Sajlas je sedeo na suvozačkom sedištu parkiranog jaguara, u blizini Crkve hrama. Ruka mu se znojila dok je držao ključni kamen i čekao da Remi u stražnjem delu veže Tibinga konopcem koji su pronašli u prtljažniku.
Na kraju, Remi se pojavi iz zadnjeg dela, obiđe oko kola i kliznu na vozačko sedište pored Sajlasa.
"Vezan?" upita Sajlas.
Remi se zakikota, otresajući kapljice kiše i bacajući pogled preko ramena, kroz spuštenu pregradu, na sklupčanog Lija Tibinga, koji se jedva video u tami stražnjeg dela. "Ne ide on nikuda."
Sajlas ću Tibingove prigušene uzvike i shvati da je Remi upotrebio staru lepljivu traku kako bi mu zapušio usta.
"Ferme ta gueule!" viknu Remi preko ramena. Naginjući se ka komplikovanoj komandnoj tabli, Remi pritisnu dugme. Neprozirna pregrada se podiže iza njih, odsecajući ih od zadnjeg dela. Tibing nestade, a njegov glas bi ugušen. Remi pogleda Sajlasa. "Dovoljno sam dugo slušao njegovo bedno cviljenje."
Nekoliko minuta kasnije, dok je dugački jaguar klizio ulicama, Sajlasov mobilni telefon zazvoni. Učitelj. Uzbuđeno se javi. "Halo?"
"Sajlase", začu se poznati Učiteljev francuski naglasak, "laknulo mi je što ti čujem glas. To znači da si siguran."
Sajlasu je također laknulo što čuje Učitelja. Prošli su sati i operacija je znatno skrenula sa kursa. Sada je, napokon, izgledalo da se vratila na pravi put. "Imam ključni kamen."
"To je odlična vest", reče mu Učitelj. "Da li je Remi sa tobom?"
Sajlas se iznenadi kad ću da Učitelj oslovljava Remija po imenu. "Da. Remi me je oslobodio."
"Kao što sam mu naredio. Jedino mi je žao što si toliko dugo morao
da trpiš zarobljeništvo."
"Fizička neprijatnost nije od značaja. Važno je da je ključni kamen naš."
"Da. Smesta moram da ga dobijem. Vreme je od presudnog značaja."
Sajlas je sa nestrpljenjem želio da se na kraju lično susretne sa Učiteljem. "Da, gospodine, biće mi čast."
"Sajlase, želeo bih da mi ga Remi donese."
Remi? Sajlas je bio kao pokisao. Nakon svega što je napravio za Učitelja, verovao je da će on biti taj koji će mu predati ključni kamen. Učitelju je draži Remi?
"Osećam tvoje razočaranje", reče Učitelj, "što mi govori da ne shvataš moju nameru." Snizi glas do šapata. "Moraš verovati da bih mnogo radije primio ključni kamen od tebe - Božjeg čoveka a ne kriminalca - ali moram da se pozabavim Remijem. Oglušio se o moja naređenja i načinio tešku pogrešku koja je ugrozila čitavu našu misiju."
Sajlasa prođoše žmarci i pogleda Remija. Otmica Tibinga nije bila deo plana, i biće problem šta sa njim.
"Ti i ja smo Božji ljudi", šaputao je Učitelj. "Ne smemo skrenuti sa našeg puta." Nastade zlosutna pauza na drugoj strani. "Samo iz tog razloga ću zatražiti od Remija da mi donese ključni kamen. Da li razumeš?"
Sajlas je osećao gnjev u Učiteljevom glasu i bio je iznenađen što takav čovek ne pokazuje više razumevanja. Nije se moglo izbeći da se on pojavi lično, mislio je Sajlas. Remi je napravio ono što je morao. Spasio je ključni kamen. "Razumem", uspie da prozbori.
"Dobro. Radi vlastite sigurnosti, moraš odmah da se skloniš sa ulice. Policija će uskoro tragati za limuzinom, a ne želim da te uhvate. Opus Dei ima rezidenciju u Londonu, zar ne?"
"Naravno."
"I tamo si dobrodošao?"
"Kao brat."
.U tom slučaju, idi tamo i ostani sakriven. Pozvaću te onog trenutka kad budem dobio ključni kamen i kad se budem pozabavio svojim trenutnim problemom."
"Vi ste u Londonu?"
"Uradi kako kažem, i sve će biti u redu."
"Da, gospodine."
Učitelj duboko uzdahnu, kao da je ono što mu predstoji bilo izuzetno neprijatno. "Vreme je da razgovaram sa Remijem."
Sajlas pruži telefon Remiju, sluteći da je to možda poslednji poziv koji će Remi Legaludek ikada primiti.
Dok je uzimao telefon, Remi je znao da ovaj jadni, uvrnuti monah nema pojma kakva ga je sudbina čekala sada, nakon što je poslužio svojoj svrsi.
Učitelj te je iskoristio, Sajlase.
A tvoj biskup je samo pion.
Remi se još uvek divio Učiteljevoj moći uveravanja. Biskup Aringarosa je u sve poverovao. Zaslepilo ga je sopstveno očajanje. Aringarosa je suviše želeo da veruje. Iako se Remiju nije naročito sviđao Učitelj, osećao je ponos što je uspeo da zadobije njegovo poverenje i toliko mu pomogne. Zaslužio sam svoju platu.
"Slušaj pažljivo", reče Učitelj. "Odvezi Sajlasa do zgrade sekte Opus Dei i ostavi ga nekoliko ulica dalje. Potom se odvezi do parka svetog Jamesa. On se nalazi pored Parlamenta i Big Bena. Možeš da parkiraš limuzinu na Hors Gards Parejd. Tamo ćemo razgovarati."
Rekavši to, prekinu vezu.
Poglavlje 92
Katedra za teologiju i studije religije Kings koledža, koji je 1829. godine osnovao kralj George IV, smeštna je uz Parlament, na imanju koje im je u tu svrhu poklonila Kruna. Katedra za studije religije Kings koledža ne samo da je znamenita po svom 150-godišnjem iskustvu u nastavi i istraživačkom radu, nego i po tome što je 1982. godine osnovala Istraživački institut za sistematsku teologiju, koji sadrži jednu od najkompletnijih i elektronski najsavremenijih istraživačkih biblioteka iz oblasti religije na svetu.
Langdon je još uvek bio potresen kada se zajedno sa Sofi sklonio sa kiše i ušao u biblioteku. Osnovna istraživačka biblioteka izgledala je upravo kao što ju je Tibing opisao - dramatična osmougaona prostorija kojom je dominirao ogroman okrugli sto za kojim bi se udobno mogli smestiti kralj Artur i njegovi vitezovi, da na njemu nije bilo dvanaest kompjutera sa ravnim monitorima. Na drugom kraju prostorije, dežurna bibliotekarka je upravo sebi sipala čaj, započinjući svoj radni dan.
"Prekrasno jutro", reče ona veselim britaskim akcentom, ostavljajući čaj i prilazeći im. "Mogu li vam biti od pomoći?"
"Hvala, da", odgovori Langdon. "Ja sam..."
"Robert Langdon." Ona se prijatno nasmeši. "Znam ko ste."
Za trenutak, Langdon se uplaši da je Faš objavio poternicu za njim i na engleskoj televiziji, ali bibliotekarkin osmeh je govorio drugačije. Langdon se još uvek ne beše navikao na ovakve trenutke neočekivane popularnosti. S druge strane, ukoliko bi bilo ko na čitavoj kugli zemaljskoj mogao da ga prepozna, onda je to sigurno bibliotekarka u nekoj biblioteci za studije religije.
"Pamela Getum", predstavi se bibliotekarka, pružajući mu ruku. Imala je srdačno, učeno lice i prijatan zvonak glas, naočale sa debelim staklima u rožnatom okviru koje su joj visile oko vrata.
"Drago mi je", reče Langdon. "Ovo je moja prijateljica Sofi Nevo."
Dve žene se pozdraviše, i Pamela Getum se istog trenutka
ponovno okrenu ka Langdonu. "Nisam znala da ćete doći."
"Nismo ni mi. Ukoliko to nije problem, zaista bi nam trebala vaša pomoć da dođemo do određenih informacija."
Pamela Getum se premesti sa noge na nogu. "Naše usluge su dostupne samo ukoliko se najavite i zatražite odobrenje, osim, naravno, ukoliko niste gost nekoga od predavača na koledžu."
Langdon odmahnu glavom. "Plašim se da smo došli nenajavljeno. Moj prijatelj vas veoma ceni. Sir Li Tibing." Langdon oseti tugu dok je izgovarao ime. "Britanski kraljevski istoričar."
Bibliotekarka se razvedri, smejući se. "Zaboga, da. Kakva osoba. Fanatik! Svaki put kada dođe, uvek isti pravac istraživanja. Gral. Gral. Gral. Kunem se da će radije umreti nego odustati od svoje potrage." Ona namignu. "Vreme i novac dopuštaju tako divan luksuz, zar ne? Pravi Don Kihot."
"Možete li nam ikako pomoći?" upita Sofi. "Veoma je važno."
Pamela Getum pogleda po praznoj biblioteci i potom im oboma namignu.
"Pa, ne mogu da tvrdim da sam previše zauzeta, zar ne? Ukoliko se prijavite, pretpostavljam da nitko neće imati ništa protiv. Što vas je zanimalo?"
"Pokušavamo da pronađemo jedan grob u Londonu."
Pamela Getum izgledala je zabrinuto. "Njih ima oko dvadeset hiljada . Možete li da budete određeniji?"
"U pitanju je grob viteza. Nemamo njegovo ime."
"Vitez. To je već određenije."
"Nemamo mnogo podataka o vitezu koga tražimo", reče Sofi, "ali ovo je ono što znamo." Izvadi komad papira na kojem je zapisala prva dva stiha pesme.
Ne želeći da pokažu čitavu pesmu nekome nepoznatom, Langdon i Sofi su se odlučili za prva dva stiha, koja su se odnosila na viteza. Dešifrovanje u delovima, kako je to Sofi nazivala. Kada bi obaveštajna služba presrela šifru sa poverljivim podacima, svaki kriptograf bi
dobio po deo šifre. Na taj način, kada bi je dešifrovali, nikome od njih ne bi bila poznata čitava dešifrovana poruka.
U ovom slučaju, mere opreza su verovatno bile preterane; čak i ukoliko bi bibliotekarka videla čitavu pesmu, pronašla grob viteza i znala koja to sfera nedostaje, sve te informacije nisu vredile ništa ukoliko nije imala kripteks.
Pamela Getum je u očima čuvenog američkog naučnika primetila koliko je stvar hitna, kao da mu je bilo od životne važnosti da pronađe taj grob. Zelenooka žena sa njim također je izgledala nestrpljivo.
Zbunjena, Pamela Getum stavi naočale i pogleda komad papira koje su joj upravo pružili.
U Londonu leži vitez koga je papa pokopao.
Plodove njegovog rada Sveti gnev je snašao.
Ona pogleda svoje posetioce. "Šta je ovo? Nekakva harvardska igra lova na blago?"
Langdon se usiljeno nasmeja. "Da, nešto slično." Bibliotekarka zaslade, osećajući da joj nisu ispričali čitavu priču. Ipak, zainteresovala se i uhvati sebe kako pažljivo proučava slihove. "Sudeći prema ovim stihovima, vitez je napravio nešto što je razljutilo Boga, pa ipak je papa bio dovoljno milostiv da ga sahrani u Londonu."
Langdon potvrdi. "Da li vas to asocira na nešto?"
Pamela Getum pođe ka jednom od kompjutera. "Ne ovako napamet, ali hajde da vidimo što će nam baza podataka izbaciti."
Tokom poslednje dve decenije, Istraživački institut za sistematsku teologiju Kings koledža koristio je softver za optičko prepoznavanje slova i znakova zajedno sa uređajima za lingvističko prevođenje, kako bi se digitalizovale i katalogizovale ogromne zbirke tekstova - enciklopedije religija, religiozne biografije, sveti spisi na desetinama jezika, istorije, pisma Vatikana, dnevnici klerika, bilo šta što je potpadalo pod pisanija o ljudskoj duhovnosti. Zahvaljujući tome što se sada ta pozamašna zbirka nalazila u obliku bitova i bajtova
umesto u vidu opipljivih stranica, bilo je daleko lakše pristupiti podacima.
Smeštajući se za jedan od kompjutera, Pamela Getum pogleda komad papira i poče da kuca. "Za početak, idemo preko obične Bulove algebre sa nekoliko očiglednih ključnih reči, da vidimo šta ćemo dobiti."
"Hvala vam,"
Bibliotekarka ukuca nekoliko reči: LONDON, VITEZ, PAPA
Kliknuvši na opciju za pretraživanje, mogla je da čuje zujanje masivne glavne stanice u prizemlju koja je pretraživala podatke brzinom od 500 megabajta u sekundi. "Tražila sam od sistema da nam prikaže sve dokumente u čijim se kompletnim tekstovima pojavljuju sve tri reči. Dobićemo više odrednica nego što nam je potrebno, ali to je dobro za početak."
Na ekranu su se već ispisivale prve odrednice.
Papa na slikama. Zbirka portreta sir Džošue Rejnoldsa. London University Press.
Bibliotekarka odmahnu glavom. "Očigledno to nije ono što tražite." Spusti se do sledeće odrednice.
Londonska dela Aleksandera Poupa, Dž. Vilson Najt.
Ponovno odmahnu glavom.
Kako se sistem zahuktavao, odrednice su se pojavljivale brže nego obično. Dobili su na desetine tekstova od kojih su se mnogi odnosili na britanskog pisca iz osamnaestog veka, Aleksandera Poupa, u čijoj su se antireligioznoj, podsmešljivo-epskoj poeziji često spominjali vitezovi i London.
Bibliotekarka baci brz pogled na polje sa brojkama u dnu ekrana. Ovaj kompjuter je, proračunavajući trenutni broj odrednica i množeći ga sa procentualnim ostatkom baze podataka koji je još trebalo pretražiti, izbacivao grubu procenu broja informacija koje su se mogle očekivati. Izgledalo je da će pretraga izbaciti neverovatno veliku
količinu podataka.
Procenjeni ukupni broj odrednica: 2.692
"Moramo bliže da definišemo parametre", reče bibliotekarka, prekidajući pretragu. "Da li su ovo sve informacije koje imate u vezi sa grobom? Nemate više ništa na osnovu čega bismo mogli tražiti?"
Langdon pogleda Sofi, ne znajući što da radi. Ovo nije nikakva igra, pomisli bibliotekarka. Znala je za govorkanja koja su pratila prošlogodišnje događaje u Rimu u kojima je Langdon učestvovao. Ovom Amerikancu je odobren pristup najpoverljivijoj biblioteci na svetu - Vatikanskoj tajnoj arhivi. Pitala se kakve li je sve tajne Robert Langdon otkrio tamo i da li njegova sadašnja očajnička potraga za misterioznim londonskim grobom ima ikakve veze sa informacijama do kojih je došao u Vatikanu. Getumova je dovoljno dugo bila bibliotekarka i znala je najčešći razlog zbog kojeg ljudi dolaze u London da bi tragali za vitezovima. Gral.
Bibliotekarka se nasmeši i bolje namesti naočale. "Prijatelji ste Lija Tibinga, nalazite se u Engleskoj i tragate za vitezom." Prekrsti ruke. "Mogu samo da zaključim da se nalazite u pohodu na Gral."
Langdon i Sofi razmeniše zapanjene poglede.
Pamela Getum se nasmeja. "Prijatelji moji, ova biblioteka je glavna baza onih koji tragaju za Gralom. Među njima se nalazi i Li Tibing. Da sam bar dobila po šiling svaki put kad sam pokrenula pretragu za Ružom, Marijom Magdalenom, Sangrealom, Merovinzima, Sionskim prioratom, i tako dalje, i tako dalje. Zavere su nešto što svi vole." Skide naočale i pogleda ih. "Potrebno mi je više informacija."
U tišini, Pamela Getum je osjećala kako nestrpljenje njenih gostiju da što prije dođu do odgovora odnosi prevagu nad njihovom obazrivošću.
"Evo", odjednom reče Sofi Nevo. "Ovo je sve što znamo." Uzimajući penkalu od Langdona, ispisa još dva stiha na parčetu papira i predade ga bibliotekarki.
Tražite sferu koja bi trebalo da je na njegovom grobu.
Ona govori o ružičastom mesu i osemenjenoj maternici.
Bibliotekarka se nasmeši za sebe. Stvarno je Gral u pitanju, pomisli, zapadajući da se spominju Ruža i njena oplođena maternica. "Mogu da vam pomognem", reče, podižući pogled sa papira. "Smem li da pitam odakle potiču ovi stihovi? I zašto tragate za orbom?"
"Možete da pitate", reče Langdon sa prijateljskim osmehom, "ali to je duga priča a mi imamo veoma malo vremena."
"Zvuči kao da ste na učtiv način rekli 'gledaj svoja posla'."
"Zauvek ćemo biti vaši dužnici, Pamela", reče Langdon, "ako otkrijete koje taj vitez i gde je sahranjen."
"Dobro onda", reče bibliotekarka, ponovno tipkajući po tastaturi. "Prihvatam igru. Ako se ovo pitanje tiče Grala, trebalo bi da ubacimo i ključne reči koje se na njega odnose. Dodaću parametar međusobne udaljenosti reči i isključiti opciju koja kaže da moraju da se pominju u naslovu. Tako ćemo ograničiti našu pretragu samo na tekstove u kojima se naše ključne reči pojavljuju blizu reči koje se odnose na Gral."
Traži: VITEZ, LONDON, PAPA, GROB
Do udaljenosti od 100 reči od: GRAL, RUŽA, SANGREAL, PUTIR
"Koliko će to dugo trajati?" upita Sofi.
"Nekoliko stotina terabajta sa višestrukim paralelnim pretraživanjem?" U Pamelinim očima se javi blesak kad kliknu na opciju za pretraživanje. "Svega petnaest minuta."
Langdon i Sofi nisu ništa rekli, ali Pamela Getum je osećala da im tih petnaest minuta zvuči kao čitava večnost.
"Jeste li za čaj?" upita, ustajući i odlazeći ka čajniku. "Liju uvek prija moj čaj.
Poglavlje 93
Londonski stožer sekte Opus Dei jednostavna je zgrada od cigala na adresi Orm Kort 5, koja gleda na Nort Vok u četvrti Kensington Gardens. Sajlas nikada ranije nije bio ovde, ali oseti kako ga preplavljuje osećaj spokojstva dok se pešice približavao zgradi. Usprkos kiši, Remi ga je ostavio malo dalje kako ne bi limuzinom izlazio na glavne ulice. Sajlasu nije smetalo da prošeta. Kiša ga je pročišćavala.
Na Remijev predlog, Sajlas obrisa pištolj i baci ga kroz rešetku kanalizacije. Bilo mu je drago što ga se rešio. Osećao se lakše. Noge su ga još uvek bolele od vezavanja, ali Sajlas beše izdržao daleko veće bolove. Pitao se, međutim, šta je sa Tibingom, koga je Remi ostavio vezanog u zadnjem delu limuzine. Britanac je do sada morao početi da pati od bolova.
"Šta ćeš uraditi sa njim?" pitao je Remija dok su se vozili ka stožeru sekte Opus Dei.
Remi slegnu ramenima. "Ta odluka je na Učitelju." U njegovom glasu čula se neobična konačnost.
Dok se približavao zgradi, kiša je počela jače da pada, natapajući mu teški ogrtač. Bio je spreman da ostavi za sobom grehe koje je počinio u poslednja dvadeset i četiri trena i pročisti svoju dušu. Njegov posao je bio završen. Prelazeći preko malog dvorišta ispred glavnog ulaza, Sajlas nije bio iznenađen kada je zatekao vrata otključana. Otvori ih i stupi u minijaturni hol. Prigušeno zvono začu se na spratu kad Sajlas zakorači na tepih. Zvono je bilo uobičajena pojava u ovakvim zgradama, čiji su stanovnici provodili veći dio dana u molitvi, u svojim sobama. Sajlas je čuo kako se netko kreće po škriputavim podnim daskama iznad njega.
Čovek u mantiji siđe u prizemlje. "Izvolite?" Imao je blage oči koje kao da nisu primećivale Sajlasov užasni fizički izgled.
"Hvala Vam. Ja sam Sajlas. Član sam organizacije Opus Dei."
"Amerikanac?
Sajlas klimnu. "U Londonu sam na samo jedan dan. Mogu li se odmoriti ovdje?"
"Ne morate ni da pitate. Na trećem spratu se nalaze dve slobodne sobe. Da vam donesem čaj i hleb?"
"Hvala vam." Sajlas je skapavao od gladi.
Sajlas se zaputi na sprat, do skromne sobe sa prozorom, gde skinu svoju mokru haljinu i kleknu da se pomoli u donjem vešu. Čuo je svog domaćina kako se penje i ostavlja poslužavnik ispred njegovih vrata. Sajlas dovrši molitvu, pojede svoj obrok i leže da spava.
Tri sprata niže, telefon je zvonio. Pripadnik sekte Opus Dei, koji beše primio Sajlasa, podiže slušalicu.
"Ovde policija Londona", reče glas. "Pokušavamo da pronađemo izvesnog albino monaha. Imamo dojavu da bi mogao biti kod vas. Da li ste ga videli?"
Čovjek se prepade. "Da, ovde je. Šta nije u redu?"
"Kod vas je sada?" "Da, na spratu, moli se. O čemu se radi?"
"Ostavite ga tu gde je", naredi službenik. "Nikome nemojte govoriti ni reč. Odmah ću poslati ljude."
Poglavlje 94
Park svetog Jamesa bio je more zelenila usred Londona, javni park koji se graniči sa Vestminsterskom i Bakingeraskom palatom, kao i palatom svetog Jamesa. Nekada omeđen od strane Henryja VIII i naseljen jelenima za lov, park svetog Jamesa sada je otvoren za javnost. Za vreme sunčanih poslepodneva stanovnici Londona odlaze na piknike pod vrbama i hrane pelikane u jezeru. Prvi pelikani su bili poklon ruskog ambasadora kralju Charlsu II.
Učitelj danas nije video pelikane. Umesto njih, olujno vreme je donelo morske galebove sa oceana. Prekrili su travnjake - stotine belih tela okrenutih u istom smeru, strpljivo su podnosili vlažan vetar. Usprkos jutarnjoj magli, iz parka se pružao prekrasan pogled na Parlament i Big Ben. Zagledan preko talasastih travnjaka, pored jezera i nežnih obrisa tužnih vrba, Učitelj je video vrhove zgrade u kojoj se nalazio grob viteza - pravi razlog zbog kojeg je Remiju rekao da dođe ovde.
Dok je Učitelj prilazio suvozačkim vratima parkirane limuzine, Remi se nagnu i otvori vrata. Učitelj zastade, potežući konjak iz pljoske koju je nosio sa sobom. Potom, obrisavši usta, sede pored Remija i zatvori vrata.
Remi podiže ključni kamen kao da podiže trofej. "Umalo da ga izgubimo."
"Dobro si postupio", reče Učitelj.
"Mi smo dobro postupili", odgovori Remi, polažući ključni kamen u nestrpljive Učiteljeve ruke.
Učitelj mu se dugo divio, smešeći se. "A pištolj? Obrisao si otiske?"
"Vratio sam ga u pretinac, gde sam ga i pronašao."
"Odlično." Učitelj otpi još jedan gutljaj konjaka, potom pruži pljosku Remiju. "Da nazdravimo našem uspehu. Cilj je blizu."
Remi zahvalno prihvati pljosku. Konjak je imao slan ukus, ali Remi
nije mario. On i Učitelj su sada zaista bili partneri. Osećao je kako se penje za jednu stepenicu u svom životu. Nikada više neću biti sluga. Dok je gledao niz nasip ka jezeru, činilo se da ga od života u zamku Vilet deli čitava večnost.
Natežući još jedan gutljaj iz pljoske, Remi oseti kako mu konjak zagrejava krv. Toplina u njegovom grlu, međutim, brzo se pretvarala u neprijatnu vrelinu. Olabavi leptir-mašnu i vrati pljosku Učitelju. "Verovatno sam suviše popio", uspe da procedi.
Uzimajući pljosku, Učitelj reče: "Remi, kao što ti je poznato, ti si jedina osoba koja zna ko sam ja. Pružio sam ti ogromno poverenje."
"Da", reče on, osećajući kako ga hvata groznica dok je još više opuštao leptir-mašnu. "I vaš ću identitet odnijeti sa sobom u grob."
Učitelj je dugo ćutao. "Vjerujem ti." Spuštajući u džep pljosku i ključni kamen, Učitelj posegnu ka pretincu i izvadi mali meduza pištolj. Za trenutak, Remi oseti strah, ali ga Učitelj jednostavno spusti u džep hlača. Šta on to radi? Remi iznenada poče da se preznojava.
"Znam da sam ti obećao slobodu", reče Učitelj, sada sa žaljenjem u glasu. "Ali s obzirom na okolnosti, ovo je najbolje što mogu da učinim."
Oticanje u Remijevom grlu nahrupi poput lave i on pade na upravljač, hvatajući se za vrat. Dušnik mu se sve više sužavao. Prigušeno uzviknu, nedovoljno glasno da bi ga čuli izvan limuzine. Slani ukus konjaka mu postade jasan.
Ubija me!
U neverici, Remi se okrenu i vide Učitelja kako mirno sedi pored njega, zureći pravo kroz vetrobransko staklo. Remijev pogled se zamuti. Borio se za dah. Sve sam mu omogućio! Kako je mogao ovo da uradi! Da li je Učitelj sve vreme nameravao da ga ubije, ili je izgubio veru u njega zbog događaja u Crkvi hrama, Remi nikada neće saznati. Užas i gnev jurili su mu kroz telo. Remi pokuša da se baci ka Učitelju, ali jedva da se pomeri. Verovao sam ti!
Remi pokuša da podigne stisnute pesnice i da pritisne sirenu, ali umesto toga sruši se na stranu i skotrlja na sedište, ležeći na boku
pored Učitelja, i držeći se za vrat. Kiša je jače padala. Remi više nije mogao da vidi, ali naprezao se da zadrži poslednje ostatke svesti. Dok je njegov svet polako obavijala tama, Remi Legaludek se mogao zakleti da je čuo zvuke nežnih valova sa rivijere.
Učitelj izađe iz limuzine, zadovoljan što niko nije gledao u njegovom pravcu. Nisam imao izbora, reče sam za sebe, iznenađen koliko je malo žalio zbog onog što je upravo učinio. Remi je sam zapečatio svoju sudbinu. Učitelj se sve vreme plašio da će možda morati da ukloni Remija kada misija bude okončana. Smelo se razotkrivši u Crkvi hrama, Remi je tu neophodnost dramatično ubrzao. Neočekivani dolazak Roberta Langdona u zamak Vilet donela je Učitelju kako iznenadnu sreću tako i duboku dilemu. Langdon je ključni kamen doneo u samo srce operacije, što je bilo prijatno iznenađenje - međutim, sa sobom je dovukao i policiju. Remijevi su se otisci nalazili svuda po zamku Vilet, kao i oko stanice za prisluškivanje u ambaru, gde je sprovodio promatranje. Učitelj je bio sretan što se tako detaljno pobrinuo da ga ne povezu sa Remijem. Više nije trebalo da ga brine hoće li Remi progovoriti.
Još jedan posao čeka me ovde, pomisli Učitelj, pomerajući se do zadnjih vrata limuzine. Policija neće imati predstavu o tome što se dogodilo... a neće biti svedoka da im pomognu. Pogledavši okolo, on otvori vrata i uđe u prostrani zadnji deo.
Nekoliko minuta kasnije, Učitelj je prelazio preko parka svetog Jamesa. Sada ostaju još samo dvoje. Langdon i Nevo. Sa njima će biti teže. Ali izvodIjivo. Tog trenutka, međutim, Učitelj je morao da se pozabavi kripteksom.
Trijumfalno gledajući po parku, mogao je da vidi svoje odredište. U Londonu leži vitez koga je papa pokopao. Čim je čuo stihove, Učitelj je znao rešenje. Ipak, to što ga drugi nisu otkrili nije bilo nikakvo iznenađenje. U startnoj sam prednosti. Budući da je već mesecima prisluškivao Sonijerove razgovore, Učitelj je čuo Velikog majstora kako jednom prilikom spominje tog čuvenog viteza, izražavajući mu divljenje gotovo ravno onom prema Da Vinciju. Aluzija u stihovima na
tog viteza je surovo jednostavna jednom kada se uoči - priznanje Sonijerovoj dosetljivosti - pa ipak, još uvek je bila nepoznanica na koji će tačno način njegov grob otkriti konačnu šifru.
Tražite sferu koja bi trebalo da je na njegovom grobu.
Učitelj se nejasno seti fotografija čuvenog groba, a naročito njegove najupečatljivije odlike Veličanstvene sfere. Postavljena povrh spomenika bila je velika koliko i sam spomenik. Prisustvo sfere istovremeno je i ohrabrivalo i zbunjivalo Učitelja. S jedne strane, delovalo je kao znak, a sa druge, prema stihovima, delić zagonetke koji je nedostajao bila je sfera koja je trebalo da bude na spomeniku... a ne ona koja se na njemu već nalazila. Nadao se da će mu pogled izbliza dati odgovor.
Kiša se sada još jače spuštala, i on gurnu kripteks duboko u svoj desni džep kako bi ga zaštitio od vlage. U levom džepu je držao mali meduza pištolj. Za nekoliko minuta je stupio u najveličanstveniju građevinu Londona staru devet stotina godina.
Baš dok se Učitelj sklanjao sa kiše, biskup Aringarosa je izlazio na nju. Sišao je na mokru pistu privatnog aerodroma Bigin Hil iz skučenog aviona, čvršće se umotavajući u mantiju kako bi se zaštitio od vlage i hladnoće. Nadao se da će ga dočekati kapetan Faš - ali umesto njega, prilazio mu je mladibritanski policajac sa kišobranom.
"Biskup Aringarosa? Kapetan Faš je morao da ode. Zamolio me je da se postaram za Vas. Predložio je da vas odvedemo u Scotland yard. Mislio je da će to biti najsigurnije."
Najsigurnije? Aringarosa spusti pogled na tešku akten torbu punu vatikanskih obveznica koju je stiskao u ruci. Gotovo da je zaboravio na nju.
"Da, hvala vam." Aringarosa uđe u policijska kola, pitajući se gde bi Sajlas mogao biti.
Nekoliko minuta kasnije, zapucketao je policijski radio, donoseći odgovor.
5 Orme Court. Aringarosa je istog trenutka prepoznao adresu.
Sedište sekte Opus Dei u Londonu.
Okrenuo se ka vozaču. "Smesta me odvezite tamo!"
Poglavlje 95
Langdon nije skidao pogled sa monitora od kako je pretraga počela.
Pet minuta. Samo dve odrednice. Obe nevažne.
Počinjao je da se brine.
Pamela Getum je bila u susednoj prostoriji, spremajući im tople napitke. Langdon i Sofi su, ne razmišljajući, upitali da li možda ima kafe, pored čaja koji im je bibliotekarka ponudila. Po zvuku mikrotalasne koji je dopirao iz susedne prostorije, Langdon zaključi da će njihov prohtev uskoro biti nagrađen instant neskafom.
Konačno, kompjuter ispusti razdragan zvuk.
"Zvuči kao da ste dobili još jednu odrednicu", reče bibliotekarka iz susedne sobe. "Koji je naslov?"
Langdon je gledao u ekran.
Alegorija Grala u srednjovekovnoj književnosti: Traktat o sir Gavenu i Zelenom vitezu. "Alegorija u Zelenom vitezu", odvrati.
"Ne valja", reče bibliotekarka. "Nema baš mnogo mitoloških zelenih džinova sahranjenih u Londonu."
Langdon i Sofi su strpljivo sedeli ispred monitora, sačekavši još dve sumnjive odrednice. Kada se kompjuter ponovno oglasi, međutim, pojavi se nešto neočekivano.
DIE OPERN VON RICHARD WAGNER
"Vagnerove opere?" upitno ponovi Sofi.
Pamela Getum promoli glavu u prostoriju, držeći pakovanje instant kave. "Zvuči kao neobično poklapanje. Da li je Vagner bio vitez?"
"Nije", reče Langdon, iznenada zainteresovan. "Ali je bio poznati mason." Kao i Mozart, Betoven, Sekspir, Geršvin, Houdini i Dizni. Silni su
tekstovi ispisani o vezama između masona i vitezova templara, Sionskog priorata i Svetog grala. "Želeo bih da pogledam ovo. Kako da dobijem kompletan tekst?"
"Ne treba vam kompletan tekst", odgovori bibliotekarka. "Kliknite na podvučeni naslov. Kompjuter će vam prikazati ključne reči zajedno sa nekoliko podataka koji im prethode i koji slede iza njih, kako biste stekli predstavu o kontekstu."
Langdon nije imao pojma što je rekla, ali svejedno kliknu. Iskoči novi prozor.
... mitološki vitez po imenu Parsifal koji... ...
metafora potrage za Gralom koja... ...
Londonska filharmonija je 1855... ...
Antologijska opera Rebeke Poup "Diva"... ...
Vagnerov grob u Bajrojtu, Nemačka...
"Pogrešno", reče Langdon, razočaran. Ipak, divio se lakoći upotrebe ovog sistema pretraživanja. Ključne reči sa odgovarajućim kontekstom bile su dovoljne da ga podsete da je Vagnerova opera Parsifal zapravo omaž Mariji Magdaleni i lozi Isusa Krista kroz priču mladog viteza koji se nalazi u potrazi za istinom.
"Samo budite strpljivi", savjetovala ih je bibliotekarka. "To je igra brojeva. Pustite mašinu da radi."
U narednih nekoliko minuta, kompjuter izbaci još nekoliko odrednica u vezi sa Gralom, uključujući i tekst o trubadurima - čuvenim francuskim lutajućim minstrelima. Langdon je znao da reči minstrel i ministrant nisu slučajno imale isti etimološki koren. Trubaduri su bili putujuće sluge ili 'ministranti' crkve Marije Magdalene, koji su pomoću muzike širili priču o ženskom božanstvu među prostim narodom. Do danas, trubaduri su pevali pesme u kojima su veličali vrline 'Gospe' - tajanstvene i lepe žene kojoj su se zaklinjali na večnu vernost.
Langdon nestrpljivo proveri tekst, ali ne pronađe ništa.
Kompjuter se ponovno oglasi.
VITEZOVI, ŽANDARI, PAPE I PENTAGRAMI: POVIJEST SVETOG GRALA KROZ TAROT
"Ne čudi me", Langdon reče Sofi. "Neke od naših ključnih reči zovu se isto kao i neke od karata u tarotu." Posegnu za mišem i kliknu na naslov.
"Ne znam da li ti je deda to ikada spomenuo kada ste igrali tarot, Sofi, ali ova igra je zapravo 'katehizam u kartama' koji uvodi u priču o Izgubljenoj nevesti i Crkvi koja ju je podjarmila."
Sofi ga je gledala sa nevericom. "Nisam to znala."
"U tome je suština. Pripovedajući kroz metaforičnu igru, sljedbenici Grala su svoju poruku skrivali od budnog oka Crkve." Langdon se često pitao koliko je savremenih kartaroša uopće znalo da su četiri boje u kartama -list, srce, detelina i karo – zapravo simboli povezani sa Gralom koji potiču direktno od četiri boje tarot karata - mačeva, pehara, štapova odnosno žezla i diskova odnosno pentagrama.
Listovi su bili Mačevi - Oštrica. Muškarac.
Srca Pehari - Putir. Žena.
Deteline Žezla - Kraljevska loza. Grana koja cveta.
Karo Pentagrami - Boginja. Sveti ženski princip.
Četiri minute kasnije, baš kad je Langdon počinjao da se plaši da neće pronaći ono po što su došli, kompjuter izbaci još jednu odrednicu.
Ozbiljnost genija: Biografija savremenog viteza.
"Ozbiljnost genija?" doviknu Langdon bibliotekarki. "Biografija savremenog viteza?"
Bibliotekarka proturi glavu iza ugla. "Koliko savremenog? Molim vas nemojte mi reći da se radi o sir Rudiju ulijaniju. LIČNO , smatram da je to malo neprikladno."
Langdon je imao vlastite nedoumice o novoproglašenom vitezu sir Miku Džegeru, ali teško da je bio trenutak za raspravu o modernom
britanskom viteštvu. "Da pogledamo." Langdon zatraži ključne riječi u kontekstu. ...
časni vitez, sir Isak Njutn... ..
u Londonu, 1727 i... ...
njegov grob u Vestminsterskoj opatiji... ...
Aleksander Poup, prijatelj i kolega...
"Pretpostavljam da je 'savremen' relativan pojam", reče Sofi bibliotekarki. "To je stara knjiga. O sir Isaku Njutnu."
Bibliotekarka odmahnu glavom, štojeći na vratima. "Ne valja. Njutn je bio sahranjen u Vestminsterskoj opatiji, sedištu engleskog protestantizma. Nema šanse da je katolički papa bio prisutan. Sa mlekom i šećerom?"
Sofi klimnu.
Bibliotekarka je čekala. "Roberte?"
Langdonovo je srce tuklo kao ludo. Skinu pogled sa monitora i ustade.
"Sir Isak Njutn je naš vitez."
Sofi ostade da sjedi. "Što to govoriš?"
"Njutn je sahranjen u Londonu", reče Langdon. "Njegovi su radovi izrodili novu nauku koja je izazvala gnev Crkve. A bio je i Veliki majstor Sionskog priorata. Šta bismo još hteli?"
"Šta još?" Sofi pokaza na stihove. "Na primer, viteza koga je papa pokopao? Čuo si što je rekla gospođa Getum. Newtona nije sahranio katolički papa."
Langdon pruži ruku ka mišu. "ko je spominjao katoličkog papu?" On kliknu na "Pope" hiperlink i kompletna rečenica se pojavi.
Sahranu sir Isaka Njutna, kojoj su prisustvovali kraljevi i plemstvo, predvodio je Aleksander Poup, prijatelj i kolega, koji je održao potresan posmrtni govor pre nego što je bacio zemlju na kovčeg.
Langdon pogleda Sofi. "Dobili smo pravog Poupa još u drugoj odrednici. Aleksandera." Zastade. "A. Poup. "
U Londonu leži vitez koga je Poup pokopao.
Zapanjena, Sofi ustade. Jacques Sonijer, majstor dvosmislenosti, još jednom je dokazao da je bio zastrašujuće pametan čovek.
Poglavlje 96
Sajlas se trgao iz sna. Nije znao što ga je probudilo niti koliko je dugo spavao. Jesam li sanjao? Uspravljajući se na slamnatom madracu, slušao je tiho disanje rezidencije sekte Opus Dei, postojanost koju je prekidalo jedino tiho mrmljanje molitve u sobi ispod njegove. Bili su to poznati zvuci koji su trebali da ga uteše. Ipak, osećao je iznenadnu i neobjašnjivu zabrinutost.
listajući, samo u donjem vešu, Sajlas priđe prozoru. Jesu li me pratili? Dvorište ispod prozora bilo je prazno, baš kao kada je ušao. Osluškivao je. Tišina. Pa zašto sam onda nespokojan? Davno je Sajlas naučio da veruje svojoj intuiciji. Intuicija ga je održala u životu još dok je bio dete na ulicama Marseja, davno pre zatvora - davno pre nego što mu je raka biskupa Aringarose pomogla da se ponovno rodi. Gledajući kroz prozor, iza živice ugleda nejasne obrise kola. Na krovu se nalazila policijska sirena. Daska na podu u hodniku zaškripa. Kvaka na vratima se pomeri.
Sajlas je reagovao instinktivno, jurnuvši preko prostorije i zaustavljajući se iza vrata baš kada se ona otvoriše. Prvi policajac uleti unutra, uperi pištolj na levu, pa potom na desnu stranu, ali izgledalo je da je soba prazna. Prie nego što je uspeo da shvati gde se Sajlas nalazi, ovaj ramenom gurnu vrata, udarajući drugog policajca koji je ulazio. Dok se prvi policajac okretao da puca, Sajlas polete ka njegovim nogama. Pištolj opali i metak prolete iznad Sajlasove glave, baš kad se on sudario sa policajčevim potkolenicama, obarajući ga tako da mu je glava udarila o pod. Drugi policajac, na vratima, sa mukom se osovi na noge i Sajlas mu zari koleno u prepone. Potom prekorači telo koje se uvijalo i izađe u hodnik.
Gotovo nag, Sajlas jurnu niz stepenice. Znao je da su ga izdali, ali nije znao ko. Kada je stigao do hola, još policajaca je naviralo kroz glavna vrata. Sajlas se okrete na drugu stranu i zađe, trčeći, dublje u unutrašnjost zgrade. Ulaz za žene. Svaka zgrada sekte Opus Dei ga ima
Krivudajući uskim hodnicima, Sajlas projuri kroz kuhinju, pored zaprepaštenih radnika koji su se sklanjali sa puta golom albino muškarcu koji je obarao zdele i srebrninu, izbijajući na mračni hodnik pored kotlarnice. Ugledao je vrata koja je tražio. Oznaka za izlaz svetlela je na kraju hodnika.
Istrčavajući punom brzinom na kišu, Sajlas skoči sa niskog stepenika. Nije video policajca koji je dolazio sa druge strane sve dok nije bilo suviše kasno. Sajlas pade preko njega. Policajčev pištolj opali i Sajlas ću kako ljudi trče niz hodnik, urlajući. Okrećući se, zgrabio je slobodni kraj pištolja baš kada se policajci pojaviše. Pucanj odjeknu na stepenicama i Sajlas oseti oštar bol tik ispod rebara. Ispunjen gnevom, otvori vatru na svu trojicu policajaca. Krv je šikljala okolo.
Tamna sena pojavi se iza njega, niotkuda. Ljutite ruke koje ga zgrabiše za gola ramena kao da je pokretala snaga samog đavola. Neko je urlao na njegovo uho. SAJLASE, NEMOJ! Sajlas se okrenu i opali. Pogledi im se susretoše. Sajlas je već vrištao od užasa dok je biskup Aringarosa padao.
Нема коментара:
Постави коментар