Franc Kafka, Dvorav ( glava petnaesta )

 

K. . ostade, s malo začuđenim licem; Olga mu se smejala, privuče ga peći, i zaista je ostavljala utisak da je sretna što može sad sama s njim da sedi tu kraj peći, ali je to bila mirna sreća koju ljubomora svakako nije mutila. I baš ta odsutnost ljubomore, a s tim i svake napetosti, godila je K.; on je rado gledao u te plave, ne baš omamljive, ne zapovedničke, već smerno smirene i smerno postojane oči. Izgledalo je kao da su ga sva ta zapažanja Friedine i gostioničarkine opomene činile, istina ne pristupačnijim, ali pažljivijim i pronicljivijim. I on se smejao s Olgom kad se ova čudila što je baš Amaliju nazvao dobroćudnom; Amalija može biti štošta, ali dobroćudna baš nije. K. izjavi na to da se pohvala, naravno, odnosila na nju, Olgu, ali Amalija je toliko samoljubiva da ne samo da prisvaja sve što se u njenoj prisutnosti kaže, već i očekuje da se dobrovoljno sve njoj pripiše. »To je tačno«, reče Olga, uozbiljivši se, »tačnije nego što ti se čini. Amalija je mlađa od mene, mlađa i od Barnabasa, ali ona je ta koja odlučuje u porofivi, u dobru i zlu; istina, ona i podnosi više nego svi drugi i dobro i zlo.« K. je smatrao da je to preterano, baš maločas je sama Amalija rekla da ne vodi računa o bratovljevim stvarima, dok naprotiv Olga zna sve o tome. »Kako da ti to objasnim«, reče Olga, »Amalija ne vodi računa ni o Barnabasu ni o meni, ona se u stvari ni za kog ne brine osim za roditelje, njih neguje danju i noću, sad ih je baš pitala šta žele i otišla u kuhinju za njih da kuva, zbog njih je prisiljena ustati, jer još od podne je bolesna i leži ovde na klupi. Ali iako ne vodi računa o nama, mi smo zavisni o njoj, kao da je ona najstarija, i kad bi nas htela savetovati u našim stvarima, mi bismo je sigurno slušali; ali ona to ne čini, mi smo joj tuđi. Ti imaš velika iskustva s ljudima, dolaziš iz sve ta, zar ti se ne čini da je ona izvanredno pametna?« »Izvanredno nesretna čini mi se da je«, reče K., »ali kako se slaže s vašom poslušnošću prema njoj kad, na primer, Barnabas vrši ovu kurirsku službu koju Amalija ne odobrava, možda čak i prezire?« »Kad bi on znao što bi drugo mogao raditi, on bi odmah napustio tu službu, kojom nimalo nije zadovoljan.« »Zar nije on izučeni obućar?« upita K. »Jest«, reče Olga, »on radi uzgred i za Brunswicha, i mogao bi, kad bi hteo, imati posla i danju i noću i dobro zarađivati.« »Pa lepo«, reče K., »znači ima zamenu za kurirsku službu.« »Za kurirsku službu? « upita Olga začuđeno. »Zar se on te službe primio radi zarade?« »Može biti«, dodade K., »ali ti si ipak rekla da on njome nije zadovoljan.« »Nije zadovoljan i to iz mnogih razloga«, reče Olga, »ali to je ipak služba u dvorcu, u najmanju ruku može tako izgledati.« »Kako«, reče K., »vi sumnjate čak i u to?« »Upravo ne«, reče Olga, »Barnabas ide u kancelarije, druži se s poslužiteljima kao sa sebi ravnima, vidi izdaleka i poneke činovnike, dobija razmerno važna pisma, poveravaju mu se čak i usmene poruke, to je već mnogo, i mi bismo mogli biti ponosni na to koliko je on u svojim mladim godinama već postigao.« K. kimnu glavom, na povratak kući više nije mislio. »On ima i svoju vlastitu uniformu?« upita on. »Ti misliš na kaputić?« primeti Olga. »Ne, njega mu je Amalija napravila još pre nego što je postao kurir. Ali ti si se približio bolnoj točki. Trebao je već odavno dobiti, istina ne uniformu, jer toga nema u dvorcu, ali jedno službeno odelo; ono mu je bilo obećano, ali u tom pogledu u dvorcu su vrlo spori i loše je što se nikada ne zna šta ta sporost znači; ona može značiti da stvar ide službenim tokom, ali može značiti da uopste nije još uzeta u službeni postupak, da, na primer, i dalje žele iskušati Barnabasa, a može napokon značiti i to da je službeni postupak već završen, da je dano obećanje povučeno iz bilo kojih razloga i da Barnabas nikad neće dobiti odelo. O tome se ne može ništa bliže doznati, ili će se doznati tek posle dugo vremena. Postoji jedna poslovica, možda je i ti znaš: ‘Službene odluke su stidljive kao mlade devojke’« »To je dobro zapaženo«, reče K., on to primi još ozbiljnije nego Olga, »dobro zapaženo, odluke mogu imati i druge sličnosti s devojkama.« »Možda«, složi se Olga.

»Istina; ja ne znam kako ti to misliš. Možda ti misliš to sasvim u pohvalnom smislu. Ali što se tiče službenog odela, ono je jedna od Barnabasovih briga, a kako su naše brige zajedničke, onda je to i moja briga. Zašto ne stiže službeno odelo? pitamo se mi uzalud. Međutim cela ta stvar nije tako jednostavna. Činovnici, na primer, kao da uopste nemaju službena odela; koliko mi ovde znamo, a i po onome što priča Barnabas, činovnici nose obična, istina lepa odela. Uostalom, ti si video Klamma. Naravno, Barnabas nije činovnik, ni činovnik najbolje kategorije, niti umišlja da će to biti. Ali ni viši poslužitelji, koji se, istina, ovde u selu uopste ne viđaju, nemaju službena odela, kako Barnabas priča; to je donekle uteha, reklo bi se u prvi mah, ali ta je uteha varljiva, jer je li Barnabas viši poslužitelj? Nije, može mu neko biti vrlo naklonjen, ali to ne može za njega reći, viši poslužitelj on nije; to već što on dolazi u selo, ovde čak i spava, dokazuje obratno; viši poslužitelji su još povučeniji od činovnika, možda i s pravom, možda su oni viši i od nekih činovnika; ponešto govori za to: rade manje i, po pričanju Barnabasa, zasigurno je divno gledati ove odabrane, velike, snažne ljude kako polako prolaze hodnicima— Barnabas se uvek šulja iza njih. Ukratko, ne može biti ni govora o tome da je Barnabas viši poslužitelj. Dakle, može biti samo jedan od nižih poslužitelja, ali, eto, oni imaju službena odela bar kada silaze u selo; to nije uniforma, strogo uzevši, njihova odela su u mnogočemu različita, pa ipak po odelu se odmah pozna poslužitelj iz dvorca, ti si te ljude viđao u Gospodskom konaku. Najupadljivije na tim odelima je to što su ona mahom tesna i pripijena uz telo, seljak ili zanatlija ne bi mogao koristiti takvo odelo. A, eto, Barnabas nema takvo odelo; to nije samo nešto što postiđuje i ponižava, to bi se moglo podneti, ali naročito u turobnim trenucima — a ponekad i neretko, mi ih imamo, Barnabas i ja — to izaziva sumnju u sve. Pripada li uopste dvorcu služba koju Barnabas obavlja? pitamo se tada mi; istina on ide u kancelarije, ali jesu li kacelarije zaista dvorac? I čak ako pripadaju dvorcu, jesu li to baš one kancelarije u koje Barnabas sme da zalazi? On ulazi u kancelarije ali to je samo jedan deo njih, a onda su ograde, a iza njih su druge kancelarije. Nije baš da mu zabranjuju ići dalje, ali on ne može dalje ići kad je svoje pretpostavljene već našao, oni su svršili posao s njim i pustili ga. Uostalom, tamo je čovek pod stalnom prismotrom, bar se tako veruje. A čak ako bi i išao dalje, što mu to vredi kad tamo nema posla i samo je uljez? Te ograde ti ne smiješ predstaviti sebi kao strogo povučenu granicu, Barnabas mi stalno skreće pažnju na to. Ograde postoje i u uredima u koje on zalazi; ima i ograda preko kojih on prolazi, i one ne izgledaju drukčije od onih preko kojih nije prešao, pa zato ne treba unapred pretpostaviti da se iza ovih poslednjih ograda nalaze sasvim drukčije kancelarije od onih u kojima je Barnabas već bio. Ali, eto, u onim tmurnim trenucima veruje se u to. Onda sumnja ide dalje, uopste je nemoguće braniti se od nje. Barnabas razgovara s činovnicima, Barnabas dobija poruke. Ali kakvi su to činovnici, kakve su to poruke? On je sad, kako kaže, dodeljen Klammu i od njega dobija naloge. Naravno, to je već vrlo mnogo, čak ni viši poslužitelji ne dostižu tako daleko, to je gotovo previše, i to je ono što plaši. Zamisli samo, biti neposredno dodeljen Klammu, s njim razgovarati oči u oči! Ali je li ipak tako? Pa naravno, tako je, ali zašto Barnabas sumnja u to da je činovnik koji je tamo označen kao Klamm zaista Klamm?« »Olga«, reče K., »ti se šališ, kako može biti sumnje u to kako Klamm izgleda, pa poznato je kako on izgleda, ja sam ga sam video.« »Naravno da se ne šalim«, reče Olga. »Nisu to šale, već moje najveće brige. Ali ja ti to ipak ne pričam da olakšam svome srcu a tvoje da ražalostim, već zato što me ti ispituješ o Barnabasu i što mi je Amalija naložila da ti pričam, a i zato što veruješ da je korisno za tebe da znaš sve podrobnosti. Činim to i zbog Barnabasa, da ne bi ti polagao previše nade u njega, pa da te on razočara i posle pati zbog tvog razočaranja. On je vrlo osetljiv; noćas, na primer, nije mogao spavati zato što ti sinoć nisi bio njime zadovoljan; izgleda da si ti rekao da je za tebe vrlo loše što nemaš boljeg kurira od Barnabasa. Te reči lišile su ga sna. Ti sam sigurno nisi naročito primetio njegovo uzbuđenje, kuriri dvorca moraju se mnogo svladavati. Ali njemu nije lako, nije mu lako ni s tobom. S tvog gledišta, ti ne tražiš od njega mnogo, ti si došao s izvesnim shvatanjima o kurirskoj službi i po njima odmeravaš svoje zahteve. Ali u dvorcu imaju druge pojmove o kurirskoj službi, oni se ne mogu podudarati s tvojima čak i kad bi se Barnabas potpuno žrtvovao službe radi, na što on, na žalost, ponekad kao da je i spreman. S tim bi se moralo pomiriti, protiv toga se ništa ne bi smelo reći, kad se samo ne bi postavljalo pitanje je li zaista kurirska služba to što on vrši. Naravno, on pred tobom ne sme izraziti tu sumnju: to činiti značilo bi za njega potkopavati vlastitu egzistenciju, grubo se ogrešiti o zakone za koje on još veruje da za njega važe; čak ni preda mnom ne govori slobodno, moram ga maziti, ljubiti ga da bih mu izvukla sumnju, pa čak i onda on ne priznaje da je sumnja sumnja. On ima nečeg od Amalije u krvi. I izvesno je da mi ne kaže sve, iako sam ja jedina u koju ima poverenja. Međutim, o Klammu razgovaramo ponekad, ja Klamma još nisam videla — ti znaš, Frieda me ne voli i nikad mi ne bi dopustila da ga pogledam — ali naravno, on je poznat u selu, pojedinci su ga videli, svi o njemu slušali, i iz onog što se videlo i čulo, kao i iz ponekih netačnih podataka, stvorena je Klammova slika, koja je svakako tačna u osnovnim crtama. Ali samo u osnovnim crtama. Inače je promjenljiva, pa ipak možda ne toliko promenljiva koliko je promenljiv Klammov izgled u stvarnosti. Tvrdi se da on izgleda sasvim drukčije kad dođe u selo nego kad ode, drukčiji pre nego što pije pivo nego posle, drukčiji kad se budi, drukčiji kad spava, drukčiji sam nego u razgovoru, i, što je na osnovi svega toga i sasvim razumljivo, potpuno drukčiji kad je u dvorcu. A i u samom selu postoje prilično krupne razlike u opisivanju njega, razlike u pogledu visine, držanja, debljine, brade, samo se u pogledu odela srećom svi opisi slažu: on nosi uvek isto odelo, crni žaket s dugim skutima. Naravno, sve te razlike ne potiču od nekih čarolija, već su sasvim shvatljive, one su plod trenutnog raspoloženja, stepena uzbuđenja, bezbrojnih preleva nadanja i očajanja koja obuzmu promatrača koji obično sme samo za jedan trenutak pogledati Klamma. Ja ti samo ponavljam sve što mi je Barnabas češće pričao, i uopste uzevši neko time može biti zadovoljan, ako nije neposredno licno umešan u stvar. Ali mi ne možemo, jer za Barnabasa je životno pitanje razgovara li on zaista s Klammom ili ne.« »Za mene ništa manje«, reče K., i oni se još više pribliziše jedno uz drugo pored peći.
Istina, sve te nepovoljne Olgine novosti dirale su K., ali on je nalazio naknadu velikim delom u tome što je ovde našao ljude koji su, bar izvana sudeći, bili otprilike iste sreće kao i on, kojima se zbog toga mogao pridružiti, s kojima se mogao razumeti u mnogo čemu, a ne samo u ponečemu kao s Friedom. Postupno je, doduše, izgubio nadu u uspeh Barnabasove misije, ali što je Barnabasu bilo teže gore, to mu je on bivao bliži ovde dole. K. nikad nije mislio da neko iz samog sela može biti obuzet tako nesretnom težnjom kao što je bio slučaj s Barnabasom i njegovom sestrom. Ta težnja, istina, još ni izdaleka nije sasvim rastumačena i mogla bi se na kraju prikazati sasvim drukčijom; ne treba se zavesti izvesnom nežnošću Olgina bića i verovati u Barnabasovu iskrenost. »Barnabasu su vrlo dobro poznati svi izveštaji o Klammovom izgledu«, nastavi Olga, »on ih je mnogo skupio i uporedio, možda i previše, jednom je u selu i sam video Klamma kroz prozor njegovih kola, ili je bar verovao da ga je video, bio je dakle unapred dovoljno pripremljen da ga pozna, pa ipak — kako to sebi objašnjavaš? — kad je u dvorcu došao u jednu kancelariju u između više prisutnih činovnika pokazali su mu na jednog i rekli da je to Klamm, on ga nije poznao i dugo posle toga nije se mogao naviknuti na to da to treba biti Klamm. Međutim, ako pitaš Barnabasa u čemu se onaj čovek razlikuje od uobičajene slike koja postoji o Klammu, on nije u stanju odgovoriti, upravo odgovori i opiše tog činovnika u dvorcu, i taj opis potpuno se poklapa s opisom koji mi imamo o Klammu. ‘Pa dobro, Barnabase’, kažem mu ja,zašto sumnjaš, zašto sebe mučiš?’ A na to će on, doteran u škripac, početi nabrajati osobine onog činovnika u dvorcu, koje, reklo bi se, on više izmišlja nego što stvarno poznaje, a koje su pored toga i sasvim beznačajne — tiču se, na primer, naročitog klimanja glavom ili čak samo raskopčanog prsluka — tako da je nemoguće uzeti ih ozbiljno. Još važniji čini mi se način na koji se Klamm ophodi s Barnabasom. Barnabas mi je to često opisivao, čak i crtao. Barnabasa obično uvedu u jednu prostranu sobu za rad, ali to nije Klammova soba za rad, uopste soba za rad ikojeg pojedinca. Celom svojom dužinom, od jednog bočnog zida do drugog, ta soba je visokom tezgom podeljena na dva dela, na jedan koji je uzan i u kojem dve osobe jedva mogu proći jedna pored druge, to je prostor za činovnike; i na jedan širok deo, to je prostor za stranke, gledaoce; sluge, kurire. Na pultu leže otvorene velike knjige, jedna do druge, i skoro pored svake stoje činovnici i čitaju iz njih. Međutim, oni ne ostaju stalno pored iste knjige, ali ni ne menjaju knjige, već mesta, i ono što Barnabasa najviše čudi, to je kako se oni, zbog te uskoće prostora, moraju gurati jedan pored drugog pritom menjajući mesta. Spreda, sasvim uz visoki pult, nalaze se niski stolići za kojima sede pisari koji, kad činovnici to žele, pišu po njihovom diktatu. Barnabasa stalno čudi kako se to radi. Pisanje se ne obavlja po nekoj izričitoj naredbi činovnika, niti se diktira glasno, jedva se i primećuje da se diktira, prije izgleda da činovnik čita kao i dotle, samo pritom i nešto mrmlja, i to pisar sluša. Često činovnik diktira tako polako da pisar uopće ne može ništa čuti sjedeći, nego mora stalno skakati da uhvati rečeno, onda brzo sjedne to ispisati, pa opet skače, i tako redom. Kako je to čudno! Gotovo neshvatljivo. Barnabas, naravno, ima dovoljno vremena da sve to promatra, jer tamo u prostoru za gledaoce on stoji satima, često i danima dok na njega ne padne Klammov pogled. Ali i kad ga Klamm pogleda i Barnabas se uspravi i zauzme stav mirno, to još nije odlučujuće, jer se Klamm može ponovno vratiti knjizi i zaboraviti na Barnabasa; to se često događa. A kakva je to onda kurirska služba kad je tako malo važna? Meni se stegne srce kad Barnabas izjutra kaže da ide u dvorac. Taj put je svakako sasvim nekoristan, taj dan je izgubljen i to nadanje je svakako uzaludno. Čemu sve to? A ovde se nagomilava obućarski posao koji niko ne prihvata, a Brunswick navaljuje da se uradi.« »Ali dobro«, reče K., »Barnabas mora čekati dok dobije nalog. To je razumljivo, ovde izgleda kao da službenika ima previše, ne može svaki svakog dana dobiti posao, zbog toga se ne trebate žaliti, to se događa svima. Ali na kraju, i Barnabas ipak dobija naloge, meni je doneo već dva pisma.« »Moguće je«, reče Olga, »da nismo u pravu kad se žalimo, naročito ja koja sve znam samo po pričanju i kao devojka ne mogu sve tako dobro shvatiti kao Barnabas, koji ipak ponešto zadrži za sebe. Ali evo kako stoji s pismima, na primer s pismima za tebe. Ta pisma ne dobija on neposredno od Klamma, već od pisara. Bilo koga dana, bilo u koji sat — zbog toga služba, mada izgleda laka, toliko umara, jer Barnabas mora biti stalno na oprezu — pisar se seti Barnabasa i da mu znak. Klamm, reklo bi se, nimalo nije dao povoda za to, jer on i dalje mirno čita svoju knjigu; istina, poneki put, ali to čini često i inače, on baš onda kad Barnabas priđe čisti svoje naočale, i pritom ga možda gleda, pod pretpostavkom da uopste može nešto videti bez naočala; Barnabas sumnja u to, Klammove oči su tada gotovo zatvorene, izgleda kao da spava i samo u snu čisti naočale. U međuvremenu, između mnogih akata i pisanija koje drži pod stolom, pisar pronalazi pismo za tebe, to dakle nije pismo koje je on toga trenutka pisao, naprotiv, sudeći po izgle­ du omota, to je vrlo staro pismo koje već dugo tu leži. A ako je to staro pismo, zašto su onda pustili Barnabasa da čeka tako dugo? Pa i tebe? Na kraju, i samo pismo, jer ono je tada već zastarjelo. Na taj način Barnabasa dovode u položaj da bude smatran lošim, sporim kurirom. Pisara, naravno, za sve to nije briga, on da Barnabasu pismo i kaže: »Od Klamma za K.«, i Barnabas mora otići. On onda dođe kući, sav zadihan, s napokon dobivenim pismom, koje drži ispod košulje na golom telu, i onda sednemo ovde pored peći, kao mi ovo sada, i on priča i mi ispitujemo sve podrobno i ocenjujemo što je posti­ gao, i na kraju zaključujemo da je to vrlo malo, a i to malo je sumnjivo, i Barnabas ostavlja pismo na stranu i nema volje da ga isporuči, a nema ni volju da spava, dohvati obućarski posao i tako presedi tamo na tronožnoj stoličici celu noć. Tako ti je to, K., eto to su moje tajne i sada se sigurno više ne čudiš što ih se Amalija odriče.« »A pismo?« upita K. »Pismo?« reče Olga. »Pa posle izvesnog vremena pošto sam ga uspela privoleti, a u međuvremenu mogu proći dani, pa i nedelje, on ipak uzme pismo i isporuči ga. U tim stvarima on me ipak mnogo sluša. Naime, kad svladam prvi utisak koji njegovo pričanje izazove u meni, ja se mogu opet pribrati, što on nije u stanju, veroatno baš zato što više zna. I onda mu ja uvek kažem otprilike: ‘Što ti, Barnabase, zapravo hoćeš? O kakvoj karijeri, o kakvim ciljevima ti sanjaš? Hoćeš li dovesti dotle da nas, mene, moraš sasvim napustiti? Je li to valjda tvoj cilj? Moram verovati u to, jer inače bi bilo neshvatljivo zašto si tako strašno nezadovoljan onim što je već postignuto. Osvrni se oko sebe, je li iko od naših suseda stigao tako daleko? Istina, njihov je položaj drukčiji od našeg i oni nemaju razloga težiti nečem višem od onoga što imaju, ali nije potrebno raditi usporedbe da bi se dokazalo da je kod tebe sve u najboljem redu. Postoje smetnje, sumnje, razočaranja, ali to sve samo pokazuje ono što smo unapred i sami znali, da tebi ništa nije poklonjeno, da se štoviše moraš sam boriti za svaku pojedinačnu sitnicu; razlog više da budeš ponosan, a ne potišten. A onda, zar se ti ne boriš i za nas? Zar to tebi ništa ne znači? Zar ti to ne uliva novu snagu? I što sam ja tako sretna i gotovo ohola što imam takvog brata, zar ti to ne daje pouzdanje? Uistinu, ja sam razočarana, ali ne u onom što si ti postigao u dvorcu, već u tome što sam ja kod tebe postigla. Ti smeš odlaziti u dvorac, stalan si posetilac kancelarija, provodiš čitave dane u istoj prostoriji s Klammom, javno si priznat kao kurir, polažeš pravo na službeno odelo, dobivaš važna pisma za isporuku; sve si ti to, sve ti to smeš; a kad siđeš ovamo, umesto da se plačući od sreće grlimo, tebe, rekla bih, ostavi sva hrabrost čim te pogledam; u sve sumnjam, privlače te samo obućarski kalupi, a pismo, ta garancija naše budućnosti, ostavljaš da stoji.’ Tako mu govorim, i budući da mu to iz dana u dan ponavljam, on najednom uzdišući uzima pismo i ide. Ali to verovatno uopste nije delovanje mojih reči, već ga samo nešto ponovno goni u dvorac, a ne usuđuje se ići tamo prije nego što izvrši dobiveni nalog.« »Ti zaista imaš pravo u svemu što kažeš«, reče K., »baš je za divljenje kako si sve pravilno shvatila. Začudo kako ti jasno misliš!« »Ne«, reče Olga, »ti se samo varaš, i tako valjda ja varam i njega. Što je on stvarno postigao? Istina, ima pristup u jednu kancelariju, ali možda to i nije kancelarija, pre jedno predsoblje, a možda čak ni to, možda samo soba u kojoj se mogu zadržavati svi koji nemaju pristup u prave kancelarije. On razgovara s Klammom, ali je li to Klamm? Nije li to ipak pre neko ko je Klammu samo malo sličan? Tajnik neki možda, u najboljem slučaju, koji ima izvesne sličnosti s Klammom, koji se trudi da mu bude što sličniji i zato se pravi važan na Klammov dremljiv i sanjalački način. Tu osobinu Klammovu najlakše je odražavati, to pokušavaju mnogi, dok od drugih osobina, istina, mudro povlače prste. Uostalom, čovek kao Klamm, tako često odražavan ali retko dostignut, dobiva u mašti ljudi razne vidove. Na primer, Klamm ima ovde u selu jednog sekretara po imenu Momus. Tako? Ti ga poznaješ? I on se drži vrlo povučeno, ali ja sam ga već nekoliko puta videla. Jedan mlad snažan čovek, zar ne? Sigurno ne sliči nimalo na Klamma? Pa ipak, možeš naći u selu ljude koji se kunu da je Momus Klamm, on i niko drugi. Tako ljudi sami sebe dovode u zabunu. A je li u dvorcu drukčije? Neko je rekao Barnabasu da je onaj činovnik Klamm, i zaista postoji sličnost između njih dvojice, ali to je ipak sličnost koja Barnabasa dovodi u sumnju. I sve govori u prilog te njegove sumnje. Zar će se Klamm gurati tu, u zajedničkoj prostoriji, s perom za uvom? Zar to nije u najvećoj meri neverovatno? Barnabas ima običaj ponekad reći — to je, istina, već kod njega znak pouzdanja, malo detinjastog, istina: činovnik vrlo sličan Klammu; kad bi sedeo u zasebnoj kancelariji, za vlastitim pisaćim stolom i na vratima pisalo njegovo ime — ne bih više u to sumnjao. To je detinjasto, ali i razumljivo. Bilo bi, istina, još razumljivije kad bi se Barnabas, kad je već gore, raspitao kod više ljudi kako stvari zaista stoje, jer po njegovu pričanju u toj sobi ima dosta ljudi. I zar njihova obaveštenja ne bi bila mnogo pouzdanija nego obaveštenja onog koji mu je, neupitan, pokazao Klamma? Ako ništa drugo, bar bi se iz različitosti njihovih podataka mogle praviti usporedbe, i izvući neke činjenice. Sve to nije moja ideja, ideja je Barnabasova, ali on je se ne usuđuje ostvariti, plaši se da pritom može nehotice povrediti neki nepoznati propis i izgubiti mesto, zbog toga se ne usuđuje nikog osloviti, toliko se oseća nesiguran. Međutim, baš ta žalosna nesigurnost osvetljava mi njegov položaj jasnije nego sva njegova opisivanja. Kako mora da mu sve tamo izgleda sumnjivo i preteće, kad se čak ne usuđuje otvoriti usta ni radi jednog tako nevinog pitanja. Kad na to mislim, predbacujem sebi što ga samog puštam u te nepoznate prostorije, gde je takvo stanje da čak on, koji je pre vratolomno smion nego kukavica, veroatno tamo drhti od straha.«

»Sad si, čini mi se, došla na ono što je odlučujuće«, reče K. »To je to. Na osnovi svega što si ispričala, verujem da sad jasno vidim u čemu je stvar. Barnabas je suviše mlad za taj poziv. Ništa od svega tog što priča ne može mu se bez daljnjeg verovati na reč. Zato što drhti od straha, on tamo ne može ništa zapaziti, i kad ga ovde sile da ipak priča, rezultat su samo zbrkane bajke. Mene to ne čudi. Vama je ovde ukorenjeno strahopoštovanje prema vlasti, ono vam se i dalje uliva celog života na razne načine i s raznih strana, a i vi sami tome doprinosite koliko god možete. Ipak, u načelu; ja ne kažem ništa protiv toga. Kad je jedna vlast dobra, zašto joj ne bi bilo ukazano dužno poštovanje? Ali zato ne smete jednog neobučenog mladića kao što je Barnabas, koji još nije koraknuo preko hatara svoga sela, iznenada slati u dvorac i onda od njega zahtevati istinita obaveštenja, svaku njegovu reč proučavati kao da je otkriće i vlastitu životnu sreću dovoditi u zavisnost o tumačenju njegovih reči. Ništa ne može biti pogrešnije. Istina, i ja sam, isto kao i ti, dopustio sebi da me on zavede i polagao sam u njega nade isto onako kao što sam od njega doživeo razočaranja, a i jedno i drugo samo zbog njegovih reči, dakle bez stvarnog razloga.« Olga je cutala. »Neće mi biti lako pokolebati tvoje poverenje u tvog brata«, reče K., »jer vidim koliko ga voliš i što sve od njega očekuješ. Ali do toga mora doći, i nipošto ne u poslednjem redu u interesu tvoje ljubavi i tvojih očekivanja. Jer, vidiš, stalno te nešto sprečava — ja ne znam šta je to — da u potpunosti shvatiš što on nije postigao, već samo ono što mu je darovano. On sme zalaziti u kancelarije, ili, ako hoćeš, u predsoblje; lepo, to je onda predsoblje, ali tu su vrata koja vode dalje, ograde preko kojih se može preći, ako je čovek umešan. Meni, na primer, to predsoblje potpuno je nepristupačno, bar zasada. S kim Barnabas tamo razgovara, ja ne znam, možda je onaj pisar najniži sluga, ali iako je najniži, on može dovesti do sledećeg višeg, ako ništa drugo može bar da ga imenuje, a ako ne može ni da ga imenuje može bar da ga uputi na nekog koji može da ga imenuje. Tobožnji Klamm nema možda ama baš ništa zajedničko s pravim, sva ta sličnost postoji možda samo za Barnabasove oči, zaslepljene od uzbuđenja, možda je on najniži činovničić, a možda uopste i nije činovnik, ali neki zadatak on ipak ima kod onog pulta, nešto ipak čita iz svoje velike knjige, nešto ipak došaptava pisaru, nešto ipak misli kad jednom posle dugog vremena njegov pogled ipak padne na Barnabasa, a čak i ako sve to nije tačno i sve to što on radi nema nikakvu vrednost, ipak ga je tamo neko postavio i učinio to s nekom namerom. Hoću svim tim reći daje to nešto ipak tu, nešto što se Barnabasu pruža, ipak nešto, i daje to jedino Barnabasova krivnja što on iz toga ništa drugo ne može izvući već samo sumnju, strah i beznadnost. Uz to sam ja još krenuo od najnepovoljnijeg slučaja, koji je zaista vrlo malo verovatan. Jer, napokon, mi imamo pisma u rukama, pisma kojima, istina, ja mnogo ne verujem, ali ipak mnogo više nego Barnabasovim rečima. Mogu ona biti stara, bezvredna pisma koja su nasumce izvučena iz gomile isto tako beznačajnih pisama, nasumce i ne s više promišljenosti nego kad kanarinke na vašarima izvlače bilo kome sreću s gomile, neka je i tako, ali ta pisma ipak stoje u bilo kakvoj vezi s mojim radom; očigledno je da su namenjena meni, iako možda ne zato da mi budu od koristi; pisana su, kao što su potvrdili opdtinski načelnik i njegova žena, licno Klammovom rukom i imaju, opet po rečima opstinskog načelnika, istina, samo privatnu i slabo vidljivu, ali ipak veliku važnost.« »To je rekao opstinski načelnik?« upita Olga. »Da, to je on rekao«, odgovori K. »Reći ću to Barnabasu«, reče Olga, »to će ga obodriti.« »Ali njemu nije potrebno bodrenje«, reče K., »obodriti ga znači reći mu da je u pravu, da treba nastaviti na isti način kao i dosada, ali baš na taj način on ne može ništa postići. Ti možeš nekoga kome su oči vezane bodriti da zuri kroz maramu, ali on ipak nikad ništa neće videti. Barnabasu je potrebna pomoć, ne bodrenje. Zamisli samo: tamo gore je vlast u svojoj neprikosnovenoj veličini — pre nego što sam ovamo došao verovao sam da imam približno tačne utiske o njoj, kako je sve to bilo detinjasto! — tamo je, dakle, vlast i pred nju stupa Barnabas, niko drugi, samo on, očajno sam, još previše časti za njega ako neće celog života ostati šćućuren u nekom zabačenom uglu kancelarije.« »Nemoj misliti, K.«, reče Olga, »da mi podcenjujemo težinu zadatka kojeg se Barnabas prihvatio. Strahopoštovanja prema vlasti imamo dovoljno, kao što si ti sam primetio.« »Ali to je zastranjeno strahopoštovanje«, reče K., »to je strahopoštovanje na pogrešnom mestu, ono samo omalovažava svoj predmet. Može li se to još nazvati strahopoštovanjem, kad Barnabas dozvolu pristupa u onu sobu zloupotrebljava da tamo provodi dane ne preduzimajući ništa, ili kad siđe ovamo i sumnjiči i omalovažava one pred kojima je malopre drhtao, ili kad iz očajanja ili umora ne raznese odmah pisma ili ne isporuči dobivene poruke? To sigurno nije više nikakvo strahopoštovanje. Ali prekor ide i dalje, okreće se i protiv tebe, Olga, ja te ne mogu njega poštedeti. Iako verujem da imaš poštovanja prema vlasti, ti si ipak Barnabasa uz svu njegovu mladost i slabost i neumešnost slala u dvorac, ili ga bar nisi zadržavala.«

Prekor koji mi ti činiš«, reče Olga, »činim ja sama sebi stalno. Istina, meni se ne može predbacivati da sam Barnabasa slala u dvorac, ja ga nisam slala, sam je išao, ali sam ga trebala zadržavati i to svim sredstvima, silom, lukavstvima, nagovaranjima. Trebala sam ga zadržavati, ali kad bi danas bio opet onaj dan, onaj sudbonosni dan, i ja osećala kao onda i danas Barnabasovu nevolju i nevolju naše porodice, i kad bi Barnabas opet, jasno, svestan odgovornosti i opasnosti, smešeći se blago se otrgao od mene da ide, ja ga ni danas ne bih zadržala, usprkos iskustvima stečenim u međuvremenu, i verujem da ni ti na mom mestu ne bi mogao postupiti drukčije. Tebi nije poznato u kakvoj smo mi nevolji, zato nisi pravičan prema nama, a naročito ne prema Barnabasu. Onda smo imali više nade nego danas, ali ni onda naše nade nisu bile velike, velika je bila samo naša nevolja i ona je ostala. Zar ti Frieda nije ništa pričala o nama?« »Samo je nagovestila nešto, ali ništa određeno«, reče K. »Već i samo vaše ime nju bi uzbudilo.« »A zar ni gostioničarka nije ništa pričala?« »Ne, ništa.« »I uopste niko?« »Niko.« »Pa naravno, kako će i pričati! Svako zna nešto o nama, zna ili istinu, ako je ona uopste ljudima dostupna, ili neku prihvaćenu, a možda i licno izmišljenu verziju, i svako misli na nas više nego što je potrebno, ali pričati o tome neće niko, svi se ustručavaju te stvari uzimati u usta. I u tome imaju pravo. Teško je to iznositi, čak i pred tobom, K., i nije isključeno da i ti, kad čuješ to, odeš od nas i više nećeš znati za nas, ma koliko ti izgledalo da te se sve to ne tiče. A onda smo i tebe izgubili, tebe koji meni sada, priznajem, gotovo više značiš nego i dosadašnja Barnabasova služba u dvorcu. Pa ipak, ta proturečnost muči me cele večeri — ti moraš to znati, jer inače nećeš imati jasan uvid u naš položaj i ostaćeš, što bi mene naročito bolelo, nepravedan prema Barnabasu. Nedostajalo bi nam ono potrebno potpuno jedinstveno i ti ne bi mogao ni nama pomoći, niti u izvanrednom slučaju prihvatiti našu pomoć. Ali ostaje još jedno pitanje: želiš li ti uopste to znati?« »Zašto to pitaš?« reče K. »Ako je potrebno, onda želim znati, ali zašto tako pitaš?« »Iz praznoverja«, reče Olga. »Ti ćeš onda biti uvučen u naše stvari, ni kriv ni dužan, ništa više nego Barnabas.« »Pričaj brzo«, reče K., »ja se ne bojim. Svojom ženskom strašljivošću ti činiš stvar gorom nego što jest.«

Nastavci : Romani u nastavcima 

Franc Kafka, Dvorac ( glava cetrnaesta )

 

Napokon — bio je već mrak, kasno popodne — K. je očistio put kroz vrt, razgrnuo sneg s obe strane puta i utapkao ga, i dnevni posao bio je sada završen. Stajao je na vratima vrta, sam, u blizini nikog nije bilo. Pomoćnika je oterao još pre nekoliko sati, jurio ga dobar deo puta, ovaj se onda sakrio negde između vrtova i kućeraka, nije mogao biti pronađen, a otada se nije više ni pojavljivao. Frieda je bila kod kuće i prala ili rublje ili Gisinu mačku. S Gisine strane bio je znak velikog poverenja što je taj posao prepustila Friedi, istina neugodan posao, koji K. sigurno ne bi dopustio Friedi da primi da nije bilo vrlo preporučljivo, posle mnogih propusta u obavljanju službene dužnosti, koristiti svaku priliku za pridobivanje Gise. Gisa je blagonaklono promatrala kako je K. doneo s tavana malu dečiju kadu, kako je voda bila zagrejana i kako je napokon mačka obazrivo spuštena u kadu. Šta više, Gisa je zatim mačku potpuno prepustila Friedi, jer je došao Schwarzer, poznanik K. od prve večeri, koji K. pozdravi s izvjesnom mešavinom plašljivosti, koja potiče od one večeri, i bezgraničnim podcenjivanjem, koje pripada školskom poslužitelju, a onda se s Gisom uputi u drugu učionicu. Oboje su još bili tamo. Kao što je K. čuo u gostionici Kod mosta, Schwarzer, koji je ipak bio sin jednog upravitelja dvorca, iz ljubavi prema Gisi živi već odavno u selu, i uspe je preko svojih veza da ga opstina postavi za pomoćnog učitelja, a tu je dužnost uglavnom obavljao na taj način što nije prepustio nijedan Gisin sat, sedeći bilo u klupi među decom, ili još radije na podiju pored Gisinih nogu. Neku smetnju to uopste više nije predstavljalo, jer su se deca već odavno navikla na njega, utoliko lakše možda što Schvvarzer nije imao za decu ni naklonosti ni razumevanja, i samo je preuzeo od Gise nastavu gimnastike, i uostalom bio zadovoljan što živi i diše u toploj blizini Gise. Njegovo najveće zadovoljstvo je bilo da sedi pored Gise i ispravlja đačke zadatke. I danas su time bili zaposleni, Schwarzer je doneo jednu hrpu svezaka, učitelj mu je uvek davao i svoje i, dokle god se videlo, K. ih je video oboje kako rade za jednim stolićem kraj prozora, glava do glave, nepomični; međutim, sada su se tamo videle samo dve sveće koje su svetlucale. Bila je ozbiljna i cutljiva ljubav koja ih je vezivala. Ton je davala Gisa, čija je troma priroda, istina, ponekad kad podivlja, rušila sve granice, ali koja nešto slično kod drugih i u drugim prilikama nikako ne bi trpela, tako je i živahni Schwarzer morao hodati polako, govoriti polako i cutati; ali on je za sve to, videlo se, bogato bio nagrađen Gisinom bliskom i tihom prisutnošću. Pritom ga Gisa uopste nije volela. U svakom slučaju, u prilog ljubavi nisu govorile njene okrugle, sive oči, koje valjda nikad nisu namigivale, već izgleda pre kolutale samim zenicama. Videlo se samo da je Schwarzera trpela bez opiranja, ali čast da je voli sin jednog upravitelja dvorca očigledno nije umela da ceni i nosila je svoje oblo i punačko telo podjednako mirno, bez obzira na to prati li je Schvvarzer pogledima ili ne. Sa svoje strane, opet, Schvvarzer je podnosio stalnu žrtvu što je ostajao u — selu. Očeve izaslanike, koji su češće dolazili da ga odvedu, ljutito je odbijao, kao da je već to kratko podsećanje na dvorac i na njegovu sinovsku dužnost, koje su oni kod njega izazvali, predstavljalo krupno i nenadoknadivo ometanje njegove sreće. Pa ipak, on je imao slobodnog vremena napretek, jer, uopste uzevši, Gisu je viđao samo na nastavi i pri ispravljanju zadataka, istina ne s nekom namerom, već naprosto zato što je iznad svega volela udobnost, zbog toga i samoću, i osećala se kanda najsretnija kad se mogla kod kuće sasvim slobodno opružiti po divanu, s mačkom pored sebe, koja joj nije smetala, jer se jedva mogla micati. Tako je Schvvarzer veliki deo dana provodio lunjajući besposlen, ali i to je voleo, jer je pritom uvek imao mogućnost, koju je vrlo često i koristio, odlaziti u ulicu Lovven u kojoj je Gisa stanovala, penjati se do njene sobice pod tavanom, osluškivati pred zaključanim vratima i onda se opet žurno udaljiti, pošto bi, kao uvek, ustanovio da u sobi vlada najpotpunija, neshvatljiva tišina. Istina, posledice takvog načina života pokazivale su se ponekad u njegovom držanju — ali nikad u Gisinoj prisutnosti — u trenutnim smešnim izlevima iznova probuđene birokratske nadutosti, koja nije baš najbolje odgovarala njegovom sadašnjem zvanju, i pri čemu, istina, on mahom nije dobro prolazio, kao što je i K. imao prilike videti.

Bilo je samo čudno što se, bar u gostionici Kod mosta, ipak s izvesnim uvažavanjem govorilo o Schwarzeru, makar samo u vezi sa stvarima koje su bile više smešne nego važne, i da se to uvažavanje prenosilo i na Gisu. Međutim, svakako nije bilo ispravno što je Schvvarzer verovao da kao pomoćni učitelj stoji mnogo više iznad K., takva razlika tu nije postojala. Školski poslužitelj predstavlja za nastavno osoblje, a naročito za učitelja Schvvarzerove vrste, vrlo važnu ličnost, koja se ne može nekažnjeno podcenjivati i ako je već iz staleških interesa nemoguće odreći se tog podcenjivanja, onda ono mora u najmanju ruku biti učinjeno snošljivim odgovarajućim naknadama. K. je hteo tom prilikom na to podsetiti, a i inače mu je Schvvarzer ostao dužan od one prve večeri, a taj dug nije postao manji time što su idući dan uistinu pravdali prijem na koji je tada naišao kod Schvvarzera. Jer ne treba zaboraviti da je ovaj prijem možda odredio karakter svih sledećih. Preko Schvvarzera sasvim besmisleno i već u prvom času skrenuta je sva pažnja vlasti na K., dok je on bio još potpuno stran u selu, bez poznanika, bez skrovišta, premoren od napornog pešačenja, sasvim bespomoćan, kao što je onda ležao tamo na slamarici i bio izložen milosti i nemilosti svakom poduhvatu vlasti protiv njega. Samo jednu noć kasnije sve bi se moglo odvijati drukčije, mirno, poluskriveno, u svakom slučaju niko o njemu ništa ne bi znao, ni sumnjao u njega, i ako ništa drugo, ne bi se ustručavao da ga za dan primi kao putnika namernika; uvidela bi se njegova upotrebljivost i pouzdanost, o njemu bi se govorilo među susedima, i verovatno bi se ubrzo negde smestio kao sluga. Naravno, pažnji vlasti ne bi umakao. Ali postojala je bitna razlika u tome hoće li se zbog njega usred noći uznemiravati centralna kancelarija, ili ko drugi ko se našao kraj telefona, i zahtevati trenutna odluka, s vidljivom poniznošću istina, ali ipak s nametljivom upornošću, i to još preko Schvvarzera, za kojeg, izgleda, gore ne mare, iii će umesto svega toga K. idućeg dana u službeno vreme zakucati kod opstinskog načelnika i, kao što je to već red, prijaviti se kao putnik koji je došao u posetu, koji već ima prenoćište kod jednog žitelja opstine i verovatno će sutra dalje, osim ako ne nastupi taj gotovo sasvim neverovatan slučaj da on ovde nađe posao, ali samo za nekoliko dana, naravno, jer duže neće nikako ostati. Tako ili slično tome dogodilo bi se da nije bilo Schwarzera. Vlast bi se i dalje zanimala s njim, ali mirno, službenim putem, neometena nestrpljivošću zainteresiranog, što ona, izgleda, naročito mrzi. Za sve to K. nimalo nije bio kriv, svu krivnju snosio je Schwarzer, ali Schwarzer je bio sin jednog uprabitelja dvorca, izvana, ponašao se pristojno, dakle odmazda je mogla pogoditi jedino K. A žalostan povod svemu tome? Možda zlovoljno raspoloženje Gise onoga dana, zbog čega je Schwarzer, ne mogavši spavati, lutao noću da bi zatim na K. izlio sav svoj jad. Istina, moglo bi se s druge strane reći da K. treba Schwarzeru biti zahvalan za njegovo ponašanje. Samo mu je tako bilo omogućeno što on sam nikad ne bi postigao, nikad se ne bi ni usudio pokušati postići, i što vlast sa svoje strane jedva da bi dopustila, naime to da je on od samog početka, bez okolišanja, otvoreno, oči u oči, stupio pred tu vlast, koliko je to kod nje uopste bilo moguće. Ali to je bila nezahvalna prednost, ono ga je istina poštedelo mnogih laži i pritajivanja, ali ga je isto tako ostavilo gotovo bez obrane, u svakom slučaju stavilo ga je u podređen položaj u borbi koju vodi, i s obzirom na to moglo ga je dovesti do očajanja, da nije on sam sebe morao uveravati da je razlika u moći između vlasti i njega bila tako strahovita da ni sve laži i lukavstva na koje bi bio spreman ne bi bili u stanju razliku osetno pretegnuti u njegovu korist. Ipak to je bila samo misao kojom je K. sam sebe tešio. Schwarzer je ostao kriv usprkos svemu; onda je on K. naškodio, možda mu idućom prilikom može pomoći, a njemu će i dalje biti potrebna i najmanja pomoć, a pre svega ta, jer izgleda, na primer, da Barnabas opet nije imao uspeha.

 

Zbog Friede K. je celog dana oklevao otići u Barnabasov stan i raspitati se; da ne bi dočekao Barnabasa pred Friedom, on je sada radio vani i tu ostao posle završenog rada, očekujući Barnabasa, ali Barnabasa nije bilo. Sad ništa drugo nije ostalo nego otići sestrama, samo za trenutak, samo da se s praga raspita, pa da se odmah vrati. I on zahode lopate u sneg i pohita. Kao bez daha stiže do Barnabasove kuće, otvori vrata posle kratkog kucanja i upita, ne obraćajući pažnju kako u sobi izgleda: »Zar se Barnabas još nije vratio?« Tek sad on primeti da Olga nije tu, da oboje starih sede kao zadremali za udaljenim stolom, da im još nije jasno što se to kod vrata zbiva i da polako okreću lica u tom pravcu, i napokon da Amalija leži na ponjavama na pećnjaku, da se trgla, uplašena u prvi mah pojavom K., i da se uhvatila rukom za čelo da bi se pribrala. Da je to bila Olga, ona bi mu odmah odgovorila i K. bi opet mogao krenuti, ovako je morao učiniti još nekoliko koraka prema Amaliji, pružiti joj ruku koju ona cuteći stisnu, i zamoliti je da uznemirene starce odvrati od svakog kretanja, što ona i učini s nekoliko reči. K. doznade da Olga u dvorištu cepa drva, Amalija, iznurena — razlog nije navela — morala je malo prileći, i da Barnabas još nije stigao, ali da mora ubrzo doći, jer on nikada ne ostaje u dvorcu preko noći. K. zahvali na obavesti i reče da sad može ići, međutim Amalija ga upita ne li bi hteo pričekati Olgu, ali on odgovori da, na žalost, nema više vremena. Amalija ga dalje upita je li danas već razgovarao s Olgom; začuđen, on odgovori nečno i upita ima li mu Olga nešto naročito saopstiti. Amalija razvuče usta kao malo ljuta, cuteći kimnu glavom i opet leže. Tako ležeći merila je K. kao da se čudi što je još tu. Njen pogled je bio hladan, bistar, ukočen, kao uvek. Taj pogled nije bio baš usmeren na ono što je promatrala, već je, i to je ono što je smetalo, pomalo obilazio svoj predmet, jedva primetno, istina, ali nesumnjivo, i nije izgledalo da je to slabost ili zbunjenost ili pretvornost, već da je to jedna stalna težnja za usamljenošću, jača od svih drugih osećanja, koje valjda i ona sama postaje svesna samo na ovaj način. K. se činilo da se priseća da je ovaj pogled zapazio još prve večeri. Šta više da je sav neugodan utisak koji je ova porodica odmah na njega ostavila potekao od tog pogleda, koji po sebi nije bio neugodan, već ohol i u svojoj nepristupačnosti iskren. »Ti si uvek tako tužna, Amalija«, reče K. »Muči li te nešto? Zašto ne kažeš? Takvu seosku devojku kao što si ti još nisam video. To mi je palo u oči upravo danas, baš sad. Jesi li ti iz sela? Jesi li ovde rođena? Amalija to potvrdi glavom kao da je K. samo ovo poslednje pitanje postavio, a onda reče: »Dakle ipak ćeš pričekati Olgu?« »Ne znam zašto uvek isto pitaš?« reče K. »Ne mogu ostati duže, kod kuće me čeka moja zaručnica.« Amalija se odupre laktovima, o nekoj zaručnici ona nije znala. Upita ga zna li Olga za zaruke. K. je mislio da zna, Olga ga je viđala s Friedom, a i takve se vesti brzo šire selom. Međutim, Amalija mu je tvrdila da Olga to ne zna i da će je ta vest učiniti vrlo nesretnom, jer izgleda da ona voli K. One o tome nisu otvoreno razgovarale, Olga je vrlo zatvorena, ali ljubav samu sebe i nehotice odaje. K. je bio uveren da se Amalija vara. Amalija se smeškala, i taj osmeh, iako tužan, ozario je mračno namršteno lice, učinio da nemost govori, da tuđe postane blisko, značio je odavanje jedne tajne, odavanje jedne dotad čuvane imovine koja se možda opet može vratiti, ali nikad više potpuno. Amalija reče da se ona nimalo ne vara; ona zna čak i više, zna da i K. oseća naklonost prema Olgi, i da su njegove posete, koji za izgovor imaju nekakve poruke od Barnabasa, u stvari zbog Olge. Kako dakle, ona, Amalija, sve zna, on se ne treba više ustručavati i treba češće dolaziti. Samo mu je to htela reći. K. je vrteo glavom i spominjao svoje zaruke. Izgledalo je da Amalija ne razbija mnogo glavu zbog zaruka, za nju je bio odlučujući neposredan utisak koji je ostavio K. stojeći sam pred njom. Ona samo upita kad je K. upoznao tu devojku, jer on je samo nekoliko dana u selu. K. ispriča šta je bilo one večeri u Gospodskom konaku, na što Amalija ukratko reče da je bila odlučno protiv toga što su ga vodili u Gospodski konak. Ona se pozva kao na svedoka na Olgu, koja baš u tom trenutku uđe s drvima u naručju, sveža i zarumenjena od hladnog zraka, živahna i krepka kao preporođena radom vani, nasuprot njenom inače uobičajenom sumornom zadržavanju u sobi. Ona baci drva, pozdravi K. bez ustručavanja i odmah upita za Friedu. K. dobaci jedan pogled Amaliji, ali ona, izgleda, nije smatrala da je njeno mišljenje opovrgnuto. Dirnut malo zbog toga, K. ispriča o Friedi podrobnije nego što bi inače činio, opisao pod kakvim teškim okolnostima ona ipak uspeva voditi neku vrstu domaćinstva u školi, i u žaru pričanja se toliko zaboravi — a hteo je odmah otići kući — da u vidu oproštaja i pri rastanku pozva čak sestre da ga jednom posete. Istina, odmah se preplaši i ustuknu, ali Amalija brzo izjavi da prihvata poziv, pre nego što je ponovno mogao doći do reeči; sada se i Olga morala pridružiti, što ona i učini. Međutim, K. stalno obuzet mišlju da se mora što pre oprostiti, i osećajući se nelagodno pod Amalijinim pogledom, nije oklevao da bez daljnjeg uvijanja prizna da je poziv bio sasvim nepromišljen i potekao iz njegova raspoloženja, ali da ga on mora povući, jer između Friede i Barnabasove kuće vlada veliko neprijateljstvo koje je, istina, njemu potpuno nerazumljivo. »To nije neprijateljstvo«, reče Amalija, »tako krupna stvar to nije, to je samo povođenje za opdtim mišljenjem. A sada idi, idi svojoj zaručnici, vidim koliko ti se žuri. Ne boj se da ćemo doći, ja sam to malopre rekla u šali, iz zlobe. Međutim, ti možeš češće nama dolaziti, tu očigledno nema smetnje, uvek se možeš zakloniti za Barnabasove poruke. Olakšat ću ti to još utoliko kad kažeš da Barnabas, i kad donese neku poruku iz dvorca za tebe, ne može opet otići do škole da ti je dostavi. On nije u stanju mnogo trčati, jadan dečko, istroši ga služba, ti ćeš morati sam dolaziti po vesti.« K. još nije čuo da Amalija najedanput toliko stvari kaže, a i zvučalo je drukčije nego inače kad ona govori, bilo je u tome neke uzvišenosti koju nije osećao samo K. već i Olga, koja je ipak bila naviknuta na sestru. Ona je stajala malo u stranu s rukama na krilu, opet u svom uobičajenom, nešto pognutom stavu, razdvojenih nogu, s očima upravljenim na Amaliju, dok je ova gledala u K. »Zabluda je«, reče K., »velika je zabluda ako misliš da meni nije stalo do čekanja Barnabasa. Dovesti u red svoje stvari s vlastima, to je moja najveća, upravo jedina želja. Barnabas mi treba u tome pomoći, na njemu počivaju mnoge moje nade. Istina, on me je već jednom teško razočarao, ali to je bila moja vlastita krivica više nego njegova, to se dogodilo u zabuni prvih trenutaka kad sam mislio da ću sve moći postići jednom malom večernjom šetnjom, i napokon kad se nemoguće pokazalo kao zaista nemoguće, ja sam to njemu uzeo za zlo. To je utiecalo čak i na moje mišljenje o vašoj porodici, o vama. Sad je to prošlo, ja verujem da vas sad bolje poznajem, da ste vi čak...« K. potraži pravu reč, ne nađe je odmah i zadovolji se prvom koja mu dođe, »vi ste možda dobroćudniji nego bilo ko drugi od seljaka, ukoliko ih ja bar dosad poznajem. Ali, eto, Amalija, ti me opet dovodiš u zabunu time što podcenjuješ, ako ne službu svoga brata, a ono važnost koju ona ima za mene. Možda ti nisi upućena u bratovljeve stvari, onda je to dobro i neću u to dirati, ali možda si upućena — a ja pre imam taj utisak — onda to nije dobro, jer to bi značilo da me tvoj brat zavarava.« »Budi spokojan«, reče Amalija, »ja nisam upućena, i ništa me ne bi moglo naterati da se u to upućujem, ništa, čak ni obziri prema tebi, za kojeg bih ipak bila spremna mnogo učiniti, jer mi smo, kako kažeš, dobroćudni. Ali poslovi mog brata samo su njegova stvar, ja o njima ne znam ništa osim onog što protiv svoje volje slučajno čujem tu i tamo. Međutim, Olga ti može sve objasniti, jer on njoj sve poverava.« I Amalija ode, prvo roditeljima s kojima je šaputala, onda u kuhinju; otišla je, ne oprostivši se od K., kao da je znala da će on još dugo ostati i da opraštanje nije potrebno.

Nastavci : Romani u nastavcima 

Franc Kafka, Dvorac ( glava trinaesta)

Tek što su svi izašli, a K. reče pomoćnicima: »Van!« Zapanjeni tom neočekivanom naredbom, oni poslušaše, ali kad K. zaključa vrata za njima, htedoše se vratiti, i počeše vani da cvile i lupaju o vrata. »Otpušteni ste!« doviknu im K. »Nikad vas više neću uzeti u svoju službu.« Naravno, s tim se oni nisu nikako hteli pomiriti i lupali su o vrata i nogama i rukama. »Hoćemo s tobom, gospodine«, vikali su tako kao da je on suva zemlja, a oni da se guše u valovima. Ali K. nije imao milosti i strpljivo je čekao da njihova zaglušna vika izazove učitelja. Do toga je brzo došlo. »Pustite unutra te svoje proklete pomoćnike«, vikao je on. »Otpustio sam ih«, odgovori mu K. isto tako glasno; to je kao uzgred trebalo i učitelju pokazati kako to izgleda kad je neko dovoljno moćan, pa otpušta ne samo na rečima već i na delu. Sad učitelj pokuša na lep način umiriti pomoćnike, rekavši im da trebaju samo mirno čekati, K. ih na kraju ipak mora pustiti unutra. A onda ode. Možda bi i bilo mira da im opet nije počeo dovikivati da su konačno otpušteni i da se ne trebaju ni najmanje nadati da će biti ponovno primljeni. Na to oni opet udariše u viku. Opet učitelj dođe, ali sada nije više s njima pregovarao, već ih istera iz kuće, verovtno zloglasnim štapom od trske.

Oni se ubrzo pojaviše pred prozorima gimnastičke dvorane; kucali su o okna i vikali, ali njihove se reči više nisu mogle čuti. Međutim, ni tamo ne ostadoše dugo, jer po dubokom snegu nisu mogli skakutati uokolo, kao što bi zahtevao njihov nemir. Zato oni otrčaše do ograde školskog vrta i skočiše na kamenu podlogu, odakle su imali bolji pogled u sobu, istina s poprilične udaljenosti. Tako su trčali po ogradi, držeći se za rešetke, a onda bi opet stali i preklinjući pružali sklopljene ruke u pravcu K. To su dugo činili, ne vodeći računa o beskorisnosti ulaganog napora. Bili su kao ošamućeni, nisu prestali čak ni kad K. spusti zavjese na prozorima, da ga više ne bi gledali.

< r /> U sada sumračnoj sobi, K. priđe motkama da vidi šta je s Friedom. Pod njegovim pogledom ona se podiže, dovede kosu u red, obrisa lice i cuteći poče pripremati kafu. Iako je ona sve znala, K. je ipak formalno obavesti da je otpustio pomoćnike. Ona samo kimnu glavom. K. sede u jednu školsku klupu i promatraše njene umorne pokrete. Bodrost i odlučnost bile su uvek ono što je ulepšavalo njeno skromno telo. Te lepote više nije bilo. Bilo je dovoljno nekoliko dana zajedničkog života s njim pa da toga nestane. Posao u krčmi nije bio lak, ali joj je kanda ipak bolje odgovarao. Ili je možda odvajanje od Klamma stvarni uzrok njene uvenulosti? Klammova blizina učinila je nju tako bezumno primamljivom, u toj primamljivosti K. ju je privukao sebi i sada ona vene u njegovim rukama. »Friedo«, reče K. Ona odmah ostavi mlin za kafu i dođe u njegovu klupu. »Ljutiš se na mene?« upita ona. »Ne«, odgovori K. »Verujem da ti drukčije ne možeš. Živela si zadovoljno u Gospodskom konaku. Trebao sam te tamo ostaviti.« »Da«, reče Frieda, gledajući žalosna preda se, »trebao si me tamo ostaviti. Ja nisam dostojna da s tobom živim. Bez mene, slobodan, ti bi možda postigao sve što želiš. Iz obzira prema meni ponižavaš se pred ovim tiranskim učiteljem, primaš se ovog bednog posla, ulažeš toliko truda zbog jednog razgovora s Klammom. Sve zbog mene, a ja ti se nikako ne odužujem.« »Ne«, odgovori K. i stavi oko nje ruku, tešeći je, »to su sve sitnice koje me ne diraju, a kod Klamma ne želim ići samo tebe radi. A što si sve ti za mene učinila! Pre nego što sam te upoznao, ja sam ovde bio kao izgubljen. Niko me nije hteo primiti, a kad sam se nametao, brzo su me se otresali! I kad sam mogao naći mir kod nekog, to su opet bili ljudi od kojih sam ja bežao, kao na primer Barnabasovi...« »Ti bežiš od njih? Zar ne? Mili moj!« uzviknu Frieda kao oživela, i ponovno utonu u svoju klonulost posle jednog njegovog »da«. Ali ni K. nije imao više snage objasniti u čemu se sve njegova veza s Friedom okrenula na dobro po njega. On polako odvoji ruku od nje, i neko vreme su sedeli cutke, dok Frieda ne reče, kao da joj je njegova ruka davala toplinu bez koje više nije mogla: »Neću moći podneti život ovde. Ako me želiš zadržati, moramo se iseliti, bilo gde, u južnu Francusku, u Španiju.« »Iseliti se ne mogu«, reče K. »Ovamo sam došao da bih ovde ostao. Ostaću ovde.« I upadajući u proturečnost, koju se uopste nije trudio objasniti, on reče kao da razgovara sa samim sobom: »Sta bi me inače privlačilo u ovu pustu zemlju ako ne želja da tu ostanem?« A onda reče: »I ti ćeš ostati, pa to je tvoja zemlja. Nedostaje ti samo Klamm, i to je ono što te navodi na očajne misli.« »Klamm mi nedostaje, kažeš?« reče Frieda. »Ima ovde suviše Klamma; vrlo mnogo Klamma; da bih njemu umakla, želim ići. Ne Klamm, već ti mi nedostaješ, zbog tebe želim ići, jer te se ne mogu nasititi ovde, gde me svi grabe. Više bih volela da ova ljupka maska spadne, da moje telo postane jadno, samo da bih mogla u miru kraj tebe živeti.« Sve je to za K. značilo samo jedno. »Je li Klamm još u vezi s tobom?« upita on odmah. »Zove li te?« »Ništa ne znam o Klammu«, reče Frieda, »ja sad govorim o drugima, na primer o pomoćnicima.« »Ah, pomoćnici!« reče K. iznenađen. »Oni te progone?« »Zar nisi to primetio?« upita Frieda. »Nisam«, odgovori K., uzalud se trudeći da se seti pojedinosti. »Istina, oni su nasrtljivi i pohotljivi mladići, ali da su se usudili na tebe baciti oko, to nisam primetio.« »Nisi? « ponovi Frieda. »Nisi primetio kako nisu izbijali iz naše sobe u gostionici Kod mosta, kako su ljubomorno motrili na naše ponašanje, kako je napokon jedan legao na moje mesto na slamarici, kako su sada govorili protiv tebe da bi te oterali, upropastili, da bi mogli ostati sami sa mnom? Sve to nisi primetio?« K. je gledao Friedu cuteći. Te optužbe protiv pomoćnika bile su tačne, ali one bi mogle biti protumačene na jedan mnogo neviniji način, kao izraz njihova celog smešnog, detinjastog, neuračunljivog, neobuzdanog bića. I zar protiv njih nije govorilo i to što su oni uvek želeli svuda ići s njim, a ne ostajati kod Friede? K. spomenu nešto slično tome. — »Pritvornost«, reče Frieda, »zar ih nisi prozreo? Dobro, a zašto si ih onda oterao, ako ne iz tih razloga?« I ona priđe prozoru, zagrnu malo zavesu, pogleda van i onda pozva K. Pomoćnici su još visili na rešetkama i, ma koliko da su vidno bili umorni, oni su, s vremena na vreme, prikupljajući svu snagu pružali molećivo ruke prema školi. Jedan, da se ne bi morao stalno držati, zakačio je kaput o jednu šipku.

»Siroti! Siroti!« reče Frieda.

»Zašto sam ih oterao?« upita K. »Neposredan povod tome bila si ti.« »Ja?« upita Frieda, ne skidajući pogled s prozora. »Tvoje previše prijateljsko ponašanje prema pomoćnicima«, nastavi K., »odobravanje njihove nepristojnosti, smeškanje, milovanje njihove kose, stalno sažaljenje prema njima. ‘Siroti, siroti!’ opet si rekla, i napokon poslednji slučaj, kad ti ja nisam bio previše visoka cena da pomoćnike otkupiš od batina.« »Eto, to je baš to«, reče Frieda, »o tome ja i govorim, to je ono što me čini nesretnom, što me od tebe odbija, iako ne znam za veću sreću nego da sam s tobom, uvek, neprekidno, beskrajno, i o tome sanjam kako ovde na zemlji nema mirnog mesta za našu ljubav, ni u selu ni bilo gde na drugom mestu, i zato priviđam jedan grob, dubok i uzan: tamo se mi držimo zagrljeni kao kleštima, ja zarivam lice u tebe, ti u mene, i niko nas nikad više neće videti. Međutim, ovde — vidi pomoćnike! Njihove sklopljene ruke nisu ispružene tebi, već meni.« »I nisam ja taj koji pilji u njih, već ti«, reče K. »Dakako, ja«, reče Frieda skoro ljuta, »pa o tome stalno i govorim. Kakvog bi inače smisla imalo da me oni stalno prate; mogu oni biti i Klammovi izaslanici ...« »Klammovi izaslanici«, reče K., kojeg ipak jako iznenadi to tituliranje pomoćnika, ma koliko da mu se odmah učini prirodno. »Dakako, Klammovi izaslanici«, nastavi Frieda, »mogu oni biti i to, ali oni su ipak u isto vreme budalasti dečaci koje još treba batinama odgajati. Kako su to ružni, crni mladići! I kako je odvratna suprotnost između njihovih lica, po kojima bi se moglo zaključiti da su odrasli, da su gotovo studenti, i njihova detinjastog, luckastog ponašanja! Misliš li ti da ja to ne vidim? Ja se stidim zbog njih. Ali to je baš to, oni me ne odbijaju, već se ja zbog njih stidim. Moram ih uvek gledati. Kad bi se trebalo ljutiti na njih, ja se smejem. Kad bi ih trebalo tući, ja ih milujem po kosi. I kad noću ležim pored tebe i ne mogu spavati, moram preko tebe gledati kako jedan od njih spava, čvrsto zamotan u deku, a drugi kleči pred otvorenim vratašcima peći i loži, i moram ram se toliko naginjati da te skoro probudim. I ne plašim se ja mačke — ah, poznajem ja mačke i poznajem njihovo nemirno stalno ometano dremanje u krčmi — ne plašim se ja mačke, ja sama sebi stvaram strah. I nije uopste potrebna tu neman jedne mačke da se trgnem pri najmanjem šumu; ponekad se plašim da ćeš se ti probuditi i svemu učiniti kraj, a onda skočim i upalim sveću, da bi se samo ti što pre probudio i uzeo me u zaštitu.« »O svemu tome ja ništa nisam znao«, reče K. »Oterao sam ih, sluteći samo ponešto od toga; ali sad su otišli, sada je valjda sve dobro.« »Da, napokon su otišli«, reče Frieda, ali njeno lice imalo je izmučen, a ne radostan izgled. »Samo ne znamo ko su oni. Klammovi izaslanici, nazivam ih ja u mislima, igrajući se tako, ali možda su zaista to. Njihove oči, te neizrazite pa ipak tako blistave oči, podsećaju me nekako na Klammove oči, to je to: Klammov pogled je ono što me poneki put prožme iz njihovih očiju. I zato nije bilo tačno kad sam rekla da se stidim zbog njih. Htela bih samo da je tako. Istina, ja znam da bi na drugom mestu i kod drugih ljudi takvo ponašanje delovalo glupo i odbojno, ali ne i kod njih. Ja s poštovanjem i divljenjem gledam na njihove ludorije. Ali ako su oni Klammovi izaslanici, ko će nas osloboditi njih; i je li u tom slučaju uopste bilo dobro osloboditi ih se? Zar ih ti ne bi morao onda brzo vratiti i biti sretan ako još žele doći?« »Ti želiš da ih ja vratim?« upita K. »Ne, ne«, odgovori Frieda, »sve drugo pre nego to. Njihov pogled, kad ovamo ulete, njihovu radost što me opet vide, njihovo cupkanje kao u dece i njihovo pružanje ruku kao u odraslih, sve to možda ne bih više bila u stanju podneti. Ali kad opet pomislim da ti, ako ostaneš nepopustljiv prema njima, možda time i samom Klammu sprečavaš pristup do sebe, onda sam spremna svim sredstvima sačuvati te od toga. Onda želim da ih vratiš. Onda, K., samo što pre s njima ovamo! Ne obaziri se na mene, što sam ja! Braniću se koliko mogu; ali ako podlegnem, pa eto, podlegla sam, ali svesna da je i do toga došlo zbog tebe.« »Ti me samo učvršćuješ u mom mišljenju u pogledu pomoćnika«, reče K. »Nikad neću pristati da se oni vrate. To što sam ih isterao pokazuje samo da ih čovek pod izvesnim okolnostima može svladati, i dalje, da oni nemaju nikakvu važnu vezu s Klammom. Još sinoć sam dobio jedno pismo od Klamma iz kojeg se vidi da je Klamm sasvim pogrešno obavešten o pomoćnicima. Iz čega se opet mora zaključiti da je on potpuno nezainteresovan za njih, jer da nije, on bi svakako pribavio tačne obavesti o njima. Sto ti u njima vidiš Klamma, to ne dokazuje ništa, jer na žalost, ti si još pod uticajem gostioničarke i svugde vidiš Klamma. Ti si još Klammova ljubavnica, daleko još od toga da budeš moja žena. Poneki put me to čini turobnim, izgleda mi tada kao da sam sve izgubio, imam osećaj kao da sam tek stigao u selo, ali ne ispunjen nadama kao što sam u stvarnosti onda bio, već svestan da me čekaju samo razočaranja i da ću ih sva morati ispiti do dna. Istina, to je samo pokatkad, doda K. smešeći se, kad vide kako se Frieda snuždila pod utiskom njegovih reči, »i u osnovi dokazuje samo nešto što je dobro, odnosno što ti meni značiš. I kad me ti sada teraš da biram između tebe i pomoćnika, onda su pomoćnici već samim tim izgubili igru. Kakva li misao samo: birati između tebe i pomoćnika! Ali sad ih se želim sasvim rešiti, i u rečima i u mislima, uostalom ko zna potiče li slabost koja nas je oboje spopala otuda što još nismo doručkovali?« »Možda«, reče Frieda, smešeći se umorno i dade se na posao. I K. ponovno dohvati metlu.

Posle kratkog vremena neko tiho zakuca. — »Barnabas!« uzviknu K., baci metlu i u nekoliko skokova nađe se uz vrata. Frieda ga je promatrala uplašena od imena više nego od sveg drugog. Nesigurnih ruku, K. nije mogao odmah otključati staru bravu. Umesto da pita ko to u stvari kuca, on je stalno ponavljao: »Otvaram već! Otvaram!« A onda je morao gledati kako kroz širom otvorena vrata ulazi, ne Barnabas, već mali dečak koji ga je jednom ranije hteo osloviti. K. međutim nije bio raspoložen podsećati se na njega. "Sta hoćeš ovde?« upita on. »Nastava je u drugoj učionici.« »Odatle dolazim«, reče dečak i pogleda K. mirno svojim velikim mrkim očima, stojeći uspravno, s rukama priljubljenim uz telo. »Dakle, šta hoćeš? Brzo!« reče K. i nagne se malo, jer je dečak tiho govorio. »Mogu li ti pomoći?« upita dečak. »On nam želi pomoći«, reče K., okrećući se Friedi, a onda će dečku: »Kako se ti zoveš?« »Hans Brunswick«, odgovori dečak, »učenik četvrtog razreda, sin Otta Brunswicka, obućara u Madeleine ulici.« »Gle, zoveš se Brunswick«, reče K. i postade raspoloženiji prema momku. Ispostavi se da su krvave pruge koje je učiteljica grebanjem napravila na ruci K. toliko uzbudile Hansa da se on tada odlučio držati stranu K. On se sad, na svoju ruku, izlažući se opasnosti da bude strogo kažnjen, izvukao iz učionice kao kakav begunac. Verovatno je da je ponajpre bio ponesen kakvim dečačkim maštarijama. Njima je odgovarala i ozbiljnost koja je izbijala iz sveg što je radio. Stidljivost ga je obuzimala samo u početku, ali on se brzo naviknu na K. i na Friedu, i još kad dobi toplu, dobru kafu, postade živahan i poverljiv. Postavljao je pitanja sa žustrinom i uverljivo, kao da je hteo što pre doznati ono što je najvažnije, da bi samostalno mogao za K. i Friedu doneti shodne odluke. Bilo je i nečeg zapovedničkog u njegovom biču, ali to je bilo tako izmešano s dečačkom nevinošću da su mu se rado pokoravali, pola u šali pola u zbilji. U svakom slučaju, on privuče na sebe svu pažnju, svaki rad prestade, i doručak se jako oduži. Iako je on sedeo u školskoj klupi, K. za katedrom, a Frieda pored K. i na jednoj stolici, izgledalo je ipak kao da je Hans učitelj, da on ispituje i ocenjuje odgovore. Sudeći po jednom lakom osmehu oko njegovih mekanih usana, reklo bi se da on zna da je posredi samo igra, ali da joj je utoliko ozbiljnije prišao; a možda to i nije bio osmeh već detinja sreća koja je lepršala na usnama. Tek mnogo kasnije on je objasnio da je već poznavao K. odonda kad je ovaj jednom navratio kod Lasemanna. K. je to vrlo obradovalo. »Ti si se onda igrao kraj nogu jedne žene?« upita K. »Da«, odgovori Hans, »to je bila moja majka.« I sada je morao pričati o svojoj majci, ali on je to činio oklevajući i tek na ponovljeno traženje. Sad se ipak pokaza da je on još dete, iako je poneki put izgledalo, naročito po njegovim pitanjima — možda zbog naslućivanja budućnosti, a možda i zbog čulne obmane nemirno napregnutih slušalaca — da to govori gotovo zreo, energičan, pametan čovek, koji bi se odmah zatim bez ikakvih prelaza opet pretvarao u đačića, koji neka pitanja uopste nije bio u stanju razumeti, druga je pogrešno shvatio, koji je u detinjoj neobazrivosti previše tiho govorio, iako mu je češće obraćana pažnja na grešku koju čini, i koji je pored toga kao iz prkosa potpuno cutao na neka pitanja, i to nimalo zbunjen, što jedan odrasli nikad ne bi bio u stanju. Uopste je izgledalo kao da je po njegovom mišljenju samo njemu dopušteno postavljati pitanja i da pitanja drugih predstavljaju kršenje nekog propisa i traćenje vremena. On bi tada sedeo pognute glave i s izbačenom donjom usnom. Friedi se to toliko svidelo da mu je češće postavljala pitanja u nadi da će ga na taj način naterati da sedi tako kao onemeo. Pokoji put to joj je i polazilo za rukom, ali se K. ljutio. Doznali su uopste malo. Mati je malo bolesna, ali kakva je to bolest ostalo je neobjašnjeno, dete koje je gospođa Brunswick imala na krilu Hansova je sestrica i zove se Frieda (to što je žena koja ga je ispitivala imala isto ime kao njegova sestra, Hansu nije bilo ugodno); oni svi stanuju u selu, ali ne kod Lasemanna, tamo su bili samo u poseti da bi se okupali jer LAssemann ima veliku kacu u kojoj kupanje i brčkanje predstavlja veliko zadovoljstvo za malu decu, ali među njib se Hans ne ubraja. O svome ocu Hans je govorio sa strahopoštovanjem, ali to samo kad nije istodobno bilo govora i o majci, jer, uspoređen s majkom, otac je očevidno vrijedio malo. Uostalom sva pitanja o porodicnom životu, usprkos svim pokušajima, ostala su bez odgovora. U vezi s očevim zanatom doznalo se daje otac najbolji obućar u mestu, niko mu drugi nije ravan, kao što je momak češće ponavljao, odgovarajući na sasvim druga pitanja, čak je otac i drugim obućarima davao posao, na primer Barnabasovu ocu, ali istina u ovom poslednjem slučaju Brunswick je to činio samo iz naročite milosti, bar za to je govorilo Hansovo ponosito kimanje glavom kao odgovor na postavljeno pitanje, što je navelo Friedu da mu pritrči i poljubi ga. Na pitanje je ii već bio u dvorcu, on odgovori tek pošto je ono nekoliko puta ponovljeno, i to s »ne«. Isto pitanje u pogledu svoje majke ostavi bez ikakvog odgovora. Napokon se K. zamori; i njemu se učini da je ispitivanje besciljno. U tom pogledu on momkj dade za pravo, a bilo je u tome i nečega posramljujućeg, hteti okolišnim putem preko nevinog deteta dokučiti porodicne tajne, dvostruko posramljujuće ne doznati ništa. I kad na kraju K. upita momka u čemu se sastoji pomoć koju im nudi, on se više nije čudio što mu Hans želi pomoći samo ovde pri radu u školi, da se učitelj i učiteljica ne bi više s njim svađali. K. objasni Hansu da mu takva pomoć nije potrebna, svađanje je svakako učitelju u prirodi, i od toga se čovek ne može sačuvati ni kad sve radi najtačnije, sam posao nije težak i samo zbog nepredviđenih okolnosti danas nije na vreme obavljen. Uostalom, na njega grdnje ne deluju kao što deluju na jednog đaka, one ga ne pogađaju, on je gotovo ravnodušan prema njima, a i nada se da će se vrlo brzo moći sasvim rešiti učitelja. Budući da je, dakle, u pitanju samo pomoć zbog učitelja, on se na tome najlepše zahvaljuje i Hans se može opet vratiti u učionicu i valjda još stigne na vreme da ne bude kažnjen. Iako K. to uopste nije naglasio i samo ovlaš napomenuo da mu takva pomoć, zbog učitelja, nije potrebna, dok je pitanje kakve druge pomoći ostavio otvoreno, Hans je vrlo dobro razumeo i pitao je li mu potrebna neka druga pomoć; on će K. vrlo rado pomoći, a ako on sam to nije u stanju, on će moliti za pomoć majku i onda će zasigurno uspeti. I otac, kad ima briga, moli majku da mu pomogne. A majka je već jednom pitala za K., ona, istina, gotovo i ne izlazi iz kuće, to je izuzetak što je ona bila kod Lasemanna; međutim on, Hans, ide češće tamo igrati se s Lasemannovom decom i zato ga je mati jednom pitala je li možda geometar još koji put dolazio. Naravno, majka se ne sme bez potrebe uzbuđavati, jer je tako bolesna i umorna, i zato je on samo rekao da geometra tamo nije video, i dalje o tome nije bilo govora. Ali kad ga je našao ovde, u školi, on mu se morao obratiti da bi mogao posle pričati majci, jer majka najviše voli kad joj se bez izričitog zapovedanja ispune njene želje. Posle kratkog razmišljanja, K. reče da mu nikakva pomoć nije potrebna, da ima sve što mu treba, ali da je vrlo lepo od Hansa što mu želi pomoći i on mu zahvaljuje na dobrim namerama; moguće je, naravno, da će mu kasnije nešto zatrebati, i onda će mu se obratiti, on zna njegovu adresu. S druge strane, opet, možda bi ovaj put on, K., mogao malo pomoći; žao mu je što je Hansova majka boležljiva i što se verovatno ovde niko ne razume u njenu bolest; u takvom zanemarenom slučaju i pri jednoj inače po sebi lakoj bolesti može nastupiti ozbiljno pogoršanje. Međutim, on, K., ima izvesno medicinsko znanje, i što je još važnije, iskustvo u negovanju bolesnika. On je uspevao i u ponečem što lekari nisu bili u stanju učiniti. Zbog lečenja bolesnika, njega su kod kuće uvek zvali »gorka travka«. U svakom slučaju, on će rado pogledati Hansovu majku i s njom razgovarati. Možda će joj moći dati neki dobar savet, on bi to rado učinio već i Hansu za ljubav. Hansove oči najpre zasvetliše pri toj ponudi i zavedoše K. da još više navaljuje sa svojom ponudom, ali rezultat nije bio zadovoljavajući, jer na razna pitanja Hans odgovori, a pritom čak nije bio ni mnogo ožalošćen, da majci ne smeju dolaziti strani posetioci, jer joj je mir vrlo potreban; iako je onom prilikom K. s njom jedva razgovarao, ona je posle toga nekoliko dana ležala u postelji, što se, istina, češće događa. Međutim, otac se tada jako ljutio na K., i on sigurno nikad neće dopustiti da K. poseti majku; onda je čak hteo potražiti K. i kazniti ga, ali ga je mati od toga odvratila. Ali ni sama majka nikako ne želi bilo s kim razgovarati, i njeno raspitivanje za K. ne predstavlja iznimku od tog pravila, naprotiv, baš tom prilikom kad ga je spomenula mogla je izraziti želju da ga vidi, ali ona to nije učinila i na taj je način jasno pokazala svoju volju. Ona želi slušati o K., ali razgovarati s njim, to ne želi. Uostalom, to i nije neka stvarna bolest od koje ona pati, ona sama zna vrlo dobro šta je uzrok njenom stanju i poneki put ga nagovesti: to je verovatno ovdašnji vazduh, koji ona ne podnosi; ali ipak zbog oca i dece neće zato napustiti kuću, a uostalom sada je bolje nego što je bilo ranije. To je otprilike bilo što je K. doznao. Hansova oštroumnost vidno je rasla, jer je trebalo braniti majku od K., od K. kojem je tobože hteo pomoći; zaista u dobroj nameri, da bi odvratio K. od majke, on je dolazio po koji put u proturečnosti sa svojim vlastitim ranijim iskazima, kao na primer u pogledu bolesti. Usprkos tome, K. je i sada primećivao da mu je Hans još blagonaklon, samo kad je u pitanju majka zaboravljao je na sve; niko ko god bi se suprotstavio majci nije bio u pravu. U ovom slučaju to je bio K., ali to je mogao, na primer, biti i otac. K. htede okušati ovo poslednje i reče da je nesumnjivo razumno što otac čuva majku od svih smetnji, i da je K. onom prilikom mogao nešto slično i naslutiti, on se naravno ne bi usudio majku osloviti i zato on sada, naknadno, moli da ga kod kuće zbog toga ispriča. Ali ne može sasvim shvatiti zašto otac, kad je uzrok bolesti tako jasan, kao što Hans misli, sprečava majku da se oporavi na drugom vazduhu; mora se reći da je sprečava, jer ona ne ide jedino zbog dece i njega, ali decu bi mogla povesti, jer ne bi morala ići na duze vreme i vrlo daleko, zato što je vazduh sasvim drukčiji već i na bregu na kojem je dvorac. Troškovi jednog takvog izleta ne bi trebali plašiti oca, zar nije on prvi obućar u mestu, a svakako da on ili majka imaju u dvorcu rođake ili prijatelje koji bi je rado prihvatili. Zašto je ne pušta da ode? Nemoguće je da on podcenjuje njenu bolest. K. je onom prilikom pogledao majku samo uzgred, ali njeno upadljivo bledilo i slabost naveli su ga da je oslovi. Još tada se prilično čudio što otac ostavlja bolesnu ženu na lošem vazduhu u sobi za kupanje i pranje, i nije se ustručavao govoriti iz svega glasa. Ocu svakako nije jasno šta je u pitanju; možda je bolest u poslednje vreme i pošla nabolje, takva bolest je ćudljiva, ali ipak, ako se ne suzbija, ona se na kraju vraća s ojačanom snagom i onda ništa više ne može pomoći. Kad već K. ne može razgovarati s majkom, možda bi bilo dobro kad bi razgovarao s ocem i skrenuo msu pažnju na sve to.

Hans je s napregnutom pažnjom slušao, najvećim delom razumeo, a dobro osetio pretnju koju je sadržavalo ono što nije razumeo. Ipak on reče da K. ne može razgovarati s ocem, jer ga ovaj ne trpi i verovatno bi postupao s njim kao učitelj. On je to rekao smešeći se stidljivo kad je govorio oK.,a jetko i ožalošćen kad je spomenuo oca. Ipak doda da bi K. možda i mogao razgovarati s majkom, ali bez znanja oca. A onda je Hans razmišljao neko vreme ukočena pogleda, kao žena koja želi učiniti nešto nedopušteno i traži mogućnost da to izvrši nekažnjeno, i zatim reče da će možda prekosutra to biti moguće, otac ide uveče u Gospodski konak, ima tamo konferenciju, i onda će on, Hans, doći uveče i odvesti K. majci, pod pretpostavkom, naravno, da majka pristane, što je zasad vrlo malo verovatno. Ona ništa ne čini protiv očeve volje, pokorava mu se u svemu, pa i u stvarima čiju besmislenost jasno uviđa čak i on, Hans. Traži li to zaista Hans pomoć od K. protiv oca? Izgleda kao da se sam varao kad je verovao da želi pomoći K., dok je uistinu hteo neupadljivo doznati, budući da niko od starih poznanika ne može pomoći, nije li možda to u stanju ovaj tuđinac koji se iznenada pojavio i kojeg je čak i majka spomenula? Kako je bio nesvesno zakopčan, gotovo podmukao ovaj dečak! To se dosad iz njegova ponašanja i njegovih reči jedva moglo opaziti. Primijetilo se tek iz naknadnih priznanja koja su mu slučajno ili s namerom izmamljena. A sada je u dugim razgovorima s K. ocenjivao teškoće koje treba prebroditi. Pored sve najbolje volje Hansove, postojale su gotovo nepremostive teškoće; sav u mislima, pa ipak tražeći pomoć, on je nemirno gledao u K., stalno trepćući očima. Majci neće smeti ništa reći pre očevog odlaska, inače otac može doznati, a onda je sve onemogućeno; dakle, spomenut će to tek kasnije, ali i onda, iz obzira prema majci, ne iznenada i najednom, već polako i u zgodnoj prilici; tek tada će moliti majku da pristane i tek tada će moći dovesti K., ali zar onda neće već biti kasno, zar ne preti opasnost da se otac dotle vrati? Ne, zaista nije moguće. K. je, naprotiv, dokazivao da nije nemoguće. Ne treba se plašiti da neće biti dovoljno vremena, jer jedan kratak sastanak je dovoljan, a Hans uopste ne mora dovoditi K., jer on će čekati sakriven negde u blizini kuće i doći će odmah na Hansov znak. Ne, odgovorio je Hans, K. ne sme čekati u blizini kuće — opet je bio svladan osetljivošću prema majci — bez znanja majke. K. uopste ne sme ništa preduzimati, i Hans se uopste ne sme upuštati s K. u jedan takav dogovor, sklopljen u tajnosti od majke; on mora dovesti K. ravno iz škole, i to ne pre nego što majka dozna i odobri. Dobro, reče K., ali onda zaista postoji opasnost, čak je i sasvim moguće da ga otac zatekne u kući; a ako se to i ne dogodi, majka će svakako, iz straha da se to ne dogodi, odbiti da K. uopste dolazi, i tako će opet sve propasti zbog oca. Hans se nije slagao s tim, i tako se prepirka nastavljala.

Još mnogo ranije K. je pozvao Hansa da iz klupe dođe za katedru, privukao ga među svoja kolena i blagonaklono s vremena na vreme milovao. Ova blizina je i doprinela da sporazum bude postignut usprkos Hansovom povremenom opiranju. Napokon su se sporazumeli u sledećem: Hans će najpre reći majci celu istinu; ipak, da bi joj olakšao pristanak, on će dodati da će K. razgovarati i sa samim Brunswickom, istina ne zbog majke, već zbog svojih stvari. I to je bilo tačno, jer se K. u toku razgovora prisetio da Brunswick, ma kako inače bio opasan i zao čovek, ne može više biti njegov protivnik, jer je baš on, bar prema izlaganju opstinskog načelnika, bio vođa onih koji su, makar samo iz političkih razloga, zahtevali pozivanje jednog geometra. Njegov dolazak u selo, dakle, morao je ići u prilog Brunswicku. Istina, onda je gotovo neshvatljiv onaj ljutiti doček prvog dana i nenaklonost o kojoj je Hans govorio; ali možda je Brunswick bio uvređen baš zato što se K. prvo njemu obratio za pomoć, ili je postojao neki drugi nesporazum koji bi s nekoliko reči morao biti razjašnjen. A posle tog razjašnjenja, K. bi mogao vrlo lako imati u Brunswicku podršku protiv učitelja, čak i protiv opstinskog načelnika; cela ta birokratska prevara — šta je inače drugo? — kojom su ga opstinski načelnik i učitelj odstranjivali od uprave dvorca i nametnuli mu posao školskog poslužitelja, mogla bi biti otkrivena ako bi uskoro došlo do borbe između Brunswicka i opstinskog načelnika oko njega. Brunswick bi ga morao privlačiti na svoju stranu, on bi postao gost u Brunswickovoj kući, Brunswickova uticajna sredstva bi mu stajala na raspolaganju usprkos opstinskom načelniku; ko zna šta bi sve iz toga moglo nastati, u svakom slučaju bio bi često u blizini žene — tako se on igrao sa snovima i oni s njim, dok je Hans, sav u mislima na majku, zabrinuto pratio cutnju K., kao što se to čini u prisutnosti lekara koji je utonuo u razmišljanje kako da nađe lek jednom teškom bolesniku. S predlogom da K. razgovara s Brunswickom u vezi sa radovima Hans se složio, i to samo stoga što bi time njegova majka bila zaštićena od oca, što bi bilo samo u slučaju nužnosti, a taj slučaj, treba se nadati, neće nastupiti. On samo još upita kako će K. objasniti ocu posetu u tako kasni čas, i pomiri se napokon, iako s malo natmurenim licem, s tim da K. kaže da je zbog nepodnošljivog poslužiteljskog posla i ponižavajućeg učiteljeva postupanja zaboravio u trenutnom očajanju na sve obzire.

Budući da je na taj način, koliko se bar moglo predvideti, sve bilo promišljeno i mogućnost uspeha u najmanju ruku nije više bila isključena, Hans, oslobođen tereta razmišljanja, postade raspoloženiji, brbljaše detinjasto još neko vreme, najpre s K. a onda i s Friedom, koja je tu sedela kao zanesena u sasvim druge misli, i tek sada počela ucestvovati u razgovoru. Ona ga upita, između ostalog, šta želi biti; on nije mnogo razmišljao i odgovori da bi želeo biti čovek kao što je K. Upitan iz kojih razloga to želi, nije umeo reći, ali na pitanje bi li hteo biti školski poslužitelj odlučno je odgovorio nečno. Tek daljnjim ispitivanjem uvidelo se kojim okolišnim putem je došao do te želje. Sadašnji položaj K. nije bio nimalo zavidan, već žalostan i za prezir, to je i Hans jasno video, a da bi to uvideo nije mu bilo potrebno posmatrati druge ljude; on bi sam najradije želeo majku sačuvati od svakog pogleda i reči od strane K., pa ipak mu je došao i molio ga za pomoć i bio je sretan kad je K. pristao. Verovao je da se i drugim ljudima događa nešto slično, a napokon, majka je sama spomenula K. Iz te proturečnosti u njemu se stvorilo verovanje da K., doduše, sad stoji nisko i zastrašuje, ali da će ipak sve nadmašiti, istina u nedostižnoj dalekoj budućnosti. I baš ta upravo vrtoglava daljina i ponosan razvoj koji će u nju voditi omamljivali su Hansa; zbog toga je on bio odlučan primiti i sadašnjeg K., ovakvog kakav jest. Mudrovanje mladog starca iz kojeg je potjecala ova želja ogledalo se naročito u tome što je Hans gledao na K. s visine, kao na mlađeg od sebe, čija budućnost ima veći raspon od njegove, budućnosti jednog malog decaka. I on je govorio o ovim stvarima gotovo s turobnom ozbiljnošću, stalno iznova potican na to Friedinim pitanjima. K. ga opet raspoloži tek kad reče da zna na čemu mu Hans zavidi, da je u pitanju njegov lepi čvornati štap, koji je na stolu ležao i kojim se Hans pri razgovoru rastreseno igrao. Sto se toga tiče, K. ume izraditi takve štapove i on će, kad im plan uspe, napraviti Hansu jedan još lepši. Zaista, nije više bilo sasvim jasno nije li Hans imao u vidu samo štap, jer ga je toliko razveselilo dobiveno obećanje da se on oprosti sav raspoložen, ne propustivši na rastanku da K. čvrsto stisne ruku i kaže: »Dakle, prekosutra«.

Bilo je krajnje vreme da Hans ode, jer ubrzo zatim učitelj širom otvori vrata, i kad vide kako Frieda i K. mirno sede za stolom, viknu: »Oprostite što smetam! Ali recite mi kad će ovde jednom biti raskrčeno? Mi se tamo moramo tiskati, nastava se ne može uredno obavljati, a vi se ovde opružate i razvlačite u velikoj gimnastičkoj dvorani, i da biste imali još više mesta, oterali ste i pomoćnike! Ali sad se dižite i pokrenite se napokon!« Onda, obraćajući se K., reče: »A ti ćeš mi sad doneti ručak iz gostionice Kod mosta!« Sve je to rečeno bučno, besnim glasom, ali reči su bile srazmerno blage, čak i ono po sebi grubo ti. K. je odmah bio spreman poslušati. Samo da bi video na čemu je, on reče: »Ali meni je otkazano.« »Otkazano ili ne, donesi mi ručak«, reče učitelj. »Otkazano ili ne, to je ono što želim znati«, reče K. »Sto brbljaš tu?« reče učitelj. »Ti otkaz nisi primio.« »Zar je to dovoljno da on ostane bez delovanja?« upita K. »Meni ne«, reče učitelj, »to mi možeš verovati, ali opstinskom načelniku jeste, ni sam ne znam zašto, a sad trči, inače ćeš zaista izleteti.« K. je bio zadovoljan, znači učitelj je u međuvremenu razgovarao s općinskim načelnikom, ili možda uopće nije razgovarao, već je razmislio kakvo bi bilo mišljenje opstinskog načelnika, i ono je ispalo u korist K. Sad se K. požuri po ručak, ali ga već u hodniku učitelj ponovno zovnu: bilo da je ovom naročitom naredbom hteo iskušati poslušnost K., da bi se prema tome mogao dalje voditi, bilo da je opet dobio volju naređivati, pa se radovao što vidi kako K. trči i, na njegovu izmenjenu naredbu, kao kakav konobar, isto se tako brzo okrenuti. Sa svoje strane, opet, K. je znao da će previše velikim popuštanjem postati rob učitelju, koji će na njemu istresati svoju zlu volju, ali do izvesne granice ipak je hteo da trpi učiteljevu ćudljivost, jer iako ga on, kao što se pokazalo, ne može punovažno otpustiti, svakako mu može službu u školi učiniti nepodnošljivom. A baš do te službe K. je bilo sada više stalo nego ranije. Razgovor s Hansom otvorio mu je nove, iluzorne i potpuno neosnovane nade, ali ipak nade koje se više ne zaboravljaju; one čak i Barnabasa potisnuše u pozadinu. Ako veruje u njih, a drukčije nije mogao, onda je morao u tom smislu usmeriti sve svoje snage, i ni o čemu drugom ne voditi računa, ni o jelu, ni o stanu, ni o seoskim vlastima, čak ni o Friedi; a u stvari sve je to bilo samo zbog Friede, jer sve drugo imalo je za njega važnost samo u vezi s njom. Zbog toga je morao čuvati ovo mesto koje je Friedi davalo izvesnu sigurnost, i zato se nije smeo kajati što od učitelja trpi više nego što bi inače trpeo. Sve to nije naročito bolelo, spadalo je u red tekućih sitnih nedaća u životu i nije se moglo meriti s onim čemu je K. stremio, niti je on ovamo došao da bi vodio život u časti i miru.

I zato je, isto onako kao što je odmah hteo otrčati u gostionicu, bio spreman na izmenjenu naredbu prvo dovesti sobu u red, kako bi učiteljica sa svojim đacima opet mogla preći u nju. Ali soba je morala brzo biti dovedena u red, jer K. je ipak morao potom doneti ručak, a učitelj je osećao veliku glad i žeđ. K. je izjavio da će sve biti kako želi, i učitelj je jedno vreme posmatrao kako K. užurbano rasprema ležište, gura u stranu gimnastičke sprave, čisti sobu kao u letu, dok Frieda pere pod i riba. Ta marljivost kao da je zadovoljavala učitelja; on još skrenu pažnju na to da se pred vratima nalazi gomila drva — očigledno u šupu nije hteo K. više puštati — i uputi se đacima, uz pretnju da će se ubrzo vratiti i sve pregledati.

Frieda, koja je cuteći radila, upita posle nekog vremena zašto je K. sada tako poslušan prema učitelju. U tom pitanju bilo je sažaljenja i puno brige, ali K., koji je mislio na to kako ga je Frieda malo uspela, prema svom prvobitnom obećanju, zaštititi od učiteljevih naredbi i nasilja, odgovori samo kratko, da on, kad je već jednom postao školski poslužitelj, mora posao i obavljati. Onda opet nastade tišina, dok K. — kojeg ovaj kratak razgovor podseti da je Frieda već izvesno vreme, a naročito gotovo za čitavo vreme razgovora s Hansom, bila obuzeta brižnim mislima — unoseći sada drva, otvoreno upita Friedu šta joj je. Ona odgovori, dižući pogled prema njemu, da joj nije ništa naročito; misli samo na gostioničarku i na istinitost nekih njenih reči. Tek na navaljivanje K. i pošto je nekoliko puta odbijala, ona odgovori podrobnije, ali ni tada ne prekidajući rad, ne zbog neke marljivosti, jer posao nije napredovao, već samo da ne bi bila prisiljena gledati u K. I tako ispriča kako je prilikom njegovog razgovora s Hansom najpre mirno slušala, a onda, preplašena nekim rečima K., počela dublje shvatati smisao reči, i kako je otada neprestano slušala u rečima K. jednu opomenu koju duguje gostioničarki, ali u čiju opravdanost ona nikad nije htela verovati. Ljutit zbog neodređenog načina govora i više razdražen nego dirnut njenim plačnim glasom — naročito zbog toga što se gostioničarka opet umešala u njegov život, bar u sećanju, budući da dosad licno nije imala mnogo uspeha — K. baci na zemlju drva koja je nosio u naručju, sede na njih i ozbiljnim rečima zatraži puno objašnjenje. »Cesto«, poče Frieda, »još u početku, gostioničarka se trudila kod mene izazvati sumnju u tebe, ona nije tvrdila da ti lažeš, naprotiv, govorila je da si detinjasto otvoren, ali da si po prirodi sasvim drukčiji od nas, i da se mi teško možemo svladati da ti verujemo i kad iskreno govoriš, i da ćemo se, ako nas pravovremeno ne spasi neka dobra prijateljica, samo kroz teška iskušenja priviknuti da ti verujemo. Čak i njoj se dogodilo slično, njoj koja ima tako pronicljiv pogled za ljude. Ali nakon poslednjeg razgovora s tobom u gostionici Kod mosta ona te je — ja ponavljam samo njene pakosne reči — potpuno prozrela, sad je ti ne bi mogao više zavarati, čak i kad bi se upinjao prikriti svoje namere. Ali ti ih ne kriješ, to ona stalno ponavlja, a onda je još rekla: ‘Potrudi se da ga bilo u kojoj prilici pažljivo saslušaš, ne površno, zaista pažljivo’. I ona je sama tako postupala i, što se tiče mene, shvatila otprilike ovo: ti si se okomio na mene — ona je upotrebila tu ružnu reč — samo zato što sam ti ja slučajno došla pod ruku, što sam ti se malo svidela, i što ti, naravno vrlo pogrešno, smatraš da je devojka iz krčme predodređena žrtva za svakog gosta koji pruži ruku. Osim toga, ti si hteo, iz nekih razloga, kako je to gostioničarka čula od vlasnika Gospodskog konaka, prenoćiti u Gospodskom konaku, a nisi mogao uspeti ni na koji drugi način već samo preko mene. To je sve bilo dovoljan razlog da postaneš moj ljubavnik za onu noć. Međutim, da bi iz toga nastalo nešto više, trebalo je i postojati nešto više, a to više bio je Klamm. Gostioničarka ne tvrdi da zna šta ti hoćeš od Klamma, tvrdi samo da si ti isto tako žudio za Klammom i pre nego što si mene poznavao, kao i posle. Razlika je samo u tome što si pre bio bez nade, a sada ti se čini da si u meni našao pouzdano sredstvo da stvarno, brzo, pa čak i s izvesnom prednošću dopreš do Klamma. Kako sam se ja uplašila — ali to je u prvi trenutak bilo samo površno, bez dubljeg smisla — kad si danas jednom rekao da bi se ovde izgubio da nisi mene upoznao. To su možda iste reči koje je i gostioničarka upotrebila; i ona je rekla da ti imaš cilj tek otkako si mene upoznao. A to zato što veruješ da si u meni osvojio Klammovu ljubavnicu, i tako dobio jedan zalog koji ćeš ustupiti samo uz najveću cenu, a pregovarati s Klammom o toj ceni jedino je što želiš. Budući da tebi nimalo nije stalo do mene, a toliko ti je stalo do cene, ti si spreman činiti svakakve ustupke u pogledu mene, ali nikakve u pogledu cene. Zbog toga ti je svejedno što sam izgubila mesto u Gospodskom konaku, svejedno što sam morala napustiti i gostionicu Kod mosta, svejedno što moram obavljati težak poslužiteljski rad u školi. Ti nemaš nežnosti, ti nemaš čak ni vremena za mene, prepuštaš me pomoćnicima, nisi ljubomoran, moja jedina vrednost za tebe je to što sam ja bila Klammova ljubavnica, i u svom neznanju trudiš se da ja ne zaboravim Klamma, da se na kraju ne bih odviše opirala kad nastupi odlučan trenutak; istovremeno boriš se i protiv gostioničarke, za koju jedino veruješ da me je u stanju otrgnuti, zato si zaoštravao svađu s njom da bi morao sa mnom napustiti gostionicu; da ja, koliko stoji samo do mene, potpuno tebi pripadam, u to ti uopste ne sumnjaš. Na razgovor s Klammom ti gledaš kao na kakav posao: dajem da daš. Računaš sa svim mogućnostima; pod pretpostavkom da dobiješ cenu, spreman si učiniti sve, želi li me Klamm, daćeš me njemu, želi li on da ti sa mnom ostaneš, ostaćeš, želi li da me oteraš, oteraćeš me, ali si spreman i komediju izigravati i, ako ti se učini korisno, pravićeš se da me voliš; njegovu ravnodušnost nastojaćeš svladati time što ćeš podvući svoju ništavnost i postideti ga tom činjenicom da si mu naslednik, ili time što ćeš mu preneti moja ljubavna priznanja u pogledu njegove ličnosti, koja sam ja zaista i dala, i moliti ga da me opet primi za ljubavnicu, naravno uz naplatu cene; a ako sve to ne pomogne, onda ćeš jednostavno prosjačiti u ime bračnog para K. Međutim, tako je završila gostioničarka, kad uvidiš da si se u svemu prevario, u svojim pretpostavkama i u svojim nadama, u oceni Klamma i u njegovim odnosima prema tebi, tek onda će za mene početi pakao, jer tek tada ja ću u pravom smislu postati tvoje jedino vlasništvo na koje si nužno upućen, ali ujedno vlasništvo koje se pokazalo bez vrednosti i prema kojem ćeš se ophoditi na odgovarajući način, jer ti prema meni nemaš nikakav drugi osećaj, osim osećaja vlasnika prema imovini.«

K. je slušao zainteresovan, stisnutih usana, drva su se kotrljala pod njim, on je skliznuo gotovo do zemlje i ne primećujući to. Tek sad se podigao, seo na podij, uzeo Friedinu ruku, koju je ona blago pokušala izvući, rekao je: »U tvom izlaganju nisam uvek mogao shvatiti razliku između tvog i gostioničarkinog mišljenja.« »To je samo gostioničarkino mišljenje«, reče Frieda. »Ja sam saslušala sve, jer obožavam gostioničarku, ali to je bilo prvi put u mom životu da sam njeno mišljenje u celini i potpuno odbacila. Tako bedno mi se učinilo sve što je rekla, tako daleko od razumevanja onog što postoji između nas dvoje. Pre mi je izgledalo da je istina čista suprotnost od onog što je ona govorila. Mislila sam na ono tmurno jutro posle naše prve noći, kad si pored mene klečao s takvim pogledom kao da je sve izgubljeno. I kako se posle zaista tako i dogodilo da ti ja nisam ništa pomogla, ma koliko da sam se trudila, već naprotiv da sam ti smetala. Zbog mene je gostioničarka postala tvoja neprijateljica, moćna neprijateljica koju ti još podcenjuješ. Zbog mene, za koju se ti još brineš, morao si se boriti za svoje mesto, bio si u neravnopravnom položaju prema opstinskom načelniku, morao si se podčiniti učitelju, bio si prepušten pomoćnicima, ali ono što je gore nego sve drugo — zbog mene si istupio i protiv Klamma. To što sad stalno hoćeš dopreti do Klamma, samo je tvoja nemoćna čežnja da se nekako s njim izmiriš. I govorila sam sebi da me je gostioničarka, koja zasigurno sve mnogo bolje razume nego ja, svojim nagovaranjem samo htela sačuvati od najgorih prekora koje sama sebi činim. Dobronameran, ali uzaludan trud. Moja ljubav prema tebi pomogla bi mi da sve prebrodim, ona bi napokon i tebe odvela napred, pomogla ti da uspeš, ako ne ovde u selu onda negde drugde; jedan dokaz svoje snage ona je već pružila — spasila te je Barnabasove porodice.« »To je, dakle, bilo tada tvoje mišljenje, za razliku od gostioničarkinog«, reče K., »a što se otada izmenilo?« »Ne znam«, reče Frieda i pogleda njegovu ruku koja je držala njenu, »možda se ništa nije izmenilo; kad ti sediš tako blizu mene i tako spokojno pitaš, onda verujem da se ništa nije izmenilo. Ali u stvarnosti«, ona izvuče svoju ruku iz njegove, pogleda ga ravno u oči, plačući i ne pokrivši lice; podnela mu je otvoreno svoje suzama obliveno lice, kao da to ne plače ona zbog sebe i zato nema razloga da to krije, već kao da plače zbog njegove izdaje i zato njemu pripada jad njena izgleda, »u stvarnosti, međutim, sve se izmenilo otkad sam te čula kako razgovaraš s dečakom. Kako si počeo nevino razgovarati, pitao si ga kako je kod kuće, o tome i ovome; meni se činilo kao da to dolaziš meni u krčmu, prijateljski, srdačno, i detinje željno tražiš moj pogled. Bilo je isto kao i onda, i želela sam samo da je gostioničarka prisutna, da te sluša, i da onda opet pokuša ostati pri svome mišljenju. A tada, najednom, ni sama ne znam kako se to dogodilo, primetila sam u kakvoj nameri razgovaraš s dečakom. Svojim blagonaldonim rečima stekao si njegovo poverenje, koje nije bilo lako osvojiti, da bi onda nesmetano stremio cilju koji mi je postajao sve jasniji. Taj cilj bila je žena. Iz tvojih naizgled brižnih reči izbijali su sasvim otvoreno samo poslovni obziri. Ti si varao tu ženu pre nego što si je dobio. Čula sam iz tvojih reči ne samo svoju prošlost već i svoju budućnost. Bilo mi je kao da gostioničarka sedi pored mene i sve mi objašnjava, a ja je se iz sve snage pokušavam rešiti, ali jasno uviđam beznadnost tog nastojanja, a pritom ja nisam više ta koju varaju — čak ni prevarena još nisam bila — već jedna tuđa žena. A kad sam se napregla da se svladam i upitala Hansa šta želi biti i on rekao da bi želeo biti kao ti, dakle potpuno je tebi pripadao — kakva je onda bila velika razlika između njega, dobrog dečaka koji je ovde zloupotrebljen, i mene onda u krčmi?«

»Sve što ti kažeš«, reče K. pribrano, naviknut već na prekore, »sve je u izvesnom smislu tačno; nije neistinito, ali je neprijateljski. To su misli gostioničarke, moje neprijateljice, a ako ti veruješ da su tvoje vlastite, onda me to teši. Ali su poučne, od gostioničarke se može još ponešto naučiti. Meni licno ona to nije rekla, iako me nije štedela, očigledno je ovo oružje poverila tebi u nadi da ćeš ga upotrebiti u jednom za mene naročito teškom i presudnom trenutku. Ako te ja zloupotrebljavam, ona te zloupotrebljava na sličan način. A sada, Friedo, pomisli: čak i kad bi sve bilo kako gostioničarka kaže, to bi bilo strašno samo u jednom slučaju, i to u slučaju da me ti ne voliš. Tada, samo tada bi zaista značilo da sam te pridobio iz računa i lukavstvom, da bih se tobom kao svojom imovinom mogao okoristiti. U tom slučaju je možda bilo u mom planu i to što sam se tada pojavio pred tobom ruku pod ruku s Olgom, a gostioničarka je samo zaboravila i to mi upisati u račun. Ali ako srećom nije taj slučaj, i ako tebe nije tada zgrabila jedna podmukla zverka, već si ti meni prišla kao što sam i ja prišao tebi, i mi smo se našli i oboje se zaboravili, kaži, Friedo, kako je onda? Onda je moja stvar isto što i tvoja, i samo neprijatelj može tu napraviti razliku. To važi za sve, pa i što se tiče Hansa. Uostalom, u oceni razgovora s Hansom ti preteruješ u svojoj osetljivosti, jer ako se Hansove i moje namere ne poklapaju sasvim, ipak se ne razlikuju toliko da bi između njih postojala oprečnost, uostalom naše neslaganje nije ostalo za Hansa tajna, ako to misliš onda jako podcenjuješ toga malog obazrivog čoveka, ali čak i ako bi mu sve ostalo skriveno, od toga, nadam se niko neće imati štete.«

»Vrlo je teško snaći se tu«, reče Frieda i uzdahnu. »Ja svakako sumnjam u tebe, i ako je nešto tako, pod uticajem gostioničarke, prešlo na mene, ja ću biti sretna da se toga rešim i da te na kolenima molim da mi oprostiš, to u stvari i činim celo vreme, iako govorim tako zlim jezikom. Ostaje, međutim, istina da ti štošta kriješ od mene, dolaziš i odlaziš, a ja uopste ne znam gde si bio i kamo ideš. Onda kad je Hans kucao na vrata, ti si uzviknuo ime Barnabas. Da si ikad mene s tolikom ljubavlju zovnuo, kao što si tada izgovorio to meni iz nepoznatog razloga omrznuto ime! Kad ti nemaš poverenja u mene, onda se mora i kod mene javiti nepoverenje u tebe; onda sam naravno potpuno prepuštena gostioničarki, kojoj ti svojim ponašanjem daješ za pravo. Ne u svemu, neću reći da joj u svemu daješ za pravo, zar nisi ipak zbog mene oterao pomoćnike? Ah, kad bi ti samo znao s kakvom ja čežnjom u svemu što ti radiš i govoriš, čak i kad me to muči, tražim zrnce dobrog za sebe.« »Pre svega, Friedo«, reče K. »ja ništa od tebe ne krijem, baš ništa. Ah, kako me gostioničarka mrzi i kako se upinje da te meni otme, kakvim sramnim sredstvima se pritom služi i kako joj ti povlađuješ, Friedo, kako joj povlađuješ! Reci, molim te, po čemu ja nešto skrivam od tebe? Da ja želim dospeti do Klamma, to ti znaš, da mi u tome ne možeš pomoći i da zbog toga moram to postići sam na svoju ruku, znaš isto tako da u tome još nisam uspeo, vidiš i sama. Trebam li se, dakle, dvostruko ponižavati pričanjem bezuspešnih pokušaja koji me u stvarnosti toliko ponižavaju? Trebam li se valjda hvaliti kako sam celo jedno dugo poslepodne uzalud čekao, smrzavajući se na pragu Klammovih saonica? Sretan što ne moram više misliti na takve stvari, ja žurim tebi, a sve me to ponovno preteći susreće, izbijajući iz tebe. A Barnabas? Svakako, ja ga čekam. On je Klammov glasnik; nisam ga ja napravio tim što je.« »Opet Barnabas!« uzviknu Frieda. »Ja ne mogu verovati da je on dobar kao glasnik.« »Možda imaš pravo«, reče K., »ali on je jedini koga meni šalju.« »Utoliko gore«, reče Frieda, »utoliko više ga se trebaš čuvati.« »On mi, na žalost, nije dosad dao povoda za to«, reče K., smejući se. »Retko dolazi, i to što donosi nije od važnosti, ali dobija važnost od toga što potiče od samoga Klamma.« »Ali vidim«, reče Frieda, »čak ni Klamm nije više tvoj cilj, to je ono što me valjda najviše uznemiruje. Dovoljno je loše već to što se ti preko mene guraš Klammu, ali da se sad odvraćaš od Klamma, to je još mnogo gore, to je nešto što čak ni gostioničarka nije predvidela. Po gostioničarki, kraj moje sreće sumnjive, pa ipak vrlo istinske sreće -— doći će onog dana kad ti sasvim uvidiš da su uzaludne nade koje polažeš u Klamma. Međutim, ti čak ne čekaš ni taj dan; ovamo dođe i iznenada jedan mali dečak, i ti se počneš boriti s njim oko njegove majke, kao da se boriš za svoj vlastiti životni opstanak.« »Ti si dobro shvatila moj razgovor s Hansom«, reče K. »Tako je zaista bilo. Ali zar je sav tvoj raniji život toliko za tebe potonuo u zaborav (osim, naravno, gostioničarke, koja se nije dala istisnuti) da više ne znaš kako se mora boriti da bi se prodrlo napred, naročito ako se polazi sasvim odozdo? Kako se mora iskoristiti sve što pruža iole neku nadu? A ta žena dolazi iz dvorca, ona mi je sama to rekla kad sam prvog dana zalutao kod Lasemanna. Sto je prirodnije nego moliti je za savet ili čak za pomoć? Ako gostioničarka poznaje sasvim dobro sve prepreke koje me odvajaju od Klamma, ova žena možda zna i put koji k njemu vodi, pa ona je sama sišla tim putem.« »Put koji vodi Klammu?« upita Frieda. »Klammu, naravno, kamo bi inače«, reče K. a onda skoči: »Ali sad je krajnje vreme da idem po ručak«. Upornije nego što je imala povod za to, Frieda ga je molila da ostane, kao da će tek svojim ostajanjem potvrditi sve to utešno što joj je rekao. Međutim, K. je podseti na učitelja, pokaza na vrata koja se svakog trenutka mogu s treskom otvoriti, obeća da će se odmah vratiti, ona čak ne mora ni ložiti, i to će on sam napraviti. Napokon, Frieda se cuteći pokori. Dok je K. vani gacao po snegu — put je već odavno trebao biti očišćen, začudo kako je posao slabo odmicao — on spazi na gvozdenoj ogradi jednog pomoćnika kako se mrtav od umora drži za rešetke. Samo jednog, a gde li je drugi? Je li to K. slomio izdržljivost bar jednog? Ovaj što je ostao očigledno je bio još vrlo uporan. To se videlo i po tome što je, postavši življi čim ie spazio K., počeo divlje pružati ruke i čeznutljivo kolutati očima. »Njegova upornost je izvanredna«, reče K. sam sebi, ali morao je dodati: »Smrznuće se zbog nje na rešetkama.« Međutim, K. ne učini ništa drugo za pomoćnika, osim što mu zapreti šakom, što je isključivalo svako približavanje i što zaista učini da pomoćnik plašljivo ustuknu. Baš u tom trenutku Frieda otvori jedan prozor, da bi pre loženja provetrila učionicu, kao što se dogovorila s K. Pomoćnik se odmah okrene od K. i prišulja prozoru, neodoljivo privučen. Lica razvučena od ljubaznosti prema pomoćniku i s izrazom preklinjuće bespomoćnosti prema K., Frieda je pomalo mahala rukom gore na prozoru — nije čak bilo jasno pozdravlja li ili se brani — što pomoćniku nije smetalo da se sve više približava. Onda Frieda brzo zatvori vanjski prozor, ali ostade iza njega, s rukom na kvaki, s glavom nagnutom u stranu i s ukočenim osmehom na licu. Je li znala da na taj način pomoćnika više mami nego što ga odbija? Međutim, K. se više nije osvrtao, požurio je kako bi se što pre vratio.

Nastavak: Romani u nastavcima