"Ja sam samo hodočasnih iz dalekog kraja i propovedam ljubav i mir. Ne pogađam prošlost i ne proričem budućnost....
- Abenamar, jadni smrtniče, ko ti je kazao da se zvezda Danica pojavljuje na nebu kad to čovek poželi? Da bi se ona mogla videti, potrebno je prevaliti burne puteve mladosti, ludo piti sa izvora svih uživanja, u sve sumnjati, i u potpunoj se samoći ispeti do vrha spokoja. Malo je njih to postiglo.
Putevi kojima ćeš je pratiti jesu putevi vere. Nisu ti potrebni jaki mišići, nego unutarnja snaga koju ti daje tvoje iskustvo, sakupljeno u ceo jedan život, kao prozirna voda što je punila vrč tvog postojanja. Daljinu koju vidiš između tebe i zvezde Danice samo može da izmeri tvoja želja da je dotakneš. To je jedina mera u nedodirljivom svetu večnosti. Snaga koja te na to podstiče jeste vera što pokreće nedokučiv svet univerzuma tvog duha. Prati je, Abenamar, ja ti to naređujem. Prati je, makar svi sumnjali da postoji. Uistinu, zvezda Danica ne postoji za one koji ti to prebacuju. Dakle, sledi je, jer se ta zvezda zove Ideal.
Abenamar je smatrao, da ako želiš da budeš sa Bogom nije potrebno naučiti poverljive razgovore na latinskom, ili na bilo kom drugom jeziku, kao ni prevrtati očima, klečati, ukrštati ruke na grudima, ili sijaset drugih stvari, koje je video da čine redovnici. Pomislio je tada na ptice kojima je za komunikaciju sa Bogom potrebna samo pesma, ili na cveće, ko je to čini putem svoga mirisa. Sreća se ne nalazi u drugom životu, koji vi obećavate, nego ovde, na Zemlji, ako smo kadri da je osvojimo. Sreća je samo stanje duše koje uspevamo da postignemo kada na sve gledamo kroz ljubav.Kada tražimo Boga, to je zato što smo ga izgubili; kada tražimo ljubav, to je zato što je ne poznajemo; kada tražimo sreću, to je zato što se nismo pogledali iznutra. Za sreću je potrebno veliko unutarnje bogatstvo. Svoju sreću ili nesreću gradimo kao što svilena buba ispreda svoju čauru, iz vlastite materije. Mi, bilo jedno, bilo drugo, izvlačimo iz našeg unutarnjeg sveta. Ako je on ispunjen mirom, razumevanjem, ljubavlju, popustljivošću i plemenitošću, I ako možemo da uživamo u malim stvarima, pronalazeći smisao i razlog našeg postojanja, bićemo ispunjeni srećom. A ako smo srećni, bićemo sa Bogom.
Zar knjige nisu samo senka života, projektovana na te listove papira? Svako je želeo da u njima ostavi svedočenje o iskustvima svog uma ili srca, ali one nisu sam život. Božja reč se ne nalazi u knjigama. Niti čovečija ruka može da je ispiše. Božja reč se nalazi u slavujevoj pesmi, orlovom letu i sjaju sutona. Možemo da je čujemo samo kada je duh naš spokojan. Jer, kada nam nedostaje taj unutarnji mir, svi nam se utisci mešaju sa šaputom naših briga i velika simfonija se pretvara u buku.
Kada nam nedostaje taj unutarnji mir, mržnja, zavist i zlovolja prodiru u malim kapljicama, i ono što je slatko postaje gorko. Ambicija i egoizam mute vazduh, te note najuzvišenije melodije prodiru u naše duše sa čudnim treptajima teskobe. Neizreciva pesma života stiže nam iz spoljašnjeg sveta, ali ne nalazi odjek u našem duhu.
Jer, velika simfonija nastaje samo onda kada nam poruka iz prirode dodirne duh i zatreperi ga poput nežnog vetra što prohuji našim bićem i pokrene harmoničan zvuk svih žica naše vlastite harfe.
Može li čovek da čuje harmonične zvuke svoje harfe kada među ljudima?
Može li čovek da uoči neku nezgrapnu notu i da usred gužve sedne da uskladi njene žice?
Može li čovek da sluša simfoniju koja teče iz njegovog unutarnjeg sveta, usled svakodnevne vreve?
Možda je čovek zaboravio na svoju harfu i ne želi više da zna za nju. Zadovoljava se pijačnom bukom.
Možda ju je izgubio i više ne želi da je potraži jer mu nije potrebna.
I u slučaju da je pronađe, kako da podesi njene žice?
....
Priroda je večno otvorena knjiga i nije stvorena da bismo čitali njena slova nego da bi nam se svidela da bismo je voleli sa naših pet čula. Prava mudrost je upoznati dva sveta I uskladiti njene vibracije; svet stvari koje nas okružuju i naš vlastiti unutarnji svet. Ali, teško je oba upoznati, a još teže održati ih uvek usaglašenima. Mi, ljudi, možemo da slušamo samo onakvu muziku, kakvu nosimo u našem unutarnjem svetu. Sve je u životu tako, u našem duhu odjek ima samo ono što na njega liči.
Najveći rob je čovek koji živi za novac. Ljubavlju se ništa ne kupuje. Ljubav se samo seje, kao semenje da bi se rodio plod u čovečijem duhu.
Od svakog novog dana treba očekivati ono najbolje. Ako se i ne dogodi ono što smo očekivali, a mi, uprkos tome, budemo veseli, mnogo smo postigli. Na taj način možemo da pružimo više svetlosti našem duhu u lošim vremenima. Vera i optimizam su lampe koje jače svetle u mraku. Kada su nam upaljene u nevolji, možemo da mislimo da svaki dan koji prohuji, a da nismo postigli ono što smo želeli, samo predhodi boljem sutra. Iskoristi dobre prilike i uživaj u njima, a neka te oskudica podseća na njih dok budeš čekao bolja vremena.
To što nazivate prošlošću, jeste ono što smo posejali u našim životima. Budućnost je samo žetva. Ako mi dozvolite da uporedim naš život i neko drvo, rekao bih vam da je prošlost njegovo korenje, sadašnjost cvet što se krasno otvara da bi se oplodio, a budućnost , očekivanje plodova. Šta je onda to tajanstveno u našim životima? Da vam možda ne treba neki mag da biste saznali koju vrstu plodova očekujete od vas samih? Poznato je da onaj ko vetar seje, oluju žanje. Ali, ja vam dodajem da onaj ko seje sa ljubavlju, kupiće zrele plodove.
_______________________________
Stvari jednostavno postoje. Rađaju se i nestaju kao potoci. Posudu punimo vodom, a život iskustvom. Vreme je samo sled stvari što promiču našim životom. Naše telo, kao vrč vlastitog života, istroši se upotrebom. Jednoga dana će potpuno dotrajati.
Ali, voda iz te divne glinene posude vratiće se u more. Glina će se vratiti u zemlju. U stvari, ništa se potpuno ne potroši. Sve je večno, baš kao zvezde što neprekidno kruže u konstelacijama neba.
Ljubav je kao vino, vremenom, postaje plemenitija, svaki put sve ukusnija i mirisnija.
________________________________
Na svetu postoje dve vrste ljudi: oni koji sanjaju i oni koji su prestali da sanjaju. Tužno je doživeti starost kada izgubimo iluzije. Dokle god negujemo u sebi neki san, možemo da se osećamo mladima. U tome i jeste suština mladosti.
Daljina je kao vreme. Njome možemo da izmerimo samo materijalne stvari, kao što se sati mere kapima vode što padaju u klepsidru, ili peskom koji curi na dno peščanog sata. Ali, ko meri daljine duše? Mogu da se nalazim vrlo daleko od Iskaj, ali ću uvek biti blizu. Dokle god traje naša ljubav, bićemo sjedinjeni i ništa nas neće rastaviti. Kada se dva bića vole, ne postoje daljine. Nasuprot tome, kada ljubav iščezne, možemo deliti postelju i istovremeno biti daleki kao dve zvezde iz različitih galaksija."
....
Priroda je večno otvorena knjiga i nije stvorena da bismo čitali njena slova nego da bi nam se svidela da bismo je voleli sa naših pet čula. Prava mudrost je upoznati dva sveta I uskladiti njene vibracije; svet stvari koje nas okružuju i naš vlastiti unutarnji svet. Ali, teško je oba upoznati, a još teže održati ih uvek usaglašenima. Mi, ljudi, možemo da slušamo samo onakvu muziku, kakvu nosimo u našem unutarnjem svetu. Sve je u životu tako, u našem duhu odjek ima samo ono što na njega liči.
Najveći rob je čovek koji živi za novac. Ljubavlju se ništa ne kupuje. Ljubav se samo seje, kao semenje da bi se rodio plod u čovečijem duhu.
Od svakog novog dana treba očekivati ono najbolje. Ako se i ne dogodi ono što smo očekivali, a mi, uprkos tome, budemo veseli, mnogo smo postigli. Na taj način možemo da pružimo više svetlosti našem duhu u lošim vremenima. Vera i optimizam su lampe koje jače svetle u mraku. Kada su nam upaljene u nevolji, možemo da mislimo da svaki dan koji prohuji, a da nismo postigli ono što smo želeli, samo predhodi boljem sutra. Iskoristi dobre prilike i uživaj u njima, a neka te oskudica podseća na njih dok budeš čekao bolja vremena.
To što nazivate prošlošću, jeste ono što smo posejali u našim životima. Budućnost je samo žetva. Ako mi dozvolite da uporedim naš život i neko drvo, rekao bih vam da je prošlost njegovo korenje, sadašnjost cvet što se krasno otvara da bi se oplodio, a budućnost , očekivanje plodova. Šta je onda to tajanstveno u našim životima? Da vam možda ne treba neki mag da biste saznali koju vrstu plodova očekujete od vas samih? Poznato je da onaj ko vetar seje, oluju žanje. Ali, ja vam dodajem da onaj ko seje sa ljubavlju, kupiće zrele plodove.
_______________________________
Stvari jednostavno postoje. Rađaju se i nestaju kao potoci. Posudu punimo vodom, a život iskustvom. Vreme je samo sled stvari što promiču našim životom. Naše telo, kao vrč vlastitog života, istroši se upotrebom. Jednoga dana će potpuno dotrajati.
Ali, voda iz te divne glinene posude vratiće se u more. Glina će se vratiti u zemlju. U stvari, ništa se potpuno ne potroši. Sve je večno, baš kao zvezde što neprekidno kruže u konstelacijama neba.
Ljubav je kao vino, vremenom, postaje plemenitija, svaki put sve ukusnija i mirisnija.
________________________________
Na svetu postoje dve vrste ljudi: oni koji sanjaju i oni koji su prestali da sanjaju. Tužno je doživeti starost kada izgubimo iluzije. Dokle god negujemo u sebi neki san, možemo da se osećamo mladima. U tome i jeste suština mladosti.
Daljina je kao vreme. Njome možemo da izmerimo samo materijalne stvari, kao što se sati mere kapima vode što padaju u klepsidru, ili peskom koji curi na dno peščanog sata. Ali, ko meri daljine duše? Mogu da se nalazim vrlo daleko od Iskaj, ali ću uvek biti blizu. Dokle god traje naša ljubav, bićemo sjedinjeni i ništa nas neće rastaviti. Kada se dva bića vole, ne postoje daljine. Nasuprot tome, kada ljubav iščezne, možemo deliti postelju i istovremeno biti daleki kao dve zvezde iz različitih galaksija."
Нема коментара:
Постави коментар