Rudolf Štajner, Čovek i žena u svetlu duhovne nauke

1908, Munchen


.....iza polariteta osetilnog sveta, čovek i žena su samo haljine, plahte koje skrivaju pravu prirodu ljudskog bića. Mi moramo tražiti iza haljina, jer duh je tamo. Ne smemo samo razmatrati vanjsku stranu duha, moramo ući u sam duh.

Vrlo značajan naučnik devetnaestog veka kao osnovnu kvalitetu žene opisao je poniznost. Drugi čiji komentar je jednako vredan označio je kao određenje ljutnju. Drugi naučnik koji je pokrenuo mnogo kontroverzi došao je do zaključka da je ženska priroda u osnovi pokornost, dok je jedan drugi osećao da se sastoji od želje za dominacijom. Jedan je opisao ženu kao konzervativnu, dok je drugi osećao za ženu da je istinski revolucionarni element u svetu. I još je jedan rekao da je sposobnost analize dobro razvena kod žena, kao suprotnost drugima koji su verovali da ženi nedostaje ova sposobnost u potpunosti i samo je razvila sposobnost sinteze.
Ova čudna zbrka može se proširivati neograničeno, mada se na kraju može naučiti da su,kroz čisto vanjsko gledanje na stvari, inteligentni ljudi vođeni do suprotnih zaključaka. Ako bi neko želeo dublje ući u problematiku morao bi se upitati da li ovi posmatrači kreću od pogrešnih pretpostavki. Ne može se samo gledati na vanjštinu, već se mora razmatrati celina ljudskog bića. Nagoveštaj istine sinuo je kod mnogih istraživača sam od sebe. Međutim to je pridruženo materijalističkoj misli. Uzmimo primer mladog čoveka, Otto Weininger, koji je napisao knjigu naslovljenu Sex and Character. Otto Weininger je bio čovek s velikim potencijalom kog, međutim, nije uspeo da razvije zbog velikog utega materijalizma koji je preostao u njegovoj duši. On je bio mišljenja da se na individualno ljudsko biće ne može gledati kao isključivo muško ni kao žensko već pre da je muško mešano sa ženskim i obrnuto. Ovaj embrio ideje sinuo je u duši Weininger-a ali je bio opterećen prevladavajućim materijalizmom. Tako je Weininger zamišljao da postoji  interakcija materijala muškog i ženskog principa da se u svakom čoveku može naći skrivena žena i u svakoj ženi skriven muškarac. Ali iz ovoga, došli su mu neki čudni zaključci. Weininger je, na primer, kazao da žena ne poseduje ego, individualnost, karakter, ili ličnost, nema slobodu i tako dalje. Jer je njegova teorija bila čisto zaokupljena samo s materijalom, kvantitativnim mešanjem muških i ženskih svojstava, sledilo je da čovek posjeduje sve ove stvari. Ovo se, međutim ne svodi ni na šta zbog njegovih drugih muških kvaliteta. Dakle ako uđemo u ovo logički brzo ćemo otkriti teoriju koja poništava sebe. Ipak kao što možemo videti, ima nešto istine u njoj.
........................................

 Međutim čudno može izgledati, dublje promatranje će otkriti sledeće: nešto od suprotnog pola leži skriveno u svakoj osobi. Međutim nije dobro gledati u sve vrste nenormalnih fenomena, radije trebamo posvetiti pažnju normalnim opažajima. Ako uporedimo ove činjenice, nije više moguće govoriti striktno o čoveku i ženi, već radije o muškim i ženskim kvalitetama. Određene kvalitete u ženi rade više izvana dok druge više iznutra. Žena ima muške kvalitete unutar sebe a čovek ženske kvalitete. Na primer čovek postaje ratnik kroz vanjsku snagu telesne prirode, žena poseduje unutarnju hrabrost, hrabrost žrtve i posvećenosti. Čovek donosi svoju kreativnu aktivnost da se nosi s vanjskim svetom. Žena radi s posvećenom osetljivošću u svetu. Bezbrojni fenomeni života postaće nam jasni ako razmišljamo o ljudskoj prirodi kao da skupa rade dva suprotna pola. U čoveku muški princip radi vani, a ženski živi više unutra, dok je kod žene upravo suprotno.
Tko god je sposoban na ovaj način gledati dublje u mušku i žensku prirodu zna da su intimnija proživljavanja dva pola vrlo različita, i moraju biti vrlo različita. Naša cela zemaljska egzistencija je kolekcija vrlo raznovrsnih proživljavanja. Međutim, ova proživljavanja mogu postati napredna samo ako su prikupljena sa stajališta oba pola. Dakle možemo videti da čak i ako razmatramo ljudsko biće s obzirom na dva niža člana, u stvarnosti vidimo biće s dve strane. Tako dugo dok neko gleda na fizičko telo malo toga može biti shvaćeno. Duhovnost koja leži ispod također mora biti prepoznata. Kroz njegovu mušku prirodu pojavljuje se unutarnja čovekova ženstvenost, i kroz ženinu žensku prirodu pojavljuje se njena unutarnja muškost. Sada se može shvatiti zašto ima toliko krivih prosudbi u vezi ovog pitanja; zavisno da li se gledaju unutrašnji ili vanjski aspekti. U razmatranju samo jedne strane ljudskog bića, osuđeni smo na slučajnost. Ako, na primer, jedan istraživač nađe da je glavna odlika žene poniznost, drugi da je predmet ljutnje, to jednostavno znači da su oboje gledali samo jednu stranu ljudskog bića. Sa ovakvim pristupom mora doći do greške. U cilju da prepoznamo punu istinu moramo gledati na celo ljudsko biće.