Poglavlje 97
Više od tri hiljade ljudi bilo je sahranjeno unutar Vestminsterske opatije. Kolosalna kamena unutrašnjost prepuna posmrtnih ostataka kraljeva, državnika, naučnika pesnika i muzičara. Njihove grobnice, koje su ispunjavale svaku nišu i svaku ložnicu, kretale su se po svojoj veličanstvenosti od kraljevskog mauzoleja – onog kraljice Elizabete I, čiji je sarkofag sa baldahinom bio smešten u zasebnoj, apsidalnoj kapeli - pa sve do najskromnijih izgraviranih podnih pločica na kojima su se natpisi izlizali od silnih vekova koračanja po njima, prepuštajući mašti posetilaca da pogodi čiji to ostaci leže ispod pločice u podzemnoj grobnici. Osmišljena u stilu velikih katedrala u Amijenu, Šartru i Kenterberiju, Vestminsterska opatija se ne smatra ni katedralom niti parohijskom crkvom. Ona nosi obeležje isključivo kraljevske građevine, podređene jedino suverenu. Još od kako je u njoj krunisan Vilijem Osvajač, na Božić 1066. godine, ovo očaravajuće svetilište je bilo svedok beskrajnog niza kraljevskih ceremonija i državnih poslova – od kanonizacije Edwarda Ispovednika, preko venčanja princa Endrua i Sare Ferguson, do sahrana Henryja V, kraljice Elizabete I i Dajane, princeze od Walesa.
Ipak, Roberta Langdona je trenutno od čitave drevne istorije opatije zanimao, isključivo jedan događaj - sahrana britanskog viteza sir Isaka Njutna.
U Londonu leži vitez koga je Poup pokopao.
Nakon što su žurno prešli preko velikog trema na severnom transeptu građevine, Langdona i Sofi dočekali su čuvari koji su ih ljubazno proveli kroz najnoviji dodatak opatiji - veliki detektor metala -kakav se sada nalazio u većini istorijskih zgrada u Londonu. Oboje su prošli a da nisu aktivirali alarm. Nastavili su ka ulazu u opatiju.
Stupajući preko praga Vestminsterske opatije, Langdon oseti kako spoljašnji svet iščezava u iznenadnoj tišini. Nije bilo buke prometa. Ni šuštanja kiše. Samo zaglušujuža tišina, koja kao da je odzvanjala kroz prostor. Kao da zgrada šapuće sama sebi.
Pogledi gotovo svakog posetioca se smesta usmere ka tavanici, gde se činilo da veliki ambis opatije eksplodira naviše. Sivi kameni stubovi uspinjali su se poput visokog drveća ka tami, nadnoseći se graciozno nad prostranstvom od kog se vrtelo u glavi, a potom se ponovno strmoglavljujući ka kamenom podu. Ispred njih, široka aleja severnog transcepta pružala se poput dubokog kanjona ograničenog strmim lilicama vitraža. Za sunčanih dana, pod opatije bio je iskrivljeni pačvork svetlosti. Danas, kiša i tama davale su ovom ogromnom prostoru auru utvara... auru grobnice.
"Gotovo je prazna", prošaputa Sofi.
Langdon je bio razočaran. Nadao se da će biti daleko više ljudi. Daleko javnije mesto. Langdon nije želeo da se ponovi iskustvo kroz koje su upravo prošli u praznoj Crkvi hrama. Od ovog popularnog turističkog odredišta očekivao je izvesni osećaj sigurnosti, ali sećanje na žamor gomile u dobro osvetljenoj opatiji odnosilo se na vrhunac letnje turističke sezone. Sada je bilo kišno jutro. Umesto gomile posetilaca i svetlucavih vitraža, sve što je Langdon video bili su hektari pustog poda i senovite, prazne ložnice.
"Mi smo prošli kroz detektor metala", podseti ga Sofi, očigledno osećajući njegovu zabrinutost. "Ako je još neko ovde, sigurno nije naoružan."
Langdon klimnu, ali je još uvek bio obazriv. Želeo je povesti londonsku policiju sa njima, ali se Sofi usprotivila, bojeći se ko bi sve mogao biti umešan. Moramo da povratimo kripteks, insistirala je Sofi. On je ključ svega.
Bila je u pravu, naravno.
Ključ da vrate Lija živog.
Ključ da pronađu Sveti gral.
Ključ da saznaju ko stoji iza svega ovoga.
Na nesreću, izgledalo je da je njihova jedina šansa da povrate ključni kamen ležala ovde i sada... na grobu sir Isaka Njutna. Ko god da je imao kripteks, prvo je morao da poseti grob kako bi otkrio poslednji trag. Sofi i Langdon su nameravali da ga presretnu.
Koračajući ka levom zidu kako bi se sklonili sa otvorenog prostora, zašli su u mračni prolaz iza niza stupova. Langdon nije mogao da se oslobodi slike zarobljenog Lija Tibinga, verovatno vezanog u stražnjem delu vlastite limuzine. Ko god da je naredio da se ubiju vrhovnici Priorata ne bi oklevao da ukloni i sve ostale koji bi mu stajali na putu. Surova ironija je bila to što je Tibing - savremeni britanski vitez – postao talac u potrazi za svojim zemljakom, sir Isakom Njutnom.
"Na koju stranu?" upita Sofi, gledajući okolo.
Grobnica. Langdon nije imao predstavu. "Trebalo bi da pronađemo vodiča i da ga pitamo."
Langdon je znao da nije mudro lutati unaokolo bez cilja. Vestminsterska opatija je zbrkana gomila mauzoleja, sporednih odaja i prolaznih niša za sahranjivanje. Poput Velike galerije Luvra, imala je samo jedan ulaz – vrata kroz koja su upravo ušli. Bilo je lako ući, ali nemoguće izaći. Zamka za turiste i to u bukvalnom smislu, tako ju je zvao jedan Langdonov kolega koji se tu izgubio. U skladu sa arhitektonskom tradicijom, opatija je imala osnovu u obliku ogromnog krsta. Za razliku od većine crkava, međutim, njen ulaz se nalazio sa strane umesto na kraju crkve, kao što je uobičajeno, spojen sa donjim krajem crkvenog broda preko priprate. Staviše, opatiji je bio pridružen čitav niz dugačkih pokrivenih arkada. Jedan pogrešan korak kroz pogrešnu arkadu i posetilac bi bio izgubljen u lavirintu spoljašnjih prolaza okruženih visokim zidovima.
"Vodiči nose grimizne mantije", reče Langdon, približavajući se središtu crkve. Vireći nakrivljen preko visokog pozlaćenog oltara ka udaljenom kraju južnog transepta, Langdon ugleda nekoliko ljudi kako puze na rukama i kolenima. Ovakvo puzeće hodočašće uobičajen je prizor u Poetskom delu, daleko manje pobožno nego što se činilo. Turisti koji preslikavaju natpise sa spomenika.
"Ne vidim nijednog vodiča", reče Sofi. "Možda možemo i sami da pronađemo grob?"
Bez reči, Langdon je povede još nekoliko koraka ka središtu opatije i pokaza nadesno.
Sofi preplašeno uzdahnu dok je gledala niz brod opatije. Puna veličina građevine tek sada je postala uočljiva. "Aah", reče ona. "Hajde da pronađemo vodiča." Tog trenutka, devedeset metara dalje niz brod crkve, skriven od pogleda iza horskog paravana, uzvišeni grob sir Isaka Njutna imao je jedinog posetioca. Učitelj je već deset minuta pretraživao spomenik.
Njutnov spomenik se sastojao od masivnog sarkofaga od crnog mramora, na kojem je počivalo izvajano obličje sir Isaka Njutna u klasičnoj odori, ponosno naslanjenog na mnoštvo svojih knjiga - Božanstvo, Hronologija, Optika, kao i Matematički principi filozofije prirode. Uz Njutnove noge nalazila su se dvojica krilatih dečaka koja su držala svitak. Iza Njutnovog ležećeg tela izdizala se stroga piramida. Iako je i sama piramida bila neuobičajena, ono što je najviše zainteresovalo Učitelja bio je ogromni oblik postavljen na pola puta ka vrhu piramide.
Sfera.
Učitelj je razmišljao o zbunjujućoj Sonijerovoj zagonetki. Tražite sferu koja bi trebalo da se nalazi na njegovom grobu. Masivna sfera koja izlazi iz površine piramide bila je u bareljefu raznih nebeskih tela - sazvežđa, zodijački znači, komete, zvezde i planete. Iznad nje, nalazila se boginja astronomije ispod zvezdanog neba.
Bezbrojne sfere.
Učitelj je bio uveren da će, jednom kada pronađe grob, lako otkriti koja sfera nedostaje. Sada nije bio tako uveren u to. Zurio je u komplikovanu mapu neba. Da li je nedostajala neka planeta? Da li je neka astronomska kugla izostavljena iz sazvežđa? Nije imao pojma. Ipak, Učitelj je pretpostavljao da je rešenje genijalno jasno i jednostavno poput 'viteza koga je papa pokopao.' Koju to sferu tražim?Naravno, detaljno poznavanje astrofizike nije preduslov za pronalaženje Svetog grala, zar ne?
On govori o ružičastom mesu i osemenjenoj utrobi.
Učiteljevu koncentraciju razbilo je približavanje grupice turista. Gurnuo je kripteks natrag u džep i oprezno promatrao prilaženje uljeza obližnjem stolu, ostavljanje priloga i dodatno snabdevanje
besplatnim potrepštinama za preslikavanje natpisa na grobovima. Naoružani novim ugljem i velikim listovima teškog papira, zaputiše se verovatno ka prednjem popularnom Poetskom delu opatije, kako bi odali poštu Čoseru, Tenisonu i Dikensu tako što će mahnito preslikavati natpise sa njihovih spomenika.
Ponovno sam, prišao je bliže spomeniku, pretražujući ga pogledom od podnožja do vrha. Počeo je od postolja nalik šapama ispod sarkofaga, prešao na Njutna, zatim preko njegovih knjiga o nauči i dva dječaka sa matematičkim svitkom, uz prednju stranu piramide do gigantske sfere sa sazvežđima, i na kraju do baldahina punog zvezda.
Koja bi to sfera trebala da bude ovdje... a ipak nedostaje? Dotakao je kripteks u džepu kao da bi mu sam Sonijerov obrađeni mramor nekako mogao pružiti odgovor. Samo me pet slova deli od Grala.
Prolazeći pored ugla horskog paravana, duboko uzdahnu i pogleda uz dugi crkveni brod ka glavnom oltaru u daljini, a zatim na svetlogrimiznu odoru opatijskog vodiča koga su mahanjem dozivale dve veoma poznate osobe.
Langdon i Sofi.
Pribrano, Učitelj se pomeri dva koraka unatrag, povlačeći se iza horskog paravana. Bili su brzi. Očekivao je da Langdon i Sofi na kraju odgonetnu značenje stihova i dođu do Njutnovog groba, ali to se dogodilo ranije nego što je predviđao. Duboko uzdahnuvši, Učitelj razmisli što može da uradi. Navikao se da izlazi na kraj sa iznenađenjima.
Kripteks je kod mene.
Spuštajući ruku u džep, on dotakne drugi predmet koji mu je davao samopouzdanje: meduza pištolj. Kao što je očekivao, detektor metala na ulazu u opatiju zapištao je dok je prolazio kroz njega sa skrivenim oružjem. Također je očekivao da će se stražari istog trenutka povući kada ih ravnodušno pogleda i izvadi iskaznicu. Zvanični položaj je uvek donosio odgovarajuće poštovanje.
Iako se u početku nadao da će sam rešiti zagonetku kripteksa i tako izbeći dalje komplikacije, Učitelj je sada gotovo obradovao dolasku Langdona i Sofi. Imajući na umu svoj neuspeh u pronalaženju sfere koja nedostaje, možda bi mogao da se posluži njihovim znanjem. Na kraju, ako je Langdon odgonetnuo stihove i pronašao grobnicu, postojale su razumne šanse da zna i nešto o sferi. A ako Langdon zna šifru, onda je sve samo pitanje primene pravog pritiska.
Ne ovde, razume se.
Negde gde nema sveta.
Učitelj se seti malog obaveštenja koje beše video dok je ulazio u opatiju. Istog trenutka je znao savršeno mesto na koje će ih namamiti.
Jedino pitanje sada bilo je... što iskoristiti kao mamac.
poglavlje 98
Langdon i Sofi kretali su se polako niz severni prolaz, držeći se sene. U ogromnih stupova koji su razdvajali prolaz od otvorenog broda crkve. Iako su prešli više od pola njegove dužine, još uvek nisu ugledali Njutnovu grobnicu. Sarkofag se nalazio u uvučenoj niši.
"Barem nema nikoga osim nas", prošaputa Sofi.
Langdon klimnu sa olakšanjem. Čitav deo crkve u kojem se nalazio Njutnov grob bio je pust. "Idem tamo", prošaputa on. "Ti ostani sakrivena u slučaju da nas neko..."
Sofi je već izašla iz sene, zaputivši se preko nezaklonjenog prostora crkve. "
...promatra." Langdon uzdahnu i požuri da je stigne.
Langdonu i Sofi, dok su prelazili dijagonalno preko ogromnog crkvenog broda, komplikovana grobnica se prikazivala polako, deo po deo, kao da ih muči. Sarkofag od crnog mramora... statua Njutna u ležećem položaju... dvojica krilatih dečaka... ogromna piramida... i... ogromna sfera.
"Jesi li znao da postoji sfera?" upita ga Sofi.
Dok su se približavali niši, Langdona je polako obuzimalo razočarenje.
Njutnov grob je bio prepun sfera - zviezde, komete, planete. Tragate za sferom koja bi trebalo da je na njegovom grobu? Moglo je to da se pretvori u traganje za travkom nestalom na terenu za golf.
"Astronomska tela", reče Sofi. Izgledala je zabrinuto. "I to mnogo njih."
Langdon nabra čelo. Jedina veza koju je Langdon vidio između planeta i Grala bio je Venerin pentagram. Međutim, sa tom šifrom je već pokušao na putu ka Crkvi hrama.
Sofi priđe ravno sarkofagu dok je Langdon zaostajao nekoliko koraka, pogledom prelazeći preko opatije koja ih je okruživala
...........
"Božanstvo", reče Sofi, nakrivljujući glavu i čitajući natpise na knjigama o koje se Njutn oslanjao. "Hronologija. Optika. Matematički principi filozofije prirode?" Okrete se ka njemu. "Zvuči li ti poznato?"
Langdon joj priđe, razmišljajući. "Matematički principi je, ako se sećam, nešto o gravitacionoj sili planeta... koje su, naravno, sfere, ali to je malo nategnuto."
"A znači zodijaka?" upita Sofi, pokazujući na sazvežđe na sferi. "Spominjao si Ribe i Vodoliju ranije, zar ne?"
Kraj dana, pomisli Langdon. "Kraj Doba Riba i početak Doba Vodolije navodno je istorijski trenutak kada je Priorat planirao da svetu objavi spise Sangreala." Ali smena milenijuma je došla i prošla bez objave, ostavljajući istoričare u nedoumici kada će se istina otkriti.
"Čini se mogućim", reče Sofi, "da su planovi Priorata sa otkrivanjem istine u nekoj vezi sa poslednjim stihom p esme."
On govori o ružičastom mesu i osemenjenoj materici. Langdona prođe drhtaj nade. Nije razmišljao o tom stihu na takav način.
"Rekao si mi ranije", reče ona, "da su planovi Priorata i otkrivanje istine o 'Ruži' i njenoj oplođenoj materici u direktnoj vezi sa položajem planeta -sfera."
Langdon klimnu, osećajući kako prvi slabašni nagoveštaji mogućnosti postaju konkretniji. Ipak, intuicija mu je govorila da ključ ne leži u astronomiji. Sva prethodna rešenja zagonetki koje im je postavio Veliki majstor bila su od velikog i simboličnog značaja - Mona Liza, Bogorodica među stenama, SOFIA. Takav veliki značaj se sasvim sigurno nije nalazio u ideji o planetarna kao sferama i znacima zodijaka. Jacques Sonijer je genije šifri, i Langdon nije mogao a da ne misli kako će se njegova poslednja šifra – tih pet slova koja su ključ vrhunske tajne Priorata - pokazati ne samo kao simbolički prikladna nego i kristalno jasna. Ako je ovo rešenje imalo nalik ostalima, biće toliko očigledno kada im se jednom ukaže da neće verovati kako ga ranije nisu videli.
"Gledaj!" viknu Sofi, zgrabivši ga za ruku i trgnuvši ga iz razmišljanja.
Zbog straha koji oseti u njenom dodiru Langdon pomisli kako
mora da netko dolazi — ali tada, vide da ona prestrašeno zuri u vrh sarkofaga od crnog mramora. "Neko je bio ovje", prošaputa ona, pokazujući na nekakvu tačku na sarkofagu, pored Njutnovog desnog stopala.
Langdon nije shvatao zašto ju je to uznemirilo. Neki nemarni turista ostavio je ugljen za crtanje na poklopcu sarkofaga pored Njutnovog stopala. Nije to ništa. Langdon se naže da pokupi ugljen, ali kad se približio sarkofagu, svetlost se rasprši po uglačanom crnom mermeru i Langdon se ukoči. Iznenada shvati šta je to uznemirilo Sofi.
Jedva vidljiva poruka ispisana ugljem za crtanje svetlucala je na poklopcu sarkofaga, pored Njutnovog stopala:
Ja držim Tibinga.
Prođite kroz Skupštinski dom,
kroz južni izlaz, do javnog vrta.
Langdon je dva puta pročitao poruku, dok mu je srce divlje tuklo.
Sofi se okrenu i pređe pogledom preko crkvenog broda.
Usprkos oblaku straha koji se nad njim nadneo, Langdon je ponavljao u sebi da su to dobre vesti. Li je još živ. Postojalo je još nešto. "Ni oni ne znaju šifru", prošaputao je.
Sofi klimnu. Zašto bi im inače dali na znanje da su tu?
"Možda žele da zamene Lija za šifru."
"Ili je zamka."
Langdon odmahnu glavom. "Ne verujem. Vrt se nalazi izvan zidova opatije. To je veoma javno mesto." Langdon je jednom posetio čuveni vrt opatije – mali voćnjak i vrt bilja - preostao iz vremena kada su monasi tu uzgajali prirodne lekove. Vestminsterski vrt, koji se hvalio svojim najstarijim stablima voćaka u Velikoj Britaniji, bio je popularno mesto koje su turisti mogli posetiti a da ne ulaze u opatiju. "Mislim da je to što nas šalju van čin pojerenja. Kako bismo se osećali sigurnima."
Sofi nije bila uverena. "Misliš van, gde nema detektora za metal?"
Langdon se namršti. Bila je u pravu.
Bacajući pogled unatrag, ka grobnici prepunoj sfera, Langdon je žalio što nema nikakvu ideju o šifri kripteksa... nešto sa čime bi mogao pregovarati. Ja sam umiešao Lija u ovo, i učiniću sve što je potrebno da mu pomognem. "
U poruci stoji da prođemo kroz Skupštinski dom ka južnom izlazu", reče Sofi. "Možda ćemo odatle imati pogled na vrt? Tako bismo mogli proceniti situaciju pre nego što ušetamo tamo i izložimo se nekoj opasnosti."
Ideja je bila dobra. Langdon se nejasno sećao Skupštinskog doma kao ogromne osmougaone sale u kojoj je prvobitni Britanski parlament zasedao u vreme kada nije postojala moderna zgrada Parlamenta. Prošle su godine od kada nije bio tamo, ali sećao se da se do nje dolazilo kroz pokrivenu arkadu. Udaljivši se nekoliko koraka od grobnice, Langdon proviri iza horskog paravana nadesno, gledajući preko crkvenog broda ka strani suprotnoj od one kojom su došli.
U blizini je zjapio zasvođeni prolaz sa velikim natpisom:
OVUDA DO:
POKRIVENIH ARKADA
DEKANATA
UNIVERZITETSKE SALE
MUZEJA
ODAJA DAROHRANILNICA
KAPELE SVETE FEJE
SKUPŠTINSKOG DOMA
Langdon i Sofi su protrčali ispod natpisa suviše brzo da bi primetili malo obaveštenje u kojem se izražavalo žaljenje što su pojedini delovi zatvoreni zbog renoviranja.
Gotovo istog trenutka, stigli su do otvorenog dvorišta opasanog visokim zidinama. Padala je kiša. Iznad njih, vetar je zavijao uz prigušenu huku, kao da neko duva u praznu flašu. Sklanjajući se u uzane zasvođene bočne prolaze koji su opasivali čitavo dvorište, Langdon oseti poznatu nelagodu koja ga je uvek hvatala u zatvorenom prostoru. Ovi prolazi su bili poznati kao pokrivene arkade, a Langdon se ne oseti ništa bolje kada shvati da sasvim odgovaraju vezama koje su u latinskom jeziku imali sa reči klaustrofobičan.
Usmeravajući svu pažnju ka kraju tunela, Langdon je pratio znakove koji su vodili ka Skupštinskom domu. Poče da pljušti. U prolazu je bilo hladno i vlažno od kišnih naleta koji su dolazili kroz zid od stupova - jedini izvor svetlosti u pokrivenim arkadama. Jedan par žurno prođe pored njih, idući u suprotnom smeru i bežeći od nevremena. Pokrivene arkade, pod vetrom i kišom najmanje privlačni deo opatije, sada su izgledale pusto.
Trideset šest metara niz istočnu pokrivenu arkadu, pojavi se lučni prolaz sa njihove lijeve strane, otvarajući put ka još jednom hodniku. Iako su taj ulaz tražili, bio je ograđen ukrasnim konopom i zvaničnim obaveštenjem.
ZATVORENO ZBOG RENOVIRANJA
ODAJA DAROHRANILNICA
KAPELA ST. FAITH
SKUPŠTINSKI DOM
Dug, prazan hodnik iza kanapa bio je pun dasaka od skela i plastičnih pokrova. Odmah iza kanapa, Langdon vide ulaze u Odaju darohranilnica i Kapelu svete Vjere, sa desne i leve strane. Ulaz u Skupštinski dom, međutim, nalazio se mnogo dalje, na udaljenom kraju dugačkog hodnika. Čak i sa mesta na kojem je stajao, Langdon ugleda da su teška drvena vrata na ulazu širom otvorena, a prostrana osmougaona unutrašnjost kupala se u sivkastom prirodnom svetlu koje je dopiralo kroz ogromne prozore okrenute ka vrtu. Prođite kroz Skupštinski dom, kroz južni prolaz, do javnog vrta.
"Upravo smo došli iz istočne pokrivene arkade", reče Langdon, "tako da južni izlaz ka vrtu mora da se nalazi sa desne strane."
Sofi je već zakoračila preko kanapa i nastavila dalje.
Dok su se žurno kretali kroz mračni hodnik, zvuci vetra i kiše iz otvorene arkade zamirali su iza njih. Skupštinski dom je bio neka vrsta pomoćne građevine - samostalni aneks na kraju dugog hodnika koji je zasedanjima Parlamenta obezbeđivao privatnost.
"Izgleda ogromno", prošaputa Sofi kada su se približili.
Langdon beše zaboravio kolika je zapravo ta prostorija. Čak i kada je stajao ispred ulaza, gledao je preko širokog prostranstva poda ka prozorima na suprotnom zidu osmougaonika koji su oduzimali dah, uzdižući se pet spratova ka zasvođenoj tavanici. Odatle bi sasvim sigurno imali otvoren pogled na vrt.
Prelazeći preko praga, i Langdon i Sofi su morali da zažmire. Nakon mračnih pokrivenih arkada, Skupštinski dom je izgledao kao solarijum. Bili su ušli već dobra tri metra, pretražujući južni zid, kada otkriše da vrata koja bi trebalo da su tamo ne postoje.
Stajali su u ogromnoj stupici.
Škripa masivnih šarki iza njih nagna ih da se okrenu. Baš u tom trenutku, vrata se zatvoriše uz zaglušujući udar. Reza pade na svoje mesto.
Čovek koji je stajao ispred vrata izgledao je potpuno mirno kada je uperio mali pištolj u njih. Bio je krupan i oslanjao se o par aluminijskih štaka.
Za trenutak, Langdon je mislio da sanja.
Bio je to Li Tibing.
Poglavlje 99
Sir Li Tibing je žalostivo gledao niz cev svog meduza pištolja u Roberta Langdona i Sofi Nevo. "Prijatelji moji", rekao je, "od kako ste prošle noći došli u moj dom, učinio sam sve što je bilo u mojoj moći da vas sačuvam od zla. Međutim, vaša upornost me je sada stavila u tešku poziciju."
Video je izraz zapanjenosti na Sofinom i Langdonovom licu, pa ipak bio je uveren da će uskoro oboje razumeti sled događaja koji ih je sve troje doveo do ovog neverovatnog raspleta.
Ima toliko toga što treba da vam ispričam... toliko toga što još uvek ne shvatate.
"Molim vas verujte mi", reče Tibing, "da nikada nisam imao nameru da vas umešam u sve ovo. Vi ste došli u moj dom. Vi ste potražili mene."
"Li?" Langdon konačno uspe da izusti. "šta to do đavola radiš? Mislili smo da si u nevolji. Došli smo ovde da ti pomognemo!"
"I verovao sam da ćete tako postupiti", reče on. "Treba da razgovaramo o mnogo čemu."
Činilo se da Langdon i Sofi još ne shvataju da su pred uperenim pištoljem.
"Tu je jednostavno da osigura vašu punu pažnjut", reče Tibing. "Da sam želieo da vam naudim, do sada biste već bili mrtvi. Kada ste prošle noći ušli u moj dom, puno sam rizikovao kako bih vam poštedio živote. Ja sam častan čovjek i u svojoj najdubljoj savesti zakleo sam se da ću žrtvovati samo one koji su izdali Sangreal."
"O čemu to govoriš?" reče Langdon. "Izdali Sangreal?"
"Otkrio sam užasnu istinu", reče Tibing, uzdahnuvši. "Saznao sam zašto spisi Sangreala nikada nisu otkriveni svetu. Saznao sam daje Sionski priorat ipak odlučio da ne objavi istinu. Zato je smena milenijuma prošla tiho, zato se ništa nije dogodilo kad smo došli do Kraja Dana."
Langdon udahnu, spremajući se da se suprotstavi.
"Prioratu je", nastavi Tibing, "poverena sveta dužnost - da podeli istinu sa ostalima. Da objave spise Sangreala kada nastupi Kraj dana. Vekovima su ljudi poput Da Vnicija, Botigelija i Njutna rizikovali sve kako bi zaštitili spise i sproveli u delo taj zavet. A sada, kada je došao konačni trenutak istine, Jacques Sonijer se predomislio. čovek koji je počašćen najvežom odgovornošću u istoriji hrišćanstva izbegao je svoju dužnost. Odlučio je da trenutak nije pogodan." Tibing se okrete ka Sofi. "Izneverio je Gral. Izneverio je Priorat. Izneverio je i sećanje na sve generacije koje su delale kako bi omogućile taj trenutak."
"Vi?" reče Sofi, podižući pogled. Njene zelene oči su gnevno streljale Tibinga. "Vi ste odgovorni za ubistvo moga dede?"
Tibing se podsmehnu. "Vaš deda i njegovi sénéchaux izdali su Gral."
Sofi oseti kako bes navire iz dubina njenog bića. Laže!
Tibingov glas bio je neumoljiv. "Vaš deda se prodao Crkvi. Očigledno je da su ga primorali da ne objavi istinu."
Sofi odmahnu glavom. "Crkva nije imala nikakvog utjecaja na njega!"
Tibing se hladno nasmeja. "Draga moja, Crkva ima dve hiljade godina dugo iskustvo u ušćutkivanju onih koji prete da će raskrinkati njene laži. Još od Konstantinovih dana, Crkva je uspešno skrivala istinu o Mariji Magdaleni i Isusu. Ne bi trebalo da nas čudi što su sada, ponovno, pronašli način da zadrže svet u mraku. Crkva možda više ne upošljava krstaše da kolju nevernike, ali njihov uticaj nije ništa manje snažan. Niti manje podmukao." Zastade, kao da želi da naglasi ono što će reći. "Gospođice Nevo, već dugo je vaš deda želieo da vam saopšti istinu o vašoj porodici."
Saofi je bila zaprepaštena. "Kako to znate?"
"Moje metode nisu od značaja. Ono što je važno jeste da upravo sada shvatite sledeće." Duboko uzdahnu. "Pogibija vaše porodice - majke, oca, bake i brata - nije bila slučajna."
Te reči u njoj pokrenuše emocije. Zausti da kaže nešto, ali nije mogla.
Langdon odmahnu glavom. "šta pokušavaš da kažeš?"
"Roberte, to sve objašnjava. Svi delići se uklapaju. Istorija se ponavlja. Crkva iza sebe ima istoriju ubistava kada se radi o prikrivanju Sangreala. Kada je Kraj dana postao izvestan, ubistvo najbližih članova porodice Velikog majstora poslalo je veoma jasnu poruku. Ćuti, ili ste ti i Sofi sledeći na redu."
"To je bila saobraćajna nesreća", promuca Sofi, osećajući kako bol iz detinjstva buja u njoj. "Nesreća!"
"To je priča za malu decu koja je trebalo da sačuva vašu nevinost", reče Tibing. "Razmislite o tome zašto dva člana porodice nisu stradala – Veliki majstor Priorata i njegova jedina unuka - savršen par koji će Crkvi osigurati kontrolu nad bratstvom. Mogu samo da zamislim teror koji je Crkva sprovodila nad vašim dedom proteklih godina, preteći da će ubiti vas ako se usudi da objavi tajnu Sangreala, preteći da će dovršiti započeti posao ako Sonijer ne utiče na Priorat da razmisli o drevnoj zakletvi."
"Li", usprotivi se Langdon, sada očigledno razljućen, "nije moguće da imaš dokaze o umešanosti Crkve u tu pogibiju, i njen uticaj na odluku Prorata da ostanu ćuteći."
"Dokaze?" Tibing mu odvrati. "Potrebni su ti dokazi da su ucenili Priorat? Novi milenijum je došao, a svet je ipak ostao u neznanju! Zar to nije dovoljan dokaz?"
U odjeku Tibingovih rieči, Sofije čula drugi glas koji joj se obraćao. Sofi, moram da ti kažem istinu o tvojoj porodici. Shvati da drhti. Da li je moguće da je ovo istina koju je deda želieo da joj kaže? To da je njena porodica jubijena? Šta je zapravo znala o nesreći koja joj je oduzela porodicu? Samo uopštenu priču. Čak su i novine bile neodređene. Saobraćajna nesreća? Priča za malu decu? Sofi se iznenada seti dedinog preterano zaštitničkog stava, seti se da nikada nije voleo da je ostavlja samu kada je bila mala. Čak i kada je odrasla i otišla na studije, imala je osećaj da je deda nadzire. Pitala se da li su članovi Priorata čučali u senci čitavog njenog života, pazeći je.
"Sumnjaš da su ga izmanipulisali", reče Langdon, zureći u neverici u Tibinga. "Zato si ga ubio?"
"Nisam ja povukao obarač", reče Tibing. "Sonijer je umro pre mnogo godina, kada mu je Crkva oduzela porodicu. Bio je kompromitovan. Sada je oslobođen tog bola, oslobođen srama koji mu je nanela nesposobnost da sprovede u delo svoju svetu dužnost. Razmislite o alternativi. Nešto je moralo da se učini. Da li svet zauvek treba da ostane u neznanju? Da li Crkvi treba dopustiti da svoje laži utvrdi u našim istorijskim udžbenicima za čitavu večnost? Da li Crkvi treba dopustiti da zauvek zadrži neograničen uticaj zahvaljujući ubistvima i ucenjivanju? Ne, nešto je moralo da se učini! Sada smo u prilici da sprovedemo u delo zavet koji nam je ostavio Sonijer i ispravimo užasnu grešku." Zastao je. "Nas troje. Zajedno."
Sofi je osećala jedino nevericu. "Kako uopšte možete da mislite da bismo vam pomogli?"
"Zato što ste, draga moja, vi razlog što Priorat nije objavio dokumente. Ljubav vašeg deda prema vama ga je sprečila da se suprotstavi Crkvi. Strah od odmazde uperene protiv jedinog preostalog člana njegove porodice ga je osujetio. Nikada nije imao priliku da vam kaže istinu jer ste ga vi odbacili, vezujući mu ruke, terajući ga da čeka. Sada svetu dugujete istinu. Dugujete je sećanju na svog dedu."
Robert Langdon je odustao od pokušaja da se sabere. Usprkos bujici pitanja koja su mu prolazila kroz glavu, znao je da je sada bitno samo jedno – izvesti Sofi odavde živu. Sva krivica koju je Langdon ranije osećao zbog uvlačenja Tibinga u sve ovo preusmerila se na Sofi.
Ja sam je odveo u zamak Vilet. Ja sam odgovoran.
Langdon nije mogao da pojmi da bi Tibing bio sposoban da ih hladnokrvno ubije tu, u Skupštinskom domu. Ipak, u svom zabludelom pohodu Tibing jeste bio umešan u ubistva. Langdon je sumnjao da će iko čuti pucnjeve u ovoj izdvojenoj odaji debelih zidova, naročito po toj kiši. A upravo nam je priznao svoju krivicu.
Langdon baci pogled prema Sofi, koja je izgledala potreseno. Crkva je ubila njenu porodicu kako bi ušutkala Priorat? Langdon je bio siguran da moderna Crkva ne ubija ljude. Moralo je da postoji neko drugo objašnjenje.
"Pusti Sofi da ode", reče Langdon, netremice gledajući u Lija. "Ti i ja ćemo sve raspraviti nasamo."
Tibing se neprirodno nasmeja. "Plašim se da je to jedino što ne mogu učiniti. Međutim, nudim vam ovo." Sasvim se oslonio na štake, trapavo držeći pištolj uperen u Sofi. Izvadio je ključni kamen iz džepa. Zateturao se dok ga je pružao Langdonu... "Znamenje poverenja, Roberte."
Robert je bio na oprezu. Nije se ni pomakao. Li nam vraća ključni kamen?
"Uzmi ga", reče Tibing, nespretno ga nudeći Langdonu. Langdonu je pao na pamet samo jedan razlog zbog kojeg bi im Tibing vratio ključni kamen. "Već si ga otvorio. Izvadio si mapu."
Tibing odmahnu glavom. "Roberte, da sam rešio tajnu ključnog kamena, nestao bih odavde i otišao da sam pronađem Gral. Ne bih vas mešao. Ne, ne znam odgovor. I mogu to slobodno da priznam. Suočen sa Gralom, pravi vitez se uči poniznosti. Uči da poštuje znakove koji su pred njega postavljeni. Kada sam video kako ulazite u opatiju, shvatio sam. Postojao je razlog što ste tu. Da mi pomognete. Ne tražim slavu samo za sebe. Služim daleko većem gospodaru nego što je moj ponos. Služim Istini. Čovečanstvo zaslužuje da sazna tu istinu. Gral je pronašao sve nas, a sada nas moli da ga otkrijemo. Moramo da radimo zajedno.
Usprkos Tibingovoj žalosnoj iskrenosti, pištolj je i dalje bio uperen u Sofi dok mu je Langdon prilazio i prihvatao hladni mermerni cilindar. Srce u njemu zabuktalo je kad Langdon koraknu unatrag. Brojčanici su još uvek bili poredani bez ikakvog reda, a kripteks je i dalje bio zaključan.
Langdon je promatrao Tibinga. "Kako znaš da ga neću odmah razbiti?"
Tibingov smeh ispuni jezivi prezir. "Trebalo je da shvatim da je tvoja pretnja da ćeš ga razbiti u Crkvi hrama prazna, Roberte. Robert Langdon ne bi nikada razbio ključni kamen. Ti si istoričar, Roberte.
U ruci ti je ključ za dve hiljade godina istorijei - izgubljeni ključ Sangreala. Možeš da osetiš duše svih vitezova koji su spaljeni na lomači da bi sačuvali tajnu. Želiš li da ih opet osudiš na smrt? Ne, ti ćeš ih osvetiti. Pridružićeš se velikim ljudima kojima se diviš – Da Vinciju, Boticeliju, Njutnu - od kojih bi svaki bio počašćen da se sada nalazi na tvom mestu. Sadržaj ključnog kamena nas sve doziva. Žudi da bude oslobođen. Kucnuo je čas. Sudbina nas je dovela do ovog trenutka."
"Ne mogu ti pomoći, Li. Ne znam kako da ga otvorim. Video sam Njutnovu grobnicu samo na trenutak. A čak i kad bih znao šifru..." Langdon zastade, svatajući da je već rekao suviše.
"Ne bi mi rekao?" Tibing uzdahnu. "Razočaran sam i iznenađen, Roberte, što ne shvataš koliko mi duguješ. Moj zadatak bi bio daleko jednostavniji da smo vas Remi i ja oboje eliminisali kada ste ušetali u zamak Vilet. Umesto toga, rizirkovao sam sve kako bih postupio na plemenitiji način."
"Ovo je plemenito!" upita Langdon, gledajući u pištolj.
"Sonijerova krivica", odvrati Tibing. "On i njegovi sénéchaux slagali su Sajlasa. Da nisu, došao bih do ključnog kamena bez poteškoća. Kako sam mogao i da pomislim da će Veliki majstor otići toliko daleko da me prevari i zavešta ključni kamen otuđenoj unuci?" Tibing pogleda Sofi sa puno prezira. "Njoj toliko neupućenoj da joj je bio potreban simbolog za bebisitera." Tibing ponovno pogleda Langdona. "Na sreću, Roberte, ispostavilo se da je prava blagodet to što si ti uključen u sve ovo. Umesto da ključni kamen ostane zauvek zaključan u Depozitnoj banci, ti si ga odatle izvadio i ušetao u moj dom."
Kuda bih inače pobegao? pomisli Langdon. Zajednica istoričara Grala je mala, a Tibing i ja se poznajemo od ranije.
Tibing je izgledao samozadovoljno. "Kada sam saznao da vam je Sonijer ostavio poruku na samrti, mogao sam da pretpostavim da imate vredne informacije koje se tiču Priorata. Nisam bio siguran da li imate sam ključni kamen ili znate gde se on nalazi. Ali s obzirom na to da vam je policija bila za petama, imao sam neki osećaj da biste se mogli pojaviti na mojim vratima."
Langdon je besno zurio u njega. "A da se nismo pojavili?"
"Kovao sam plan kako da vam pružim ruku pomoći. Na ovaj ili onaj način, ključni kamenje morao da dođe u zamak Vilet. Činjenica da ste ga vi dopremili upravo u moje željne ruke samo je dokaz da sam na pravom putu."
"Šta!" Langdon je bio zgrožen.
"Trebalo je da Sajlas provali u zamak Vilet i ukrade vam ključni kamen – i tako vas ukloni a da vas ne povredi, a mene oslobodi svake sumnje o umešanosti. Međutim, kada sam uvideo složenost Sonijerovih šifara, odlučio sam da oboje ostanete još malo uključeni u moju potragu. Mogao sam da kažem Sajlasu da kasnije ukrade ključni kamen, kada budem znao dovoljno da nastavim sam."
"Crkva hrama", reče Sofi, a glas joj je bio preplavljen gnušanjem.
Svetlo se pomalja, pomisli Tibing. Crkva hrama bila je savršeno mjesto da se ključni kamen ukrade od Langdona i Sofi, a njena prividna povezanost sa pjesmom činila ju je odličnim mamcem. Remijeva naređenja su bila jasna - drži se podalje dok Sajlas ne povrati ključni kamen. Na nesreću, Langdonova prijetnja da će razbiti ključni kamen o pod kapele uspaničila je Remija. Da se samo Remi nije pokazao, mislio je Tibing sa žaljenjem, sjećajući se vlastite inscenirane otmice. Remi je bio jedina karika koja je vodila do mene, a on se pokazao!
Na sreću, Sajlas i dalje nije bio svjestan Tibingovog pravog identiteta i lako su ga prevarili. Odveo je Tibinga iz crkve i potom naivno promatrao kako Remi 'vezuje' taoca u stražnjem djelu limuzine. Kada je pregrada u autu bila podignuta, Tibing je mogao da nazove Sajlasa, iskoristi Učiteljev lažni francuski akcent, i uputi Sajlasa pravo u Opus Dei. Jednostavna anonimna dojava policiji Sajlasa je izbacila iz igre.
Pobrinuo sam se za jedan kraj problema.
Drugi je bio mnogo teži. Remi.
Tibing je teško donio tu odluku, ali Remi se na kraju pokazao kao smetnja. Svaka potraga za Gralom traži žrtve. Najjednostavnije rešenje nametnulo se Tibingu pri pogledu na mini-bar u limuzini - pljoska, malo konjaka i jedno pakovanje kikirikija. Prah na dnu kesice bio je dovoljan da pokrene Remijevu smrtonosnu alergiju. Kada je Remi parkirao limuzinu, Tibing je izašao iz stražnjeg dela, prišao suvozačkim vratima i seo napred, pored Remija. Nekoliko minuta kasnije, izašao je iz kola, ponovno se popeo u stražnji deo, uklonio dokaze i na kraju opet izašao kako bi izvršio poslednju fazu svoje misije.
Do Vestminsterske opatije se stizalo kratkom šetnjom, i iako su Tibingove proteze za noge, štake i pištolj aktivirali detektor metala, iznajmljeni policajci nisu znali što da rade. Da li da tražimo od njega da skine proteze? Da pretražimo bogalja? Tibing je zbunjenim čuvarima pod nos turio graviranu karticu. Vitez Kraljevstva. Jadnici su se praktično saplitali jedan o drugog dok su ga propuštali unutra.
Sada, promatrajući svoje zbunjene prijatelje, Tibing se opirao nagonu da im otkrije kako je na genijalan način umešao Opus Dei u zaveru koja će uskoro dovesti do propasti čitave Crkve. To je moralo da pričeka. Imao je neodložan posao.
"Mes amis", objavi Tibing na besprekornom francuskom, "vous ne trouvez pas le Saint-Graal, c'est le Saint-Graal qui vous trouve." Nasmešio se. "Ne može biti jasnije da se pred nama nalazi zajednički put. Gral nas je pronašao."
Tišina.
Potom im se obrati šapatom. "Slušajte. Čujete li? Gral nam govori kroz vekove. Moli da bude spašen od ludosti Priorata. Molim vas oboje da uvidite ovu priliku. U ovom trenutku nema sposobnijih ljudi od nas koji bi otkrili konačnu šifru i otvorili kripteks." Tibing zastade, užarenih očiju. "Moramo da se zakunemo. Zavet vere koji ćemo dati jedni drugima. Zakletva viteza da će otkriti istinu i objaviti je."
Sofi se duboko zagledala u Tibingove oči i progovorila ledenim tonom.
"Nikada neću izgovoriti zakletvu sa ubicom. Jedino na što ću se zakleti jeste da ću se postarati da odete u zatvor."
Tibing postade ozbiljan, potom mu licem pređe izraz odlučnosti. "Žao mi je što tako mislite, gospođice." Okrete se i uperi pištolj u Langdona. "A ti, Roberte? Jesi li sa mnom, ili protiv mene?"
poglavlje 100
Telo biskupa Manuela Aringarose izdržalo je mnoge vrste bola, pa ipak mu je osećaj vreline od metka u grudima bio nepoznat. Duboka i teška rana. Ne telesna... nego rana bliža duši.
Otvorio je oči, ali kiša mu je zamagljivala pogled. Gde sam? Osećao je kako ga drže snažne ruke, kako nose njegovo mlitavo telo poput krpene lutke, dok mu je crna mantija lelujala okolo. Podižući umornu ruku, obrisao je oči i video da je čovek koji ga nosi Sajlas. Veliki albino sa mukom se kretao maglovitim trotoarom, tražeći pomoć, krikom agonije koji ledi srca. Crvene oči bile su mu uperene ravno napred, a suze su mu tekle niz bledo, krvlju isprskano lice.
"Sine moj", prošaputa Aringarosa, "povređen si."
Sajlas spusti pogled, lica izobličenog od patnje. "Užasno mi je žao, oče." Izgledalo je da suviše pati da bi mogao da govori.
"Ne, Sajlase", odgovori Aringarosa. "Meni je žao. Ja sam kriv za ovo." Učitelj mi je obećao da neće biti ubijanja, i ja sam ti rekao da ga slušaš u potpunosti. "Bio sam suviše nestrpljiv. Suviše sam strahovao. Ti i ja smo obmanuti." Učitelj nikada nije nameravao da nam da Sveti gral.
Sklupčan u naručju čoveka koga je prigrlio pre toliko godina, biskup Aringarosa oseti kako se vraća kroz vreme. U Španijuu. Do svojih skromnih početaka, kada je podizao malu katoličku crkvu u Ovijedu, sa Sajlasom. I kasnije, do New Yorka, gde je slavio Boga izgradivši impozantno sedište organizacije Opus Dei u Aveniji Leksington.
Pre pet meseci, Aringarosa je primio užasne vesti. Njegovo životno delo bilo je u opasnosti. Do najsitnijih detalja se sećao sastanka u zamku Gandolfo koji mu je promienio život... vesti koje su pokrenule čitavu ovu katastrofu.
Aringarosa je ušao u Astronomsku biblioteku Gandolfa visoko podignute glave, očekujući pohvale mnoštva ljudi koji će mu iskazati dobrodošlicu, nestrpljivi da ga potapšu po leđima zbog izuzetnog zastupanja katolicizma u Americi.
Međutim, samo je troje ljudi bilo prisutno.
Državni sekretar Vatikana. Debeo. Hladan.
Dvojica visokih talijanskih kardinala. Pritvorno pobožni. Samozadovoljni.
"Sekretaru?" reče Aringarosa, zbunjen.
Okrugli nadzornik pravnih poslova rukovao se sa njim i pokazao na stolicu nasuprot sebi. "Molim vas, udobno se smestite."
Aringarosa je seo, osećajući da nešto nije u redu.
"Nisam vešt u ćaskanju, biskupe", reče sekretar, "te mi stoga dopustite da budem direktan u vezi sa razlozima vaše posete."
"Molim vas, govorite otvoreno." Aringarosa pogleda dvojicu kardinala, koji su ga odmeravali u samozadovoljnom iščekivanju.
"Kao što vam je dobro poznato", reče sekretar, "Vatikan je u poslednje vreme bio zabrinut zbog afera vezanih za sektu Opus Dei." Aringarosa oseti kako istog trenutka postaje napet. O tome je već mnogo puta raspravljao sa novim papom za koga se, na Aringarosino veliko nezadovoljstvo, ispostavilo da uznemirujuće brižljivo podržava liberalne promene u Crkvi.
"Želim da vas uverim", brzo dodade sekretar, "da Njegova svetost ne traži da menjajte išta u načinu na koji obavljate svoj sveštenički poziv."
Iskreno se nadam! "Zašto sam onda ovde?"
Ogromni čovek uzdahnu. "Biskupe, ne znam kako da ovo kažem obazrivo, pa ću reći direktno. Pre dva dana, Veće sekretara jednoglasno je odlučilo da se opozove podrška Vatikana sekti Opus Dei."
Aringarosa je bio siguran da nije dobro čuo. "Molim?"
"Jednostavno rečeno, za šest meseci od danas, Opus Dei se više neće smatrati prelaturom Vatikana. Bićete crkva za sebe. Sveta stolica će se distancirati od vas. Njegova svetost se složila i uskoro ćete sve dobiti i u pisanoj formi."
"Ali... to nije moguće!"
"Naprotiv, sasvim je moguće. I neophodno. Njegova svetost se ne slaže sa vašim agresivnim merama regrutovanja novih članova i upražnjavanjem telesnog samomučenja." Zastao je. "Kao ni sa vašim stavovima prema ženama. Iskreno, Opus Dei je postao teret i sramota."
Biskup Aringarosa je bio zapanjen. "Sramota?"
"Nije moguće da ste iznenađeni što je došlo do ovoga."
"Opus Dei je jedina katolička organizacija koja raste! Sada imamo preko jedanaest hiljada sveštenika!"
"Istina. Uznemirujuća činjenica za sve nas."
Aringarosa skoči na noge. "Pitajte Njegovu svetost da li je Opus Dei bio sramota 1982. kada smo pomogli Banku Vatikana!"
"Vatikan će uvek biti zahvalan zbog toga", reče sekretar pomirljivim tonom, "pa ipak još uvek ima onih koji veruju da je vaša finansijska velikodušnost iz 1982. jedini razlog što vam je uopšte i odobren status prelature."
"To nije toačno!" Ta insinuacija je duboko uvredila Aringarosu.
"U svakom slučaju, nameravamo da se ponesemo kako valja. Sastavljamo uslove odvajanja koji će uključivati povrat tog novca. Biće isplaćen u pet rata."
"Isplaćujete me?" upita Aringarosa. "Plaćate me da bih otišao u miru? A Opus Dei je jedini preostali glas razuma!"
Jedan od kardinala podiže pogled. "Izvinjavam se, jeste li rekli razuma?"
Aringarosa se nagnu preko stola, pooštravajući ton. "Zar se zaista pitate zašto katolici napuštaju Crkvu? Pogledajte oko sebe, kardinale. Ljudi su izgubili poštovanje. Strogost vere je nestala. Crkveno učenje je postalo red za samoposluživanje. Apstinencija, ispoved, pričešće, baptizam, misa – birajte - izaberite koju god hoćete kombinaciju i zanemarite ostatak. Kakvo to religiozno usmerenje Crkva nudi?"
"Zakoni iz trećeg veka", reče drugi kardinal, "ne mogu se primenjivati na savremene Hristove sledbenike. Ta pravila ne mogu da važe u današnjem društvu."
"Pa, čini se da u Opus Dei važe!"
"Biskupe Aringarosa", reče sekretar tonom koji je pokazivao da je razgovor završen. "Iz poštovanja prema odnosu koji je vaša organizacija imala sa prethodnim papom, Njegova svetost će vam dati šest meseci da se dobrovoljno odvojite od Vatikana. Predlažem da objavite kako se ne slažete sa stavovima Svete stolice i osnujete ličnu hrišćansku organizaciju."
"Odbijam!" objavi Aringarosa. "I to ću mu lično reći."
"Plašim se da Njegova svetost više ne želi da se sastaje sa vama."
Aringarosa se uspravi. "Ne bi se usudio da ukine ličnuprelaturu prethodnog pape!"
"Žao mi je." Pogled sekretara nije ustuknuo. "Gospod daje i Gospod uzima."
Arongarosa je teturajući se izašao sa tog sastanka, zaprepašten i uspaničen. Vrativši se u New York, danima je zurio kroz prozor u obrise grada, ophrvan tugom zbog budućnosti kršćanstva.
Nekoliko nedelja kasnije primio je telefonski poziv koji je sve izmenio. Čovek koji je zvao zvučao je kao Francuz i predstavio se kao Učitelj – česta titula u prelaturi. Rekao je da zna za planove Vatikana da uskrati podršku organizaciji Opus Dei.
Kako je mogao da zna? pitao se Aringarosa. Verovao je da samo nekolicina moćnika u Vatikanu zna što se sprema organizaciji Opus Dei. Očigledno, vesti su se raširile. Kada se radilo o tračevima, na svetu nije bilo zidova koji su imali uši kao zidovi Vatikana.
"Imam uši svuda, biskupe", prošaputao je Učitelj, "a uz pomoć tih ušiju stekao sam izvesno znanje. Uz vašu pomoć, mogu da otkrijem skrovište svete relikvije koja će vam doneti izuzetnu moć... dovoljno moći da naterate Vatikan da vam se klanja. Dovoljno moći da spasite Veru." Zastade. "Ne samo radi sekte Opus Dei. Nego radi svih nas."
Gospod uzima... i Gospod daje. Aringarosa oseti veličanstveni zrak nade. "Izložite mi svoj plan."
Biskup Aringarosa bio je bez svesti kada se vrata Bolnice svete Marije otvoriše uz šuštanje. Sajlas se utetura u ulazni hodnik, u deliriju od iscrpljenosti. Padajući na kolena na popločani pod, pozvao je u pomoć. Svi na prijemnom odeljenju zurili su sa zaprepaštenjem u polugolog albina sa krvavim sveštenikom u naručju.
Doktor koji je pomogao Sajlasu da biskupa stave na nosila smrknuo se kada je biskupu opipao puls. "Izgubio je mnogo krvi. Ne gajim nadu."
Aringarosini kapci zadrhtaše i on se na trenutak povrati. Pogled mu se zaustavi na Sajlasu. "Dete moje..."
U Sajlasovoj duši je tutnjalo od kajanja i gneva. "Oče, pronaći ću onog ko nas je obmanuo i ubiću ga, pa makar mi za to trebao čitav život."
Aringarosa odmahnu glavom, dok su se spremali da ga odvezu. "Sajlase... ako si išta naučio od mene, molim te... nauči ovo." Uze Sajlasovu ruku i snažno je stegnu. "Oproštaj je najveći Božji dar."
"Ali oče..."
Aringarosa sklopi oči. "Sajlase, moraš da se pomoliš."
poglavlje 101
Robert Langdon je stajao ispod visoke kupole napuštenog Skupštinskog doma i zurio u cev pištolja koji je držao Li Tibing.
Roberte, jesi li sa mnom, ili protiv mene? Reči kraljevskog istoričara odzvanjale su u tišini Langdonove svesti.
Nije postojao ispravan odgovor, znao je Langdon. Ukoliko odgovori da, izdaće Sofi. Ukoliko odgovori ne, Tibing neće imati drugog izbora do da ih oboje ubije.
Godine koje je proveo u učionici nisu u njemu razvile nijednu veštinu koja bi mu koristila pri suočavanju sa uperenim pištoljem. Međutim, učionica ga jeste naučila nečemu kada je u pitanju odgovaranje na paradoksalna pitanja. Kada na pitanje ne postoji tačan odgovor, postoji samo jedan način da se iskreno odgovori.
Siva zona između "da" i "ne".
Ćutanje.
Zureći u kripteks u svojoj ruci, Langdon je odlučio da jednostavno ode.
Koraknuo je unatrag a da nije ni podigao pogled, stupajući u ogromno prostranstvo prostorije. Ničija zemlja. Nadao se da će njegova zaokupljenost kripteksom Tibingu nagovestiti da je saradnja moguća opcija, kao i da će njegova ćutnja Sofi pokazati da je nije napustio.
Kupujem vreme za razmišljanje.
Upravo je to Tibing i želeo od njega, pogađao je Langdon - da razmišlja. Zato mi je predao kripteks. Da bih mogao da osetim težinu svoje odluke. Britanski istoričar se nadao da će dodir kripteksa Velikog majstora naterati Langdona da u potpunosti shvati veličinu njegovog sadržaja, mameći akademsku radoznalost da nadvlada sve ostalo i terajući ga da shvati da bi neuspeh u otvaranju ključnog kamena značio gubitak same istorije.
Dok je Sofi i dalje stajala na nišanu na drugom kraju prostorije, Langdon se plašio da je jedina nada koja mu je preostala bila da reši tajnu kripteksa. Ako uspem da otključam mapu, Tibing će pristati na pregovore. Usredotočuju se na zadatak pred sobom, Langdon se polako kretao ka udaljenim prozorima... dopuštajući svojim mislima da se ispune bezbrojnim astronomskim prizorima na Njutnovoj grobnici.
Tražite sferu koja bi trebalo da se nalazi na njegovom grobu.
Ona govori o ružičastom mesu i osemenjenoj materici.
Okrenuvši leđa ostalima, koračao je ka visokim prozorima, tražeći na njihovim mozaicima od obojenog stakla neki poticaj. Nije ga bilo.
Stavi se u Sonijerov um, terao je sebe, gledajući kroz prozor ka vrtu. Koja bi to sfera, po njegovom mišljenju, trebalo da se nalazi na Njutnovoj grobnici? Prizori zvezda, kometa i planeta svetlucali su pod kišom, ali Langdon ih je zanemario. Sonijer nije bio čovek od nauke. Bio je humanista, zaljubljenik u umetnost, istoriju. Sveti ženski princip... putir... Ruža... prognana Marija Magdalena... pad boginje... Sveti gral.
Legenda je uvek prikazivala Gral kao okrutnu ljubavnicu koja pleše u senkama tik izvan vidnog polja, koja šapuće na uho, mami još korak dalje a potom iščezava u izmaglici.
Odsutno gledajući u drveće čije je lišće treperilo u vrtu, Langdon je osećao njeno nestašno prisustvo. Znakovi su se nalazili posvuda. Poput siluete koja vam se raga i koja izranja iz magle, grane najstarijeg drveta jabuke u Britaniji cvetale su cvetovima sa pet latica koje su blistale poput Venere. Boginja je bila u vrtu. Plesala je na kiši, pevajući pesmu vekova, vireći kroz grane prepune pupoljaka, kao da želi da podseti Langdona da jabuka znanja raste tik izvan njegovog domašaja.
Na drugom kraju prostorije, Tibing je spokojno promatrao Langdona, zagledanog kroz prozor kao da je začaran.
Upravo kao što sam se nadao, mislio je Tibing. Opametiće se.
Već neko vreme Tibing je sumnjao da bi Langdon mogao posedovati ključ pronalaska Grala. Nije bila slučajnost što je Tibing počeo ostvarivanje svog plana iste noći kada je Langdon imao zakazan susret sa Jacquesom Sonijerom. Budući da je prisluškivao kustosa, Tibing je bio siguran da to što s nestrpljenjem očekuje susret sa Langdonom može da znači samo jedno. Langdonov tajanstveni rukopis pogodio je Priorat u živac.
Langdon je natrapao na istinu, a Sonijer se plaši njenog otkrivanja.Tibing je bio siguran da je Veliki majstor pozvao Langdona kako bi ga ućutkao.
Dovoljno dugo je istina bila ušćutkivana!
Tibing je znao da mora brzo da deluje. Sajlasov napad imao je dva cilja. Sprečio bi Sonijera da uvjeri Langdona da ćuti, a također bi se postarao da Langdon bude u Parizu kada se ključni kamen konačno nađe u Tibingovim rukama, za slučaj da mu bude potreban.
Bilo je gotovo previše jednostavno udesiti fatalni susret između Sonijera i Sajlasa. Imao sam pouzdane informacije o Sonijerovim najdubljim strepnjama. Prethodnog dana, Sajlas je nazvao kustosa i predstavio se kao zabrinuti sveštenik. "Gospodine Sonijer, oprostite, moram smesta da razgovaram sa vama. Nikada ne bih prekršio svetinju ispovesti, ali u ovom slučaju osećam da moram. Upravo mi se ispovedio čovek koji tvrdi da je ubio članove vaše porodice."
U Sonijerovom odgovoru bilo je zapanjenosti, ali i opreza. "Moja porodica je poginula u nesreći. Policijski izveštaj nije ostavljao mesta sumnji."
"Da, u saobraćajnoj nesreći", rekao je Sajlas, cimajući udicu. "čovek sa kojim sam razgovarao rekao je da je izgurao njihova kola sa puta u reku."
Sonijer je ćutao.
"Gospodine Sonijer, nikada ne bih nazvao direktno vas, da taj čovek nije rekao nešto zbog čega sam zabrinut za vašu sigurnost." Zastao je. "Također je spomenuo vašu unuku, Sofi."
Spomen Sofinog imena bio je odlučujući udarac. Kustos je predložio Sajlasu da ga odmah poseti, na najsigurnijem mestu koje je Sonijer znao – u njegovoj kancelariji u Luvru. Potom je nazvao Sofi kako bi je upozorio na moguću opasnost. Sastanak sa Robertom Langdonom istog trenutka je pao u zaborav.
Sada kada je Langdon bio na drugom kraju prostorije, odvojen od Sofi, Tibing je osećao da je konačno otuđio dvoje saputnika. Sofi Nevo i dalje je bila prkosna, ali Langdon je očigledno sagledao situaciju iz šireg ugla. Pokušavao je da otkrije šifru. On shvata koliko je važno da pronađemo Gral i oslobodimo ga stega.
"Neće vam ga otvoriti", hladno reče Sofi. "čak i da može."
Tibing je bacao poglede ka Langdonu dok je Sofi i dalje držao na nišanu. Sada je bio prilično uveren da će morati da ga upotrebi. Iako ga je ta ideja uznemiravala, znao je da neće oklevati ukoliko do toga dođe. Pružio sam joj priliku da učini ono što je ispravno. Gral je važniji i veći od svakog od nas.
Tog trenutka, Langdon se okrenu od prozora. "Grobnica..." iznenada reče, gledajući ih dok mu je slabašni tračak nade svetlucao u očima. "Znam gde treba tražiti na Njutnovom grobu. Da, mislim da mogu da pronađem šifru!"
Tibingu poskoči srce. "Gde, Roberte? Reci mi!"
Sofi je zvučala zaprepašteno. "Roberte, nemoj! Nećeš mu pomoći, zar ne?"
Langdon im priđe odlučnim, krupnim koracima, držeći kripteks ispred sebe. "Ne", rekao je, a pogled mu postade tvrđi kada se okrenu ka Liju. "Neću dok tebe ne pusti."
Tibingov optimizam se pomuti. "Toliko smo blizu, Roberte. Nemoj da se igraš sa mnom!"
"Ne igram se", reče Langdon. "Pusti je. Potom ću te odvesti do Njutnove grobnice. Zajedno ćemo otvoriti kripteks."
"Nikuda ja ne idem", odlučno reče Sofi, dok su joj se oči skupljale od besa. "Taj kripteks je meni dao moj deda. Nije vaš i nije na vama da ga otvorite."
Langdon se okrete, zabrinutog izraza. "Sofi, molim te! U opasnosti si. Pokušavam da ti pomognem!"
"Kako? Tako što ćeš razotkriti tajnu zbog koje je moj deds umro, pokušavajući daje sačuva? Verovao ti je, Roberte. Ja sam ti verovala!"
U Langdonovim plavim očima se sada videla panika. Tibing nije mogao a da se ne nasmeje promatrajući ih kako rade jedno protiv drugog. Langdonovi kavalirski pokušaji bili su patetični. Na rubu otkrivanja jedne od najvećih tajni u istoriji, on se bakće sa ženom koja je dokazala da nije dostojna ovog pohoda.
"Sofi", molio ju je Langdon. "Molim te... moraš otići."
Odmahnula je glavom. "Neću, sve dok kripteks ili ne predaš meni ili razbiješ o pod."
"Molim?" Langdon nije mogao da veruje.
"Roberte, moj deda bi više voleo da njegova tajna bude zauvek izgubljena nego da je vidi u rukama ubice." Sofine oči izgledale su kao da će se svakog trena napuniti suzama, ali to se nije dogodilo. Zurila je pravo u Tibinga. "Ubijte me ako morate. Nemam nameru da ostavim zaveštanje svog deda u vašim rukama."
Pa dobro. Tibing nacilja.
"Ne!" Langdon viknu, podižući ruku tako da se kripteks nesigurno zaljuljao iznad kamenog poda. "Li, ako makar i pomisliš na to, ispustiću ga."
Tibing se nasmejao. "Taj blef je upalio kod Reinija. Kod mene neće. Poznajem te malo bolje."
"Jesi li siguran, Li?"
Jesam. Moraš da poradiš na svom pokeraškom izrazu lica, prijatelju moj. Trebalo mije nekoliko sekundi, ali sada vidim da lažeš. Nemaš pojma gde se na Njutnovom grobu nalazi odgovor. "Iskreno, Roberte? Znaš li gde treba tražiti na Njutnovom grobu?"
"Znam."
Neodlučnost u Langdonovim očima javi se samo na tren, ali Tibing ju je spazio. Bila je to laž. Očajnička, bedna laž da bi spasio Sofi. Tibinga je Robert Langdon duboko razočarao.
Ja sam usamljeni vitez, okružen bezvrednim dušama. Moraću sam da odgonetnem ključni kamen.
Langdon i Nevo su sada predstavljali opasnost po Tibinga... i po Gral. Koliko god da je odluka bila bolna, znao je da će je sprovesti u jelo mirne savesti. Jedini izazov biće uveriti Langdona da spusti ključni kamen kako bi Tibing mogao sigurno da okonča čitavu ovu šaradu.
"Čin poverenja", reče Tibing, spuštajući pištolj. "Spusti ključni kamen i možemo da razgovaramo."
Langdon je znao da laž nije upalila. Video je zloslutnu odlučnost na Tibingovom licu i znao je da im je kucnuo tren. Kada ga spustim, oboje će nas ubiti. Čak i ne pogledavši Sofi, mogao je da čuje kako ga njeno srce preklinje u nemom očaju. Roberte, ovaj čovek nije dostojan Grala. Molim te, nemoj ga staviti u njegove ruke. Po bilo koju cenu. Langdon je još pre nekoliko minuta doneo odluku, dok je stajao sam pored prozora sa pogledom na vrt.
Zaštiti Sofi.
Zaštiti Gral.
Langdon gotovo viknu od očaja. Ali ne vidim kako!
Goli trenuci bez iluzija donijeli su sa sobom jasnoću uvida kakvu nikada ranije nije osjetio. Istina ti je pred očima, Roberte. Nije znao odakle je došla ta epifanija. Gral ti se ne ruga, Gral poziva dušu koja ga je dostojna.
Sada, klanjajući se kao sužanj nekoliko metara pred Lijem Tibingom, Langdon je spustio kripteks na desetak centimetara od kamenog poda.
"Tako, Roberte", prošaputa Tibing, uperivši pištolj ka njemu. "Spusti ga."
Langdonov pogled se usmeri naviše, ka zjapećoj praznini kupole Skupštinskog doma. Savijajući se još niže, spazi Tibingov pištolj, uperen pravo u njega.
"Žao mi je, Li."
U jednom pokretu, Langdon se pridiže, zamahnuvši rukom ka nebu, i lansirajući kripteks ka kupoli iznad njih.
Li Tibing nije osetio da povlači obarač, ali meduza je opalila uz zaglušujuću buku. Langdonovo pognuto telo još je bilo u zraku, i metak se zari ispred njegovih stopala. Polovinom svog mozga Tibing je pokušavao da ponovno nacilja i ponovno opali, ali ona snažnija polovina vukla je njegov pogled naviše, ka kupoli.
Ključni kamen!
Vreme kao da je stalo, pretopivši se u usporeni san dok se čitav Tibingov svet pretvarao u ključni kamen koji leti kroz zrak. Gledao je kako stiže do najviše tačke... za trenutak lebdi u praznini... i potom se sunovraćuje, okrećući se u zraku, natrag ka kamenom podu.
Sve Tibingove nade i svi njegovi snovi munjevito su padali ka tlu. Ne sme da udari o pod! Mogu da ga uhvatim! Tibingovo telo reagovalo je instinktivno. Pustio je pištolj i bacio se napried, oslobađajući se štaka dok je posezao za kripteksom. Istežući ruke i prste, zgrabio je ključni kamen u vazduhu.
Posrćući sa ključnim kamenom stegnutim u šakama, Tibing je znao da pada suviše brzo. Nije bilo ničega da ublaži pad. Tlo je dodirnuo ispruženim rukama i kripteks udari o pod.
Staklo se mrvilo unutar kripteksa uz mučan zvuk. Čitav sekundu, Tibing se nije usuđivao da diše. Ležeći ispružen na hladnom podu, zureći niz ispružene ruke u mermerni cilindar u svojim golim šakama, preklinjao je stakalce sa octom da izdrži. Potom kiseli reski miris octa zapara zrak i Tibing oseti kako hladna tekućina curi kroz brojčanike na njegov dlan.
Uhvatila ga je divlja panika. NE! Ocat je sada teklo u mlazu i Tibing je zamišljao papirus kako se unutra raspada. Roberte, budalo jedna! Tajna je izgubljena!
Tibing nekontrolisano zajeca. Gral je izgubljen. Sve je uništeno. Snažno drhteći u neverici, Tibing pokuša da na silu razdvoji cilindar, žudeći da makar na tren vidi istoriju pre nego što se zauvek
rastvori. Na njegovo zaprepaštenje, kad je povukao krajeve ključnog kamena, cilindar se otvorio.
Zaustavio je dah i provirio unutra. Bio je prazan, sa izuzetkom ostataka mokrog stakla. Nije bilo papirusa koji se rastvara. Tibing se okrenu i pogleda naviše, u Langdona. Sofi je stajala pored njega, držeći Tibinga na nišanu.
Zbunjen, Tibing ponovno pogleda u ključni kamen i shvati. Brojčanici više nisu bili nasumično poredani. Ispisivali su šifru: JABUKA.
"Sfera koju je Eva probala", mirno reče Langdon, "izazivajući sveti gnev Božji. Prvobitni greh. Simbol pada svete žene."
Tibing oseti kako se istina hladno i bolno sručila na njega. Sfera koja bi trebalo da se nalazi na Njutnovom grobu nije mogla biti ništa drugo do ružičasta jabuka koja je pala sa nebesa, pogodivši Njutna u glavu i inspirišući nastanak njegovog životnog dela. Plod njegovog rada! Ružičasto meso sa osemenjenom matericom!
"Roberte", promuca Tibing, zapanjen. "Otvorio si ga. Gde je... gde je mapa?"
Ne trepnuvši, Langdon posegnu u gornji džep svog sakoa od tvida i pažljivo izvuče nežni svitak papirusa. Samo nekoliko metara od mesta na kojem je Tibing ležao, Langdon odmota svitak i pogleda ga. Nakon trenutka koji je trajao čitavu večnost, osmeh razumevanja raširi se Langdonovim licem.
On zna! Tibingovo srce žudelo je za tim znanjem. Njegov životni san nalazio se pred njim. "Reci mi!" zahtevao je Tibing. "Molim te! Oh, bože, molim te! Još nije suviše kasno!"
Dok je zvuk teških koraka tutnjao niz hodnik ka Skupštinskom domu, Langdon bez reči smota papirus i gurnu ga natrag u džep.
"Ne!" viknu Tibing, uzalud pokušavajući da se podigne.
Kada se vrata sa treskom otvoriše, Bezu Faš ulete poput bika u arenu, divljim očima pretražujući prostor. Svoju metu – Lia Tibinga – video je kako bespomoćno leži na podu. Uzdahnuvši sa olakšanjem, Faš vrati u futrolu Manurhin oružje i okrete sa ka Sofi.
"Agente Nevo, laknulo mi je što vidim da ste vi i gospodin Langdon sigurni. Trebalo je da se predate kada sam to od vas tražio."
Britanska policija ulete za Fašom, zgrabi izmučenog bogalja i stavi mu lisice.
Sofi je zapanjeno gledala Faša. "Kako ste nas pronašli?"
Faš pokaza na Tibinga. "Pogrešio je što je pokazao svoju identifikaciju kada je ušao u opatiju, čuvari su znali da ga tražimo."
"U Langdonovom je džepu!" urlao je Tibing poput luđaka. "Mapa Svetog grala!"
Dok su Tibinga iznosili van, zabacio je glavu unatrag i urlao. "Roberte! Reci mi gde se krije!"
Dok je prolazio, Langdon ga pogleda u oči. "Samo dostojni pronađu Gral, Li. Ti si me tome naučio.
