Stephen King - Peter Straub, Crna kuća 1(Prvi deo, Dobro došli u oblast Kuli, 1,2)

 Dejvidu Gernertu i Ralfu Vičinanci 

 Ti me vodiš na mesta nepoznata, 

I daješ mi poljupce od zlata, 

Na glavu ću krunu da ti stavim, 

I k'o kraljicu sveta da te slavim!

 - Jayhawks Baš ovde i sada...

Prvi deo

Dobrodošli u oblast Kuli

1. 

Baš ovde i sada, kao što je jedan stari prijatelj imao običaj da kaže, nalazimo se u tekućoj sadašnjosti, gde jasan vidik nikada ne garantuje savršeno viđenje. Ovde: na visini na kojoj krstari orao, oko šezdeset metara iznad krajnjeg zapadnog oboda Viskonsina, gde krivudanja reke Misisipi opisuju prirodnu granicu. Sada: petak je, rano jutro sredine jula, nekoliko godina u novom veku i novom milenijumu, čiji je vrdavi tok toliko neuhvatljiv da će pre slepac videti šta leži napred nego vi ili ja. Baš ovde i sada, tek što je prošlo šest ujutru, i sunce leži nisko na čistom istočnom nebu, gojazna, nadmena žuto-bela kugla koja po ko zna koji put iznova putuje u budućnost, i za sobom ostavlja nagomilanu prošlost koja tone u tamu, ostavljena, i od svih nas pravi slepce.

Ispod nas, rano jutarnje sunce dodiruje široke i meke talase rastopljenim zlatom. Zraci sunca odbijaju se od šina pruge Barlington Nort Santa Fe koja prolazi između obale reke i zadnjih zidova dve trošne kuće na sprat pored Okružnog druma Oo, poznatog kao Gvožđarsko Sokače, najnižeg dela razbaškarenog gradića što se širi uzbrdo i na istok, prema nama. U ovom trenutku, oblast Kuli izgleda kao da zadržava dah. Nepomični vazduh oko nas poseduje takvu besprekornu prozračnost i svežinu da možete da zamislite čoveka kako njuši koren rena izvađen iz zemlje više od kilometar odavde.

Krećući se prema suncu, klizimo dalje od reke i preko blistavih šina, zadnjih dvorišta i krovova Gvožđarskog Sokačeta, a zatim i preko niza Harli-Dejvisona nagnutih na papučice. Ove neupadljive kućice izgrađene su na početku nedavno minulog veka, za livce, kalupere i pakere zaposlene u Pedersonovoj fabrici eksera. S obzirom na malu verovatnoću da će se šljakeri buniti na nedostatke u svojim kreditiranim gnezdašcima, ova su bila sagrađena što je jeftinije moguće. (Pedersonova fabrika eksera, koja je tokom pedesetih pretrpela višestruka krvarenja, konačno je fatalno iskrvarila šezdeset treće.) Parkirani 'harliji' govore o tome da je fabričke radnike zamenila banda motociklista. Uniformno divlji izgled vlasnika 'harlija', dugokosih, bradatih, trbušastih tipova sa naušnicama, crnim kožnim jaknama i zubima ne baš u kompletu, u priličnoj meri potvrđuje ovu pretpostavku. Kao većina pretpostavki, i ova je tek na polovini varljivog puta do istine.

Sadašnji žitelji Gvožđarskog Sokačeta, koje su sumnjičavi domoroci ubrzo pošto su se uselili u kuće pored reke nazvali Gromovitom Petorkom, ne mogu tako lako da se svrstaju u ovu ili onu kategoriju. Svi su zaposleni kao stručnjaci u pivari Kingslend, smeštenoj čim se pođe južno od varoši i blok kuća dalje od Misisipija. Ako pogledamo desno, videćemo 'najveći šestopak na svetu', skladišne rezervoare oslikane džinovskim etiketama Kingslendskog Starog Točenog. Ljudi koji žive u Gvožđarskom Sokačetu upoznali su se u studentskom naselju Urbana-Šempejn Ilinojskog univerziteta, gde su bili studenti poslednje godine engleskog ili filozofije. (Samo je jedan od njih bio stažista na hirurgiji tamošnje univerzitetske bolnice.) To što su ih nazvali Gromovitom Petorkom ispunjava ih ironičnim zadovoljstvom: ime im zvuči simpatično stripovski. Oni sami sebe nazivaju 'hegelovskim šljamom'. Ova gospoda istinski su zanimljiva družina, i kasnije ćemo se pobliže upoznati sa njima. Za sada, imamo vremena samo da zapazimo rukom naslikane plakate na zidovima nekoliko kuća, dva stuba ulične rasvete, i par napuštenih zgrada. Plakati poručuju: RIBARU, MOLI SE SVOJEM SMRDLJIVOM BOGU DA TE MI NE UVATIMO PRVI! SETI SE EJMI!

Od Gvožđarskog Sokačeta, ulica Čejs strmo se uspinje između zgrada sa izbledelim, neokrečenim fasadama boje magle: hotel 'Nelzon', gde u ovaj sat spava nekoliko siromašnih stanara, krčma bezličnog pročelja, prodavnica cipela umornog izgleda, sa cokulama marke 'Redving' iza mutnog stakla izloga, i nekoliko drugih zgrada bez vidljivog pokazatelja namene, nekako nestvarnog i nematerijalnog izgleda. Ova zdanja podsećaju na neuspela vaskrsenja, na to da ih je neko spasavao od mračne teritorije na zapadu iako su već bila mrtva. Na neki način, upravo to im se dogodilo. Vodoravna linija oker boje, tri metra iznad pločnika na fasadi hotela 'Nelzon' i pola metra iznad padine na pepeljastim pročeljima dve poslednje zgrade preko puta, jeste trag vode ostao posle poplave 1965. godine, kada se Misisipi izlio iz korita, potopio prugu i Gvožđarski Put i popeo se gotovo do vrha ulice Čejs.

Tamo gde se Čejs diže iznad linije poplave i nastavlja ravno, širi se i preobražava u glavnu ulicu Frenč Lendinga, varoši ispod nas. Bioskop 'Aženkur', kafana 'Točionica i roštilj', Prva nacionalna zemljoradnička banka, fotografski studio Semjuela Staca (koji se izdržava od slika sa mature, venčanja i portreta dece) i dućani, i to ne avetinjski ostaci dućana, nižu se duž pločnika; Bentonov dragstor, 'Pouzdane alatke', video-klub 'Subotnje veče', 'Kraljevsko ruho', Šmitova robna kuća, prodavnice elektroopreme, časopisa i razglednica, igračaka i sportske odeće sa amblemima Pivara, Blizanaca, Pakera, Vikinga i Univerziteta Viskonsin. Nekoliko uglova dalje, ulica menja ime u Lajal Roud, a zgrade se razdvajaju i smanjuju u jednospratne drvene kuće sa firmama osiguravajućih kompanija i turističkih agencija; posle toga, ulica prerasta u drum koji vodi na istok pored '7-Jedanaest', 'Folksvagenovog' salona Rajnholda T. Groerhamera, velike trgovine poljoprivrednim mašinama poznate kao Golcova, i zalazi u krajolik ravnih, nenastanjenih polja. Ako uzletimo još tridesetak metara u besprekorno bistri vazduh i osmotrimo šta leži ispod i nadalje, videćemo morene, jaruge, valovite bregove nakostrešene od borova, crnicom bogate doline nevidljive sa zemlje sve dok se ne stigne do njih, rečne mrtvaje, miljama razastrti krpež njiva, i gradiće - jedan od njih, po imenu Sentralija,

Mesto sastoji se samo od šačice zgrada razbacanih oko raskršća dva uska puta sa brojevima 35 i 93. Pravo ispod nas, Frenč Lending izgleda kao da je bio evakuisan usred noći. Niko se ne kreće pločnicima, niti se saginje da ubaci ključ u bravu dućana duž ulice Čejs. Zakošena mesta za parkiranje na ulici su prazna, bez automobila ili pikapova koji će početi da se pojavljuju, prvo po jedan ili dva, a zatim u urednoj nevelikoj koloni, sat ili dva kasnije. Ugao dalje od Čejsa, u ulici Samner, četiri istovetne dvospratne zgrade od crvenih cigala jesu, gledano prema zapadu, gradska biblioteka, ordinacija Patrika Dž. Skarde, lokarnog lekara opšte prakse, ortačka advokatska kancelarija 'Bel i Holand' koju danas vode gospoda Garland Bel i Džulijus Holand, sinovi osnivača, pogrebni zavod 'Hartfild i sin', sada u vlasništvu gigantske pogrebne imperije sa sedištem u Sent Luisu, i gradska pošta.

Odvojena od ovih širokim prilaznim putem do prostranog parkinga pozadi, zgrada na kraju bloka, gde se Samner ukršta sa Trećom, takođe je od crvenih cigala i dvospratna, ali je duža od susednih. Prozori na drugom spratu začelja zgrade zaštićeni su neobojenim gvozdenim rešetkama, a dva od ukupno četiri vozila na parkingu jesu patrolna vozila sa nizom rotirajućih svetala na krovu i slovima FLPD na vratima. Prisustvo policijskih automobila i prozora sa rešetkama deluje suvišno u ovoj ruralnoj uspavanosti - kakav zločin ovde može da se dogodi? Svakako ništa ozbiljno, i sigurno ništa gore od krađa u samoposlugama, vožnje u pijanom stanju i poneke kafanske tuče. Kao da svedoči o miru i redu života u malom mestu, crveni kombi sa natpisom LA RIVIERE HERALD na oba krila polako se kreće Trećom ulicom, zastajući kod gotovo svakog sandučeta za poštu da vozač ubaci primerke dnevnih novina, upakovane u plavu najlonsku navlaku, u sive metalne cilindre sa istim natpisom. Skrenuvši u ulicu Samner, gde zgrade imaju proreze za poštu umesto kutija, raznosač naprosto baca novine pred ulazna vrata. Plavi paketi udaraju o vrata polcijske stanice, pogrebnog zavoda i kancelarija. Pošta ne dobija novine.

Gle', iza prozora u prizemlju policijske stanice ipak gori svetlo. Vrata se otvaraju. Pojavljuje se visok, tamnokos mladić u bledoplavoj košulji kratkih rukava, sa opasačem i tamnoplavim pantalonama. Široki opasač i zlatna značka na grudima Bobija Dilaka presijavaju se na ranom suncu, i sve što nosi na sebi, uključujući pištolj kalibra devet milimetara u futroli na boku, izgleda novo novcato kao i sam Bobi Dilak. Gleda za crvenim kombijem dok ovaj ne skrene u Drugu, a onda namršteno spušta pogled na novine. Gurne ih vrhom crne, blistavo izglancane cipele, pognut tek toliko da se pomisli da pokušava da pročita naslove kroz najlon. Ova tehnika očigledno nije najdelotvornija. I dalje namršten, Bobi se povija skoro do zemlje i neočekivano pažljivo uzima novine, kao što bi majka mačka podigla mače koje treba preneti na neko drugo mesto. Držeći ih na izvesnom odstojanju od sebe, baca brz pogled levo i desno duž ulice Samner, oštro se okreće na petama i ulazi nazad u stanicu. Mi, koji smo se u svojoj radoznalosti za to vreme spuštali prema zanimljivoj predstavi u izvedbi pozornika Dilaka, ulazimo za njim.

Sivi hodnik vodi pored neoznačenih vrata i gotovo prazne table sa poternicama do dva metalna stepeništa, od kojih se jedno spušta do male svlačionice, tuševa i streljane, a drugo penje u sobu za isleđivanje i dva sučeljena niza ćelija, trenutno bez ijednog gosta. Negde u blizini, čuje se program sa radija, reklo bi se preglasno za ovako mirno jutro.

Bobi Dilak otvara neoznačena vrata i ulazi, sa nama za šljaštećim petama, u sobu koju je maločas napustio. Uz zid sa desne strane pruža se niz arhivnih ormana, a pored njih izubijani drveni sto sa urednom naslaganim hartijama u koricama i tranzistorom, izvorom one napadne buke. Iz obližnjeg studija stanice KDCU-AM, Vaš Glas Okruga Kuli, mahnito zabavni Džordž Redban upravo je usred Pljuvačkog Plotuna, popularne jutarnje emisije koju vodi. Dobri stari Džordž zvuči preglasno za priliku ma koliko tiho ga pustiš; tip je definitivno bučan - i to je deo njegovog uspeha. Na sredini suprotnog zida nalaze se zatvorena vrata sa prozorom od tamnog zrnastog stakla sa natpisom DEJL ROBERTSON, ŠEF POLICIJE. Dejl će doći tek za sat i nešto.

Dva metalna stola stoje pod uglom u ćošku levo od nas, i sa onog okrenutog prema nama, Tom Lund, plavokosi policajac otprilike istih godina kao njegov partner ali lišen onog sjaja kao da je maločas izašao ispod prese, posmatra najlonsku kesu stisnutu između dva prsta desne šake Bobija Dilaka.

"U redu", kaže Lund. "Dobro. Poslednji put."

"A šta si mislio, da nam je Gromovita Petorka došla u posetu? Evo. Neću da čitam to sranje."

Ne udostojivši novine pogleda, Bobi atletskim izbačajem iz zgloba baca novi broj La Riviere Herald-a u niskoj, brzoj putanji preko tri metra parketa, pravi zaokret nadesno i dugačkim korakom staje ispred drvenog stola trenutak pre nego što će Tom Lund ukrotiti njegov hitac. Bobi mrko zuri u dva imena i kojekakve pojedinosti nažvrljane kredom na dugačkoj tabli obešenoj iza stola. Ne, Bobi Dilak nije zadovoljan; izgleda kao da će iskočiti iz uniforme zahvaljujući pukoj silini svojeg gneva.

Debeo i zadovoljan u studiju KDCU, Džordž Redban se dernja: "Slušaoče, daj mani me se, važi, i idi da ti provere recept! Govorimo li ovde o istoj utakmici? Slušaoče..."

"Možda se Vendel urazumio i odlučio da sjaše", kaže Tom Lund.

"Vendel", ponavlja Bobi. Pošto Lund vidi samo njegov vitki i tamni potiljak, ono prezrivo krivljenje usne koje je izveo biva protraćeno, ali ga on svejedno izvodi.

"Slušaoče, dozvoli da te nešto pitam, i molim te, istine radi, da budeš pošten prema meni. Jesi li ti uopšte gledao sinoćnu utakmicu?"

"Nisam znao da ti je Vendel tako dobar pajtos", kaže Bobi. "Niti sam znao da si ikad stigao dalje na jug od La Rivijere. Mislio sam da je pojam večernjeg provoda za tebe krigla piva i nastojanje da prebaciš stotku u Arden Kugla-dromu, a sada evo saznajem da visiš sa novinarima u koleškim varošima. Verovatno si se slizao i sa Viskonsinskim Pacovom, onim tipom sa KWLA. Da li tako pokupiš puno onih pankerki?"

Slušalac kaže da je propustio prvi ining zato što je morao da pokupi klinca posle specijalnog savetovanja za roditelje na Maunt Hebronu, ali je posle gledao do kraja.

"Jesam li ikad rekao da mi je Vendel Grin prijatelj?" pita Tom Lund. Preko Bobijevog ramena može da vidi prvo ime na tabli. Pogled mu se bespomoćno lepi za njega. "Samo sam ga upoznao posle slučaja Kinderling, i učinilo mi se da tip nije tako loš. U stvari, čak mi se dopao. U stvari, na kraju mi ga je bilo žao. Hteo je da napravi intervju sa Holivudom, a Holivud ga je 'ladno otkačio."

Naravno da je gledao produžetke, kaže nesrećni slušalac, pa tako i zna da Pouki Ris nije promašio.

"A što se tiče Viskonsinskog Pacova, ne bih ga prepoznao ni da ga vidim, i mislim da je takozvana muzika koju pušta najgore smeće koje sam u životu čuo. Kako je taj isprdak uopšte dobio emisiju? I to na koleškoj stanici? Šta ti to govori o našem divnom VU, Bobi? Šta ti to govori o čitavom našem društvu? Oh, zaboravio sam da ti voliš to sranje."

"Ne, ja volim 311 i Korn, a ti si toliko van tih stvari da ne bi mogao da napraviš razliku između Džonatana Dejvisa i Di Di Ramona, ali zaboravi to, u redu?" Bobi Dilak se polako okreće i osmehuje se svojem partneru. "I ne odugovlači." Osmeh nije nimalo prijatan.

"Odugovlačim? Ja?" Tom Lund širi oči u parodiji povređene nevinosti. "Kako ono beše, jesam li ja zavrljačio novine preko sobe? Ne, mislim da nisam."

"Ako nikada nisi video Viskonsinskog Pacova, otkud znaš kako izgleda?"

"Isto k'o što znam da ima blesavo ofarbanu kosu i probušen nos. Isto k'o što znam da stalno nosi tu rasturenu crnu kožnu jaknu, bila noć ili dan, kiša ili sunce."

Bobi je čekao.

"Po tome kako zvuči. Ljudski glasovi su puni informacija. Kad tip kaže: Izgleda da će danas biti lep dan, ispriča ti čitav svoj život. 'Oćeš da ti kažem još nešto o Pacovu? Nije bio kod zubara, pa, jedno šest ili sedam godina. Zubi mu izgledaju k'o groblje."

Iz ružne betonske zgrade KDCU pored pivare na Peninsula Drajvu, putem radija koga je Dejl Robertson poklonio stanici mnogo pre nego što su Tom Lund i Bobi Dilak prvi put obukli uniforme, stiže stari dobri patentirani arlauk gneva Džordža Redbana, strasni, osećanjima bremeniti poklič koji tera farmere u krugu od sto milja da prekinu doručak i nasmeše se preko stola suprugama, a kamiondžije u prolazu da se glasno nasmeju:

"Kunem vam se, publiko, a to podjednako važi za slušaoca od malopre i za svakog od vas tamo, da vas mnogo volem, i to je čista istina, da vas volem k'o što je moja mama volela svoju leju repe, al' ponekad me TO-TALNO RASPAMEĆUJETE! O, čoveče. Kraj drugog produžetka, dva promašaja! Šest prema sedam, za Crvenokošce! Ljudi na drugoj i trećoj bazi. Udarač šalje loptu do centra, Ris napušta treću, dobro dodaje do osnovne baze, čisto pecanje, čisto k'o suza. I SLEPAC BI TAKO DOSUDIO!"

"Hej, i ja sam pomislio da je bilo čisto pecanje, a slušao sam na radiju!" kaže Tom Lund.

Obojica odugovlače, i znaju da je tako.

"U stvari", viče bespogovorno najpopularniji glas oblasti Kuli, "dozvolite da se otisnem u opasne vode, momci i devojke, da se drznem da dam sledeću preporuku, važi? Hajde da zamenimo sve sudije u Miler Parku, ma šta, sve sudije u Nacionalnoj Ligi, SLEPCIMA! Znate šta, prijatelji? Garantujem da će šezdeset do sedamdeset posto bolje da sude. DAJTE POS'O ONIMA KOJI UMEJU DA GA RADE - SLEPCIMA!"

Glatko lice Toma Lunda razvlači se u kez odobravanja. Taj Džordž Redban, čoveče, smešan je k'o bioskop. Bobi kaže: "Hajde, uradi to, važi?"

Cereći se, Lund izvlači smotane novine iz navlake i razmotava ih na stolu. Lice mu postaje tvrdo; ne menjajući oblik, kez postaje kao od kamena: "O ne. O, dođavola."

"Šta?"

Lund bezoblično zaječi i odmahuje glavom.

"Hriste Bože. Ne želim da znam." Bobi nabija ruke u džepove i ispravlja se kao sveća, istrže desnu ruku i pokriva oči. "Slep sam, u redu? Neka me postave za sudiju - neću više da budem policajac."

Lund ništa ne odgovara.

"Je l' naslov? Uokviren tekst? Koliko je loše?" Bobi sklanja ruku sa očiju i ostavlja je da lebdi u vazduhu.

"Pa", kaže mu Lund, "izgleda da se Vendel ipak nije urazumio, i definitivno nije odlučio da sjaše. Ne mogu da verujem da sam rek'o da mi se taj govnar sviđa."

"Dobro jutro", kaže Bobi. "Niko ti nije rek'o da su čuvari reda i novinari u suprotnim taborima?" Široka ramena Toma Lunda naginju se preko stola. Čelo mu deli debela bora nalik na ožiljak, a bezizražajno lice crveno je kao bulka. Nišani prstom u Bobija Dilaka. "E, to je stvar koja me izluđuje kod tene, Bobi. Kol'ko dugo si ovde? Pet, šes' meseci? Dejl me je zaposlio pre čet'ri godine, i kada su on i Holivud stavili lisice gospodinu Tornbergu Kinderlingu, što je bio najveći slučaj u ovom okrugu u možda trideset godina, ne kažem da sam imao ikakvih zasluga, al' sam poneo svoj deo tereta. Pomog'o sam da reše deo slagalice."

"Delić", kaže Bobi.

"Podsetio sam Dejla na onu šankericu u Točionici, i Dejl je to preneo Holivudu, a Holivud je popričao sa ženskom, i to je ispao itekako veliki deo. Pomoglo je da ga uhvate. Zato nemoj tako da mi se obraćaš."

Bobi Dilak namesti izraz potpuno hipotetičkog pokajanja. "'Zvini, Tome. Izgleda da sam nadrndan i ubijen u pojam u isto vreme." A pritom misli: Imaš, znači, par godina više u službi i jednom si dao Dejlu tu pišljivu informaciju, pa šta? Bolji sam policajac nego što ćeš ti ikada biti. Uostalom, što sinoć nisi bio tako hrabar?

U 11:15 prethodne večeri, Arman 'Njonja' Sen Pjer i njegovi pajtaši iz Gromovite Petorke dogrmeli su na motorima iz Gvožđarskog Sokačeta i upali u policijsku stanicu, tražeći od trojice prisutnih, od kojih je svaki pre toga dežurao osamnaest sati bez odmora, precizno obaveštenje o napretku istrage koja je sve najviše zanimala. Koji se đavo zapravo događa? I šta je sa onom trećom, sa Irmom Freno? Jesu li je našli? Imaju li ti klovnovi išta, ili i dalje mlate praznu slamu? Treba vam pomoć? urlao je Njonja, pa onda nas uzmite za pomoćnike, i imaćete svu prokletu pomoć koja vam je potrebna, i više. Džin po imenu Miš pošao je, kezeći se podrugljivo, prema Bobiju i nastavio da ide, gurajući slonovskim trbuhom Bobijev, ravan poput ribaće daske, dok ga nije priterao uz arhivni orman. Tu je pomenuti džin od Miša tajanstveno upitao Bobija da li je imao prilike da se upozna sa delima gospodina po imenu Žak Derida. Kada je Bobi odgovorio da nikada nije čuo za gospodina, Miš je rekao: "Ma šta mi napriča, Šerloče?" i zakoračio u stranu da se zapilji u imena na tabli. Pola sata kasnije, Njonja, Miš i ostali bili su ispraćeni napolje, nezadovoljeni, neregrutovani ali umireni, a Dejl Robertson je rekao da mora da ode kući i odspava, ali da Tom za svaki slučaj ostane. Oba redovna pozornika iz noćne smene pronašla su neke izgovore da se ne pojave. Bobi je rekao da će i on ostati, nema problema, šefe, i zato ovu dvojicu zatičemo ovoliko rano ujutru u stanici.

"Daj mi ih", kaže Bobi Dilak.

Lund uzima novine, okreće ih i pruža Bobiju da vidi: RIBAR I DALJE VRŠLJA U OBLASTI FRENČ LENDINGA, čita naslov iznad članka koji zauzima tri stupca u levom gornjem delu naslovne strane. Stupci su odštampani na bledoplavoj pozadini, a od ostatka strane ih odvaja crni okvir. Ispod naslova sitnijim slovima ide podnaslov Policija nemoćna da otkrije identitet ludog ubice. Ispod podnaslova, još sitnijim slovima stoji da je članak napisao Vendel Grin, uz pomoć redakcije.

"Ribar", kaže Bobi. "Od samog početka, tvoj prijatelj je na prst u dupe sa njim. Ribar pa Ribar pa Ribar. Kada bih se s neba pa u rebra pretvorio u petn'es' metara visokog majmuna i počeo da gazim po zgradama, da li bi me nazvao King Kongom?" Lund spušta novine i osmehuje se. "U redu", priznaje Bobi. "Loš primer. Recimo da opljačkam nekoliko banaka. Da li bi me zato nazvao Džonom Dilindžerom?"

"Pa", kaže Lund, još šire se osmehujući, "kažu da je Dilindžer imao tako pozamašnu alatku da je čuvaju u tegli u Smitsonijenu. Zato..."

"Pročitaj mi prvu rečenicu", kaže Bobi.

Tom Lund spušta pogled i čita: "'S obzirom da policija u Frenč Lendingu ne uspeva da otkrije nikakav trag vezan za identitet zverskog dvostrukog ubice i napasnika koga je ovaj izveštač nazvao "Ribarom", ulicama tog gradića sve pomamnije jure aveti straha, beznađa i sumnje, a odatle se šire na farme i sela širom Francuskog Okruga, prljajući svojim dodirom svaki kutak Okruga Kuli.'"

"E, baš ono što nam je trebalo", kaže Bobi. "Iii-suse!" I u sledećem trenutku već je prišao i naginje se preko ramena Toma Lunda, čitajući naslovnu stranu Herald-a sa dlanom na dršci svojeg 'gloka', kao da bi odmah ovde i sada mogao da probuši rupu u članku.

"'Naša tradicija poverenja i dobrosusedstva, naš običaj da pokazujemo srdačnost i velikodušnost prema svima (piše Vendel Grin, ukrašavajući k'o sumanut), svakodnevno se povlače pred nagrizajućim dejstvom ovih strašnih osećanja. Strah, očajanje i sumnja truju dušu kako velikih tako i malih zajednica, jer okreću suseda protiv suseda i rugaju se građanskim obzirima.

"'Dvoje dece je pronađeno ubijeno, a njihovi ostaci delimično pojedeni. Sada je nestalo i treće dete. Osmogodišnja Ejmi Sen Pjer i sedmogodišnji Džoni Irkenhem postali su žrtve strasti čudovišta u ljudskom obliku. Nijedno od njih neće doživeti radosti odrastanja, niti sklad zrelosti. Njihovi ojađeni roditelji nikada neće videti unuke koje bi obožavali. Roditelji Ejminih i Džonijevih vršnjaka skrivaju decu u bezbednosti svojih domova, kao i roditelji čija deca nikada nisu upoznala dvoje preminulih. Posledica toga je da su svi letnji programi za mlađu decu otkazani u doslovno svakom mestu i opštini unutar Francuskog okruga.

Sa nestankom desetogodišnje Irme Freno, sedam dana posle smrti Ejmi Sen Pjer i samo tri posle smrti Džonija Irkenhema, strpljenje javnosti opasno je istrošeno. Kao što je ovaj izveštač već pisao, Merlina Grashajmera (52), nezaposlenog nadničara bez stalnog boravišta, kasno uveče prošlog utorka pretukla je grupa nepoznatih ljudi u jednoj uličici u Grejngeru. Slična stvar se dogodila u četvrtak ujutru, kada su tri neidentifikovane osobe napale Elvara Pretorijusa (36), turistu iz Švedske koji putuje sam kroz zemlju, dok je spavao u Parku Lejfa Eriksona u La Rivieru. Grashajmeru i Pretorijusu bila je dovoljna samo rutinska medicinska pomoć, ali će se budući incidenti građanske samozaštite gotovo sigurnije završiti sa težim posledicama.'"

Tom Lund baca pogled na sledeći pasus, koji opisuje iznenadni nestanak male Freneove sa pločnika u ulici Čejs, i odguruje se od stola.

Bobi Dilak neko vreme čita u sebi dalje, a onda se javlja: "Moraš da čuješ ovo sranje, Tome. Evo kako završava:

"'Kada će Ribar ponovo da udari?

"'Jer će to sigurno učiniti, prijatelji moji, ne zanosite se da neće.

"'I kada će šef policije u Frenč Lendingu, Dejl Gilbertson, da izvrši svoju dužnost i oslobodi građane ovog okruga Ribarevog opscenog divljaštva, i razumljivog nasilja koje izaziva njegovo sopstveno nečinjenje?'"

Bobi Dilak besno maršira do sredine prostorije. Lice mu je zažareno. Udiše, a odmah zatim izbacuje veličanstvenu količinu vazduha. "Kako bi bilo da Ribar, kada ponovo udari", kaže Bobi, "za metu uzme Grinovu mlitavu stražnjicu?"

"Uz tebe sam", kaže Tom Lund. "Da li je moguće da se neko toliko nabalega? 'Razumljivo nasilje'? Pa on poručuje narodu da je u redu da unakaze svakoga ko im se učini sumnjiv!"

Bobi upire kažiprstom u Lunda. "Ima lično da sredim tog tipa. Ovo je obećanje. Biće moj, živ ili mrtav." I ponavlja, za slučaj da je Lund prečuo: "Lično."

Mudro odlučivši da ne izgovori reči koje mu prvo padnu na pamet, Tom Lund klima glavom. Prst ga i dalje nišani. Lund konačno progovara. "Ako ti bude trebala pomoć u tome, možda bi trebalo da popričaš sa Holivudom. Dejl nije imao sreće, ali ko zna, možda ti bolje prođeš."

Bobi pokretom ruke odbacuje tu pomisao. "Nema potrebe. Dejl i ja... i ti, naravno, možemo i sami. Ali ja ću da budem taj koji će da mu dođe glave. Garantujem to." Na trenutak zastaje. "Osim toga, Holivud se povukao kada se preselio ovamo, ili si to zaboravio?"

"Holivud je premlad za penziju", kaže Lund. "Čak i po pandurskim merilima, tip je praktično u pelenama. Što znači da si ti otprilike fetus."

A mi uz zvuke njihovog cerekanja ponovo isplovljavamo iz sobe u nebo, gde lebdimo prema severu, do sledećeg ugla i ulice Kvin.

Otplovivši nekoliko blokova dalje na istok, pod sobom vidimo nisku strukturu koja se grana od glavnog dela, rasprostrtog, zajedno sa širokom, nagnutom ravni travnjaka, mestimično prošaranog visokim hrastovima i javorovima, na čitav blok, omeđen gustom živicom, kojoj je odavno neophodno dobro potkresivanje. Ovo je očigledno neka vrsta ustanove, čija arhitektura isprva podseća na neku progresivnu osnovnu školu čija pojedina krila predstavljaju učionice bez zidova, a četvrtasti središnji brod trpezariju i kancelarije administracije. Kada se malo spustimo, čujemo veselu galamu Džordža Redbana kako se kroz nekoliko prozora diže prema nama. Velika staklena ulazna vrata se otvaraju, i u blistavo jutro izlazi vitka žena sa naočarima u obliku mačjih očiju, sa plakatom u jednoj ruci i kolutom lepljive trake u drugoj. Na vratima se okreće i u nekoliko brzih i efikasnih poteza lepi plakat na vrata. Svetlost sunca se odbija od dragulja veličine lešnika na srednjaku njene desne šake.

Dok se na trenutak divi svojoj rukotvorini, koristimo priliku da zavirimo preko njenog ispeglanog ramena i pročitamo da plakat najavljuje, u šarenom roju rukom nacrtanih balona, DANAS JE FESTIVAL JAGODA!!!; u trenutku kada žena ponovo ulazi u zgradu, opažamo, u delu ulaznog prostora koji se vidi odmah ispod plakata, dvoje ili troje sklopljenih invalidskih kolica. Prošavši kolica, žena, čija je kestenjasta kosa pozadi prikupljena u arhitektonsku punđu, gazi na sandalama sa visokim potpeticama kroz prijatno predvorje sa stolicama od svetlog drveta i istim takvim stolovima sa umetnički rasutim časopisima, prolazi pored neke vrste upražnjenog stražarskog mesta ili recepcije ispred kamenom obloženog zida i nestaje, uz tračak poskoka, kroz tamno lakirana vrata sa natpisom VILIJEM MAKSTON, UPRAVNIK.

Kakva je ovo škola? Zašto je otvorena, i zašto organizuje festivale, i to usred jula?

Možemo da je nazovemo gimnazijom, jer su svi njeni žitelji maturirali u svim fazama svojega postojanja osim u poslednjoj, koju pohađaju, iz dana u dan, pod nemarnim starateljstvom gospodina Vilijema 'Lole' Makstona, upravnika. Ovo je Makstonov dom za brigu o starijima, nekada - u jedno nevinije vreme, pre kozmetičkog renoviranja sredinom osamdesetih - Makstonov starački dom, u vlasništvu i pod upravom osnivača, Herberta Makstona, Lolinog oca. Herbert je bio pošten, iako neodlučan čovek, koji bi, slobodno se može reći, bio užasnut nekim stvarima koje jedini plod njegovih bedara uzima sebi pravo da radi. Lola nikada nije imao želju da preuzme 'porodične jaslice', kako naziva dom, sa njegovom posadom 'keša', 'zombija', 'upišanaca' i 'žvalonja'. Zbog toga je, stekavši zvanje računovođe na UV u La Rivieru (sa pošteno položenim ispitima iz kurvanja, kockanja i lokanja piva), naš dečko prihvatio mesto u Medisonu, Viskonsin, sedištu Službe kontrole prihoda, uglavnom sa ciljem da nauči kako da nekažnjeno krade od države. Za pet godina provedenih u SKP naučio je dovoljno korisnih stvari, ali je, pošto potonja karijera slobodnjaka nije uspela da zadovolji njegove ambicije, popustio je očevim sve malodušnijim nagovaranjima i posvetio se neumrlima i žvalonjama. Lola je nešto kasnije morao da prizna, sa izvesnim crnohumornim zadovoljstvom, da mu očeva delatnost, uprkos izrazitom odsustvu sjaja, barem pruža priliku da potkrada i mušterije i državu.

Uplovimo načas kroz velike staklene dveri, preletimo dopadljivo predvorje (i ne propustimo da primetimo, usput, pomešane mirise osveživača vazduha i amonijaka koji se osećaju čak i u zajedničkim prostorijama ustanova ove vrste), prođimo kroz vrata sa Lolinim imenom i otkrijmo šta ta uredna mlada žena radi ovde ovako rano.

Iza Lolinih vrata leži kocka bez prozora sa pisaćim stolom, čivilukom za kapute i policom pretrpanom kompjuterskim ispisima, brošurama i lecima. Pored stola nalaze se otvorena vrata, i kroz dovratak vidimo mnogo veću kancelariju, obloženu istim mrkim drvetom kao upravnikova vrata i nameštenu sa mnogo kožnih stolica, čajnim stolom sa staklenom pločom i sofom boje ovsene kaše. Na suprotnom kraju širi se ogroman pisaći sto sa neurednim hrpama papira, i tako debelo lakiran da se skoro čini da svetli.

Naša mlada žena, čije ime je Rebeka Vilas, sedi na ivici pisaćeg stola, nogu prekrštenih u pozi osobene arhitekture. Jedno koleno savija se preko drugog, a listovi su dve lepo izvajane, približno paralelne linije koje se pružaju do trouglastih vrhova crnih sandala sa visokim potpeticama, od kojih jedna pokazuje četiri, a druga šest sati. Rebeka Vilas, rekli bismo, namestila se da bude viđena, zauzela pozu koja treba da bude pozdravljena, mada svakako ne sa naše strane. Iza naočara u obliku mačjih očiju, pogled joj je skeptičan i ironično veseo, ali ne možemo da vidimo šta je izazvalo ova osećanja. Zaključili smo da je ona Lolina sekretarica, ali i ovaj zaključak sadrži samo pola istine: kao što opuštenost i ironičnost njenog držanja nagoveštavaju, dužnosti gospođice Vilas odavno su prevazišle čisto sekretarske. (Mogli bismo da mudrujemo odakle taj lepi prsten koji nosi, i dok god smo u domenu pokvarene mašte bili bi smo na pravom tragu.)

Lebdimo kroz otvorena vrata, prateći liniju Rebekinog sve nestrpljivijeg pogleda, i zaustavljamo se pred solidnom, u smeđe platno odevenom zadnjicom njenog poslodavca koji kleči, sa glavom i ramenima zavučenim u sef solidne veličine, gde naziremo naslagane računovodstvene knjige i izvestan broj koverti koje se čine prepune novca. Nekoliko novčanica zaleprša iz koverti u trenutku kada ih Lola iznosi iz sefa.

"Postavila si onaj oglas, plakat, šta li je?" pita on, ne okrećući se.

"Jašta", kaže Rebeka Vilas. "I bit' će krasan dan za tu svečarsku priliku, baš k'o što se valja i priliči." Njen irski akcent iznenađujuće je dobar, iako pomalo generički. Najegzotičnije mesto na kome je ikada bila je Atlantik Siti, gde je Lola iskoristio svoje popuste za one koji zbog posla često putuju avionom da je odvede na pet čarobnih dana dve godine ranije. Akcent je naučila zahvaljujući starim filmovima.

"Mrzim Festival jagoda", kaže Lola, vadeći poslednje koverte iz sefa. "Ženturače i deca zombija se celo popodne muvaju okolo i živciraju ih, pa posle moramo da ih komiramo lekovima ne bismo li imali malo mira. A da ti priznam, mrzim i balone." Istresa novac na pod i počinje da ređa novčanice po veličini iznosa na njima.

"A ja se pitala, 'nako priprosto seljački", kaže Rebeka, "što sam baš morala da s' nacrtam u cik zore na 'vaj vel'ki dan."

"I znaš šta još mrzim? To sa muzikom. Raspevani zombiji i glupi di-džej. Simfonijski Sten sa njegovim big bendovima: ludo, burazeru."

"Pretpostavljam", kaže Rebeka, manuvši se kabaretskog irskog, "da hoćeš da učinim nešto sa tim novcem pre nego što počne akcija."

"Vreme je za još jedan izlet do Milera." Račun na izmišljeno ime u Stejt Provident banci u četrdeset milja udaljenom Mileru, redovno se puni gotovinom 'obrijanom' iz fondova pacijenata namenjenih za dodatne usluge i pogodnosti. Čiper se okreće na kolenima, sa rukama punim novca i diže pogled prema Rebeki. Zavaljuje se unazad na pete i pušta da mu ruke padnu u krilo. "Čoveče, kakve ti imaš noge. Sa takvim nogama trebalo bi da budeš zvezda."

Mislila sam da nikada nećeš primetiti", kaže Rebeka.

Lola Makston ima četrdeset dve godine. Ima zdrave zube, neproređenu kosu, široko, otvoreno lice i uske smeđe oči koje večno izgledaju pomalo vlažne. Ima, takođe, dvoje dece, devetogodišnjeg Treja i sedmogodišnju Ešli, kod koje su lekari nedavno pronašli A.D.D, za šta računa da će ga koštati oko dve hiljade godišnje samo za pilule. I ima, naravno, svoju životnu saputnicu Merion, kojoj je trideset devet godina, oko metar i šezdeset i otprilike devedeset kila. Pored ovih blagoslova, Lola od prethodne večeri duguje svojem kladioničaru trinaest hiljada dolara, zahvaljujući ne baš pametnom ulogu na utakmicu Pivara zbog koje Džordž Redban i dalje diže dreku. Primetio je, oh da, Lola je itekako primetio spektakularni prizor nogu gospođice Vilas.

"Pre nego što pođemo tamo", kaže on, "mislio sam da se malo poigramo na sofi."

"Ah", kaže Rebeka. "A čega si mislio da se poigramo?"

"Njam njam njam", kaže Čiper, cereći se kao satir.

"Đavole jedan romantični", kaže Rebeka, na način koji potpuno izmiče njenom poslodavcu. Lola zaista veruje da je romantičan.

Ona se elegantno spušta sa svojeg sedišta a Lola se nespretno uspravlja sa kolena i nogom zatvara vrata sefa. Sa vlažnim sjajem u očima, u par dugačkih koraka prelazi tepih, jednom rukom obuhvata vitki struk Rebeke Vilas, a drugom odlaže debele koverte na sto. Počinje da raskopčava kaiš pre nego što je povukao Rebeku prema sofi.

"Pa, hoćeš li mi dati da ga vidim?" kaže mudra Rebeka, koja tačno zna kako da pretvori mozak svojeg ljubavnika u pekmez...

... i pre nego što će joj Lola udovoljiti, činimo razumnu stvar i klizimo nazad u predvorje, gde još nema nikoga. Hodnik levo od recepcije vodi nas do dvoje velikih, svetlih vrata sa ugrađenim staklom, obeleženih natpisima BELA RADA i ZVONČICA, imenima krila u koja vode. Na samom kraju sivog prostranstva Zvončice, čovek u vrećastom radnom kombinezonu kruni pepeo cigarete na pločice preko kojih motkom gura, sa nestvarnom sporošću, prljavu krpu. Prelazimo u Belu radu.

Funkcionalni delovi Makstonovog doma kudikamo su manje privlačni od javnih. Duž obe strane hodnika nižu se vrata obeležena brojevima. Rukom ispisane kartice u plastičnim držačima ispod brojeva obaveštavaju o imenima stanara. Četvoro vrata dalje, sto za kojim uspravno drema krupni bolničar postavljen je sučelice vratima muškog i ženskog kupatila - kod Makstona, samo najskuplje sobe, one sa druge strane predvorja, u Asfodelu, imaju više od umivaonika. Potezi prljave krpe sasušili su i ukrutili sve na popločanom podu, koji se pruža pred nama u nemoguću daljinu. Ovde se i zidovi i vazduh čine jednako sivi. Ako pažljivije pogledamo ivice hodnika, spojeve zidova i tavanice, opazićemo paučinu, stare mrlje, talog prljavštine. Vazduh zaudara na Pajn-Sol, amonijak, mokraću i gore stvari. Kao što jedna postarija dama u Zvončici voli da kaže, kada živiš sa ljudima koji su matori i sa oslabljenom petljom, nikada nisi daleko od vonja kake.

Same sobe se razlikuju u zavisnosti od stanja i sposobnosti njihovih stanara. Budući da gotovo svi spavaju, možemo da zavirimo u neke od pomenutih boravišta.

Ovde u D10, sobi dvoje vrata dalje od zadremalog bolničara, leži stara Alisa Veders (tiho hrčući, i sanjajući kako pleše u savršenom skladu sa Fredom Asterom preko belog mermernog poda), okružena tolikom količinom predmeta iz pređašnjeg života da mora da manevriše između stolica i stočića da bi stigla do postelje. Alisa i dalje ima više klikera u glavi nego starog nameštaja, i sama čisti svoju sobu, besprekorno. Vrata dalje u D12, dva farmera po imenima Torvaldson i Jesperson, koji već godinama ne govore jedan s drugim, spavaju, razdvojeni tankom zavesom, usred šarenila porodičnih fotografija i dečjih crteža.

Nešto dalje niz hodnik, D18 predstavlja sasvim suprotan prizor čistom, prenatrpanom ambijentu u D10, baš kao što se njegov stanar, čovek koga znaju kao Čarlsa Bernsajda, može smatrati krajnjom suprotnošću Alisi Veders. U D18 nema ugaonih stočića, taburea, debelo tapaciranih fotelja, kitnjastih ogledala, svetiljki, tkanih krpara ili somotskih zavesa: ova gola soba sadrži samo metalnu postelju, plastičnu stolicu, i komodu. Na komodi nema fotografija dece i unučadi, niti pastelima nacrtanih kućica u cveću i čiča-Gliša na zidovima. Gospodin Bernsajd nema sklonost prema kućnim poslovima, tako da pod, prozorsku dasku i golu ploču komode prekriva tanak sloj prašine. U D18 nema prošlosti, niti ičeg ličnog; izgleda jednako brutalno i bezdušno kao zatvorska ćelija. Vazduh je zagađen oštrim vonjem izmeta.

I pored zabave koju nam nudi Lola Makston i šarma Alise Veders, upravo je Čarls Bernsajd, 'Berni', onaj koga smo najviše želeli da vidimo.

2.

 Lolino zaleđe već poznajemo. Alisa je u Makstonov dom stigla iz velike kuće u ulici Gejl, u starom delu ulice, gde je nadživela dva muža, podigla petoricu sinova, i učila četiri generacije dece iz Frenč Lendinga da sviraju klavir. Niko od njih nije postao profesionalni pijanist, ali je svi pamte po dobru i rado je se sećaju. Alisa je došla na ovo mesto kao i većina ostalih: u kolima koje je vozilo jedno od njene dece, i sa mešavinom otpora i pomirenosti. Postala je prestara da živi sama u velikoj kući u starom delu ulice Gejl; imala je dva odrasla, oženjena sina voljna da je prime, ali nije htela da im postane dodatna briga. Alisa Veders je ceo život provela u Frenč Lendingu, i nije imala želju da živi nigde drugo; na neki način, oduvek je znala da će kraj života dočekati u Makstonovom domu, gde je smeštaj bio, u krajnjem slučaju, podnošljiv. Onog dana kada je Martin, njen sin, dovezao da osmotri mesto, shvatila je da poznaje barem polovinu ljudi koji tamo borave.

Za razliku od Alise, Čarls Bernsajd, visoki, mršavi starac koji leži pred nama, pokriven čaršavom u svojoj metalnoj postelji, nije sasvim pri sebi, i ne sanja Freda Astera. Venama prošarano prostranstvo njegove uske, ćelave glave povija se prema obrvama nalik na šumu sive žice ispod koje, sa obe strane mesnate kuke nosa, dva polustisnuta oka svetlucaju prema prozoru koji gleda na sever i prostranstvu šume iza Makstonovog doma. Od svih stanara u Beloj radi, samo je Berni budan. Oči mu sjaje, a usne su mu razvučene u opak osmejak - ali ove pojedinosti ništa ne znače, s obzirom da je um Čarlsa Bernsajda verovatno prazan kao i njegova soba. Berni već mnogo godina boluje od Alchajmerove bolesti, i ono što liči na oblik agresivne naslade moglo bi da bude fizičko zadovoljstvo najosnovnije vrste. Ako nam je promaklo da je on izvor smrada u ovoj sobi, mrlje koje se šire na čaršavu kojim je pokriven čine da to bude očigledno. Upravo se istresao, obilno, u postelju, i najmanje što možemo da kažemo o njegovoj reakciji jeste da mu to ni malo ne smeta; jok, gospodine, na ovoj slici nema mesta stidu.

Ali ako Berniju - za razliku od slatke Alise - zaista nisu svi klikeri na broju, to ne znači da je tipičan alchajmerovac. Ume da provede po čitav dan ili dva mrmljajući u svoju kašu kao ostali Lolini zombiji, i da se zatim prene i pridruži živima. Kada nije neumrli, obično uspeva, ako je neophodno, da bez pomoći stigne niz hodnik do kupatila, i provodi sate ili šunjajući se negde za svoj račun ili patrolirajući po imanju, ponašajući se neljubazno - tačnije, uvredljivo - prema svakome koga sretne. Vaskrsnut, ovaj majković je lukav, podmukao, vulgaran, otrovan, tvrdoglav, pakostan, gadan i prkosan, ukratko - u Lolinom svetu - rođeni brat ostalih staraca na stanu kod Makstona. Među osobljem doma ima onih koji ne veruju da Berni zaista pati od Alchajmerove bolesti. Misle da se pretvara, folira, glumi, namerno ih terajući da više rade dok se on izležava i i skuplja snagu za novu kampanju nepodnošljivosti. Treba ih razumeti. Ako Berniju nije data pogrešna dijagnoza, onda je verovatno jedini pacijent u poodmaklom stadijumu Alchajmerove bolesti na svetu koji ima produžene periode povlačenja simptoma.

1996. godine, sedamdesetosmogodišnji starac po imenu Čarls Bernsajd stigao je u Makstonov dom, ne u vozilu sa brižnim rođakom za volanom, već u ambulantnim kolima gradske bolnice u La Rivijeru. Jednog jutra se pojavio u tamošnjim prostorijama hitne pomoći, noseći dva teška kofera puna prljave odeće i bučno zahtevajući da mu se pruži medicinska pomoć. Njegovi zahtevi nisu bili suvisli, ali su bili jasni. Tvrdio je da je prepešačio dugačak put da bi stigao do bolnice, i tražio je da se bolnica postara za njega. Dužina puta se prilikom svakog ponovnog pripovedanja menjala - deset milja, petnaest milja, dvadeset pet. Pritom je nekoliko noći prespavao, ili uopšte nije, u polju ili pored puta. Njegovo opšte stanje i telesni miris ukazivali su na to da je otprilike nedelju dana lutao okolinom i spavao na otvorenom. Ako je ikada imao novčanik, izgubio ga je negde usput. Većina njegovih izjava pretvarala se u nepovezano trabunjanje, ali su u odsustvu bilo kakvih dokumenata bar sledeće činjenice izgledale uverljivo: Bernsajd je godinama radio u široj okolini kao stolar, staklar i moler, privatno i za preduzimače. Imao je sobu kod ujne nastanjene u varošici Bler.

Da li je to značilo da je prepešačio osamnaest milja od Blera do La Rivijera? Ne, pešačenje je započeo drugde, nije mogao da se seti gde, ali je bilo deset milja daleko, ne, dvadeset pet milja daleko, u nekom gradu, 'de ljudi nisu kukavne seronje. Kako se zove ta ujna? Altea Bernsajd. Koja joj je adresa, i telefonski broj? Nije imao pojma, zaboravio. Da li njegova ujna negde radi? Da, ona je prava zaposlena seratorka. A ipak mu je dozvolila da živi kod nje? Ko? Dozvolila kome? Čarls Bernsajd nikoga ne pita za dozvolu, već radi šta mu se 'oće, dođavola. Da li ga je ujna izbacila iz kuće? O kome to govoriš, magareće prkno?

Lekar opšte prakse koji ga je pregledao dao je prvobitnu dijagnozu Alchajmerove bolesti, koju je trebalo da potvrde rezultati različitih analiza, a socijalna radnica je telefonom zatražila adresu i telefonski broj Alteje Bernsajd koja živi u Bleru.

Telefonska kompanija je odgovorila da nema podatke o osobi sa tim imenom u Bleru, i da takve nema na spisku ni u Etriku, Kokrejnu, Fauntinu, Sparti, Onalaski, Ardenu, La Rivijeru, niti u jednoj od varoši i gradova u krugu od pedeset milja. Da bi proširila mrežu, socijalna radnica pozvala je Matični biro i službe socijalnog osiguranja, registracije vozila i poreskih poslova, tražeći podatke o Alteji i Čarlsu Bernsajdu. Od dve Alteje koje je izbacio sistem, jedna je posedovala restoran u Baternatu, daleko na severu države, a druga je bila crnkinja koja je radila u jednom centru za dnevnu negu u Milvokiju. Nijedna od njih nije imala nikakve veze sa čovekom u bolnici u La Rivijeru. Ljudi po imenu Čarls Bernsajd pronađeni u pretrazi baza podataka nisu bili onaj Čarls Bernsajd o kome se socijalna radnica raspitivala. Altea, po svemu sudeći, nije postojala. Što se tiče Čarlsa, činilo se da je jedan od onih neuhvatljivih svatova koji prožive ceo život a da nikada ne plate porez, upišu se u biračke spiskove, podnesu zahtev za karticu socijalnog osiguranja, otvore račun u banci, odsluže vojsku, izvade vozačku dozvolu ili provedu koju sezonu radeći na državnoj zatvorskoj farmi.

Sledeća runda telefonskih razgovora završila se tako što je tajanstveni Čarls Bernsajd upisan kao štićenik okruga i stanar Makstonovog doma za brigu o starijim osobama dok mu se ne pronađe smeštaj u državnoj bolnici u Vajtholu. Ambulantna kola prevezla su Bernsajda do Makstona na trošak velikodušnih poreskih obveznika, gde ga je mrzovoljni Lola strpao u Belu radu. Šest meseci kasnije, u državnoj bolnici se pojavila slobodna postelja. Nekoliko minuta pošto je sa dnevnom poštom dobio ček, potpisan od izvesne Alteje Bernsajd u banci u De Peru, u svrhu Čarlsovog ostanka u njegovoj ustanovi, Lolu su pozvali telefonom. Adresa Alteje Bernsajd glasila je na poštu u De Peru. Kada su ga pozvali iz državne bolnice, Lola je izjavio da je u duhu građanske dužnosti spreman da produži boravak gospodina Bernsajda u Makstonovom staračkom domu. Matori momak upravo je postao njegov najmiliji pacijent. Ne izloživši Lolu nijednoj od uobičajenih birokratskih zavrzlama, Berni je udvostručio svoj doprinos generalnom dotoku sredstava.

Sledećih šest godina starac je nezadrživo tonuo u tamu Alchajmerove bolesti. Ako se pretvarao, radio je to na maestralan način. Tonuo je sve dublje, prolazeći usputne stanice gubitka kontrole nad fiziološkim funkcijama, nemogućnosti da jasno govori, čestih napada besa, zaboravnosti, nemogućnosti da sam uzima hranu, gubitka ličnosti. Vraćao se, prvo u infantilnost, pa u prazninu, i provodio dane vezan u invalidskim kolicima. Lola je bio u žalosti zbog neizbežnog gubitka jedinstveno kooperativnog pacijenta. A onda je, u leto godine pre ovih događaja, došlo do čudesnog preokreta. U Bernijevo mrtvo lice vratio se život, i odjednom je počeo sa žarom da izgovara besmislene slogove. Abbalah! Gorg! Munshun! Gorg! Želeo je da jede, da razmrda noge, da tetura okolo i ponovo se upozna sa okolinom. Posle nedelju dana počeo je da koristi engleski da traži da nosi sopstvenu odeću i da sam ide u kupatilo. Dobio je na težini, ojačao i ponovo postao napast. Sada često u toku istog dana prelazi iz obamrlosti svojstvene kasnoj fazi Alchajmerove bolesti u sumnjičavu naprasitost, toliko neuobičajeno živahnu za čoveka od osamdeset pet godina da se može opisati kao robusna. Berni podseća na čoveka koji je otišao u Lurd i podvrgao se terapiji, ali je prekinuo pre nego što je dovršena. Što se tiče Lole, za njega je to čudo kao i svako drugo. Dokle god je matori čudak živ, koga je briga da li lunja po okolini ili balavi vezan za stolicu?

Prilazimo. Nastojimo da ne primećujemo smrad. Želimo da vidimo šta se može pročitati sa lica ovog neobičnog svata. To lice nikada nije bilo lepo, a sada je koža na njemu siva, sa utonulim obrazima. Izrazite plave vene krivudaju preko sive lobanje, pegave kao prepeličino jaje. Gumasti nos neznatno se krivi u desno, što doprinosi utisku prepredenosti i tajnovitosti. Crvaste usne izvijene su u uznemirujući osmeh - osmeh palikuće koji mašta o novom požaru - koji bi, istini za volju, mogao da bude obična grimasa.

Pred nama je istinski američki samotnjak, domaća skitnica, stvorenje ćumeza i jeftinih bircuza, besciljnih putešestvija započetih iz buntovništva, kolekcionar rana i uboja koji se sa ljubavlju čačkaju i opipavaju. Ovo je špijun koji radi samo za sebe. Bernijevo pravo ime je Karl Birston, i pod ovim imenom je u Čikagu, od svoje dvadeset i neke do četrdeset šeste godine, vodio tajnu kampanju, neobjavljeni rat u okviru kojega je počinio nedela samo zarad zadovoljstava koja su mu pružila. Karl Birston je Bernijeva velika tajna, jer niko ne sme da sazna da njegova prethodna inkarnacija, njegovo bivše 'ja' i dalje živi u njemu. Jeziva zadovoljstva Karla Birstona, njegove grozne igračke istovremeno su i Bernijeve, i mora da ih čuva skrivene u tami, gde samo on može da ih nađe.

Je li to odgovor na Lolino čudo? Da je Karl Birston pronašao pukotinu u Bernijevoj obamrlosti i preuzeo kormilo napuštenog broda? Ljudska duša sastoji se, uostalom, od beskrajnog broja soba, od kojih su neke ogromne, neke ne veće od ostave za metle, neke zaključane, a neke obasjane zaslepljujućom svetlošću. Naginjemo se bliže venama prošaranoj lobanji, zastraneloj njonji, žičanim obrvama; unosimo se dublje u smrad, da osmotrimo te zanimljive oči. Podsećaju na crni neon; svetlucaju kao mesečina na vlažnom mulju rečne obale. Sve u svemu, izgledaju uznemirujuće veselo, ali ne sasvim ljudski. Iz njih nećemo ništa pročitati.

Bernijeve usne se pokreću: i dalje se osmehuje, ako taj grč može da se nazove osmehom, ali je počeo nešto da šapuće. Šta to govori?

... griju ze u jebenim rubama bogrivaju oči bundzaju od zdraha, moje zirode bebidze, ali ne nee do im neđe bomogne, neđe bogami. Ahhh, gle' de makine, daaaa, ooo de zjaajne zjaajne makine, kak'a lepota, zjaajne makine na židzi, kako bruje, kako bruje pune zdruje, eno rupe, daaa daaa a rupa, rupa je ohoho daako zjajna daaako razdzvedana...

Možda ovo zaista govori Karl Birston, ali nam njegovo bulažnjenje nije od neke pomoći. Hajde da vidimo u šta je to uperen Bernijev blatnjavo-sjaktavi pogled; možda nam to da nagoveštaj šta je toliko uzbudilo matorog momka. I napalilo, sudeći po konturama ispod čaršava. On i Lola su u ovom trenutku, čini se, u istoj fazi, s obzirom na to da obojici stoji 'na gotovs', iako Bernijeva jedina stimulacija, umesto ekspertskih usluga Rebeke Vilas, jeste ono što vidi kroz prozor.

A taj vidik teško da može da se meri sa gospođicom Vilas. Sa glavom malo uzdignutom na jastuku, Čarls Bernsajd opčinjeno zuri preko kratke ravni travnjaka, u red stabala javora na rubu velike šume. Iza ovih nadnose se ogromne, lisnate glave hrastova. Nekoliko stabala vrba svetle poput sveća u polutami ispod njih. Prema visini hrastova i raznovrsnosti drveća zaključujemo da posmatramo ostatke velike klimaktičke prašume koja je nekada prekrivala čitavu ovu oblast. Kao svi drugi ostaci drevne prašume, šuma koja se prostire na sever i istok od Makstonovog doma govori o dubokim misterijama, glasom gotovo predubokim da bismo mogli da ga čujemo. Ispod njenog zelenog krova, vreme i mir druže se sa krvoprolićem i smrću; nasilje se talasa, nevidljivo, neumorno, prožimajući svaki detalj tihog krajolika koji nikad ne miruje, već se kreće sa glacijalnim odsustvom žurbe. Šarenilom poprskani, meki gornji sloj tla prekriva milione rasutih kostiju u brojnim slojevima; sve što ovde raste i buja, buja zahvaljujući truleži. Svetovi unutar svetova komešaju se, i veliki složeni univerzumi bruje bok uz bok, pri čemu svaki od njih daruje obilje i uništenje susedima čijeg postojanja nije svestan.

Da li Berni razmišlja o ovim šumama, je li obodren onim što vidi unutar njih? Ili i dalje spava, i iza čudnih očiju Čarlsa Bernsajda zapravo likuje Karl Birston?

Berni šapuće: lizidze u lizidžjim jazbinama, badzovi u badzovskim rubama, 'ijene jedže braznih zdomaka, oho aha ovo je dago zlatko braćo moja mila, zve viže i viže maleni dab dab dapkaju ohoho na krvavim nožidzama...

Hajde da zbrišemo iz ove jazbine, važi?

Hajde da otplovimo od Bernijevih ružnih usta - što je mnogo, mnogo je. Potražimo svež vazduh i poletimo na sever, iznad šuma. Lisice u lisičjim jazbinama i pacovi u pacovskim rupama možda ječe, tako to ide, ali u zapadnom Viskonsinu sigurno nećemo videti izgladnele hijene. Hijene su ionako uvek gladne. I niko ih ne žali zbog toga. Trebalo bi da budete zaista mekog srca da žalite stvorenje koje ništa drugo ne radi nego se šunja oko drugih vrsta dok ne uluči priliku da se baci, kezeći se i kikoćući, na ono što ostave za sobom. Odosmo odavde, pravo kroz krov.

Istočno od Makstonovog doma, šume zastiru tlo milju ili dve pre nego što uski zemljani put ne zakrivuda od Puta broj 35 kao nemarni razdeljak u gustoj kosi. Šuma se nastavlja još nekih stotinak jardi, pa prepušta prostor trideset godina starom naselju koje čine dve ulice. Dvorišta i prilazne staze u Šubertovoj i Gejlovoj ulici natrpani su tablama sa koševima, klupama-ljuljaškama, triciklima, biciklima i drugim dečjim vozilima. Deca koja će ih koristiti su u posteljama, sanjaju šećernu vatu, štenad, golove, izlete u daleke krajeve i bezbroj drugih stvari koje ih oduševljavaju; u posteljama su i njihovi zabrinuti roditelji, osuđeni na još veću strepnju kada pročitaju prilog Vendela Grina za prvu stranu dnevnog Herald-a.

Nešto nam privlači pažnju - onaj uski zemljani put koji krivuda u šumu od Puta broj 35. To je više staza nego put, i tajnovita atmosfera oko njega kosi se sa utiskom da ga niko ne koristi. Put zavija u šumu, i tri četvrti milje dalje se završava. Kakva mu je svrha, čemu služi? Sa naše visine, staza podseća na liniju nacrtanu olovkom - praktično vam je potreban vid oštar kao u orla da je uopšte opazite - ali se neko svojski pomučio da tu liniju povuče kroz šumu. Trebalo je iseći i raščistiti drveće, i izvaditi panjeve iz zemlje. Ako je to učinio jedan čovek, za to su mu trebali meseci iscrpljujućeg rada. Rezultat tog nadljudskog naprezanja ima izraženo svojstvo prikrivenosti, izmicanja pogledu, tako da čim popusti pažnja iščezava, i potrebno ga je ponovo tražiti. Mogli bi nam pasti na pamet patuljci i njihovi tajni rudnici, staza do zmajeve skrivene riznice zlata - blaga tako čuvanog da je put do njega sakriven pomoću čini. Ne, rudnici patuljaka, zmajeva blaga i čini suviše su detinjaste stvari, ali kada otplovimo naniže da bolje pogledamo, vidimo da na početku staze stoji izbledeli znak ZABRANJEN PROLAZ, dokaz da se nešto zaista čuva, makar to bila sama privatnost.

Primetivši znak, ponovo osmatramo kraj staze. Tamo, u tmini pod krošnjama, jedno mesto čini nam se mračnije od ostalih. Iako se stapa sa pomrčinom, ova zona poseduje neprirodnu materijalnost po kojoj se izdvaja od okolnog drveća. Aha oho, govorimo sebi, još pod utiskom Bernijevog trabunjanja, šta to imamo ovde, nekakav zid? Kažemo to jer nam se čini nekako bezlično. Sa sredine krivine staze, trouglasti isečak tame, gotovo potpuno sakriven krošnjama, odjednom se otkriva kao kosi krov. Tek kada se nađemo gotovo nad njom čitava struktura se materijalizuje u dvospratnu kuću od drveta, neobično trošnog izgleda, sa rasklimanim prednjim tremom. Ova kuća očigledno već dugo stoji napuštena, i prvo što primećujemo, pošto smo uočili njenu neobičnost, jeste njena negostoljubivost prema novim stanarima. Drugi znak ZABRANJEN PROLAZ, naheren pod nemogućim uglom u odnosu na stub na kome stoji, samo podcrtava utisak koji ostavlja samo zdanje.

Središnji deo kuće pokriva visoki krov. Sa leve strane, u šumu se zavlači jednospratno krilo. Sa desne iz zgrade niču dodaci u obliku prevelikih šupa, više izraštaji nego naknadna dozidavanja. U oba smisla reči, zdanje izgleda neuravnoteženo: kao da ga je neki ne baš zdrav um osmislio, a zatim i bezobzirno doveo u sadašnje iščašeno postojanje. Nastala tvorevina ne dozvoljava da bude sagledana i opire se tumačenju. Njene cigle i daske odišu nekom neprirodnom, monolitnom neranjivošću, uprkos šteti koju su načinili vreme i klima. Očigledno sagrađena iz težnje ka odvojenosti, ako ne i samotnosti, kuća kao da ih i sada traži.

Najneobičnije od svega, sa našeg mesta, jeste to što se čini da je cela kuća obojena u crno - ne samo daske, već svaki pedalj spoljašnosti, trem, oluci, pa čak i prozori. Sve je crno, od temelja do vrha krova. A to ne može biti moguće; u ovom bezazlenom, dobronamernom kutku sveta, čak ni najporemećeniji čovekomrzac od graditelja ne bi kuću pretvorio u njenu sopstvenu senku. Spuštamo se skoro do samog tla, i klizimo bliže iznad uskog puta...

Približivši se dovoljno za pouzdan zaključak, a dovoljno znači uznemiravajuće blizu, ustanovljavamo da mizantropija može da ode dalje nego što smo pretpostavljali. Kuća više nije crna, ali nekada jeste bila. Ono u šta je izbledela čini da pomislimo da smo bili prestrogi prema prvobitnoj boji. Kuća je zadobila olovnu sivocrnu boju olujnih oblaka, mračnih mora i skeleta razbijenih brodova. Čak bi i crna boja bila bolja od ove potpune beživotnosti.

Skoro smo sigurni da se malo odraslih koji žive u obližnjem naselju, ili onih iz Frenč Lendinga i okolnih mesta, usudilo da prenebregne opomenu na Putu broj 35 i zaputilo puteljkom. Gotovo da niko više ne primećuje znak, i niko ne zna za postojanje crne kuće. Ali smo skoro podjednako sigurni da su njihova deca u mnogo većem broju istražila puteljak, i da je deo njih odlutao dovoljno daleko da naiđe na kuću. Oni bi je videli drugačije nego njihovi roditelji, i to što bi videli nateralo bi ih da pobegnu nazad prema drumu.

Crna kuća čini se jednako strano u ovom delu zapadnog Viskonsina kao oblakoder ili zamak okružen jarkom. U stvari, crna kuća bi predstavljala anomaliju bilo gde na našem svetu, osim možda kao 'Ukleta kuća' ili 'Kuća užasa' u nekom zabavnom parku, gde bi je sposobnost da odbije posetioce za nedelju dana izbacila iz posla. Uprkos tome, mogla bi, na neki način, da nas podseti na one bezlične zgrade duž uspona koji ulicu Čejs vodi od obale i Gvožđarskog Sokačeta do pristojnijeg dela varoši. Ofucani hotel Nelzon, bezimena krčma, prodavnica cipela i druga zdanja, obeležena vodoravnom prugom mastiljave olovke reke, poseduju isti avetinjski, snovidni, napola nestvarni duh koji opseda crnu kuću.

U ovom trenutku našeg putovanja - i u toku svega što nas bude čekalo - valjalo bi da imamo na umu da je taj duh snovidnog i nestvarnog svojstven graničnim oblastima. Može se prepoznati u svakom spoju između dveju teritorija, koliko god ta granica bila značajna ili beznačajna. Granične oblasti razlikuju se od drugih mesta - nisu ni ovde ni tamo.

Recimo da po prvi put vozite kroz polunaseljene delove okruga Ustler u vašoj državi, u posetu nedavno razvedenom prijatelju suprotnog pola koji se naprečac, i po vašem mišljenju nepromišljeno preselio u gradić u susednom okrugu Orelost. Na sedištu do vas, povrh izletničke korpe sa dve boce prvoklasnog belog bordoa, učvršćene između različitim gurmanlucima u finim posudicama, leži mapa savijena tako da pokazuje određeno područje. Možda ne poznajete kraj u koji idete, ali ste na pravom putu i dobro napredujete.

Krajolik polako počinje da se menja. Put zavija oko nepostojećeg prevoja, a onda počinje neobjašnjivo da krivuda; sa obe strane niže se zakržljalo drveće; ispod njihovih iskrivljenih grana, retke kuće postaju sve manje i bednije. Malo dalje se kroz živicu provlači tronogo pseto i počinje šepavo da trči, režeći, za vašom prednjom desnom gumom. Veštica sa šiparičkim slamnatim šeširom i u nečemu što liči na mrtvački pokrov pilji crvenim očima sa ljuljaške na tremu. Dva dvorišta niže, devojčica odevena u prljavu ružičastu haljinicu od krepa, sa krunom od aluminijumske folije na glavi, maše svetlucavim štapićem sa zvezdom na vrhu iznad gomile zapaljenih automobilskih guma. Tada prema vama doklizi pravougani znak DOBRODOŠLI U OKRUG ORELOST. Ubrzo drveće počinje da popravlja držanje, a put se ispravlja. Oslobođeni nespokojstva koje ste jedva opažali dok nije nestalo, dodajete gas i žurite u susret prijatelju u nevolji.

Granična područja imaju ukus zapuštenosti i izobličenja. U njima caruju groteskno, neprevidivo i haotično. Ono što se u njima najviše oseća jeste iskliznuće. Nalazimo se u okruženju čudesnih prirodnih lepota, ali i u području prirodne granice, ocrtane tokom velike reke i definisane drugim, manjim rekama, širokim ledničkim morenama, peščarskim grebenima i dolinama koje ostaju nevidljive, kao i crna kuća, dok ne prođete krivinu i nađete se lice u lice sa njima.

Jeste li nekada videli mahnitog starkelju u odrpanoj odeći koji gura prazna kolica iz samoposluge niz pustu ulice i frflja nešto o "fugavom vopovu"? Nekada nosi kapu za bezbol, a nekad naočare za sunce sa slomljenim staklom.

Jeste li se nekada uklonili, uplašeni, u dovratak i posmatrali kako čovek vojničkog držanja sa ožiljkom koji mu krivuda preko lica u obliku munje utrčava u gomilu pijanaca i pronalazi, kako leži raskrečen u smrti, dečaka razmrskane glave i izvrnutih džepova? Jeste li opazili kako preko čovekovog unakaženog lica prelaze gnev i žalost?

Sve su to znaci iskliznuća.

Jedan takav znak leži skriven ispod nas na rubu Frenč Lendinga, i uprkos užasu i žalosti koji ga okružuju znak, nemamo izbora i moramo da mu budemo svedoci. Time što smo mu svedoci odaćemo mu počast, onoliko koliko svako od nas može; time što će nas uzeti za svedoke, nudeći se našem nemom pogledu, odužiće nam se u kudikamo većoj meri.

Ponovo smo u visini, i ispod nas leži - mogli bismo reći raskrečen - Francuski okrug, poput topografske mape. Jutarnje sunce, sada već jače, obasjava zelena pravougaona polja i zaslepljuje gromobrane na krovovima ambara. Putevi izgledaju čisto. Lokve otopljene svetlosti blešte sa krovova malobrojnih automobila koji se duž ivica polja kreću prema varoši. Holštajnke guraju njuškom kapije pašnjaka, spremne na tesni prostor boksova i jutarnji susret sa mašinom za mužu.

Na bezbednoj udaljenosti od crne kuće, koja nam je već pružila odličan primer iskliznuća, jedrimo na istok, preko dugačke i prave trake Jedanaest ulice i započinjemo putovanje u prelazno područje rasutih kuća i malih porodičnih preduzeća pre nego što Put broj 35 počne da seče njive. Ispod nas promiče 7-23, i Folksvagenov salon, gde jarbol još četrdeset pet minuta neće istaći Staru Slavnu. U jednoj od kuća dalje od puta, žena po imenu Vonda Kinderling, supruga Tornberga Kinderlinga, opakog i nerazumnog čoveka koji služi doživotnu u jednom kalifornijskom zatvoru, budi se, odmerava nivo votke u boci na stočiću pored kreveta i odlučuje da odloži doručak za sat vremena. Pedeset jardi dalje, vojnički postrojeni blistavi traktori stoje sučelice džinovskom mehuru od čelika i stakla, sedištu trgovine poljoprivrednim mašinama Teda Golca, 'Oprema za farme Francuski okrug', gde će Fred Maršal, pošteni, zabrinuti muž i otac, uskoro stići na posao.

Iza razmetljivog staklenog mehura i asfaltnog mora Golcovog parkinga, pola milje kamenitog, odavno zapuštenog pašnjaka postepeno prelazi u golu zemlju i zapleteni korov. Na kraju dugačke, zarasle okretnice, između stare šupe i prastare benzinske pumpe stoji nešto što liči na veliku gomilu naslaganih trulih cepanica. To je naše odredište. Spuštamo se. Gomila cepanica pretvara se u naherenu, trošnu strukturu koja samo što nije pala. Prema pročelju zdanja naginje se stara limena reklama za koka-kolu, izbušena mecima. Zaraslo zemljište zasuto je limenkama od piva i mlečnim talogom starih opušaka. Iznutra dopire neprekidno, uspavljujuće zujanje mnogobrojnih muva. Želimo da se vratimo u svežiji sloj vazduha i napustimo mesto. Crna kuća je bila dosta loše iskustvo, u stvari zastrašujuće, ali ovo... ovo će biti gore.

Druga definicija iskliznuća glasi: osećaj da stvari odskora stoje gore, ili će ubrzo pogoršati.

Ruševna, vagonu slična straćara pred nama nekada je bila dom komično loše vođenom i nehigijenskom ugostiteljskom lokalu koji je zvao 'klopa i kobaje kod Eda'. Sa svog mesta iza pulta u večitom neredu, stenjuća, 175 kila teška vreća sala po imenu Ed Gilbertson u svoje je vreme služila masne, prepečene hamburgere, sendviče sa salamom i majonezom dekorisane crnim otiscima palaca, i kornete poluotopljenog sladoleda maloletnim, nekritičnim mušterijama, uglavnom lokalnim klincima koji su dolazili na biciklima. Već odavno na onom svetu, Ed je bio jedan od brojnih ujaka šefa policije u Frenč Lendingu, Dejla Gilbertsona, dobrodušni aljkavko i čuveni praznoglavac. Njegova kuvarska kecelja bila je neopisivo prljava, stanje ruku i noktiju nateralo bi svakog zdravstvenog inspektora na ivicu bljuvanja, a pribor bi bio čistiji da su ga lizale mačke.

Odmah iza pulta, staklenke sa polutečnim sladoledom kuvale su se u vrelini okorelog roštilja. Sa tavanice su visile trake lepljive hartije, nevidljive pod krznom hiljada mrtvih muva. Tužna je istina da je institucija zvana 'Klopa kod Eda' decenijama dopuštala da se generacija za generacijom mikroba neometano množi, rojeći se sa poda, pulta i roštilja - ne oklevajući se da kolonizuje samog Eda! - na špatulu, viljušku i neopranu kašiku za sladoled a odatle u užasnu hranu, i na kraju u usta i creva klinaca koji su to jeli, i poneke majke.

Za divno čudo, od Edove hrane niko nikada nije umro, i kada je davno zakasneli srčani udar oborio vlasnika kada se popeo na stolac da konačno stavi desetak novih lepljivih traka, niko nije imao srca da sruši kolibicu i raščisti zemljište. Već dvadeset pet godina, njena školjka prihvatala je, pod okriljem tame, romantične tinejdžerske parove, kao i grupe dečaka i devojčica u potrazi za skrovitim mestom na kome će istražiti, činilo im se po prvi put u zabeleženoj istoriji, oslobođenje opijanja.

Uzbuđeno zujanje muva govori nam da ono što ćemo videti unutar ovih ruševina neće biti par istrošenih mladih ljubavnika niti grupica šašavih, omamljenih klinaca. Taj prigušeni, pohlepni zvuk, nečujan sa druma, objavljuje prisustvo konačnih stvari. Mogli bismo reći da predstavlja neku vrstu portala.

Ulazimo. Blaga svetlost sunca koja se probija kroz pukotine u istočnom zidu i izbušenom krovu crta blistave pruge po prljavom podu. Perje i prašina lebde i talože se preko tragova životinja i pomešanih otisaka mnogobrojnih cipela. Pored zida levo od nas leže zgužvana ofucana vojnička ćebad, šarena od buđi; nekoliko koraka dalje, odbačene limenke piva i izgaženi opušci okružuju kerozinsku svetiljku sa napuklim staklenim kućištem. Sunce baca tople pruge na sveže otiske đonova koji u širokom luku obilaze ostatke Edovog zastrašujuće štrokavog pulta i vode do praznog prostora gde se nekada nalazio štednjak, sudopera i niz polica za odlaganje. Tu, u Edovom nekada svetom carstvu, tragovi iščezavaju. Nekakav divlji ples razbacao je prašinu i smeće, i nešto što nije staro vojničko ćebe, iako bismo želeli da jeste, leži rasprostrto pored zadnjeg zida, napola u tamnoj, nepravilnoj lokvi nekakve lepljive tečnosti. U najdaljem uglu, džukac sa nakostrešenim krznom boje rđe glođe komad mesa i kosti koji štrči iz belog predmeta koji pridržava šapama. Beli predmet je sportska patika na šniranje. Tačnije rečeno, patika marke 'nju balans'. Još tačnije rečeno, dečja patika marke 'nju balans', broj 35.

Dolazi nam da prizovemo svoje letačke sposobnosti i odletimo glavom bez obzira odatle. Želimo da se uzdignemo kroz izbušeni krov, da stignemo u nevini vazduh, ali ne možemo, jer moramo da budemo svedoci. Ružno pseto glođe odsečeno stopalo deteta, pokušavajući sve da ga nekako izvuče iz bele 'nju balans' patike. Mršava leđa mešanca se napinju i izvijaju, bodljikava ramena i uska glava se spuštaju, koščate prednje noge stežu plen a zubi vuku vuku vuku, ali su pertle na patici vezane - kuca baš nema sreće.

Što se tiče onog nečega što nije staro vojničko ćebe, tamo iza uskomešanih prašnjavih tragova i brazda, na samoj ivici poda, njegovo bledo obličje leži, pljosnato i licem naniže, sa gornjom polovinom izvan tamne lokve. Jedna ruka mlitavo je ispružena u prašini; druga je uzdignuta i naslonjena na zid. Prsti obe šake savijeni su prema dlanu. Ravna plava kosa zabačena je unazad sa malog lica. Ako oči i usta imaju ikakav izraz, to je blaga iznenađenost. Ali ovo je strukturalna slučajnost i ništa ne znači, jer je ustrojstvo lica devojčice činilo da izgleda pomalo iznenađeno čak i kada je spavala. Na njenim jagodičnim kostima, slepoočnici, vratu leže modrice nalik na mrlje od mastila. Bela majica sa amblemom Milvokijskih Pivara, umrljana prašinom i osušenom krvlju, pokriva joj torzo od vrata do pupka. Donja polovina tela, bleda kao dim osim na mestima poprskanim krvlju, pruža se u tamnu lokvu, gde lebde i obrušavaju se raspomamljene muve. Njena gola, vitka leva noga ima koleno prekriveno krastama od padova i završava se krvavom belom 'nju balans' patikom broj pet, sa pertlom vezanom u dvostruku mašnu, uperenom prema tavanici. Tamo gde bi trebalo da bude druga noga nalazi se praznina, jer se njen desni kuk naglo završava izmrcvarenim patrljkom.

Pred nama je Ribareva treća žrtva, desetogodišnja Irma Freno. Udarni talasi nastali njenim nestankom juče popodne sa pločnika ispred video-kluba pojačaće se i učestati kada Dejl Gilbertson bude našao njeno telo, dan i koji sat od danas.

Ribar ju je pokupio na ulici Čejs i prevezao - ne znamo kako - čitavom dužinom Čejsa i Lajal Rouda, pred 7-23 i Folksvagenovog salona, pored kuće gde Vonda Kinderling mrzi ceo svet i pije, pored Golcovog staklenog svemirskog broda, i preko granice između varoši i farmi.

Bila je živa kada ju je Ribar uneo na vrata pored izbušene reklame za koka-kolu. Sigurno se opirala, sigurno je vrištala. Ribar ju je doneo do dna straćare i tu ućutkao udarcima po licu. Vrlo je verovatno da ju je udavio. Spustio je telo na pod i namestio ga kako mu je odgovaralo. Izuzev belih 'nju balans' patika, skinuo joj je svu odeću od struka naniže, donji veš, farmerke, šorts, šta god je Irma imala na sebi kada ju je oteo. Na kraju joj je odsekao desnu nogu. Koristeći se nekom vrstom dugačkog i teškog noža, bez pomoći satare ili testere, sekao je meso i kost dok nije uspeo da odvoji nogu od tela. Onda je, verovatno sa dva ili tri udarca po zglobu, odsekao stopalo. Odbacio ga je, zajedno sa belom patikom, u stranu. Ribaru je bila potrebna samo Irmina noga - stopalo je bilo višak.

Na ovom mestu, prijatelji moji, dolazi do istinskog iskliznuća.

Maleno, beživotno telo Irme Freno kao da se izduvava, kao da nastoji da procuri kroz trule podne daske. Pijane muve pevaju svoju pesmu. Pseto se muči da istrgne sočni plen iz patike. Kada bismo mogli da oživimo prostodušnog Eda Gilbertsona i postavimo ga tu do nas, ovaj bi pao na kolena i počeo da rida. Mi, sa druge strane...

Mi nismo ovde da plačemo. Bar ne kao Ed, u stidu punom užasa i neverici. Ovaj zaklon nastanila je strahotna zagonetka, i njene posledice i tragovi lebde svuda oko nas. Mi smo ovde da posmatramo, uočimo i zapamtimo utiske, odjeke u kometnom repu misterije. Obraća nam se iz pojedinosti, što znači da lebdi u sopstvenom tragu, što znači da nas okružuje. Prizor deluje dubokom privlačnom silom, i ta sila čini da se osetimo ništavnima. Poniženje je naša najprikladnija, najtačnija prva reakcija. Bez nje bi nam promakla suština; promakla bi nam velika zagonetka, i otišli bismo dalje gluvi i slepi, nesvesni poput svinja. Nećemo da nastavimo poput svinja. Moramo da ukažemo dužnu pažnju ovom prizoru - muvama, psetu koje se zanima odsečenim stopalom, sirotom, bledom telašcu Irme Freno, veličini onoga što je zadesilo Irmu Freno - time što ćemo priznati svoju ništavnost. U poređenju sa ovim, prah smo i para.

Kroz prazni prozorski okvir udaljen metar i nešto od Irminog tela uleće debela pčela i započinje sporo, istražujuće kruženje po zadnjem delu kolibe. Viseći ispod nevidljivih krila, pčela gotovo da izgleda preteška za let, ali se kreće sa lakom, neužurbanom svrhom, dobrano iznad okrvavljenog poda. Muve, džukac i Irma ne obraćaju pažnju na nju.

Za nas, međutim, ta pčela, koja nastavlja da spokojno lebdi po zadnjem delu odaje užasa, prestaje da bude dobrodošla promena i utapa se u sveprisutnu misteriju. Postala je detalj prizora, i sada i sama zahteva našu poniznost i govori nam. Teško, prodorno zujanje njenih krila kao da određuje tačno središte zvučnih talasa, više po učestalosti, koje odašilju pohlepne muve: kao pevač za mikrofonom ispred hora, pčela kontroliše zvučnu pozadinu. Zvuk se sakuplja i koncentriše u jednoj tački. Kada se pčela nađe u zraku žute svetlosti koja se uliva kroz istočni zid, pruge joj blesnu crno i zlatno, krila se materijalizuju u propeler, a sam insekt postaje složeno leteće čudo. Ubijena devojčica utapa se u krvave podne daske. Naša poniznost, naš osećaj ništavnosti, naše poštovanje prema težini duboko u srcu ovog prizora daruju nam osećaj sila izvan našeg poimanja, veličanstva uvek prisutno i na delu ali uočljivog samo u trenucima kao što je ovaj.

Ukazana nam je čast, ali čast koja je preteška za nas. Pričljiva pčela zaokreće prema prozoru i prolazi u drugi svet, a mi polazimo za njom, kroz prozorom, na sunce i u gornje slojeve vazduha.

Zadasi govana i mokraće u Makstonovom staračkom domu; krhki, neuhvatljivi osećaj iskliznuća pored iščašene kuće na Putu broj 35; zujanje muva i prizor krvi u bivšem Edovom lokalu. Bljak! Fuj! Ima li mesta u Frenč Lendingu, mogli bismo da pitamo, gde se pod površinom krije nešto lepo? Gde je ono što vidimo ono što jeste, takoreći?

Ukratko: ne. Frenč Lending bi trebalo da bude obeleženim velikim natpisima na svakom prilazu: PAŽNJA! ISKLIZNUĆE U TOKU! NASTAVLJATE NA SOPSTVENI RIZIK!

Magija koja je ovde na delu jeste Ribareva magija. Ona je ta koja je, makar i privremeno, poništila sve što je 'lepo'. Ali mi možemo da odemo na neko 'lep-še' mesto, i ako možemo verovatno i hoćemo, zato što nam je potreban predah. Možda nećemo moći da izbegnemo iskliznuće, ali barem možemo da svratimo tamo gde niko ne sere u krevet ili krvari na pod (bar ne za sad).

Pčela, dakle, odlazi svojim putem, a mi svojim; naš put vodi na jugozapad, iznad šume, gde udišemo kiseonik i životnost iz nje - vazduh kao što je ovaj ne postoji nigde drugo, bar ne na ovom svetu - a zatim ponovo nadlećemo čovekovo obitavalište.

Ovaj deo varoši zove se Libertivil, kako ga 1976. godine krstilo gradsko veće. Nećete verovati, ali je trbušasti Ed Gilbertson, niko drugi nego naš kralj kobaja, bio član te grupe gradskih očeva za dvestagodišnjicu; čudni su to dani bili, mamice slatka, jaaako čudni dani. Mada ne tako čudni kao ovi; u Frenč Lendingu u toku su Ribarevi dani, dani neuhvatljivog iskliznuća.

Ulice Libertivila imaju nazive koji odraslima zvuče živopisno, a deci glavolomno. Neko je nedavno ovaj kraj nazvao Pedervilom. Hajde da se spustimo, kroz slatki vazduh jutra (već je toplije; ovo ima sigurno da bude pravi dan za Festival jagoda.) Tiho krstarimo nad ulicom Kamelot, prelazimo ukrštanje Kamelota i Avalona, i nastavljamo Avelinom prema ulici Deve Merien. Iz ulice Deve Merien nastavljamo u - zašto nismo iznenađeni? - Prolaz Robina Huda.

Ovde, pod brojem 16, vidimo preslatku kućicu-slobodicu, kao stvorenu za Poštenu I Vrednu Porodicu Koja Se Uzdiže U Društvu, i pronalazimo otvoren kuhinjski prozor. Odande dopiru mirisi kafe i prepečenog hleba, primamljiva kombinacija koja poriče iskliznuće (eh, kamo sreće da ne znamo bolje, kamo sreće da nismo videli ono pseto na delu, kako jede stopalo u patici kao što bi dete jelo viršlu u zemički), i polazimo za njima unutra. Zgodno je biti nevidljiv, zar ne? Posmatrati u božanskoj tišini. Još samo da ono što su naše božanske oči videle nije bilo tako đavolski grozno! Ali to sada nije važno. Kakvo je da je, u tome smo, i valja nam da produžimo svojim poslom. Dan ne traje doveka, imaju običaj da kažu u ovom delu sveta.

Ovde, u kuhinji u kući broj 16, sedi Fred Maršal, čija se fotografija trenutno nalazi na postolju rezervisanom za Prodavca meseca u Salonu poljoprivredne opreme Francuskog Okruga. Fred je u tri od poslednje četiri godine bio proglašavan za Službenika godine (Ted Golc je, tek da razbije monotoniju, pre dve godine nagradu dao Otou Ajzmanu), i kada radi svoj posao niko toliko ne zrači šarmom i uopšte dopadljivošću kao on. Hteli ste nešto lepo? Dame i gospodo, predstavljamo vam Freda Maršala!

Ali gle', na licu mu nema onog samopouzdanog osmeha, a kosa, uvek brižljivo očešljana, još nije videla četku. Umesto uobičajenih ispeglanih svetlih pantalona i sportske košulje odeven je u 'najk' šorts i majicu bez rukava. Na pultu ispred njega je primerak La Riviere Herald-a, otvorenog na unutrašnje strane.

Fred je u poslednje vreme imao ličnih problema - tačnije Džudi, njegova supruga, a njeno je i njegovo, kao što je rekao sveštenik kada ih je venčavao - i ono što upravo čita ne pomaže mu da se oseti bolje. Daleko od toga. Radi se o nastavku priče sa naslovne strane, a autor je svima drago škrabalo, Vendel 'RIBAR I DALJE NA SLOBODI' Grin.

Nastavak sadrži osnovni sažetak prva dva ubistva (Fred o njima misli kao o Groznom i Odvratnom), i dok ga čita, Fred isteže prvo levu pa desnu nogu, zagrevajući toliko bitne mišiće bedara pripremajući se za jutarnje trčanje. Ima li veće suprotnosti iskliznuću od jutarnjeg trčanja? Ili nečeg lepšeg? Postoji li nešto što bi moglo da pokvari ovako divan početak dana?

Pa, ovako nešto, možda:

Snovi Džonija Irkenhema, prema njegovom ojađenom ocu, bili su sasvim jednostavni. (Ojađeni otac, razmišlja Fred, istežući se i zamišljajući svojeg sina, koji spava gore na spratu. Blagi Bože, ne daj da budem ojađeni otac. Misli tako ne znajući, naravno, koliko će to brzo postati.) "Džoni je želeo da bude astronaut", rekao je Džordž Irkenhem, sa osmejkom koji mu je na trenutak ozario iscrpljeno lice. "Kada nije gasio požare u vatrogasnoj službi Frenč Lendinga ili se borio protiv zločina u Ligi pravednika Amerike."

Ovi nevini snovi okončali su se u košmaru koji ne možemo ni da zamislimo. (Siguran sam da ćeš bar pokušati, razmišlja Fred, započevši vežbu saginjanja.) Početkom ove nedelje, njegovo raskomadano telo pronašao je Spenser Hodal iz Sentralije. Hodal, referent za zajmove Prve državne zemljoradničke banke, došao je u Frenč Lending da izvrši inspekciju napuštene farme Džona Elisona, nastanjenog u susednom okrugu, i izvidi mogućnost ponovnog zaposedanja. "Uopšte nisam želeo da budem tamo", rekao je Hodal ovom izveštaču. "Ako nešto mrzim, to je gnjavaža sa izveštajima. (Fred, koji poznaje Spensa Hodala, čisto sumnja da je upotrebio reč 'gnjavaža'.) A još manje sam to želeo pošto sam ušao u kokošinjac. Sav je raskliman i trošan, i ostao bih napolju da nije bilo zujanja pčela. Pomislio sam da unutra postoji košnica. Pčele su mi hobi, pa sam bio radoznao. Bože mi pomozi, bio sam radoznao. Nadam se da više nikada neću biti."

Ono što je pronašao u košnici bilo je telo sedmogodišnjeg Džona Veslija Irkenhema. Leš je bio raskomadan, a delovi visili na lancima sa trulih krovnih greda kokošinjca. Iako šef policije Dejl Gilbertson odbija da to potvrdi ili porekne, pouzdani izvori u policiji La Riviera tvrde da su bedra, torzo i butine bili izujedani -

Oo-kej, Fredu je dosta čitanja, svi napolje iz bazena. Sklapa novine i gura ih niz pult sve do Gospodina Kafka. Pobogu, pa takve stvari nikada nisu davali u novine kada je on bio klinja. I zašto Ribar, za ime nebesko? Zašto svakom monstrumu moraju da prikače zvučni nadimak, da tipa koji je sve ovo uradio pretvore u Bolesnika meseca?

Naravno, ništa se slično nije ni dešavalo kada je on bio Tajlerovih godina, ali princip... prokleti princip iza cele stvari...

Fred završava dizanje na nožne prste, i podseća se da porazgovara sa Tajlerom. Biće teže nego njihov razgovor o tome zašto mu se stvarčica nekad ukruti, ali je apsolutno neophodno da ga obave. Drugarski sistem, reći će Fred. Ovih dana moraš da se držiš drugara, Taj. Neko vreme nema da lunjaš sam, o-kej?

Uprkos svemu, Fredu se pomisao da bi Taj mogao da bude ubijen čini daleka i nemoguća; to je materijal za dokumentarne drame, ili možda za film Vesa Krejvena. Nazovima ga Vrisak 4: Ribar. Čekaj, zar nije već snimljen sličan film? Tip koji se šunja okolo u ribarskoj pelerini i ubija tinejdžere kukom? Možda, ali ne klince, ne dečicu kao što su Ejmi Sen Pjer i Džoni Irkenhem. Hriste Bože, svet je baš otišao u majčinu.

Delovi tela obešeni na lance u polusrušenom kokošinjcu, to je ono što ga u svemu progoni. Da li je to zaista moguće? Može li toga biti ovde, baš ovde i sada u domovini Toma Sojera i Beki Tačer? U redu, manimo sad to. Vreme je za trčanje.

Ali novine su se jutros možda malo zagubile, misli Fred, podigavši ih sa pulta i savivši tako da podsećaju na debelu džepnu knjigu (deo naslova ga, međutim, i dalje optužuje: RIBAR I DALJE NA S). Možda su novine, šta ja znam, otišle pravac u staru dobru kantu za đubre pored kuće.

Daaa, to je baš dobra ideja. Zato što Džudi u poslednje vreme nije baš sasvim svoja, i samo joj trebaju nabudžene priče Vendela Grina o Ribaru (bedra i torzo izujedani, i kad smo već kod toga, konobaru, nek' mi secnu i jedno lepo, sočno parče butine.) Ona čita novinske priče kao opsednuta, bez komentara, ali se Frediju ne sviđa način na koji joj oči skaču okolo, niti oni drugi tikovi koje je pokupila: opsesivno dodirivanje gornje usne jezikom, na primer... a nekoliko puta, sve u poslednja dva ili tri dana, video je kako doseže jezikom sve do ispod nosa, što je podvig koji bi smatrao nemogućim da ga nije ponovo video prošle večeri, dok su trajale lokalne vesti. I sve ranije odlazi na spavanje, a povremeno i govori u snu - neobične, muljave reči koje uopšte ne zvuče kao da su na engleskom. Ponekad, kada joj se Fred obrati, ne odgovara, već samo zuri u prazno, raširenih očiju, neznatno pomerajući usne i gnječeći dlan o dlan (a na nadlanicama su počele da se pojavljuju ogrebotine, iako redovno skraćuje nokte). Taj je takođe primetio majčine uvrnute navike. U subotu, dok su njih dvojica ručali zajedno - Džudi je bila na spratu, u jednom od svojih dugih dremeža, još jedna zgodna novotarija - dečak je odjednom upitao, s neba pa u rebra: "Šta je sa mamom?"

"Taj, nije ništa..."

"Jeste! Tomi Erpter kaže da joj u poslednje nisu sve koze na broju."

I da li je tada gotovo posegao preko paradajz-čorbe i toplih sendviča sa kačkavaljem i ošamario sina? Svojeg jedinca? Starog dobrog Taja, koji je samo bio zabrinut? Bože sačuvaj, jeste.

Napolju, na betonskoj stazi prema ulici, Fred počinje polako da cupka u mestu, duboko udišući, puneći pluća kiseonikom koji će uskoro početi da troši. Ovo mu je obično najbolji deo dana (osim kada on i Džudi vode ljubav, a to je u poslednje vreme prava retkost.) Voli taj osećaj - spoznaju - da put odatle može da ga odvede bilo kuda, da bi mogao da ga započne u Libertivilu, a završi u Njujorku... San Francisku... Bombaju... planinskim prevojima Nepala. Svaki korak izvan doma poziv je svetu (možda čak i vaseljeni), i to je nešto što Fred Maršal u potpunosti razume. Istina je da prodaje 'džon dir' traktore 'kejs' motokultivatore, ali to ne znači da je operisan od mašte. Kada su on i Džudi bili studenti na VU u Medisonu, prve sastanke su provodili u kafiću odmah izvan studentskog naselja, lokalu čiji su specijaliteti bili espreso, džez i poezija, a zvao se Čokoladna Narukvica. Ne bi bilo nepošteno reći da su se zaljubili jedno u drugo uz zvuke pijanaca koji su gnevno recitovali radove Alena Ginsberga i Gerija Snajdera u jeftino, ali izuzetno glasno ozvučenje kafića

Fred još jednom duboko udiše i počinje da trči. Prolazom Robina Huda do Deve Merien, gde usput maše Diku Pervisu. Dik, u kućnom ogrtaču i papučama, upravo uzima dnevnu dozu Grinovih mračnih proročanstava sa kućnog praga. Potom skreće u Avalon, sada već malo brže, pokazujući jutru pete. Ali ne može pa ne može da pobegne brigama.

Džudi, Džudi, Džudi, razmišlja glasom Kerija Granta (mala, već odavno izlizana šala sa ljubavlju njegovog života).

Te stvari koje bunca dok spava. Taj način na koji joj pogled skače sa predmeta na predmeta. I da ne zaboravimo onu priliku (pre samo tri dana) kada je pošao za njom u kuhinju i kada je video da nije tamo - pokazalo se da je iza njega, silazila je niz stepenice, pri čemu je način na koji je to uspela da uradi bio manje važan nego razlog zbog kojeg je to učinila, da se iskrade na sporedna vrata, obiđe oko kuće i bučno upadne na prednja (pošto je samo tako moglo da bude; nije mogao da smisli drugi način). Pa to neprestano poigravanje jezikom. Fredi zna kakvi su to znaci: Džudi se ponaša kao žena koju nešto užasno plaši. Ovo je počelo pre ubistva Ejmi Sen Pjer, tako da ne može biti zbog Ribara, ili bar ne samo zbog Ribara.

A tu je i druga, mnogo ozbiljnija stvar. Do pre nekoliko nedelja, Fred bi vam rekao da njegova žena nema nijednu plašljivu koščicu u telu. Jeste visoka metar i šezdeset i kusur ('Pa ti srećo nisi duža od minuta', bio je komentar Fredove bake kada je prvi put videla njegovu buduću), ali ima lavovsko srce, srce vikinškog ratnika. To nije kenjaža, naduvavanje, ili poetsko ulepšavanje; za Freda je to suva istina, i upravo je kontrast između onoga što je oduvek znao i onoga što sada vidi stvar koja ga najviše plaši.

Iz Avalona utrčava u Kamelot, prešavši raskrsnicu ne pazeći na saobraćaj, mnogo brže nego obično, gotovo sprintujući umesto da trčkara. Setio se nečega što se dogodilo otprilike meseca dana pošto su njih dvoje počeli da izlaze.

Otišli su, kao i obično, do Čokoladne narukvice, ali ovaj put popodne, da slušaju jedan zaista dobar džez kvartet. Što ne znači da su se ubili od slušanja, priseća se Fred; veći deo vremena je pričao Džudi kako mu se ne mili što je na Koledžu poljoprivrednih i prirodnih nauka (Mu-U, kako su ga zvali nadobudni studenti Književnosti i društvenih nauka), i kako ga nervira neizgovoreno ubeđenje porodice da će se po završetku studija vratiti kući i pomoći Filu da vodi porodično imanje u Frenč Lendingu. Pomisao da provede život upregnut pored Fila izazivala je kod Freda teške napade depresije.

A šta bi zapravo voleo? upitala ga je Džudi. Držala ga za ruku na stolu, u posudi od obojenog stakla gorela je sveća, a sastav je svirao slatku melodiciju pod naslovom 'Za tebe ću uvek biti tu'.

Ne znam, Džud, rekao je, ali znam da bi trebalo da budem na Poslovnoj administraciji, a ne na Mu-U-u. Mnogo bolje prodajem nego što sadim.

Pa što onda ne pređeš?

Zato što moja porodica smatra -

Tvoja porodica neće živeti tvoj život, Frede - već ti.

Priča ništa ne košta, seća se da je pomislio, ali se kasnije, u povratku u naselje, nešto dogodilo, nešto toliko neverovatno i izvan njegovog poimanja života da ga i dan-danas, trinaest godina kasnije, ispunjava čuđenjem.

Još su razgovarali o njegovoj i njihovoj zajedničkoj budućnosti (pristala bih da budem žena farmera, ali samo ako moj muž zaista želi da bude farmer). Bili su duboko zaneti pričom. Puštali su da ih noge nose, ne obraćajući naročito pažnju gde se nalaze. Tada je, na raskršću ulica Stejt i Goram, njihov razgovor prekinula škripa kočnica i snažan metalni tresak. Fred i Džudi su se osvrnuli u ugledali Dodžov kamionet koji je upravo upetljao branik sa branikom starog Fordovog kombija.

Iz kombija, koji je očigledno prošišao pored znaka za zaustavljanje na ćošku Gorama, izašao je sredovečni muškarac u jednako sredovečnom smeđem odelu. Izgledao je preplašeno i uzdrmano, i Fred je pomislio da ima jak razlog za to; čovek koji je išao iz pravca pikapa prema njemu bio je mlad, teške građe (Fred je naročito zapamtio trbuh koji mu se prelivao preko pojasa farmerki), i u ruci je nosio ćuskiju. Budalo ćorava! dreknuo je Mladi Teškaš. Vidi š'a si mi uradio sa kamionom! To je kamion mog tate, govnaru sjebani!

Sredovečni je počeo da uzmiče, sa strahom u očima, podignutih ruku, dok je Fred posmatrao, opčinjeno, sa pločnika ispred 'Rikmanovog alata', misleći, a ne, gospodine, to ti nije baš pametno. Protiv tipova kao što je ovaj ne smeš da uzmičeš, već da kreneš na njega, jednako besno kao on. Ovako ga ohrabruješ - zar ne vidiš da ga ohrabruješ? Bio je toliko zanesen da nije primetio da Džudina šaka više nije u njegovoj, osluškujući sa bolnim predosećanjem Gospodina Sredovečnog kako muca, i dalje uzmičući, kako mu je žao... on je za sve kriv, nije gledao, nije razmišljao... treba ga u zatvor... na lečenje... neka policija uzme izjave...

A Mladi Teškaš je za to vreme išao prema njemu, lupkajući krajem ćuskije po dlanu druge ruke, uopšte ga ne slušajući. Ovde se više nije radilo o osiguranju ili odšteti; ovde se radilo o tome da ga je Gospodin Sredovečni na smrt preplašio dok je vozio kamion i gledao svoja posla i slušao Džonija 'Nadnicu' kako peva "Nos'te se i ti i tvoj pos'o". Mladi Teškaš je nameravao da sam naplati nadnicu za to što se usrao od straha i dobro se ugruvao za volanom... nije mogao da odoli, jer ga je miris onog drugog izazivao, taj žuti mokraćni miris straha i bespomoćnosti. Bio je to slučaj zeca i seoskog džukca, s tim što zec više nije kuda da uzmakne; Gospodin Sredovečni našao se pritešnjen uz krilo kombija, i svakog trenutka je mogla da počne da zviždi ćuskija, i da prska krv.

Nije, međutim, bilo ni udaraca ni krvi, jer se tamo odjednom stvorila Džudi Dilua, ne duža od minuta ali stojeći između njih dvojice i neustrašivo gledajući uvis, u zajapureno lice Mladog Teškaša.

Fred je zatreptao, pitajući se kako se, pobogu, našla tamo tako brzo. (Mnogo kasnije, osećaće se isto kao onom prilikom kada je pošao za njom u kuhinju samo da bi zatim čuo lupkanje njenih nogu na stepenicama iza sebe.) I šta se tada dogodilo? Tada je Džudi pljesnula Mladog Teškaša po mišici! Pljes! po mesnatom bicepsu, ostavivši beli otisak dlana na pegavom, suncem opaljenom mesu iznad rukava čovekove pocepane plave majice. Fred je gledao, ali nije mogao da poveruje.

Prestanite! viknula je Džudi u iznenađeno, već pomalo usplahireno lice Mladog Teškaša. Baci to! Ne budi glup! 'Oćeš da završiš u zatvoru zbog sedamsto dolara limarije? Spusti to! Priberi se, momčino! Spusti... to... DOLE!

Usledio je sekund u toku koga je Fred bio prilično siguran da će Mladi Teškaš zaista da spusti ćuskiju, ali na glavu njegove slatke male devojke. Džudi, međutim, nije ustuknula; zurila je u oči mladića sa ćuskijom, koji je bio bar tridesetak centimetara viši i stotinak kila teži od nje. Od nje se tog dana nije širio nikakav mokraćni vonj straha, niti je jezikom nervozno dodirivala gornju usnu ili pokušavala da dosegne nos; njen vatreni pogled bio je nepokolebljiv.

Trenutak kasnije, Mladi Teškaš je spustio gvožđe.

Fred nije bio svestan da se oko njega okupio svet dok nije čuo spontani aplauz možda tridesetak posmatrača. Pridružio im se, nikada ponosniji na nju nego u tom trenutku. Na Džudinom licu se tek tada pojavio izraz zbunjenosti. Zbunjena ili ne, ostala je na mestu. Naterala ih je da se približe jedan drugom, povukavši Gospodina Sredovečnog napred za mišicu, i primorala ih da se rukuju. Kada je konačno stigla policija, Mladi Teškaš i Gospodin Sredovečni sedeli su jedan do drugog na ivici pločnika, proučavajući polise osiguranja. Slučaj rešen.

Fred i Džudi nastavili su šetnju prema naselju, ponovo se uhvativši za ruke. Prešli su dva bloka zgrada pre nego što je Fred smogao snage da progovori. Je li to bilo zbog strahopoštovanja prema njoj? Sada pretpostavlja da jeste. Konačno se oglasio: Ono je bilo neverovatno.

Nelagodno ga je okrznula pogledom, sa nesigurnim osmejkom. Nije, odgovorila je. Ja bih to nazvala dobrom voljom. Videla sam da je taj momak spreman da pošalje sebe u zatvor. Nisam želela da se to dogodi. Ili da onaj drugi bude povređen.

Ovo poslednje je dodala kao usputnu pomisao, i Fred je po prvi put osetio ne samo njenu odvažnost, već i njeno junačko vikinško srce. Bila je zapravo na strani Mladog Teškaša, zato što... pa, zato što se onaj drugi uplašio.

I nisi se ni malo brinula? upitao ju je. Bio je i dalje toliko ošamućen onim što je video da mu nije palo na pamet - još - da bi trebalo da se oseća bar pomalo postiđeno; na kraju krajeva, njegova devojka je bila ta koja se umešala umesto njega, a to uopšte nije bilo po Svetom pismu Holivudovom. Nisi se plašila da bi tip u žestini trenutka mogao da potegne gvožđem na tebe?

Džudin pogled postade iznenađen. Nije mi palo na pamet, rekla je.

Kamelot naposletku izbija na ulicu Čejs, odakle se u vedrim danima kao što je ovaj vidi lep plavi odsjaj Misisipija, ali Fred ne ide tako daleko. Na vrhu Liberti Hajtsa okreće i trči nazad putem kojim je došao, u majici već natopljenoj znojem. Trčanje obično čini da se oseti bolje, ali ne i danas, baš još ne. Neustrašiva Džudi iz onog popodneva na uglu Stejta i Gorama toliko odudara od često rasejane Džudi nemirnog pogleda koja živi u njegovoj kući - dremljive Džudi koja trlja dlanove - da je Fred morao da razgovara sa Petom Skardom o tome. To se dogodilo juče, kada je doca navratio do Golca da pogleda modele kosilica za travu koji mogu da se voze.

Fred mu je pokazao po jednog 'dira' i 'hondu', upitao za porodicu, a onda postavio pitanje (ležerno, nadao se): Hej, doco, recider mi nešto - misliš da je moguće da čovek tek tako odlepi? Mislim, onako bez najave?

Skarda mu je uputio oštriji pogled nego što se nadao. Govorimo li o odrasloj osobi ili maloletniku, Frede?

Pa, ne govorimo ni o kome određenom, nego uopšte. Glasan, srdačan smeh - neubedljiv čak i za Fredove uši, a sudeći po pogledu Peta Skarde, neubedljiv i za njega. Nisam mislio ni na koga. Ali recimo, čisto kao hipotetički slučaj, da se radi o odrasloj osobi.

Skarda se malo zamislio, pa odmahnuo glavom. U medicini ima malo određenih stvari, a u psihijatriji još manje. Imajući to u vidu, moram da kažem da smatram malo verovatnim da neko 'tek tako odlepi'. To može da bude prilično brz proces, ali je ipak proces. Slušamo ljude kako kažu 'Taj i taj samo puk'o', ali se to retko dešava.

Mentalni poremećaj - neurotično ili psihotično ponašanje - ne nastaje preko noći, i obično mu prethode znaci. Kako ti je mama ovih dana, Frede?

Mama? O, pa, hvala, dobro je. K'o avion.

A Džudi?

Trebao mu je trenutak dok nije namestio kez, ali je, kad mu je konačno uspelo, bio od uva do uva. Širok i blistav. Džudi? I ona je k'o avion, doco. Dobra mi je. Pravi zmaj.

Kako da ne. Pravi zmaj. Samo što pokazuje par znakova, ali to nije ništa.

Možda će proći, razmišlja on. Možda su konačno proradili dobri stari endorfini; ova pomisao mu se odjednom čini najprihvatljivija. Optimizam je mnogo prirodnije stanje duha za Freda, koji ne veruje u iskliznuće, i na licu mu se pojavljuje osmejak - prvi ovog jutra. Možda će znaci da nestanu. Možda će to što ne valja kod nje da se izduva onako brzo kao što se pojavilo. Možda je čak ono nešto menstrualno. Kao onaj PMS.

Bože, kakvo olakšanje, ako se radi samo o tome! U međuvremenu, treba misliti na Taja. Mora pod hitno da popriča sa Tajem o drugarskom sistemu, jer iako ne veruje u ono što se čini da Vendel Grin pokušava da nagovesti, da se duh slavnog ljudoždera i monstruma sa početka veka, Alberta Fiša1, iz nekog razloga povampirio ovde u oblasti Kuli, neko očigledno vreba tamo napolju, neko ko je ubio dvoje dece i uradio neke stvari sa telima koje čovek ne može ni da pomene (ako nije Vendel Grin, čini se).

Bedra, torzo i butine izujedani, razmišlja Fred, i počinje da trči brže, iako je već počelo da ga žiga sa strane. Ali nije zgoreg ponoviti: ne veruje da ti užasi mogu stvarno da dotaknu njegovog sina, i ne vidi na koji bi način mogli da budu povezani sa Džudinim stanjem, budući da su čudne pojave kod nje počele dok je Ejmi Sen Pjer još bila živa, kao i Džoni Irkenhem, i spokojno se igrali u dvorištimaj iza svojih kuća.

Možda ovo, možda ono... ali dosta sa Fredom i njegovim brigama, u redu? Uzdignimo se iz zabrinute unutrašnjosti njegove glave i potecimo ispred njega do kuće broj 16 u Prolazu Robina Huda - pravo na izvor onoga što ga muči.

Prozor spavaće sobe supružnika na spratu je otvoren, a mreža nije nikakav problem za nas; provlačimo se unutra, sa povetarcem i prvim zvucima dana koji se budi.

Zvuci buđenja Frenč Lendinga ne bude i Džudi Maršal. A ne, braćo, ta zuri u tamu još od tri, motreći na ko zna šta u senkama, pobegavši od snova previše strašnih da bi bili upamćeni. Seća se, ipak, ponečega iz njih, iako to ne želi.

"Opet sam videla oko", objašnjava praznoj sobi. Jezik joj puzi iz usta, i pošto nema Freda da je gleda (zna da je gleda, to što je opsednuta ne znači da je glupa), ne samo što dodiruje spoj gornje usne i nosa, već ga sočno liže, isto kao što pas oblizuje zube pošto se najede ostataka ručka. "Crveno oko. Njegovo oko. Oko Kralja."

Gleda u senke krošanja napolju. Igraju na tavanici, tvoreći obličja i lica, lica i obličja.

Oko Kralja", ponavlja, i sada počinje ono sa šakama: trlja ih i gnječi i uvrće i kopa noktima. "Abbalah! Munshun! Eno Kralja u njegovoj Kuli, jede meda i 'leba! A u podrumu Kostolomci, prave zlata kol'ko god treba!"

Vrti glavom sa jedne na drugu stranu. O, ti glasovi dolaze iz tame, i ponekad se budi sa gorućom vizijom iza očiju, vizijom neizmerne kule koja se diže u nebo iz polja ruža. Iz polja krvi. Tada počinje priča, buncanje, propoved, reči koje ne razume i ne kontroliše, bujica engleskog i nedođijskog.

"Tap tap tapkaju", izgovara. "Maleni tapkaju na krvavim nožicama... o Bože, hoće li ovo ikada prestati?"

Jezik joj se iskrada i liže vrh nosa; nozdrve su joj na trenutak začepljene sopstvenom pljuvačkm, i u glavi joj buči

- Abbalah, Abbalah-doon, Can-tah Abbalah -

,,,,tim strašnim tuđinskim rečima, tim užasnim sabijenim slikama Kule i vatrenih pećina ispod nje, pećina kroz koje maleni tapkaju na krvavim nožicama. Njen um se muči sa njima, i postoji samo jedna stvar koja može da ih zaustavi, samo jedan put do olakšanja.

Džudi Maršal se uspravlja u sedeći položaj. Na stočiću pored nje je svetiljka, primerak najnovijeg romana Džona Grišama, blok sa ceduljama (rođendanski poklon od Taja, svaki list ima zaglavlje OPET MI NEŠTO SJAJNO PALO NA PAMET!), i hemijska olovka sa natpisom LA RIVIERE SHERATON.

Džudi uzima olovku i počinje da piše po gornjem listu.

Nema Abalaha nema Abalah-duna nema Kule nema Kostolomaca nema Grimiznog Kralja samo snovi to su samo snovi

Ovo je dovoljno, ali i olovke su staze u neznano, i pre nego što uspeva da odvoji vrh od rođendanskog bloka, ova ispisuje još jedan red:

Crna Kuća je kapija do Abalaha ulaz u pakao Šeol Manšan svi ti svetovi i duhovi

Dosta! Bože milostivi Bože, dosta je! A šta ako sve to počne da dobija smisao?

Baca hemijsku na sto, gde se kotrlja do postolja svetiljke i zaustavlja. Onda otkida list iz bloka, gužva je i trpa u usta. Besno žvaće, ne kidajući hartiju ali je natapajući pljuvačkom, i guta. Gužva joj na jedan strašan trenutak zastaje u grlu, a onda ipak prolazi. Reči i svetovi se povlače, i Džudi pada nazad na jastuke, izmoždena. Lice joj je bledo i znojavo, oči narasle od neprolivenih suza, ali nemirne senke na tavanici više ne podsećaju na lica - lica dece koja tapkaju, pacove u rupama, lisice u jazbinama, oko Koralja, Abbalah-Abbalah-doon! Sada su to samo senke krošanja. A ona je Džudi Diloa Maršal, Fredova supruga i Tajova majka. Ovo je Libertivil, ovo je Frenč Lending, ovo je Francuski okrug, ovo je Viskonsin, ovo je Amerika, ovo je Severna hemisfera, ovo je svet, i ne postoji drugi svet osim ovog. Neka to bude istina.

Oh Bože, daj da to bude istina.

Oči joj se sklapaju, i dok konačno zapada u san klizimo preko sobe prema vratima, ali pre nego što stižemo do njih, Džudi Maršal izgovara još nešto - izgovara to dok prelazi granicu jave i sna.

"Bernsajd nije tvoje pravo ime. Gde je tvoja jazbina?"

Vrata spavaće sobe su zatvorena i zato prolazimo kroz ključaonicu, prolazimo kao uzdah. Plovimo kroz hodnik, pored slika Džudine i Fredove porodice, uključujući i fotografiju porodičnog imanja Maršalovih, gde su Fred i Džudi proveli jedan grozan ali blagosloveno kratak period malo pošto su se venčali. 'Oš da čuješ dobar savet? Ne pominji Fredovog brata Fila pred Džudi Maršal. Ne izazivaj je da krene, kao što bi Džordž Redban nesumnjivo rekao.

Na vratima na kraju hodnika nema ključaonice, pa klizimo ispod njih kao telegram i prolazimo u sobu koju odmah prepoznajemo kao dečačku: to nam odmah kazuju pomešani mirisi znojem natopljenih čarapa i mirišljavog ulja za stopala. Soba je mala, ali izgleda veća od Fredove i Džudine, verovatno zato što ne vonja na nespokojstvo. Na zidovima su slike Šejkila O'Nila, Džeromija Bernica, prošlogodišnjeg tima Milvoki Baksa... i Tajlerovog idola, Marka Megvajera. Megvajer igra za Kardse, a Kardsi nisu naši, ali šta sad, ni Pivari nisu bog zna kakva konkurencija. Pivari su u Američkoj ligi služili kao otirač, što su i sada, u Nacionalnoj. A Megvajer... pa on je ipak heroj, zar ne? Snažan je, skroman i ume da pogodi loptu i pošalje je u drugo selo. Čak i Tajlerov tata, koji navija isključivo za timove iz Viskonsina, smatra da je Megvajer nešto posebno. 'Najbolji udarač u istoriji igre', nazvao ga je posle sezone u kojoj je postigao sedamdeset home run-ova, i Tajler, iako je tog znamenitog leta još bio maltene u pelenama, nikada to nije zaboravio.

Na zidu sobe ovog dečačića koji će uskoro postati Ribareva četvrta žrtva (da, već postoji treća, kao što smo videli), na počasnom mestu naspram uzglavlja postelje, nalazi se poster koji prikazuje veliki mračni zamak na kraju dugačke i maglovite doline. Na dnu ovog postera, koji je zalepljen selotejpom na zid (njegova mama apsolutno zabranjuje čiode), krupnim zelenim slovima piše NAZAD U STARU DOMAJU. Taj razmišlja o tome da skine poster, tek toliko da odseče natpis. Ionako mu se nije svideo zato što ga zanima bilo šta irsko; njemu ta slika šapuće o nekom drugom mestu, nekom sasvim Drugom Mestu. Liči mu na fotografiju nekog čudesnog mitskog kraljevstva gde bi još moglo biti jednoroga u šumama i zmajeva u pećinama. Koga briga za Irsku, ili za Harija Potera, kad smo već kod toga? Hogvorts je dobar za letnja popodneva, ali ovaj zamak se nalazi Kraljevstvu Negde Drugde. To je prva stvar koju Tajler Maršal vidi svakog jutra i poslednja uveče, jer je baš tako hteo.

Leži sklupčan na boku u boksericama, živi zarez sa umršenom tamnoplavom kosom i palcem u blizini usta, zapravo samo centimetar ili dva od toga da mu bude u ustima. Sanja... vidimo kako mu se očne jabučice pomeraju ispod zatvorenih kapaka. Usne mu se miču... nešto šapuće... Abalah? Šapuće li on to majčinu reč? Svakako da ne, pa ipak...

Naginjemo se da oslušnemo, ali pre nego što išta čujemo, uključuje se elektronsko kolo u Tajlerovom šmekerski crvenom radio-satu i sobu odjednom ispunjava glas Džordža Redbana, prizivajući Tajlera iz snova koji protiču ispod te čupave strehe.

"Navijači, slušaj' 'vamo, kol'ko sam puta mor'o ovo da vam ponovim? Ko ne zna za salone nameštaja braće Henrajd u Frenč Lendingu i Sentraliji, taj ne zna šta je nameštaj. Tako je, govorim o braći Henrajd, i srcu Kolonijalne Slave. Komplet dnevne sobe trpezarije spavaće sobe, čuvena imena koja poznajete i verujete im, k'o što su La-Z-Boj, Breton Vuds i Mushed, ČAK I SLEPAC VIDI DA BRAĆA HENRAJD ZNAČE KVALITET!"

Taj Maršal se smeje pre nego što je pošteno otvorio oči. Obožava Džordža Redbana; Džordž je haos.

I odmah, ne menjajući brzinu iz reklame: "Inače, živi nismo da počne Pivarski Tulum, zar ne? Šibnite mi dopisnicu sa imenom, adresom i el telefono, važi? Nadam se da 'oćete, jer se konkurs zatvara u ponoć. Ako zakasnite... zalim slucaj, blale!"

Taj ponovo sklapa oči i tri puta bezvučno ponavlja istu reč: sranje, sranje, sranje. Zaboravio je da učestvuje, i sada mu preostaje samo da se nada da se njegov tata (koji zna koliko njegov sin ume da bude zaboravan) setio da pošalje dopisnicu umesto njega.

"Glavna nagrada?" govori Džordž. "SAMO šansa da vi, ili mlada osoba po vašem izboru, nastupite kao udarač ili udaračica Pivara tokom cele serije u Sinsinatiju. SAMO šansa da osvojite potpisanu palicu Ričija Seksona, BATINU u kojoj se kriju MUNJE! Da ne pominjem pedeset tri slobodna mesta na prvoj bazi pored mene, Džordža Redbana, Putujućeg Zdanja Bezbolskog Sveznanja Okruga Kuli. ALI ZAŠTO VAM SVE OVO GOVORIM? Ako ste zakasnili, ispali ste. Slučaj zaključen, kraj utakmice, zakopčaj šlic! Ah da, znam zašto - da vas još jednom podsetim da budete pored radija ako u petak pročitam VAŠE ime!"

Taj ječi. Postoje samo dve šanse da Džordž pročita njegovo ime na radiju: ovolicka i nikakva. Nije mu toliko stalo da bude udarač, da nosi široki dres Pivara i trčkara okolo pred publikom u Milerovom Parku, koliko da osvoji palicu Ričija Seksona, batinu punu munja... zar to ne bi bilo bogovski?

Tajler se prevrće iz kreveta, njuši majicu od juče, baca je u stranu i vadi drugu iz fioke. Tata ga nekad pita zašto navija sat da zvoni tako rano - pa letnji je rasput, zar ne? - a Tajler nikako ne uspeva da mu objasni da je svaki dan važan, naročito oni topli i sunčani i bez obaveza. To je kao da ga neki glasić iznutra opominje da ne protraći ni jedan jedini minut, jer vreme leti.

Džordž Redban izgovara nešto što rasteruje maglu sna iz Tajlerove glave - kao da ga je pljusnuo hladnom vodom. "Nego, Kuli, da pričamo malo o Ribaru?"

Tajler zastaje, a niz mišice i leđa mili mu nekakva jeza nalik na usamljenog mrava. Ribar. Neki ludak koji ubija decu... i jede ih? Pa, čuo je da se tako priča, uglavnom od starije dece na igralištu za bezbol ili u Sportskom centru, ali ko bi mogao da radi tako odvratne stvari? Jesti ljude, bljak!

Džordžov glas postaje tiši. "Sada ću vam odati malu tajnu, zato pažljivo slušajte vašeg ujka-Džordža." Tajler seda na krevet, držeći patike za pertle i pažljivo slušajući svojeg ujka-Džordža, kao što mu je rečeno. Neobično mu je što Džordž Redban govori o temi koja je tako... nesportska, ali veruje u svaku njegovu reč. Zar Džordž Redban nije pre dve godine predskazao da će se Jazavci plasirati najmanje u prvih osam, iako su svi ostali tvrdili da će ispasti već u prvoj rundi? Jeste, predskazao je. Slučaj zaključen, kraj utakmice, zakopčaj šlic.

Džordžov glas postaje još tiši, i pretvara se gotovo u poverljivi šapat. "Onaj pravi Ribar, dečaci i devojčice, Albert Fiš, umro je pre šes'et godina, i kol'ko ja znam, nikada nije zabas'o zapadno od Nju Džerzija. Osim toga, verovatno je NAVIJ'O ZA ONE PIŠLJIVE JENKIJE! ZATO KULIRAJ, KULI! BEZ BRIGE!"

Tajler se opušta, smešeći se, i počinje da nazuva patike. Bez brige, rekao je čovek. Svanuo je novi dan, i jeste, istina je, mama je u poslednje vreme malo na tri ćoška, ali će se već izvući.

Hajde da ga ostavimo sa ovom optimističkome mišlju - kako bi to rekao Džordž Redban, u čiju se veruje, 'aj' da zbrišemo k'o dete slinu. Kad već pomenusmo Džordža, taj sveprisutni glas oblasti oblasti Kuli, zašto ga ne bismo potražili? Nije loša ideja. Učinimo to odmah, ovde i sada.

                                                        

nastavci : Romani u nastavcima 

Lav Nikolajevič Tolstoj, Kozaci 6 ( od XXXII do XVII . kraj )

XXXII 

 On zastade jedno dvaput da oslušne zvonki Marjankin i Ustenjkin smeh koje su, približivši se jedna drugoj, nešto dovikivale. Olenjin ostade loveći u šumi celo veče. Ne ulovivši ništa, vrati se u sumrak. Prolazeći kroz dvorište primeti na gazdinoj kuhinji otvorena vrata i ugleda kroz njih svetlo-plavu košulju. On naročito glasno viknu Vanjušu da bi stavio do znanja da je stigao i sede na tremu na svoje uobičajeno mesto. Domaćini su se već vratili iz voćnjaka; oni izađoše iz kuhinje, pođoše u svoju kuću i ne pozvaše ga. Marjana je dvaput izlazila na kapiju. Jednom mu se u polumraku učini da ga ona pogleda. On je čežnjivo gledao svaki njen pokret, ali ne smede da joj priđe. Kad je nestade u kući, on siđe s trema i poče da hoda po dvorištu. Ali Marjana više ne izađe. Olenjin ne zaspa cele noći i provede je u dvorištu osluškujući svaki zvuk u domaćinovoj kući. Slušao je kako su uveče razgovarali, kako su večerali, raspremali perine i spremali se na počinak i kako se Marjana odjednom zasmeja; a posle ču kako se sve umiri. Poručnik je šapatom razgovarao nešto sa staricom, a neko je disao. On uđe u svoju kuću i vide kako Vanjuša spava obučen. On mu pozavidi i ponovo ode da šeta po dvorištu, očekujući nešto; ali niko ne izađe, i niko se i ne pomače; samo se čulo ravnomerno disanje tri ljudska stvorenja. On je raspoznavao Marjanino disanje i stalno ga osluškivao, slušajući i lupanje svog srca. U selu je sve zamrlo, izađe pozni mesec te se bolje vidi stoka po dvorištima koja je dahtala, polako se pridizala i ponovo legala. Olenjin ljutito zapita sam sebe: »Što mi ovo treba?« i ne mogaše da se otrgne od ove noći. Odjednom jasno začu korake i škripanje poda u gazdinoj kući. On požuri vratima, ali se više ništa ne ču osim ravnomernog disanja, i opet se u dvorištu okrenu bivolica posle teškog dahtanja, dižući se najpre na prednja kolena, a onda na sve četiri noge, mašući repom, i nešto zapljuska po suvoj ilovači u dvorištu, a posle ponovo sa dahtanjem leže na mesečevoj izmaglici... On zapita sam sebe: »Šta da radim?« − i odluči da ide na počinak; ali ponovo začu neke zvuke i u njegovoj mašti iskrsnu Marjankina prilika kako izlazi u ovu magličastu noć punu mesečine, i on ponovo pohita prozoru i opet začu korake. Već pred samu zoru on priđe prozoru, odgurnu kapak, pritrča vratima i zaista začu Marjankin uzdah i korake. On prihvati kvaku i pokuca. Oprezni koraci bosih nogu po podu koji je jedva škripao, približiše se vratima. Kvaka se pomeri, škripnuše vrata, zamirisa metlica i bundeva i na pragu se pojavi cela Marjana. On je ugleda samo za jedan trenutak na mesečevom svetlu. Ona zatvori vrata, nešto prošaputa i otrča lakim koracima natrag. Olenjin poče da polagano kuca, ali ništa se ne začu. On pritrča prozoru i poče da osluškuje. Odjednom ga iznenadi oštar, piskutljiv muški glas.

− Baš lepo! − reče omalen Kozačić u beloj šubari prilazeći blizu Olenjina iz dvorišta. − Video sam ja, baš lepo!

Olenjin prepozna Nazarku i zaćuta ne znajući šta da radi i šta da kaže.

− Lepo! Sad ću ja u opštinu i sve ću kazati, kazaću i ocu. Vidiš li ti kakva je potporučnikova kćerka! Malo joj je jedan.

− Šta ti hoćeš od mene. šta ti treba? − progovori Olenjin. − Ništa, samo ću ja javiti u opštinu.

Nazarka je govorio vrlo glasno, izgleda namerno.

− Vidiš li ti kako je junker majstor!

Olenjin zadrhta i prebledi.

− Priđi, dolazi ovamo! − on ga snažno uhvati za ruku i odvede do svoje kuće. − Ništa nije bilo, ona me nije pustila, i ja ništa... Ona je poštena...

− Šta ima da pričamo... − reče Nazarka.

− Svejedno, daću ja tebi... Pričekaj malo!...

Nazarka zaćuta. Olenjin utrča u svoju kuću i donese Kozaku deset rubalja.

− Ništa nije bilo. Ali svejedno, ja sam kriv, eto, zbog toga ti i dajem! Samo, tako ti boga, nemoj da iko sazna. Pa ništa nije ni bilo...

− Ostajte mi zdravo, − reče Nazarka smejući se i ode.

Nazarka te noći dođe u selo po Lukaškinom nalogu da pripremi mesto za ukradenog konja, i prolazeći ulicom kući, začu korake. Drugi dan se vrati u četu hvaleći se, ispriča prijatelju kako je majstorski izmamio deset moneta. Drugog jutra Olenjin se vide sa domaćinima, ali niko ništa nije znao. S Marjankom nije ništa razgovarao, ali se ona samo osmehivala gledajući ga. Noć on ponovo provede bez sna, uzalud hodajući po dvorištu. On namerno idući dan provede u lovu, a uveče, da bi pobegao od sebe samog, pođe Beleckom. Bojao se sebe, i zadade reč da više neće navraćati domaćinima. Iduće noći Olenjina probudi četni narednik. Četa je trebala da odmah krene u napad. Olenjin se obradova tom slučaju i pomisli da se više neće vratiti u selo.

Pokret je trajao četiri dana. Njegov starešina, s kojim je Olenjin bio u srodstvu, htede da ga vidi i predloži mu da ostane u štabu. Olenjin odbi. On nije mogao da bude bez svoga sela i zamoli da ga pusti kući. Za učestvovanje u napadu dadoše mu vojnički krst koga je on ranije toliko priželjkivao. Sada je on bio potpuno ravnodušan prema tom krstu, a još više ravnodušan prema predlogu za oficira, koji još nije bio rešen. On bez društva, samo sa Vanjušom krenu na liniju i za nekoliko sati prestiže četu. Olenjin čitavo veče provede u tremu gledajući Marjanu, a celu je noć, ponovo bez cilja i misli hodao po dvorištu.

XXXIII

Idućeg jutra Olenjin se kasno probudi. Domaćini su već bili otišli. On ne ode u lov; čas je uzimao knjigu, čas izlazio u trem, zatim ponovo ulazio u kuću i legao na krevet. Vanjuša pomisli da je on bolestan. Predveče se Olenjin odlučno diže, poče da piše, i pisao je stalno sve do kasno u noć. On napisa pismo, ali ga ne posla, jer ipak, niko ne bi razumeo ono što bi on hteo da kaže, a nije bilo ni potrebe da to neko razume osim njega samog. Evo, šta on napisa:

»Pišu mi iz Rusije pisma sažaljenja; boje se da ne propadnem pošto se zakopah u ovoj pustinji. A meni kažu: ogrubiće on, zaostaće od svega, počeće da pije i, još možda, oženiće se Kozakinjom. Jermolov26 nije zabadava rekao: ko ostane na Kavkazu deset godina, taj će se ili propiti, ili oženiti propalom ženom. Kako je to strašno! Zaista, da ne upropastim sam sebe, mogla bi da me zapadne velika sreća i da postanem muž grofice B., da postanem dvorski savetnik, ili plemićki predvodnik. Kako ste mi svi vi gadni i bedni! Vi ne znate šta je sreća, šta je život! Treba jedanput okusiti život u njegovoj prirodnoj lepoti. Treba videti i razumeti sve što ja svakog dana vidim oko sebe: večno, nepristupačno snežno gorje i veličanstvenu ženu one iskonske lepote s kojom je prva žena izašla iz ruku svoga stvoritelja, tada će biti jasno ko se upropašćuje, ko živi u istini ili u laži − vi ili ja. Kad bi vi znali koliko ste mi vi mrski i bedni u vašem samoobmanjivanju! Čim umesto moje seoske kuće, moje šume i moje ljubavi predstavim sebi salone sa ženama namazane kose sa tuđim kovrdžama, čim pomislim na usne koje se izveštačeno miču, na one skrivene, iznakažene i slabe udove i ono salonsko brbljanje koje se naziva razgovorom, a bez ikakvog prava na to, − meni postaje nepodnošljivo gadno. Meni se predstavljaju ona tupa lica, one bogate verenice čiji izraz lica govori: »Dobro, možeš mi prići, iako sam bogata verenica«; ona smeštanja i razmeštanja, ono bezobrazno sastavljanje parova i ona večita spletkarenja i pretvaranja; ona pravila − kome pružite ruku, kome se samo naklonite, kome razgovor, i najzad, ona večita dosada u samoj krvi koja prelazi s generacije na generaciju (i sve to svesno i sa ubeđenjem da je to neophodno potrebno). Shvatite samo jedno, ili poverujte samo u jedno. Treba videti i shvatiti šta je istina i lepota, i sve ono što vi kažete i mislite, sva vaša priželjkivanja sreće za mene i za sebe razleteće se u param-parčadi. Sreća je biti sa prirodom, videti je i govoriti s njom. »Ako se on, ne daj bože, oženi običnom Kozakinjom, on će biti potpuno izgubljen za društvo«, − mogu da zamislim kako to oni govore o meni sa istinskim žaljenjem. A ja želim samo jedno: da se potpuno upropastim u vašem smislu, želim da se oženim običnom Kozakinjom, ali to ne smem da učinim jer bi to bio vrhunac sreće koje ja nisam dostojan.

Prošlo je tri meseca od dana kada sam prvi put ugledao Kozakinju Marjanu. Shvatanja i predrasude onoga sveta iz koga sam potekao još su bile sveže. Tada nisam mogao ni pomisliti da bih mogao zavoleti ovu ženu. Ja sam joj se divio kao lepoti planina i neba i nisam mogao da joj se ne divim, jer je ona bila isto onako divna kao i oni. Posle sam osetio da je posmatranje te lepote postala neophodna potreba moga života i počeo sam da se pitam: možda ja nju volim? Ali ništa slično onome kako sam ja to zamišljao ne nađoh u sebi. To osećanje nije ličilo ni na čežnju u samoći, ni na želju da postanem suprug, niti na platonsku, a još manje na fizičku ljubav koju sam ja preživljavao. Meni je bilo potrebno da je vidim, da je čujem i da znam da je ona u blizini, i ja sam bio ne samo srećan, nego i spokojan. Posle onoga posela na kome smo bili zajedno, ja sam je dotakao i osetio da između mene i te žene postoji neraskidiva veza, iako nije priznata, ali protiv koje se nemoguće boriti. Ali ja se još borim; ja sam sebi govorio: zar se može voleti žena koja nikad neće shvatiti duhovne interese moga života? Zar se može voleti žena samo zbog njene lepote, žena-statua? − pitao sam se, ali sam je već voleo, iako još nisam verovao svojim osećanjima.

Posle toga posela na kome sam prvi put s njom razgovarao, naši se odnosi promeniše. Ranije je ona bila za mene tuđ, ali veličanstven predmet spoljašnje prirode; posle posela ona postade za mene ljudsko stvorenje. Počeh da je susrećem, da s njom razgovaram, da ponekad idem da radim s njenim ocem, i da svake večeri sedim kod njih. I u tim prisnim odnosima ona u mojim očima ostade isto onako čista, nepristupačna i veličanstvena kakva je bila i pre. Ona je na sve i uvek odgovarala jednako mirno, gordo i veselo-ravnodušno. Ona je ponekad bivala i nežna, ali većinom, svaki njen pogled, svaka reč, svaka kretnja, odavali su ravnodušnost, ali ne prezrivu, nego onu koja zapanjuje i koja očarava. Ja sam svaki dan sa nameštenim osmehom na usnama nastojao da se pretvaram i da, s mukom u srcu od strasti i požude, šaleći se razgovaram s njom. Ona je videla da se ja pretvaram: ali je otvoreno, veselo i prostodušno gledala u mene. Meni to stanje postade neizdržljivo. Nisam hteo da joj lažem, i hteo sam da joj kažem sve što mislim i osećam. Bio sam naročito uzbuđen; bilo je to u voćnjaku. Počeh da joj govorim o svojoj ljubavi takvim rečima kojih se ja stidim kad ih se setim. Stidim se da ih se sećam zbog toga jer nisam smeo da ih joj izgovorim, jer ona stoji neizmerno više iznad reči i osećanja koja sam joj hteo da izrazim. Ja sam ućutao i od toga dana moje stanje postade neizdržljivo. Nisam hteo da se ponižavam ostajući i dalje u neozbiljnom odnosu prema njoj, a osećao sam da nisam dorastao da s njom budem u iskrenim i jednostavnim odnosima. Ja sam se u očajanju pitao: šta treba da radim? U glupim sanjarijama ja sam je zamišljao kao svoju ljubavnicu, ili kao svoju ženu, ali sam sa odvratnošću odbacivao i jednu i drugu pomisao. Da napravim od nje devojčuru, to bi bilo užasno. Bilo bi to ubistvo. A da od nje napravim gospođu, ženu Dimitrija Andrejiča Olenjina, kao što je to učinio jedan naš oficir, oženivši se jednom ovdašnjom Kozakinjom, bilo bi još gore. Eh, kad bih ja mogao da postanem Kozak, Lukaška, da kradem konje, da se opijam vinom, pevam pesme, ubijam ljude i da joj se pijan uvlačim kroz prozor na jednu noć, bez razmišljanja ko sam ja? i zbog čega sam ja? Tada bi bilo sasvim drukčije, tada bi mi mogli da shvatimo jedno drugo, i tada bih ja mogao da budem srećan. Ja sam pokušavao da se odam takvom životu, ali još jače osetih svoju slabost, svoju pokvarenost. Ja ne mogu da zaboravim sebe i svoju zamršenu, neskladnu i nakaznu prošlost. I moja budućnost predskazuje mi se još beznadnija. Svaki dan su preda mnom daleka snežna gorja i ova veličanstvena srećna žena. I za mene je ta jedina sreća nedostižna, nije ta žena za mene! Najužasnije i najslađe je u mom položaju što ja nju osećam i razumem, a ona mene neće nikada shvatiti. Ona me neće shvatiti ne zbog toga što je ona niža od mene, nego naprotiv, ona me ne mora da shvati. Ona je srećna; ona je kao priroda, jednaka, mirna i sama u sebi. A ja sam iskvareno slabo stvorenje i hoću da ona shvati tu moju pokvarenost i moje patnje. Noćima nisam spavao i bez ikakvog cilja provodio ih ispod njenih prozora, ne mogavši da sam sebi objasnim šta se sa mnom događa. Osamnaestog ovog meseca naša je četa išla u napad. Tri sam dana bio van sela. Bio sam tužan i sve mi je bilo poravno. Pesme, kartanje, pijanke, razgovori o nagradama i sve u četi bilo mi je gadnije nego inače. Danas se vratih kući, video sam je, video sam svoju kuću, čiča Jerošku, snežno gorje iz svoga trema, i obuhvati me tako snažno, novo osećanje radosti da sve razumedoh. Ja tu ženu volim pravom ljubavi, i to prvi i jedini put u mom životu. Ja znam šta je sa mnom. Ja se ne bojim da ću se poniziti sa svojim osećanjima, ja se svoje ljubavi ne stidim, i ja se njome ponosim. Ja nisam kriv što sam zavoleo. To se desilo protiv moje volje. Ja sam od te ljubavi bežao u samoodricanje, ja sam izmišljao u sebi radost u ljubavi Kozaka Lukaške i Marjanke i samo sam razdraživao svoju ljubav i svoju ljubomoru. Nije to idealna, takozvana uzvišena ljubav koju sam ja osećao pre; nije to osećanje požude u kome se samo diviš svojoj ljubavi, osećaš u sebi izvor svoga osećanja i sve radiš sam. Osećao sam i to. To je manje od želje za uživanjem, to je nešto drugo. Možda ja u njoj volim prirodu, utelovljenje svega što je najdivnije u prirodi; ali ja nemam svoje volje, kroz mene je voli neka stihijska snaga, sav božji svemir, sva priroda utiskuje tu ljubav u moju dušu i govori mi: voli. Ja je volim ne razumom, ne maštom, nego celim svojim bićem. Voleći je ja osećam sebe nerazdvojnim delom čitavog srećnog božjeg sveta. Pisao sam pre o svojim novim ubeđenjima koja sam stekao svojim životom u samoći; ali niko ne može da zna s kakvim se teškim mukama stvoriše ona u meni, s kakvom sam ih radošću spoznao i ugledao novi otvoren put u životu. U meni nije bilo nešto dragocenije od tih ubeđenja... Ali... dođe ljubav, i više ih nema, i nema ni želje za njima. Čak mi je sada teško i da shvatim kako sam mogao da tako visoko cenim ta jednostrana, hladna i čisto izmišljena raspoloženja. Naišla je lepota i sav se moj egipatski životni unutrašnji rad pretvorio u prah i pepeo. I nema ni žaljenja za onim što je iščezlo! Samoodricanje, sve je to glupost i budalaština. Sve je to ponos, utočište od zaslužene nesreće, i spasavanje od zavisti prema tuđoj sreći. Da živim za druge, da činim dobro! Zašto? kad je u mojoj duši samo jedna ljubav prema sebi i jedna želja da je volim i da s njom živim njenim životom. Sada ja želim sreću, ali ne za druge, ne za Lukašku. Ja sad više ne volim one druge. Ranije bih rekao da je to rđavo. Mučio bih se problemima: šta će biti s njom, sa mnom, sa Lukaškom? Sada mi je svejedno. Ja više ne živim po svojoj volji jer postoji nešto što je jače od mene, što me predvodi. Ja se mučim, ali ranije sam bio mrtav i ja tek sada živim. Danas ću joj otići i sve reći«.

 

 XXXIV 

Napisavši to pismo Olenjin kasno uveče ode domaćinima. Starica je sedela na klupi iza peći i ispredala svilu iz čaura. Marjana, nepovezane glave, šila je nešto pri sveći. Ugledavši Olenjina skoči, uze maramu i priđe peći.

− Hodi, Marjanuška, sedi s nama, − reče majka.

− Ne mogu, nisam povezana. − I ona se pope na peć.

Olenjin je video samo njeno koleno i lepu spuštenu nogu. On posluži staricu čajem. A ona ga počasti kajmakom po koga je poslala Marjanu. Ali stavivši tanjir na sto, Marjana opet skoči na peć i Olenjin je osećao samo njene oči. Oni su razgovarali o domaćinstvu. Babuka Ulita se raspoloži i postade naročito gostoljubiva. Ona donese Olenjinu grožđa iz turšije, lepinja sa grožđem, najboljeg vina i poče da ga naveliko čašćava i nutka na onaj naročiti narodski, grubi gostoljubivi način koji je svojstven samo ljudima koji svoj hleb zarađuju fizičkim radom. Starica koja je u početku začuđavala Olenjina svojom grubošću, sada bi ga često dodirnula svojom jednostavnom nežnošću prema kćerki.

− Što da se grešimo o boga! Svega mi hvala bogu imamo, i vino smo iscedili, i turšiju napravili, i prodaćemo makar tri bureta vina, i još će nam ostati da pijemo. Nemoj se žuriti sa odlaskom. Proveselićemo se s tobom i na svadbi.

− A kad će biti svadba? − upita Olenjin osećajući kako mu sva krv udari u glavu, a srce mu poče neravnomerno i bolno da lupa.

Iza peći se začu neko komešanje i grickanje semenki.

− Trebalo bi da svadbujemo iduće nedelje. Spremili smo se, − odgovori starica jednostavno i mirno kao da Olenjina nije ni bilo, niti ga ima na svetu. − Za Marjanušku sam sve sakupila i pripremila. Mi ćemo je lepo opremiti. Ali nešto nije sasvim u redu: naš Lukaška malo preterano lumpuje. Sasvim se propio! Nestašan je! Neki dan dođe iz čete Kozak pa ispriča da je išao čak i u Nogaje.

− Mogu ga uhvatiti, − reče Olenjin.

− I ja kažem: nemoj da se šališ, Lukaška! Ali on je mlad pa se pravi važan. Sve treba u svoje vreme. Pa dobro, ukrao, oteo, ubio Abreka, junak! Ali treba i da mirno proživi. Inače ne valja.

− Video sam ga dvaput u odredu, samo što se provodi. I konja je prodao, − reče Olenjin i okrenu se prema peći.

Velike crne oči sevale su na njega strogo i neprijateljski. Bi ga stid zbog tih reči.

− Pa šta onda! On nikome ne čini zla, − reče Marjana odjednom. − Provodi se za svoje pare, − i spustivši noge ona skoči s peći i izađe snažno zalupivši vratima.

Olenjin je pratio očima dok je bila u sobi, a onda poče da gleda u vatru, čekajući i ne shvatajući ništa od onoga što mu je pričala babuka Ulita. Za nekoliko minuta dođoše gosti: starac, brat babuke Ulite, čiča Jeroška, a posle njih Marjana sa Ustenjkom.

− Jeste li dobro i zdravo? − zapiskuta Ustenjka. − A ti se stalno provodiš? − obrati se Ustenjka Olenjinu.

− Jest, provodim se, − odgovori on i zbog nečega se zastide i postade mu neugodno. On htede da ode, ali nije mogao. Izgledalo mu je nemoguće da ćuti. Pomože mu starac: zatraži da pije, i oni popiše. Posle Olenjin popi i sa Jeroškom. Zatim još i sa drugim Kozacima. A onda opet sa Jeroškom. I što je Olenjin više pio sve mu je teže postajalo pri duši. Ali starci se raspoložiše. Obadve su devojke sedele na peći i šaputale gledajući u njih, a oni su pili sve do mraka. Olenjin nije ništa govorio, ali je pio više od svih. Kozaci su nešto galamili. Starica ih je izgonila napolje i više im nije davala vina. Devojke su se smejale čiči Jeroški, i već je bilo deset sati kad svi izađoše u trem. Starci sami sebe pozvaše da nastave kod Olenjina. Ustenjka otrči kući. Jeroška odvede Kozake Vanjuši. Starica ode da pospremi kuhinju. Marjana ostade sama u kući. Olenjin se osećao sasvim svež i čio kao da se tek probudio. Sve je zapažao i propustivši starce da iziđu, vrati se u kuću: Marjana se spremala na počinak. On joj priđe i htede da nešto kaže, ali mu se glas preseče. Ona sede na postelju, podavi podase noge, odmače se od njega u najdalji ćošak i ćutke, uplašenim i divljim pogledom pogleda u njega. Izgledalo je da ga se bojala. Olenjin to oseti. Obuze ga žalost i stid, a u isto vreme on oseti ponosno zadovoljstvo što u njoj izaziva bar i takva osećanja.

− Marjana! − reče on. − Zar ti nikada nećeš imati sažaljenja prema meni? Ja ni sam ne znam koliko te volim.

Ona se odmače još dalje.

− To iz tebe govori vino. Ništa ti od mene nećeš dobiti!

− Ne, nije po sredi vino. Nemoj se udavati za Lukašku. Ja ću te uzeti. − »Šta ja ovo govorim? − pomisli on baš kad izgovori te reči. Da li ću ja njoj reći ovo isto i sutra? Kazaću joj, sigurno ću joj kazati, i odmah ću joj ponoviti«, − odgovori mu njegov unutrašnji glas. − Hoćeš li poći za mene?

Ona ga ozbiljno pogleda i njen strah kao da iščeze.

− Marjana! Poludeću. Ja nisam pri čistoj. Učiniću što god mi narediš. − I bezumno-nežne reči potekoše same od sebe.

− Ama šta tu lažeš, − prekide ga ona i odjednom uhvati ruku koju on pruži prema njoj. Ali ona tu ruku ne odgurnu od sebe, nego je čvrsto steže svojim snažnim tvrdim prstima. − Zar se gospoda žene seljankama? Idi!

− Hoćeš li poći za mene? Ja ću sve...

− A šta ćemo s Lukaškom? − reče ona smejući se.

On istrže svoju ruku koju je ona držala i snažno obgrli njeno mlado telo. Ali ona skoči kao srna i istrča u trem bosonoga. Olenjin se pribra i užasnu sam sebe. On je opet izgledao sam sebi neopisivo gadan u poređenju s njom. Ali ne kajući se ni časak što joj je to iskazao, on pođe kući, i ne pogledavši starce koji su kod njega pili, leže i zaspa tako tvrdo kao što nije već odavno.

XXXV

Sutradan je bio praznik. Predveče je sav narod bio na ulici, blistajuća svojim prazničnim odelima na suncu koje je zalazilo. Vino je rodilo bolje nego inače. Narod se rešio rada. Kozaci su se za mesec dana spremali na pokret i u mnogim porodicama pripremale se svadbe.

Na trgu, ispred seoske opštine i oko dva dućana − jednog sa jelom i semenkama, a drugog sa maramama i cicom, bilo je najviše sveta. Na nasipu kraj zgrade opštine sedeli su i stajali oko nje starci u sivkastim i crnim kaftanima bez širita i ukrasa. Sada su mirnim i odmerenim glasom razgovarali o berbi i mladeži, o društvenim poslovima i starim vremenima, dostojanstveno i ravnodušno posmatrajući mlado pokolenje. Prolazeći pored njih žene i devojke zastajale su i obarale glavu. Mladi Kozaci s poštovanjem su usporavali korak, skidali šubare i držali ih neko vreme pored glave. Starci bi zaćutali. Neki od njih bi strogo, a neki opet nežno pogledali one što prolaze i polagano skidali i ponovo stavljali šubare na glavu.

Kozakinje još nisu počele da se hvataju u kolo, nego su se okupljale obučene u bešmete šarenih boja i u belim maramama omotanim oko glave sve do očiju, sedeli na zemlji i kućnim nasipima, u hladovini kosih sunčanih zraka, zvonko brbljajući i smejući se. Dečaci i devojčice igrali su se loptom, bacajući je visoko prema jasnom nebu i s vriskom i galamom trčeći po trgu. Devojčurci na drugom kraju trga već su uhvatili kolo i tankim sramežljivim glasovima piskutali pesme. Ćate, oni koji su bili na odsustvu i mladi momci koji su došli na praznik u novim belim i crvenim čerkeskama opšivenim širitima, praznički-veselih lica, uzevši se po dvojica-trojica za ruke, išli su od jedne do druge grupe žena i devojaka i zastajali šaleći se i zadirkujući Kozakinje. Dućandžija-Jermenin u plavoj ćerkesci od tankog sukna sa širitima stajao je pored otvorenih vrata kroz koja su se videle stalaže pune složenih šarenih marama i sa ponosom istočnjačkog trgovca i saznanjem svoje važnosti očekivao mušterije. Dva crvenobrada bosa Čečenca koji su došli s druge strane Tereka da se nagledaju praznika, čučali su pored kuće svoga poznanika, pušeći nemarno iz malih lula i pljuckajući, gledali narod i jedan drugom dobacivali neke brze grlene glasove. Ponekad bi užurbano prošao vojnik u svakodnevnom odelu, u starom šinjelu i brzo promicao kroz šarene grupe na trgu. Odnekud su dopirale pijane pesme Kozaka koji su se zapili. Sve su kuće bile zaključane, a tremovi još od sinoć oprani. Čak su i starice bile na ulici. Svuda po suvim i prašnjavim ulicama ležale su pod nogama ljuske semenki od lubenica i bundeva. Vazduh je bio topao i nepokretan, a vedro nebo plavkasto i prozirno. Belo-mutno gorje koje se videlo iznad krovova crvenilo se u zracima sunčevog zalaska i izgledalo tako blizu. Ponekad bi se s one strane reke začuo daleki tutanj topovskog pucnja. Ali iznad sela su odjekivali mešajući se raznovrsni i veseli praznični zvuci.

Olenjin je celo jutro hodao po dvorištu i čekao da vidi Marjanu. Ali ona, posvršavavši poslove, pođe u kapelicu na liturgiju; posle toga bi ili sedela na nasipu kraj kuće grickajući semenke sa devojkama, ili bi sa prijateljicama ulazila u kuću i usput veselo i prijazno pogledala stanara. Olenjin se pribojavao da s njom pred drugima zapodene razgovor, pa makar i u šali. On je hteo da s njom dovrši sinoćnji razgovor i da mu ona dade odlučan odgovor. Očekivao je zgodan trenutak kao sinoć, ali ga ne bi i on nije imao više snage da ostane u tako neizvesnom stanju. Ona opet izađe na ulicu i malo posle, ne znajući ni sam gde, pođe i on za njom. On zaobiđe ćošak i ugleda kako ona sedi u svom sjajnom svetlo-plavom atlasnom bešmetu i on s bolom u srcu začu iza sebe gromki devojački smeh.

Kuća Beleckog bila je na trgu. Kad prođe pored nje, Olenjin začu njegov glas: »Svratite meni«, − i on svrati.

Pošto se malo porazgovoriše, obadvojica sedoše pored prozora. Uskoro im dođe Jeroška u novom bešmetu i sede na pod pored njih.

− Eno, ono je aristokratska grupa, − reče Belecki pokazujući cigaretom jednu šarenu grupu na ćošku i osmehujući se. − I moja je tamo, vidite li onu u crvenom. Ponovila se. A što ne počinjete s kolom? − povika Belecki gledajući kroz prozor. − Pričekajte malo dok se smrkne pa ćemo otići i mi. A posle ćemo ih pozvati kod Ustenjke. Treba da im priredimo poselo.

− Doći ću i ja kod Ustenjke, − reče Olenjin odlučno. − Hoće li i Marjana tamo biti?

− Hoće, dođite! − reče Belecki nimalo iznenađen. − Zar nije divno, − dodade on pokazujući šarenu svetinu.

− Da, vrlo je lepo! − potvrdi Olenjin nastojeći da se pokaže ravnodušan. − O ovakvim praznicima, − dodade on, − ja se uvek čudim zbog čega odjednom, kao na primer danas, petnaestog u mesecu, ljudi postanu zadovoljni i veseli? Na svakome se vidi da je praznik. I oči, i lice, i glasovi, i pokreti, i odeća, i vazduh, i sunce − sve je praznično. A u nas, u nas već nema praznika.

− Da, − reče Belecki koji nije voleo takva rezonovanja. − A što ti ne piješ, starče? − obrati se on Jeroški.

Jeroška namignu Olenjinu na Beleckog:

− Pa onaj je tvoj prijatelj nekako isuviše ohol!

Belecki diže čašu.

− Alla birdi, − reče on i ispi. (Alla birdi, znači: bog je dao; to je uobičajeni pozdrav Kavkazaca kad piju zajedno.)

− Sau bul (zdrav si), − reče Jeroška smešeći se pa ispi svoju čašu. − Ti kažeš: praznik! − reče Olenjin dižući se i gledajući kroz prozor. − Kakav je ovo praznik! Trebao si ti da vidiš kako se praznovalo u stara vremena! Izađu tako žene odevene u sarafane sve u širitima. Po prsima u dva reda nanizani sve sami dukati. Na glavama im zlatne kape. A kad prođu, samo fr! fr! Samo što šušti. Svaka je žena bila kao kneginja. Kad izađu, čitav čopor, pa počnu da pevaju, sve se ori; svu noć provod. A Kozaci izvaljaju u dvorište burad, zasednu i piju čitavu noć, do same zore. Ili uhvate jedan drugog za ruke i krenu selom u lancu. Koga sretnu vode ga sa sobom i tako idu redom. Ponekad tako lumpuju po tri dana. Sećam se kako bi se vraćao pokojni otac, crven, podbuo, bez šubare, sve bi pogubio, dođe tako i legne. Majka je već znala: donese mu svežeg kavijara i vina da se povrati, a onda trči u selo da mu traži šubaru. I on tako prespava dva dana i dve noći! Eto, kakvi su onda bili ljudi! A kakvi su sada?

− A kako devojke u sarafanima? Jesu li se same provodile? − upita Belecki.

− Da, same! Dođu tako Kozaci, pojašu konje i kažu: hajde da raskinemo kolo, pa pođu, a devojke prihvate za toljage. O pokladama dojuri tako jedan takav junak, a one udri i po konju i po njemu. On raskine kolo, uhvati koju devojku i odvede je. A onda radi s njom i voli je kako hoće, ih, mamice, dušice. Pa kakve su samo ovde bile devojke! Kraljice!

XXXVI

U taj čas iz ulice sa strane dojahaše na trg dva konjanika. Jedan je bio Nazarka a drugi Lukaška. Lukaška je sedeo u sedlu nekako nakrivo, na svom uhranjenom zelenku-kabardincu koji je lako koračao po tvrdom putu uzbacujući lepu glavu sa tankom sjajnom grivom. Spretno nameštena puška u futroli, pištolj na leđima i savijena kabanica iza sedla pokazivali su da Lukaška nije došao izbliza primirenog sela. Njegovo kicoško jahanje nakrivo, njegov nemarni pokret rukom kojom je lagano udarao kandžijom konja po trbuhu, a naročito njegove sjajne crne oči koje su gledale oholo, pomalo žmireći, sve je to odavalo svest o svojoj snazi i samopouzdanju mladosti. Jeste li videli junaka? − izgleda da su mu govorile oči gledajući na obe strane. Lep konj u opremi sa srmom, oružje i sam lepi Kozak izazvaše pažnju sveg naroda koji se nalazio na trgu. Nazarka, mršav i omalen bio je obučen kudikamo slabije od Lukaške. Kad je prolazio pored staraca, Lukaška malo zastade i podiže belu kovrdžavu šubaru iznad ošišane crne glave.

− Jesi li oterao mnogo nogajskih konja? − reče mršav starčić natmurenog sumornog pogleda.

− A ti si ih, dedice, sigurno brojao, dok me to pitaš, − odgovori Lukaška i okrenu se.

− Ti toga momka uzalud vodiš sa sobom, − progovori starac još sumornije.

− Vidiš ti đavola, sve zna! − progovori Lukaška u sebi i lice mu poprimi zabrinut izraz; ali pogledavši na ćošak gde su stajale Kozakinje, on okrenu konja prema njima.

− Da ste mi zdravo, devojke! − viknu on snažnim zvonkim glasom i odjednom zaustavi konja. − Ostarele ste bez mene, veštice. − I on se zasmeja.

− Zdravo, Lukaška! Zdravo bato! − začuše se veseli glasovi. Jesi li doneo dosta para? Kupi devojkama slatkiša! Hoćeš li koliko ostati? Već te odavno nismo videle.

− Doleteli smo s Nazarkom da se provedemo jednu noć, − odgovori Lukaška zamahnuvši kandžijom na konja i nasrnuvši s njim na devojke. − Marjana te skoro već sasvim zaboravila, − zapišta Ustenjka gurajući laktom Marjanu i prasnuvši u piskutljiv smeh.

Marjana se odmače od konja i zabacivši glavu unazad sjajnim velikim očima mirno pogleda Kozaka.

− Već odavno nisi bio! Što teraš konja na mene? − reče mu suvo i okrenu se.

Lukaška je izgledao naročito raspoložen. Lice mu je sijalo odvažnošću i radošću. Izgleda da ga Marjanin hladan odgovor začudi. Odjednom se namršti.

- Stani na uzengiju, odvešću te u planine, dušice! − viknu on odjednom kao da htede da odagna rđave misli i kicoški pojahujući između devojaka. On se naže Marjani. − Poljubiću te, tako ću te poljubiti da ćeš videti!

Marjana se srete s njegovim očima i odjednom pocrveni. Ona odstupi.

− Idi s milim bogom! Zgazićeš mi noge, − reče ona i sagavši glavu pogleda svoje lepe noge koje su bile utegnute svetloplavim čarapama sa strelicama i u novim crvenim opancima opšivenim uskim srebrenim širitom.

Lukaška se obrati Ustenjki, a Marjana sede pored Kozakinje koja je u naručju držala dete. Dete se izvi prema devojci i svojom debeljuškastom ručicom uhvati je za đerdan koji je visio na njenom plavom bešmetu. Marjana se saže prema njemu i iskosa pogleda Lukašku. U taj čas Lukaška je vadio ispod čerkeske iz džepa crnog bešmeta zavežljajčić sa slatkišima i semenkama.

− Žrtvujem ovo za sve, − reče on dajući Ustenjki zavežljaj i sa osmehom pogleda Marjanku.

Na devojčinom licu ponovo se pojavi zbunjenost. Divne oči kao da joj se zamagliše. Ona spusti maramu ispod usta i odjednom priljubi glavu uz belo lice deteta koje je držalo za đerdan, i poče da ga pohlepno ljubi. Dete se odupiralo rukama o devojčine visoke grudi vičući i otvarajući svoja bezuba ustašca

− Što daviš dete? − reče detetova majka uzimajući ga i raskopčavajući bešmet da ga podoji. − Bolje bi ti bilo da se upitaš s momkom.

− Samo da namirim konja pa ću doći s Nazarkom i celu ćemo se noć provoditi, − reče Lukaška udarivši konja kandžijom i pošavši od devojaka.

On i Nazarka skrenuše u sporednu ulicu i stadoše ispred dveju kuća koje su bile jedna prema drugoj.

− Eto, najzad stigosmo, pobratime! Brzo dođi! − povika Lukaška prijatelju sjahujući s konja kod susednog dvorišta i vodeći oprezno konja kroz kapiju svoga dvorišta. − Zdravo, Stepka! − obrati se nemoj sestri koja je takođe bila u prazničkom odelu i prilazila sa ulice da primi konja. I on joj pokaza znacima da smesti konja, položi mu sena, i da ne skida sedla.

Nema sestra poče da nešto gudi i mljacka ustima pokazujući konja i ljubeći ga u njušku. To je značilo da ona voli konja i da je dobar.

− Zdravo, majko! Zar još nisi izlazila na ulicu? − viknu Lukaška pridržavajući pušku i ulazeći u trem.

Starica majka otvori mu vrata.

− Eto, a baš ti se nisam nadala, − reče starica, − a i Kirka nam reče da nećeš dolaziti.

− Donesi malo vina, majčice. Doći će Nazarka, da proslavimo praznik.

− Odmah ću Lukaška, odmah, − odgovori starica. − Naše se ženske provode. Mislim da je i naša nemka otišla

. I uzevši ključeve ona brzo pođe u ostavu.

Nazarka, namirivši konja i skinuvši pušku dođe Lukaški.

XXXVII

− Zdrav si, − reče Lukaška primajući od majke punu čašu vina i pažljivo je, sagnute glave prinevši ustima.

− Vidiš li ti kakva je stvar, − reče Nazarka, − deda Burlak reče: »Koliko si konja ukrao?« Izgleda da on zna.

− Veštac! − odgovori Lukaška kratko. − Pa šta onda? − dodade on uzbacivši glavu. − Oni su već s onu stranu reke. Nek ih traže.

− Ipak to ne valja.

− Ama šta ne valja! Odnesi mu sutra vina. Tako treba da uradimo i sve će biti u redu. A sad da se provodimo. Pij! − viknu Lukaška istim glasom kao što tu reč izgovara čiča Jeroška. − Na ulicu ćemo izaći devojkama. Hajde ti kupi meda, ili ću poslati nemku. Provodićemo se do zore.

Nazarka se osmehnu.

− Hoćemo li dugo ostati? − upita on.

− Daj da se provedemo! Trči po votku! Evo ti pare!

Nazarka otrča poslušno Jamki.

Čiča Jeroška i Jergušov, poput ptica grabljivica namirisaše gde se pije pa obojica pijani i jedan za drugim upadoše u kuću.

− Daj još pola kofe! − viknu Lukaška majci umesto odgovora na njihov pozdrav.

Kaži, đavole nijedan, gde si krao? − povika čiča Jeroška. − Hajdučina si! Drag si mi!

− Sad sam ti drag! − odgovori Lukaška smejući se. − A devojkama nosiš junkerove slatkiše. E, lopužo stara!

− Nije to istina, baš nije istina! Ih, Marka! − i starac se grohotom zasmeja. − Koliko me taj đavo molio! Idi, kaže on, uredi stvar. Pušku mi je nudio. Ne, nek ide s milim bogom! Učinio bih ja, ali bilo mi je žao tebe. E, kaži mi sada gde si bio? − I starac poče da govori tatarski.

Lukaška mu tečno odgovaraše.

Jergušov koji je slabo znao tatarski samo bi ponekad ubacio po koju rusku reč.

− Kažem ja tebi da je on pokrao konje. Dobro ja to znam, − potvrđivao je on.

− Pođosmo mi sa Girejkom, − pričao je Lukaška. (Nazivati Girej- kana Girejkom smatralo se među Kozacima kao priznanje njegove naročite odvažnosti.) − Kad je bio s one strane reke pričao je da poznaje čitavu stepu i da će nas izvesti pravo, a kad krenusmo bila je mrkla noć i moj se Girejka zbuni, poče da krivuda, ali sve bez ikakve koristi. Ne može da pronađe selo pa bog. Izgleda da smo okrenuli i suviše udesno. Lutali smo tako skoro do ponoći. Ali bogu hvala zalajaše psi.

− Budale, − reče čiča Jeroška. − I mi smo tako zalutali u stepi. Đavo bi ga znao gde je šta. A ja se popeh na brežuljak i počnem da zavijam kao kurjak, eto, baš ovako! (On sastavi ruke oko usta i poče da zavija kao čitav čopor kurjaka, sve jednim glasom.) Psi se na to moraju odazvati. Hajde, pričaj. Pa šta bi, nađoste li?

− Brzo zaularismo konje. Nazarku zamalo ne uhvatiše nogajske žene, bogami!

− Kako, uhvatiše, − odvrati Nazarka uvređeno.

− Krenusmo; Girejka opet zaluta, samo što ne zađosmo među peščare. Stalno je govorio da idemo prema Tereku, a mi baš na drugu stranu.

− Pa mogao si da se ravnaš po zvezdama, − reče čiča Jeroška.

− I ja to kažem, − prihvati Jergušov.

− Taman posla, kako ćeš se ravnati kad je sve u mraku. Baš se namučih! Uhvatih jednu kobilu, zaularih je, a svog konja pustih;mislim tako, on će nas izvesti. Pa šta ti misliš? Konj poče da frče i sve nosom po zemlji... Pa skoči napred i pravo u selo. I baš u pravi čas jer već poče da sviće; samo što dospeh da posakrivam konje u šumi. S one strane reke stiže Nagim i odvede ih. Jergušov zaklima glavom.

− Pa ja i kažem: majstorluk! A je li ih bilo koliko?

− Sve je ovde, − reče Lukaška lupkajući se po džepu.

U taj čas u kuću uđe starica. Lukaška ne dovrši.

− Pij! − viknu on.

− Eto, mi jednom sa Girčikom pođosmo kasno... − poče Jeroška.

− Mani se, toj tvojoj priči nikad kraja! − reče Lukaška. − Odoh ja. − I ispivši vino iz čaše i stegavši jače opasač, Lukaška izađe na ulicu...

XXXVIII

Kad Lukaška izađe na ulicu već je bio mrak. Jesenja noć sveža i bez vetra. Iznad crnih topola koje su se izdizale s jedne strane trga izlazio je pun zlatan mesec. Iz kuhinjskih dimnjaka dizao se dim mešajući se s maglom i dižući se nad selom. U nekim se prozorima videla svetlost. Miris izgorele balege, komine i magle širio se vazduhom. Razgovor, smeh, pesme i krckanje semenki čulo se izmešano kao i po danu, samo jasnije. Bele marame i šubare videle su se u skupovima u mraku, oko kuća i plotova. Na trgu, nasuprot osvetljenih dućanskih vrata crni se i belasa gomila Kozaka i devojaka i čuju se glasne pesme, smeh i govor. Uhvativši se rukom za ruku devojke se vrte i lako se kreću po prašnjavom trgu. Mršava i najružnija devojka poče da peva:

Iz šume, šume tamne,
Aj-da-ljulji!
Iz bašte, bašte zelene
Izašla − prošla dva momka,
Do dva momka neženjena.
Naišla su pa zastala.
Zastala su da se svade.
Otud ide lepotica,
Otud ide pa im zbori:
Za jednog ću od vas poći.
Za momka ću belog poći,
Belog momka plavokosog.
Nek’ me uzme za desnicu,
Nek’ me vodi svud okolo.
I pred, svima nek, se hvali:
»Evo moje domaćice!«

Starice stoje blizu njih i slušaju pesme. Dečaci i devojčice trče naokolo, u mraku, hvatajući jedni druge. Kozaci stoje oko kola, zadirkuju devojke koje promiču, a ponekad ga raskinu i uđu u krug. U mraku kraj otvorenih vrata stoje Belecki i Olenjin u čerkeskama i šubarama i razgovaraju ne po kozački i ne glasno, ali ipak da se čuje, osećajući da na sebe obraćaju pažnju. Pored kola hoda debeljuškasta Ustenjka u crvenom bešmetu i dostojanstvena Marjana u novoj košulji i bešmetu. Olenjin i Belecki razgovaraju kako bi odvojili Marjanku i Ustenjku iz kola. Belecki je mislio da Olenjin hoće samo da se provede, a Olenjin je očekivao da mu se odluči o sudbini. On je hteo pošto-poto, još večeras da ostane s Marjanom nasamo, da joj sve kaže i da je upita može li ona i hoće li da mu bude žena. Bez obzira što je to pitanje ona već odavno nepovoljno po njega rešila, on se nadao da će biti u stanju da joj sve ispriča što oseća i da će ga ona shvatiti.

− Što mi to ranije ne rekoste, − reče Belecki, − ja bih vam to udesio sa Ustenjkom. Vi ste mi pomalo čudan!

− Šta da radim? Uskoro će doći čas pa ću vam sve ispričati. A sada, bogavam, udesite da ona dođe Ustenjki.

− Dobro. To je bar lako... E, pa šta je, Marjana, hoćeš li ti za plavokosog mladića? Je li, a ne za Lukašku? − reče Belecki iz pristojnosti, obraćajući se najpre Marjanki; ali ne čekajući odgovor on priđe Ustenjki i zamoli je da dovede Marjanku. On ne dospe ni da dovrši, a poče druga pesma i devojke povukoše jedna drugu: one zapevaše:

Oj, za baštom, za zelenom
Tud prolazi momak mlad
Duž ulice sve do kraja.
Kad, prvi put po njoj ide,
On desnicom rukom maše,
Drugi put kad po njoj prođe,
On šeširom svojim maše,
A treći put kad naiđe,
Tu se momak zaustavi.
Zaustavi dragoj sprema.
»Ja sam hteo tebi doći,
Tebi doći da te pitam:
Zašto sada, mila moja,
Ti u baštu ne dolaziš?
Nego si se, moja mila,
Ti od mene okrenula?
Al’ posle ćeš, mila moja,
Ti pomalo da se smiriš.
I ja ću ti, mila moja,
Sa proscima skoro doći,
Bićeš meni ljuba verna,
I plakaćeš još zbog mene«.
Ja sam znala šta da kažem,
Ali nisam smela reći.
Ali nisam smela reći,
Nego pođoh baštom šetat.
Kada dođoh ja u baštu,
Da pozdravim dragog svoga.
»Evo, draga, poklon tebi,
Maramica iz nedara.
Ti je uzmi, ti je primi,
I u bele metni ruke.
I u bele ruke primi,
Mene mladog žarko ljubi.
Ne znam šta bih jošte mogo,
Svojoj dragoj na dar dati.
Darovaću svojoj miloj
I maramu oko vrata,
Za maramu, za svilenu,
Pet puta ću poljubiti,
Milu moju poljubiti«.

Lukaška i Nazarka raskidoše kolo i počeše da hodaju između devojaka. Lukaška je pratio pevanje oštrim glasom i mašući rukama hodao uz kolo.

− Hajde, nek mi dođe jedna! − progovori on. Devojke počeše da guraju Marjanku; ona ne htede da izađe. Uz pesmu se čuo tanak smeh, pljeskanje, poljupci i šaputanje.

Prolazeći pored Olenjina Lukaška mu ljubazno klimnu glavom.

− Mitrije Andrejeviču! I ti si došao da vidiš? − reče on.

− Da, − odgovori Olenjin odlučno i suvo. Belecki se naže Ustenjkinom uvu i nešto joj reče.

Ona htede da mu odgovori, ali ne dospe, i prolazeći po drugi put ona to učini:

− Dobro, doći ćemo.

− I Marjana, takođe?

Olenjin se naže Marjani.

− Hoćeš li doći? Molim te, makar samo minut. Moram s tobom da razgovaram.

− Doći će devojke pa ću i ja doći.

− Hoćeš li mi odgovoriti na ono što sam te molio? − upita on opet joj se naginjući. − Ti si danas vesela.

Ona već prođe pored njega. On pođe za njom.

− Hoćeš li mi reći?

− Šta ću ti reći?

− Ono što sam te prekjuče pitao, − reče Olenjin naginjući joj se uvu. − Hoćeš li poći za mene?

Marjana se zamisli.

− Reći ću ti, − odgovori ona, − danas ću ti reći.

Njene oči sevnuše u mraku na mladića veselo i nežno.

On je i dalje išao pored nje. Bilo mu je drago da joj se što bliže nagne.

Ali je Lukaška pevajući snažno povuče za ruku i istrže iz kola na sredinu. Olenjin dospe da samo progovori: »Dođi Ustenjki«, − i priđe svom prijatelju. Pesma se završi. Lukaška otra usta, Marjanka takođe i oni se poljubiše. »Ne, treba pet puta«, − progovori Lukaška. Razgovor, smeh, trčanje, zameniše lagane kretnje i tiho pevanje. Lukaška, koji je izgledao prilično pripit, poče da deli devojkama slatkiše.

− Sve čašćavam, − reče on pun zadovoljstva, ali sa smešno dirljivim ponosom. − A one što su se provodile s vojnicima nek izlaze iz kola, − dodade on odjednom pogledajući zlobno Olenjina.

Devojke su uzimale od njega slatkiše i smejući se otimale ih jedna od druge. Belecki i Olenjin povukoše se u stranu.

Lukaška kao da se postide svoje darežljivosti pa skide šubaru i brišući čelo rukavom priđe Marjanki i Ustenjki.

− A što si se, moja mila, ti na mene razljutila? − ponovi on pesmu koju su malopre otpevale i obraćajući se Marjanki reče još jednom ljutito: ti na mene razljutila? − Udaćeš se za mene, i plakaćeš kod mene, − dodade on grleći odjednom i Ustenjku i Marjanu.

Ustenjka se ote i zamahnuvši dobro udari ga po leđima tako da je zabole ruka.

− Hoćete li još igrati u kolu? − upita on.

− Kako htednu devojke, − odgovori Ustenjka, − a ja idem kući, i Marjana će nama.

Držeći i dalje Marjanku u zagrljaju Kozak je odvede od gomile do mračnog kućnog ćoška.

− Nemoj ići, Mašenka, − reče on, − da se zadnji put provedemo. Hajde ti kući, a ja ću doći tebi.

− Šta ću kod kuće? Zato je i praznik da se veselimo. Idem Ustenjki, − reče Marjana.

− Svejedno, opet ću se ja s tobom oženiti.

− Dobro, − reče Marjanka, − to ćemo videti.

− Hoćeš li ići? − reče Lukaška oštro i privivši je uza se poljubi je u obraz.

− Pusti me! Što si se prilepio? − i Marjanka mu se ote i pođe od njega.

− E, devojko!... Zlo će biti, − reče Lukaška prekorno pa stade i zaklima glavom. Plakaćeš ti kod mene, − i okrenuvši se od nje viknu devojkama: − Pevajte, šta vam je!

Marjana kao da se prepade i razljuti od njegovih reči. Ona stade.

− Kakvo će zlo biti?

− Eto, tako.

− A što?

− Zato što se provodiš s vašim stanarom, vojnikom, pa me više ne voliš.

− Moje je, hoću li te voleti ili neću. Niti si mi otac ni majka. Šta hoćeš od mene? Voleću onoga koga ja hoću.

− Dobro, dobro! − reče Lukaška. − Samo upamti! − On priđe dućanu. − Devojke! − viknu on, − što ste prestale? Hajde, igrajte još. Nazarka! trči, donesi vina. − Hoće li one doći? − upita Olenjin Beleckog.

− Sad će one doći, − odgovori Belecki. − Hajdemo, treba se spremiti za poselo.

XXXIX

Već skoro u gluvo doba Olenjin izađe iz kuće Beleckog sa Marjanom i Ustenjkom. Bela devojčina marama belasala se u tamnoj noći. Zlatni mesec spuštao se prema stepi. Srebrnasta magla stajala je nad selom. Sve je bilo tiho, nigde svetla i samo su se čuli ženski koraci koji su se udaljavali. Olenjinu je snažno lupalo srce. Zažareno lice osvežavao je vlažni vazduh. On pogleda u nebo, okrenu se prema kući iz koje je izašao: u njoj se ugasi sveća i on ponovo poče da gleda za ženskim senkama koje su se udaljavale. Bela marama iščeze u magli. Strašno mu je bilo da ostane sam; on je bio toliko srećan! On skoči sa trema i potrča za devojkama.

− Odlazi! Videće neko! − reče Ustenjka.

− Ništa zato!

Olenjin pritrča Marjani i zagrli je. Marjanka se nije otimala.

− Zar se niste dosta naljubili. − reče Ustenjka. − Kad se s njom oženiš, onda je ljubi, a sad pričekaj.

− Zbogom, Marjana, sutra ću doći tvome ocu da s njim razgovaram. Ti mu nemoj ništa govoriti.

− Šta bih mu ja govorila, − odgovori Marjana.

Devojke otrčaše. Olenjin pođe sam sećajući se onoga što je bilo. On je celo veče proveo s njom u ćošku pored peći. Ustenjka nije ni časak izlazila iz kuće i zabavljala se sa drugim devojkama i s Beleckim. Olenjin je s Marjankom razgovarao šapatom.

− Hoćeš li poći za mene? − upita je on.

− Prevarićeš, nećeš me uzeti, − odgovori mu veselo i mirno. − A voliš li ti mene? Kaži mi, bogati!

− Zašto te ne bih volela, nisi ćorav! − odgovori Marjana smejući se i stiskajući svojim grubim rukama njegove ruke. − Kako su ti ruke bele, bele, meke kao kajmak, − reče ona.

− Ja se ne šalim. Reci mi, hoćeš li poći za mene?

− A što ne bih pošla, samo ako mi babo dadne?

− Upamti, poludeću ako me prevariš. Sutra ću reći tvojoj majci i ocu i doći ću da te zaprosim.

Marjana se odjednom glasno zasmeja.

− Šta ti je?

− Pa eto, smešno mi.

− To ti je živa istina! Kupiću voćnjak, kuću, upisaću se u Kozake...

− Samo pazi, onda nemoj da voliš i druge žene! Ja to ne bih mogla trpeti.

Olenjin je sa uživanjem ponavljao u sebi sve ove reči. Od tih uspomena čas bi ga zabolelo, a čas bi mu zastajao dah od sreće. Bolelo ga je što je ona bila mirna kao i obično kad bi s njim razgovarala. Činilo mu se da nju nimalo ne uzbuđuje njen novi položaj. Ona kao da mu nije verovala i nije mislila na budućnost. Izgledalo mu je da ga ona voli samo trenutno, sada, i da na budućnost nije ni pomišljala. A srećan je bio zbog toga što su mu se sve njene reči činile istinite i što je pristajala da bude njegova. »Da, govorio je u sebi, − mi ćemo tek onda razumeti jedno drugo kad ona sva bude moja. Za takvu ljubav ne postoje reči, a potreban je život, čitav život. Sutra će se sve objasniti. Ja dalje ne mogu da ovako živim, sutra ću sve kazati njenom ocu, Beleckom i čitavom selu...«

Posle dve neprospavane noći Lukaška se tako opi o prazniku da je prvi put pao kod Jamke i zaspao.

  XL

Drugog dana Olenjin se probudi ranije nego obično i kad se prenu najpre mu sinu misao o onome što mu predstoji, i on se s radošću seti njenih poljubaca, stiska grubih ruku i njenih reči: »Kako su ti ruke bele!« On skoči i htede da odmah ide domaćinima i da je zaprosi. Sunce još nije izašlo i Olenjinu se učini da je na ulici vladalo neko neobično uzbuđenje: hodali su, jašili i razgovarali. On prebaci preko sebe čerkesku i izađe u trem. Domaćini se još nisu digli. Pet Kozaka su jahali i nešto glasno razgovarali. Ispred svih, na svom širokom kabardincu jahao je Lukaška. Kozaci su svi zajedno govorili i vikali: ništa se nije moglo jasno razabrati.

− Idi na gornju kapiju! − povika jedan.

− Osedlaj pa da stigneš što pre, − reče drugi.

− Najbliži je izlaz na onu kapiju.

− Ne pričaj svašta, − viknu Lukaška, − treba ići na srednju kapiju.

− Tako je, tuda je najbliže, − reče jedan od Kozaka sav prašnjav i na oznojenom konju.

Lukaškino je lice bilo crveno, podbulo od sinoćnjeg pijančevanja; šubara zabačena na potiljak. On se derao naređujući kao da je starešina.

− Šta je to? Gde ćete? − upita Olenjin jedva obrativši pažnju Kozaka na sebe.

− Idemo da hvatamo Abreke, sakrili se među peščarima. Idemo odmah, ali i suviše nas je malo.

I Kozaci, nastavljajući sa galamom i spremanjem, odjahaše dalje ulicom. Olenjinu sinu kroz glavu da ne bilo dobro da i on ne pođe; mislio je da se rano vrati. On se obuče, napuni pušku kuršumima, skoči na konja koga Vanjuša na brzinu osedla i sustiže Kozake već na izlazu iz sela. Kozaci sjahaše, stadoše u krug, natočiše drvenu kupu vina iz tek dovezenog bureta i počeše da je za sretna puta dodaju jedan drugom. Među njima je bio mlad, gizdav potporučnik koji se slučajno zateče u selu i koji se primi za vođu devetorice Kozaka koji se iskupiše. Svi iskupljeni Kozaci bili su redovi, pa iako je potporučnik nastojao da ima starešinsko držanje, oni su slušali samo Lukašku. Kozaci na Olenjina nisu obraćali nikakvu pažnju. A kad svi pojahaše konje i krenuše, Olenjin priđe potporučniku i poče da raspituje u čemu je stvar, a potporučnik koji je inače bio vrlo ljubazan zauze prema njemu starešinsko držanje. Olenjin teškom mukom saznade od njega o čemu se radi. Patrola koja je otišla da traži Abreke zateče nekoliko gorštaka među peščarima, jedno osam vrsta od sela. Abreci su zaseli u jarak, pripucali i pretili da se živi neće predati. Narednik koji je sa dvojicom Kozaka bio u patroli, ostade da ih čuva, a jednog Kozaka posla u selo da i druge pozove u pomoć.

Sunce je tek počelo da se diže. Na jedno tri vrste od sela sa svih se strana ukaza stepa i ništa se nije videlo osim jednolične, tužne i suve ravnice ispresecane stočnim tragovima po pesku, ponegde uvelom travom, niskom trstikom po padinama, retkim, jedva vidljivim puteljcima i nogajskim čergama koje su se daleko, daleko videle na horizontu. Neprijatno je iznenađivalo pomanjkanje senki i surov izgled okoline. Kad sunce izlazi i zalazi u stepi je uvek sve crveno. Kad duva vetar on prenosi čitava brda peska. A kad je tiho, kao što je bilo ovog jutra, tišina se ničim ne remeti, ni pokretom ni zvukom, a to je naročito poražavalo. Toga jutra u stepi je bilo tiho, tmurno, iako se sunce već diglo; bilo je nekako naročito pusto i nežno. Vazduh je bio nepomičan; samo se čulo koračanje i frktanje konja, ali su se i ti zvuci slabo čuli i odmah zamirali

Kozaci su većinom jahali ćutke. Oružje na njima bilo je tako namešteno da ništa nije zveckalo ni lupalo. Najveća sramota za Kozaka je kad mu oružje zvecka i lupa. Dva Kozaka stigoše iz sela i dobaciše nekoliko reči. Lukaškin konj ili se spotače, ili za nešto zape, malo zabrza. To je u Kozaka rđav predznak. Kozaci se okrenuše i opet se brzo ispraviše nastojeći da ne obraćaju pažnju na to, što je sada imalo naročiti smisao. Lukaška trže uzdu, strogo se namrgodi, stisnu zube i iznad glave zamahnu kandžijom. Dobri kabardinac poče odjednom da prebire sa sve četiri noge, ne znajući s kojom da otpočne i kao želeći da se vine kao na krilima; ali ga Lukaška udari jednom po uhranjenim sapima, zatim drugi put, pa onda i treći put i kabardinac, iskezivši zube, raširivši rep i frčući, poče da se propinje na zadnje noge i zbog toga zaosta nekoliko koraka iza drugih Kozaka.

− Ih, dobar at! − reče potporučnik.

To što on reče dobar at, a ne dobar konj, značilo je naročitu pohvalu.

− Lav konj, − potvrdi jedan od starijih Kozaka.

Kozaci su ćutke jahali, čas korakom, čas malim kasom i samo je to jedino bilo što je prekidalo tišinu i dostojanstvo njihovog kretanja.

Kroz čitavu stepu, za osam vrsta pređenog puta oni od živih stvorenja sretoše samo jednu nogajsku čergu koja je bila na kolima i polagano se kretala na jednu vrstu daleko od njih. Bio je to Nogajac koji se sa svojom porodicom selio sa jednog staništa na drugo. Još su u jednoj dolini sreli dve nogajske žene u dronjcima, izbočenih jagodica, koje su s korpama na leđima sakupljale balegu stoke koja se kretala kroz stepu. Potporučnik koji je slabo govorio nogajski, poče da ih nešto pita, ali ga one ne razumedoše i pogledaše jedna drugu bojeći se.

Priđe im Lukaška, zaustavi konja, vešto izgovori uobičajeni pozdrav i Nogajke se obradovaše i počeše da s njim slobodno razgovaraju kao sa svojim bratom.

− Aj, aj, kop Abrek! − govorile su tužno, pokazujući u pravcu kuda su jahali Kozaci. Olenjin razumede da su rekle: »Mnogo Abreka«. Olenjin nikad nije video ovakve stvari, jedino je nešto znao o njima iz pričanja čiča Jeroške i sad je nastojao da ne zaostane iza Kozaka i da sve vidi. On se divio Kozacima, sve je gledao, sve slušao, sve zapažao. Iako je poneo sa sobom sablju i napunjenu pušku, on ipak odluči da ne učestvuje u napadu jer je primetio da ga Kozaci nekako izbegavaju, tim više jer je on, po njegovom mišljenju već dokazao svoju hrabrost u odredu, a što je glavno, on je sada bio neobično srećan.

Odjednom se u daljini začu pucanj.

Potporučnik se uznemiri i poče da izdaje naređenja kako da se Kozaci podele i na koju stranu da krenu. Ali kako izgleda Kozaci ne obratiše nikakvu pažnju na njegova naređenja, slušali su samo što im je govorio Lukaška i gledali samo u njega. Na Lukaškinom licu u čitavoj njegovoj pojavi odražavalo se spokojstvo i dostojanstvo. On je svog kabardinca jahao brzim hodom tako da ga drugi konji nisu mogli da stignu običnim korakom, i žmirkajući stalno je gledao napred.

− Eno konjanika, − reče on suzdržavajući konja i poravnavajući se sa ostalim.

Olenjin je gledao punim očima, ali ne vide ništa. Kozaci uskoro ugledaše dvojicu konjanika i spokojnim korakom krenuše pravo njima.

− Jesu li ono Abreci? − upita Olenjin.

Kozaci na njegovo pitanje ne odgovoriše ništa jer su smatrali da je besmisleno. Abreci bi bili ludi kad bi s konjima prešli na ovu stranu reke.

− Eno, maše nam, čini mi se, babo Rodka, − reče Lukaška pokazujući prema dvojici konjanika koji su se sada jasno videli. − Eno, jašu k nama.

I zaista, za nekoliko minuta posta očito da su to bili Kozaci iz patrole, i narednik priđe Luki.

  XLI

− Je li daleko? − upita Lukaška samo to.

U taj čas začu se na jedno tridesetak koraka kratak, suv pucanj. Narednik se malo osmehnu.

− To je naš Gurka pucao na njih, − reče on pokazujući glavom u pravcu pucnja.

Pojahavši još nekoliko koraka oni ugledaše Gurku kako sedi iza peščanog humka i puni pušku. Gurka je iz dosade pucao na Abreke koji su bili iza drugog peščara. Otuda zazvižda jedan kuršum. Potporučnik je bio bled i zbunjen. Lukaška sjaha s konja, baci uzdu Kozaku i pođe Gurki. Olenjin učini to isto i sagnuvši se pođe za njim. Čim priđoše Kozaku koji je pucao, dva kuršuma zviznuše iznad njih. Lukaška se smejući okrenu Olenjinu i saže se.

− Još će te i da pogode, Andrejiču, − reče on. − Bolje ti je da ideš odavde. Nemaš ti ovde posla.

Ali Olenjin je hteo da pošto-poto vidi Abreke.

Iza humka, na jedno dvesta koraka on ugleda šubare i puške. Abreci su sedeli ispod brda u močvari. Olenjin se začudi mestu gde su oni bili. Mesto je bilo kao i ostala stepa, ali pošto su se tamo sada nalazili Abreci, ono se sad nekako izdvajalo od ostalog i postalo važno. Ono mu se učini baš takvo mesto gde su Abreci morali da se nalaze. Lukaška se vrati konju, a Olenjin pođe za njim.

− Treba da uzmemo kola sa senom, − reče Luka, − inače će nas pomlatiti. Eno, iza brežuljka stoje nogajska kola sa senom.

Potporučnik ga sasluša, i narednik pristade. Dovezoše kola sena i Kozaci, skrivajući se iza kola počeše da ih guraju ispred sebe. Olenjin izjaha na brežuljak odakle je mogao da sve vidi. Kola sena su se kretala, a iza njih Kozaci. Kozaci su napredovali; Čečenci, bilo ih je devet, − sedeli su jedan pored drugog, koleno uz koleno i nisu pucali.

Sve je bilo tiho. Odjednom se od Čečenaca začuše čudni zvuci otegnute pesme slične čiča Jeroškinom aj-da-la-laj. Čečenci su znali da se ne mogu spasiti i da bi odoleli iskušenju da beže, povezaše međusobno kolena kaišem, pripraviše puške i započeše posmrtnu pesmu.

Kozaci su sa kolima sena prilazili sve bliže i bliže i Olenjin je svakog časa očekivao pucnjavu; a tišina se prekidala jedino otegnuto- tugaljivom abrečkom pesmom. Odjednom pesma presta, začu se kratak pucanj, kuršum udari u ivicu kola i počeše čečenske psovke i vriska. Pucanj je sledio za pucnjem, a kuršum za kuršumom udarao je po kolima. Kozaci nisu pucali i već su bili na jedno pet koraka od njih.

Kozaci s vikom iskočiše za tren oka sa obadve strane kola. Lukaška je bio napred. Olenjin začu samo nekoliko pucnjeva, viku i stenjanje. Činilo mu se da vidi dim i krv. Ostavivši konja i ne misleći na sebe on potrča Kozacima. Užas mu zaseni oči. On ništa nije mogao da razabere, ali shvati jedino da je sve svršeno. Lukaška, bled kao krpa, držao je za ruke ranjenog Čečenca i vikao: »Ne diraj ga! Hoću ga živa!« Čečenac je bio onaj isti crveni, brat ubijenog Abreka koji je dolazio po leš. Lukaška mu je vezao ruke. Odjednom mu se Čečenac ote i opali iz pištolja. Lukaška pade. Na trbuhu mu se ukaza krv. On skoči, ali ponovo pade psujući ruski i tatarski. Na njemu i ispod njega bilo je sve više i više krvi. Kozaci mu priđoše i počeše da ga raspasuju. Jedan od njih, Nazarka, pre nego što ga dodirnu, ne mogaše dugo da uvuče sablju u korice, gurajući je stalno naopačke. Sablja je bila krvava.

Čečenci, riđi, potkresanih brkova, ležali su pobijeni i sasečeni. Samo jedino onaj poznati, sav izranavljen, onaj isti, koji je pucao u Lukašku, bio je živ. On je poput ranjenog jastreba, sav u krvi (ispod desnog oka curila mu je krv), stisnuvši zube, bled i namrgođen, čučao, gledao ogromnim razdraženim očima oko sebe i držao kamu spremnu da se još brani. Potporučnik mu priđe i sa strane, kao da ga obilazi, brzim pokretom opali mu iz pištolja u uvo. Čečenac se trže, da skoči, ali ne dospe i pade.

Kozaci su izvlačili pobijene i skidali sa njih oružje. Svaki je od tih riđih Čečenaca bio čovek i svaki je imao svoj naročiti izraz. Lukašku poneše prema kolima. On je stalno psovao ruski i tatarski.

Lažeš, udaviću te svojim rukama! Nećeš mi pobeći iz ruku! Ana seni!27 − povika on otimajući se. On uskoro zaćuta od iznemoglosti.

Olenjin odjaha kući. Uveče mu rekoše da je Lukaška na samrti, ali Tatarin s one strane reke poče da ga leči travama.

Leševe prenesoše do seoske opštine. Žene i dečaci iskupiše se u gomilu da ih vide.

Olenjin se vrati u sumrak i dugo ne mogaše da se povrati od onoga što je video; ali kako je padala noć na njega počeše da navaljuju jučerašnje uspomene; on proviri kroz prozor: Marjana je prelazila iz kuće u ostavu radeći svoje poslove. Majka je bila u vinogradu. Otac je bio u seoskoj opštini. Olenjin ne sačeka da ona dovrši posao i pođe joj. Ona je bila u kući i stajala leđima okrenuta prema njemu. Olenjin je mislio da se ona stidi.

− Marjana! − reče on, − E, Marjana! Mogu li ti ući?

Ona se odjednom okrenu. U očima su joj se jedva primećivale suze. Na licu joj je bila tuga, a opet je bila lepa. Ona ga pogleda ćutke i s puno dostojanstva.

− Marjana! Ja sam došao...

− Pusti me, − reče ona. Lice joj se ne promeni, ali joj suze udariše na oči.

− Što plačeš? Šta ti je?

− Šta? − ponovi ona grubim i oštrim glasom. − Pobiše Kozake, eto šta je.

− Lukašku? − reče Olenjin.

− Odlazi, šta hoćeš!

− Marjana! − reče Olenjin prilazeći joj.

− Nikada i ništa nećeš dobiti od mene.

− Marjana, nemoj tako govoriti, − moljakao je Olenjin.

− Odlazi, mrzak si mi! − viknu devojka, lupnu nogom i pođe mu preteći. I na njenom licu odjednom se pojavi takva odvratnost, prezir i zloba da Olenjin odmah shvati da on više nema čemu da se nada i ono što je on ranije mislio o toj ženi da je nepristupačna − bila je nesumnjiva istina.

Olenjin joj ništa ne reče i istrča iz kuće.

XLII

Kad se vrati kući nepomično je ležao dva sata na postelji, a onda ode do komandanta čete i dobi dozvolu da ide u štab. On se spremi da pođe u tvrđavu gde se nalazio puk i ne htede s nikim da se oprosti, a gazdama plati preko Vanjuše. Jedino ga isprati čiča Jeroška. Oni popiše, i još popiše i još popiše. Isto kao i prilikom njegovog odlaska iz Moskve, poštanska trojka čekala je na ulazu. Ali Olenjin već nije kao onda razračunavao sam sa sobom, i nije sam sebi govorio da sve ono što je on mislio i radio ovde, nije ono pravo. On više nije sebi obećavao novi život. Voleo je Marjanku više nego pre i sad je znao da ga ona nikada neće voleti.

− E, pa zbogom sinko moj, − reče čiča Jeroška. − Kad budeš na maršu, budi pametan, slušaj mene starca. Kad budeš u napadu, ili gde bilo (ja sam stari kurjak, svašta sam video), pa ako pucaju, ne idi u gomilu gde je mnogo naroda. Vi se uvek, čim se malo uplašite, zbijate u gomilu: mislite da je s narodom lakše. A tu je najgore: uvek gađaju gomile. Ja uvek, što dalje od sveta, sam idem: eto, još me nijednom nisu ranili. A šta sve nisam video u svom životu?

− A u leđima ti je kuršum, − reče Vanjuša pospremajući sobu.

− To je bio kozački nestašluk, − odgovori Jeroška.

− Kako to, kozački nestašluk? − upita Olenjin.

− Eto, tako! Pili su. Vanjka Sitkin, Kozak, raspoložio se pa opali, i pravo u mene pištoljem i pogodi me ovde.

− Je li te bolelo? − upita ga Olenjin. − Vanjuša, hoćeš li brzo? − dodade on.

− Ih! Pa gde se žuriš! Pusti me da ti nešto ispričam... Kad me pogodi, kuršum ne probi kost i tu zaglavi. A ja mu kažem: Ti me ubi, brajko moj. A? Šta uradi od mene? Neću se ja s tobom lako rastati. Moraš mi zvati meru vina.

− Je li te bolelo? − upita ga opet Olenjin skoro ga i ne slušajući.

− Pusti me da dovršim. I viknu mericu. Popismo. A krv samo što lije. Svu sam kuću okrvavio. Deda Burlak kaže: »Crknuće mali. Daj još jednu bocu slatke, inače ćemo ti suditi«. Donesoše još. Pili, pili...

− Pa reci mi, je li te bolelo? − opet upita Olenjin.

− Kako bolelo! Nemoj me prekidati, ne volim ja to. Pusti me da dovršim. Pili smo, pili, provodili se tako do zore, a ja onako pijan zaspah na peći. Kad se ujutro probudih − ne mogah se ispraviti.

− Je li te mnogo bolelo? − ponovi Olenjin misleći da će najzad dobiti odgovor na svoje pitanje.

− Zar sam ti ja rekao da me je bolelo. Nije me bolelo, samo se nisam mogao da ispravim i nisam mogao da hodam.

− Pa je li sada sve prošlo? − reče Olenjin čak i ne smejući se: u duši mu je bilo strašno.

− Prošlo je, ali kuršum je ostao ovde. Evo, pipni. − I on zadiže košulju i pokaza svoja snažna leđa na kojima se oko kosti micao kuršum.

− Vidiš li kako se kotrlja, − reče on zabavljajući se tim kuršumom kao igračkom. − Evo, pređe prema stražnjici.

− Hoće li Lukaška ostati u životu? − upita Olenjin. − A, bog bi ga znao! Nema lekara. Otišli su po njega. − Odakle će doći, iz Grozne? − upita Olenjin.

− Ne, sinko moj, kad bih ja bio car, ja bih sve te vaše, ruske povešao. Samo znaju da režu. Eto, od našeg Kozaka Baklaševa napravili su nečoveka, odsekli mu nogu. Pa zar nisu budale? Eto, šta ćeš od toga Baklaševa? Ne, sinko moj, u planini su pravi lekari. Jednom su tako moga prijatelja Girčiku ranili na maršu, evo ovde, u prsa, i vaši lekari odbiše da ga leče, ali dođe iz planine Saib i izleči ga. Sve su to trave, sinko moj, one leče.

− E, dosta je tih tvojih gluposti, − reče Olenjin. − Ja ću poslati lekara iz štaba.

− Gluposti! − reče starac oponašajući Olenjina.

− Budala si ti, budala! Glupost! Poslaću lekara! Kad bi vaši znali da leče, onda bi Kozaci i Čečenci odlazili vašima na lečenje, a baš vaši oficiri, pa i pukovnici samo što zovu lekare iz planine. U vas je sve falično, sve je falično.

Olenjin mu ne htede ni da odgovori. On je i sam dobro znao da je zaista sve falično u onom svetu u kome je on živeo i u koji se sada vraća.

− Pa kako je Lukaška? Jesi li bio kod njega? − upita ga on.

− Pa leži, baš kao mrtvac. Niti jede niti pije, samo mu duša votku prima. I pije votku, i ne škodi mu. A mnogo mi je žao tog malog. Bio je dobar momak, džigit kao i ja. Jednom je tako bilo i sa mnom, umalo da ne umreh: starice već počeše da nariču. U glavi mi je bila velika vatruština. Namestiše me pod ikonu. Eto, ležim ja tako, a iznad mene, na peći, kao da su neki mali dobošari, objavljuju dobošem zoru. Ja na njih viknem, a oni još jače. (Starac se zasmeja). Žene mi dovedoše popa, htedoše da me sahrane; kažu: dobro se provodio, imao je posla sa ženama, upropašćavao duše, mrsio i svirao na balalajci. Reče mi da se pokajem. I ja počeh da se kajem. Grešan sam, kažem mu ja. Štogod on meni kaže, a ja njemu odgovaram da sam grešan. On me upita za balalajku. I u tome sam grešan, rekoh mu, prokletinja, kaže mi on, sakrivena? Izvuci je i razbi. A ja ću njemu: nemam je. A ja je sakrio u kuhinji, zamotao u mrežu; znam ja da je on ne može naći. Pustiše me. I ja odahnuh. I počeh da udaram u balalajku... A šta ja ono vama govorih, − nastavi on, − slušaj ti mene, dalje od naroda, inače će te umlatiti ni za šta. Ja te žalim, zaista te žalim. Ti si pijanac, i ja te volim. Inače, vaša braća vole da jašu po brežuljcima. Eto, bio je kod nas jedan, došao iz Rusije, stalno jahao po brežuljcima, i nekako ih čudnovato nazivao, humci. Čim ugleda brežuljak, a on odmah odjaši do njega. Eto, tako jednom odjaha, i puno mu srce. A Čečenac opali na njega i umlati ga. Čečenci dobro gađaju sa nogara! Ima ih koji bolje gađaju od mene. Ne volim ja to kad neko baš ni za šta izgubi glavu. Gledam ja nešto one vaše vojnike i čudim se. To ti je prava budalaština! Idu svi u gomili, pa još sa crvenim okovratnicima. Pa kako neće propasti! Kad nekog ubiju, on padne, odvuku ga, jadnika, a drugi odmah na njegovo mesto. To ti je baš prava budalaština! − ponovi starac klimajući glavom. − Oni bi morali da se rasture u stranu i da idu jedan po jedan. Tako se to radi. Neće on tebe pogoditi. I ti radi tako.

− E, baš ti hvala! Zbogom, čiča! Daće bog pa ćemo se opet videti, − reče Olenjin dižući se i polazeći u trem.

Starac je sedeo na podu ne dižući se.

− Zar se tako oprašta? Budalo! Budalo! − reče on. − Eh, kakav je postao narod! Bili smo prijatelji čitavu godinu dana: zbogom, i ode. A ja tebe volim, i meni te je žao! A ti si nekakav jadan, uvek sam, i uvek sam. Nekako te niko ne voli! Ponekad kad ne mogu da zaspim, pomislim na tebe, i dođe mi te žao. Kako se ono kaže u pesmi:

Teško je, brate dragi,

U tuđini biti sam!

tako je i s tobom.

-E , pa zbogom, − reče opet Olenjin.

Starac se diže i pruži mu ruku; on je stisnu i htede da krene.

− Gubicu ovamo, gubicu daj.

Starac ga uze svojim debelim rukama za glavu i poljubi tri puta svojim vlažnim brcima i usnama, pa zaplaka.

Olenjin sede u kola.

− Kako ti to odlaziš? Pokloni mi nešto za uspomenu, sinko moj. Pokloni mi pušku. Što će ti dve, − reče starac grcajući u istinskim suzama. Olenjin uze pušku i dade mu je.

− Šta sve niste dali tom starcu! − gunđao je Vanjuša. − Uvek mu je malo! Moljakalo matoro. Nesvestan narod, − progovori on umotavajući se u kaput i sedajući na bok.

− Ćuti, svinjo! − viknu starac smejući se. − Vidi ti cicije!

Marjana izađe iz ostave, pogleda ravnodušno trojku, nakloni se i uđe u kuću.

− La filj! − reče Vanjuša namignuvši i glupo se nasmejavši. − Teraj! − viknu Olenjin ljutito.

− Zbogom, sinko! Zbogom! Pamtiću ja tebe! − povika Jeroška.

Olenjin se okrenu. Čiča Jeroška razgovarao je s Marjankom, kako izgleda, o svojim poslovima, pa ni starac ni devojka ne pogledaše za njim.

             KRAJ 

                                                  

nastavci: Romani u nastavcima