Eduardo Santa, Pastir i zvezde

"Ja sam samo hodočasnih iz dalekog kraja i propovedam ljubav i mir. Ne pogađam prošlost i ne proričem budućnost....




- Abenamar, jadni smrtniče, ko ti je kazao da se zvezda Danica pojavljuje na nebu kad to čovek poželi? Da bi se ona mogla videti, potrebno je prevaliti burne puteve mladosti, ludo piti sa izvora svih uživanja, u sve sumnjati, i u potpunoj se samoći ispeti do vrha spokoja. Malo je njih to postiglo.

Putevi kojima ćeš je pratiti jesu putevi vere. Nisu ti potrebni jaki mišići, nego unutarnja snaga koju ti daje tvoje iskustvo, sakupljeno u ceo jedan život, kao prozirna voda što je punila vrč tvog postojanja. Daljinu koju vidiš između tebe i zvezde Danice samo može da izmeri tvoja želja da je dotakneš. To je jedina mera u nedodirljivom svetu večnosti. Snaga koja te na to podstiče jeste vera što pokreće nedokučiv svet univerzuma tvog duha. Prati je, Abenamar, ja ti to naređujem. Prati je, makar svi sumnjali da postoji. Uistinu, zvezda Danica ne postoji za one koji ti to prebacuju. Dakle, sledi je, jer se ta zvezda zove Ideal.

Abenamar je smatrao, da ako želiš da budeš sa Bogom nije potrebno naučiti poverljive razgovore na latinskom, ili na bilo kom drugom jeziku, kao ni prevrtati očima, klečati, ukrštati ruke na grudima, ili sijaset drugih stvari, koje je video da čine redovnici. Pomislio je tada na ptice kojima je za komunikaciju sa Bogom potrebna samo pesma, ili na cveće, ko je to čini putem svoga mirisa. Sreća se ne nalazi u drugom životu, koji vi obećavate, nego ovde, na Zemlji, ako smo kadri da je osvojimo. Sreća je samo stanje duše koje uspevamo da postignemo kada na sve gledamo kroz ljubav.Kada tražimo Boga, to je zato što smo ga izgubili; kada tražimo ljubav, to je zato što je ne poznajemo; kada tražimo sreću, to je zato što se nismo pogledali iznutra. Za sreću je potrebno veliko unutarnje bogatstvo. Svoju sreću ili nesreću gradimo kao što svilena buba ispreda svoju čauru, iz vlastite materije. Mi, bilo jedno, bilo drugo, izvlačimo iz našeg unutarnjeg sveta. Ako je on ispunjen mirom, razumevanjem, ljubavlju, popustljivošću i plemenitošću, I ako možemo da uživamo u malim stvarima, pronalazeći smisao i razlog našeg postojanja, bićemo ispunjeni srećom. A ako smo srećni, bićemo sa Bogom.

Zar knjige nisu samo senka života, projektovana na te listove papira? Svako je želeo da u njima ostavi svedočenje o iskustvima svog uma ili srca, ali one nisu sam život. Božja reč se ne nalazi u knjigama. Niti čovečija ruka može da je ispiše. Božja reč se nalazi u slavujevoj pesmi, orlovom letu i sjaju sutona. Možemo da je čujemo samo kada je duh naš spokojan. Jer, kada nam nedostaje taj unutarnji mir, svi nam se utisci mešaju sa šaputom naših briga i velika simfonija se pretvara u buku.

Kada nam nedostaje taj unutarnji mir, mržnja, zavist i zlovolja prodiru u malim kapljicama, i ono što je slatko postaje gorko. Ambicija i egoizam mute vazduh, te note najuzvišenije melodije prodiru u naše duše sa čudnim treptajima teskobe. Neizreciva pesma života stiže nam iz spoljašnjeg sveta, ali ne nalazi odjek u našem duhu.

Jer, velika simfonija nastaje samo onda kada nam poruka iz prirode dodirne duh i zatreperi ga poput nežnog vetra što prohuji našim bićem i pokrene harmoničan zvuk svih žica naše vlastite harfe.

Može li čovek da čuje harmonične zvuke svoje harfe kada među ljudima?

Može li čovek da uoči neku nezgrapnu notu i da usred gužve sedne da uskladi njene žice?

Može li čovek da sluša simfoniju koja teče iz njegovog unutarnjeg sveta, usled svakodnevne vreve?

Možda je čovek zaboravio na svoju harfu i ne želi više da zna za nju. Zadovoljava se pijačnom bukom.

Možda ju je izgubio i više ne želi da je potraži jer mu nije potrebna.

I u slučaju da je pronađe, kako da podesi njene žice?

....
Priroda je večno otvorena knjiga i nije stvorena da bismo čitali njena slova nego da bi nam se svidela da bismo je voleli sa naših pet čula. Prava mudrost je upoznati dva sveta I uskladiti njene vibracije; svet stvari koje nas okružuju i naš vlastiti unutarnji svet. Ali, teško je oba upoznati, a još teže održati ih uvek usaglašenima. Mi, ljudi, možemo da slušamo samo onakvu muziku, kakvu nosimo u našem unutarnjem svetu. Sve je u životu tako, u našem duhu odjek ima samo ono što na njega liči.

Najveći rob je čovek koji živi za novac. Ljubavlju se ništa ne kupuje. Ljubav se samo seje, kao semenje da bi se rodio plod u čovečijem duhu.

Od svakog novog dana treba očekivati ono najbolje. Ako se i ne dogodi ono što smo očekivali, a mi, uprkos tome, budemo veseli, mnogo smo postigli. Na taj način možemo da pružimo više svetlosti našem duhu u lošim vremenima. Vera i optimizam su lampe koje jače svetle u mraku. Kada su nam upaljene u nevolji, možemo da mislimo da svaki dan koji prohuji, a da nismo postigli ono što smo želeli, samo predhodi boljem sutra. Iskoristi dobre prilike i uživaj u njima, a neka te oskudica podseća na njih dok budeš čekao bolja vremena.

To što nazivate prošlošću, jeste ono što smo posejali u našim životima. Budućnost je samo žetva. Ako mi dozvolite da uporedim naš život i neko drvo, rekao bih vam da je prošlost njegovo korenje, sadašnjost cvet što se krasno otvara da bi se oplodio, a budućnost , očekivanje plodova. Šta je onda to tajanstveno u našim životima? Da vam možda ne treba neki mag da biste saznali koju vrstu plodova očekujete od vas samih? Poznato je da onaj ko vetar seje, oluju žanje. Ali, ja vam dodajem da onaj ko seje sa ljubavlju, kupiće zrele plodove.

_______________________________

Stvari jednostavno postoje. Rađaju se i nestaju kao potoci. Posudu punimo vodom, a život iskustvom. Vreme je samo sled stvari što promiču našim životom. Naše telo, kao vrč vlastitog života, istroši se upotrebom. Jednoga dana će potpuno dotrajati.

Ali, voda iz te divne glinene posude vratiće se u more. Glina će se vratiti u zemlju. U stvari, ništa se potpuno ne potroši. Sve je večno, baš kao zvezde što neprekidno kruže u konstelacijama neba.

Ljubav je kao vino, vremenom, postaje plemenitija, svaki put sve ukusnija i mirisnija.

________________________________

Na svetu postoje dve vrste ljudi: oni koji sanjaju i oni koji su prestali da sanjaju. Tužno je doživeti starost kada izgubimo iluzije. Dokle god negujemo u sebi neki san, možemo da se osećamo mladima. U tome i jeste suština mladosti.

Daljina je kao vreme. Njome možemo da izmerimo samo materijalne stvari, kao što se sati mere kapima vode što padaju u klepsidru, ili peskom koji curi na dno peščanog sata. Ali, ko meri daljine duše? Mogu da se nalazim vrlo daleko od Iskaj, ali ću uvek biti blizu. Dokle god traje naša ljubav, bićemo sjedinjeni i ništa nas neće rastaviti. Kada se dva bića vole, ne postoje daljine. Nasuprot tome, kada ljubav iščezne, možemo deliti postelju i istovremeno biti daleki kao dve zvezde iz različitih galaksija."

Mišel Leris, Doba zrelosti (odlomci)

Mišel Leris, Doba zrelosti (odlomci)

Budući da sam uvek ispod ili iznad stvarnih događaja, ostajem zarobljenik sledeće alternative: svet - stvarni predmet, koji gospodari mnome i prožire me (kao Juditu) patnjom i strahom, ili svet - čista opsena, koji se gubi između mojih prstiju, koji ja razaram (kao Lukrecija, probodena nožem), nikada ne uspevajući da njime zagospodarim.

*

Onome što je antičko odavno pridajem osobinu iskrenog sladostrašća. Mermerne građevine privlače me svojom ledenom temperaturom i svojom strogošću. Događa se da sebe zamišljam ispruženog na pločama (čiju hladnoću osećam na svojoj koži) ili da stojim naslonjen uz neki stub, priljubivši se telom uz njega. Neki put bih rado formulisao svoju želju govoreći da hoću ‘bedra hladna i tvrda kao rimska građevina’. Svečanost onog što je antičko očarava me, kao i njegova kupatila. Mislim na neke Mesaline i bestidne rimske plemićke. Misao o Rimu, sa njegovim pirovima, borbama gladijatora i drugim cirkuskim grozotama telesno me ushićuje. (…) kurtizanu nisam video drugačiije nego u bogato izvezenom ogrtaču, a to bi uvek podrazumevalo antičku kurtizanu.

(…) ono što mi u prostituciji danas najviše pada u oči jeste njen religiozni karakter: ceremonijal oko uspostavljanja dodira ili primanja, nepromenljivost dekora, smišljeno svlačenje, ponuda poklona, obredi ispiranja, nesvesne reči, izgovorene s namerom koju u tolikoj meri opravdava navika i koje kao da postoje odvajkada, to me uzbuđuje isto koliko i svadbeni obredi nekih naroda zato što se u njima nalazi isti pradedovski i iskonski element.

*

Korida u svojoj celini pojavljuje se pre svega kao neka vrsta mitske drame čiji je sadržaj sledeći: Životinja je ukroćena, a zatim je Heroj ubija. Trenuci u kojima se odigrava božansko – kad osećanje jedne stalno dodirivane i sustizane katastrofe stvara vrtoglavicu, usled koje se užas i zadovoljstvo preklapaju – jesu oni u kojima se torero igra sa smrću, i nje se samo čudom spasava opčinjavajući je; i tako postaje Heroj a on je oličenje čitave gomile, koja, njegovim posredstvom, dopire do besmrtnosti, do večnosti utoliko zanosnije što visi samo o koncu. (…) Čarobno svojstvo borbe prisno je vezano ja sa tokom religiozne svečanosti (koja više vredi nego sve ceremonije savremenih zapadnih religija, koje su izgubile svoj duboki smisao jer dozvoljavaju prinošenje žrtvi samo u simboličkom obliku), i ja mislim da nije od velike važnosti, pod uslovom samo da je dirljiva, da li je neka borba tehnički dobra ili rđava, glavno je da u njoj postoji ubijanje životinje po tačno propisanim odredbama, kao i smrtna opasnost za onog koji ubija. Od šest borbi koje sam imao prilike do sada da vidim, prva, u rimskoj areni u gradu Frežisu, bila je zaista sramna: torerosi ili suviše mladi, ili suviše stari, ogromna telad poubijana gore nego u klanici,koja su ponekad mokrila od straha ili rikala; gomila koja je nepromišljeno manifestovala da bi imitirala Špance.

*

I tek povodom ove pustolovine (…) ja sam mogao jasno da shvatim mehanizam svoga stalnog kolebanja između gađenja i čežnje: prezirati samoga sebe gotovo do želje da umrem (iako se plašim i najmanjeg znaka opasnosti od spoljnog sveta) voleti ono što nemam (čak i ako je gore od onog što imam) želeti uvek da budem na nekom drugom mestu, zavoleti stvar i ljude po onome što je kod njih najosobitije, najčudnije, najvarljivije, i tog se odjednom OSLOBODITI, jer se prezire ta naklonost koja se na kraju krajeva svodi samo na nekakvu ljubav prema živopisnom, na naklonost ljubitelja orhideja prema onom što je u njima egzotično, prema idejama o kojima se nikad nije mislilo (…) sve to služi da sakrije strah od života,jedina istina koju čovek pokušava do kraja da izvrda, zbog svoje sirovosti i nesposobnosti oduševljenja.

Neka savremeni istraživači podsvesnog govore o Edipu, o kastraciji, o osećanju krivice, o narcizmu, ja ne verujem da će sve to mnogo pomoći, bar što se tiče suštine problema (koji, po meni, ostaje srodan sa problemom smrti, ništavnosti i zavisi od metafizike ). Međutim, u mogućnosti sam da navedem jednu anegdotu koja pokazuje veliku važnost koju nagonski pridajem odnosu između straha i lepote, anegdotu koja potiče iz doba moga života kada nisam osećao nikakvu svesnu brigu o takvom odnosu. Neki će možda smatrati tu anegdotu objašnjenjem:

Godine 1920. ili 21., dakle kada sam počeo da se oduševljavam modernom poezijom, moj otac, kome sam čitao Apolinerovu poemu, izazvao je u meni veliki gnev (jedan od najvećih) kada mi je kazao da su nerazumljiva i besmislena ona dva poslednja, divna stiha:

Ta žena beše toliko lepa
Da je u meni izazivala strah.

Doba zrelosti, Mišel Leris

Sa francuskog preveo Nikola Trajković


_________________________________________________________________

Mirnes Sokolović

......Meni se, međutim, posebno sviđa što u svojim romanima neprestano žigošu onaj stil proste informacije, prigodna pobrojavanja ovoga i onoga, ništavilo opisa, slažući se s Bretonovim manifestnim primečanijem da tamo gde se prestane osećati, svakako treba da zaćuti. Svi su, međutim, zaboravili Mišela Lerisa, među nadrealističkim romansijerima, kao onog što je pronalazio samo ludilo i samo nesrazmer i samo turpitudu. Leris u Dobu zrelosti piše kako mu je ideal da sasma razgoliti svoje srce, da dosegne jednu iskrenost do te mere da će se pod piščevim rečenicama hartija sama zatalasati i buknuti na svaki dodir vatrenog pera. Tako, na primer, priznaje da se užasava svaki put kad vidi sebe u ogledalu, nalazeći se uvek iznova ponižavajuće ružnim. Piše kako odavno misli da je bezmalo impotentan, opisujući svoju nemoć kad se suoči sa golim ženskim telom. Prve svesne manifestacije mog seksualnog života, kaže Leris, došle su u znaku nečeg kobnog, kao da će me boleti kad budem gubio nevinost. Kao da će ostati bogalj nakon toga, jer je u pitanju itekako opasna ljubav, kao da venerične bolesti samo mene vrebaju. U ljubavnom uzbuđenju obuzima ga posvemašnja obamrlost i nemoć svih udova. Sve žene u romanu Leris vidi kao Judite koje mu odsecaju glavu, Lukrecije koje se obečašćene ubijaju i Meduze čiji ga pogled upropaštava i ledi mu krv. Približavajući svoju ludu, praskavu i magičnu ljubav, Leris će napisati kako dugo nije mogao sebi oprostiti što je jednom Vajldovu Salomu u pozorištu gledao sa ženom koju je prestao voleti, osećajući toliku krivicu da je zbog toga želeo samog sebe kazniti skinuvši se posle u kupatilu gol i izgrebavši sebe makazama po čitavom telu sa nekom pomamnom i sladostrasnom marljivošću.

Svedočeći iz svoga ugla o banketu u čast Sen Pol Rua, kao vrhunca nadrealističke hrabrosti, kada su javno 1925. prekinuli jednu svečanost protestvovaši protiv francuskog nacionalizma, što će čak završiti i sveopštom tučom, Leris kaže da je se istaknuo u svojoj hrabrosti samo iz nepromišljenosti, da je zapravo u njegovom lucidnom potezu, kada je otvorio prozor i vikao: Dole Francuska, nakon čega će se sukobi preneti i na trgove i ulice, bilo nimalo hrabrosti i mnogo ludila i ponesenosti alkoholom i euforijom, kao i straha da se neće pokazati hrabar. On će tek naglasiti da je nedeljama kasnije apsurdno trpio bolove zbog silnih udaraca koje je dobio. Vrhunac je, međutim, scena kada Leris, posle jedne pijanke, posustavši u krevetu s nekom igračicom, američkom crnkinjom, koja mu se bila mnogo svidela, u pet sati ujutro uleti u sobu svome prijatelju i zatraži brijač da se konačno uškopi. Prijatelj će mu mirno odgovoriti da nažalost ima samo električnu mašinu za brijanje, to jest da mu tog puta ne može pomoći. Nije, doista, čudno da je Lerisu, kao šašavom vrebaču ljubavi, Breton na vreme presudio i izbacio ga iz nadrealizma.

Leris svedoči da sadizam i mazohizam nisu za njega poroci, nego modusi kojim postiže veći intenzitet stvarnosti. Opivši se nasmrt on tako luta ulicama, ulazeći u različite kuće, penjući se do petih spratova i ispitujući vlasnike bordela da li je tu ona kojoj je zaboravio ime. 



izvor 

                                                              Mišel Leris, Fantomska Afrika 

Dickensova „Velika očekivanja“ u očima psihologa

Charles Dickens je bio pomni promatrač ljudske prirode koju je pretočio u literarno pozorište svakodnevnog čovekovog života. Svoje likove je prikazivao kao svojstvene nepopravljive čudake i mnogi kritičari su mu zamerali zbog takvog grotesknog preuveličavanja osobina svojih likova. Ali takav teatralni prikaz Dickensovih likova je ono što ih čini tako specifičnim.

Jedna od zanimljivih činjenica iz Dickensovog života je njegova borba sa depresijom. Počeo bi padati u depresiju neposredno pre pisanja svakog novog romana, a zatim bi se njegovo raspoloženje postepeno podizalo do stadija manije kroz celi proces pisanja romana da bi se nakon završetka pisanja romana depresivnost ponovo javila. Njegova depresija se pogoršala s godinama i sprečila ga u daljnjem stvaranju literarnih upečatljivih likova.

Osvrt na centralne likove dela

Radnja dela „Velika očekivanja“ je veoma komplikovana i s naglim preokretima, puna iznenađenja i kompleksnosti. Može se pronaći mnoštvo interpretacija šta ovo delo zapravo predstavlja i kojim temama se bavi. Međutim, tri najčešće interpretacije ovog dela uključuju analizu samog dela s moralnog, psihološkog i socijalnog aspekta.

S moralne strane, delo se bavi temom koja uključuje borbu između dobra i zla, iskupljenje nakon počinjenog greha, mogućnost bogatstva da deluje istovremeno i u svrhu dobra i u svrhu zla. Psihološki aspekt ovog dela se svodi na osećanje napuštenosti, krivicu, sram, čežnju i emocionalnu manipulaciju. Što se tiče socijalnog aspekta u ovom delu naglasak je stavljen na klasne strukture i društvena pravila koja su vladala u tom periodu, probleme obrazovnog i pravnog sistema, snobizam i iskorištavanje dece.

Da bi se delo moglo razumeti u celoj svojoj kompleksnosti i, prema nekim književnim kritičarima, svojoj mističnosti, potrebno je da se pozabavimo detaljnijom psihološkom analizom nekih od ključnih likova ovog dela.

Pip, glavni junak i narator u ovom delu čije misli i stavovi tokom naracije oblikuju čitateljevu percepciju same priče, je dečak veoma niskog samopouzdanja. Razumevanje Pipovog karaktera je ključni korak u razumevanju samog dela. U Pipovom detinjstvu osećaj koji preovladava je osećaj krivice za koji je „zaslužna“ njegova sestra koja ga konstantno podseća na sve ono šta je morala proći u životu kako bi se brinula za njega, s obzirom na to da su im roditelji davno umrli. Jedina pozitivna ličnost u njegovom životu je Joe, muž njegove sestre, koji se trudi da iz Pipa stvori marljivu osobu zadovoljnu radom u kovačnici. Međutim, poznanstvo s gospođicom Havisham i Estellom budi u njemu osećaj srama prema takvom prostom i običnom životu kakvom ga usmerava Joe. Uticaj gospođice Havisham i Estelle u njemu bude čežnju, ambiciju i snobizam.

Pip je vrlo pasivna ličnost koja se boji izražavanja osećaja i svim silama se trudi da ih potisne. Izražavanje osećanja kompenzuje sanjarenjem u čemu mu pomaže mističnost kuće gospođice Havisham. Jedino osećanje koje ga razdire je osećanje strasti prema Estelli i čini sve da bi došao do novca kako bi mogao postići isti socijalni status i konačno zaslužiti njenu ljubav. Pritom to želi postići na način koji ne zahteva napor. U tom se ogleda Pipov nedostatak odgovornosti koji je posledica nepostojanja oca kao glavnog uzora u njegovom životu. Međutim, dolazi do obrta u Pipovom životu kada od četiri lika koje mu Dickens „servira“ kao „figure oca“ nauči kako da preuzme odgovornost za bilo koji izbor koji napravi u životu i kako da prihvati neuzvraćenu ljubav i osuđenost na samoću.

Obe slike su iz jedne od brojnih ekranizacija knjige. Ovu je radio BBC i spada u najpoznatije.

Gospođica Havisham je, bez sumnje, jedan od najčudnijih i najgrotesknijih likova u delu „Velika očekivanja“. Prvi utisak koji čitalac stekne o gospođici Havisham je istaknut njen samotnjački i tužni život i izolacija od sveta. Međutim, kako uplovljavamo dublje u srž samog dela otkrivamo da je gospođica Havisham jedan veoma negativan lik ispunjen besom, tugom, patnjom i ljutnjom. Takvu vrstu osećanja je njegovala zahvajujući izdaji koju joj je priredio njen verenik , ostavivši je pred oltarom na dan venčanja. Gledano sa psihološkog aspekta, može se pretpostaviti da je imala predispozicije za razvoj kompulsivno-opsesivnog poremećaja čiji je okidač bio navedeni događaj iz njene prošlosti. Gospođica Havisham je na osnovu toga u glavi kreirala fiks ideju da je njena misija da se osveti muškarcima da bi i oni osetili istu bol kao i ona u prošlosti. Zbog toga usvaja devojčicu Estellu i pretvara je u mašinu u ljudskom liku koja ima za cilj slamanje muških srca, ne vodeći računa o Estellinim osećajima i o tome da je ona jedna bela hartija koju treba ispisati pozitivnim uticajima, a ne hladnokrvnošću, snobizmom i hladnim ponosom. U ovom slučaju Pip je poslužio kao meta njenoj osveti.

Ipak, u poslednjem delu knjige Dickens nam ostavlja nadu da se svako od nas može promeniti na bolje. U skladu s tim, i gospođica Havisham, kada je shvatila dubinu Pipovih osećaja prema Estelli i koliko je povredila to dvoje ljudi, prisetila se vlastite boli koja joj je nanesena u prošlosti. Uvidevši svoj greh i pokazujući kajanje, radi jedinu stvar koju može učiniti – preuzima odgovornost za svoje postupke i moli Pipa za oproštaj. Za učinjenu bol je prekasno, ali za rad na vlastitom selfu i poboljšanju sebe nikada nije kasno.

Ono što Dickens u ovom delu radi maestralno jeste opisivanje fizičkog propadanja gospođe Havisham, tako da nas sa svakim njenim „pojavljivanjem” u radnji prati ponekad zastrašujuć i vrlo živopisan opis njenog telesnog propadanja. Njena kuća je opisivana sa dozom misticizma i ne bez horor elemenata, kao da bi na taj način trebalo da doživimo i samu gospođicu Havisham: kao mistično, zastrašujuće biće nepoznatih moći, koje vrebaju sa svakom njenom pojavom. Ipak, kada se upoznamo sa njenom istorijom, i pored toga što znamo šta je učinila Estelli i Pipu, teško je posmatrati je kao isključivo negativan lik, posebno zbog pokajanja koje sledi na kraju. Upravo ova višedimenzionalnost likova je jedan od ključnih razloga zašto će Dickensovi junaci živeti sa vama čak i dugo vremena nakon što pročitate knjigu.

Estella je Dickensova jedna krajnje ironična kreacija s tendencijom ka bipolarnosti. Zapravo, destruktivnost kojom zrači Estella je delo gospođice Havisham. Estella je programirana da bude hladna, cinična i manipulativna kako bi sprovela osvetu nad muškarcima koju je zamislila gospođica Havisham. Kroz godine odrastanja i sazrevanja, njena bipolarnost sve više dolazi do izražaja. Istovremeno vodeći unutarnju borbu između svojih realnih osećanja i nametnutih osećanja od strane gospođice Havisham, Estella je u stalnom stanju napetosti. Uprkos svemu, ona je jedan lik koji nije zao i koji zrači iskrenošću i predstavlja ono što je naučena da bude. Uticaj koji je na nju ostavila gospođica Havisham dovodi i do njene pogrešne odluke prilikom biranja životnog partnera kojom je sebe osudila na patnju. Tom odlukom je kasnije spoznala da je mogla izbeći sve to samo da se oslonila na svoja unutarnja realna osećanja. Kao što Estella na kraju kaže Pipu: „Patnja je bila najjači oblik učenja od svih… Bila sam povređena i slomljena, ali nadam se da ću se pretvoriti u bolju verziju sebe.“

Od prethodno navedenih likova, ništa manje nije bitan lik Magwitcha. Iako su njegovi motivi poprilično sebični, ne možemo a da ne volimo ovog lika. To je jedan primitivan i neuredan čovek neotesanih i grubih manira. Ali bez obzira na to, jednostavno mu se moramo diviti jer je to čovek koji je, uprkos pripadnosti nižem socijalnom sloju, sam naučio čitati i pisati, koji se obogatio teškim radom i stečeno bogatstvo na kraju ustupio Pipu. Razlog tome je njegova želja za „osvetom“ društvu koje mu nije dalo priliku da pokaže i dokaže svoje vrednosti. Njegova velikodušnost je zaista velika, ali nije tako čista kao što na prvi pogled može da deluje i nije samo za Pipovu dobrobit. Vođen željom da od Pipa stvori divnog džentlmena kako bi pokazao društvu koliko su grešili ne pruživši mu priliku za napretkom. Želeo je da se oseća ponosnim zbog svoje kreacije. Ironično, uprkos smrti svog oca, Pip je ipak imao figuru oca kroz odrastanje i sazrevanje iako nisu bili direktno povezani tokom celog vremena.

Roman „Velika očekivanja“ jedan je od najčitanijih i čitateljima najdražih Dickensovih romana. Reč je o romanu odrastanja i sazrevanja; to je jedna sentimentalna drama iskušenja i bola. U ovom romanu Dickens stvara silovitu dramu u kojoj dva najupečatljivija lika: Pip, ponesen velikim nadama i gospođica Havisham, ponesena dubokim ogorčenjem, nestaju pod svojim teretom.

Istina je da su Dickensovi romani prepuni stereotipa, da u njima, uprkos preprekama koje junaci moraju preći, dobro uvek pobeđuje,  i ovaj pisac zaslužuje da se pamti kao jedan od najvećih pripovedača, zabavljača i filantropa na svetu.

Autor: Enida Cokoja Đikić
izvor : Psihoverzum 

                                                                 

ARHIVA 

* 

                                       * Dickensova „Velika očekivanja“
                                       * Charles Dickens,Velika očekivanja, Božična priča

                                       * Charles Dickens,Oliver Twist

                                       * Charles Dickens:život i dela

                                       * Charles Dickens iLondon

                                       * Dikensov Pikvikklub

Charles Dickens, Velika očekivanja

1. POGLAVLJE

Budući da se očeva porodica zvala Pirrip, a moje krsno ime bilo Philip, nisam znao u svom detinjem  jeziku iz obe reči skovati nikakvo dulje ili jasnije ime nego Pip. I tako sam sebe prozvao Pip, a Pip su me i drugi zvali.
      Navodim Pirrip kao očevo prezime na temelju njegove nadgrobne ploče i pričanja moje sestre - gospode Joe Gargery, koja se udala za kovača. Ne videh nikad ni oca, ni majke, niti sam ikad video bilo kakvu njegovu ili njezinu sliku (jer su živeli  davno pre  vremena fotografskog umeća), te sam stvorio sebi prve predodžbe o njihovu obličju, sasvim nerazumno, po njihovim nadgrobnim pločama. Po obliku slova na nadgrobnoj ploči moga oca ja sam ga na neki čudan način zamišljao kao snažna, stamena i mrka muškarca crne kovrčaste kose. Iz slova i stilizacije natpisa »I Georgiana, žena Gore Spomenutoga«, izveo sam  detinjasti zaključak da je moja majka bila bledahna i pegava lica. Pet kamenih pločica svaka stopu i pol dugačka, lepo poredanih do njihovih grobova, a posvećenih sećanju na petero moje male braće, koja su još u najranijoj mladosti odustala od pokušaja da žive u to opštoj borbi, usadilo je u moju dušu usrdno verovanje, koje sam do dana današnjega sačuvao,da su se rodili poleduške, s rukama u džepovima svojih hlača i da ih nikad nisu izvadili u životu.
        Stanovali smo u močvarnom kraju pokraj reke, dvadesetak milja hoda uzduž njezina vijugavog toka, daleko do mora. Prvu, najživlju i najdublju uspomenu na zbilju ovog sveta biće da sam stekao jednog hladnog nezaboravnog popodneva kad se dan već gasio. U tim trenucima bilo mi je jasno da je to turobno, koprivama zaraslo mesto — groblje, a da su Philip Pirrip, nekoć član ove župe, i Georgiana, žena Gore Spomenutoga, mrtvi i pokopani, da su Alexander, Bartholornew, Abraham, Tobias i Roger, dečica spomenutih, također mrtva i pokopana a pusta ravnica iza groblja, ispresijecana nasipima, humcima i prelazima, po kojoj pase raštrkana stoka- močvara, niska olovna crta iza nje reka, onaj daleki divlji brlog, odakle žestoko kulja vetar - more, a maleni jadni drhtavi stvor što se stao svega toga bojati i udario u plač - Pip.
— Zaveži! — dreknu strašan glas i nekakav muškarac iskrsnu medu grobovima pokraj crkvenih vrata. — Zaveži, mali vraže, ili ću te zaklati!
Strašan lik, sav u gruboj surini, s velikim željeznim negvama na nozi. Gologlav, poderanih cipela, a glavu umotao starom krpom. Prokvašen vodom, uprljan glibom, noge podbio o kamenje, raskrvario na oštrome šljunku, ozario koprivama, izbo na glogovu trnju. Hramao, drhtao, piljio očima, režao, a zubi mu cvokotali u ustima kad me je ščepao za podbradak.
— Gospodine, nemojte me zaklati - zaklinjao sam ga zaprepašten od užasa. - Molim vas, gospodine, nemojte.
— Reci nam kako se zoveš! - progovori muškarac. - Brzo!
— Pip, gospodine.
— Ponovi — reče, zureći u mene. — Glasnije!
— Pip, gospodine, Pip.
— Pokaži nam gde stanuješ - nato će neznanac. - Pokaži nam to mesto!
Pokazah rukom gde leži naše selo u nizinskom obalnom kraju, medu johama i okresanom drveću, milju-dve od crkve. Gledao me časak, a zatim me okrene glavačke te isprazni moje džepove, u kojima nije bilo ništa do kriške kruha. Kada je crkva opet stajala na svome mestu — jer je bio tako brz i snažan da je crkvu o-krenuo naopačke, tako da sam toranj video pod svojim nogama —kada je, dakle, crkva opet stajala na svome mestu, sedeo sam, sav dršćući, na povisokom nadgrobnom spomeniku, dok je on proždrljivo gutao kruh.
Kučkin sine - reče oblizujući usne - ala su ti obrazi bucmasti. Verujem da su bili bucmasti, iako sam u ono vreme bio premalena rasta za svoje godine i slabašan.
- Đavo me odneo ako ih ne bih pojeo - reče neznanac i preteći zaklima glavom - i malo fali da to ne učinim.
Odgovorih kako se ozbiljno nadam da to ne će učiniti, i privijem se još čvršće uz nadgrobni spomenik, kamo me beše posadio, prvo da zadržim ravnotežu, a drugo da ne briznem u plač.
- A sada pogledaj u mene! - nato će muškarac. - Gde ti je majka? Odgovorih: - Ovde, gospodine!
Neznanac se trže, potrča malo, stade i pogleda preko ramena.
- Ovde, gospodine! - javim se uplašeno. - I Georgiana. To mi je majka.
- A tako! - reče i vrati se natrag. - A je li ti to otac, tu pokraj majke?
- Da, gospodine, i on je tu pokopan.
- Ha! - promrsi premišljajući. - A kod koga živiš, ako ti dobrostivo dopustim da poživiš, na što se, međutim, još nisam odlučio?
- Kod sestre, gospodine, kod gospode Joe Gargerv, žene kovača Joea Gargervja.
- Kovača, veliš? - upita i pogleda dole na svoju nogu. Pogledavajući mrko čas u nogu, čas u mene, približi se nadgrobnom spomeniku, na kome sam sedeo, zgrabi me za obe ruke i zabaci me koliko je god više mogao unatrag, tako da je oči svom snagom upiljio u moje, a ja nemoćno gledao u njegove.
- A sad pazi, jer ti se radi o glavi. Znaš što je turpija?
- Da, gospodine.
- I što je secalica?
- Znam, gospodine.
Nakon svakog pitanja jače me nagne kao da hoće da još više osetim svoju nemoć i opasnost u kojoj lebdim.
— Nabavićeš mi turpiju — pa me još nagne. — I secalicu. — Opet me nagne. — I donećeš mi oboje. — Ponovno me nagne. — Ili ću ti iščupati srce i jetru. — Opet me nagne.
Prepadoh se tako strašno, a mozak mi se zavrti u glavi da sam se obema rukama zakvačio za nj i rekao: - Gospodine, budite ljubazni pa me izvolite postaviti uspravno, onda mi možda neće pozliti i bolje ću pripaziti na vaše reči.
Tolikom me žestinom premetnu i prebaci, da se je crkva okrenula oko svoga vetrokaza na tornju. Zatim me uze za ramena, uspravi navrh nadgrobnog spomenika i produži ovim strašnim rečima:
— Donećeš mi sutra rano turpiju i secalicu. Sve to donesi tamo preko na staru tvrđavu. To ćeš učiniti, ni da pisneš ni da odaš znakom da si me video, ili ma koga drugoga, i poštediću ti život. Ne učiniš li to ili na dlaku ne izvršiš što ti rekoh, iščupaćemo ti srce i jetru, ispeći ih na roštilju i pojesti. Nisam ovde sam, kako ti možda misliš. Tu se sa mnom krije još i mladić prema kome sam ja anđeo. Čuje što govorim. Poznaje tajne putove, zna kako će se domoći dečaka i njegova srca i jetre. Dečak bi se zaludu pokušao sakriti pred njim. Može zaključati vrata, zavući se u toplu postelju, pokriti se svojim odelom preko glave, sakriti se i misliti
daje spašen. Ma kako se dečak sigurno i udobno osećao, mladić će se tiho šunjati i došunjati k njemu i onda ga rasporiti. Zasada ga teškom mukom odvraćam od toga, da ti ne naudi. Vrlo ga teško držim podalje od tvog srca i jetre. Šta kažeš na to?
Obećah da ću pribaviti turpiju i prikupiti svaku mrvu hrane što je nađem, i da ću u cik zore doći njemu na staru tvrđavu.
— Reci: ubila me strela Božja ako to ne izvršim! - nato će neznanac. Izgovorih te reči i on me skinu sa spomenika.
— A sad - produži - ne zaboravi što si obećao, seti se mladića, tornjaj se kući!
— La-la-ku noć, gospodine — promucah.
— Biće mi baš laka! — odvrati razgledajući hladnu, vlažnu pustoš. — Voleo bih da sam žaba ili jegulja.

Tresao se od zime i celo vreme obema rukama grlio svoje telo kao da ga hoće sačuvati da se ne raspadne i hramajući išao prema niskom grobljanskom zidu. Gledao sam ga kako se provlači između kopriva i trnja što je izniklo između zelenih humaka. Mojim se detinjim očima činilo da izmiče rukama što ih mrtvi oprezno pružaju iz grobova, da ih opletu oko njegovih gležanja i povuku ga u raku.
Kada je došao do niskoga grobljanskog zida, prebaci se kao da su mu noge uzete i ukočene, a onda, okrenuvši se, pogleda u mene. Kad videh kako se osvrnuo za mnom, udarim ravno kući, trčeći što me noge nose. No uskoro pogledam preko ramena i tada sam video kako ponovno ide prema reci, svejednako stišćući objema rukama svoje telo i traži ranjavim nogama put između velikog kamenja, porazbacanog ovde-onde po močvari kao nogostup kada udare kiše ili nadode plima.

    Kada sam stao da pogledam za njim, močvara je u tom času bila samo duga crna ravna crta a reka isto tako, ali ni izdaleka tako široka, niti crna; nebo samo isprepleten niz dugih, jarko crvenih i duboko crnih traka. Na rubu reke jedva sam nazirao jedina dva crna predmeta na celom vidiku, što su uspravno stršila: svetionik, po kome su se pomorci upravljali — nalik na rasklimanu bačvu, nataknutu na stup, ružna stvar kada joj se približiš, i vešala s lancima, na kojima se nekoć zibalo telo gusara. Neznanac je hramao prema vešalima; kao da je gusar oživeo te se, sišavši s vešala, sada vraća da se ponovno obesi. Kada sam pomislio na to, podiđe me jeza, a kada videh kako goveda podižu glave i bulje za njim, u čudu sam se pitao ne misle li i ona što i ja. Ogledavao sam se na sve strane ne bih li gde ugledao onog strašnog mladića, ali njemu ni traga, ni glasa. Tada me ponovno obuze strah i ne osvrćući se više, potrčah kući.

2. POGLAVLJE

Moja sestra gospoda Joe Gargerv bila je više od dvadeset godina starija od mene i njoj je uspelo da među susedima postane čuvena po tome što je mene othranila »svojom rukom«. Kako sam u ono vreme bio prisiljen sam odgonetati značenje tih reči, a poznavajući njezinu nesmiljenu i tešku ruku, što se često spušta na njezina muža i na mene, smatrao sam da smo Gargerv i ja bili odgajani njezinom »rođenom rukom«.

Nije bila baš pristala žena i imao sam utisak da je ona »svojom rukom« prisilila Joe Gargervja da je uzme za ženu. Joe je bio lep muškarac, svetložute kovrčave kose s obe strane svoga glatkog lica i s očima tako neodređene modrine te se činilo da su se šarenice nekako rasplinule u beloočnicama. Bio je blag, dobroćudan, krotak, lakomislen, drag stvor - Herkul snage i slabosti u isti mah. Koža na licu moje crnokose i crnooke sestre gospode Joe beše tako crvena preko svake mere, da sam se ponekad u čudu pitao ne upotrebljava li ona pri umivanju ribež za oraške umesto sapuna. Visoka, koščata, gotovo uvek s grubom pregačom, koju je otraga vezivala popreko s dve naramenice, a spreda je imala opršnjak načičkan pribadačama i iglama.

     Smatrala je svojom velikom zaslugom i ljutim prekorom za Joea što gotovo nikada nije skidala pregaču. Zaista ne vidim razloga zašto ju je uopšte nosila, a kad ju je već nosila, zašto je ne bi mogla skinuti svakog bogovetnog dana.
     Joeova kovačnica bila je prigradena uz našu drvenu kuću, kao što su u ono vreme bile gotovo sve kuće u našem kraju. Kada sam s groblja dotrčao kući, kovačnica beše zatvorena, a Joe je sedeo sam u kuhinji. Kako smo Joe i ja bili sapatnici što poverljivo izmenjuju svoje tajne, tek što sam pritisnuo kvaku na vratima i spazio ga kako sedi u suprotnom uglu  kuhinje, u zapećku, rekao  mi je u poverenju:
- Gospođa Joe je već dvanaest puta izlazila da te traži, Pipe. A sada je izašla trinaesti put.
- Zbilja?
- Da, Pipe - reče Joe - ali što je još gore, ponela je i »Golicaljku«.' Čuvši tu zloslutnu vest, stao sam zavrtati jedino puce na prsluku, gledajući posve potišteno u vatru. Golicaljka beše trska s uvoštenim vrškom, što je od čestih sukoba s mojim golicanim telom postala sasvim glatka.
- Sela je - reče Joe - pa ustala i ščepala Golicaljku, razgoropadila se i - izišla napolje. Eto šta učini - reče Joe, razgrćući vatraljem ugljen medu nižim prečkama, gledajući u vatru. - Da, Pipe, razgoropadila se i izašla.
- Je li odavna izašla, Joe? - Vazda sam postupao s njim kao s nekim malo poodraslim detetom i sebi ravnim.
- Pa — reče Joe, pogledavši na švarcaldsku uru — njezina goropadnost traje već nekih pet  minuta, Pipe. Evo dolazi! Stani iza vrata, stari druže, i omotaj se peškirom. .

 Poslušan savet. Moja sestra, gospoda Joe, otvori širom vrata i naišavši na otpor iza njih, smesta razabra šta je tome uzrok, te se lati Golicaljke da izvede stvar na čistac. Najzad me hitnu - često sam joj poslužio kao oružje, kojim je gađala bračnog druga - Joeu, koji me, sav sretan što me je makar i u takvim okolnostima dobio u svoje ruke, posadi u zapećak te me sigurno ogradi svojom velikom nogom.
- Gde si bio, majmune? - upita gospoda Joe tupkajući nogom. -Odmah reci šta si radio da si me tako izmučio strahom i teskobom ili ću te isterati iz zapećka, pa bio ti pedeset puta Pip, a on pet stotina puta Gargerv.
- Bio sam samo na groblju - odgovorim sa svog stolca plačući i trljajući bubotke.
- Na groblju! - ponovi moja sestra. - Da nije mene, bio bi već odavna na groblju i ostao onde.
A ko te je othranio »svojom rukom«?
- Vi — odgovorih.
- Volela bih znati zašto sam to učinila! — usklikne sestra. Zastenjao sam: - Ne znam.
-  Ja ne znam! — reče moja sestra. — Nikad više ne bih to učinila! To znam posigurno. Zaista mogu mirne duše reći da nikada nisam skinula tu pregaču otkako si se rodio. Dosta mi je muke i nevolje što sam žena kovača, pogotovu kad je taj kovač jedan Gargerv, a usto još i tebi zamenjujem majku.

Moje misli odlutaše od tog pitanja, dok sam neutešno zurio u vatru. Preda mnom iz žarkog ugljena iskrsnuše begunac iz močvarne ravnice s negvama na nozi, tajanstveni mladić, turpija, hrana i strašna zakletva koja me sili da izvršim kradu u kući što mi pruža utočište.

- Ha! - usklikne gospoda Joe, stavljajući Golicaljku na svoje mesto. — Dakako, groblje! Lako je vama dvojici reći groblje. — Nijedan od nas, uzgred rečeno, nije uopšte izustio tu reč. - Jednog ćete dana vas dvojica mene oterati na groblje! Jao, vas ćete dvojica onda lepo izgledati bez mene!

Dok se ona ushodala da priredi posude za čaj, Joe je preko svoje noge piljio dole u mene kao da u mislima slika mene i sebe, zamišljajući kako bismo nas dvojica uistinu izgledali u onim pre natuknutim žalostivim prilikama. Zatim je sedeo gladeći svoje svetložute kovrče i zaliske na desnom obrazu te prateći svojim plavim očima gospodu Joe, kako bi to uvek činio u burnim trenucima.
   
     Moja je sestra na svoj način odrešito rezala i mazala našhleb kruh s maslacem, i te su kretnje bile
uvek jednake. Ponajpre bi levom rukom čvrsto i odlučno pritisnula kruh o svoj opršnjak - pri čemu bi katkad u hleb ušla pribadača, a katkad igla, koje bi nam posle dospele u usta. Onda bi nožem dohvatila nešto maslaca (ne previše) i razmazivala ga po hlebu  kao apotekar kad sprema melem - služeći se pritom obema stranama noža, okretno zamahujući ploštimice, stavljajući i skidajući maslac uz rub krušne kore. Još jedan, poslednji snažni potez uz rub toga maza, a onda bi, sve u krugu, otpilila veliki komad, koji bi konačno razrezala na dve polovine, te bi Joe dobio jednu, a ja drugu.
Iako sam bio gladan, nisam se tom prilikom usudio pojesti svoju krišku. Osećao sam da je
treba pričuvati za strašnog poznanika i njegova još strašnijeg mladića. Znao sam da gospoda
Joe vodi kućanstvo najstrožom štedljivošću, te bi se moglo dogoditi da mi pri mom lopovskom pothvatu u smočnici ne dođe baš ništa pod ruku. Stoga odlučih da svoj deo hleba  s maslacem spustim u nogavicu.
 
     Činilo mi se da je potreban strašan napor kako bih izvršio svoju odluku. Upravo kao da moram skočiti s krova visoke kuće ili se sunovratiti u vodeni bezdan. A Joe, ničega svestan, još mi je više otežavao odluku. Ponašao se prema meni s drugarskom dobroćudnošću, pa smo kao sapatnici u zajedničkoj nevolji svaku večer običavali uspoređivati koliko bismo jednim zalogajem odgrizli od naših kriški hleba  s maslacem. Od časa do časa jedan od nas dvojice ćutke bi podigao svoj komad da mu se drugi divi — i to nas je poticalo na nove napore. Joe mi je večeras nekoliko puta pokazao svoju krišku, koja se naglo smanjivala, pozivajući me da učestvujem  u prijateljskom nadmetanju, ali me je svaki put zatekao kako na jednom kolenu držim žutu čašu čaja, a na drugome netaknutu krišku hleba  s maslacem. Napokon, sav očajan, odlučih da moram izvršiti što sam naumio i da je najbolje da, s obzirom na prilike, to bude što manje upadljivo. Iskoristih priliku, nakon što je upravo čas pre Joe pogledao u me, i spustih hleb s maslacem u nogavicu.
      Joeu je očito bilo neugodno što, prema njegovu mišljenju, nemam apetita pri jelu, pa zamišljeno
odgrize komad svoje kriške, kao da mu osobito ne prija. Razmišljajući neko vreme, mnogo je duže žvakao zalogaj nego obično i napokon ga progutao kao neku pilulu. Upravo je hteo ponovno zagristi i već naherio glavu da odabere što lepši zalogaj, kadli mu se pogled zaustavi na meni i opazi da je moga hleba a s maslacem nestalo.
    Joe je upravo hteo zagristi, ali je tako začuđeno i zaprepašteno razjapio usta i zablenuo se u
me da to nije moglo izmaknuti pažnji moje sestre.
Dok je čašu stavljala na stol, oštro zapita: — Šta je sad?
- Čuješ, Pipe, stari druže, moraš i sam znati! — promuca Joe vrlo ozbiljno i prekorno potresajući glavom. — Upropastit ćeš se! Zapeće ti u grlu. Nije, Pipe, moguće da si to prožvakao.
Moja sestra ponovi još oštrije nego obično: - Šta je sad?

     Joe me, sav zaprepašten, savetovaše: - Preporučio bih ti, Pipe, da bar mrvičak od toga iskašlješ, ako možeš. Bilo pristojno ili nepristojno, ali tvoje je zdravlje najpreče.

   Moja je sestra, međutim, već pobesnela. Nasrne na Joea, uhvati ga za zaliske i stade neko vreme bubati njegovom glavom o zid iza njega, dok sam ja, svestan svoje krivice, sedeo u uglu i gledao.

- Možda ćeš se sada dosetiti šta se dogodilo — sva zadihana poviče moja sestra — ti veliko
užireno krmče!

   Joe je samo nemoćno pogleda, zatim nemoćno odgrize komad hleba  i ponovno pogleda mene.

- Znaš, Pipe - svečano započne Joe žvačući poslednji zalogaj i poverljivo se obrati meni kao da smo nas dvojica posve sami — ti i ja smo uvek bili prijatelji i ja sam poslednji koji bih te hteo ocrniti. Ali kako si - i pritom pomakne stolicu i zaokruži pogledom po podu između sebe i mene - ali kako si tako neobično brzo progutao onoliku komadinu!?

- Šta, svu večeru najedanput progutao? - poviče moja sestra. Joe, još uvek punih usta, dometne, ne gledajući svoju ženu nego mene: - Znaš, stari druže, i ja sam često znao sve odjedanput progutati dok sam bio tvojih godina i bio sam kao dečak najveći proždrljivac, ali tebe, Pipe, još nikad dosada ne videh da bi sve odjedanput proždro. Prava je sreća da nisi ostao na mestu mrtav.

    Moja sestra sunu prema meni, upeca me za kosu i ne prozbori ništa više do zloslutnih reči: - Sa mnom, da ti ulijem porciju!

   Neko je zvere, lekar, u to vrijeme ustanovio da je katranova vodica odlična lekarija, pa ju je gospođa Joe uvek u ovećoj količini držala u svom kuhinjskom ormaru. Verovala je, naime, da je upravo toliko koristan lek koliko je bio odvratan. U svako je doba u me ulevala toliko toga napitka za oporavljanje da sam osećao kako okolo hodam zaudarajući na plot što su ga sveže namazali katranom. Te je večeri, međutim, hitnost mojega slučaja zahtevala da progutam pola litre te mešavine. Da se brže oporavim, gospoda Joe mi je sasu u grlo, stavivši mi glavu pod svoju mišku, kao čizmu u izuvaču. Joe je prošao s četvrt litre, ali ju je morao na dušak ispiti »jer se uzrujao« što mu je uvelike poremetilo spokojstvo dok je sedeo pokraj ognjišta i razmišljajući polako mljaskao. Sudeći po sebi, rekao bih da se nakon toga zacelo uzrujao, ako i nije pre.

   Savest je strašna kad optužuje odrasla čoveka ili dečaka. Ali kad se radi o dečaku, kojega uz onaj tajni teret pritišće još i drugi u nogavici što mogu posvedočiti, onda je to najteža kazna. Osećaj krivice  što sam naumio orobiti gospodu Joe — nisam ni časak pomislio da ću orobiti Joea, jer nisam nikad smatrao da je bilo što u domaćinstvu  njegovo vlasništvo — uz potrebu da jednom rukom neprestano pridržavam kruh s maslacem bilo kad sedim, bilo kad moram trčkarati po kuhinji da obavim poneki manji posao, gotovo me izbezumio. A kad je s močvarnih nizina  dunuo  vetar i razbuktao vatru, pričini mi se da izvana čujem glas onoga s negvama na nozi kojemu se zakleh da ću ćutati gde mi govori da ne može i neće do sutra skapavati od gladi i da ga moram već sada nahraniti.
 
     Pokatkad sam pomišljao i na to šta će biti ako onaj mladić, kojega su tek teškom mukom zadržali da ne omasti ruke mojom krvlju, ne odoli svome nagonskome nestrpljenju ili se prevari u vremenu te pomisli da već noćas, a ne sutra, ima pravo na moje srce i jetru! Ako se ikada ikome od straha nakostrešila kosa, onda se to tada meni dogodilo. A možda se nikome i nije?

     Bio je Badnjak i morao sam od sedam do osam bakrenim tučkom mešati puding za sutrašnji dan, ravnajući se pritom po švarcvaldskoj uri. Pokušao sam to uraditi s teretom na nozi, a to me ponovno podsećalo na onoga s teretom na njegovoj nozi, i uvideo sam kako je zaludu sve moje nastojanje da izvučem hlebs maslacem dole kod gležnja. Srećom, šmugnuh i spremih taj deo tereta svoje savesti u spavaonici u potkuplju.
- Čujte - rekoh kada sam dovršio mešanje grijući se u zapećku da se pre no što će me poslati spavati malo ugrejem . bije li to veliki top, Joe?
- O! - nato će Joe. - Umače još jedan robijaš.
Upitah: — Šta to znači, Joe?

Gospođa Joe volela je uvek sama sve objašnjavati, pa reče oštro: -Pobegao. Pobegao - dajući to objašnjenje kao da mi uleva katranovu vodicu.

Dok je gospođa Joe sedela nagnuvši se nad svoj ručni rad, mičući usnama, upitah Joea: »Šta
je robijaš?« Nato je Joe počeo micati usnama nudeći tako detaljan odgovor da sam razabrao samo jednu jedincatu reč: »Pip.«

- Sinoć, o zalasku sunca, pobeže robijaš — reče Joe naglas. — Ispališe top da upozore ljude
na oprez. Sada kao da pucaju na uzbunu zbog još jednoga.
-  Ko puca? - nato ću ja.
- Vrag odneo tog dečaka — ubaci moja sestra, mršteći se nad svojim pletivom - ala je to
neko zapitkivalo. Ko malo pita, malo laži čuje.

  Pomislim, kako nije baš suviše pristojna prema samoj sebi, kad bi mi mogla odvratiti lažima,
ako bih joj i dalje postavljao pitanja. No nikad nije bila pristojna, osim u društvu. Joe je u tom trenutku uvelike podstakao moju radoznalost, naprežući se iz sve snage da što više razjapi usta i namesti usne tako kao da će izgovoriti: — »gani je«. — Prirodno da sam prstom pokazao na gospođu Joe i naprćio usne kao da ću zapitati: — »nju?« — Ali Joe ni da čuje o tom, već širom rastvori usta te šaptom izbaci neku neobično značajno naglašenu reč. No nikako nisam razumeo što hoće kazati.
- Gospođo Joe — obratih se njoj kao poslednjoj nadi da nešto saznam - ako vam je s voljom, hteo bih znati, odakle dolazi pucnjava?
.- Bog s tobom! — usklikne moja sestra, kao da mi ne misli to zaželeti, nego baš protivno:
- S robijaške galije!
- A-ha! - rekoh ja i pogledah u Joea - s galije!
Joe prekorno zakašljucne, kao da hoće reći: »Pa kazao sam ti.«
-  A, molim vas, što su galije? — opet ću ja.
- Eto, deran uvek tako! — povika moja sestra, pokazujući na mene iglom s udenutim koncem i vrteći glavom. — Odgovori mu na jedno pitanje, a on odmah desetak drugih. Galije su brodovi za robijaše, što prolaze kroz varoš. — U našem kraju vazda upotrebljavamo tu reč za močvare.
- Voleo bih znati koga stavljaju u robijaške brodove i zašto? — upitam pomalo očajno.

To je bilo suviše za gospođu Joe i ona se smesta diže. — Reći ću ti nešto, mladiću - produži ona - nisam te svojom rukom othranila zato da drugima dodijavaš. A da jesam, bila bi to sramota za mene, a ne čast. Na galije ubacuju ljude što ubijaju, provaljuju, krivotvore novac i počinju kojekakva zla i opačine, a svi počinju time da postavljaju pitanja. A sada, hajd' u krevet!

    Nije mi bilo dopušteno da zapalim sveću, kad sam išao spavati. Uspinjao sam se stepenicama po mraku, a glava mi je bučala — jer je gospoda Joe popratila svoje poslednje reči bubnjajući naprskom po njoj kao po tamburinu. Jezivo sam osećao da su galije upravo za mene. Moj put vodi ravno na galiju. Počeo sam postavljajući pitanja, a nameravao orobiti gospođu Joe.

     Od tog vremena, sada već dosta poodmaklog, često sam razmišljao o tome kako malo ljudi zna u kakvom strahu žive deca. Kolikogod bio užas neosnovan, ipak je užas. Bio sam u smrtnome strahu od onog mladića kojemu se prohtelo moje srce i jetra, bojao sam se svog poznanika s negvama na nozi, u smrtnome strahu od sebe samog, jer mi je na silu iznuđeno ono strašno obećanje. Bez svake nade da će me spasiti moja svemoćna sestra, koja me je svakom prilikom terala od sebe; strah me hvata kada pomislim što bih sve pod tim tajanstvenim užasom učinio da je neko to od mene zatražio. Ukoliko sam te noći uopće spavao, osećao sam u snu kako me snažni valovi "poplave nose niz reku prema galijama, a neki sablasni gusar dogla-salom dozivlje, kada sam plovio pokraj gubilišta, da bi bilo bolje izići na kopno da me odmah obese umesto da to odgađamo. Bojao sam se zaspati, sve kad bih i mogao, jer sam znao da u praskozorje treba provaliti u smočnicu. Noću nisam smeo, jer nije bilo moguće da potiho iskrešem iskru. Vatru sam mogao užeći samo krešući kremen o čelik, a to bi podiglo buku, kao da sam gusar zvekeće svojim lancima.

      Tek što je crni baršunasti plašt pred mojim prozorčićem posivio, digoh se i sidoh niz stepenice, a svaka podnica i svaka pukotina u svakoj podnici vikale su iza mojih leda: »Drž' lopova!«, »Ustajte, gospođo Joe!« U smočnici, a beše obilatije snabdevena nego obično, jer je bilo pred Božić, strašno sam se uplašio zeca, obešena o stražnje noge i kao da žmirka na mene kad sam mu napola okrenuo leđa. Nije bilo vremena da to proverim, ni da biram, a ni za što drugo, jer je svaki trenutak bio skupocen. Ukrao sam malo hleba , koricu-dve sira, pola ćupa saseckanog mesa (i sve umotao u rupčić zajedno sa sinoćnjom kriškom hleba s maslacem). Usto malo rakije iz kamena vrča i ulio je u staklenu bocu, kojom sam se potajno služio tamo gore u svom sobičku pri pravljenju opojnog pića »sladičevine«. U kameni vrč s rakijom nadolio sam vode iz boce, što sam je uzeo iz kuhinjskog ormara. Uzeh kost, gotovo sasvim oglodanu i veliki komad svinjske paštete. Umalo što ne odoh bez paštete, ali me zagolicala želja da se popnem na policu i pogledam što su tako brižljivo sklonili u uglu u pokrivenoj glinenoj činijii, te sam onda video da je pašteta. Uzeh je, uveren da je ne misle već
sutradan izneti na sto, pa će proći neko vreme pre no što primete njezin nestanak.

     Iz kuhinje su vrata vodila u kovačnicu. Otključao sam i otkračunao ta vrata i pograbio turpiju
između Joeova alata. Stavio sam zasune kao što sam ih našao, otvorio vrata na koja sam ušao kada sam sinoć dotrčao kući, zatvorio ih i potrčao prema zamagljenim močvarama.

3. POGLAVLJE

Jutro mrazno, prožeto parom. Video sam kako se para stače niz vanjsku stranu mog prozorčića — kao da je neki vilenjak svu noć suze ronio, a moje mu okno bilo džepni rupčić. Sada sam razabirao kako para leži na ogolelim živicama i retkoj travi, nalik na nešto grublju mrežu paučine, povešane između grančica i po strništu. Po svim motkama i ogradama lepila se vlaga; a močvarna izmaglica bila tako gusta da se drveni prst putokaza, što je pokazivao prema našem selu - u smeru, kojim ljudi nikad nisu skrenuli, jer nisu ni dolazili ovamo — video tek onda kad sam već stajao pod njim. Kad pogledah gore prema njemu, cedila se s njega kap po kap, a mojoj se potištenoj svesti učini
da gledam sablast, koja me upućuje prema galijama.

     Što sam dublje prodirao u močvarnu ravnicu, magla je bila sve gušća. Kao da predmeti naleću na mene, a ne ja na njih. To je bilo vrlo teskobno za nečistu savest. Ograde, nasipi i jarci nahrupili na mene iz te magle, kao da podvikuju iza glasa: »Evo dečaka s tuđom svinjskom paštetom! Drž'te ga!« A isto tako neočekivano banula bi i goveda preda me, zureći u mene izbuljenih očiju, frćući paru na nozdrve: »Ej, mladi tate!« Crni vol s belom šarom ispod vrata pričinjao se mojoj probuđenoj savesti kao svećeničko lice, pa upiljio oči strogo u mene, i u trenutku kad sam zamakao u stranu, okrenuo svoju tupastu glavu za mnom s toliko prekora da sam jecajući promucao: - Ne mogu drukčije, gospodine! Nisam ukrao za sebe! - Nato vol obori glavu, hukne oblak pare, rimu se stražnjim nogama, zavitla repom i iščezne.

     Sve to vreme približavao sam se reci; no kako god brzo hodao, nisam mogao ugrijati noge, uz koje je prianjala studena vlaga, kao negve uz nogu muškarca, kojemu sam trčao u susret. Znao sam put do tvrđave prilično dobro jer sam bio tamo jedne nedelje s Joeom. Sedeći na starom topu, reče mi tada Joe, da ćemo se na tom mestu vraški proveseliti čim postanem njegov pravi šegrt! No zbog magle bilo je sve nejasno i zbrkano, pa sam zašao suviše nadesno i trebalo je krenuti natrag uzduž reke, nasipom od nabacanog kamenja u glibu, iz kojeg su stršile motke za mjerenje plime i oseke. Prolazeći ovuda što sam brže mogao i baš u trenutku kad sam preskočio jarak, za koji sam znao da se nalazi nedaleko tvrđave, i upravo se uzverao na nasip s druge strane, ugledam onog muškarca kako sedi preda mnom. Okrenut leđima skrštenih ruku, klimao je glavom teškom od sna, što mu se spuštala sve dublje na prsi. Pomislih da će se više veseliti ako ga iznenadim s doručkom i stoga mu pridem poistiha i dirnem ga u rame. Ončas skoči, ali to nije bio onaj muškarac, već neki drugi.

       Pa ipak je i taj bio sav u gruboj surini, s velikim negvama na nozi, hramao, bio promukao i prozebao, u svemu kao onaj prvi; samo što nije imao isto lice, a na glavi mu beše plosni neki pusteni šešir široka oboda. Sve sam to u prvi mah uočio, jer sam ga samo vidio načas: promrsi kletvu, omahne da me udari - bio to brz, slab udarac, koji mene promaši, ali njega umalo što ne svali, jer je zaglavinjao — a zatim potrča u maglu, spotaknuvši se dvaput dok je bežao, i ja ga izgubih iz vida.
- To je onaj mladić! — pomislih i osetih kako mi srce pomamno udara kad sam ga prepoznao. Zacelo bi me jetra zabolela da sam znao gde se nalaze.

     Uskoro stigoh do tvrđave i nadoh tamo onog pravog muškarca kako — ogrlivši sama sebe obema rukama, šepa tamo-amo kao da je svu noć prošepao, obuhvatajući i grejući svoje telo-  i čeka na mene. Nema zbora, prozebao je do kosti. Pomalo sam očekivao da će se preda mnom srozati i umreti od smrtonosne studeni. Iz očiju mu osim toga izbijala strahovita glad, pa sam u času, kad sam mu pružio turpiju, što ju je bacio u travu, pomislio kako bi pokušao i nju pojesti da nije primetio moj zamotak. Nije me taj put obrnuo glavačke da mi uzme sve što imam, nego me ostavi stojećke dok sam otvarao svežnjić i praznio džepove.
Upita me: - Šta je u boci, mali?
- Rakija — odgovorih.
I već je sipao saseckano meso niz grlo, i to tako neobično — više nalik na nekoga koji u najvećoj hitnji sve to sprema na sigurno mesto, a ne da jede. Zastane da gucne malo rakije. Tresla ga je čitavo vreme tako silna drhtavica da je zaista pravo čudo što je držao grlić boce u zubima, a da ga pritom nije pregrizao.
- Mislim da vas je spopala groznica — rekoh.
-  I ja mislim, mali — nato će on.
- Taj je kraj vrlo nezdrav - dometnuh. - Ležali ste u močvari, gde strahovito hara groznica i reumatizam.
Odvrati: - Pojesću svoj doručak pre nego me dokrajče. Učiniću to, pa makar me posle toga odmah digli tamo na ona vešala. Dotle ću, vere mi, otrpeti svaku groznicu.

     Proždrljivo je gutao u isti mah saseckano meso, glodao već izglodanu kost, proždirao kruh, sir i svinjsku paštetu, šibajući za sve to vreme oko sebe očima punim nepoverenja, često prestajući da jede, i osluškivao s razjapljenim ustima. Neki zbiljski ili samo zamišljeni štropot i zveckanje, što je dopiralo s reke, ili dahtanje kakve životinje u močvarama, kao da ga sad potreslo i on se lecnu te će iznenada:
- Nisi valjda odajničko njuškalo? Nisi nikoga poveo sa sobom?
-  Nisam, gospodine! Nisam!
- Niti koga nahuckao da me sledi?
- Nisam.
- Verujem ti - reče. - Zaista bi bio besno štene kad bi se ovako mlad dao u hajku za jadnim gadom, tako bednim kao što sam ja, kojeg su naterali na rub smrti i bunjišta.

    U grlu mu nešto zakrklja, kao da su u njemu kotačići ure što zvrče pre no što će otkucati sate. Pređe prljavim dronjavim rukavom od grube tkanine preko svojih očiju. Ganut njegovim očajem promatrao sam kako je malo-pomalo prionuo pašteti, i usudih se kazati:
- Drago mi je što vam prija.
- Reče li što?
- Rekoh da mi je drago što vam prija.
- Hvala, sinko, baš mi prija.

   Često sam gledao naše veliko pseto kako ždere, i sada sam uočio jasnu sličnost - kako je naš
pas gutao hranu i kako jede taj čovek. Baš poput našeg psa kidao je oštrim zubima naglo komad po komad i gutao zalogaje; pogledavajući ispod oka tamo-amo dok je jeo, kao da mu sa svih strana preti opasnost da će neko doći i zgrabiti paštetu. Bio je odveć smućen da bi mogao pravo oceniti jelo ili uživati u njemu, pa pomislih, preklao bi zubima svakog gosta koji bi se u tom trenu njemu približio. U svim tim pojedinostima bio je posve nalik psu.
- Sve se bojim da ne će ni mrve ostati za njega — ubacim bojažljivo posle kratke ćutnje, dok sam iz pristojnosti oklevao da mu to kažem. — Tamo, odakle je ovo došlo, nema više
ničega. — Izvesnost da je zaista tako, naterala me da natuknem tu činjenicu.
- Ostati za njega? Za koga? — upita moj prijatelj i prestane mljaskati koru od paštete.
- Za mladića, o kome ste govorili, što se krije zajedno s vama.
- He, he! — uzvrati glasom, nalik na promuklo smijanje. — Za njega! Njemu nisu potrebne mrvice.
Odgovorih: — A meni se činilo da bi mu i te kako bile potrebne. Prestade jesti i zagleda se
oštro u mene s najvećim iznenađenjem.
- Kada ti se pričinilo?
- Malopre.
- Gde?
- Tamo — rekoh i pokazah rukom — tamo preko, gde sam ga našao kako sneno kunja, pa sam mislio da ste vi.
Pograbio me za ovratnik kaputa i zurio u mene, te sam pomislio da se ponovno u njemu porodila namisao da mi proreze grkljan.
- Obučen, znate, kao vi, samo što je imao šešir na glavi - tumačio sam dršćući - i - i - želeo sam da mu što uljudnije kažem - i s istim razlogom za posudbu turpije. Zar niste sinoć čuli topovski pucanj
- Dakle, bilo je pucnjave? — reče sam sebi.
-  Čudim se što ste u to sumnjali — odvratih — jer smo mi čuli u kući, a to je mnogo dalje i osim toga kod zatvorenih vrata i prozora.
-  E, slušaj, što ću ti kazati — reče. — Kad je neko sam u ovoj pustopoljini, prazne glave i prazna želuca, pogibajući od zime i bede, taj svu noć čuje samo gruvanje topova i glasove što ga dozivaju. Zar samo čuje? Vidi vojnike u crvenim dolamama oko sebe, osvetljene bakljama što ih ljudi nose pred njima. Čuje prozivanje svoga broja, optužbu, štrocanje pušaka, komandu: »Gotovo! Nanišan'te ga dobro, momci« — a onda ga grabe nečije ruke i — ničega nema! E, noćas kad videh samo jednu četu progonitelja kako nastupa, Bog ih ubio! — jedan- dva, jedan-dva - video sam ne jednu četu, već stotinu. A paljba! Usred bela dana vidim kako se magla razdire od gruvanja topova. - Sve je to dosada govorio kao da je zaboravio na mene.
-A onog čoveka, jesi li što opazio na njemu?
- Lice mu je bilo zgruvano — odgovorim prisećajući se pojedinosti, za koje sam jedva i znao da sam ih upamtio.
Snažno udari dlanom po levom obrazu i uzvikne: - Na tom mestu?
- Da, baš tu!
- A gde je? - i strpa ono malo preostala jela u njedra pod svoj sivi kaput. — Pokaži mi kojim je putem krenuo. Nanjušit ću ga kao lovački pas. Prokleto gvožde na mojoj ranjenoj nozi! Ej, mali, daj mi turpiju.
Pokazah rukom prema onoj strani gde je magla progutala onoga drugog, i on časkom pogleda
onamo.

     Bio se već spustio na gustu vlažnu travu i kao mahnit pilio negve ne mareći ni za mene ni za
svoju nogu, na kojoj se nalazila stara nažuljana rana što je prokrvarila. S ranom je postupao tako grubo kao da je isto toliko bezosetna koliko i turpija. Opet sam se silno prestrašio njega, jer se sav pomamio od divlje žurbe s kojom je pilio, a bio sam u velikom strahu da duže izostanem od kuće. Rekoh da moram otići, no on se nije ni osvrnuo na to, te pomislim, biće najbolje da se neprimetno odšunjam. Kad sam ga poslednji put pogledao, video sam kako je glavu sagnuo nad kolenom i kako bez predaha pili negve, nestrpljivo proklinjući i gvožde i nogu. Zastao sam sred magle da osluhnem, i poslednje što sam čuo bilo je neprestano škripanje turpije.

4. POGLAVLJE

Očekivao sam da ću u kuhinji naći stražara, koji već čeka da me povede sa sobom. No ne samo da nije bilo stražara, nego ni provalna krađa nije još bila otkrivena. Gospođa Joe stvarala je prava čudesa da kuću uredi za današnji svečani dan. Posadila je Joea na kuhinjski prag da ne dospe u smetljaru, kamo bi ga sudbina pre ili kasnije dovela uvek kada bi se moja sestra svom dušom dala na čišćenje podova u kući.
- A gde si ti, do besa? — glasio je božični pozdrav gospođe Joe kad smo se pojavili ja i moja grešna savest.
Odgovorih da sam bio vani slušati božične pesme.
— Lepo! — primeti gospođa Joe. —Bolje nego da si počinio što gorega. — Nema sumnje, pomislim.
- Da nisam kovačeva žena i ropkinja (što je ista stvar), koja nikad ne skida pregače, možda bih i ja pošla slušati božične pesme — reče gospođa Joe. — Jako volim božične pesme, i to je najbolji razlog što ih nikada ne čujem.

Joe, koji se usudio posle mene ući u kuhinju kad je nestalo smetljare, povuče nadlanicom preko nosa i pomirljivo se osmehne kad ga gospođa Joe osinu pogledom. Pošto je skinula oči s njega, Joe krišom sastavi svoja dva kažiprsta u obliku krsta kao ugovoreni znak da je i njegov krst, gospoda Joe, zle volje.' Kako je gotovo uvek bila zle volje, Joe i ja bismo po čitave nedelje s našim prekrđtenim prstima nalikovali na spomenike krstaša  s prekrštenim  nogama.

     Čekao nas je sjajan ručak: usoljena svinjska butina s povrćem i par pečenih pilića s nadevom.
Ukusna mesna pašteta beše spravljena još jučer izjutra (čemu treba zahvaliti da još niko nije
primetio nestanak saseckanog mesa). Puding se već pušio na vatri. Ovo je svestrano pripremanje bilo uzrokom da nam je ni pet ni šest uskraćen doručak —jer meni - reče gospođa Joe - bome nije ni na kraj pameti da vas kao svaki dan do grla nakljukam i zatim perem suđe, a ne znam gde mi je glava od silnog posla što me još čeka!

     Tako smo dobili na brzu ruku svaki svoju krišku, kao da smo vojska od dve hiljade  vojnika na hitnome pohodu, a ne muškarac i mališan kod svoje kuće. Srknuli smo pokoji gutljaj vodnjikava mleka iz vrča na kuhinjskom stolu, smeškajući se skrušeno i ponizno. Za to je vreme gospođa Joe povešala čiste bele zavese, pribijala čavlićima novi cvećem izvezeni preves na kaminsku oplatu namesto staroga, poskidala zastirače s nameštaja u sobici za svečane zgode, što se nalazila na drugoj strani hodnika. U toj je gostinjskoj sobici sav nameštaj u svako drugo doba bio prekriven hladnom koprenom srebrnog papira, štoviše i ona četiri keramička psića s crnim njuškicama i cvetnom kotari-com u čeljusti  na kaminskoj polici, nalik jedan na drugoga kao jaje jajetu. Gospođa Joe beše domaćica koja nadasve voli čistoću, ali također i prava umetnica u tome da svoju čistoću učini neprijatnijom i nepodnošljivijom od same prljavštine. Čistoća je najbliža pobožnosti, a neki se ljudi služe verom kao gospođa Joe čistoćom.

    Gospođa Joe bila je toliko zaokupljena poslom da je prisustvovala službi Božjoj preko zamenika, što će reći da smo u crkvu išli Joe i ja. U svom radnom odelu bio je Joe dobro građen muškarac, naizgled u svemu pravi kovač. U prazničkom je bio sličniji nešto otmenijem ptičjem strašilu nego bilo čemu drugom. Ni jedan komad odela nije mu pristajao, kao da nije njegovo, i što god bi tada imao na sebi, tištalo ga i žuljalo. Ovom svečanom zgodom, kada su zvona veselo zazvonila, izašao je iz svoje sobe kao sušta neutešljiva beda u nedjeljnim pokajničkim haljinama. Što se mene tiče, mislim da je moja sestra podržavala neko principijelno mišljenje da sam mladi zločinac, što ga je (na dan moga rođenja) uhapsio neki porođajni Doktor-Policajac pa izručio njoj da postupa sa mnom kako to zahteva uvređena Pravda. Uvek je sa mnom postupala kao da sam se rodio na svoju izričitu želju
protiv zahteva zdravog razuma, vere i morala, i navlas došao na svet usprkos savetu mojih najboljih prijatelja, koji su me odvraćali od toga. Štoviše i onda kad bi me odveli krojaču da mi kroji novo odelo, dali bi mu izričito naređenje da ga sašije po kroju odeće za dečake iz Popravilišta i da svakako spreči slobodno kretanje mojih ruku i nogu.

      Zato je pogled na Joea i mene, kad polazimo u crkvu, morao ganuti svako milosrdno srce. Pa ipak, što sam trpio izvana, ne da se porediti s mukama koje sam trpio iznutra. Užas, koji bi me spopadao kad god bi se gospođa Joe približila smočnici, ili izašla iz sobe, može se usporediti jedino s kajanjem kad sam pomišljao na ono što su moje ruke učinile. Pod bremenom tajne moga zločinstva razmišljao sam o tome je li Crkva dovoljno jaka da me obrani od osvete strašnoga mladića ako tamo ispovedim svoju krivicu. Zamišljao sam kako bi u onaj mah, kada se čitaju odzivi i kada svećenik kaže: »Sada je čas da kažete svoju!«, i za mene kucnuo čas da ustanem i zatražim poseban razgovor u sakristiji. Da nije Božić, već nedelja, čvrsto sam uveren da bih uvelike bio zapanjio naš maleni skup vernika služeći se ovim krajnjim sredstvom.

      Kod nas su trebali biti na ručku gospodin Wopsle, crkvenjak, gospodin Hubble, kolar, njegova žena i ujko Pumblechook (Joeov ujak, ali ga je gospoda Joe prisvojila), imućan prekupac žitom u obližnjem gradiću, koji je sam kočijašio svoju zatvorenu kočiju. Ručak je bio zakazan za jedan i pol. Kada smo Joe i ja došli kući, nađosmo već postavljen stol, svečano odevenu gospođu Joe kako sprema ručak, i vrata u pročelju otključana (što inače nisu bila) da bi uzvanici mogli ući, a sve u najvećem sjaju. No o provalnoj kradi dosada ni slova.

     Dođe vreme, ali meni ne odlaknu, i stigoše uzvanici. Gospodin Wopsle s rimskim nosom i s velikim blistavim ćelavim temenom imao je dubok glas, kojim se neobično ponosio. Zaista su se svi njegovi znanci slagali u tome da bi on svojim glasom natpevao našeg sveštenika u svakom poglavlju Evanđelja, dok je on sam uveren da bi se zacelo proslavio u tom zvanju kad bi u crkvi bilo dopušteno takmičenje. No pošto u crkvi nema slobodnog takmičenja, ostao je, kako rekoh, crkvenjak. Ali je zato u svakom njegovu otpevanom »Amen« odjekivala pobednička slava, a kada bi najavljivao psalme, koje bi trebalo pevati - uvek je izgovarao celi stih - a prvo pogledao skup vernika kao da hoće reći: »Čuli ste glas moga prijatelja s propovedaonice, a sad slušajte moje pojanje.«
Otvarao sam vrata uzvanicima — ne bi li pomislili kako je u nas običaj da svakog dana otvaramo vrata - i prvi gost kome sam ih otvorio bio je gospodin Wopsle. Zatim sam ih otvorio gospodinu i gospodi Hubble, a najzad ujku Pumblechooku. Bilo mi je, međutim, pod pretnjom najstrože kazne zabranjeno da ga zovem ujakom.

- Gospođo Joe — reče ujak Pumblechook, sredovečan, krupan i sipljiv mlitavac s ustima kao u ribe, s tupim izbuljenim očima i nakostrušenom kosom boje peska, koji kao da se taj čas umalo nije udavio i upravo sada opet osvestio: — Donesoh vam kao božični dar, donesoh vam, kumo, bocu špankoga vina, i k tomu, kumo, bocu portugisca.

     Pojavio bi se svakog Božića kao s naročitom novošću i uvek izgovorio posve iste reči, noseći svoje dve boce kao bućice za gimnastiku. Svakog Božića bi gospoda Joe odgovarala, kao što je i sada odgovarala: — Uuuj-ko Pum-ble-chook! To je zaista ljubazno! —A on bi svakog Božića otpovrnuo, kao što je i sada otpovrnuo: — Dar nije veći od vaših zasluga. Jeste li svi zdravi i veseli, a kako si ti, maleni sitnežu? — misleći pod time mene.

     U takvim smo prilikama ručali u kuhinji, a posle bismo se preselili u gostinjsku sobu i tamo jeli orahe, naranče i jabuke. Ta je promena bila vrlo nalik na Joeovo skidanje radnog i navlačenje nedeljnog odela. Ovom je prilikom moja sestra bila vrlo živahna i zaista uglavnom mnogo prijaznija u društvu gospode Hubble, nego u ma kojem drugom društvu.
Sećam se gospođe Hubble kao omalene, koštunjave ženice s kovrčastom kosom, u haljini plavetnoj kao nebo, a svi su je kao po dogovoru smatrali mlađahnom, jer je pošla za gospodina Hubblea — ne pamtim više u koje davno minulo vreme — kad je bila mnogo mlađa od njega. Gospodina Hubblea sam zapamtio kao žilava, pogrbljena starca, uzvijenih pleća, koji je širio oko sebe zadah pilotine, a noge mu bile neobično raskrečene, te sam pod njihovim lukom, u danima moga detinjstva, uvek video čitav kraj na milje daleko kad bi mi dolazio puteljkom u susret.

     Da i nisam orobio smočnicu, ipak bih se u tom čestitom društvu osećao nelagodno. Ne zato što mi je oštri rub stola pritešnjavao svojom pločom prsa, a Pumblechook mi zabio svoj lakat u oko, ne zato što mi nije bilo dopušteno da govorim (ta ja nisam ni hteo govoriti!), a ni zbog toga što su me častili ljuskavim završecima pilećih bataka i najlošijim okrajcima svinjetine, kojima se prase za života zaista najmanje ponosilo. Ne bih svemu tome zamerio da su me samo ostavili na miru. Ali mi nisu dali mira. Smatrali su da bi nešto izgubili, ako ne bi svakog trenutka navrnuli razgovor na mene i zabadali oštre strelice svoje dosetljivosti u me.

     Pomislili biste da sam jedan od onih nesretnih malih bikova u špankoj areni, koliko su me ljuto izranili svojim moralnim bodljama. Počeli su, tek što smo seli za stol. Gospodin Wopsle je govorio molitvu zahvalnicu deklamujući  kao glumac - a to je, kad se danas toga setim, bila neka bogomoljačka mešavina Duha iz Hamleta i Richarda Trećeg. Završio je vrlo dubokim uzdahom kako bismo zaista imali razloga da budemo zahvalni. Nato moja sestra upre oči u mene i reče prigušenim glasom:
— Jesi li čuo? Budi zahvalan!
— A naročito trebaš biti zahvalan, dečače — dodade gospodin Pum-blechook— onima koji
su te othranili »svojom rukom«.

    Gospoda Hubble zatrese glavom, gledajući me žalostivo, kao da već unapred sluti da nikad neću doći na zelenu granu i upita:
 — Kako to da mladež nikad nije zahvalna?
Ta moralna tajna bila je i suviše zamršena za sve nazočne, dok je najzad gospodin Hubble ne reši jasno i glasno rekavši:
— Prirođena izopačenost. — Svi promrmljaše: — Istina! - i pogledaše u mene naročito neprijatno, kao da se to tiče samo mene.
Joeov položaj i uticaj bio je u društvu još slabiji nego inače (ako je to moguće). Ipak me je na svoj način uvek pomagao i hrabrio kad god je mogao, naročito za vreme ručka, sipajući mi u tanjur umak od pečenke, ako ga je bilo. Kako ga je danas bilo u izobilju, izručio je u tom trenutku u moj tanjur oko četvrt litre.
Malo kasnije, još za ručka, iznese gospodin Wopsle oštru ocenu  sveštenikove propovedi te nam saopšti kakvu bi propoved on održao, dodavši po svom običaju: — kad bi bilo dopušteno javno takmičenje. — Počastivši nas s nekoliko početnih rečenica, izjavi da je, po njegovom  mišljenju, današnja tema bila loše izabrana, i dometnu da je to tim više neoprostivo što ima toliko tema da se upravo same nameću.
— Istina — potvrdi ujko Pumblechook. — E, gospodine, pogodiste baš u glavu! Bezbroj tema se upravo same nameću onima koji im znaju staviti soli na rep. Upravo to treba. Ko ima samo malo soli pri ruci, ne treba dugo tražiti temu. - Razmislivši malo, nadoda: - Uzmimo, na primer, svinju. Ako tražite temu, pogledajte svinju!
— Upravo tako, gospodine. Vrlo poučno za mladež - odvrati gospodin Wopsle. — Znao sam da će me uvaliti još pre nego dokrajči. — Iz dotičnih reči Svetog pisma dale bi se izvesti mnoge moralne pouke.
(— To ti slušaj — ubaci moja sestra strogim glasom.) Joe mi uspe još malo umaka.
— Svinja- produži gospodin Wopsle svojim najdubljim glasom, upirući vilicom u moje zacrvenjele obraze kao da izgovara moje krsno ime — svinje su bile društvo sina razbludnoga. Proždrljivost svinje služi kao zastrašujući primer mladeži. (E, izabrao je divan primer, i to baš on koji je maločas pevao slavu svinjetini što je tako sočna i masna!) - Što je za osudu kod svinje, još je u većoj meri za osudu kod dečaka.
— Ili devojčice — priklopi gospodin Hubble.
— Dakako, gospodine Hubble, ili devojčice — prihvati pomalo razdraženo gospodin Wopsle — ali tu nema ni jedne devojčice.
— Osim toga — obrecnu se gospodin Pumblechook na mene — zamisli samo da si se rodio kao Skvičalo...
— Takav se i rodio! Nikad ne beše većeg skvičala — javi se moja sestra važnim i uzbuđenim glasom.
Joe mi naspe još malo umaka od pečenke.
— Dobro, dobro, no ja sam pomišljao na četveronožno Skvičalo — reče gospodin Pumblechook. - Da si se rodio kao takvo Skvičalo, sada ne bi bio tu. Bome ne bi...
— Ili u tom obličju — primeti gospodin Wopsle, odmahujući glavom prema činiji.
— Ne mislim u tom obličju, gospodine — otpovrne gospodin Pumblechook, koji je mrzeo da ga prekidaju; — mislim da ne bi bio u društvu starijih i pametnijih od sebe, crpao mudrost slušajući njihove razgovore i valjao se u raskošnom obilju. Zar bi sada bio tu? Ne, nipošto ne. Što bi bila tvoja sudbina? — obrati se opet meni. — Prodali bi te za toliko i toliko šilinga po tržnoj ceni za takvu životinju, i došao bi mesar Dun-stable, izvukao te iz slame, tutnuo pod levu mišku, s desnom rukom odigao svoj haljetak, izvadio iz džepa prsluka nož, prolio tvoju krv i oduzeo ti život. Niko te ne bi othranio »svojom rukom«. Ni govora!
Joe mi ponudi još malo umaka, no bojao sam se primiti.
— Zadao vam mnogo muke i jada, kumo — reče gospoda Hubble, sažalevajući moju sestru.
— Muke? — odjeknu glas moje sestre. — I jada? — pa onda izbroji čitav strašan katalog svih bolesti, što sam ih ja skrivio, svih zločinstava, zbog kojih je probdela besane noći, svih
povisokih mesta, s kojih sam se srušio, svih dubokih jama, u koje sam upao, svih ozleda, što sam ih sebi nanio i svih onih zgoda kada je poželela da bih bio već mrtav, a ja se tvrdoglavo ustručavao da legnem u grobak.

    Čini mi se da su Rimljani jedni drugima dodijali zbog svojih nosova. Možda su baš zato i postali takvi kakvi su bili - narod nemirne ćudi. Bilo kako bilo, rimski nos gospodina Wopslea toliko mi je dozlogrdio, dok je moja sestra nabrajala moje prestupke, da me podilazila živa želja da ga tako dugo povlačim za njegovu nosinu dok ne propišti. Sve što sam propatio do sada, nije bilo ništa prema osećajima koji su ovladali nada mnom kad su posle litanije moje sestre svi ućutali i uprli u mene poglede pune gneva i užasa (što sam i te kako svesno i bolno osećao).
— Pa ipak — reče gospodin Pumblechook, vraćajući se spretno temi, od koje se društvo udaljilo - svinjetina je - za one što pate od žuči - suviše masna.
— Gucnite nekoliko kapi rakije, ujko — ponudi ga moja sestra.
Nebesa! Najzad je kucnuo čas! Osetiće da je rakija slaba i reći ostalima, a moja će sudbina biti zapečaćena! Grčevito sam obema rukama uhvatio nogu stola očekujući strašni sud. Moja sestra pode po kameni vrč, vrati se s njime i natoči ujaku rakije, jer osim njega niko nije hteo piti. Prokletnik se igrao čašom — diže je i zagleda se kroz nju prema svetlosti, opet je stavi na stol — produžavajući moje muke. Sve to vreme gospođa Joe i Joe žustro su pospremali sto da načine mesta za paštetu i puding.
Nisam skidao očiju s njega. Držeći se neprestano grčevito rukama i nogama za nogu stola, video sam kako je onaj bednik veselo opipao čašu, podigao, pa se nasmejao, zabacio glavu i istrusio rakiju. Sve je prisutne  spopalo neiskazano zaprepaštenje kad je ujko nato poskočio, zavrtio se nekoliko puta oko sebe, strahovito se grčio i poskakivao zaplesavši ples »kašlja - hripavca«, a zatim sunuo napolje. Videli smo kroz prozor kako se žestoko bacaka i iskašljuje, razvukavši lice u nakaznu grimasu, očito šenuvši umom.
Držao sam se i dalje čvrsto za svoje uporište, dok su gospođa Joe i Joe istrčali za njim. Ne znam kako sam to učinio, ali nisam nimalo sumnjao da sam ga nečim otrovao. Odlanulo mi je u tom strašnom škripcu kada su ga doveli natrag, te se - šibajući pogledom čitavo društvo, kao da mu je zbog njih pozlilo - svalio na svoj stolac i prostenjao samo jednu jedinu značajnu reč: — Katran!
Dotočio sam u onaj kameni vrč katranovu vodicu! Znao sam da će gospodinu Pumblechooku svakim časom biti sve gore. Pomakoh nogama stol, a da niko nije video, kao što danas čine spiritisti.

- Katran! - uzvikne moja sestra sva zapanjena. - Ta, otkud se u rakiji stvorio katran?

Ujko Pumblechook bio je u našoj kuhinji svemoćan, pa ni da čuje tu reč, ni da se govori o tome, već zapovednički odmahne rukom i zatraži borovičke s vodom. Moja se sestra nekako opasno zamislila, ali sad je dobila pune ruke posla da donese borovičku, vrelu vodu, šećer i koru limuna, pa da sve to smeša. Bar zasada bio sam spašen. Još sam svejednako držao nogu od stola, ali sam je sada stezao u zanosu zahvalnosti.
Malo-pomalo smirio sam se tek toliko da sam ispustio nogu od stola i prihvatio se pudinga. Gospodin Pumblechook se također prihvati pudinga, a prihvatiše se i svi ostali. Nestade pudinga, a lice gospodina Pumblechooka opet zasija pod blagim i veselim delovanjem borovičke s vodom, i ja se već ponadah u mislima da ću bez veće nevolje preturiti dan, kadno sestra zapovedi Joeu: - Čiste tanjure, neugrijane.
Ruke smesta poleteše da se grčevito stegnu oko noge stola i ja je privukoh na grudi kao da mi je driiga iz mladosti i duša moje duše. Predvideo sam što je imalo doći i naslutio da mi je sada zaista odzvonilo.

— Morate okusiti — reče moja sestra medenim glasom gostima — morate još okusiti divan i ukusan dar ujke Pumblechooka, jer konac delo krasi!

Zar su zbilja morali? Daj Bože, nikad se ne ponadali da okuse paštete!

- Morate znati - reče moja sestra ustajući - radi se o pašteti, sočnoj svinjećoj pašteti.
Gosti zažagoriše ushićenim odobravanjem. Ujko Pumblechook, svestan svojih zasluga kojima je zadužio svoje bližnje, reče prilično živahnim glasom, uzevši u obzir sve što se dogodilo: — No, gospođo Joe, potrudićemo se svojski, amo s paštetom da je načnemo.

Moja sestra izađe da je donese. Slušao sam kako njezini koračaji odmiču prema smočnici. Promatrao sam gospodina Pumblechooka kako balansira nožem. Video sam po zadrhtalim nosnicama rimskog nosa gospodina Wopslea da mu se opet probudio apetit. Čuo sam napomene gospodina Hubblea da — komad sočne paštete prija posle svakog jela i ne škodi nimalo zdravlju — a Joe je dodao: — I ti ćeš dobiti svoj deo, Pipe. — Ote mi se vrisak užasa, ni sad ne znajući je li bio samo u duši, il' je možda zaista resko odjeknuo među gostima. Osetih da se prevršila mera i da moram pobeći. Ruke mi se otkinuše od stola i ja nagnem bežati glavom bez obzira. Ali dotrčao sam samo do kućnih vata, jer naletim glavom na četu vojnika s mušketama; jedan
od njih zamahne lisičinama prema meni i reče: — Tu smo! A sad pozor! Napred!

5. POGLAVLJE

Kada se pojavila četa vojnika i kundacima svojih nabijenih mušketa tresnula na pragu kuće, poustajaše zbunjeni gosti od ručka, a gospoda Joe, vraćajući se praznih ruku u kuhinju, zastade kao prikovana, izbuljenih očiju usred zapanjene kuknjave: - Blagi Bože, bogo moj, kud -nestade — paštete?

Narednik i ja bijasmo u kuhinji, kad se gospođa Joe s razrogačenim očima iščuđavala, a meni se za to vreme donekle sredile misli. Beše to naime narednik, koji mi je maločas uputio one reči, a pogledom sada prelazio po društvu pružajući im ljubazno desnicom lisičine, dok mu je leva ruka počivala na mom ramenu.
- Oprostite, moje dame i gospodo - progovori narednik- kako malopre spomenuh na vratima
ovom junačkom žutokljuncu (a ništa nije spomenuo) — krenuo sam u ime kralja u poteru i potreban mi je kovač.
— A molim vas lepo, zašto vam baš on treba? — odbrusi moja sestra, u isti čas kivna što ga uopšte netko treba.
— Gospo — odvrati uljudni narednik — odgovorio bih u svoje ime da tražim čast i zadovoljstvo kako bih se upoznao s njegovom odličnom ženom, no govoreći u ime kralja, moj odgovor glasi: trebam s njim obaviti neki poslić.
Svi su smatrali da je lepo što je narednik rekao, te je gospodin Pumblechook glasno uskliknuo: — E, ta mu valja!
- Eto vidite, kovaču - nato će narednik, koji je odmah na prvi pogled pronašao Joea - dogodila
se nezgoda s lisičinama, te sam primetio da se na jednima brava ne da zaključati, a ni spojke ne priležu dobro. Pa kako su nam lisičine sad potrebne, biste li ih malo pregledali?
Joe baci na njih pogled te izjavi da bi za popravak trebalo u vignju naložiti vatru, a to će pre potrajati dva sata nego jedan. - Odista? Onda, kovaču, smesta na posao — odgovori narednik, kome se žurilo. — Obavljamo dužnost u ime Njegova Veličanstva, pa ako vam moji ljudi mogu biti od pomoći, odmah će se prihvatiti posla.
Na to pozove momke, koji su jedan za drugim upali u kuhinju i poslagali oružje u kut. Zatim su po vojnički, opuštenih ruku stajali, odmarajući čas koleno, čas ramena, čas raskopčavali opasač ili torbu ili otvarali vrata da, ispruživši vratove iz svojih visokih ovratnika, što dalje pljucnu u dvorište

    Sve sam nesvesno gledao, jer sam bio u dvostrukom strahu šta će se dalje dogoditi. Ipak sam
malo-pomalo shvatio da lisičine nisu namenjene meni i da je zasad barem vojska pobudila veći interes od paštete i potisnula je u zasjenak. Dotle sam donekle sredio svoje raštrkane misli.
— Biste li mi rekli koliko je sati? — obrati se narednik gospodinu Pumblechooku, po čijem se razumnom držanju moglo s pravom zaključiti da je tačan kao sat.
— Baš je prošlo dva i po.
— Pa nije tako strašno — reče narednik razmišljajući — stići ćemo na vreme, makar bili prisiljeni da čekamo gotovo dva sata. Koliko je po vašem računu daleko odavle do močvara?
Biće da nema više od milje?
— Upravo milja — reče gospoda Joe.
— Pa lepo. Počećemo ih opkoljavati u suton. Naredba glasi: u sumrak. Ima, dakle, vremena.
— Robijaše, naredniše? - upita gospodin Wopsle kao da se to po sebi razume.
— Da! - odvrati narednik - dvojica. Znamo vrlo dobro da su još u močvarama, a pre mraka ne će se usuditi da izmile. Je li iko od vas video tu divljač u blizini?
Svi osim mene odgovoriše čiste savesti da nisu. Na mene niko nije ni pomislio.
— Nadam se — reče narednik — da će se uveriti pre no što misle da su pali u zasedu i da smo ih opkolili. A sada, kovaču, ako ste spremni, vojska Njegova Veličanstva kralja je spremna!

     Joe je međutim svukao prsluk, skinuo ovratnik i privezao kožnu pregaču, te pođe u kovačnicu.
Jedan od momaka rastvori drvene kapke na prozorima, drugi naloži vatru, treći prione uz meh, a ostali se natisnu oko vatre što se ubrzo rasplamtela. Joe se sada lati čekića i stade kovati i nabijati, nabijati i kovati, a mi naokolo gledamo.
     Zanimanje za hajku ne samo što je zaokupilo svačiju pozornost, već je i moju sestru učinilo
podašnom. Natoči iz burenceta krčag pive za momke, a narednika pozva na čašicu rakije. No
gospodin Pumblechook reče oštrim glasom: — Dajte mu vina, kumo, jamčim da u njemu nema katrana. - Narednik mu nato zahvali i reče da voli piće bez katrana pa će radije popiti čašu vina. Kada mu pružiše čašu, zaželi njegovu veličanstvu dug život, a prisutnima sretan Božić, istrusi je naiskap i oblizne usne.
— Dobra kapljica, naredniče? — upita gospodin Pumblechook.
— Rekao bih — odvrati narednik — da je iz vaše kleti... Gospodin Pumblechook zagrohota
pretilim smehom i zapita: —Kako znate?
— Jer ste čovek koji zna šta je šta — otpovrne narednik tapšući ga po ramenu.
— Mislite? — nato će gospodin Pumblechook i kao malopre ponovno udari u smeh. — Daj
još jednu!
— Ali zajedno s vama. I do dna — odgovori narednik. — Vršak moje pod peteljku vaše, a peteljka vaše na vršak moje — kuc! jedanput, kuc! dvaput — najlepša staklena svirka! Da ste živi i zdravi i uvek znali prosuditi šta je dobro, kao u ovom trenutku života!

Narednik ponovno iskapi čašu na dušak i kao da nije bio nesklon da okine i treću. Opazio sam da je gospodin Pumblechook u svojoj gostoljubivosti kanda zaboravio da je vino bio doneo na dar; uzeo je bocu iz ruke gospođe Joe i prisvojio za sebe čast da natače svima redom u neodoljivom nastupu srdačnog veselja. Šta više, i meni dopade poneki gutljaj.

........

ARHIVA 

                                       * Dickensova „Velika očekivanja“ u očima psihologa
                                       * Charles Dickens,Velika očekivanja, Božična priča

                                       * Charles Dickens,Oliver Twist

                                       * Charles Dickens:život i dela

                                       * Charles Dickens iLondon

                                       * Dikensov Pikvikklub