3.
Nedelju dana kasnije, jednog ranog jutra, dolazeći u Singapur s jednog putovanja po jugu, ja zapazih brod usidren u čitavoj njegovoj uobičajenoj skladnosti i sjaju; izgledao je kao da je bio izvađen iz staklene kutije i baš tog trenutka neţno spušten u vodu.
Brod je bio prilično daleko usidren, a ja sam uplovio i zauzeo svoje uobičajeno mesto ispred samog grada. Pre nego što smo završili s doručkom, došao je zamenik krmara s porukom da se približava brod kapetana Alena.
Njegov elegantan čamac projurio je pored nas i u dva skoka kapetan je bio na vrhu stepenica, pa me je uhvatio za ruku nervozno je stežući, dok su mu oči ispitivački sevale, jer je pretpostavljao da sam na svom putu svratio do Sedam ostrva. Ja sam izvadio iz džepa lepo savijenu belešku koju mi je on bez ikakve ceremonije istrgao iz ruku i odneo je na most da je sam pročita. Posle nekog vremena popeo sam se za njim i zatekao ga kako korača gore-dole, jer ga je njegova nervozna priroda činila nespokojnim čak i u trenucima najdubljeg razmišljanja.
Trijumfalno mi je klimnuo glavom.
- Dobro, dragi prijatelju - reče - od sada ću brojati dane.
Razumeo sam na šta misli. Znao sam da su se ova dva mlada bića već sporazumela o bekstvu i o braku bez zvaničnih priprema. Ta odluka je zaista bila logična. Stari Nelson (ili Nilsen) nikad ne bi pristao da mirno preda Freju Džasperu, koji ga može dovesti u nezgodan položaj. Gospode! Šta bi holandske vlasti rekle za ovakav brak!? To je bilo toliko smešno da o njemu ne vredi ni govoriti. Ali ništa na svetu nije tako sebično kao plašljiv čovek koji se boji za svoje „malo imanje”, kako ga je stari Nelson, oduševljeno ga braneći, obično nazivao. Srce koje je obuzeto naročitom vrstom straha, odoleva svakom razumu, svakom osećanju i postaje smešno. Ono se pretvara u kremen.
Džasper bi, uprkos svemu tome, postavio svoj zahtev, pa onda sve rešavao na svoj način. Ali je baš Freja odlučila da se ništa ne priča, zato što će „tata poludeti od brige”. On je mogao da se razboli, a onda ona ne bi imala srca da ga ostavi. Eto zdravog ženskog shvatanja i iskrenosti ženskog mudrovanja. A gospođica Freja je umela da čita „jadnog starog tatu” onako kao što žena čita čoveka - kao otvorenu knjigu. Kada njegova ćerka jednom bude otišla, stari Nelson više neće tugovati. On će dići veliku larmu i neće prestajati da se ljuti i galami, međutim, to neće biti isto. Prave patnje zbog neodlučnosti i bola prouzrokovanog osećanjima koja se međusobno sukobljavaju bio bi pošteđen. I, pošto je bio i suviše tih da bi besneo, on će se posle jednog perioda kukanja posvetiti svom „malom imanju” i nastaviti da živi u dobrim odnosima s vlastima.
Vreme će učiniti svoje. I Freja je mislila da će moći da čeka dok bude upravljala svojim domom u divnom brodu i čovekom koji je voli. To bi bio pravi život za nju koja je navikla da hoda palubom broda. Ako je iko bio dete broda i devojka mora, onda je to bila ona. A osim toga, ona je volela Džaspera i imala poverenja u njega; samo je u njenom ponosu bilo i zabrinutosti. Veoma je lepo i romantično imati dobro naoštren i siguran mač, ali je pitanje da li je to najbolje oružje kojim se može izvršiti protivudar u borbi sa sudbinom.
Ona je bila svesna da kada su u pitanju njih dvoje, ona preteže - nema potrebe da pravite nikakvu jeftinu šalu, jer ja ne govorim o njihovim težinama. Bila je malo zabrinuta samo kada bi on bio na putu, ali imala je mene; a ja sam, pošto sam bio iskusan poverenik, često uzimao slobodu da joj šapnem: - Što pre, to bolje! - Ali Freja je posedovala naročitu vrstu upornosti i njen razlog za odlaganje bio je karakterističan za nju. - Nikako pre mog dvadeset i prvog rođendana; tako da ljudi neće moći pogrešno da razmišljaju jesam li dovoljno stara da znam šta radim.
Džasperova osećanja su bila tako potčinjena njenim da on nikada nije prigovarao njenim odlukama. Ona je, jednostavno, bila divna, ma šta uradila ili rekla, i gotovo. Mislim, čak, da je bio pomalo lukav i da mu je to u duši i laskalo ponekad. A onda, za utehu, imao je brod koji je bio kao prožet Frejinim duhom, jer što god bi on na brodu uradio, bilo je urađeno pod vrhovnom potvrdom njegove ljubavi.
- Da, uskoro ću početi da brojim dane - ponovio je. - Još jedanaest meseci. Moraću da obavim tri putovanja u tom roku.
- Pazi samo da se ne upropastiš pokušavajući da uradiš suviše - opomenuh ga. Ali on je moju predostrožnost odbacio smehom i oholim pokretom. - Ha! Ništa, baš ništa ne može da se dogodi brodu - doviknuo mi je, kao da plamen njegovog srca moţže da rasvetli tamne noći mora nezabeleženih na geografskim kartama i kao da Frejina slika može da posluži kao nepogrešiv svetionik između skrivenih stena; kao da vetrovi treba da služe njegovoj budućnosti, zvezde da se, kružeći, bore za nju; i kao da magična strast njegove ljubavi ima snagu da pokrene brod - na jednoj kapi rose ili da ga protera kroz iglene uši - zato što i on ima svoj veličanstveni udeo u službi ljubavi tako punoj ljupkosti da je sve životne puteve činila sigurnim, sjajnim i lakim.
- Pretpostavljam - rekoh kada je on prestao da se smeje mojoj nevinoj primedbi -pretpostavljam da ćeš danas krenuti na put.
On je baš to i nameravao da uradi. Nije krenuo u čik zore samo zato što je očekivao da ću ja stići.
- Zamislite samo šta se dogodilo juče - produžio je Džasper. - Moj pomoćnik me je odjednom ostavio. Morao je. I pošto nije mogao niko da se nađe na brzinu, ja ću povesti Šulca. Opštepoznatog Šulca! Zašto sad ne iskočite iz kože? Kažem vam da sam otišao i posle silnih muka kasno sinoć pronašao Šulca. ’Ja sam vaš čovek, kapetane’, reče mi on onim svojim divnim glasom. ’Ali mi je žao što sam go; moram vam priznati da, praktično, nemam odelo na sebi. Morao sam da prodam svoju garderobu da bih nabavio malo hrane.’ Kakav glas samo ima taj čovek! Kao da pokreće kamenje! Ali, izgleda da su ljudi na to navikli. Ja ga nikada ranije nisam video, i, časna reč, odjednom sam osetio kako mi se oči pune suzama. Na sreću, bio je mrak. On je sedeo sasvim mirno pod jednim drvetom u urođeničkom dvorištu, mršav kao letva, i kada sam ga krišom pogledao, video sam da on na sebi ima samo jednu staru pamučnu potkošulju i pocepanu pidžamu. Kupio sam mu šest belih odela i dva para platnenih cipela. Ne mogu da istovarim brod ako nemam svog zamenika. Moram imati nekoga. Smesta ću otići na obalu da potpišem njegovo zaposlenje i povešću ga sa sobom čim se ukrcam da krenem. Pa, jesam li lud, ili nisam? Jesam, naravno! Možete i preterati malo! Samo slobodno napred, ja volim da vidim kako se nervirate!
Očigledno je očekivao da ću ga izgrditi i zato mi je bilo naročito drago što sam uspeo da sačuvam mirnoću svog stava.
- Najgore što se protiv Šulca moţže reći - počeh ja, prekrstivši ruke, sasvim nezainteresovano - jeste njegova nezgodna navika da potkrada magacine svih brodova na kojima je ikada bio. On će to i sada da radi. To je zaista sve što kod njega nije u redu. Ja apsolutno ne verujem u priču koju kapetan Robinson priča o Šulcu kako se on na jednoj kineskoj džunki zaverio s nekim propalicama da ukrade sidro s krme na skuneru „Cigančica”. Robinsonova priča je, uopšte, previše duhovita. Ona druga priča mašiniste na brodu „Nan San” koji je Šulca našao oko ponoći u mašinskom odeljenju kako kuca po mesinganim lagerima da bi ih odneo na obalu i prodao, izgleda mi verodostojnija. Osim ove male slabosti, dozvoli da ti kažem da je Šulc bolji pomorac nego mnogi drugi koji u svom ţživotu nikada nisu okusili ni kap alkohola i da što se tiče morala nije gori nego neki koje i ti i ja poznajemo i koji nikada nisu ukrali ni paru. Možda on neće biti poželjna ličnost na brodu, ali, kako ne možeš da biraš, on će ti, verujem, odgovarati. Važno je shvatiti njegovu psihologiju. Nemoj mu davati novac dok nisi s njim završio. Ni pare, pa makar te toliko molio. Jer je više nego sigurno da će u trenutku kada mu budeš dao novac početi da krade. Sećaj se toga!
Uživao sam u Džasperovom iznenađenju, jer on to nije verovao.
- Đavola će da krade! - uzviknu Dţasper. - Zašto, zaboga? Moţžda vi hoćete da me zadirkujete, prijatelju?
- Ne, ne ţželim to. Ti moraš da razumeš Šulcovu narav. On nije ni danguba ni lenština. Možda će lutati uokolo i tražiti nekoga ko će mu platiti piće. Ali, zamisli da se on iskrca s pet ili pedeset dolara u džepu s namerom da pije. Posle treće ili četvrte čaše on će se opiti i postati plemenit. On će onda ili razbacivati svoj novac, ili će ga podeliti svima oko sebe; daće ga svakome ko bude želeo da ga uzme. A onda će se desiti da noć još traje i da on, možda, pre zore zatraži još pića za sebe i za svoje prijatelje. I tako će radosno krenuti na svoj brod. U običnim uslovima njegove noge i glava nikad nisu teški. On dolazi na brod i jednostavno uzima prvu stvar koja mu izgleda pogodna, lampu iz kabine, kotur konopca, kutiju biskvita, bure nafte, i pretvara to u novac ne razmišljajući više o tome. Tako je i nikako drugačije. Tvoje je samo da se pobrineš da on ne počne. To je sve!
- Ne. Neka đavo nosi njegovu narav - promrmlja Džasper. - Ali čovek koji ima glas kao što je njegov, može da razgovara i s anđelima. Šta misliš, može li se on izlečiti?
- Mislim da ne može - rekoh. - Niko ga do danas još nije proganjao, ali niko više ne želi da ga zaposli. I završiće, bojim se, tako što će u nekoj rupi crknuti od gladi.
„Dobro”, razmišljao je Džasper. „Bonito” ne trguje po civilizovanim lukama. I to će mu i pomoći da se drži pravog puta.
To je bilo tačno. Brod je poslovao po necivilizovanim obalama, s nepoznatim vladarima koji žive u jedva poznatim zalivima gde sumorna ušća tajanstvenih reka otkrivaju urođenička naselja, oivičena šumama, u haosu bledozelenih stena i zasenjujućih sprudova, u usamljenim moreuzima mirne plave vode koja je sva obasjana suncem. Sam, daleko od utabanih puteva, klizio je brod „Bonito”, potpuno beo, oko tamnih, oštrih rtova koji su se, potpuno crni, pružali na mesečini, ili bi ležao mirno kao zaspala morska ptica pod senkom neke bezimene planine, očekujući signal. Mogao se, iznenada, primetiti kako u maglovite, burne dane munjevito kruži po kratkim, snažnim talasima Javanskog mora, ili se mogao videti daleko, daleko na horizontu, kao sitna zaslepljujuća mrlja, kako leti preko niskih purpurnih masa olujnih oblaka nagomilanih na horizontu. Ponekad, na retkim poštanskim linijama gde se civilizacija dodiruje s divljom tajanstvenošću, kada bi neiskusni putnici, gurajući se duţž brodske ograde i pokazujući prstom s interesovanjem povikali: - Eno jahte! -
holandski kapetan bi, gledajući neprijateljski, prezrivo progunđao: - Jahta? Ne! To je samo Englez Džasper! Torbar!
- Dobar pomorac, kažete - uzviknu Dţasper, zanoseći se i dalje
beznadeţžnim Šulcom, koji je imao tako uzbudljiv glas.
- Prvoklasan! Pitaj koga god hoćeš. Potpuno zaslužuje da ga čovek ima, samo je nemoguć - odgovorih ja.
- Na brodu će mu se pružiti prilika da se izmeni - reče Džasper smejući se. – Neće pasti u iskušenje ni da pije ni da krade tamo gde ja ovog puta polazim.
Više nisam navaljivao da mi o toj stvari nešto određenije kaže. U stvari, kako smo bili veoma intimni, ja sam prilično poznavao opšti tok njegovih poslovanja.
Ali, kada smo u njegovom čamcu polazili na obalu, on odjednom upita: - Uzgred budi rečeno, znaš li gde je Hemskirk?
Pogledao sam ga krišom i ponovo sam se smirio. Pitanje je postavio ne kao ljubavnik, nego kao poslovan čovek. Rekao sam mu da sam čuo u Palembangu da se „Neptun” nalazi na dužnosti negde dole oko Floresa i Sumbave. Sasvim van njegovog puta. Dţžasper je izrazio svoje zadovoljstvo.
- Ti znaš - nastavi on - ovaj dasa, kada ide na obalu Bornea, zabavlja se time što ruši moje svetionike. Ja sam morao da podignem nekoliko svetionika da mi pomognu pri ulazu i izlazu iz reka, Početkom ove godine posmatrao ga je jedan trgovac sa Celebesa kako to radi. Hemskirk je upravljao svoju topovnjaču u punoj brzini prema dva svetionika, prvo prema jednom, onda prema dragom, razbijajući ih u komade, a zatim je spustio čamac s namerom da izvuče treći koji sam ja s mnogo muka, pre šest meseci, podigao usred mulja da označava plimu i oseku. Jesi li ikada čuo o nečemu što bi čoveka moglo više da izazove, a?
- Ja se ne bih svađao s takvim bednikom - rekoh nekako nesigurno, ali mi se ova vest nimalo nije dopala. - Nije vredno razgovora!
- Ja da se svađam? - uzviknu Dţasper. - Neću da se svađam! Ne želim da povredim ni dlaku na njegovoj ruţžnoj glavi. Prijatelju moj dragi, kada mislim o Frejinom dvadeset prvom rođendanu, onda mi je ceo svet prijatelj, zajedno s Hemskirkom! Ali to je, ipak, prljava i pakosna zabava.
Rastali smo se na keju prilično uţurbano jer je svako od nas morao da obavi hitan posao. Da sam znao da će ovaj uţurbani stisak ruku uz „do viđenja, druţe, neka ti je sa srećom!” biti naš poslednji rastanak, bio bih veoma potresen.
Kada se Džasper vratio u Strejts, ja sam bio odsutan, i on je ponovo otišao, pre nego što sam se ja vratio. Pokušao je da obavi tri putovanja pre Frejinog dvadeset prvog rođendana. U Nelsonovom Zalivu mimoiđoh se s njim opet za nekoliko dana. Freja i ja smo razgovarali o ovom „ludaku” i „savršenom idiotu” s velikim uţivanjem i beskrajnom naklonošću. Ona je sva zračila nekim naročitim raspoloţenjem, jer se tek rastala s Dţasperom. Ali je ovo bio njihov poslednji rastanak.
- Ukrcajte se što pre moţete, gospođice Freja! - preklinjao sam je.
Ona me je gledala pravo u oči; lice joj se malo zarumenelo i nekako je svečano blistala - bilo je oklevanja u njenom glasu.
- Odmah sutradan!
Ah da! Odmah sutradan posle njenog dvadeset i prvog rođendana. Bilo mi je veoma drago što sam video kako to duboko doţivljava. Najzad, kao da joj je dodijalo to odlaganje koje je sama sebi nametnula. Mislim da je tu Dţasperova poslednja poseta bila od presudne vaţnosti.
- U redu - rekoh ja, odobravajući. - Biće mi mnogo lakše srcu kada budem znao da ste preuzeli na sebe brigu oko tog ludaka. Nemojte gubiti ni trenutka! On će, naravno, stići na vreme, osim ako se samo nebo ne sruši!
- Da! Osim ako - ponavljala je zamišljenim šapatom, podiţući oči prema večernjem nebu na kojem nije bilo ni traga od oblaka. Ćutali smo neko vreme i pustili pogled da luta dole iznad vode, koja je bila kao stvorena za dugo, dugo sanjarenje u toploj tropskoj noći. Mir koji je vladao svuda oko nas izgledao je kao da nema ni granica, ni kraja.
Onda smo, na svoj uobičajeni način, počeli da pričamo o Dţasperu. Sloţili smo se da je on suviše neobazriv u mnogim stvarima. Na sreću, brod je bio dorastao situaciji. Njemu, očigledno, ništa nije bilo suvišno. - Savršeno lep brod - govorila bi gospođica Freja. Ona i njen otac bili su proveli jedno popodne na brodu. Dţasper ih je sluţio čajem. Tata je bio dţangrizav. Zamišljao sam starog Nelsona pod sneţnobelim krilima broda, kako razmišlja o svojim skromnim brigama i kako se hladi šeširom. Otac iz komedije... Da bi mi pruţili nov dokaz o Dţasperovoj ludosti, rekoše mi da je nesrećan što ne moţe da namesti kvake od čistog srebra na svim vratima kabina. - Kao da bih mu ja to dala! - objasni gospođica Freja, veselo izraţavajući svoj negodovanje. Slučajno sam saznao i to da je Šulc, pomorski kleptoman, čiji je glas uzbuđivao, s odobrenjem gospođice Freje bio još na svom poslu. Dţasper je izabranici svog srca poverio svoju nameru da izmeni narav tog čoveka. Pa, naravno! Ceo svet je bio njegov prijatelj, jer su svi disali isti vazduh koji je disala i Freja.
Nekako sam u razgovoru ubacio Hemskirkovo ime i, na svoje veliko iznenađenje, uznemirio gospođicu Freju. Oči su joj izraţavale nešto nalik na nesreću, dok je grizla usne kao da ne ţeli da prasne u smeh. Da, da! Hemskirk je bio u bungalovu u isto vreme kada i Dţasper, ali je stigao dan kasnije. Otišao je istog dana kada i brod, samo nekoliko sati posle njega.
- Mora da vam je mnogo dosađivao, vama dvoma - rekoh s puno razumevanja.
Njene oči blesnuše i zaplašeno i začuđeno, a onda ona odjednom prasnu u zvonak smeh: - Ha, ha, ha!
Ja sam se srdačno pridruţio njenom smehu, iako on više nije zvučao tako zanosno kao njen. Ha, ha, ha!... Zar nije smešan? Ha, ha, ha! Pred očima mi se ukazao komičan prizor starog Nelsona, ponosnih i krupnih očiju, kako na svoj način čini ustupke poručniku, i to je izazvalo ponovo napad smeha.
- On izgleda - govorio sam jedva savlađujući smeh - on izgleda... Ha, ha, ha! - među vama trima... kao neka nesrećna bubašvaba. Ha, ha, ha!
Freja se takođe zvonko nasmejala, ali je odmah otrčala u svoju sobu i zalupila vrata za sobom, ostavljajući me zabezeknutog. Odjednom prestadoh da se smejem.
- Kakva je to šala? - upita glas starog Nelsona koji je stigao do polovine stepenica.
On stiže gore, sede, i izduva se, ali mu je lice odavalo neizrecivu tupost. Nisam više mogao da se smejem. - I čemu smo se, zaboga, tako neobuzdano smejali? - zapitah samog sebe.
Ah, da! Freja je počela. Devojka je premorena, pomislih. Tome se, zaista, ne treba čuditi.
Nisam mogao da odgovorim na pitanje starog Nelsona, ali on je Dţasperovom posetom bio tako pogođen da nije ni mogao ni na šta drugo da misli. Odmah me je pitao da li treba da stavi Dţasperu do znanja da nije poţeljan na Sedam ostrva. Rekao sam mu da to nije potrebno. Izvesne činjenice koje sam nedavno saznao davale su mi razloga da mislim kako mu Dţasper ubuduće više neće mnogo smetati.
Nelson sasvim ozbiljno reče
Hvala bogu! - što je mene ponovo nateralo na smeh, ali se on uprkos tome nije razvedrio. Izgledalo je da se Hemskirk naročito trudio da sebe predstavi odvratnim. Poručnik je starog Nelsona veoma uplašio kada je izrazio svoje zlokobno čuđenje što vlada uopšte dozvoljava jednom belom čoveku da se naseli u tom kraju. - To je protiv naše zvanične politike - napomenuo je. On je Nelsona takođe optuţivao da u stvari i nije ništa bolji od nekog Engleza. Pokušavao je čak i da se s njim posvađa što ne uči holandski.
- Rekao sam mu da sam suviše star da bih sada učio - uzdahnuo je stari Nelson (ili Nilson) tuţno. - A on je rekao da je već odavno trebalo da naučim holandski. Ja ţivim na holandskoj teritoriji. Sramota je što ne govorim holandski. Bio je prema meni tako svirep kao da sam Kinez.
Bilo je jasno da ga je Hemskirk prostački izazivao. On nije spominjao koliko je boca njegovog najboljeg crnog vina bilo prineseno na ţrtvenik pomirenja. Mora da je ta ţrtva bila veoma bogata. Ali, stari Nelson (ili Nilsen) bio je stvarno gostoljubiv. On nije imao ništa protiv toga; meni je bilo ţao samo to što se ta njegova vrlina troši na zapovednika broda „Neptun”. Goreo sam od ţelje da mu kaţem kako će, po svoj prilici, biti oslobođen i Hemskirkovih poseta. Nisam to uradio samo iz straha (glupog, priznajem) da se u njegovoj duši ne rodi neka sumnja. Kao da je takva stvar bila moguća kod jednog ovako bezazlenog oca!
Sasvim neobično, ali poslednje reči u vezi s Hemskirkom izgovorila je Freja, i to baš u ovom smislu. Stari Nelson je u razgovorima za ručkom stalno pominjao tog zapovednika. A najzad je promrmljala: - Do đavola s tim poručnikom! - što se samo napola čulo. Video sam da je i devojka postajala sve više nervozna.
- I nije mu uopšte bilo dobro, je li, Freja? - nastavio je stari Nelson, jadikujući. -Moţda je zbog toga bio tako ljut kad je tako iznenada otišao od nas. I jetra mora da mu je u lošem stanju!
- Oh, on će se već oporaviti od toga - reče Freja nestrpljivo. - I prestani već jednom da se sekiraš zbog njega, tata! Vrlo je verovatno da ga dugo nećeš videti!
Pogled koji mi je uputila u zamenu za moj neupadljivi osmeh nije izraţavao radost. Oči kao da su joj bile šuplje, a lice joj je za nekoliko sati sasvim uvelo. Suviše smo se smejali. Da li je bila iscrpljena? Iscrpljena zbog bliskosti odlučujućeg trenutka. Posle svega toga, iskrena, odvaţna i samopouzdana kao što je bila, morala je osećati strast i griţu savesti zbog svoje odluke. Sama snaga ljubavi koja ju je dotle vodila, morala je od nje zahtevati veliki napor volje, a u njemu jemoralo biti i malo kajanja. Jer ona je bila poštene prirode - a tamo, preko puta, za stolom, sedeo je jadni stari Nelson (ili Nilsen) zureći u nju krupnim začuđenim očima, tako uzbudljivo komičan u svom besu da bi mogao dirnuti i najveselije srce.
Nelson se rano povukao u svoju sobu da bi se smirio pregledajući svoje knjige. Nas dvoje ostadosmo još malo na verandi, ali smo razmenjivali samo površne misli o beznačajnim stvarima, kao da nas je poduţi razgovor o jedinom značajnom predmetu koji se vodio celog dana zamorio. A ipak je bilo nečega što je ona mogla da kaţe svom prijatelju. Međutim, ona to nije uradila! Rastali smo se tiho. Ona moţda nije imala poverenja u ono malo mog muškog zdravog razuma... O, Freja!
Silazeći niza strmu stranu na ploveće pristanište, nađoh se u senkama kamenja ili ţbunova licem u lice s jednom zamotanom ţenskom osobom čija me je pojava u prvom trenutku zbunila. Ona se pojavila preda mnom odjednom, iza jedne stene. U jednom trenutku mi pade na pamet da to ne moţe biti niko drugi nego Frejina sluškinja meleskinja, Portugalka iz Malake. Primetih kako trenutno blesnuše njeno maslinasto lice i sjajni beli zubi. Nekoliko puta imao sam priliku da je gledam iz daljine dok je sedela u senci neke voćke, češljajući i pletući svoje kao gavran crne kovrdţe. Ĉinilo se da joj je to glavno zanimanje kada je bila besposlena. Ĉesto smo jedno drugom klimali glavom i smešili se - ponekad bi razmenili i poneku reč. Ona je bila lepo stvorenje. Jednom sam je posmatrao kako s odobravanjem pravi smešne i rečite grimase iza Hemskirkovih leđa. Od Dţaspera sam saznao da zna tajnu njegove i Frejine ljubavi. Trebalo je da prati svoju gazdaricu na njenom neobičnom putu u brak, čak i „posle” sreće. „Zašto li luta noću blizu zaliva - osim ako nema neku svoju sopstvenu ljubavnu avanturu?” pitao sam se. Ali na Sedam ostrva, koliko sam ja znao, nije bilo nikoga ko bi za to bio pogodan. U trenutku mi je postalo jasno da je leţala i očekivala baš mene.
Oklevala je, zamotana od glave do pete, sanjarski i stidljivo. Učinih još jedan korak, a neka niko ne pita kako sam se osećao.
- Šta je? - upitah vrlo tiho.
- Niko ne zna da sam ovde - prošaputa ona.
- I niko ne moţe da nas vidi - odgovorih joj šapatom.
Do mene je doprlo mrmljanje: - Tako sam se uplašila! - Ali baš tada, na nekih četrdeset stopa iznad nas, sa i dalje osvetljene verande, neočekivano i zbunjujuće, jasno i zapovednički odjeknu Frejin glas:
- Antonija!
Devojka je oklevajući i prigušeno uzviknuvši nestala s puta. Jedan ţbun pored mene je zašuštao, a zatim je nastala tišina. Ĉekao sam čudeći se. Svetlost na verandi se ugasila. Ĉekao sam još malo, a zatim nastavio put niz stazu ka čamcu, čudeći se više nego ikad.
Sećam se veoma dobro svega što se dogodilo za vreme te posete, jer sam tada poslednji put video Nelsonov bungalov. Kada sam stigao u Strejts, zatekao sam telegrafske poruke koje su me primorale da smesta napustim svoje poslove i da se odmah vratim kući. Očajno sam se borio da uhvatim poštanski brod koji je sutradan trebalo da krene, ali sam našao vremena da napišem dva kratka pisma, jedno Freji a drugo Dţasperu. Kasnije sam pisao opširno, i to samo Alenu. Nisam dobio odgovor. Potraţih zatim njegovog brata, ili bolje rečeno polubrata, advokata u gradu, jednog bledog, tihog, malog čoveka koji me je zamišljeno posmatrao preko svojih naočara.
Dţasper je bio jedino dete svog oca iz njegovog drugog braka, zato nikada nije mogao biti u milosti kod već odraslih članova prve porodice.
- Ĉitavu večnost niste čuli - ponovih ja skrivajući dosadu. - Smem li da vas pitam šta znači to ’čitavu večnost’?
- Znači da mi nije stalo do toga da ikada čujem nešto o njemu - odgovori mi ovaj čovečuljak, koji je predstavljao zakon, postavši odjednom mrzovoljan.
Ne prebacujem Dţasperu što neće da troši svoje vreme dopisujući se s jednim tako odvratnim rođakom. Ali zašto nij e pisao meni - pravom prijatelju, prijatelju, koji je, najzad, to u tolikoj meri da će uvek naći opravdanja za njegovu zaboravnost koja je sasvim prirodna pri takvom jednom stanju uzvišene sreće? Ĉekao sam strpljivo, ali ništa nije stizalo. A Istok se gubio iz mog ţivota ne ostavljajući nikakav trag, kao kamen koji nestaje u bunaru ogromne dubine
4.
Ništa nije moglo biti nežnije i razumnije. Treba se setiti samouverenosti te devojke i opšte sklonosti žena - mislim na pametne žene - da takve stvari ne objavljuju na sav glas.
Kao što smo rekli, Hemskirk se pojavio u Nelsonovom Zalivu nešto malo posle Džasperovog dolaska. Pogled na brod koji je bio usidren tačno ispod bungalova veoma ga je vređao. On nije odjurio na obalu pre nego što je njegovo sidro dodirnulo dno, kao što je to Džasper obično radio. Naprotiv, on je lutao palubom mumlajući sam sa sobom; a kada je naredio ljudima da uđu u čamac, učinio je to ljutitim glasom. Freja, koja je Džaspera nadahnjivala nekim srećnim zanosom, bila je za Hemskirka uzrok tajne patnje i časova očajnog razmišljanja.
Kada je prolazio pored broda, pozdravio se osorno i upitao da li je gospodar na brodu. Šulc, elegantan i prijatan, u besprekornom belom odelu, naslonio se na ogradu fare, nalazeći da je pitanje prilično zabavno, i odgovorio je najljupkijim prelivom svog divnog glasa: - Kapetan Alen je gore u kući, gospodine! - Ali se izraz njegovog lica odjednom izmenio kada je čuo divlje gunđanje kojim je ovaj primio to obaveštenje:
- Šta se, do đavola, keziš?
Šulc je posmatrao Hemskirka kako se iskrcava i kako, umesto da ode u kuću, odlazi drugom stazom na imanje.
Mučen čežnjom, Holanđanin je našao starog Nelsona (ili Nilsena) kod njegovih sušara kako pažljivo nadgleda radove oko žetve duvana, koji je, iako ga ne beše mnogo, bio odličnog kvaliteta, i kako se pritom u potpunosti predaje tom uživanju. Ali je Hemskirk vrlo brzo prekratio ovu jednostavnu sreću. On sede pored starog čoveka i biranim rečima za koje je znao da će postići svoju svrhu, dovede ga ubrzo do nervoze koju se ovaj trudio da prikrije, ali koja ga je naterala da se oznoji. To je bio strašan razgovor o „vlastima” i stari Nelson je pokušavao da se brani. Ako on i ima posla s trgovcima Englezima, to je zato što nekako mora da raspolaže svojim proizvodima. Bio je snishodljiv jer je znao da takav mora da bude, ali je baš to, izgleda, izazivalo Hemskirka, koji je uspeo u onome što je hteo.
- A najgori od svih njih je Alen - gunđao j e Hemskirk, vaš dobar prijatelj, je li? Vi ste puštali mnoge od tih Engleza u ovaj kraj. Nikad nije trebalo da vam se dozvoli da se ovde naselite. Nikad! Šta sada radi on ovde?
Veoma uzbuđen, stari Nelson (ili Nilsen) odgovorio je da Džasper Alen nije nikako neki njegov dobar prijatelj. Uopšte mu nije prijatelj - uopšte nije. On je samo kupio tri tone pirinča od njega da bi ishranio svoje radnike. Kakav je to dokaz prijateljstva? Hemskirk najzad izgovori misao koja mu je razdirala srce.
- Da! Tri tone pirinča i tri dana flerta s vašom devojkom! Ja s vama razgovaram kao prijatelj, Nilsene! To nije dobro. Vi ovde živite samo uz prećutno odobrenje!
Stari Nelson se najpre iznenadio, a onda se brzo povratio. Ne valja. Naravno, neće biti dobro! To je najgori čovek na svetu! Ali njegova devojka ne mari za tog mladića i ona je i suviše pametna da bi se bilo u koga zaljubila. Bio je veoma ozbiljan dok se trudio da Hemskirku nametne svoje osećanje apsolutne sigurnosti. A poručnik je, bacajući sumnjičave poglede na sve strane, ipak bio voljan da mu veruje.
- Mnogo vi znate o tome - progunđao je najzad.
- Sigurno znam - navaljivao je stari Nelson padajući sve više u očajanje, jer je želeo da se i sam odupre sumnjama koje su mu se u duši budile. - Moja ćerka! U mojoj kući, a da ja ne znam! Hajde, hajde! To bi zaista bila dobra šala, poručniče!
- Izgleda da su oni veoma prisni - reče Hemskirk neraspoloženo. - Pretpostavljam da su i sada zajedno - dodade, osećajući bol koji je podrugljiv smeh, kojim je to hteo da proprati, pretvorio u neobičnu grimasu.
Zbunjeni Nelson odmahnu glavom. Njega je ovo tvrđenje pogađalo u samo srce, a besmislenost ovog tvrđenja počinjala je da ga muči.
- Ih, ih! Reći ću vam nešto, poručniče. Idite u kuću i popijte malo rakije pre ručka. Potražite Freju! Moram da se postaram da se ovaj duvan skloni pre nego što padne noć, ali ću odmah i ja doći.
Hemskirk nije imao ništa protiv ovog predloga. On je odgovarao njegovoj skrivenoj želji, koja, naravno, nije bila u vezi s pićem. Stari Nelson, kome je on okrenuo svoja široka leđa, preporuči mu još da se udobno smesti i upozori ga da se na verandi nalazi kutija sa cigaretama.
Stari Nelson je mislio na zapadnu verandu, onu koja je u kući služila kao soba za boravak i koja je imala zavese od španske trske vrlo finog kvaliteta. Istočna veranda gde je on provodio vreme, potpuno usamljen, nadimajući obraze i uz druge znake zbunjenog razmišljanja, bila je opremljena jakim zavesama od platna. Severna veranda, u stvari, uopšte nije ni bila veranda. To je bio više jedan dugačak balkon. On nije imao veze s ostalim dvema verandama i moglo mu se prići samo idući iz same kuće, zato je ta veranda bila pusta, što ju je načinilo pogodnom za devojačka razmišljanja bez reči, ili za razgovore, očigledno besmislene, ali koji, vođeni između mladog čoveka i devojke, dobijaju svoj smisao zbog šarenila fantastičnih značenja.
Ova severna veranda bila je sva obrasla puzavicama. Freja, ispred čije se sobe ona nalazila, opremila ju je kao neku vrstu svog budoara, s nekoliko pletenih stolica od trske i jednom isto takvom sofom. Na ovoj sofi sedeli su ona i Džasper toliko blizu jedno drugom koliko je to moguće u ovom nesavršenom svetu, gde nijedno telo ne može biti odjednom na dva mesta, niti opet dva tela na jednom mestu u isto vreme. Sedeli su zajedno celo popodne i ne mogu da kažem da je njihov razgovor bio besmislen. Freja bi, naravno, razgovarala s njim trezveno, jer ga je volela razboritom zabrinutošću da se on, u svom zanosu, ne bi nervirao zbog svake sitnice. Nervozan i brz kada je bio daleko od nje, izgledao je uvek poraženo time što je vidi, kao da je savladan velikim čudom što je tako opipljivo voljen. Kao dete jednog starca, koje je rano izgubilo majku, bačen je na more dok je još bio veoma mlad i nije imao mnogo iskustva u nežnosti bilo koje vrste.
Na ovoj izdvojenoj lišćem obrasloj verandi, u ovo kasno popodne, on se sagnuo i, držeći Freju za ruke, ljubio ih je naizmenično, dok se ona smešila posmatrajući njegovu glavu očima punim saosećanja i odobravanja. U tom trenutku prilazio je Hemskirk kući sa severne strane.
Sa te strane stražu je čuvala Antonija. Ali, nije bila dobar stražar. Sunce je zalazilo; ona je znala da njena mlada gospodarica i kapetan „Bonita” treba da se sastanu. Šetala je tamnim gajem, sa cvetom u kosi, tiho pevušeći sama za sebe, kad odjednom, na rastojanju od jedne stope, iza jednog drveta pojavi se poručnik. Skočila je u stranu kao preplašeno lane, ali se Hemskirk, shvativši zbog čega je ona tu, ustremi na nju i uhvativši je za ruku, udari je svojom debelom rukom preko usta.
- Ako samo pokušaš da pisneš, zavrnuću ti šiju!
Ovakve divlje reči mnogo uplašiše devojku. Hemskirk je na verandi sasvim jasno video Frejinu zlatnu glavu uz jednu drugu koja je cigaretam bila sasvim blizu njene. Povukao je devojku koja se nije opirala jednim zaobilaznim putem u žbunje, i tu ju je pustio grubo je gurnuvši u pravcu gusto zbijenih bambusovih koliba, napravljenih za poslugu.
Devojka je u svemu ličila na verne sobare iz italijanske komedije, ali je u strahu bez glasa pobegla od tog mlitavog čoveka, crnih očiju; njegove ruke su tako svirepo stezale njenu. Drhteći celim telom na izvesnom rastojanju od njega, krajnje preplašena ali i spremna da se nasmeje, ona ga je videla kako ulazi u kuću na zadnja vrata.
Unutrašnjost bungalova bila je podeljena s dva prolaza koji su se na sredini ukrštali. Na tom mestu Hemskirk je okrećući u prolazu glavu ulevo došao do takvog dokaza o „ljubavnom zanosu”, koji se nije slagao s uveravanjima starog Nelsona, da se poveo i krv mu je jurnula u glavu. Dva bela lica, sasvim razgovetna na svetlosti, bila su u položaju koji nije davao mesta nikakvoj sumnji. Frejine ruke bile su obavljene oko Džasperovog vrata. Njihova lica nadnela su se jedno nad drugo, i Hemskirk je stegnutog grla produžio dalje, dok se na zapadnoj verandi nije kao slep spotakao o jednu stolicu, a zatim se kao da su mu se noge oduzele skljokao na drugu. Suviše se dugo zanosio navikom da u mislima prisvaja Freju sebi. „Tako li ti zabavljaš svoje posetioce...!” mislio je toliko uvređen da nije mogao pronaći ime koje bi bilo dovoljno ponižavajuće.
Freja se malo trgla i zabacila glavu unazad.
- Neko je ušao - šapnula je. Džasper, koji ju je držao na grudima i posmatrao njeno lice, reče nesigurnim glasom:
- Tvoj otac. Freja pokuša da se oslobodi zagrljaja, ali nije imala srca da odgurne Džaspera.
- Mislim da je to Hemskirk - odgovorila mu je tiho.
Džaspera, koji se u mirnom zanosu utapao u njen pogled, to ime izazva na neodređen smeh.
- Taj magarac uvek obara moje svetionike na izlazu iz reke - promrmlja. Hemskirkovom postojanju on nije pridavao nikakav drugi značaj. Ali se Freja pitala da li ih je poručnik video.
- Dopusti mi da odem, dragi - rekla je odlučnim šapatom. Džasper je posluša i, koraknuvši unazad, nastavi da gleda njeno lice pod drugim uglom. - Moram da idem i vidim -reče ona sama sebi zabrinuto.
Reče mu u brzini da sačeka trenutak posle njenog odlaska i da zatim neopaženo pređe na zadnju verandu da na mira popuši cigaretu pre nego što se Hemskirk pojav
- Nemoj da zakasniš večeras - bila je njena poslednja poruka pre nego što ga je ostavila .
Freja je zatim svojim lakim i brzim korakom otišla na zapadnu verandu. Prolazeći pored ulaza, uspela je da na kraju hodnika ispravi nabore podignutih zavesa kako bi sakrila Džasperovo povlačenje iz sobice. Ĉim se pojavila, Hemskirk skoči kao da će poleteti prema njoj. Ona stade, a on se preterano duboko pokloni pred njom.
To razdraži Freju.
- Oh, to ste vi, gospodine Hemskirk! Dobro došli! Govorila je običnim glasom. U mraku duboke verande on nije mogao jasno da vidi njeno lice. Nije se usuđivao da govori, jer ga je mučio bes zbog svega što je video. A kada je ona vedro dodala: - Tata će uskoro doći -on ju je u sebi nazvao pogrdnim imenima, pre nego što je stegnutih usana progovorio.
- Ja sam već video vašeg oca. Razgovarali smo u sušari. Pričao mi je veoma zanimljive stvari. Ali, veoma.
Freja sede. Mislila je: „On nas je sigurno, video.” Ali se nije stidela. Ono čega se ona plašila, bila je neka glupa ili nezgodna komplikacija. Ali ona nije mogla da shvati do koje je mere Hemskirk njenu ličnost u svojoj mašti prisvojio sebi. Pokušavala je da povede razgovor.
- Vi dolazite iz Palembanga, čini mi se?
- Ma šta? Da, da. Dolazim iz Palembanga. Ha, ha, ha! Znate li šta mi je vaš otac rekao? Rekao je da se plaši kako vam je veoma dosadno ovde.
. - I pretpostavljam da ćete poći na krstarenje u Moluke - nastavi Freja, koja je želela, ako je to moguće, da Džasperu pribavi neku korisnu informaciju. Istovremeno, ona je uvek volela da zna kako su ova dva čoveka kada nisu pred njenim očima udaljeni jedan od drugog stotine kilometara.
Hemskirk je besno progunđao:
- Da! Moluki - i zurio je u pravcu njenog lica skrivenog senkom. - Vaš otac misli da je ovde za vas suviše mirno. A ja ću vam nešto reći, gospođice Freja! Nema mesta na svetu koje je tako mirno da jedna žena ne bi u njemu mogla naći prilike da nekog pravi budalom.
Freja je razmišljala: „Ne smem dozvoliti da me izazove.” Tada dečak koji je bio Nelsonov glavni momak unese lampu. Freja mu se odmah obrati dajući mu opširna uputstva gde da postavi lampu, reče mu da donese posluženje i da pošalje Antoniju u kuću.
- Moraću na neko vreme da vas ostavim samog, gospodine Hemskirk - reče Freja.
I ode u svoju sobu da se presvuče. Uradila je to brzo, jer je želela da bude na verandi pre nego što se njen otac i poručnik ponovo sastanu. Mislila je da će te večeri upravljati razgovorom između njih dvojice. Ali joj Antonija, još zaplašena i užasnuta, pokaza ogrebotinu na svojoj ruci, što u Freji izazva gađenje.
- Skočio je na mene kao tigar iz žbunja - reče devojka, smejući se nervozno i uplašenih očiju.
- Divljak? - pomisli Freja. - On je, dakle, hteo da nas špijunira! - Bila je besna, ali pomisao na debelog Holanđanina u belim pantalonama koje su bile široke u kukovima i tesne oko članaka, s naramenicama i crnom okruglom glavom, kako zuri u nju pri svetlosti lampe, bila je tako odvratno komična da nije mogla a da smejući se ne napravi grimasu. A zatim se zabrinula. Glupost trojice ljudi stvarala joj je probleme: Džasperova plašljivost, strahovanje njenog oca i Hemskirkova zaluđenost. Osećala je veliku nežnost prema prvoj dvojici i odlučila da pokaže svu svoju žensku umešnost. Sve će to proći - govorila je sama sebi -svemu će uskoro doći kraj.
Međutim Hemskirk je na verandi, ljuljajući se na stolici, opruženih nogu, dok mu je bela kapa bila na stomaku, tonuo u bes kakav može da oseti samo jedan svirep čovek, a koji je devojci kao što je bila Freja bio potpuno neshvatljiv. Brada mu je počivala na grudima, a oči su mu ukočeno gledale u vrhove cipela. Freja ga je posmatrala iza zavesa. Bio je smešan. Ali ova apsolutna tišina ostavljala je snažan utisak. Freja se krišom povukla hodnikom prema istočnoj verandi, gde je Džasper mirno sedeo u pomračini i kao neko dobro dete radio ono što mu je bilo rečeno.
- Pst - šapnula je Freja. Džasper se za tren oka stvorio kraj nje.
- Dobro. Šta je? - mrmljao je on.
- To je jedna buba - prošaputala je Freja neprijatno. Pod utiskom Hemskirkove zlokobne nepokretnosti ona je bila spremna da kaže Džasperu kako ih je on video. Ali nije bila sigurna da će Hemskirk to ispričati njenom ocu - bar ne te večeri. Brzo je zaključila da će biti najbolje ako Džaspera što je moguće pre skloni s puta.
- Šta radi? - upita Džasper mirnim i tihim glasom.
- Ah, ništa! Ništa! Sedi i izgleda loše raspoložen. Ali ti znaš kako on tatu uvek sekira.
- Tvoj otac je sasvim nerazuman - reče Džasper prekorno.
- Ne znam - odgovori Freja nesigurnim glasom. Nešto od Nelsonovog strahovanja pred vlašću prešlo je i na devojku od kako je iz dana u dan morala da živi s njim. - Ne znam. Tata se boji da pod svoje stare dane, kako on kaţe, ne padne na prosjački štap. Eto, dragi, bilo bi najbolje da nestaneš; to je prvo što treba da uradiš sutra ujutru.
Džasper se nadao da će s Frejom provesti još jedno popodne ispunjeno mirnom srećom s devojkom kraj sebe i očiju uprtih u brod koji predskazuje srećnu budućnost. Njegovo ćutanje jasno je pokazivalo koliko je neraspoloţen i Freja je to vrlo dobro razumela. Ona je i sama bila neraspoložena. Ali ona je morala da bude razumna!
- Nećemo imati ni trenutak mira dok ova buba bude milila oko kuće - uveravala ga je, tihim, užurbanim glasom. - I onda, šta vredi da ostaneš? A on neće dok god je brod ovde. Ti znaš da neće.
- Trebalo bi ga prijaviti zbog nerada - mrmljao je Džasper kiselo se smešeći.
- Gledaj da kreneš u zoru - preporuči mu Freja šapatom.
Zadržavao ju je kao što to obično rade ljubavnici. Ona ga je ozbiljno prekoravala, ali se nije odupirala, jer joj je bilo teško da ga odgurne. Dok ju je grlio, on joj je šaptao u uvo.
- Naš sledeći susret, kada te opet budem ovako držao, biće na brodu. Ti i ja na brodu, kroz ceo svet, za čitav život. - A zatim je planuo: - Ne znam da li ću moći to da sačekam! Ĉini mi se kao da još sada treba da te povedem, sad odmah. Mogao bih trčati noseći te na rukama, niz stazu, bez spoticanja, lebdeći nad zemljom...
Ona je ćutala. Slušala je njegov strastan glas. Govorila je sebi kako bi trebalo da šapne jedno jedva čujno „da”, kako bi trebalo samo da dahne svoj pristanak, i on bi to uradio. On je bio sposoban da to uradi - da lebdi iznad zemlje. Sklopila je oči i smešila se u mraku, predajući se na trenutak slatkom zanosu, i njegovim rukama koje su je stezale. Ali pre nego što se predala iskušenju da pojača taj zagrljaj, ona se otrgla iz njega, uzmakla korak i već potpuno ovladala sobom.
Sada je to opet bila ona čvrsta Freja. Duboki uzdah koji je do nje dopro s mesta na kome se ocrtavao beli lik nepomičnog Džaspera duboko je dirnu.
- Ti si jedna luda - reče Freja drhtavim glasom. A zatim, izmenjenim glasom reče: -Mene niko ne bi mogao odneti! Ĉak ni ti! Ja nisam devojka koju bi neko mogao da odnese. Dţasper kao da malo ustuknu pred snagom ovih reči i njoj bi žao. - Zar ti nije dosta što znaš da si me ti odneo? - dodade nežnim glasom.
On promrlja neku nežnu reč, a ona nastavi:
- Obećala sam ti - rekla sam da ću doći, i doći ću po svojoj slobodnoj volji. Ti ćeš me čekati na brodu. Ja ću doći na brod, sama, doći ću na tvoju palubu i reći ću ti: ’Evo me, dragi!’ A onda, onda ćeš me odvesti! Ti ćeš biti čovek koji će me odvesti, brod, tvoj brod, naš brod će to učiniti... Ja volim lepotu!
Ĉula je neki neodređeni glas, nešto kao uzdah koji se oteo iz grudi ispunjenih bolom i radošću, i nečujno otišla. Bio je to i onaj drugi čovek, na drugoj verandi, onaj crni, goropadni Holanđanin koji je mogao da izazove razdor između Džaspera i njenog oca, da dovede do svađe, raznih reči, a možda i do fizičkih sukoba. Kakav strašan položaj! Ali, čak i da ne dođe do ove krajnosti, ona se grozila pri pomisli da skoro tri meseca treba da živi s jednim nesrećnim, gonjenim, mrgodnim, ludim i čudnim čovekom. A kada dođe onaj dan, onaj dan i čas, šta da radi ako njen otac pokuša da je silom zadrži? - a to je lako bilo moguće. Da li bi stvarno mogla da se bori s njim prsa u prsa? Međutim, ona se više plašila kukanja i preklinjanja. Da li će moći da im se odupre? Kakav će odvratan, svirep i smešan položaj to biti!
„Ali, do toga neće doći. On ništa neće reći”, mislila je dok je brzo izlazila na zapadnu verandu i videvši da se Hemskirk ne pomera, ona sede na stolicu blizu njega i zadrža svoj pogled na njemu. Uvređeni poručnik ne promeni svoj položaj: samo mu je kapa bila pala sa stomaka i nalazila se na podu. Njegove crne guste obrve bile su namrštene, dok ju je posmatrao ispod oka. A njegov pogled, zajedno s kukastim nosom, s čitavom glomaznom i izduženom figurom, doveo je Freju u takvo raspoloženje da nije mogla a da se ne nasmeje. Ona je radila sve da tom smehu da pomirljiv karakter, jer nije želela da Hemskirka bez potrebe izaziva.
Kada vide taj smeh, poručnik se smiri. Njemu nikako nije išlo u glavu da bi ovoj devojci bez nekog naročitog položaja - ćerci starog Nilsena, njegov spoljni izgled pomorskog oficira u uniformi mogao biti smešan. Sećanje na to da su njene ruke grlile Džaspera još ga je uzbuđivalo i nerviralo. „Nevaljalice jedna!”, mislio je. „Smeješ se, je li? Eto, kako se ti zabavljaš! Lepo, praviš od svog oca budalu, je li? Razumeš se u takvu vrstu zabave - je li? Dobro, videćemo...” Nije promenio svoj položaj, ali se i na njegovim napućenim usnama pojavio nabusit i zloslutan osmeh, dok mu se pogled ponovo vratio na cipele.
Freji uzavre krv od gađenja. Sedela je tako sva blistavoplava pod svetlošću lampe, a njene snažne i lepo oblikovane ruke ležale su joj u krilu jedna preko drage... „Odvratno stvorenje”, mislila je. Lice joj se odjednom obli crvenilom besa.
- Uplašili ste mi devojku tako da je bila izvan sebe - reče glasno. - Šta ste to rekli?
On se tako zaneo razmišljajući o njoj da se na zvuk njenog glasa, koji je neočekivano izgovorio one reči, snažno trgao. Naglo je podigao glavu i pogledao tako začuđeno da je Freja nestrpljivo nastavila:
- Mislim na Antoniju. Napravili ste joj modricu na ruci. Zašto ste to uradili?
- Hoćete li da se svađate sa mnom? - upita Hemskirk promuklim glasom i nekako iznenađeno. Treptao je očima kao sova. Bio je smešan. Freja je, kao sve žene, imala oštro oko za ono što je na spoljašnjem izgledu čoveka smešno.
- Ne, ne! Mislim da neću. - Nije više mogla da odoli. Zasmejala se grohotom, jasnim nervoznim smehom, kome se odjednom pridružio i Hemskirk gromkim „ha, ha, ha”.
U hodniku se odjednom začuše glasovi i koraci, i pojavi se Džasper sa starim Nelsonom. Ovaj je s odobravanjem gledao svoju kćer, jer je voleo da poručnik bude dobro raspoložen. I on se saosećajno pridruži smehu. - A sada, poručniče, malo ćemo da večeramo! - reče, trljajući raspoloženo ruke. Džasper ode pravo do ograde. Nebo se osulo zvezdama i u tamnoj noći mekoj kao somot, a zaliv ispod kuće bio je obavijen gustim mrakom, kroz koji su svetla na brodu i topovnjači sijala crveno, kao iskre. - Kada sledeći put svetlost bude sijala tamo dole, ja ću očekivati na palubi da ona dođe i da mi kaže: „Evo me!” Tako je razmišljao Džasper i srce mu se širilo u grudima, od sreće koja je mamila krik iz njegovih grudi. Nije bilo vetra. Nijedan list nije šuštao pod njim, čak je i more bilo samo mirna senka. Daleko gore, na nebu bez oblaka, bela munja, munja žege tropskih predela, igrala je podrhtavajući među niskim zvezdama, kratkim, slabim, tajanstveno čestim bleskom, kao kakvi neshvatljivi signali s neke udaljene planete.
Večera je brzo protekla. Freja je sedela preko puta svog oca, mirna, ali bleda. Hemskirk se trudio da razgovara samo sa starim Nelsonom. Džasperovo ponašanje bilo je besprekorno. Gospodario je svojim pogledima, uživajući zbog Frejine blizine, kao što se ljudi sunčaju na suncu ne gledajući u nebo. A odmah posle večere, sećajući se uputstava, reče kako je vreme da ode na svoj brod.
Hemskirk nije podigao oči. Udobno smešten u stolici za ljuljanje, polako je pušio cigaretu i činilo se da mrzovoljno razmišlja o nekoj groznoj gužvi. Tako se bar Freji činilo. Stari Nelson odjednom reče: - Prošetaću do dole s vama. Otpočeo je profesionalni razgovor o opasnostima novogvinejske obale i želeo je da Džasperu saopšti neko svoje lično iskustvo koje je stekao tamo dole. Džasper je tako lepo slušao! Freja se spremala da ih isprati, ali se njen otac namrštio odmahnuo glavom i značajno pokazao prema nepokretnom Hemskirku, koji je poluzatvorenih očiju i isturenih usana ispuštao dim. Poručnika ne smeju da ostave samog. Možda bi se uvredio.
Freja se pokorila ovim znacima. - Moţda je bolje za mene ako ostanem - pomislila je. žene obično nisu sklone da dva puta razmišljaju o svojim postupcima, a još manje da ih osude. Zapanjujuća muška glupost obično je odgovorna za njihove postupke. Ali, posmatrajući Hemskirka, Freja oseti kajanje, pa čak i grižu savesti. Dok se odmaralo, njegovo krupno telo ostavljalo je utisak da je pretovareno, a Hemskirk je, u stvari, vrlo malo pojeo. Ali je dosta popio. Mesnati delovi njegovih odvratnih velikih ušiju duboko savijenih ivica bili su crveni i goreli su blizu pljosnatih, bledih obraza. Dugo nije podizao svoje teške tamne kapke. Bilo je ponižavajuće izložiti se na milost i nemilost jednog ovakvog stvorenja, i Freja, koja je uvek bila iskrena prema samoj sebi, mislila je sa žaljenjem: „Da sam samo bila iskrena prema tati od samog početka! Ali na kakav bi me onda nemoguć život osudio! Da, ljudi su znali biti glupi na mnogo načina: ljubazni kao Džasper, nestvarni kao njen otac, odvratni kao ova groteskno ispružena kreatura u stolici. Da li je uopšte moguće razgovarati s njim? A možda nije ni potrebno? „Oh, ja ne mogu da razgovaram s njim”, mislila je. A kad je Hemskirk, i dalje ne gledajući je, počeo odlučno da gnječi svoju dopola popušenu cigaretu o poslužavnik za kafu, ona se uznemirila, tiho otišla prema klaviru, brzo ga otvorila i udarila u dirke pre nego što je sela.
Za tren oka su veranda i drveni bungalov na stubovima i bez tepiha bili ispunjeni burnim, zbrkanim zvucima. Ali ona je kroz sve to čula i osećala teške, nesigurne korake poručnika koji je išao gore-dole iza njenih leda. On nije bio sasvim pijan, ali bio je dovoljno popio da poveruje kako je ono što mu je sugerisala njegova uzbuđena mašta sasvim izvodljivo, pa čak i pametno: veličanstveno, bez daljeg razmišljanja, pametno. Pošto je osetila da se zaustavio baš iza nje, Freja nastavi da svira ne okrećući glavu. Svirala je s oduševljenjem, sjajno, jedan muzički komad, ali kada njegov glas dopre do nje, ona se sva ohladi. To je bio glas, ne reči. Drska familijarnost njegovog glasa zaprepastila ju je u toj meri da najpre nije mogla da shvati šta on to priča. Njegov način izraţavanja je isto tako bio nerazgovetan.
- Sumnjao sam... naravno, sumnjao sam pomalo kada su u pitanju ti vaši sitni postupci. Ja nisam dete. Ali od sumnje do viđenja, viđenja, razumete li, postoji velika razlika. Tako što... Hajde! Ĉovek nije od kamena. A kada jedna devojka muči čoveka onako kao što vi mučite mene, gospođice Freja, u snu i kada sam budan, onda, naravno... Ali ja sam svetski čovek. Mora da vam je dosadno ovde... Ĉujete li, hoćete li prestati s tim prokletim sviranjem?
Ova poslednja rečenica je stvarno bila jedina koju je ona shvatila. Odmahnula je glavom i u očajanju pritisla pedalu, ali nije mogla postići da klavir nadjača njegov povišeni glas.
- Samo, ja sam iznenađen što vi treba... Jedan engleski kapetan, trgovac, običan čovek. Jedna mala, drska propalica, napast za ova ostrva. Ja bih brzo završio s takvim đubretom. A ovde imate jednog dobrog prijatelja, jednog gospodina spremnog da vas obožava klečeći pred vašim nogama, vašim lepim nogama, jednog oficira, čoveka iz ugledne porodice! Neobično, zar ne? Ali šta! Vi biste bili dobri i za princa!
Freja nije okretala glavu. Lice joj se ukočilo od grozote i ljutine. Ovaj doţživljaj bio je iznad onoga što je ona smatrala mogućim. Nije odgovaralo njenom karaktera da skoči i pobegne. Ĉinilo joj se, da se ne može predvideti šta bi se dogodilo kada bi se pokrenula. Otac će se brzo vratiti, i onda će ovaj drugi morati da ode. Najbolje je da ignoriše - da ignoriše. Nastavila je da svira glasno i korektno, kao da je sama, kao da Hemskirk i ne postoji. Takav postupak je njega iznervirao.
- Hajde! Vi možete varati svog oca - vikao je besno - ali ja nisam čovek koji bi dopustio da ga namagarče! Prestanite s tom paklenom bukom!... Freja... Hej! Vi, skandinavska boginjo ljubavi! Stanite! Ĉujete li? To ste vi: boginja ljubavi. Ali paganski bogovi su samo preobučeni đavoli, a vi ste, takođe, jedan lukavi mali đavo. Stanite, čujete li, ili ću vas podići sa te stolice!
Stojeći iza nje, on ju je gutao očima, od zlatne krune na njenoj krutoj nepokretnoj glavi do peta na njenim cipelama, preko linije njenih lepo oblikovanih ramena i oblina njenog divnog stasa koji se malo povijao nad klavirskim dirkama. Ona je na sebi imala laku haljinu: rukavi su se završavali kod laktova ivicom od čipke. Jedna svilena traka opasivala joj je struk. U nastupu neodoljive, bezobzirne nade on je obema rukama udari po tom struku i u tom trenutku muzika koja ga je nervirala presta. Ali, ma koliko da je bila brza (okrugla klavirska stolica se sa treskom preturila), Hemskirkove usne, koje su tražile njen vrat, spustiše jedan gladan, glasan i snažan poljubac baš ispod njenog uva. Neko vreme vladala je duboka tišina, a onda se on prilično neubedljivo nasmejao.
Zbunilo ga je njeno belo mirno lice, dok su njene krupne, poput ljubičice plave oči, kao skamenjene počivale na njemu. Nije rekao ni reč. Ona ga je gledala, držeći se jednom rukom za ivicu od klavir- Dragom rukom je mehaničkom istrajnošću nastavila da trlja ono mesto koje su njegove usne dodirnule.
- Šta je? - upitao ju je Hemskirk uvređeno. - Jesam li vas zbunio? Hajde, ostavimo se gluposti! Valjda ne mislite da kažete kako vas jedan poljubac toliko plaši... Ja to znam i bolje... Ne verujem da ću biti odbijen.
Zurio joj je u lice tako napetom paţnjom da ga više nije mogao razgovetno ni videti. Sve oko njega bilo je kao u magli. Zaboravio je na preturenu stolicu, udario nogom u nju i zateturao se polako prema njoj govoreći joj umiljatim glasom:
- Ovo nije samo neukusna šala, zaista ne! Pokušajte prvo s nekoliko poljubaca!
Više ništa nije rekao jer je osetio strahovit udarac u glavu praćen jakim zvukom. Freja je tako snažno zamahnula svojom okruglom, snažnom rukom, da ga je šamar koji je dobio po obrazu napola okrenuo. Kriknuvši slabo i promuklo, poručnik obe ruke pritisnu na levu stranu lica, koje je smesta postalo tamnocrveno. Freja, čije su plave oči odjednom postale tamne i čija je šaka još podrhtavala od udarca, uspravljena i s izrazom nekog neodređenog osmeha, koji je pokazivao slab odsjaj njenih belih zuba, začu brze, teške očeve korake na stazi ispod verande. Izraz na njenom licu prestade da bude borben i postade iskreno zabrinut. Bilo joj je žao oca. Brzo se sagnula da podigne klavirsku stolicu, kao da je žurila da izbriše sve tragove. Ali to nije bilo dobro. Još pre nego što je stari Nelson stigao do vrha stepenica ona je uspela da zauzme pređašnji stav, lako se oslanjajući rukom na klavir.
Jadni otac! Kako će biti besan - kako potišten! A kasnije, kakva će to biti strepnja, kakva nesreća! Zašto mu se od samog početka nije poverila? Njegov začuđeni, naivni pogled, koji je pokazivao iznenađenje, dirnuo ju je u srce. Međutim, on nije gledao u nju. Njegov ukočeni pogled bio je uperen u Hemskirka, koji mu je bio okrenut leđima i koji je, držeći se i dalje za lice, kroz zube psovao (ona ga je videla iz profila) i zlobno zurio u nju tim jednim crnim, pakosnim okom. - Šta je to? - upita stari Nelson, veoma iznenađen. Ona mu ne odgovori. Mislila je na Džaspera dole na palubi broda kako posmatra osvetljeni bungalov i bila je uplašena. Sreća što je bar jedan od njih bio na brodu i uklonjen s puta! želela je da je on već sto kilometara daleko. A ipak, nije bila sigurna da to zaista želi. Da je neka tajanstvena sila u tom času pokrenula Džaspera da se ponovo pojavi na verandi, ona bi sigurno odbacila svoju upornost, čvrstinu i samosavlađivanje, i poletela mu u zagrljaj.
- Šta je to? - navaljivao je veoma uzbuđeno Nelson, koji ništa nije sumnjao. - Do malopre svirala si tu melodiju, a...
Freja nije bila u stanju da govori jer je naslućivala ono što je dolazilo (a osim toga bila je kao opčinjena, kao fascinirana, onim crnim, pakosnim, zablenutim okom) i samo je lagano mahnula glavom u pravcu poručnika kao da je htela reći: „Pogledaj ga samo!”
- Da, da - uzviknu stari Nelson. - Vidim. Šta, zaboga!
U međuvremenu se bio oprezno približio Hemskirku, koji je sipao svakojake psovke i klevete i lupao obema nogama o pod. Sramota koju mu je naneo šamar, bes zbog neostvarene namere, sramota što su ga tako izobličili i nemogućnost da se osveti doveli su ga do ludila koje ga je teralo da urla od besa.
- Oh, oh, oh! - drao se on, udarajući nogama po verandi kao da je svakim korakom želeo da probije patos.
- Je li mu lice povređeno? - upita zapanjen stari Nelson. A onda, kao da istina obasja njegovu nevinu dušu povika: - Teško meni! - donesi malo rakije, Freja. - Vi od toga patite, poručniče? Loše vam je, je li? Znam, znam. Ponekad sam i ja odjednom postajao lud... I bočicu „laudanuma” iz apoteke, Freja! Gledaj dobro!... Zar ne vidiš da ga boli zub?
I, zaista, kakvo se drugo objašnjenje moglo nametnuti starom bezazlenom Nelsonu dok je posmatrao Hemskirka kako se obema rukama drži za obraze, kako baca divlje poglede, lupa nogama i ljulja se kao da je nemoćan? Bila bi mu potrebna natprirodna oštroumnost, pa da pogodi pravi razlog. Freja se nije ni pomerila. Posmatrala je Hemskirka divlje ispitivački, dok je on svoj mračni pogled stalno upirao u nju. „Aha, hteo bi da se izvučeš!” govorila je sama sebi. Razmišljajući o tome ona ga je odlučno gledala. Bila je u iskušenju da završi sa svim tim i da tako onemogući dalje neprijatnosti. Gotovo neprimetno je klimnula glavom i lagano otišla.
- Požuri s tim viskijem! - vikao je stari Nelson za devojkom kada je ona već nestala u hodniku.
Hemskirk je svojim snažnim osećajima dao oduška neočekivanom bujicom psovki na holandskom i engleskom jeziku koje je uputio za Frejom. Kipteći od besa, jurio je verandom udarajući nogama stolice da bi ih sklonio, dok je Nelson (ili Nilsen), čija je naklonost bila duboko pogođena ovim dokazima strašnog bola, obletao oko svog dragog (i strašnog) poručnika, vrpoljeći se kao neka stara uplašena kvočka.
Teško meni, teško meni! Zar je tako loše? Znam ja dobro šta to znači. Ponekad je moja jadna ţžena bila tako uplašena. Da li često imate te bolove, poručniče?
Hemskirk se kratko, ludački nasmejao i grubo ga odgurnuo s puta. Ali njegov zaprepašćeni domaćin je i to shvatio pomirljivo, jer taj čovek koji pati od tako strašne glavobolje nije mogao biti odgovoran za svoje postupke.
- Uđite u moju sobu, poručniče! - navaljivao je. - Lezite na krevet! Naći ćemo nešto da vam brzo ublaži bol.
Uhvatio je jadnika za ruku i blago ga gurnuo prema krevetu na koji se Hemskirk, posle novog nastupa besa, bacio takvom snagom da je za čitavu stopu odskočio.
- Teško meni - vikao je uplašeni Nelson i otrčao da što pre donese rakiju i „laudanum”, ljut što se tako malo ţžurilo da se olakšaju bolovi njegovog dragog gosta. Najzad je lično doneo te stvari.
Malo kasnije je zastao u unutrašnjem hodniku kuće, iznenađen slabim, grčevitim zvucima koje nije mogao da odredi jer su predstavljali nešto između smeha i jecaja. Namrštio se, a zatim otišao pravo prema sobi svoje kćeri i zakucao na vrata.
Freja, čija je divna plava kosa uokvirivala njeno belo lice i u talasima se spuštala niz tamnoplavu haljinu, odškrinula je malo vrata.
Svetlost u sobi bila je nejasna. Antonija, šćućurena u uglu, njihala se napred i nazad, tiho uzdišući. Stari Nelson nije imao mnogo iskustva u raznim vrstama ženskog smeha, ali je bio siguran da su se one smejale.
- Veoma ste neosetljive - reče on, negodujući snažno. - Zar je to tako zabavno kada čovek oseća bol? Trebalo bi da pomislim da jedna žena, jedna mlada devojka...
- On je bio tako smešan - promrmlja Freja, čije su se oči u polumračnom hodniku neobično sijale. - Pa onda, treba da znaš, ja ga ne volim!
- Smešan! - ponovi stari Nelson iznenađen ovim dokazom neosetljivosti jednog tako mladog stvorenja. - Ne voliš ga! Hoćeš da kažeš da zato što ga ne voliš, ti... Pa to je, jednostavno, svirepo! Zar ne znaš da je to možda najgora vrsta bola koji postoji? Poznato je da su i psi besneli od toga!
- On svakako liči na ludaka - reče Freja s naporom kao da se bori s nekim skrivenim osećanjem.
Međutim, njen otac je bio ljut. - A ti znaš ko je on. On vidi sve. On je takav čovek da se može uvrediti i za najmanju stvar, pravi Holanđanin, a ja želim da budem u prijateljskim odnosima s njim. Tako je to, devojčice: kada bi taj naš poglavar uradio nešto glupo, a ti znaš da je on jedan natmuren, buntovan slepac, i kada bi vlasti uvrtele sebi u glavu da moj uticaj na njega nije dobar, ti bi se odjednom stvorila bez krova nad glavom.
- Kakva glupost, oče? - povika Freja, ne baš sasvim pouzdanim glasom i tada primeti da je on besan i dovoljno ljut da nastavi svoje podsmevanje. Da, stari Nelson (ili Nilsen) i podsmevanje! Ili samo nagoveštaj toga!
- O, naravno, ako ti imaš svoje planove, dvorac, plantažu o kojoj ja ništa ne znam. -Ali on nije bio u stanju da shvati ironiju. - Ja ti kažem da će me izbaciti odavde - prošaputa naprežući se. Bez nadoknade, razume se. Poznajem ja te Holanđane. A poručnik je baš takav čovek koji zna da pokrene nevolju. Njega slušaju uticajni činovnici. Ne bih ga uvredio ni za šta, ni za šta, ni pod kakvim uslovom... Šta si to rekla?
To je bio samo jedan neodređeni uzvik. Ako je ikada imala nameru da mu sve ispriča, ona je više nema. Bilo je to nemoguće kako iz obzira prema njegovom dostojanstvu tako i zbog spokojstva njegove jadne duše.
- Ni ja baš mnogo ne marim za njega - priznade stari Nelson tihim glasom, uzdahnuvši. - Sada mu je lakše - nastavi posle pauze. - Ustupio sam mu krevet za ovu noć. Ja ću spavati na verandi, u mreži. Ne, ne mogu da kažem da ga volim, ali od toga pa do ismejavanja jednog čoveka, zato što je skoro poludeo od bola, ima još mnogo. Iznenadila si me, Freja! Ta strana njegovog lica je sasvim crvena.
Njena ramena su se grčevito tresla pod njegovim rukama koje je on očinski stavio na njih. Njegovi rasuti, čekinjasti brkovi dodirnuli su njeno čelo poljupcem kojim joj je poželeo laku noć. Ona zatvori vrata za njim i pođe od vrata prema sredini sobe, pre nego što je sebi dozvolila da se nasmeje, umorno i bez živahnosti.
„Crven! Malo crven!” ponavljala je u sebi. „Nadam se da je zaista. Malo...”
Trepavice su joj bile vlažne. Antonija je, sedeći u ćošku, stenjala i kikotala se, te je teško bilo reći gde se završavaju uzdasi a gde poči nje cerekanje.
I gospodarica i sluškinja bile su pretereno uzbuđene, jer je Freja, bežeći u svoju sobu, zatekla tamo Antoniju i sve joj ispričala.
- Osvetila sam te, devojčice - vikala je Antonija
A onda su kroz smeh plakale i kroz plač se smejale, opominjući jedna drugu čas: - Pst, ne tako glasno! ćuti! - čas: - Tako se bojim... To je loš čovek.
Antonija se mnogo plašila Hemskirka. Plašila se njegovog izgleda: njegovih očiju i obrva, i usta, i nosa, i udova. Ništa nije moglo biti prirodnije. Ona ga je smatrala lošim čovekom, jer su joj njene oči govorile da je zao. Nikakav razlog za drugačije mišljenje nije mogao biti opravdaniji. U polumraku dok je u sobi, na uzglavlju Frejinog kreveta gorelo samo jedno kandilo, a sobarica je dopuzala iz ugla da bi se šćućurila kraj nogu svoje gospodarice, moleći je šapatom:
- Tu je brod i kapetan Alen. Hajde da odmah pobegnemo! Tako se plašim! Hajde, hajde!
„Ja? Da pobegnem?”, mislila je Freja u sebi, ne gledajući uplašenu devojku. „Nikad!”
I tako, ni odlučna gospodarica pod mrežom protiv komaraca, ni uplašena devojka koja je ležala skupljena na prostirci kraj kreveta nisu dobro spavale te noći. A osoba koja uopšte nije spavala bio je poručnik Hemskirk. Ležao je na leđima, zureći osvetoljubivo u mrak. Raspaljujuće misli i ponižavajuće slike smenjivale su se u njegovoj duši, održavajući i uvećavajući njegov bes. Kada bi se to pročulo, bila bi to lepa priča! Ali se to ne sme dozvoliti. Uvredu treba progutati tiho. Ne sme se dozvoliti da se priča pročuje. Lepa stvar! Namagarčen, prevaren i ošamaren od devojke - a verovatno namagarčen i od oca! Ali ne. Nelson je samo jedna žrtva više ove bestidnice, ove bezobrazne nevaljalice, ove prepredene, nasmejane devojke, koja deli poljupce lažući...
„Ne, on me nije namerno prevario”, mislio je namučeni poručnik. „Ali bih ipak voleo da mu se osvetim kada je takva budala!”
Možda, jednog dana. Jedno je čvrsto odlučio: rešio je da se rano ujutru krišom izvuče iz kuće. Mislio je da ne bi mogao da se nađe pred devojkom a da ne poludi od besa.
- Grom i pakao! Do sto hiljada đavola! Ugušiću se ovde pre nego što svane - gunđao je sam sa sobom, ležeći nepomično na krevetu starog Nelsona, dok su mu se gradi uzbuđeno nadimale.
Ustao je u čik zore i pošao oprezno vratima. Laki koraci u hodniku uznemiriše ga i skrivajući se, on vide Freju kako izlazi. Ovaj nepredviđeni prizor oduze mu svu snagu i on nije mogao da se pomakne od odškrinutih vrata. To je bio najmanji mogući otvor, ali je dopuštao da se vidi jedan deo verande. Freja se žurno uputila tom kraju da bi posmatrala brod kako prolazi pored rta. Na sebi je imala tamnu jutarnju haljinu; noge su joj bile bose, jer je, pošto je tek pred zoru bila zaspala, potrčala navrat-nanos u strahu da ne zakasni. Hemskirk je nikada nije video takvu, sa skupljenom kosom, koja joj je visila niz leđa, s takvim izrazom prve mladosti, snage i radoznalosti. U prvom trenutku je bio zapanjen, a onda je počeo da škrguće zubima. Nije imao snage da se nađe lice u lice s njom. Promrmljao je jednu psovku i mirno ostao iza vrata.
Odahnuvši kada je videla da je brod već na putu, Freja je pružila ruku prema Nilsonovom durbinu koji se nalazio na polici na zidu. Široki rukav njene jutarnje haljine skliznuo je pritom i otkrio njenu belu mišicu sve do ramena. Stežući kvaku na vratima kao da hoće da je zdrobi, Hemskirk se osećao kao čovek koji tek što je ustao posle teške pijanke.
A Freja je znala da je on posmatra. Ona je znala. Kada je izlazila iz hodnika, videla je kako se vrata pomeraju. Ispunjena prezrivom gorčinom i pobedničkim prezirom, bila je svesna toga da njegov pogled počiva na njoj.
„Tu si ti”, mislila je podešavajući durbin. „E, pa gledaj onda!”
Zelena ostrvca pojavljivala su se kao crne senke, kao pepeo sivo more bilo je glatko kao staklo, a svetlo koje se pomaljalo na istoku objavljivalo je blistavu zora prema kojoj je i sam brod izgledao kao da je u senci. Ĉim je Freja Džaspera ugledala kako stoji na palubi usmeravajući durbin prema bungalovu, odložila je svoj dvogled i podigla svoje divne bele ruke iznad glave. U tom stavu naj višeg zanosa ona je stajala nemo, sva u sjaju, jer je bila svesna da je Džasperovo divljenje namenjeno njenom stasu koji se odražava u polju durbina, a osim toga bila je zaokupljena osećanjem gadne strasti onog drugog, čije su se užarene i požudne oči upijale u njena leđa. U žaru svoje ljubavi i ćudljivosti svog srca, s onim neshvatljivim poznavanjem muške prirode s kojim sve žene kao da se rađaju, ona je mislila: „Gledaš me, hoćeš da me gledaš - moraš! E, pa onda ćeš i videti!”
I prinela je obe ruke usnama i zatim ih odvojila, šaljući tako preko mora poljubac kao da želi da zajedno s njim baci na palubu broda i svoje srce. Lice joj je bilo crveno, a oči su joj sijale. Strasno ponavljajući ovaj pokret ostavljala je utisak kao da stalno i bez prekida baca stotinu poljubaca, dok je sunce koje se polako pelo na nebu otkrivalo svetu lepotu i sjaj boje, pretvarajući ostrvce u zelenu, more u plavu, a udaljeni brod, dole s raširenim krilima - sa crvenom zastavicom, koja je kao slab plamen lepršala na vrhu - u belu, zaslepljujuće belu boju.
I svaki put bi promrmljala uvek drugačijim glasom:
- Evo ti, i ovo, i ovo - dok joj se ruke najzad ne opustiše. Videla je kako se u znak odgovora spušta barjak i odmah zatim je rt iz podnožja sakrio korito broda od njenog pogleda. Zatim se okrenula od ograde i prolazeći polako i sa zagonetnim izrazom lica, pored sobe svog oca, nestala je iza zavese.
Ali, umesto da pođe hodnikom, ona je ostala skrivena i sasvim tiha s druge strane da bi posmatrala šta će se dogoditi. Zatim se odjednom otvoriše vrata sobe starog Nelsona i Hemskirk nesigurnim korakom izađe napolje. Kosa mu je bila raščupana, oči zakrvavljene, a neobrijano lice izgledalo je sasvim tamno. Pogledao je divlje oko sebe,primetio kapu na stolu, zgrabio je i mirno se uputio stepenicama, ali mu je korak bio nekako neobičan, klecav, kao da je to činio poslednjim ostacima snage koja je bila na izmaku.
Ĉim je njegova glava iščezla pod verandom, Freja izađe iza zavese, a njene usne koje su kovale planove bile su joj stisnute i u njenim očima nije bilo blagosti. Ne može mu se dozvoliti da se izvuče ovako i da skupo ne plati za sve. Nikad - nikad! Bila je uzbuđena, bila je sva ustreptala, osećala je svoju krv! Mora mu se staviti do znanja da je ona znala kako je on posmatra; on mora znati da se sada sramno izvlači iz kuće. Ali, potrčati do prednje ograde i vikati za njim, bilo bi detinjasto, svirepo - nedostojno! I da viče - šta? Kakvu reč? Koju rečenicu? Ne, to je nemoguće. Pa onda šta?... Namrštila se, setila se, jurnula prema klaviru, koji je cele noći stajao otvoren, i učinila da čudovište od ružinog drveta divlje zaurla u razdraženom besu. Udarala je u dirke kao da za ovom krupnom figurom, raskrečenih nogu, u širokim belim pantalonama i crnom kaputu uniforme sa zlatnim naramenicama, ispaljuje metke. A zatim ga je gonila onom istom muzikom, koju je svirala prošle noći - to je bio jedan moderan, snažan komad koji je govorio o ljubavi i koje je pokušavala da svira više puta kada su na ostrvima besnele oluje. S pobedničkim osvetoljubljem je isticala njegov ritam i bila tako zauzeta svojim planom da nije ni primetila prisustvo svog oca koji je, u starom olinjalom kockastom kaputu navučenom preko pidžame, dotrčao sa zadnje verande da bi se raspitao za razlog tom sviranju u ovo vreme. Zurio je u nju.
- Šta, zaboga... Freja!... - glas mu se jedva čuo od svirke klavira. - Šta je s poručnikom? - viknuo je.
Ona ga je pogledala, kao da joj je duša izgubljena u muzici, očima koje ne vide.
- Otišao.
- Šta-a-a?... Kuda?
Klimnula je lako glavom i nastavila da svira glasnije nego do tada, a nevino zabrinuti pogled starog Nelsona ispitivao je, polazeći od otvorenih vrata njegove sobe, ceo prostor odozgo nadole, kao da je poručnik bio nešto malo, nešto što, možda, puzi po tavanici ili se mrda negde na zidu. Ali prodorni zvižduk negde odozdo potisnu snažan zvuk koji je u velikim drhtavim talasima izbijao iz klavira. Poručnik je bio dole, u zalivu i pozivao je čamac da dođe i da ga odveze na brod. Izgledalo je da se strašno žuri, jer je gotovo odmah zatim ponovo dunuo u pištaljku, počeo kratko, pa onda uputio jedan beskrajno dug zvižduk koji je zvučao tako tužno kao da u njemu nije bilo daha. Freja odjednom prestade da svira.
- On odlazi na brod - reče stari Nelson, zbunjen ovim događajem.
- Šta ga je moglo naterati da tako rano digne sidro? Osobenjak. I đavolski osetljiv. Ne bih se čudio da je tvoje jučerašnje ponašanje uvredilo njegova osećanja. Video sam te, Freja, ti si mu se, takoreći, smejala u lice, dok je on toliko patio od neuralgije. To nije način da te neko zavoli. On je ljut na tebe.
Frejine ruke su sada mirno počivale na dirkama. Sagnula je glavu, osetivši odjednom neko nezadovoljstvo i nervoznu premorenost, kao da je prošla krizu koja ju je iscrpela. Stari Nelson (ili Nilsen) je, tužnog lica, naslućivao u svojoj ćelavoj glavi neko lukavstvo.
- Mislim da bi bilo na svom mestu kada bih ujutro pošao na brod samo da se raspitam - reče zbunjeno. - Zašto mi ne donose moj jutarnji čaj? Ĉuješ li, Freja? Iznenadila si me, moram da priznam. Nisam mislio da jedna tako mlada devojka može biti tako neosetljiva. A osim toga, poručnik veruje da je naš prijatelj! Šta? Ne? Pa dobro, on sebe zove prijateljem, a i to nešto znači za čoveka u mom položaju. Sigurno! Ah, da, moram otići na brod!
- Zar moraš? - promrmlja Freja nemarno. A zatim je u sebi dodala: „Jadni čoveče-"
