On zastade jedno dvaput da oslušne zvonki Marjankin i Ustenjkin smeh koje su, približivši se jedna drugoj, nešto dovikivale. Olenjin ostade loveći u šumi celo veče. Ne ulovivši ništa, vrati se u sumrak. Prolazeći kroz dvorište primeti na gazdinoj kuhinji otvorena vrata i ugleda kroz njih svetlo-plavu košulju. On naročito glasno viknu Vanjušu da bi stavio do znanja da je stigao i sede na tremu na svoje uobičajeno mesto. Domaćini su se već vratili iz voćnjaka; oni izađoše iz kuhinje, pođoše u svoju kuću i ne pozvaše ga. Marjana je dvaput izlazila na kapiju. Jednom mu se u polumraku učini da ga ona pogleda. On je čežnjivo gledao svaki njen pokret, ali ne smede da joj priđe. Kad je nestade u kući, on siđe s trema i poče da hoda po dvorištu. Ali Marjana više ne izađe. Olenjin ne zaspa cele noći i provede je u dvorištu osluškujući svaki zvuk u domaćinovoj kući. Slušao je kako su uveče razgovarali, kako su večerali, raspremali perine i spremali se na počinak i kako se Marjana odjednom zasmeja; a posle ču kako se sve umiri. Poručnik je šapatom razgovarao nešto sa staricom, a neko je disao. On uđe u svoju kuću i vide kako Vanjuša spava obučen. On mu pozavidi i ponovo ode da šeta po dvorištu, očekujući nešto; ali niko ne izađe, i niko se i ne pomače; samo se čulo ravnomerno disanje tri ljudska stvorenja. On je raspoznavao Marjanino disanje i stalno ga osluškivao, slušajući i lupanje svog srca. U selu je sve zamrlo, izađe pozni mesec te se bolje vidi stoka po dvorištima koja je dahtala, polako se pridizala i ponovo legala. Olenjin ljutito zapita sam sebe: »Što mi ovo treba?« i ne mogaše da se otrgne od ove noći. Odjednom jasno začu korake i škripanje poda u gazdinoj kući. On požuri vratima, ali se više ništa ne ču osim ravnomernog disanja, i opet se u dvorištu okrenu bivolica posle teškog dahtanja, dižući se najpre na prednja kolena, a onda na sve četiri noge, mašući repom, i nešto zapljuska po suvoj ilovači u dvorištu, a posle ponovo sa dahtanjem leže na mesečevoj izmaglici... On zapita sam sebe: »Šta da radim?« − i odluči da ide na počinak; ali ponovo začu neke zvuke i u njegovoj mašti iskrsnu Marjankina prilika kako izlazi u ovu magličastu noć punu mesečine, i on ponovo pohita prozoru i opet začu korake. Već pred samu zoru on priđe prozoru, odgurnu kapak, pritrča vratima i zaista začu Marjankin uzdah i korake. On prihvati kvaku i pokuca. Oprezni koraci bosih nogu po podu koji je jedva škripao, približiše se vratima. Kvaka se pomeri, škripnuše vrata, zamirisa metlica i bundeva i na pragu se pojavi cela Marjana. On je ugleda samo za jedan trenutak na mesečevom svetlu. Ona zatvori vrata, nešto prošaputa i otrča lakim koracima natrag. Olenjin poče da polagano kuca, ali ništa se ne začu. On pritrča prozoru i poče da osluškuje. Odjednom ga iznenadi oštar, piskutljiv muški glas.
− Baš lepo! − reče omalen Kozačić u beloj šubari prilazeći blizu Olenjina iz dvorišta. − Video sam ja, baš lepo!
Olenjin prepozna Nazarku i zaćuta ne znajući šta da radi i šta da kaže.
− Lepo! Sad ću ja u opštinu i sve ću kazati, kazaću i ocu. Vidiš li ti kakva je potporučnikova kćerka! Malo joj je jedan.
− Šta ti hoćeš od mene. šta ti treba? − progovori Olenjin. − Ništa, samo ću ja javiti u opštinu.
Nazarka je govorio vrlo glasno, izgleda namerno.
− Vidiš li ti kako je junker majstor!
Olenjin zadrhta i prebledi.
− Priđi, dolazi ovamo! − on ga snažno uhvati za ruku i odvede do svoje kuće. − Ništa nije bilo, ona me nije pustila, i ja ništa... Ona je poštena...
− Šta ima da pričamo... − reče Nazarka.
− Svejedno, daću ja tebi... Pričekaj malo!...
Nazarka zaćuta. Olenjin utrča u svoju kuću i donese Kozaku deset rubalja.
− Ništa nije bilo. Ali svejedno, ja sam kriv, eto, zbog toga ti i dajem! Samo, tako ti boga, nemoj da iko sazna. Pa ništa nije ni bilo...
− Ostajte mi zdravo, − reče Nazarka smejući se i ode.
Nazarka te noći dođe u selo po Lukaškinom nalogu da pripremi mesto za ukradenog konja, i prolazeći ulicom kući, začu korake. Drugi dan se vrati u četu hvaleći se, ispriča prijatelju kako je majstorski izmamio deset moneta. Drugog jutra Olenjin se vide sa domaćinima, ali niko ništa nije znao. S Marjankom nije ništa razgovarao, ali se ona samo osmehivala gledajući ga. Noć on ponovo provede bez sna, uzalud hodajući po dvorištu. On namerno idući dan provede u lovu, a uveče, da bi pobegao od sebe samog, pođe Beleckom. Bojao se sebe, i zadade reč da više neće navraćati domaćinima. Iduće noći Olenjina probudi četni narednik. Četa je trebala da odmah krene u napad. Olenjin se obradova tom slučaju i pomisli da se više neće vratiti u selo.
Pokret je trajao četiri dana. Njegov starešina, s kojim je Olenjin bio u srodstvu, htede da ga vidi i predloži mu da ostane u štabu. Olenjin odbi. On nije mogao da bude bez svoga sela i zamoli da ga pusti kući. Za učestvovanje u napadu dadoše mu vojnički krst koga je on ranije toliko priželjkivao. Sada je on bio potpuno ravnodušan prema tom krstu, a još više ravnodušan prema predlogu za oficira, koji još nije bio rešen. On bez društva, samo sa Vanjušom krenu na liniju i za nekoliko sati prestiže četu. Olenjin čitavo veče provede u tremu gledajući Marjanu, a celu je noć, ponovo bez cilja i misli hodao po dvorištu.
XXXIII
Idućeg jutra Olenjin se kasno probudi. Domaćini su već bili otišli. On ne ode u lov; čas je uzimao knjigu, čas izlazio u trem, zatim ponovo ulazio u kuću i legao na krevet. Vanjuša pomisli da je on bolestan. Predveče se Olenjin odlučno diže, poče da piše, i pisao je stalno sve do kasno u noć. On napisa pismo, ali ga ne posla, jer ipak, niko ne bi razumeo ono što bi on hteo da kaže, a nije bilo ni potrebe da to neko razume osim njega samog. Evo, šta on napisa:
»Pišu mi iz Rusije pisma sažaljenja; boje se da ne propadnem pošto se zakopah u ovoj pustinji. A meni kažu: ogrubiće on, zaostaće od svega, počeće da pije i, još možda, oženiće se Kozakinjom. Jermolov26 nije zabadava rekao: ko ostane na Kavkazu deset godina, taj će se ili propiti, ili oženiti propalom ženom. Kako je to strašno! Zaista, da ne upropastim sam sebe, mogla bi da me zapadne velika sreća i da postanem muž grofice B., da postanem dvorski savetnik, ili plemićki predvodnik. Kako ste mi svi vi gadni i bedni! Vi ne znate šta je sreća, šta je život! Treba jedanput okusiti život u njegovoj prirodnoj lepoti. Treba videti i razumeti sve što ja svakog dana vidim oko sebe: večno, nepristupačno snežno gorje i veličanstvenu ženu one iskonske lepote s kojom je prva žena izašla iz ruku svoga stvoritelja, tada će biti jasno ko se upropašćuje, ko živi u istini ili u laži − vi ili ja. Kad bi vi znali koliko ste mi vi mrski i bedni u vašem samoobmanjivanju! Čim umesto moje seoske kuće, moje šume i moje ljubavi predstavim sebi salone sa ženama namazane kose sa tuđim kovrdžama, čim pomislim na usne koje se izveštačeno miču, na one skrivene, iznakažene i slabe udove i ono salonsko brbljanje koje se naziva razgovorom, a bez ikakvog prava na to, − meni postaje nepodnošljivo gadno. Meni se predstavljaju ona tupa lica, one bogate verenice čiji izraz lica govori: »Dobro, možeš mi prići, iako sam bogata verenica«; ona smeštanja i razmeštanja, ono bezobrazno sastavljanje parova i ona večita spletkarenja i pretvaranja; ona pravila − kome pružite ruku, kome se samo naklonite, kome razgovor, i najzad, ona večita dosada u samoj krvi koja prelazi s generacije na generaciju (i sve to svesno i sa ubeđenjem da je to neophodno potrebno). Shvatite samo jedno, ili poverujte samo u jedno. Treba videti i shvatiti šta je istina i lepota, i sve ono što vi kažete i mislite, sva vaša priželjkivanja sreće za mene i za sebe razleteće se u param-parčadi. Sreća je biti sa prirodom, videti je i govoriti s njom. »Ako se on, ne daj bože, oženi običnom Kozakinjom, on će biti potpuno izgubljen za društvo«, − mogu da zamislim kako to oni govore o meni sa istinskim žaljenjem. A ja želim samo jedno: da se potpuno upropastim u vašem smislu, želim da se oženim običnom Kozakinjom, ali to ne smem da učinim jer bi to bio vrhunac sreće koje ja nisam dostojan.
Prošlo je tri meseca od dana kada sam prvi put ugledao Kozakinju Marjanu. Shvatanja i predrasude onoga sveta iz koga sam potekao još su bile sveže. Tada nisam mogao ni pomisliti da bih mogao zavoleti ovu ženu. Ja sam joj se divio kao lepoti planina i neba i nisam mogao da joj se ne divim, jer je ona bila isto onako divna kao i oni. Posle sam osetio da je posmatranje te lepote postala neophodna potreba moga života i počeo sam da se pitam: možda ja nju volim? Ali ništa slično onome kako sam ja to zamišljao ne nađoh u sebi. To osećanje nije ličilo ni na čežnju u samoći, ni na želju da postanem suprug, niti na platonsku, a još manje na fizičku ljubav koju sam ja preživljavao. Meni je bilo potrebno da je vidim, da je čujem i da znam da je ona u blizini, i ja sam bio ne samo srećan, nego i spokojan. Posle onoga posela na kome smo bili zajedno, ja sam je dotakao i osetio da između mene i te žene postoji neraskidiva veza, iako nije priznata, ali protiv koje se nemoguće boriti. Ali ja se još borim; ja sam sebi govorio: zar se može voleti žena koja nikad neće shvatiti duhovne interese moga života? Zar se može voleti žena samo zbog njene lepote, žena-statua? − pitao sam se, ali sam je već voleo, iako još nisam verovao svojim osećanjima.
Posle toga posela na kome sam prvi put s njom razgovarao, naši se odnosi promeniše. Ranije je ona bila za mene tuđ, ali veličanstven predmet spoljašnje prirode; posle posela ona postade za mene ljudsko stvorenje. Počeh da je susrećem, da s njom razgovaram, da ponekad idem da radim s njenim ocem, i da svake večeri sedim kod njih. I u tim prisnim odnosima ona u mojim očima ostade isto onako čista, nepristupačna i veličanstvena kakva je bila i pre. Ona je na sve i uvek odgovarala jednako mirno, gordo i veselo-ravnodušno. Ona je ponekad bivala i nežna, ali većinom, svaki njen pogled, svaka reč, svaka kretnja, odavali su ravnodušnost, ali ne prezrivu, nego onu koja zapanjuje i koja očarava. Ja sam svaki dan sa nameštenim osmehom na usnama nastojao da se pretvaram i da, s mukom u srcu od strasti i požude, šaleći se razgovaram s njom. Ona je videla da se ja pretvaram: ali je otvoreno, veselo i prostodušno gledala u mene. Meni to stanje postade neizdržljivo. Nisam hteo da joj lažem, i hteo sam da joj kažem sve što mislim i osećam. Bio sam naročito uzbuđen; bilo je to u voćnjaku. Počeh da joj govorim o svojoj ljubavi takvim rečima kojih se ja stidim kad ih se setim. Stidim se da ih se sećam zbog toga jer nisam smeo da ih joj izgovorim, jer ona stoji neizmerno više iznad reči i osećanja koja sam joj hteo da izrazim. Ja sam ućutao i od toga dana moje stanje postade neizdržljivo. Nisam hteo da se ponižavam ostajući i dalje u neozbiljnom odnosu prema njoj, a osećao sam da nisam dorastao da s njom budem u iskrenim i jednostavnim odnosima. Ja sam se u očajanju pitao: šta treba da radim? U glupim sanjarijama ja sam je zamišljao kao svoju ljubavnicu, ili kao svoju ženu, ali sam sa odvratnošću odbacivao i jednu i drugu pomisao. Da napravim od nje devojčuru, to bi bilo užasno. Bilo bi to ubistvo. A da od nje napravim gospođu, ženu Dimitrija Andrejiča Olenjina, kao što je to učinio jedan naš oficir, oženivši se jednom ovdašnjom Kozakinjom, bilo bi još gore. Eh, kad bih ja mogao da postanem Kozak, Lukaška, da kradem konje, da se opijam vinom, pevam pesme, ubijam ljude i da joj se pijan uvlačim kroz prozor na jednu noć, bez razmišljanja ko sam ja? i zbog čega sam ja? Tada bi bilo sasvim drukčije, tada bi mi mogli da shvatimo jedno drugo, i tada bih ja mogao da budem srećan. Ja sam pokušavao da se odam takvom životu, ali još jače osetih svoju slabost, svoju pokvarenost. Ja ne mogu da zaboravim sebe i svoju zamršenu, neskladnu i nakaznu prošlost. I moja budućnost predskazuje mi se još beznadnija. Svaki dan su preda mnom daleka snežna gorja i ova veličanstvena srećna žena. I za mene je ta jedina sreća nedostižna, nije ta žena za mene! Najužasnije i najslađe je u mom položaju što ja nju osećam i razumem, a ona mene neće nikada shvatiti. Ona me neće shvatiti ne zbog toga što je ona niža od mene, nego naprotiv, ona me ne mora da shvati. Ona je srećna; ona je kao priroda, jednaka, mirna i sama u sebi. A ja sam iskvareno slabo stvorenje i hoću da ona shvati tu moju pokvarenost i moje patnje. Noćima nisam spavao i bez ikakvog cilja provodio ih ispod njenih prozora, ne mogavši da sam sebi objasnim šta se sa mnom događa. Osamnaestog ovog meseca naša je četa išla u napad. Tri sam dana bio van sela. Bio sam tužan i sve mi je bilo poravno. Pesme, kartanje, pijanke, razgovori o nagradama i sve u četi bilo mi je gadnije nego inače. Danas se vratih kući, video sam je, video sam svoju kuću, čiča Jerošku, snežno gorje iz svoga trema, i obuhvati me tako snažno, novo osećanje radosti da sve razumedoh. Ja tu ženu volim pravom ljubavi, i to prvi i jedini put u mom životu. Ja znam šta je sa mnom. Ja se ne bojim da ću se poniziti sa svojim osećanjima, ja se svoje ljubavi ne stidim, i ja se njome ponosim. Ja nisam kriv što sam zavoleo. To se desilo protiv moje volje. Ja sam od te ljubavi bežao u samoodricanje, ja sam izmišljao u sebi radost u ljubavi Kozaka Lukaške i Marjanke i samo sam razdraživao svoju ljubav i svoju ljubomoru. Nije to idealna, takozvana uzvišena ljubav koju sam ja osećao pre; nije to osećanje požude u kome se samo diviš svojoj ljubavi, osećaš u sebi izvor svoga osećanja i sve radiš sam. Osećao sam i to. To je manje od želje za uživanjem, to je nešto drugo. Možda ja u njoj volim prirodu, utelovljenje svega što je najdivnije u prirodi; ali ja nemam svoje volje, kroz mene je voli neka stihijska snaga, sav božji svemir, sva priroda utiskuje tu ljubav u moju dušu i govori mi: voli. Ja je volim ne razumom, ne maštom, nego celim svojim bićem. Voleći je ja osećam sebe nerazdvojnim delom čitavog srećnog božjeg sveta. Pisao sam pre o svojim novim ubeđenjima koja sam stekao svojim životom u samoći; ali niko ne može da zna s kakvim se teškim mukama stvoriše ona u meni, s kakvom sam ih radošću spoznao i ugledao novi otvoren put u životu. U meni nije bilo nešto dragocenije od tih ubeđenja... Ali... dođe ljubav, i više ih nema, i nema ni želje za njima. Čak mi je sada teško i da shvatim kako sam mogao da tako visoko cenim ta jednostrana, hladna i čisto izmišljena raspoloženja. Naišla je lepota i sav se moj egipatski životni unutrašnji rad pretvorio u prah i pepeo. I nema ni žaljenja za onim što je iščezlo! Samoodricanje, sve je to glupost i budalaština. Sve je to ponos, utočište od zaslužene nesreće, i spasavanje od zavisti prema tuđoj sreći. Da živim za druge, da činim dobro! Zašto? kad je u mojoj duši samo jedna ljubav prema sebi i jedna želja da je volim i da s njom živim njenim životom. Sada ja želim sreću, ali ne za druge, ne za Lukašku. Ja sad više ne volim one druge. Ranije bih rekao da je to rđavo. Mučio bih se problemima: šta će biti s njom, sa mnom, sa Lukaškom? Sada mi je svejedno. Ja više ne živim po svojoj volji jer postoji nešto što je jače od mene, što me predvodi. Ja se mučim, ali ranije sam bio mrtav i ja tek sada živim. Danas ću joj otići i sve reći«.
− Baš lepo! − reče omalen Kozačić u beloj šubari prilazeći blizu Olenjina iz dvorišta. − Video sam ja, baš lepo!
Olenjin prepozna Nazarku i zaćuta ne znajući šta da radi i šta da kaže.
− Lepo! Sad ću ja u opštinu i sve ću kazati, kazaću i ocu. Vidiš li ti kakva je potporučnikova kćerka! Malo joj je jedan.
− Šta ti hoćeš od mene. šta ti treba? − progovori Olenjin. − Ništa, samo ću ja javiti u opštinu.
Nazarka je govorio vrlo glasno, izgleda namerno.
− Vidiš li ti kako je junker majstor!
Olenjin zadrhta i prebledi.
− Priđi, dolazi ovamo! − on ga snažno uhvati za ruku i odvede do svoje kuće. − Ništa nije bilo, ona me nije pustila, i ja ništa... Ona je poštena...
− Šta ima da pričamo... − reče Nazarka.
− Svejedno, daću ja tebi... Pričekaj malo!...
Nazarka zaćuta. Olenjin utrča u svoju kuću i donese Kozaku deset rubalja.
− Ništa nije bilo. Ali svejedno, ja sam kriv, eto, zbog toga ti i dajem! Samo, tako ti boga, nemoj da iko sazna. Pa ništa nije ni bilo...
− Ostajte mi zdravo, − reče Nazarka smejući se i ode.
Nazarka te noći dođe u selo po Lukaškinom nalogu da pripremi mesto za ukradenog konja, i prolazeći ulicom kući, začu korake. Drugi dan se vrati u četu hvaleći se, ispriča prijatelju kako je majstorski izmamio deset moneta. Drugog jutra Olenjin se vide sa domaćinima, ali niko ništa nije znao. S Marjankom nije ništa razgovarao, ali se ona samo osmehivala gledajući ga. Noć on ponovo provede bez sna, uzalud hodajući po dvorištu. On namerno idući dan provede u lovu, a uveče, da bi pobegao od sebe samog, pođe Beleckom. Bojao se sebe, i zadade reč da više neće navraćati domaćinima. Iduće noći Olenjina probudi četni narednik. Četa je trebala da odmah krene u napad. Olenjin se obradova tom slučaju i pomisli da se više neće vratiti u selo.
Pokret je trajao četiri dana. Njegov starešina, s kojim je Olenjin bio u srodstvu, htede da ga vidi i predloži mu da ostane u štabu. Olenjin odbi. On nije mogao da bude bez svoga sela i zamoli da ga pusti kući. Za učestvovanje u napadu dadoše mu vojnički krst koga je on ranije toliko priželjkivao. Sada je on bio potpuno ravnodušan prema tom krstu, a još više ravnodušan prema predlogu za oficira, koji još nije bio rešen. On bez društva, samo sa Vanjušom krenu na liniju i za nekoliko sati prestiže četu. Olenjin čitavo veče provede u tremu gledajući Marjanu, a celu je noć, ponovo bez cilja i misli hodao po dvorištu.
XXXIII
Idućeg jutra Olenjin se kasno probudi. Domaćini su već bili otišli. On ne ode u lov; čas je uzimao knjigu, čas izlazio u trem, zatim ponovo ulazio u kuću i legao na krevet. Vanjuša pomisli da je on bolestan. Predveče se Olenjin odlučno diže, poče da piše, i pisao je stalno sve do kasno u noć. On napisa pismo, ali ga ne posla, jer ipak, niko ne bi razumeo ono što bi on hteo da kaže, a nije bilo ni potrebe da to neko razume osim njega samog. Evo, šta on napisa:
»Pišu mi iz Rusije pisma sažaljenja; boje se da ne propadnem pošto se zakopah u ovoj pustinji. A meni kažu: ogrubiće on, zaostaće od svega, počeće da pije i, još možda, oženiće se Kozakinjom. Jermolov26 nije zabadava rekao: ko ostane na Kavkazu deset godina, taj će se ili propiti, ili oženiti propalom ženom. Kako je to strašno! Zaista, da ne upropastim sam sebe, mogla bi da me zapadne velika sreća i da postanem muž grofice B., da postanem dvorski savetnik, ili plemićki predvodnik. Kako ste mi svi vi gadni i bedni! Vi ne znate šta je sreća, šta je život! Treba jedanput okusiti život u njegovoj prirodnoj lepoti. Treba videti i razumeti sve što ja svakog dana vidim oko sebe: večno, nepristupačno snežno gorje i veličanstvenu ženu one iskonske lepote s kojom je prva žena izašla iz ruku svoga stvoritelja, tada će biti jasno ko se upropašćuje, ko živi u istini ili u laži − vi ili ja. Kad bi vi znali koliko ste mi vi mrski i bedni u vašem samoobmanjivanju! Čim umesto moje seoske kuće, moje šume i moje ljubavi predstavim sebi salone sa ženama namazane kose sa tuđim kovrdžama, čim pomislim na usne koje se izveštačeno miču, na one skrivene, iznakažene i slabe udove i ono salonsko brbljanje koje se naziva razgovorom, a bez ikakvog prava na to, − meni postaje nepodnošljivo gadno. Meni se predstavljaju ona tupa lica, one bogate verenice čiji izraz lica govori: »Dobro, možeš mi prići, iako sam bogata verenica«; ona smeštanja i razmeštanja, ono bezobrazno sastavljanje parova i ona večita spletkarenja i pretvaranja; ona pravila − kome pružite ruku, kome se samo naklonite, kome razgovor, i najzad, ona večita dosada u samoj krvi koja prelazi s generacije na generaciju (i sve to svesno i sa ubeđenjem da je to neophodno potrebno). Shvatite samo jedno, ili poverujte samo u jedno. Treba videti i shvatiti šta je istina i lepota, i sve ono što vi kažete i mislite, sva vaša priželjkivanja sreće za mene i za sebe razleteće se u param-parčadi. Sreća je biti sa prirodom, videti je i govoriti s njom. »Ako se on, ne daj bože, oženi običnom Kozakinjom, on će biti potpuno izgubljen za društvo«, − mogu da zamislim kako to oni govore o meni sa istinskim žaljenjem. A ja želim samo jedno: da se potpuno upropastim u vašem smislu, želim da se oženim običnom Kozakinjom, ali to ne smem da učinim jer bi to bio vrhunac sreće koje ja nisam dostojan.
Prošlo je tri meseca od dana kada sam prvi put ugledao Kozakinju Marjanu. Shvatanja i predrasude onoga sveta iz koga sam potekao još su bile sveže. Tada nisam mogao ni pomisliti da bih mogao zavoleti ovu ženu. Ja sam joj se divio kao lepoti planina i neba i nisam mogao da joj se ne divim, jer je ona bila isto onako divna kao i oni. Posle sam osetio da je posmatranje te lepote postala neophodna potreba moga života i počeo sam da se pitam: možda ja nju volim? Ali ništa slično onome kako sam ja to zamišljao ne nađoh u sebi. To osećanje nije ličilo ni na čežnju u samoći, ni na želju da postanem suprug, niti na platonsku, a još manje na fizičku ljubav koju sam ja preživljavao. Meni je bilo potrebno da je vidim, da je čujem i da znam da je ona u blizini, i ja sam bio ne samo srećan, nego i spokojan. Posle onoga posela na kome smo bili zajedno, ja sam je dotakao i osetio da između mene i te žene postoji neraskidiva veza, iako nije priznata, ali protiv koje se nemoguće boriti. Ali ja se još borim; ja sam sebi govorio: zar se može voleti žena koja nikad neće shvatiti duhovne interese moga života? Zar se može voleti žena samo zbog njene lepote, žena-statua? − pitao sam se, ali sam je već voleo, iako još nisam verovao svojim osećanjima.
Posle toga posela na kome sam prvi put s njom razgovarao, naši se odnosi promeniše. Ranije je ona bila za mene tuđ, ali veličanstven predmet spoljašnje prirode; posle posela ona postade za mene ljudsko stvorenje. Počeh da je susrećem, da s njom razgovaram, da ponekad idem da radim s njenim ocem, i da svake večeri sedim kod njih. I u tim prisnim odnosima ona u mojim očima ostade isto onako čista, nepristupačna i veličanstvena kakva je bila i pre. Ona je na sve i uvek odgovarala jednako mirno, gordo i veselo-ravnodušno. Ona je ponekad bivala i nežna, ali većinom, svaki njen pogled, svaka reč, svaka kretnja, odavali su ravnodušnost, ali ne prezrivu, nego onu koja zapanjuje i koja očarava. Ja sam svaki dan sa nameštenim osmehom na usnama nastojao da se pretvaram i da, s mukom u srcu od strasti i požude, šaleći se razgovaram s njom. Ona je videla da se ja pretvaram: ali je otvoreno, veselo i prostodušno gledala u mene. Meni to stanje postade neizdržljivo. Nisam hteo da joj lažem, i hteo sam da joj kažem sve što mislim i osećam. Bio sam naročito uzbuđen; bilo je to u voćnjaku. Počeh da joj govorim o svojoj ljubavi takvim rečima kojih se ja stidim kad ih se setim. Stidim se da ih se sećam zbog toga jer nisam smeo da ih joj izgovorim, jer ona stoji neizmerno više iznad reči i osećanja koja sam joj hteo da izrazim. Ja sam ućutao i od toga dana moje stanje postade neizdržljivo. Nisam hteo da se ponižavam ostajući i dalje u neozbiljnom odnosu prema njoj, a osećao sam da nisam dorastao da s njom budem u iskrenim i jednostavnim odnosima. Ja sam se u očajanju pitao: šta treba da radim? U glupim sanjarijama ja sam je zamišljao kao svoju ljubavnicu, ili kao svoju ženu, ali sam sa odvratnošću odbacivao i jednu i drugu pomisao. Da napravim od nje devojčuru, to bi bilo užasno. Bilo bi to ubistvo. A da od nje napravim gospođu, ženu Dimitrija Andrejiča Olenjina, kao što je to učinio jedan naš oficir, oženivši se jednom ovdašnjom Kozakinjom, bilo bi još gore. Eh, kad bih ja mogao da postanem Kozak, Lukaška, da kradem konje, da se opijam vinom, pevam pesme, ubijam ljude i da joj se pijan uvlačim kroz prozor na jednu noć, bez razmišljanja ko sam ja? i zbog čega sam ja? Tada bi bilo sasvim drukčije, tada bi mi mogli da shvatimo jedno drugo, i tada bih ja mogao da budem srećan. Ja sam pokušavao da se odam takvom životu, ali još jače osetih svoju slabost, svoju pokvarenost. Ja ne mogu da zaboravim sebe i svoju zamršenu, neskladnu i nakaznu prošlost. I moja budućnost predskazuje mi se još beznadnija. Svaki dan su preda mnom daleka snežna gorja i ova veličanstvena srećna žena. I za mene je ta jedina sreća nedostižna, nije ta žena za mene! Najužasnije i najslađe je u mom položaju što ja nju osećam i razumem, a ona mene neće nikada shvatiti. Ona me neće shvatiti ne zbog toga što je ona niža od mene, nego naprotiv, ona me ne mora da shvati. Ona je srećna; ona je kao priroda, jednaka, mirna i sama u sebi. A ja sam iskvareno slabo stvorenje i hoću da ona shvati tu moju pokvarenost i moje patnje. Noćima nisam spavao i bez ikakvog cilja provodio ih ispod njenih prozora, ne mogavši da sam sebi objasnim šta se sa mnom događa. Osamnaestog ovog meseca naša je četa išla u napad. Tri sam dana bio van sela. Bio sam tužan i sve mi je bilo poravno. Pesme, kartanje, pijanke, razgovori o nagradama i sve u četi bilo mi je gadnije nego inače. Danas se vratih kući, video sam je, video sam svoju kuću, čiča Jerošku, snežno gorje iz svoga trema, i obuhvati me tako snažno, novo osećanje radosti da sve razumedoh. Ja tu ženu volim pravom ljubavi, i to prvi i jedini put u mom životu. Ja znam šta je sa mnom. Ja se ne bojim da ću se poniziti sa svojim osećanjima, ja se svoje ljubavi ne stidim, i ja se njome ponosim. Ja nisam kriv što sam zavoleo. To se desilo protiv moje volje. Ja sam od te ljubavi bežao u samoodricanje, ja sam izmišljao u sebi radost u ljubavi Kozaka Lukaške i Marjanke i samo sam razdraživao svoju ljubav i svoju ljubomoru. Nije to idealna, takozvana uzvišena ljubav koju sam ja osećao pre; nije to osećanje požude u kome se samo diviš svojoj ljubavi, osećaš u sebi izvor svoga osećanja i sve radiš sam. Osećao sam i to. To je manje od želje za uživanjem, to je nešto drugo. Možda ja u njoj volim prirodu, utelovljenje svega što je najdivnije u prirodi; ali ja nemam svoje volje, kroz mene je voli neka stihijska snaga, sav božji svemir, sva priroda utiskuje tu ljubav u moju dušu i govori mi: voli. Ja je volim ne razumom, ne maštom, nego celim svojim bićem. Voleći je ja osećam sebe nerazdvojnim delom čitavog srećnog božjeg sveta. Pisao sam pre o svojim novim ubeđenjima koja sam stekao svojim životom u samoći; ali niko ne može da zna s kakvim se teškim mukama stvoriše ona u meni, s kakvom sam ih radošću spoznao i ugledao novi otvoren put u životu. U meni nije bilo nešto dragocenije od tih ubeđenja... Ali... dođe ljubav, i više ih nema, i nema ni želje za njima. Čak mi je sada teško i da shvatim kako sam mogao da tako visoko cenim ta jednostrana, hladna i čisto izmišljena raspoloženja. Naišla je lepota i sav se moj egipatski životni unutrašnji rad pretvorio u prah i pepeo. I nema ni žaljenja za onim što je iščezlo! Samoodricanje, sve je to glupost i budalaština. Sve je to ponos, utočište od zaslužene nesreće, i spasavanje od zavisti prema tuđoj sreći. Da živim za druge, da činim dobro! Zašto? kad je u mojoj duši samo jedna ljubav prema sebi i jedna želja da je volim i da s njom živim njenim životom. Sada ja želim sreću, ali ne za druge, ne za Lukašku. Ja sad više ne volim one druge. Ranije bih rekao da je to rđavo. Mučio bih se problemima: šta će biti s njom, sa mnom, sa Lukaškom? Sada mi je svejedno. Ja više ne živim po svojoj volji jer postoji nešto što je jače od mene, što me predvodi. Ja se mučim, ali ranije sam bio mrtav i ja tek sada živim. Danas ću joj otići i sve reći«.
XXXIV
Napisavši to pismo Olenjin kasno uveče ode domaćinima. Starica je sedela na klupi iza peći i ispredala svilu iz čaura. Marjana, nepovezane glave, šila je nešto pri sveći. Ugledavši Olenjina skoči, uze maramu i priđe peći.
− Hodi, Marjanuška, sedi s nama, − reče majka.
− Ne mogu, nisam povezana. − I ona se pope na peć.
Olenjin je video samo njeno koleno i lepu spuštenu nogu. On posluži staricu čajem. A ona ga počasti kajmakom po koga je poslala Marjanu. Ali stavivši tanjir na sto, Marjana opet skoči na peć i Olenjin je osećao samo njene oči. Oni su razgovarali o domaćinstvu. Babuka Ulita se raspoloži i postade naročito gostoljubiva. Ona donese Olenjinu grožđa iz turšije, lepinja sa grožđem, najboljeg vina i poče da ga naveliko čašćava i nutka na onaj naročiti narodski, grubi gostoljubivi način koji je svojstven samo ljudima koji svoj hleb zarađuju fizičkim radom. Starica koja je u početku začuđavala Olenjina svojom grubošću, sada bi ga često dodirnula svojom jednostavnom nežnošću prema kćerki.
− Što da se grešimo o boga! Svega mi hvala bogu imamo, i vino smo iscedili, i turšiju napravili, i prodaćemo makar tri bureta vina, i još će nam ostati da pijemo. Nemoj se žuriti sa odlaskom. Proveselićemo se s tobom i na svadbi.
− A kad će biti svadba? − upita Olenjin osećajući kako mu sva krv udari u glavu, a srce mu poče neravnomerno i bolno da lupa.
Iza peći se začu neko komešanje i grickanje semenki.
− Trebalo bi da svadbujemo iduće nedelje. Spremili smo se, − odgovori starica jednostavno i mirno kao da Olenjina nije ni bilo, niti ga ima na svetu. − Za Marjanušku sam sve sakupila i pripremila. Mi ćemo je lepo opremiti. Ali nešto nije sasvim u redu: naš Lukaška malo preterano lumpuje. Sasvim se propio! Nestašan je! Neki dan dođe iz čete Kozak pa ispriča da je išao čak i u Nogaje.
− Mogu ga uhvatiti, − reče Olenjin.
− I ja kažem: nemoj da se šališ, Lukaška! Ali on je mlad pa se pravi važan. Sve treba u svoje vreme. Pa dobro, ukrao, oteo, ubio Abreka, junak! Ali treba i da mirno proživi. Inače ne valja.
− Video sam ga dvaput u odredu, samo što se provodi. I konja je prodao, − reče Olenjin i okrenu se prema peći.
Velike crne oči sevale su na njega strogo i neprijateljski. Bi ga stid zbog tih reči.
− Pa šta onda! On nikome ne čini zla, − reče Marjana odjednom. − Provodi se za svoje pare, − i spustivši noge ona skoči s peći i izađe snažno zalupivši vratima.
Olenjin je pratio očima dok je bila u sobi, a onda poče da gleda u vatru, čekajući i ne shvatajući ništa od onoga što mu je pričala babuka Ulita. Za nekoliko minuta dođoše gosti: starac, brat babuke Ulite, čiča Jeroška, a posle njih Marjana sa Ustenjkom.
− Jeste li dobro i zdravo? − zapiskuta Ustenjka. − A ti se stalno provodiš? − obrati se Ustenjka Olenjinu.
− Jest, provodim se, − odgovori on i zbog nečega se zastide i postade mu neugodno. On htede da ode, ali nije mogao. Izgledalo mu je nemoguće da ćuti. Pomože mu starac: zatraži da pije, i oni popiše. Posle Olenjin popi i sa Jeroškom. Zatim još i sa drugim Kozacima. A onda opet sa Jeroškom. I što je Olenjin više pio sve mu je teže postajalo pri duši. Ali starci se raspoložiše. Obadve su devojke sedele na peći i šaputale gledajući u njih, a oni su pili sve do mraka. Olenjin nije ništa govorio, ali je pio više od svih. Kozaci su nešto galamili. Starica ih je izgonila napolje i više im nije davala vina. Devojke su se smejale čiči Jeroški, i već je bilo deset sati kad svi izađoše u trem. Starci sami sebe pozvaše da nastave kod Olenjina. Ustenjka otrči kući. Jeroška odvede Kozake Vanjuši. Starica ode da pospremi kuhinju. Marjana ostade sama u kući. Olenjin se osećao sasvim svež i čio kao da se tek probudio. Sve je zapažao i propustivši starce da iziđu, vrati se u kuću: Marjana se spremala na počinak. On joj priđe i htede da nešto kaže, ali mu se glas preseče. Ona sede na postelju, podavi podase noge, odmače se od njega u najdalji ćošak i ćutke, uplašenim i divljim pogledom pogleda u njega. Izgledalo je da ga se bojala. Olenjin to oseti. Obuze ga žalost i stid, a u isto vreme on oseti ponosno zadovoljstvo što u njoj izaziva bar i takva osećanja.
− Marjana! − reče on. − Zar ti nikada nećeš imati sažaljenja prema meni? Ja ni sam ne znam koliko te volim.
Ona se odmače još dalje.
− To iz tebe govori vino. Ništa ti od mene nećeš dobiti!
− Ne, nije po sredi vino. Nemoj se udavati za Lukašku. Ja ću te uzeti. − »Šta ja ovo govorim? − pomisli on baš kad izgovori te reči. Da li ću ja njoj reći ovo isto i sutra? Kazaću joj, sigurno ću joj kazati, i odmah ću joj ponoviti«, − odgovori mu njegov unutrašnji glas. − Hoćeš li poći za mene?
Ona ga ozbiljno pogleda i njen strah kao da iščeze.
− Marjana! Poludeću. Ja nisam pri čistoj. Učiniću što god mi narediš. − I bezumno-nežne reči potekoše same od sebe.
− Ama šta tu lažeš, − prekide ga ona i odjednom uhvati ruku koju on pruži prema njoj. Ali ona tu ruku ne odgurnu od sebe, nego je čvrsto steže svojim snažnim tvrdim prstima. − Zar se gospoda žene seljankama? Idi!
− Hoćeš li poći za mene? Ja ću sve...
− A šta ćemo s Lukaškom? − reče ona smejući se.
On istrže svoju ruku koju je ona držala i snažno obgrli njeno mlado telo. Ali ona skoči kao srna i istrča u trem bosonoga. Olenjin se pribra i užasnu sam sebe. On je opet izgledao sam sebi neopisivo gadan u poređenju s njom. Ali ne kajući se ni časak što joj je to iskazao, on pođe kući, i ne pogledavši starce koji su kod njega pili, leže i zaspa tako tvrdo kao što nije već odavno.
XXXV
Sutradan je bio praznik. Predveče je sav narod bio na ulici, blistajuća svojim prazničnim odelima na suncu koje je zalazilo. Vino je rodilo bolje nego inače. Narod se rešio rada. Kozaci su se za mesec dana spremali na pokret i u mnogim porodicama pripremale se svadbe.
Na trgu, ispred seoske opštine i oko dva dućana − jednog sa jelom i semenkama, a drugog sa maramama i cicom, bilo je najviše sveta. Na nasipu kraj zgrade opštine sedeli su i stajali oko nje starci u sivkastim i crnim kaftanima bez širita i ukrasa. Sada su mirnim i odmerenim glasom razgovarali o berbi i mladeži, o društvenim poslovima i starim vremenima, dostojanstveno i ravnodušno posmatrajući mlado pokolenje. Prolazeći pored njih žene i devojke zastajale su i obarale glavu. Mladi Kozaci s poštovanjem su usporavali korak, skidali šubare i držali ih neko vreme pored glave. Starci bi zaćutali. Neki od njih bi strogo, a neki opet nežno pogledali one što prolaze i polagano skidali i ponovo stavljali šubare na glavu.
Kozakinje još nisu počele da se hvataju u kolo, nego su se okupljale obučene u bešmete šarenih boja i u belim maramama omotanim oko glave sve do očiju, sedeli na zemlji i kućnim nasipima, u hladovini kosih sunčanih zraka, zvonko brbljajući i smejući se. Dečaci i devojčice igrali su se loptom, bacajući je visoko prema jasnom nebu i s vriskom i galamom trčeći po trgu. Devojčurci na drugom kraju trga već su uhvatili kolo i tankim sramežljivim glasovima piskutali pesme. Ćate, oni koji su bili na odsustvu i mladi momci koji su došli na praznik u novim belim i crvenim čerkeskama opšivenim širitima, praznički-veselih lica, uzevši se po dvojica-trojica za ruke, išli su od jedne do druge grupe žena i devojaka i zastajali šaleći se i zadirkujući Kozakinje. Dućandžija-Jermenin u plavoj ćerkesci od tankog sukna sa širitima stajao je pored otvorenih vrata kroz koja su se videle stalaže pune složenih šarenih marama i sa ponosom istočnjačkog trgovca i saznanjem svoje važnosti očekivao mušterije. Dva crvenobrada bosa Čečenca koji su došli s druge strane Tereka da se nagledaju praznika, čučali su pored kuće svoga poznanika, pušeći nemarno iz malih lula i pljuckajući, gledali narod i jedan drugom dobacivali neke brze grlene glasove. Ponekad bi užurbano prošao vojnik u svakodnevnom odelu, u starom šinjelu i brzo promicao kroz šarene grupe na trgu. Odnekud su dopirale pijane pesme Kozaka koji su se zapili. Sve su kuće bile zaključane, a tremovi još od sinoć oprani. Čak su i starice bile na ulici. Svuda po suvim i prašnjavim ulicama ležale su pod nogama ljuske semenki od lubenica i bundeva. Vazduh je bio topao i nepokretan, a vedro nebo plavkasto i prozirno. Belo-mutno gorje koje se videlo iznad krovova crvenilo se u zracima sunčevog zalaska i izgledalo tako blizu. Ponekad bi se s one strane reke začuo daleki tutanj topovskog pucnja. Ali iznad sela su odjekivali mešajući se raznovrsni i veseli praznični zvuci.
Olenjin je celo jutro hodao po dvorištu i čekao da vidi Marjanu. Ali ona, posvršavavši poslove, pođe u kapelicu na liturgiju; posle toga bi ili sedela na nasipu kraj kuće grickajući semenke sa devojkama, ili bi sa prijateljicama ulazila u kuću i usput veselo i prijazno pogledala stanara. Olenjin se pribojavao da s njom pred drugima zapodene razgovor, pa makar i u šali. On je hteo da s njom dovrši sinoćnji razgovor i da mu ona dade odlučan odgovor. Očekivao je zgodan trenutak kao sinoć, ali ga ne bi i on nije imao više snage da ostane u tako neizvesnom stanju. Ona opet izađe na ulicu i malo posle, ne znajući ni sam gde, pođe i on za njom. On zaobiđe ćošak i ugleda kako ona sedi u svom sjajnom svetlo-plavom atlasnom bešmetu i on s bolom u srcu začu iza sebe gromki devojački smeh.
Kuća Beleckog bila je na trgu. Kad prođe pored nje, Olenjin začu njegov glas: »Svratite meni«, − i on svrati.
Pošto se malo porazgovoriše, obadvojica sedoše pored prozora. Uskoro im dođe Jeroška u novom bešmetu i sede na pod pored njih.
− Eno, ono je aristokratska grupa, − reče Belecki pokazujući cigaretom jednu šarenu grupu na ćošku i osmehujući se. − I moja je tamo, vidite li onu u crvenom. Ponovila se. A što ne počinjete s kolom? − povika Belecki gledajući kroz prozor. − Pričekajte malo dok se smrkne pa ćemo otići i mi. A posle ćemo ih pozvati kod Ustenjke. Treba da im priredimo poselo.
− Doći ću i ja kod Ustenjke, − reče Olenjin odlučno. − Hoće li i Marjana tamo biti?
− Hoće, dođite! − reče Belecki nimalo iznenađen. − Zar nije divno, − dodade on pokazujući šarenu svetinu.
− Da, vrlo je lepo! − potvrdi Olenjin nastojeći da se pokaže ravnodušan. − O ovakvim praznicima, − dodade on, − ja se uvek čudim zbog čega odjednom, kao na primer danas, petnaestog u mesecu, ljudi postanu zadovoljni i veseli? Na svakome se vidi da je praznik. I oči, i lice, i glasovi, i pokreti, i odeća, i vazduh, i sunce − sve je praznično. A u nas, u nas već nema praznika.
− Da, − reče Belecki koji nije voleo takva rezonovanja. − A što ti ne piješ, starče? − obrati se on Jeroški.
Jeroška namignu Olenjinu na Beleckog:
− Pa onaj je tvoj prijatelj nekako isuviše ohol!
Belecki diže čašu.
− Alla birdi, − reče on i ispi. (Alla birdi, znači: bog je dao; to je uobičajeni pozdrav Kavkazaca kad piju zajedno.)
− Sau bul (zdrav si), − reče Jeroška smešeći se pa ispi svoju čašu. − Ti kažeš: praznik! − reče Olenjin dižući se i gledajući kroz prozor. − Kakav je ovo praznik! Trebao si ti da vidiš kako se praznovalo u stara vremena! Izađu tako žene odevene u sarafane sve u širitima. Po prsima u dva reda nanizani sve sami dukati. Na glavama im zlatne kape. A kad prođu, samo fr! fr! Samo što šušti. Svaka je žena bila kao kneginja. Kad izađu, čitav čopor, pa počnu da pevaju, sve se ori; svu noć provod. A Kozaci izvaljaju u dvorište burad, zasednu i piju čitavu noć, do same zore. Ili uhvate jedan drugog za ruke i krenu selom u lancu. Koga sretnu vode ga sa sobom i tako idu redom. Ponekad tako lumpuju po tri dana. Sećam se kako bi se vraćao pokojni otac, crven, podbuo, bez šubare, sve bi pogubio, dođe tako i legne. Majka je već znala: donese mu svežeg kavijara i vina da se povrati, a onda trči u selo da mu traži šubaru. I on tako prespava dva dana i dve noći! Eto, kakvi su onda bili ljudi! A kakvi su sada?
− A kako devojke u sarafanima? Jesu li se same provodile? − upita Belecki.
− Da, same! Dođu tako Kozaci, pojašu konje i kažu: hajde da raskinemo kolo, pa pođu, a devojke prihvate za toljage. O pokladama dojuri tako jedan takav junak, a one udri i po konju i po njemu. On raskine kolo, uhvati koju devojku i odvede je. A onda radi s njom i voli je kako hoće, ih, mamice, dušice. Pa kakve su samo ovde bile devojke! Kraljice!
XXXVI
U taj čas iz ulice sa strane dojahaše na trg dva konjanika. Jedan je bio Nazarka a drugi Lukaška. Lukaška je sedeo u sedlu nekako nakrivo, na svom uhranjenom zelenku-kabardincu koji je lako koračao po tvrdom putu uzbacujući lepu glavu sa tankom sjajnom grivom. Spretno nameštena puška u futroli, pištolj na leđima i savijena kabanica iza sedla pokazivali su da Lukaška nije došao izbliza primirenog sela. Njegovo kicoško jahanje nakrivo, njegov nemarni pokret rukom kojom je lagano udarao kandžijom konja po trbuhu, a naročito njegove sjajne crne oči koje su gledale oholo, pomalo žmireći, sve je to odavalo svest o svojoj snazi i samopouzdanju mladosti. Jeste li videli junaka? − izgleda da su mu govorile oči gledajući na obe strane. Lep konj u opremi sa srmom, oružje i sam lepi Kozak izazvaše pažnju sveg naroda koji se nalazio na trgu. Nazarka, mršav i omalen bio je obučen kudikamo slabije od Lukaške. Kad je prolazio pored staraca, Lukaška malo zastade i podiže belu kovrdžavu šubaru iznad ošišane crne glave.
− Jesi li oterao mnogo nogajskih konja? − reče mršav starčić natmurenog sumornog pogleda.
− A ti si ih, dedice, sigurno brojao, dok me to pitaš, − odgovori Lukaška i okrenu se.
− Ti toga momka uzalud vodiš sa sobom, − progovori starac još sumornije.
− Vidiš ti đavola, sve zna! − progovori Lukaška u sebi i lice mu poprimi zabrinut izraz; ali pogledavši na ćošak gde su stajale Kozakinje, on okrenu konja prema njima.
− Da ste mi zdravo, devojke! − viknu on snažnim zvonkim glasom i odjednom zaustavi konja. − Ostarele ste bez mene, veštice. − I on se zasmeja.
− Zdravo, Lukaška! Zdravo bato! − začuše se veseli glasovi. Jesi li doneo dosta para? Kupi devojkama slatkiša! Hoćeš li koliko ostati? Već te odavno nismo videle.
− Doleteli smo s Nazarkom da se provedemo jednu noć, − odgovori Lukaška zamahnuvši kandžijom na konja i nasrnuvši s njim na devojke. − Marjana te skoro već sasvim zaboravila, − zapišta Ustenjka gurajući laktom Marjanu i prasnuvši u piskutljiv smeh.
Marjana se odmače od konja i zabacivši glavu unazad sjajnim velikim očima mirno pogleda Kozaka.
− Već odavno nisi bio! Što teraš konja na mene? − reče mu suvo i okrenu se.
Lukaška je izgledao naročito raspoložen. Lice mu je sijalo odvažnošću i radošću. Izgleda da ga Marjanin hladan odgovor začudi. Odjednom se namršti.
- Stani na uzengiju, odvešću te u planine, dušice! − viknu on odjednom kao da htede da odagna rđave misli i kicoški pojahujući između devojaka. On se naže Marjani. − Poljubiću te, tako ću te poljubiti da ćeš videti!
Marjana se srete s njegovim očima i odjednom pocrveni. Ona odstupi.
− Idi s milim bogom! Zgazićeš mi noge, − reče ona i sagavši glavu pogleda svoje lepe noge koje su bile utegnute svetloplavim čarapama sa strelicama i u novim crvenim opancima opšivenim uskim srebrenim širitom.
Lukaška se obrati Ustenjki, a Marjana sede pored Kozakinje koja je u naručju držala dete. Dete se izvi prema devojci i svojom debeljuškastom ručicom uhvati je za đerdan koji je visio na njenom plavom bešmetu. Marjana se saže prema njemu i iskosa pogleda Lukašku. U taj čas Lukaška je vadio ispod čerkeske iz džepa crnog bešmeta zavežljajčić sa slatkišima i semenkama.
− Žrtvujem ovo za sve, − reče on dajući Ustenjki zavežljaj i sa osmehom pogleda Marjanku.
Na devojčinom licu ponovo se pojavi zbunjenost. Divne oči kao da joj se zamagliše. Ona spusti maramu ispod usta i odjednom priljubi glavu uz belo lice deteta koje je držalo za đerdan, i poče da ga pohlepno ljubi. Dete se odupiralo rukama o devojčine visoke grudi vičući i otvarajući svoja bezuba ustašca
− Što daviš dete? − reče detetova majka uzimajući ga i raskopčavajući bešmet da ga podoji. − Bolje bi ti bilo da se upitaš s momkom.
− Samo da namirim konja pa ću doći s Nazarkom i celu ćemo se noć provoditi, − reče Lukaška udarivši konja kandžijom i pošavši od devojaka.
On i Nazarka skrenuše u sporednu ulicu i stadoše ispred dveju kuća koje su bile jedna prema drugoj.
− Eto, najzad stigosmo, pobratime! Brzo dođi! − povika Lukaška prijatelju sjahujući s konja kod susednog dvorišta i vodeći oprezno konja kroz kapiju svoga dvorišta. − Zdravo, Stepka! − obrati se nemoj sestri koja je takođe bila u prazničkom odelu i prilazila sa ulice da primi konja. I on joj pokaza znacima da smesti konja, položi mu sena, i da ne skida sedla.
Nema sestra poče da nešto gudi i mljacka ustima pokazujući konja i ljubeći ga u njušku. To je značilo da ona voli konja i da je dobar.
− Zdravo, majko! Zar još nisi izlazila na ulicu? − viknu Lukaška pridržavajući pušku i ulazeći u trem.
Starica majka otvori mu vrata.
− Eto, a baš ti se nisam nadala, − reče starica, − a i Kirka nam reče da nećeš dolaziti.
− Donesi malo vina, majčice. Doći će Nazarka, da proslavimo praznik.
− Odmah ću Lukaška, odmah, − odgovori starica. − Naše se ženske provode. Mislim da je i naša nemka otišla
. I uzevši ključeve ona brzo pođe u ostavu.
Nazarka, namirivši konja i skinuvši pušku dođe Lukaški.
XXXVII
− Zdrav si, − reče Lukaška primajući od majke punu čašu vina i pažljivo je, sagnute glave prinevši ustima.
− Vidiš li ti kakva je stvar, − reče Nazarka, − deda Burlak reče: »Koliko si konja ukrao?« Izgleda da on zna.
− Veštac! − odgovori Lukaška kratko. − Pa šta onda? − dodade on uzbacivši glavu. − Oni su već s onu stranu reke. Nek ih traže.
− Ipak to ne valja.
− Ama šta ne valja! Odnesi mu sutra vina. Tako treba da uradimo i sve će biti u redu. A sad da se provodimo. Pij! − viknu Lukaška istim glasom kao što tu reč izgovara čiča Jeroška. − Na ulicu ćemo izaći devojkama. Hajde ti kupi meda, ili ću poslati nemku. Provodićemo se do zore.
Nazarka se osmehnu.
− Hoćemo li dugo ostati? − upita on.
− Daj da se provedemo! Trči po votku! Evo ti pare!
Nazarka otrča poslušno Jamki.
Čiča Jeroška i Jergušov, poput ptica grabljivica namirisaše gde se pije pa obojica pijani i jedan za drugim upadoše u kuću.
− Daj još pola kofe! − viknu Lukaška majci umesto odgovora na njihov pozdrav.
Kaži, đavole nijedan, gde si krao? − povika čiča Jeroška. − Hajdučina si! Drag si mi!
− Sad sam ti drag! − odgovori Lukaška smejući se. − A devojkama nosiš junkerove slatkiše. E, lopužo stara!
− Nije to istina, baš nije istina! Ih, Marka! − i starac se grohotom zasmeja. − Koliko me taj đavo molio! Idi, kaže on, uredi stvar. Pušku mi je nudio. Ne, nek ide s milim bogom! Učinio bih ja, ali bilo mi je žao tebe. E, kaži mi sada gde si bio? − I starac poče da govori tatarski.
Lukaška mu tečno odgovaraše.
Jergušov koji je slabo znao tatarski samo bi ponekad ubacio po koju rusku reč.
− Kažem ja tebi da je on pokrao konje. Dobro ja to znam, − potvrđivao je on.
− Pođosmo mi sa Girejkom, − pričao je Lukaška. (Nazivati Girej- kana Girejkom smatralo se među Kozacima kao priznanje njegove naročite odvažnosti.) − Kad je bio s one strane reke pričao je da poznaje čitavu stepu i da će nas izvesti pravo, a kad krenusmo bila je mrkla noć i moj se Girejka zbuni, poče da krivuda, ali sve bez ikakve koristi. Ne može da pronađe selo pa bog. Izgleda da smo okrenuli i suviše udesno. Lutali smo tako skoro do ponoći. Ali bogu hvala zalajaše psi.
− Budale, − reče čiča Jeroška. − I mi smo tako zalutali u stepi. Đavo bi ga znao gde je šta. A ja se popeh na brežuljak i počnem da zavijam kao kurjak, eto, baš ovako! (On sastavi ruke oko usta i poče da zavija kao čitav čopor kurjaka, sve jednim glasom.) Psi se na to moraju odazvati. Hajde, pričaj. Pa šta bi, nađoste li?
− Brzo zaularismo konje. Nazarku zamalo ne uhvatiše nogajske žene, bogami!
− Kako, uhvatiše, − odvrati Nazarka uvređeno.
− Krenusmo; Girejka opet zaluta, samo što ne zađosmo među peščare. Stalno je govorio da idemo prema Tereku, a mi baš na drugu stranu.
− Pa mogao si da se ravnaš po zvezdama, − reče čiča Jeroška.
− I ja to kažem, − prihvati Jergušov.
− Taman posla, kako ćeš se ravnati kad je sve u mraku. Baš se namučih! Uhvatih jednu kobilu, zaularih je, a svog konja pustih;mislim tako, on će nas izvesti. Pa šta ti misliš? Konj poče da frče i sve nosom po zemlji... Pa skoči napred i pravo u selo. I baš u pravi čas jer već poče da sviće; samo što dospeh da posakrivam konje u šumi. S one strane reke stiže Nagim i odvede ih. Jergušov zaklima glavom.
− Pa ja i kažem: majstorluk! A je li ih bilo koliko?
− Sve je ovde, − reče Lukaška lupkajući se po džepu.
U taj čas u kuću uđe starica. Lukaška ne dovrši.
− Pij! − viknu on.
− Eto, mi jednom sa Girčikom pođosmo kasno... − poče Jeroška.
− Mani se, toj tvojoj priči nikad kraja! − reče Lukaška. − Odoh ja. − I ispivši vino iz čaše i stegavši jače opasač, Lukaška izađe na ulicu...
XXXVIII
Kad Lukaška izađe na ulicu već je bio mrak. Jesenja noć sveža i bez vetra. Iznad crnih topola koje su se izdizale s jedne strane trga izlazio je pun zlatan mesec. Iz kuhinjskih dimnjaka dizao se dim mešajući se s maglom i dižući se nad selom. U nekim se prozorima videla svetlost. Miris izgorele balege, komine i magle širio se vazduhom. Razgovor, smeh, pesme i krckanje semenki čulo se izmešano kao i po danu, samo jasnije. Bele marame i šubare videle su se u skupovima u mraku, oko kuća i plotova. Na trgu, nasuprot osvetljenih dućanskih vrata crni se i belasa gomila Kozaka i devojaka i čuju se glasne pesme, smeh i govor. Uhvativši se rukom za ruku devojke se vrte i lako se kreću po prašnjavom trgu. Mršava i najružnija devojka poče da peva:
Iz šume, šume tamne,
Aj-da-ljulji!
Iz bašte, bašte zelene
Izašla − prošla dva momka,
Do dva momka neženjena.
Naišla su pa zastala.
Zastala su da se svade.
Otud ide lepotica,
Otud ide pa im zbori:
Za jednog ću od vas poći.
Za momka ću belog poći,
Belog momka plavokosog.
Nek’ me uzme za desnicu,
Nek’ me vodi svud okolo.
I pred, svima nek, se hvali:
»Evo moje domaćice!«
Starice stoje blizu njih i slušaju pesme. Dečaci i devojčice trče naokolo, u mraku, hvatajući jedni druge. Kozaci stoje oko kola, zadirkuju devojke koje promiču, a ponekad ga raskinu i uđu u krug. U mraku kraj otvorenih vrata stoje Belecki i Olenjin u čerkeskama i šubarama i razgovaraju ne po kozački i ne glasno, ali ipak da se čuje, osećajući da na sebe obraćaju pažnju. Pored kola hoda debeljuškasta Ustenjka u crvenom bešmetu i dostojanstvena Marjana u novoj košulji i bešmetu. Olenjin i Belecki razgovaraju kako bi odvojili Marjanku i Ustenjku iz kola. Belecki je mislio da Olenjin hoće samo da se provede, a Olenjin je očekivao da mu se odluči o sudbini. On je hteo pošto-poto, još večeras da ostane s Marjanom nasamo, da joj sve kaže i da je upita može li ona i hoće li da mu bude žena. Bez obzira što je to pitanje ona već odavno nepovoljno po njega rešila, on se nadao da će biti u stanju da joj sve ispriča što oseća i da će ga ona shvatiti.
− Što mi to ranije ne rekoste, − reče Belecki, − ja bih vam to udesio sa Ustenjkom. Vi ste mi pomalo čudan!
− Šta da radim? Uskoro će doći čas pa ću vam sve ispričati. A sada, bogavam, udesite da ona dođe Ustenjki.
− Dobro. To je bar lako... E, pa šta je, Marjana, hoćeš li ti za plavokosog mladića? Je li, a ne za Lukašku? − reče Belecki iz pristojnosti, obraćajući se najpre Marjanki; ali ne čekajući odgovor on priđe Ustenjki i zamoli je da dovede Marjanku. On ne dospe ni da dovrši, a poče druga pesma i devojke povukoše jedna drugu: one zapevaše:
Oj, za baštom, za zelenom
Tud prolazi momak mlad
Duž ulice sve do kraja.
Kad, prvi put po njoj ide,
On desnicom rukom maše,
Drugi put kad po njoj prođe,
On šeširom svojim maše,
A treći put kad naiđe,
Tu se momak zaustavi.
Zaustavi dragoj sprema.
»Ja sam hteo tebi doći,
Tebi doći da te pitam:
Zašto sada, mila moja,
Ti u baštu ne dolaziš?
Nego si se, moja mila,
Ti od mene okrenula?
Al’ posle ćeš, mila moja,
Ti pomalo da se smiriš.
I ja ću ti, mila moja,
Sa proscima skoro doći,
Bićeš meni ljuba verna,
I plakaćeš još zbog mene«.
Ja sam znala šta da kažem,
Ali nisam smela reći.
Ali nisam smela reći,
Nego pođoh baštom šetat.
Kada dođoh ja u baštu,
Da pozdravim dragog svoga.
»Evo, draga, poklon tebi,
Maramica iz nedara.
Ti je uzmi, ti je primi,
I u bele metni ruke.
I u bele ruke primi,
Mene mladog žarko ljubi.
Ne znam šta bih jošte mogo,
Svojoj dragoj na dar dati.
Darovaću svojoj miloj
I maramu oko vrata,
Za maramu, za svilenu,
Pet puta ću poljubiti,
Milu moju poljubiti«.
Lukaška i Nazarka raskidoše kolo i počeše da hodaju između devojaka. Lukaška je pratio pevanje oštrim glasom i mašući rukama hodao uz kolo.
− Hajde, nek mi dođe jedna! − progovori on. Devojke počeše da guraju Marjanku; ona ne htede da izađe. Uz pesmu se čuo tanak smeh, pljeskanje, poljupci i šaputanje.
Prolazeći pored Olenjina Lukaška mu ljubazno klimnu glavom.
− Mitrije Andrejeviču! I ti si došao da vidiš? − reče on.
− Da, − odgovori Olenjin odlučno i suvo. Belecki se naže Ustenjkinom uvu i nešto joj reče.
Ona htede da mu odgovori, ali ne dospe, i prolazeći po drugi put ona to učini:
− Dobro, doći ćemo.
− I Marjana, takođe?
Olenjin se naže Marjani.
− Hoćeš li doći? Molim te, makar samo minut. Moram s tobom da razgovaram.
− Doći će devojke pa ću i ja doći.
− Hoćeš li mi odgovoriti na ono što sam te molio? − upita on opet joj se naginjući. − Ti si danas vesela.
Ona već prođe pored njega. On pođe za njom.
− Hoćeš li mi reći?
− Šta ću ti reći?
− Ono što sam te prekjuče pitao, − reče Olenjin naginjući joj se uvu. − Hoćeš li poći za mene?
Marjana se zamisli.
− Reći ću ti, − odgovori ona, − danas ću ti reći.
Njene oči sevnuše u mraku na mladića veselo i nežno.
On je i dalje išao pored nje. Bilo mu je drago da joj se što bliže nagne.
Ali je Lukaška pevajući snažno povuče za ruku i istrže iz kola na sredinu. Olenjin dospe da samo progovori: »Dođi Ustenjki«, − i priđe svom prijatelju. Pesma se završi. Lukaška otra usta, Marjanka takođe i oni se poljubiše. »Ne, treba pet puta«, − progovori Lukaška. Razgovor, smeh, trčanje, zameniše lagane kretnje i tiho pevanje. Lukaška, koji je izgledao prilično pripit, poče da deli devojkama slatkiše.
− Sve čašćavam, − reče on pun zadovoljstva, ali sa smešno dirljivim ponosom. − A one što su se provodile s vojnicima nek izlaze iz kola, − dodade on odjednom pogledajući zlobno Olenjina.
Devojke su uzimale od njega slatkiše i smejući se otimale ih jedna od druge. Belecki i Olenjin povukoše se u stranu.
Lukaška kao da se postide svoje darežljivosti pa skide šubaru i brišući čelo rukavom priđe Marjanki i Ustenjki.
− A što si se, moja mila, ti na mene razljutila? − ponovi on pesmu koju su malopre otpevale i obraćajući se Marjanki reče još jednom ljutito: ti na mene razljutila? − Udaćeš se za mene, i plakaćeš kod mene, − dodade on grleći odjednom i Ustenjku i Marjanu.
Ustenjka se ote i zamahnuvši dobro udari ga po leđima tako da je zabole ruka.
− Hoćete li još igrati u kolu? − upita on.
− Kako htednu devojke, − odgovori Ustenjka, − a ja idem kući, i Marjana će nama.
Držeći i dalje Marjanku u zagrljaju Kozak je odvede od gomile do mračnog kućnog ćoška.
− Nemoj ići, Mašenka, − reče on, − da se zadnji put provedemo. Hajde ti kući, a ja ću doći tebi.
− Šta ću kod kuće? Zato je i praznik da se veselimo. Idem Ustenjki, − reče Marjana.
− Svejedno, opet ću se ja s tobom oženiti.
− Dobro, − reče Marjanka, − to ćemo videti.
− Hoćeš li ići? − reče Lukaška oštro i privivši je uza se poljubi je u obraz.
− Pusti me! Što si se prilepio? − i Marjanka mu se ote i pođe od njega.
− E, devojko!... Zlo će biti, − reče Lukaška prekorno pa stade i zaklima glavom. Plakaćeš ti kod mene, − i okrenuvši se od nje viknu devojkama: − Pevajte, šta vam je!
Marjana kao da se prepade i razljuti od njegovih reči. Ona stade.
− Kakvo će zlo biti?
− Eto, tako.
− A što?
− Zato što se provodiš s vašim stanarom, vojnikom, pa me više ne voliš.
− Moje je, hoću li te voleti ili neću. Niti si mi otac ni majka. Šta hoćeš od mene? Voleću onoga koga ja hoću.
− Dobro, dobro! − reče Lukaška. − Samo upamti! − On priđe dućanu. − Devojke! − viknu on, − što ste prestale? Hajde, igrajte još. Nazarka! trči, donesi vina. − Hoće li one doći? − upita Olenjin Beleckog.
− Sad će one doći, − odgovori Belecki. − Hajdemo, treba se spremiti za poselo.
XXXIX
Već skoro u gluvo doba Olenjin izađe iz kuće Beleckog sa Marjanom i Ustenjkom. Bela devojčina marama belasala se u tamnoj noći. Zlatni mesec spuštao se prema stepi. Srebrnasta magla stajala je nad selom. Sve je bilo tiho, nigde svetla i samo su se čuli ženski koraci koji su se udaljavali. Olenjinu je snažno lupalo srce. Zažareno lice osvežavao je vlažni vazduh. On pogleda u nebo, okrenu se prema kući iz koje je izašao: u njoj se ugasi sveća i on ponovo poče da gleda za ženskim senkama koje su se udaljavale. Bela marama iščeze u magli. Strašno mu je bilo da ostane sam; on je bio toliko srećan! On skoči sa trema i potrča za devojkama.
− Odlazi! Videće neko! − reče Ustenjka.
− Ništa zato!
Olenjin pritrča Marjani i zagrli je. Marjanka se nije otimala.
− Zar se niste dosta naljubili. − reče Ustenjka. − Kad se s njom oženiš, onda je ljubi, a sad pričekaj.
− Zbogom, Marjana, sutra ću doći tvome ocu da s njim razgovaram. Ti mu nemoj ništa govoriti.
− Šta bih mu ja govorila, − odgovori Marjana.
Devojke otrčaše. Olenjin pođe sam sećajući se onoga što je bilo. On je celo veče proveo s njom u ćošku pored peći. Ustenjka nije ni časak izlazila iz kuće i zabavljala se sa drugim devojkama i s Beleckim. Olenjin je s Marjankom razgovarao šapatom.
− Hoćeš li poći za mene? − upita je on.
− Prevarićeš, nećeš me uzeti, − odgovori mu veselo i mirno. − A voliš li ti mene? Kaži mi, bogati!
− Zašto te ne bih volela, nisi ćorav! − odgovori Marjana smejući se i stiskajući svojim grubim rukama njegove ruke. − Kako su ti ruke bele, bele, meke kao kajmak, − reče ona.
− Ja se ne šalim. Reci mi, hoćeš li poći za mene?
− A što ne bih pošla, samo ako mi babo dadne?
− Upamti, poludeću ako me prevariš. Sutra ću reći tvojoj majci i ocu i doći ću da te zaprosim.
Marjana se odjednom glasno zasmeja.
− Šta ti je?
− Pa eto, smešno mi.
− To ti je živa istina! Kupiću voćnjak, kuću, upisaću se u Kozake...
− Samo pazi, onda nemoj da voliš i druge žene! Ja to ne bih mogla trpeti.
Olenjin je sa uživanjem ponavljao u sebi sve ove reči. Od tih uspomena čas bi ga zabolelo, a čas bi mu zastajao dah od sreće. Bolelo ga je što je ona bila mirna kao i obično kad bi s njim razgovarala. Činilo mu se da nju nimalo ne uzbuđuje njen novi položaj. Ona kao da mu nije verovala i nije mislila na budućnost. Izgledalo mu je da ga ona voli samo trenutno, sada, i da na budućnost nije ni pomišljala. A srećan je bio zbog toga što su mu se sve njene reči činile istinite i što je pristajala da bude njegova. »Da, govorio je u sebi, − mi ćemo tek onda razumeti jedno drugo kad ona sva bude moja. Za takvu ljubav ne postoje reči, a potreban je život, čitav život. Sutra će se sve objasniti. Ja dalje ne mogu da ovako živim, sutra ću sve kazati njenom ocu, Beleckom i čitavom selu...«
Posle dve neprospavane noći Lukaška se tako opi o prazniku da je prvi put pao kod Jamke i zaspao.
− Hodi, Marjanuška, sedi s nama, − reče majka.
− Ne mogu, nisam povezana. − I ona se pope na peć.
Olenjin je video samo njeno koleno i lepu spuštenu nogu. On posluži staricu čajem. A ona ga počasti kajmakom po koga je poslala Marjanu. Ali stavivši tanjir na sto, Marjana opet skoči na peć i Olenjin je osećao samo njene oči. Oni su razgovarali o domaćinstvu. Babuka Ulita se raspoloži i postade naročito gostoljubiva. Ona donese Olenjinu grožđa iz turšije, lepinja sa grožđem, najboljeg vina i poče da ga naveliko čašćava i nutka na onaj naročiti narodski, grubi gostoljubivi način koji je svojstven samo ljudima koji svoj hleb zarađuju fizičkim radom. Starica koja je u početku začuđavala Olenjina svojom grubošću, sada bi ga često dodirnula svojom jednostavnom nežnošću prema kćerki.
− Što da se grešimo o boga! Svega mi hvala bogu imamo, i vino smo iscedili, i turšiju napravili, i prodaćemo makar tri bureta vina, i još će nam ostati da pijemo. Nemoj se žuriti sa odlaskom. Proveselićemo se s tobom i na svadbi.
− A kad će biti svadba? − upita Olenjin osećajući kako mu sva krv udari u glavu, a srce mu poče neravnomerno i bolno da lupa.
− Trebalo bi da svadbujemo iduće nedelje. Spremili smo se, − odgovori starica jednostavno i mirno kao da Olenjina nije ni bilo, niti ga ima na svetu. − Za Marjanušku sam sve sakupila i pripremila. Mi ćemo je lepo opremiti. Ali nešto nije sasvim u redu: naš Lukaška malo preterano lumpuje. Sasvim se propio! Nestašan je! Neki dan dođe iz čete Kozak pa ispriča da je išao čak i u Nogaje.
− Mogu ga uhvatiti, − reče Olenjin.
− I ja kažem: nemoj da se šališ, Lukaška! Ali on je mlad pa se pravi važan. Sve treba u svoje vreme. Pa dobro, ukrao, oteo, ubio Abreka, junak! Ali treba i da mirno proživi. Inače ne valja.
− Video sam ga dvaput u odredu, samo što se provodi. I konja je prodao, − reče Olenjin i okrenu se prema peći.
Velike crne oči sevale su na njega strogo i neprijateljski. Bi ga stid zbog tih reči.
− Pa šta onda! On nikome ne čini zla, − reče Marjana odjednom. − Provodi se za svoje pare, − i spustivši noge ona skoči s peći i izađe snažno zalupivši vratima.
Olenjin je pratio očima dok je bila u sobi, a onda poče da gleda u vatru, čekajući i ne shvatajući ništa od onoga što mu je pričala babuka Ulita. Za nekoliko minuta dođoše gosti: starac, brat babuke Ulite, čiča Jeroška, a posle njih Marjana sa Ustenjkom.
− Jeste li dobro i zdravo? − zapiskuta Ustenjka. − A ti se stalno provodiš? − obrati se Ustenjka Olenjinu.
− Jest, provodim se, − odgovori on i zbog nečega se zastide i postade mu neugodno. On htede da ode, ali nije mogao. Izgledalo mu je nemoguće da ćuti. Pomože mu starac: zatraži da pije, i oni popiše. Posle Olenjin popi i sa Jeroškom. Zatim još i sa drugim Kozacima. A onda opet sa Jeroškom. I što je Olenjin više pio sve mu je teže postajalo pri duši. Ali starci se raspoložiše. Obadve su devojke sedele na peći i šaputale gledajući u njih, a oni su pili sve do mraka. Olenjin nije ništa govorio, ali je pio više od svih. Kozaci su nešto galamili. Starica ih je izgonila napolje i više im nije davala vina. Devojke su se smejale čiči Jeroški, i već je bilo deset sati kad svi izađoše u trem. Starci sami sebe pozvaše da nastave kod Olenjina. Ustenjka otrči kući. Jeroška odvede Kozake Vanjuši. Starica ode da pospremi kuhinju. Marjana ostade sama u kući. Olenjin se osećao sasvim svež i čio kao da se tek probudio. Sve je zapažao i propustivši starce da iziđu, vrati se u kuću: Marjana se spremala na počinak. On joj priđe i htede da nešto kaže, ali mu se glas preseče. Ona sede na postelju, podavi podase noge, odmače se od njega u najdalji ćošak i ćutke, uplašenim i divljim pogledom pogleda u njega. Izgledalo je da ga se bojala. Olenjin to oseti. Obuze ga žalost i stid, a u isto vreme on oseti ponosno zadovoljstvo što u njoj izaziva bar i takva osećanja.
− Marjana! − reče on. − Zar ti nikada nećeš imati sažaljenja prema meni? Ja ni sam ne znam koliko te volim.
Ona se odmače još dalje.
− To iz tebe govori vino. Ništa ti od mene nećeš dobiti!
− Ne, nije po sredi vino. Nemoj se udavati za Lukašku. Ja ću te uzeti. − »Šta ja ovo govorim? − pomisli on baš kad izgovori te reči. Da li ću ja njoj reći ovo isto i sutra? Kazaću joj, sigurno ću joj kazati, i odmah ću joj ponoviti«, − odgovori mu njegov unutrašnji glas. − Hoćeš li poći za mene?
Ona ga ozbiljno pogleda i njen strah kao da iščeze.
− Marjana! Poludeću. Ja nisam pri čistoj. Učiniću što god mi narediš. − I bezumno-nežne reči potekoše same od sebe.
− Ama šta tu lažeš, − prekide ga ona i odjednom uhvati ruku koju on pruži prema njoj. Ali ona tu ruku ne odgurnu od sebe, nego je čvrsto steže svojim snažnim tvrdim prstima. − Zar se gospoda žene seljankama? Idi!
− Hoćeš li poći za mene? Ja ću sve...
− A šta ćemo s Lukaškom? − reče ona smejući se.
On istrže svoju ruku koju je ona držala i snažno obgrli njeno mlado telo. Ali ona skoči kao srna i istrča u trem bosonoga. Olenjin se pribra i užasnu sam sebe. On je opet izgledao sam sebi neopisivo gadan u poređenju s njom. Ali ne kajući se ni časak što joj je to iskazao, on pođe kući, i ne pogledavši starce koji su kod njega pili, leže i zaspa tako tvrdo kao što nije već odavno.
XXXV
Sutradan je bio praznik. Predveče je sav narod bio na ulici, blistajuća svojim prazničnim odelima na suncu koje je zalazilo. Vino je rodilo bolje nego inače. Narod se rešio rada. Kozaci su se za mesec dana spremali na pokret i u mnogim porodicama pripremale se svadbe.
Na trgu, ispred seoske opštine i oko dva dućana − jednog sa jelom i semenkama, a drugog sa maramama i cicom, bilo je najviše sveta. Na nasipu kraj zgrade opštine sedeli su i stajali oko nje starci u sivkastim i crnim kaftanima bez širita i ukrasa. Sada su mirnim i odmerenim glasom razgovarali o berbi i mladeži, o društvenim poslovima i starim vremenima, dostojanstveno i ravnodušno posmatrajući mlado pokolenje. Prolazeći pored njih žene i devojke zastajale su i obarale glavu. Mladi Kozaci s poštovanjem su usporavali korak, skidali šubare i držali ih neko vreme pored glave. Starci bi zaćutali. Neki od njih bi strogo, a neki opet nežno pogledali one što prolaze i polagano skidali i ponovo stavljali šubare na glavu.
Kozakinje još nisu počele da se hvataju u kolo, nego su se okupljale obučene u bešmete šarenih boja i u belim maramama omotanim oko glave sve do očiju, sedeli na zemlji i kućnim nasipima, u hladovini kosih sunčanih zraka, zvonko brbljajući i smejući se. Dečaci i devojčice igrali su se loptom, bacajući je visoko prema jasnom nebu i s vriskom i galamom trčeći po trgu. Devojčurci na drugom kraju trga već su uhvatili kolo i tankim sramežljivim glasovima piskutali pesme. Ćate, oni koji su bili na odsustvu i mladi momci koji su došli na praznik u novim belim i crvenim čerkeskama opšivenim širitima, praznički-veselih lica, uzevši se po dvojica-trojica za ruke, išli su od jedne do druge grupe žena i devojaka i zastajali šaleći se i zadirkujući Kozakinje. Dućandžija-Jermenin u plavoj ćerkesci od tankog sukna sa širitima stajao je pored otvorenih vrata kroz koja su se videle stalaže pune složenih šarenih marama i sa ponosom istočnjačkog trgovca i saznanjem svoje važnosti očekivao mušterije. Dva crvenobrada bosa Čečenca koji su došli s druge strane Tereka da se nagledaju praznika, čučali su pored kuće svoga poznanika, pušeći nemarno iz malih lula i pljuckajući, gledali narod i jedan drugom dobacivali neke brze grlene glasove. Ponekad bi užurbano prošao vojnik u svakodnevnom odelu, u starom šinjelu i brzo promicao kroz šarene grupe na trgu. Odnekud su dopirale pijane pesme Kozaka koji su se zapili. Sve su kuće bile zaključane, a tremovi još od sinoć oprani. Čak su i starice bile na ulici. Svuda po suvim i prašnjavim ulicama ležale su pod nogama ljuske semenki od lubenica i bundeva. Vazduh je bio topao i nepokretan, a vedro nebo plavkasto i prozirno. Belo-mutno gorje koje se videlo iznad krovova crvenilo se u zracima sunčevog zalaska i izgledalo tako blizu. Ponekad bi se s one strane reke začuo daleki tutanj topovskog pucnja. Ali iznad sela su odjekivali mešajući se raznovrsni i veseli praznični zvuci.
Olenjin je celo jutro hodao po dvorištu i čekao da vidi Marjanu. Ali ona, posvršavavši poslove, pođe u kapelicu na liturgiju; posle toga bi ili sedela na nasipu kraj kuće grickajući semenke sa devojkama, ili bi sa prijateljicama ulazila u kuću i usput veselo i prijazno pogledala stanara. Olenjin se pribojavao da s njom pred drugima zapodene razgovor, pa makar i u šali. On je hteo da s njom dovrši sinoćnji razgovor i da mu ona dade odlučan odgovor. Očekivao je zgodan trenutak kao sinoć, ali ga ne bi i on nije imao više snage da ostane u tako neizvesnom stanju. Ona opet izađe na ulicu i malo posle, ne znajući ni sam gde, pođe i on za njom. On zaobiđe ćošak i ugleda kako ona sedi u svom sjajnom svetlo-plavom atlasnom bešmetu i on s bolom u srcu začu iza sebe gromki devojački smeh.
Kuća Beleckog bila je na trgu. Kad prođe pored nje, Olenjin začu njegov glas: »Svratite meni«, − i on svrati.
Pošto se malo porazgovoriše, obadvojica sedoše pored prozora. Uskoro im dođe Jeroška u novom bešmetu i sede na pod pored njih.
− Eno, ono je aristokratska grupa, − reče Belecki pokazujući cigaretom jednu šarenu grupu na ćošku i osmehujući se. − I moja je tamo, vidite li onu u crvenom. Ponovila se. A što ne počinjete s kolom? − povika Belecki gledajući kroz prozor. − Pričekajte malo dok se smrkne pa ćemo otići i mi. A posle ćemo ih pozvati kod Ustenjke. Treba da im priredimo poselo.
− Doći ću i ja kod Ustenjke, − reče Olenjin odlučno. − Hoće li i Marjana tamo biti?
− Hoće, dođite! − reče Belecki nimalo iznenađen. − Zar nije divno, − dodade on pokazujući šarenu svetinu.
− Da, vrlo je lepo! − potvrdi Olenjin nastojeći da se pokaže ravnodušan. − O ovakvim praznicima, − dodade on, − ja se uvek čudim zbog čega odjednom, kao na primer danas, petnaestog u mesecu, ljudi postanu zadovoljni i veseli? Na svakome se vidi da je praznik. I oči, i lice, i glasovi, i pokreti, i odeća, i vazduh, i sunce − sve je praznično. A u nas, u nas već nema praznika.
− Da, − reče Belecki koji nije voleo takva rezonovanja. − A što ti ne piješ, starče? − obrati se on Jeroški.
Jeroška namignu Olenjinu na Beleckog:
− Pa onaj je tvoj prijatelj nekako isuviše ohol!
Belecki diže čašu.
− Alla birdi, − reče on i ispi. (Alla birdi, znači: bog je dao; to je uobičajeni pozdrav Kavkazaca kad piju zajedno.)
− Sau bul (zdrav si), − reče Jeroška smešeći se pa ispi svoju čašu. − Ti kažeš: praznik! − reče Olenjin dižući se i gledajući kroz prozor. − Kakav je ovo praznik! Trebao si ti da vidiš kako se praznovalo u stara vremena! Izađu tako žene odevene u sarafane sve u širitima. Po prsima u dva reda nanizani sve sami dukati. Na glavama im zlatne kape. A kad prođu, samo fr! fr! Samo što šušti. Svaka je žena bila kao kneginja. Kad izađu, čitav čopor, pa počnu da pevaju, sve se ori; svu noć provod. A Kozaci izvaljaju u dvorište burad, zasednu i piju čitavu noć, do same zore. Ili uhvate jedan drugog za ruke i krenu selom u lancu. Koga sretnu vode ga sa sobom i tako idu redom. Ponekad tako lumpuju po tri dana. Sećam se kako bi se vraćao pokojni otac, crven, podbuo, bez šubare, sve bi pogubio, dođe tako i legne. Majka je već znala: donese mu svežeg kavijara i vina da se povrati, a onda trči u selo da mu traži šubaru. I on tako prespava dva dana i dve noći! Eto, kakvi su onda bili ljudi! A kakvi su sada?
− A kako devojke u sarafanima? Jesu li se same provodile? − upita Belecki.
− Da, same! Dođu tako Kozaci, pojašu konje i kažu: hajde da raskinemo kolo, pa pođu, a devojke prihvate za toljage. O pokladama dojuri tako jedan takav junak, a one udri i po konju i po njemu. On raskine kolo, uhvati koju devojku i odvede je. A onda radi s njom i voli je kako hoće, ih, mamice, dušice. Pa kakve su samo ovde bile devojke! Kraljice!
XXXVI
U taj čas iz ulice sa strane dojahaše na trg dva konjanika. Jedan je bio Nazarka a drugi Lukaška. Lukaška je sedeo u sedlu nekako nakrivo, na svom uhranjenom zelenku-kabardincu koji je lako koračao po tvrdom putu uzbacujući lepu glavu sa tankom sjajnom grivom. Spretno nameštena puška u futroli, pištolj na leđima i savijena kabanica iza sedla pokazivali su da Lukaška nije došao izbliza primirenog sela. Njegovo kicoško jahanje nakrivo, njegov nemarni pokret rukom kojom je lagano udarao kandžijom konja po trbuhu, a naročito njegove sjajne crne oči koje su gledale oholo, pomalo žmireći, sve je to odavalo svest o svojoj snazi i samopouzdanju mladosti. Jeste li videli junaka? − izgleda da su mu govorile oči gledajući na obe strane. Lep konj u opremi sa srmom, oružje i sam lepi Kozak izazvaše pažnju sveg naroda koji se nalazio na trgu. Nazarka, mršav i omalen bio je obučen kudikamo slabije od Lukaške. Kad je prolazio pored staraca, Lukaška malo zastade i podiže belu kovrdžavu šubaru iznad ošišane crne glave.
− Jesi li oterao mnogo nogajskih konja? − reče mršav starčić natmurenog sumornog pogleda.
− A ti si ih, dedice, sigurno brojao, dok me to pitaš, − odgovori Lukaška i okrenu se.
− Ti toga momka uzalud vodiš sa sobom, − progovori starac još sumornije.
− Vidiš ti đavola, sve zna! − progovori Lukaška u sebi i lice mu poprimi zabrinut izraz; ali pogledavši na ćošak gde su stajale Kozakinje, on okrenu konja prema njima.
− Da ste mi zdravo, devojke! − viknu on snažnim zvonkim glasom i odjednom zaustavi konja. − Ostarele ste bez mene, veštice. − I on se zasmeja.
− Zdravo, Lukaška! Zdravo bato! − začuše se veseli glasovi. Jesi li doneo dosta para? Kupi devojkama slatkiša! Hoćeš li koliko ostati? Već te odavno nismo videle.
− Doleteli smo s Nazarkom da se provedemo jednu noć, − odgovori Lukaška zamahnuvši kandžijom na konja i nasrnuvši s njim na devojke. − Marjana te skoro već sasvim zaboravila, − zapišta Ustenjka gurajući laktom Marjanu i prasnuvši u piskutljiv smeh.
Marjana se odmače od konja i zabacivši glavu unazad sjajnim velikim očima mirno pogleda Kozaka.
− Već odavno nisi bio! Što teraš konja na mene? − reče mu suvo i okrenu se.
Lukaška je izgledao naročito raspoložen. Lice mu je sijalo odvažnošću i radošću. Izgleda da ga Marjanin hladan odgovor začudi. Odjednom se namršti.
- Stani na uzengiju, odvešću te u planine, dušice! − viknu on odjednom kao da htede da odagna rđave misli i kicoški pojahujući između devojaka. On se naže Marjani. − Poljubiću te, tako ću te poljubiti da ćeš videti!
Marjana se srete s njegovim očima i odjednom pocrveni. Ona odstupi.
− Idi s milim bogom! Zgazićeš mi noge, − reče ona i sagavši glavu pogleda svoje lepe noge koje su bile utegnute svetloplavim čarapama sa strelicama i u novim crvenim opancima opšivenim uskim srebrenim širitom.
Lukaška se obrati Ustenjki, a Marjana sede pored Kozakinje koja je u naručju držala dete. Dete se izvi prema devojci i svojom debeljuškastom ručicom uhvati je za đerdan koji je visio na njenom plavom bešmetu. Marjana se saže prema njemu i iskosa pogleda Lukašku. U taj čas Lukaška je vadio ispod čerkeske iz džepa crnog bešmeta zavežljajčić sa slatkišima i semenkama.
− Žrtvujem ovo za sve, − reče on dajući Ustenjki zavežljaj i sa osmehom pogleda Marjanku.
Na devojčinom licu ponovo se pojavi zbunjenost. Divne oči kao da joj se zamagliše. Ona spusti maramu ispod usta i odjednom priljubi glavu uz belo lice deteta koje je držalo za đerdan, i poče da ga pohlepno ljubi. Dete se odupiralo rukama o devojčine visoke grudi vičući i otvarajući svoja bezuba ustašca
− Što daviš dete? − reče detetova majka uzimajući ga i raskopčavajući bešmet da ga podoji. − Bolje bi ti bilo da se upitaš s momkom.
− Samo da namirim konja pa ću doći s Nazarkom i celu ćemo se noć provoditi, − reče Lukaška udarivši konja kandžijom i pošavši od devojaka.
On i Nazarka skrenuše u sporednu ulicu i stadoše ispred dveju kuća koje su bile jedna prema drugoj.
− Eto, najzad stigosmo, pobratime! Brzo dođi! − povika Lukaška prijatelju sjahujući s konja kod susednog dvorišta i vodeći oprezno konja kroz kapiju svoga dvorišta. − Zdravo, Stepka! − obrati se nemoj sestri koja je takođe bila u prazničkom odelu i prilazila sa ulice da primi konja. I on joj pokaza znacima da smesti konja, položi mu sena, i da ne skida sedla.
Nema sestra poče da nešto gudi i mljacka ustima pokazujući konja i ljubeći ga u njušku. To je značilo da ona voli konja i da je dobar.
− Zdravo, majko! Zar još nisi izlazila na ulicu? − viknu Lukaška pridržavajući pušku i ulazeći u trem.
Starica majka otvori mu vrata.
− Eto, a baš ti se nisam nadala, − reče starica, − a i Kirka nam reče da nećeš dolaziti.
− Donesi malo vina, majčice. Doći će Nazarka, da proslavimo praznik.
− Odmah ću Lukaška, odmah, − odgovori starica. − Naše se ženske provode. Mislim da je i naša nemka otišla
. I uzevši ključeve ona brzo pođe u ostavu.
Nazarka, namirivši konja i skinuvši pušku dođe Lukaški.
XXXVII
− Zdrav si, − reče Lukaška primajući od majke punu čašu vina i pažljivo je, sagnute glave prinevši ustima.
− Vidiš li ti kakva je stvar, − reče Nazarka, − deda Burlak reče: »Koliko si konja ukrao?« Izgleda da on zna.
− Veštac! − odgovori Lukaška kratko. − Pa šta onda? − dodade on uzbacivši glavu. − Oni su već s onu stranu reke. Nek ih traže.
− Ipak to ne valja.
− Ama šta ne valja! Odnesi mu sutra vina. Tako treba da uradimo i sve će biti u redu. A sad da se provodimo. Pij! − viknu Lukaška istim glasom kao što tu reč izgovara čiča Jeroška. − Na ulicu ćemo izaći devojkama. Hajde ti kupi meda, ili ću poslati nemku. Provodićemo se do zore.
Nazarka se osmehnu.
− Hoćemo li dugo ostati? − upita on.
− Daj da se provedemo! Trči po votku! Evo ti pare!
Nazarka otrča poslušno Jamki.
Čiča Jeroška i Jergušov, poput ptica grabljivica namirisaše gde se pije pa obojica pijani i jedan za drugim upadoše u kuću.
− Daj još pola kofe! − viknu Lukaška majci umesto odgovora na njihov pozdrav.
Kaži, đavole nijedan, gde si krao? − povika čiča Jeroška. − Hajdučina si! Drag si mi!
− Sad sam ti drag! − odgovori Lukaška smejući se. − A devojkama nosiš junkerove slatkiše. E, lopužo stara!
− Nije to istina, baš nije istina! Ih, Marka! − i starac se grohotom zasmeja. − Koliko me taj đavo molio! Idi, kaže on, uredi stvar. Pušku mi je nudio. Ne, nek ide s milim bogom! Učinio bih ja, ali bilo mi je žao tebe. E, kaži mi sada gde si bio? − I starac poče da govori tatarski.
Lukaška mu tečno odgovaraše.
Jergušov koji je slabo znao tatarski samo bi ponekad ubacio po koju rusku reč.
− Kažem ja tebi da je on pokrao konje. Dobro ja to znam, − potvrđivao je on.
− Pođosmo mi sa Girejkom, − pričao je Lukaška. (Nazivati Girej- kana Girejkom smatralo se među Kozacima kao priznanje njegove naročite odvažnosti.) − Kad je bio s one strane reke pričao je da poznaje čitavu stepu i da će nas izvesti pravo, a kad krenusmo bila je mrkla noć i moj se Girejka zbuni, poče da krivuda, ali sve bez ikakve koristi. Ne može da pronađe selo pa bog. Izgleda da smo okrenuli i suviše udesno. Lutali smo tako skoro do ponoći. Ali bogu hvala zalajaše psi.
− Budale, − reče čiča Jeroška. − I mi smo tako zalutali u stepi. Đavo bi ga znao gde je šta. A ja se popeh na brežuljak i počnem da zavijam kao kurjak, eto, baš ovako! (On sastavi ruke oko usta i poče da zavija kao čitav čopor kurjaka, sve jednim glasom.) Psi se na to moraju odazvati. Hajde, pričaj. Pa šta bi, nađoste li?
− Brzo zaularismo konje. Nazarku zamalo ne uhvatiše nogajske žene, bogami!
− Kako, uhvatiše, − odvrati Nazarka uvređeno.
− Krenusmo; Girejka opet zaluta, samo što ne zađosmo među peščare. Stalno je govorio da idemo prema Tereku, a mi baš na drugu stranu.
− Pa mogao si da se ravnaš po zvezdama, − reče čiča Jeroška.
− I ja to kažem, − prihvati Jergušov.
− Taman posla, kako ćeš se ravnati kad je sve u mraku. Baš se namučih! Uhvatih jednu kobilu, zaularih je, a svog konja pustih;mislim tako, on će nas izvesti. Pa šta ti misliš? Konj poče da frče i sve nosom po zemlji... Pa skoči napred i pravo u selo. I baš u pravi čas jer već poče da sviće; samo što dospeh da posakrivam konje u šumi. S one strane reke stiže Nagim i odvede ih. Jergušov zaklima glavom.
− Pa ja i kažem: majstorluk! A je li ih bilo koliko?
− Sve je ovde, − reče Lukaška lupkajući se po džepu.
U taj čas u kuću uđe starica. Lukaška ne dovrši.
− Pij! − viknu on.
− Eto, mi jednom sa Girčikom pođosmo kasno... − poče Jeroška.
− Mani se, toj tvojoj priči nikad kraja! − reče Lukaška. − Odoh ja. − I ispivši vino iz čaše i stegavši jače opasač, Lukaška izađe na ulicu...
XXXVIII
Kad Lukaška izađe na ulicu već je bio mrak. Jesenja noć sveža i bez vetra. Iznad crnih topola koje su se izdizale s jedne strane trga izlazio je pun zlatan mesec. Iz kuhinjskih dimnjaka dizao se dim mešajući se s maglom i dižući se nad selom. U nekim se prozorima videla svetlost. Miris izgorele balege, komine i magle širio se vazduhom. Razgovor, smeh, pesme i krckanje semenki čulo se izmešano kao i po danu, samo jasnije. Bele marame i šubare videle su se u skupovima u mraku, oko kuća i plotova. Na trgu, nasuprot osvetljenih dućanskih vrata crni se i belasa gomila Kozaka i devojaka i čuju se glasne pesme, smeh i govor. Uhvativši se rukom za ruku devojke se vrte i lako se kreću po prašnjavom trgu. Mršava i najružnija devojka poče da peva:
Iz šume, šume tamne,
Aj-da-ljulji!
Iz bašte, bašte zelene
Izašla − prošla dva momka,
Do dva momka neženjena.
Naišla su pa zastala.
Zastala su da se svade.
Otud ide lepotica,
Otud ide pa im zbori:
Za jednog ću od vas poći.
Za momka ću belog poći,
Belog momka plavokosog.
Nek’ me uzme za desnicu,
Nek’ me vodi svud okolo.
I pred, svima nek, se hvali:
»Evo moje domaćice!«
Starice stoje blizu njih i slušaju pesme. Dečaci i devojčice trče naokolo, u mraku, hvatajući jedni druge. Kozaci stoje oko kola, zadirkuju devojke koje promiču, a ponekad ga raskinu i uđu u krug. U mraku kraj otvorenih vrata stoje Belecki i Olenjin u čerkeskama i šubarama i razgovaraju ne po kozački i ne glasno, ali ipak da se čuje, osećajući da na sebe obraćaju pažnju. Pored kola hoda debeljuškasta Ustenjka u crvenom bešmetu i dostojanstvena Marjana u novoj košulji i bešmetu. Olenjin i Belecki razgovaraju kako bi odvojili Marjanku i Ustenjku iz kola. Belecki je mislio da Olenjin hoće samo da se provede, a Olenjin je očekivao da mu se odluči o sudbini. On je hteo pošto-poto, još večeras da ostane s Marjanom nasamo, da joj sve kaže i da je upita može li ona i hoće li da mu bude žena. Bez obzira što je to pitanje ona već odavno nepovoljno po njega rešila, on se nadao da će biti u stanju da joj sve ispriča što oseća i da će ga ona shvatiti.
− Što mi to ranije ne rekoste, − reče Belecki, − ja bih vam to udesio sa Ustenjkom. Vi ste mi pomalo čudan!
− Šta da radim? Uskoro će doći čas pa ću vam sve ispričati. A sada, bogavam, udesite da ona dođe Ustenjki.
− Dobro. To je bar lako... E, pa šta je, Marjana, hoćeš li ti za plavokosog mladića? Je li, a ne za Lukašku? − reče Belecki iz pristojnosti, obraćajući se najpre Marjanki; ali ne čekajući odgovor on priđe Ustenjki i zamoli je da dovede Marjanku. On ne dospe ni da dovrši, a poče druga pesma i devojke povukoše jedna drugu: one zapevaše:
Oj, za baštom, za zelenom
Tud prolazi momak mlad
Duž ulice sve do kraja.
Kad, prvi put po njoj ide,
On desnicom rukom maše,
Drugi put kad po njoj prođe,
On šeširom svojim maše,
A treći put kad naiđe,
Tu se momak zaustavi.
Zaustavi dragoj sprema.
»Ja sam hteo tebi doći,
Tebi doći da te pitam:
Zašto sada, mila moja,
Ti u baštu ne dolaziš?
Nego si se, moja mila,
Ti od mene okrenula?
Al’ posle ćeš, mila moja,
Ti pomalo da se smiriš.
I ja ću ti, mila moja,
Sa proscima skoro doći,
Bićeš meni ljuba verna,
I plakaćeš još zbog mene«.
Ja sam znala šta da kažem,
Ali nisam smela reći.
Ali nisam smela reći,
Nego pođoh baštom šetat.
Kada dođoh ja u baštu,
Da pozdravim dragog svoga.
»Evo, draga, poklon tebi,
Maramica iz nedara.
Ti je uzmi, ti je primi,
I u bele metni ruke.
I u bele ruke primi,
Mene mladog žarko ljubi.
Ne znam šta bih jošte mogo,
Svojoj dragoj na dar dati.
Darovaću svojoj miloj
I maramu oko vrata,
Za maramu, za svilenu,
Pet puta ću poljubiti,
Milu moju poljubiti«.
Lukaška i Nazarka raskidoše kolo i počeše da hodaju između devojaka. Lukaška je pratio pevanje oštrim glasom i mašući rukama hodao uz kolo.
− Hajde, nek mi dođe jedna! − progovori on. Devojke počeše da guraju Marjanku; ona ne htede da izađe. Uz pesmu se čuo tanak smeh, pljeskanje, poljupci i šaputanje.
Prolazeći pored Olenjina Lukaška mu ljubazno klimnu glavom.
− Mitrije Andrejeviču! I ti si došao da vidiš? − reče on.
− Da, − odgovori Olenjin odlučno i suvo. Belecki se naže Ustenjkinom uvu i nešto joj reče.
Ona htede da mu odgovori, ali ne dospe, i prolazeći po drugi put ona to učini:
− Dobro, doći ćemo.
− I Marjana, takođe?
Olenjin se naže Marjani.
− Hoćeš li doći? Molim te, makar samo minut. Moram s tobom da razgovaram.
− Doći će devojke pa ću i ja doći.
− Hoćeš li mi odgovoriti na ono što sam te molio? − upita on opet joj se naginjući. − Ti si danas vesela.
Ona već prođe pored njega. On pođe za njom.
− Hoćeš li mi reći?
− Šta ću ti reći?
− Ono što sam te prekjuče pitao, − reče Olenjin naginjući joj se uvu. − Hoćeš li poći za mene?
Marjana se zamisli.
− Reći ću ti, − odgovori ona, − danas ću ti reći.
Njene oči sevnuše u mraku na mladića veselo i nežno.
On je i dalje išao pored nje. Bilo mu je drago da joj se što bliže nagne.
Ali je Lukaška pevajući snažno povuče za ruku i istrže iz kola na sredinu. Olenjin dospe da samo progovori: »Dođi Ustenjki«, − i priđe svom prijatelju. Pesma se završi. Lukaška otra usta, Marjanka takođe i oni se poljubiše. »Ne, treba pet puta«, − progovori Lukaška. Razgovor, smeh, trčanje, zameniše lagane kretnje i tiho pevanje. Lukaška, koji je izgledao prilično pripit, poče da deli devojkama slatkiše.
− Sve čašćavam, − reče on pun zadovoljstva, ali sa smešno dirljivim ponosom. − A one što su se provodile s vojnicima nek izlaze iz kola, − dodade on odjednom pogledajući zlobno Olenjina.
Devojke su uzimale od njega slatkiše i smejući se otimale ih jedna od druge. Belecki i Olenjin povukoše se u stranu.
Lukaška kao da se postide svoje darežljivosti pa skide šubaru i brišući čelo rukavom priđe Marjanki i Ustenjki.
− A što si se, moja mila, ti na mene razljutila? − ponovi on pesmu koju su malopre otpevale i obraćajući se Marjanki reče još jednom ljutito: ti na mene razljutila? − Udaćeš se za mene, i plakaćeš kod mene, − dodade on grleći odjednom i Ustenjku i Marjanu.
Ustenjka se ote i zamahnuvši dobro udari ga po leđima tako da je zabole ruka.
− Hoćete li još igrati u kolu? − upita on.
− Kako htednu devojke, − odgovori Ustenjka, − a ja idem kući, i Marjana će nama.
Držeći i dalje Marjanku u zagrljaju Kozak je odvede od gomile do mračnog kućnog ćoška.
− Nemoj ići, Mašenka, − reče on, − da se zadnji put provedemo. Hajde ti kući, a ja ću doći tebi.
− Šta ću kod kuće? Zato je i praznik da se veselimo. Idem Ustenjki, − reče Marjana.
− Svejedno, opet ću se ja s tobom oženiti.
− Dobro, − reče Marjanka, − to ćemo videti.
− Hoćeš li ići? − reče Lukaška oštro i privivši je uza se poljubi je u obraz.
− Pusti me! Što si se prilepio? − i Marjanka mu se ote i pođe od njega.
− E, devojko!... Zlo će biti, − reče Lukaška prekorno pa stade i zaklima glavom. Plakaćeš ti kod mene, − i okrenuvši se od nje viknu devojkama: − Pevajte, šta vam je!
Marjana kao da se prepade i razljuti od njegovih reči. Ona stade.
− Kakvo će zlo biti?
− Eto, tako.
− A što?
− Zato što se provodiš s vašim stanarom, vojnikom, pa me više ne voliš.
− Moje je, hoću li te voleti ili neću. Niti si mi otac ni majka. Šta hoćeš od mene? Voleću onoga koga ja hoću.
− Dobro, dobro! − reče Lukaška. − Samo upamti! − On priđe dućanu. − Devojke! − viknu on, − što ste prestale? Hajde, igrajte još. Nazarka! trči, donesi vina. − Hoće li one doći? − upita Olenjin Beleckog.
− Sad će one doći, − odgovori Belecki. − Hajdemo, treba se spremiti za poselo.
XXXIX
Već skoro u gluvo doba Olenjin izađe iz kuće Beleckog sa Marjanom i Ustenjkom. Bela devojčina marama belasala se u tamnoj noći. Zlatni mesec spuštao se prema stepi. Srebrnasta magla stajala je nad selom. Sve je bilo tiho, nigde svetla i samo su se čuli ženski koraci koji su se udaljavali. Olenjinu je snažno lupalo srce. Zažareno lice osvežavao je vlažni vazduh. On pogleda u nebo, okrenu se prema kući iz koje je izašao: u njoj se ugasi sveća i on ponovo poče da gleda za ženskim senkama koje su se udaljavale. Bela marama iščeze u magli. Strašno mu je bilo da ostane sam; on je bio toliko srećan! On skoči sa trema i potrča za devojkama.
− Odlazi! Videće neko! − reče Ustenjka.
− Ništa zato!
Olenjin pritrča Marjani i zagrli je. Marjanka se nije otimala.
− Zar se niste dosta naljubili. − reče Ustenjka. − Kad se s njom oženiš, onda je ljubi, a sad pričekaj.
− Zbogom, Marjana, sutra ću doći tvome ocu da s njim razgovaram. Ti mu nemoj ništa govoriti.
− Šta bih mu ja govorila, − odgovori Marjana.
Devojke otrčaše. Olenjin pođe sam sećajući se onoga što je bilo. On je celo veče proveo s njom u ćošku pored peći. Ustenjka nije ni časak izlazila iz kuće i zabavljala se sa drugim devojkama i s Beleckim. Olenjin je s Marjankom razgovarao šapatom.
− Hoćeš li poći za mene? − upita je on.
− Prevarićeš, nećeš me uzeti, − odgovori mu veselo i mirno. − A voliš li ti mene? Kaži mi, bogati!
− Zašto te ne bih volela, nisi ćorav! − odgovori Marjana smejući se i stiskajući svojim grubim rukama njegove ruke. − Kako su ti ruke bele, bele, meke kao kajmak, − reče ona.
− Ja se ne šalim. Reci mi, hoćeš li poći za mene?
− A što ne bih pošla, samo ako mi babo dadne?
− Upamti, poludeću ako me prevariš. Sutra ću reći tvojoj majci i ocu i doći ću da te zaprosim.
Marjana se odjednom glasno zasmeja.
− Šta ti je?
− Pa eto, smešno mi.
− To ti je živa istina! Kupiću voćnjak, kuću, upisaću se u Kozake...
− Samo pazi, onda nemoj da voliš i druge žene! Ja to ne bih mogla trpeti.
Olenjin je sa uživanjem ponavljao u sebi sve ove reči. Od tih uspomena čas bi ga zabolelo, a čas bi mu zastajao dah od sreće. Bolelo ga je što je ona bila mirna kao i obično kad bi s njim razgovarala. Činilo mu se da nju nimalo ne uzbuđuje njen novi položaj. Ona kao da mu nije verovala i nije mislila na budućnost. Izgledalo mu je da ga ona voli samo trenutno, sada, i da na budućnost nije ni pomišljala. A srećan je bio zbog toga što su mu se sve njene reči činile istinite i što je pristajala da bude njegova. »Da, govorio je u sebi, − mi ćemo tek onda razumeti jedno drugo kad ona sva bude moja. Za takvu ljubav ne postoje reči, a potreban je život, čitav život. Sutra će se sve objasniti. Ja dalje ne mogu da ovako živim, sutra ću sve kazati njenom ocu, Beleckom i čitavom selu...«
Posle dve neprospavane noći Lukaška se tako opi o prazniku da je prvi put pao kod Jamke i zaspao.
XL
Drugog dana Olenjin se probudi ranije nego obično i kad se prenu najpre mu sinu misao o onome što mu predstoji, i on se s radošću seti njenih poljubaca, stiska grubih ruku i njenih reči: »Kako su ti ruke bele!« On skoči i htede da odmah ide domaćinima i da je zaprosi. Sunce još nije izašlo i Olenjinu se učini da je na ulici vladalo neko neobično uzbuđenje: hodali su, jašili i razgovarali. On prebaci preko sebe čerkesku i izađe u trem. Domaćini se još nisu digli. Pet Kozaka su jahali i nešto glasno razgovarali. Ispred svih, na svom širokom kabardincu jahao je Lukaška. Kozaci su svi zajedno govorili i vikali: ništa se nije moglo jasno razabrati.
− Idi na gornju kapiju! − povika jedan.
− Osedlaj pa da stigneš što pre, − reče drugi.
− Najbliži je izlaz na onu kapiju.
− Ne pričaj svašta, − viknu Lukaška, − treba ići na srednju kapiju.
− Tako je, tuda je najbliže, − reče jedan od Kozaka sav prašnjav i na oznojenom konju.
Lukaškino je lice bilo crveno, podbulo od sinoćnjeg pijančevanja; šubara zabačena na potiljak. On se derao naređujući kao da je starešina.
− Šta je to? Gde ćete? − upita Olenjin jedva obrativši pažnju Kozaka na sebe.
− Idemo da hvatamo Abreke, sakrili se među peščarima. Idemo odmah, ali i suviše nas je malo.
I Kozaci, nastavljajući sa galamom i spremanjem, odjahaše dalje ulicom. Olenjinu sinu kroz glavu da ne bilo dobro da i on ne pođe; mislio je da se rano vrati. On se obuče, napuni pušku kuršumima, skoči na konja koga Vanjuša na brzinu osedla i sustiže Kozake već na izlazu iz sela. Kozaci sjahaše, stadoše u krug, natočiše drvenu kupu vina iz tek dovezenog bureta i počeše da je za sretna puta dodaju jedan drugom. Među njima je bio mlad, gizdav potporučnik koji se slučajno zateče u selu i koji se primi za vođu devetorice Kozaka koji se iskupiše. Svi iskupljeni Kozaci bili su redovi, pa iako je potporučnik nastojao da ima starešinsko držanje, oni su slušali samo Lukašku. Kozaci na Olenjina nisu obraćali nikakvu pažnju. A kad svi pojahaše konje i krenuše, Olenjin priđe potporučniku i poče da raspituje u čemu je stvar, a potporučnik koji je inače bio vrlo ljubazan zauze prema njemu starešinsko držanje. Olenjin teškom mukom saznade od njega o čemu se radi. Patrola koja je otišla da traži Abreke zateče nekoliko gorštaka među peščarima, jedno osam vrsta od sela. Abreci su zaseli u jarak, pripucali i pretili da se živi neće predati. Narednik koji je sa dvojicom Kozaka bio u patroli, ostade da ih čuva, a jednog Kozaka posla u selo da i druge pozove u pomoć.
Sunce je tek počelo da se diže. Na jedno tri vrste od sela sa svih se strana ukaza stepa i ništa se nije videlo osim jednolične, tužne i suve ravnice ispresecane stočnim tragovima po pesku, ponegde uvelom travom, niskom trstikom po padinama, retkim, jedva vidljivim puteljcima i nogajskim čergama koje su se daleko, daleko videle na horizontu. Neprijatno je iznenađivalo pomanjkanje senki i surov izgled okoline. Kad sunce izlazi i zalazi u stepi je uvek sve crveno. Kad duva vetar on prenosi čitava brda peska. A kad je tiho, kao što je bilo ovog jutra, tišina se ničim ne remeti, ni pokretom ni zvukom, a to je naročito poražavalo. Toga jutra u stepi je bilo tiho, tmurno, iako se sunce već diglo; bilo je nekako naročito pusto i nežno. Vazduh je bio nepomičan; samo se čulo koračanje i frktanje konja, ali su se i ti zvuci slabo čuli i odmah zamirali
Kozaci su većinom jahali ćutke. Oružje na njima bilo je tako namešteno da ništa nije zveckalo ni lupalo. Najveća sramota za Kozaka je kad mu oružje zvecka i lupa. Dva Kozaka stigoše iz sela i dobaciše nekoliko reči. Lukaškin konj ili se spotače, ili za nešto zape, malo zabrza. To je u Kozaka rđav predznak. Kozaci se okrenuše i opet se brzo ispraviše nastojeći da ne obraćaju pažnju na to, što je sada imalo naročiti smisao. Lukaška trže uzdu, strogo se namrgodi, stisnu zube i iznad glave zamahnu kandžijom. Dobri kabardinac poče odjednom da prebire sa sve četiri noge, ne znajući s kojom da otpočne i kao želeći da se vine kao na krilima; ali ga Lukaška udari jednom po uhranjenim sapima, zatim drugi put, pa onda i treći put i kabardinac, iskezivši zube, raširivši rep i frčući, poče da se propinje na zadnje noge i zbog toga zaosta nekoliko koraka iza drugih Kozaka.
− Ih, dobar at! − reče potporučnik.
To što on reče dobar at, a ne dobar konj, značilo je naročitu pohvalu.
− Lav konj, − potvrdi jedan od starijih Kozaka.
Kozaci su ćutke jahali, čas korakom, čas malim kasom i samo je to jedino bilo što je prekidalo tišinu i dostojanstvo njihovog kretanja.
Kroz čitavu stepu, za osam vrsta pređenog puta oni od živih stvorenja sretoše samo jednu nogajsku čergu koja je bila na kolima i polagano se kretala na jednu vrstu daleko od njih. Bio je to Nogajac koji se sa svojom porodicom selio sa jednog staništa na drugo. Još su u jednoj dolini sreli dve nogajske žene u dronjcima, izbočenih jagodica, koje su s korpama na leđima sakupljale balegu stoke koja se kretala kroz stepu. Potporučnik koji je slabo govorio nogajski, poče da ih nešto pita, ali ga one ne razumedoše i pogledaše jedna drugu bojeći se.
Priđe im Lukaška, zaustavi konja, vešto izgovori uobičajeni pozdrav i Nogajke se obradovaše i počeše da s njim slobodno razgovaraju kao sa svojim bratom.
− Aj, aj, kop Abrek! − govorile su tužno, pokazujući u pravcu kuda su jahali Kozaci. Olenjin razumede da su rekle: »Mnogo Abreka«. Olenjin nikad nije video ovakve stvari, jedino je nešto znao o njima iz pričanja čiča Jeroške i sad je nastojao da ne zaostane iza Kozaka i da sve vidi. On se divio Kozacima, sve je gledao, sve slušao, sve zapažao. Iako je poneo sa sobom sablju i napunjenu pušku, on ipak odluči da ne učestvuje u napadu jer je primetio da ga Kozaci nekako izbegavaju, tim više jer je on, po njegovom mišljenju već dokazao svoju hrabrost u odredu, a što je glavno, on je sada bio neobično srećan.
Odjednom se u daljini začu pucanj.
Potporučnik se uznemiri i poče da izdaje naređenja kako da se Kozaci podele i na koju stranu da krenu. Ali kako izgleda Kozaci ne obratiše nikakvu pažnju na njegova naređenja, slušali su samo što im je govorio Lukaška i gledali samo u njega. Na Lukaškinom licu u čitavoj njegovoj pojavi odražavalo se spokojstvo i dostojanstvo. On je svog kabardinca jahao brzim hodom tako da ga drugi konji nisu mogli da stignu običnim korakom, i žmirkajući stalno je gledao napred.
− Eno konjanika, − reče on suzdržavajući konja i poravnavajući se sa ostalim.
Olenjin je gledao punim očima, ali ne vide ništa. Kozaci uskoro ugledaše dvojicu konjanika i spokojnim korakom krenuše pravo njima.
− Jesu li ono Abreci? − upita Olenjin.
Kozaci na njegovo pitanje ne odgovoriše ništa jer su smatrali da je besmisleno. Abreci bi bili ludi kad bi s konjima prešli na ovu stranu reke.
− Eno, maše nam, čini mi se, babo Rodka, − reče Lukaška pokazujući prema dvojici konjanika koji su se sada jasno videli. − Eno, jašu k nama.
I zaista, za nekoliko minuta posta očito da su to bili Kozaci iz patrole, i narednik priđe Luki.
Drugog dana Olenjin se probudi ranije nego obično i kad se prenu najpre mu sinu misao o onome što mu predstoji, i on se s radošću seti njenih poljubaca, stiska grubih ruku i njenih reči: »Kako su ti ruke bele!« On skoči i htede da odmah ide domaćinima i da je zaprosi. Sunce još nije izašlo i Olenjinu se učini da je na ulici vladalo neko neobično uzbuđenje: hodali su, jašili i razgovarali. On prebaci preko sebe čerkesku i izađe u trem. Domaćini se još nisu digli. Pet Kozaka su jahali i nešto glasno razgovarali. Ispred svih, na svom širokom kabardincu jahao je Lukaška. Kozaci su svi zajedno govorili i vikali: ništa se nije moglo jasno razabrati.
− Idi na gornju kapiju! − povika jedan.
− Osedlaj pa da stigneš što pre, − reče drugi.
− Najbliži je izlaz na onu kapiju.
− Ne pričaj svašta, − viknu Lukaška, − treba ići na srednju kapiju.
− Tako je, tuda je najbliže, − reče jedan od Kozaka sav prašnjav i na oznojenom konju.
Lukaškino je lice bilo crveno, podbulo od sinoćnjeg pijančevanja; šubara zabačena na potiljak. On se derao naređujući kao da je starešina.
− Šta je to? Gde ćete? − upita Olenjin jedva obrativši pažnju Kozaka na sebe.
− Idemo da hvatamo Abreke, sakrili se među peščarima. Idemo odmah, ali i suviše nas je malo.
I Kozaci, nastavljajući sa galamom i spremanjem, odjahaše dalje ulicom. Olenjinu sinu kroz glavu da ne bilo dobro da i on ne pođe; mislio je da se rano vrati. On se obuče, napuni pušku kuršumima, skoči na konja koga Vanjuša na brzinu osedla i sustiže Kozake već na izlazu iz sela. Kozaci sjahaše, stadoše u krug, natočiše drvenu kupu vina iz tek dovezenog bureta i počeše da je za sretna puta dodaju jedan drugom. Među njima je bio mlad, gizdav potporučnik koji se slučajno zateče u selu i koji se primi za vođu devetorice Kozaka koji se iskupiše. Svi iskupljeni Kozaci bili su redovi, pa iako je potporučnik nastojao da ima starešinsko držanje, oni su slušali samo Lukašku. Kozaci na Olenjina nisu obraćali nikakvu pažnju. A kad svi pojahaše konje i krenuše, Olenjin priđe potporučniku i poče da raspituje u čemu je stvar, a potporučnik koji je inače bio vrlo ljubazan zauze prema njemu starešinsko držanje. Olenjin teškom mukom saznade od njega o čemu se radi. Patrola koja je otišla da traži Abreke zateče nekoliko gorštaka među peščarima, jedno osam vrsta od sela. Abreci su zaseli u jarak, pripucali i pretili da se živi neće predati. Narednik koji je sa dvojicom Kozaka bio u patroli, ostade da ih čuva, a jednog Kozaka posla u selo da i druge pozove u pomoć.
Sunce je tek počelo da se diže. Na jedno tri vrste od sela sa svih se strana ukaza stepa i ništa se nije videlo osim jednolične, tužne i suve ravnice ispresecane stočnim tragovima po pesku, ponegde uvelom travom, niskom trstikom po padinama, retkim, jedva vidljivim puteljcima i nogajskim čergama koje su se daleko, daleko videle na horizontu. Neprijatno je iznenađivalo pomanjkanje senki i surov izgled okoline. Kad sunce izlazi i zalazi u stepi je uvek sve crveno. Kad duva vetar on prenosi čitava brda peska. A kad je tiho, kao što je bilo ovog jutra, tišina se ničim ne remeti, ni pokretom ni zvukom, a to je naročito poražavalo. Toga jutra u stepi je bilo tiho, tmurno, iako se sunce već diglo; bilo je nekako naročito pusto i nežno. Vazduh je bio nepomičan; samo se čulo koračanje i frktanje konja, ali su se i ti zvuci slabo čuli i odmah zamirali
Kozaci su većinom jahali ćutke. Oružje na njima bilo je tako namešteno da ništa nije zveckalo ni lupalo. Najveća sramota za Kozaka je kad mu oružje zvecka i lupa. Dva Kozaka stigoše iz sela i dobaciše nekoliko reči. Lukaškin konj ili se spotače, ili za nešto zape, malo zabrza. To je u Kozaka rđav predznak. Kozaci se okrenuše i opet se brzo ispraviše nastojeći da ne obraćaju pažnju na to, što je sada imalo naročiti smisao. Lukaška trže uzdu, strogo se namrgodi, stisnu zube i iznad glave zamahnu kandžijom. Dobri kabardinac poče odjednom da prebire sa sve četiri noge, ne znajući s kojom da otpočne i kao želeći da se vine kao na krilima; ali ga Lukaška udari jednom po uhranjenim sapima, zatim drugi put, pa onda i treći put i kabardinac, iskezivši zube, raširivši rep i frčući, poče da se propinje na zadnje noge i zbog toga zaosta nekoliko koraka iza drugih Kozaka.
− Ih, dobar at! − reče potporučnik.
To što on reče dobar at, a ne dobar konj, značilo je naročitu pohvalu.
− Lav konj, − potvrdi jedan od starijih Kozaka.
Kozaci su ćutke jahali, čas korakom, čas malim kasom i samo je to jedino bilo što je prekidalo tišinu i dostojanstvo njihovog kretanja.
Kroz čitavu stepu, za osam vrsta pređenog puta oni od živih stvorenja sretoše samo jednu nogajsku čergu koja je bila na kolima i polagano se kretala na jednu vrstu daleko od njih. Bio je to Nogajac koji se sa svojom porodicom selio sa jednog staništa na drugo. Još su u jednoj dolini sreli dve nogajske žene u dronjcima, izbočenih jagodica, koje su s korpama na leđima sakupljale balegu stoke koja se kretala kroz stepu. Potporučnik koji je slabo govorio nogajski, poče da ih nešto pita, ali ga one ne razumedoše i pogledaše jedna drugu bojeći se.
Priđe im Lukaška, zaustavi konja, vešto izgovori uobičajeni pozdrav i Nogajke se obradovaše i počeše da s njim slobodno razgovaraju kao sa svojim bratom.
− Aj, aj, kop Abrek! − govorile su tužno, pokazujući u pravcu kuda su jahali Kozaci. Olenjin razumede da su rekle: »Mnogo Abreka«. Olenjin nikad nije video ovakve stvari, jedino je nešto znao o njima iz pričanja čiča Jeroške i sad je nastojao da ne zaostane iza Kozaka i da sve vidi. On se divio Kozacima, sve je gledao, sve slušao, sve zapažao. Iako je poneo sa sobom sablju i napunjenu pušku, on ipak odluči da ne učestvuje u napadu jer je primetio da ga Kozaci nekako izbegavaju, tim više jer je on, po njegovom mišljenju već dokazao svoju hrabrost u odredu, a što je glavno, on je sada bio neobično srećan.
Odjednom se u daljini začu pucanj.
Potporučnik se uznemiri i poče da izdaje naređenja kako da se Kozaci podele i na koju stranu da krenu. Ali kako izgleda Kozaci ne obratiše nikakvu pažnju na njegova naređenja, slušali su samo što im je govorio Lukaška i gledali samo u njega. Na Lukaškinom licu u čitavoj njegovoj pojavi odražavalo se spokojstvo i dostojanstvo. On je svog kabardinca jahao brzim hodom tako da ga drugi konji nisu mogli da stignu običnim korakom, i žmirkajući stalno je gledao napred.
− Eno konjanika, − reče on suzdržavajući konja i poravnavajući se sa ostalim.
Olenjin je gledao punim očima, ali ne vide ništa. Kozaci uskoro ugledaše dvojicu konjanika i spokojnim korakom krenuše pravo njima.
− Jesu li ono Abreci? − upita Olenjin.
Kozaci na njegovo pitanje ne odgovoriše ništa jer su smatrali da je besmisleno. Abreci bi bili ludi kad bi s konjima prešli na ovu stranu reke.
− Eno, maše nam, čini mi se, babo Rodka, − reče Lukaška pokazujući prema dvojici konjanika koji su se sada jasno videli. − Eno, jašu k nama.
I zaista, za nekoliko minuta posta očito da su to bili Kozaci iz patrole, i narednik priđe Luki.
XLI
− Je li daleko? − upita Lukaška samo to.
U taj čas začu se na jedno tridesetak koraka kratak, suv pucanj. Narednik se malo osmehnu.
− To je naš Gurka pucao na njih, − reče on pokazujući glavom u pravcu pucnja.
Pojahavši još nekoliko koraka oni ugledaše Gurku kako sedi iza peščanog humka i puni pušku. Gurka je iz dosade pucao na Abreke koji su bili iza drugog peščara. Otuda zazvižda jedan kuršum. Potporučnik je bio bled i zbunjen. Lukaška sjaha s konja, baci uzdu Kozaku i pođe Gurki. Olenjin učini to isto i sagnuvši se pođe za njim. Čim priđoše Kozaku koji je pucao, dva kuršuma zviznuše iznad njih. Lukaška se smejući okrenu Olenjinu i saže se.
− Još će te i da pogode, Andrejiču, − reče on. − Bolje ti je da ideš odavde. Nemaš ti ovde posla.
Ali Olenjin je hteo da pošto-poto vidi Abreke.
Iza humka, na jedno dvesta koraka on ugleda šubare i puške. Abreci su sedeli ispod brda u močvari. Olenjin se začudi mestu gde su oni bili. Mesto je bilo kao i ostala stepa, ali pošto su se tamo sada nalazili Abreci, ono se sad nekako izdvajalo od ostalog i postalo važno. Ono mu se učini baš takvo mesto gde su Abreci morali da se nalaze. Lukaška se vrati konju, a Olenjin pođe za njim.
− Treba da uzmemo kola sa senom, − reče Luka, − inače će nas pomlatiti. Eno, iza brežuljka stoje nogajska kola sa senom.
Potporučnik ga sasluša, i narednik pristade. Dovezoše kola sena i Kozaci, skrivajući se iza kola počeše da ih guraju ispred sebe. Olenjin izjaha na brežuljak odakle je mogao da sve vidi. Kola sena su se kretala, a iza njih Kozaci. Kozaci su napredovali; Čečenci, bilo ih je devet, − sedeli su jedan pored drugog, koleno uz koleno i nisu pucali.
− Je li daleko? − upita Lukaška samo to.
U taj čas začu se na jedno tridesetak koraka kratak, suv pucanj. Narednik se malo osmehnu.
− To je naš Gurka pucao na njih, − reče on pokazujući glavom u pravcu pucnja.
Pojahavši još nekoliko koraka oni ugledaše Gurku kako sedi iza peščanog humka i puni pušku. Gurka je iz dosade pucao na Abreke koji su bili iza drugog peščara. Otuda zazvižda jedan kuršum. Potporučnik je bio bled i zbunjen. Lukaška sjaha s konja, baci uzdu Kozaku i pođe Gurki. Olenjin učini to isto i sagnuvši se pođe za njim. Čim priđoše Kozaku koji je pucao, dva kuršuma zviznuše iznad njih. Lukaška se smejući okrenu Olenjinu i saže se.
− Još će te i da pogode, Andrejiču, − reče on. − Bolje ti je da ideš odavde. Nemaš ti ovde posla.
Ali Olenjin je hteo da pošto-poto vidi Abreke.
Iza humka, na jedno dvesta koraka on ugleda šubare i puške. Abreci su sedeli ispod brda u močvari. Olenjin se začudi mestu gde su oni bili. Mesto je bilo kao i ostala stepa, ali pošto su se tamo sada nalazili Abreci, ono se sad nekako izdvajalo od ostalog i postalo važno. Ono mu se učini baš takvo mesto gde su Abreci morali da se nalaze. Lukaška se vrati konju, a Olenjin pođe za njim.
− Treba da uzmemo kola sa senom, − reče Luka, − inače će nas pomlatiti. Eno, iza brežuljka stoje nogajska kola sa senom.
Potporučnik ga sasluša, i narednik pristade. Dovezoše kola sena i Kozaci, skrivajući se iza kola počeše da ih guraju ispred sebe. Olenjin izjaha na brežuljak odakle je mogao da sve vidi. Kola sena su se kretala, a iza njih Kozaci. Kozaci su napredovali; Čečenci, bilo ih je devet, − sedeli su jedan pored drugog, koleno uz koleno i nisu pucali.