanac, Francuskinja i još neko. Bog nam pomogao da stignemo na vreme, Hastings?
—Mislite da našem posetiocu preti neka opasnost?
—Siguran sam u to.
Po dolasku pozdravila nas je gospođa Pearson. Neobazirući se na njezino oduševljenje i zapanajenost što opet vidi Poirota, zatražili smo obavest. Bila je umirujuća. Niko nije zvao i naš se gost nije budio.
S uzdahom olakšanja zaputili smo se u sobe. Poirot je prošao kroz vanjsku i ušao u unutrašnju. A onda me pozvao čudno uznemirenim glasom.
—Hastings, on je mrtav.
Potrčao sam do njega. Čovek je ležao onako kako smo ga ostavili, ali mrtav i to već neko vreme. Potrčao sam po lekara. Znao sam da se Ridgeway još nije mogao vratiti. Odmah sam našao drugog lekara i vratio se s njim.
—Mrtav je, siroto momče. Neka propalica s kojom ste se sprijateljili, ha?
—Nešto slično — uzvratio je Poirot neodređenim tonom. Doktore, šta je uzrokovalo smrt?
—Teško je reći. Možda neka vrsta napada. Ima znakova gušenja. Nigde ne curi plin, zar ne?
—Ne, samo električna rasveta —ništa drugo.
— I oba su prozora bila otvorena. Rekao bih da je mrtav već dva sata. Vi ćete izvestiti nadležne osobe, je l' da?
Otišao je. Poirot je obavio nekoliko nužnih telefonskih razgovora. Donekle na moje iznenađenje, tek na kraju nazvao je i našega starog prijatelja inspektora Jappa i zamolio ga da navrati ako ikako može.
Tek što je to obavljeno, pojavila se gospođa Pearson razrogačenih očiju.
—Traži Vas neki gospodin iz Syluma. Da ga uvedem?
Kimnuli smo u znak pristanka i uskoro se pojavio krupan čovjek u odori.
—... jutro, gospodo—rekao je veselim glasom.—Imam razloga poverovati da ovde držite jednu od mojih ptičica. Pobegao je prošle noći.
—Bio je ovde—tiho je odgovorio Poirot.
—Nije vam valjda pobegao— upitao je čuvar pomalo zabrinuto.
—Mrtav je.
Na čuvarovu se licu nije pojavio izraz olakšanja nego zabrinutost.
—Ma što ne kažete. Pa, usudio bih se reći da je tako najbolje za sve strane.
—Je li bio - opasan?
— Mogući ubica, mislite? A ne. Zapravo, bezopasan. Vrlo akutna manijaproganjanja. Pun nekih tajnih društava iz Kine koja su ga ućutkala. Svi su oni isti.
Stresao sam se.
—Koliko je prošlo otkako je ućutkan —zapitao je Poirot.
—Pa, već dve godine.
—A tako—tiho je rekao Poirot.—Zar nitko nikad nije pomislio da je nesretnik možda pri zdravoj pameti?
Čuvar se grohotom nasmejao.
—Da je bio duševno zdrav, šta bi radio u ustanovi za mentalno poremećene? Znate, svi oni govore kako su normalni.
Poirot više nije rekao ni reči. Uveo je čoveka u sobu da vidi mrtvo telo,
Smesta mu je utvrdio identitet.
—To je on, nema sumnje—rekao je čuvar bez osećaja u glasu.
—Smešan neki čovečuljak, zar ne? E pa, gospodo, mogao bih poći i učinitišto treba u tim okolnostima. Truplo neće još dugo smetati. Ako slučajno dođe nasud, morat ćete se pojaviti, usudio bih se reći. Doviđenja, gospodine
Uz nespretan lagani naklon, otklatario se iz sobe. Za nekoliko minuta došao je Japp. Inspektor Scotland Yarda bio je živahan i otmen kao i obično.
—Evo me, gospo'n Poirot. Šta mogu učiniti za vas? Mislio sam da ste se danas otputili na neke koraljne otoke?
—Vrli moj Jappu, želeo bih znati jeste li ikad videli ovog čoveka.
Uveo je Jappa u spavaću sobu. Zbunjena lica inspektor je zurio u čoveka na krevetu.
—Da vidimo—čini mi se nekako poznatim — a i ponosim se svoji pamćenjem. Bože dragi, pa to je Maverling.
—Momak iz Tajne službe — ne jedan od naših. Pre pet godina otišao je u Rusiju. Nikad se više nije čulo za nj. Uvek se mislilo da su mu boljšeki došli glave.
—Sve se onda slaže —rekao je Poirot, kad je Japp otišao —osim što se čini da je umro prirodnom smrću.
Stajao je i s izrazom nezadovoljstva na licu gledao nepokretno telo. Nalet vetra rastvorio je zastore na prozorima. Poirot je naglo podignuo pogled.
—Pretpostavljam da ste vi otvorili prozore kad ste ga polegli na krevet Hastingse?
—Ne, nisam—uzvratio sam.—Koliko se sećam bili su zatvoreni. Poirot je naglo dignuo glavu.
—Zatvoreni— a sad su otvoreni. Što to može da znači?
—Neko je ušao tim putem —rekao sam.
—Moguće je i to —složio se Poirot, ali govorio je nekako odsutnim glasom i neuverljivo. Nakon minutu, dve rekao je:
—Nisam baš to imao na umu, Hastings. Da je samo jedan prozor otvoren, ne bi me to toliko intrigiralo. Ali, zanimljivo je da su oba prozora bila otvorena.
Požurio je u drugu sobu.— I prozor u dnevnom boravku je otvoren. A zatvorilismo ga. Ah!
Nagnuo se nad mrtvim neznancem i pomno mu zagledao krajeve usana. Iznenada je zaključio.
—Začepljena su mu bila usta, Hastings. Ućutkan i zatim otrovan.
—Nebesa!— uzviknuo sam šokiran. —
Pretpostavljam da ćemo sve doznati nakon obdukcije.
—Ništa nećemo doznati. Umro je zbog udisanja cianovodične kiseline. Prinesena mu je tačno pod nos. A zatim je ubica otišao — ali, prvo je otvorio sve pro
zore. Cianovodična kiselina jako hlapi, a ima karakterističan miris gorkih badema. Budući da se ne oseća nikakav miris i niko zapravo ne bi imao razloga posumnjati, lekari bi kao razlog smrti naveli prirodne uzroke. I tako znači, taj je čoek bio pripadnik Tajne službe, Hastingse, A pre pet godina nestao je u Rusiji.
—Posljednje dve godine proveo je u duševnoj bolnici —rekao sam.—Ali šta je s one prijašnje tri godine?
Poirot je odmahnuo glavom i onda me uhvatio pod ruku.
—Sat, Hastinge, pogledajte na sat. Pogledao sam na sobni sat. Stao je u četiri.
—Mon ami, neko je nešto petljao sa satom. Mogao je ići još tri dana bez navijanja. Znate, ovaj se sat navija svakih osam dana.
—Ali zašto su to učinili? Žele nas navesti na krivi trag, tako da pomislimo kako se zločin zbio u četiri sata?
—Ne, ne; promislite bolje, prijatelju dragi! Upotrebite male sive stanice. Vi ste Maverling. Možda ste nešto čuli —i potpuno ste svesni da vam je došao kraj.
Ostalo vam je samo dovoljno vremena da ostavite neki znak. Četiri sata, Hastings. Broj Četiri, Uništavatelj . Ah, koja zamisao!
Požurio je u drugu sobu i dograbio telefon. Zatražio je Hanwella.
—To je bolnica? Čujem da vam je neko danas pobegao? Šta kažete? Samo tren, molim vas. Hoćete li ponoviti? Ah, parfaitement.
Obesio je slušalicu i okrenuo se prema meni.
- Čuli ste, Hastingse? Niko danas nije pobegao.
- Ali čovek koji je ovdje bio -čuvar?
- Čudim se - jako se čudim.
- Mislite?--
- Broj Četiri
- Uništavatelj.
Zaprepašteno sam se zagledao u Poirota. Nakon minutu, dve kad mi se vratio glas, rekao sam:
- Kao prvo; sad ćemo ga prepoznati, ako ga opet bilo gde vidimo. On je čovek vrlo izražajnog izgleda.
- Je li, mon ami? Mislim da nemate pravo. On je krupan, prost i crvena lica, debelih brkova i gruba glasa. Kad ga ponovno sretnemo biće potpuno drukčiji a, kad je o ostalom reč, ima neupadljive oči, neupadljive uši i savršeno veštačko zubalo. Prepoznati nekoga nije tako lako kao što mislite. Sledeći put...
- Mislite da ćemo ga ponovno sresti? - prekinuo sam Poirota.
Poirotovo lice bilo je vrlo zabrinuto.
-To je dvoboj na smrt, mon aml Vi i ja s jedne strane, Velika Četvorka s druge. Prva je runda njihova; ali, nisu me uspeli maknuti s puta, pa ubuduće moraju računati na Hercuelea Poirota.
Нема коментара:
Постави коментар