Izmaglica se nisko spustila nad četvrt Kensington Gardens kada je Sajlas došao, šepajući, do čistine skrivene od pogleda. Kleknuvši na mokru travu, mogao je da oseti topli mlaz krvi kako teče iz rane od metka tik ispod rebara. Ipak, gledao je pravo ispred sebe.
Magla je učinila da prizor dobije nebesku dimenziju.
Podižući krvave ruke da se pomoli, promatrao je kapljice kiše kako mu miluju prste, ponovno ih izbelevši. Mogao je da oseti kako mu se telo raspada, deo po deo, u izmaglici.
Ja sam duh.
Povetarac zahuja pored njega, noseći vlažan, zemaljski miris novog života. Svakom živom ćelijom u svom slomljenom telu, Sajlas se molio. Molio se za oproštaj. Molio se za milost. Iznad svega, molio se za svog učitelja... biskupa Aringarosu... da ga Gospod ne odvede pre vremena. Ostalo mu je još toliko mnogo posla.
Magla se sada pretvarala u kovitlac oko njega, i Sajlas se oseti toliko lakim da je bio siguran da bi ga i slamke mogle podići. Zatvarajući oči, izgovorio je poslednju molitvu.
Odnekud u magli, glas Manuela Aringarose šaputao mu je.
Naš Gospod je dobar i milosrdan Bog.
Sajlasov bol konačno poče da iščezava. Znao je da je biskup u pravu.
.......
Poglavlje 103
Bilo je kasno popodne kada se londonsko sunce probilo kroz oblake i grad počeo da se suši. Bezu Faš osjećao se umorno dok je izlazio iz sobe za ispitivanje i pozivao taksi. Sir Li Tibing bučno je protestirao govoreći da je nevin. Ipak, na osnovu njegovog nepovezanog buncanja o Svetom gralu, tajnim spisima i misterioznim bratstvima, Faš je posumnjao da prepredeni istoričar priprema teren za svoje advokate i odbranu na osnovu neuračunljivosti.
Baš, pomislio je. Lud. Tibing je pokazao genijalnu preciznost u kovanju plana koji je na svakom koraku štitio njegovu nevinost. Iskoristio je i Vatikan i Opus Dei. Njegov prljavi posao obavljali su, ne znajući, monah - fanatik i očajni biskup. Šta je bilo još pametnije, Tibing je svoju elektronsku stanicu za prisluškivanje smestio na jedino mesto do kojeg paralizovani čovek nikako ne može doći. Samo prisluškivanje izvodio je njegov sluga, Remi – jedina osoba kojoj je pravi Tibingov identitet bio poznat – a koji je sada, baš zgodno, bio mrtav zbog alergijske reakcije.
Teško da je to delo nekoga kome nedostaju mentalne sposobnosti, mislio je Faš.
Informacije koje je Kole poslao iz zamka Vilet nagoveštavale su da je Tibingova prepredenost išla toliko daleko da je čak i sam Faš mogao ponešto od njega da nauči. Da bi uspešno sakrio bubice za prisluškivanje u nekim od najmoćnijih ured Pariza, Tibing se okrenuo Grcima. Trojanski konji. Neke od Tibingovih žrtava primile su vredne poklone u vidu umetničkih dela, drugi su se, ne sumnjajući, nadmetali na aukcijama na kojima je Tibing postavio naročite mamce. U Sonijerovom slučaju, kustos je primio poziv za večeru u zamku Vilet, kako bi razgovarali o mogućnosti da Tibing finansira novo Da Vincijevo krilo u Luvru. Poziv Sonijeru sadržao je neupadljivi postskriptum u kojem je Tibing izrazio svoju fasciniranost vitezom-robotom za kojeg se pričalo da ga je Sonijer napravio. Dovedite ga na večeru, predložio je Tibing. Sonijer je, očigledno, upravo to i učinio - i ostavio viteza bez nadzora dovoljno dugo da bi Remi Legaludek na njemu napravio jedan neupadljivi dodatak.
Sada, sedeći na zadnjem sedištu taksija, Faš zatvori oči. Još jedna stvar kojom moram da se pozabavim pre nego što se vratim u Pariz.
Soba za oporavak u Bolnici sveta Marija bila je okupana suncem.
"Sve ste nas zadivili", reče sestra, osmehujući mu se. "Pravo čudo."
Biskup Aringarosa joj uputi slabašan osmeh. "Uvek sam bio blagoslovljen."
Sestra dovrši svoj posao i ostavi ga samog. Sa zadovoljstvom je osećao toplu sunčevu svetlost na svom licu. Prošla noć bila je najmračnija noć u njegovom životu.
Obeshrabreno pomisli na Sajlasa, čije telo je pronađeno u parku.
Molim te oprosti mi, sine moj.
Aringarosa je žudeo da Sajlas bude deo njegovog veličanstvenog plana. Prošle noći, međutim, Aringarosa je primio poziv od Bezu Faša, koji ga je ispitivao o njegovoj navodnoj povezanosti sa opaticom ubijenom u crkvi Sen-Sulpis. Aringarosa shvati da je veče pošlo užasno naopako. Vesti o još četiri ubistva pretvorile su njegov užas u agoniju. Sajlase, šta si to učinio! Ne uspevši da stupi u kontakt sa Učiteljem, biskup je znao da je prepušten sam sebi. Iskorišten. Jedini način da zaustavi krvavi lanac događaja čije je pokretanje pomogao bio je da sve prizna Fašu. Od tog trenutka, Aringarosa i Faš jurili su da dođu do Sajlasa pre nego što ga Učitelj uveri da ponovno ubije.
Krajnje iscrpljen, Aringarosa je sklopio oči i slušao televizijski izveštaj o hapšenju istaknutog britanskog viteza, sir Lia Tibinga. Učitelj je razotkriven. Tibing je čuo za planove Vatikana da se ogradi od organizacije Opus Dei. Odabrao je Aringarosu kao savršenog pijuna za svoj plan. Na kraju, ko bi radije slepo pošao za Svetim gralom od čoveka poput mene koji može sve da izgubi? Gral bi doneo ogromnu moć onome ko ga poseduje.
Li Tibing je lukavo štitio svoj identitet – pretvarao se da ima francuski naglasak i pobožno srce, i zahtevao je da bude isplaćen jedinom stvari koja mu nije bila potrebna - novcem. Aringarosa je bio suviše željan da bi posumnjao. Cena od dvadeset miliona eura bila je sitnica u usporedbi sa Gralom, a s obzirom na to da je Vatikan platio odvajanje od organizacije Opus Dei, financijski deo je tekao glatko. Slepi vide ono što žele da vide. Tibingova vrhunska uvreda, naravno, bila je ta što je zahtevao da bude isplaćen obveznicama Vatikana kako bi istraga, ukoliko bilo što pođe po zlu, vodila do Rima.
"Drago mi je što vidim da ste dobro, ekselencijo."
Aringarosa je prepoznao grubi glas koji mu se obraćao sa praga, ali nije očekivao takvo lice - oštre, moćne crte, zalizanu kosu i široki vrat koji se napinjao iz tamnog odela. "Kapetan Faš?" upitao je Aringarosa. Samilost i briga koje je kapetan pokazao za Aringarosinu sinoćnu muku navele su biskupa da zamisli daleko nežniji izgled.
Kapetan priđe krevetu i podiže poznatu, tešku crnu aktovku na stolicu. "Verujem da je ovo vaše."
Aringarosa pogleda torbu punu obveznica i istog trenutka se posrami. "Da... hvala vam." Zastade dok je prelazio prstima preko šava čaršava, a potom nastavi. "Kapetane, dobro sam razmislio o ovome, i moram da vas zamolim za uslugu."
"Naravno."
"Porodice onih u Parizu koje je Sajlas..." Zastao je, izborivši se sa emocijama. "Jasno mi je da nikakva suma ni u kom slučaju ne može da nadoknadi izgubljene živote, pa ipak, ako biste bili ljubazni da podelite sadržaj ove aktovke... porodicama žrtava."
Fašove tamne oči dugo su ga posmatrale. "Čestit gest, ekselencijo. Postaraću se da vaše želje budu sprovedene u delo."
Među njima nastade teška tišina.
Na televiziji, mršavi francuski policajac držao je konferenciju za medije ispred velelepnog zdanja. Faš vide o kome se radi i svu pažnju usmeri ka ekranu.
"Poručniče Kole", poče reporter BBC-ja, optužujućim tonom. "Prošle noći je vaš kapetan javno optužio dvoje nevinih ljudi za ubistvo. Da li će Robert Langdon i Sofi Nevo tražiti da vaše odeljenje prizna odgovornost? Da li će to kapetana Faša koštati posla?"
Osmeh poručnika Kolea bio je umoran ali miran. "Moje iskustvo je pokazalo da kapetan Bezu Faš retko pravi greške. Još uvek nisam sa njim razgovarao o ovome, ali znajući kako on radi, verujem da je njegova javna potera za agentom Nevo i gospodinom Langdonom bila deo strategije sa ciljem da se namami pravi ubica."
Reporteri razmeniše iznenađene poglede.
Kole nastavi. "Da li su gospodin Langdon i agent Nevo bili dobrovoljni učesnici ove zamke, ne znam. Kapetan Faš ima običaj da detalje svojih kreativnih metoda čuva za sebe. Sve što za sada mogu da potvrdim jeste da je kapetan uhapsio krivca i da su i gospodin Langdon i agent Nevo na sigurnom."
Fašu je na usnama igrao slabašan osmeh kada se okrenuo natrag ka Aringarosi. "Dobar čovek, taj Kole."
Prošlo je nekoliko trenutaka. Na kraju, Faš pređe rukom preko čela, zagladivši kosu dok je gledao u Aringarosu. "Ekselencijo, pre nego što se vratim u Pariz, želeo bih da razgovaramo o još samo jednoj stvari – vašem nepromišljenom letu za London. Podmitili ste pilota da promeni kurs. Na taj način ste prekršili čitav niz međunarodnih zakona."
Aringarosa klonu. "Bio sam očajan."
"Da. A očajan je bio i pilot kada su ga moji ljudi ispitivali." Faš posegnu u džep i izvadi prsten sa ljubičastim ametistom i poznatom ručno rađenom aplikacijom mitre i biskupske palice. Aringarosi navreše suze dok je prihvatao prsten i ponovno ga stavljao na prst. "Bili ste toliko ljubazni." Ispruži ruku i stegnu Fašovu. "Hvala vam."
Faš odmahnu, odlazeći do prozora i pogledavši grad pred sobom, očigledno zadubljen u misli. Kada se okrenuo, bilo je nečeg nesigurnog u njemu. "Ekselencijo, koji je vaš naredni potez?"
Aringarosi je isto pitanje postavljeno prethodne noći, dok je napuštao zamak Gandolfo. "Mislim da je moj put neizvestan, kao i vaš."
"Da."
Faš zastade. "Mislim da ću se penzionisati pre vremena."
Aringarosa se osmehnu. "Malo vere može da učini čuda, kapetane. Malo vere."
Poglavlje 104
Kapela Roslin - često nazivana Katedralom kodova – nalazi se jedanaest kilometara južno od Edinburga u Škotskoj, na mestu drevnog hrama posvećenog bogu Mitri. Kapela, koju su 1446. godine podigli vitezovi templari, obeležena je nizom simbola koji zbunjuju mnoge umove a koji vode poreklo iz jevrejske, hrišćanske, egipatske, masonske i paganske tradicije.
Geografske koordinate kapele tačno se poklapaju sa severo-južnim meridijanom koji prolazi kroz Glastonberi. Ova longitudinalna Ružina linija predstavlja tradicionalno obeležje otoka Avalon kralja Artura i smatra se središnjim stubom svete geometrije Britanije. Upravo po ovoj blagoslovenoj Ružinoj liniji Roslin je dobio ime.
Neuglađeni tornjevi Roslina bacali su duge večernje senke kada su Robert Langdon i Sofi Nevo zaustavili iznajmljena kola na travnatom parkingu u podnožju strmine na kojoj se uzdizala kapela. Njihov kratak let od Londona do Edinburga predstavljao je odmor, iako nijedno od njih dvoje nije spavalo u očekivanju onoga što se nalazilo pred njima. Podižući pogled ka goloj građevini ocrtanoj naspram neba prekrivenog oblacima, Langdon se oseti poput Alise koja strmoglavce pada u zečju rupu. Mora da je ovo san. Ipak, znao je da tekst Sonijerove poslednje poruke nije mogao biti određeniji.
Sveti gral čeka ispod drevnog Roslina.
Langdon je maštao da će Sonijerova "mapa Grala" biti dijagram – crtež na kojem krst označava traženo mesto - pa ipak je poslednja tajna Priorata otkrivena na isti način na koji im se Sonijer od početka obraćao. Jednostavnim stihovima. Četiri precizna stiha koja su bez sumnje ukazivala upravo na ovo mesto. Pored toga što se u njima Roslin spominjao po imenu, stihovi nisu zaobišli i nekoliko poznatih arhitektonskih obeležja te kapele.
Usprkos jasnoći Sonijerovog poslednjeg uputstva, Langdon se osećao više izbačenim iz koloseka nego prosvetljenim. Za njega, kapela Roslin se činila suviše očiglednom lokacijom. Vekovima je ta kamena kapela odzvanjala glasinama o domu Svetog grala. Ta su se šaputanja pretvorila u povike tokom poslednjih decenija kada je specijalni radar otkrio postojanje neverovatne građevine ispod same kapele – velike podzemne komore. Ne samo da je kapela iznad ovog dubokog podruma izgledala kao kepec u odnosu na njega, nego se činilo da nema ni ulaza u tu komoru, niti izlaza iz nje. Arheolozi su zahtevali da počnu miniranje kamenitog tla kako bi došli do tajanstvene odaje, ali zadužbina Roslin je izričito zabranila bilo kakva iskopavanja na ovom svetom mestu. Naravno, to je samo dolilo ulje na vatru nagađanja. Šta je to zadužbina Roslin pokušavala da sakrije?
Roslin je sada postao mesto hodočašća svih onih koji su tragali za misterijom. Neki su tvrdili da ih je tamo dovelo snažno magnetno polje koje je neobjašnjivo delovalo na tim koordinatama, neki su tvrdili da su došli kako bi tragali za skrivenim ulazom u podzemnu prostoriju. Međutim, većina je priznavala da su došli jednostavno da bi tumarali okolo i upijali predanje o Svetom gralu.
Iako Langdon nikada ranije nije posetio Roslin, uvek bi se nasmejao u sebi kada bi čuo da kapelu opisuju kao dom Svetog grala. Istina, Roslin je možda nekada i bio dom Grala, davno... ali sasvim sigurno to više nije. Suviše je pažnje skrenuto na Roslin tokom poslednjih decenija, a pre ili kasnije neko bi pronašao način da provali u podzemnu komoru.
Pravi istoričari Grala su se slagali da je Roslin mamac - jedan od sporednih ćorsokaka koje je Priorat tako uverljivo smislio. Večeras, međutim, kada je ključni kamen Priorata stihovima direktno ukazivao upravo na ovo mesto, Langdon više nije bio tako samouveren. Zbunjujuće pitanje prolazilo mu je kroz glavu čitavog dana:
Zašto o bi se Sonijer toliko namučio da nas dovede do tako očiglednog mesta ?
Nametao se samo jedan logičan odgovor.
Postoji nešto u vezi sa Roslinom što tek treba da shvatimo.
"Roberte?" Sofije već stajala izvan kola, osvrćući se ka njemu. "Ideš li?" U rukama je držala kutiju od ružinog drveta koju im je kapetan Faš vratio. U njoj su se nalazila oba kripteksa, ponovno sastavljena i pohranjena onako kako su ih našli. Papirus sa stihovima bio je sigurno zaključan u njihovom središtu - samo nije bilo razbijenog stakalca sa octom.
Dok su se kretali dugom šljunkovitom stazom, Langdon i Sofi prođoše pored čuvenog zapadnog zida kapele. Neupućeni posetioci su pretpostavljali da je taj zid, neobično izbočen, predstavljao nezavršeni deo kapele. Istina je, sećao se Langdon, bila daleko zanimljivija.
Zapadni zid Solomonovog hrama.
Vitezovi templari su osmislili kapelu Roslin kao arhitektonsku kopiju Solomonovog hrama u Jeruzalemu – zajedno sa zapadnim zidom, uskim pravougaonim sanktuarijumom i podzemnim trezorom nalik Svetinji nad svetinjama, u kojoj su prvobitnih devet vitezova prvi put iskopali svoje neprocenjivo blago. Langdon je morao da prizna da je u ideji templara da za Gral izgrade moderni dom, repliku starog postojala indigantna simetrija.
Ulaz u kapelu Roslin bio je skromniji nego šio je Langdon očekivao. Mala drvena vrata imala su dve gvozdene šarke i jednostavan natpis od hrastovine.
ROSLIN
Ovaj drevni način pisanja imena kapele, objasnio je Langdon Sofi, vodio je poreklo od meridijana Ružine linije na kojem se kapela nalazila; ili, kako su istoričari Grala više voljeli da vjeruju, od "Linije Ruže" – obiteljske loze Marije Magdalene.
Kapela se uskoro zatvarala. Kada je Langdon povukao i otvorio vrata, zapahnu ih topao val zraka - kao da drevna građevina umorno uzdiše na kraju dugog dana. Ulazni lukovi obilovali su uklesanim petolistima.
Ruže. Materica boginje.
Ulazeći sa Sofi, Langdon pogledom pređe preko čuvenog svetilišta, upijajući svaki detalj. Iako je čitao opise zapanjujuće komplikovanih radova u kamenu u Roslinu, videti ih uživo predstavljalo je upečatljiv susret.
Raj za simbologe, tako gaje nazvao jedan Langdonov kolega
Na svakoj površini u kapeli bili su isklesani simboli – hrišćanska raspeća, jevrejske zvezde, masonski pečati, krstovi templara, rogovi izobilja, piramide, astrološki znakovi, biljke, povrće, pentagrami i ruže. Vitezovi templari bili su vrsni zidari i klesari koji su podizali templarske crkve širom Evrope. Međutim, Roslin je smatran za njihovo najuzvišenije delo ljubavi i poštovanja. Vrhunski zidari nijedan kamen nisu ostavili neisklesanim. Kapela Roslin bila je hram svih vera... svih tradicija... i, iznad svega, hram prirode i boginje.
Svetilište je bilo prazno, izuzev šačice posetilaca koji su slušali mladića koji je vodio poslednji obilazak tog dana. Vodio ih je duž čuvene putanje na podu - nevidljive staze koja je povezivala šest ključnih arhitektonskih tačaka unutar svetilišta. Generacije posetilaca koračale su ovim pravim linijama, povezujući tačke, a njihovi bezbrojni koraci ucrtali su ogroman simbol na podu.
Davidova zvezda, pomisli Langdon. Tu nema slučajnosti. Također poznat kao Solomonov pečat, ovaj heksagram je nekada bio tajni simbol sveštenik zvezdoznalaca, a kasnije je usvojen od strane izraelitskih kraljeva - Davida i Solomona.
Vodič je video Langdona i Sofi da ulaze, i iako je bilo vreme zatvaranja, prijatno im se osmehnuo i pokazao im da slobodno razgledaju kapelu.
Langdon zahvali klimnuvši glavom i pođe dublje u unutrašnjost svetilišta.
Sofi je, međutim, stajala prikovana na ulazu, zbunjenog izraza na licu.
"Šta je bilo?" upita Langdon.
Sofi je zurila po kapeli. "Mislim... da sam bila ovde."
Langdon je bio iznenađen. "Ali rekla si da nikada nisi čak ni čula za Roslin."
"I nisam..." Prelazila je nesigurno pogledom preko svetilišta. "Mora da me je deda doveo ovde kao sasvim malu. Ne znam. Izgleda poznato." Dok se osvrtala, počela je sve sigurnije da klima glavom. "Da." Pokazala je ka prednjem delu svetilišta. "Ona dva stuba... Već sam ih videla."
Langdon pogleda par majstorski izvajanih stubova na drugom kraju svetilišta. Činilo se da njihova bela kamena čipka tinja rumenim sjajem pod poslednjim zracima sunca koji su ulazili kroz zapadni prozor. Stubovi – postavljeni tamo gde bi se uobičajeno nalazio oltar –bili su neobičan par. Levi isklesan jednostavnim, vertikalnim linijama, dok je desni stub bio ukrašen kitnjastom, cvetnom spiralom.
Sofi se već kretala ka njima. Langdon požuri za njom. Kad stigoše do stubova, Sofi klimnu glavom u neverici. "Da, sigurno sam ih videla!"
"Ne sumnjam da si ih videla", reče Langdon, "ali ne mora nužno da znači da je to bilo ovde."
Ona se okrete. "Kako to misliš?"
"Ova dva stuba su najčešće kopirane arhitektonske strukture u istoriji. Njihove replike postoje širom sveta."
"Replike Roslina?" Bila je skeptična.
"Ne. Replike stubova. Sećaš li se da sam ti ranije spomenuo da je i sam Roslin replika Solomonovog hrama? Ova dva stuba izgledaju isto kao i dva stuba u pročelju Solomonovog hrama." Langdon pokaza na stub sa leve strane. "Ovaj se zove Boas – ili Majstorski stup. Drugi se zove Jakin – ili Pripravnički stup." Zastao je. "Zapravo, bukvalno svaki masonski hram na svetu ima dva ovakva stuba."
Langdon joj je već bio objasnio snažne istorijske veze templara i modernih masonskih tajnih društava, čija tri osnovna stupnjeva - Pripravnik slobodni mason, Zanatlija slobodni mason i Majstor slobodni mason – sežu do ranih dana templara. Poslednji stihovi Sofinog dede izričito su se pozivali na Majstore slobodne masone koji su ukrasili Roslin prinoseći na taj način svoje 'umetničke žrtve'. Takođe se spominjala i centralna tavanica Roslina, prekrivena isklesanim zvezdama i planetama.
"Nikada nisam bila u nekom masonskom hramu", reče Sofi, još uvek posmatrajući stubove. "Gotovo sam sigurna da sam ih videla ovde." Okrete se natrag ka unutrašnjosti kapele, kao da traži još nešto što bi joj podstaklo sećanje.
Ostali posetioci sada su odlazili, i mladi vodič se zaputi preko kapele, približavajući im se sa prijatnim osmehom. Bio je to zgodan mladić u kasnim dvadesetim, sa školskim naglaskom i riđe-plavom kosom. "Spremam se da zatvorim za danas. Mogu li vam pomoći nekako?"
Kako bi bilo oko Svetog Grala? hteo je da kaže. "Kod", izlete Sofi, iznenada se setivši. "Ovde postoji kod!"
Vodiča je obradovao njen entuzijazam. "Jeste, gospođice.
"Nalazi se na tavanici", reče ona, okrećući se ka desnom zidu. "Negde...tamo."
On se nasmeši. "Niste prvi put u Roslinu, vidim."
Kod, mislio je Langdon. Bio je zaboravio taj delić predanja. Među bezbrojnim tajnama koje je Roslin krio nalazio se i nadsvođeni prolaz iz kojeg je virilo na stotine kamenih blokova, stršeći naniže i formirajući neobičnu površinu sastavljenu iz više ravni. Svaki blok je na sebi nosio isklesani simbol, naizgled nasumičan, što je stvaralo šifru nezamislivih proporcija. Neki su verovali da šifra otkriva ulaz u komoru ispod kapele.
Drugi su verovali da otkriva pravu legendu o Gralu. Nije ni bilo važno - kriptografi su vjekovima pokušavali da odgonetnu njeno značenje. I danas je zadužbina Roslin nudila velikodušnu nagradu onome ko uspe da otkrije njeno tajno značenje, ali šifra je ostala misterija.
"Rado bih vam pokazao..."
Vodičev glas se izgubio.
Moja prva šifra, mislila je Sofi, koračajući sama, u transu, ka šifrovanom luku. Budući da je kutiju od ražinog drveta predala Langdonu, istog trenutka zaboravila je sve o Svetom gralu, Sionskom prioratu i svim misterijama prethodnog dana. Kada je stigla ispod šifrovanog svoda i ugledala simbole iznad sebe, sećanja su počela da naviru. Sećala se svoje prve posete Roslinu, i začudo, sećanja su donela i neočekivanu tugu.
Bila je mala... otprilike godinu dana nakon pogibije porodice. Deda ju je doveo u Škotsku na kratak odmor. Došli su da vide kapelu Roslin pre nego što se vrate u Pariz. Bilo je kasno uveče i kapela je bila zatvorena. Međutim, oni su još uvek bili unutra.
"Možemo li da idemo kući, Grand-pere" molila ga je Sofi, umorna.
"Uskoro, dušo, vrlo uskoro." Glas mu je bio melanholičan. "Moram ovde da uradim još jednu, poslednju, stvar. Hoćeš li da me sačekaš u kolima?"
"Opet radiš nešto za neku važnu osobu?"
On klimnu. "Brzo ću. Obećavam."
"Mogu li opet da probam šifru u luku? To je zabavno."
"Ne znam. Moram da izađem. Nećeš se plašiti da ostaneš sama ovde?"
"Naravno da neću!" reče ona dižući nosić. "Čak još nije ni mrak!"
On se nasmeši. "U redu onda." Doveo ju je do luka koji joj je ranije pokazao.
Sofi se istog trenutka spusti na kameni pod, leže na leđa i zagleda se u kolaž od delića slagalice iznad sebe. "Rešiću ovu šifru dok se ti ne vratiš!"
"Onda, trkamo se." Sagnuo se, poljubio je u čelo i otišao do obližnjih sporednih vrata. "Biću tu ispred. Ostaviću otvorena vrata. Ako ti zatrebam, samo vikni." Izašao je na blago večernje svetlo.
Sofi je ležala na podu, zureći u šifru. Oči su joj bile pospane. Nakon nekoliko minuta, simboli su postali nejasni. A potom nestadoše.
Kada se probudila, pod je bio hladan.
"Grand-pere?"
Nije bilo odgovora. Ustajući, otresla je haljinu.
Sporedna vrata su još uvek bila otvorena. Izašla je van i videla dedu kako stoji na tremu obližnje kamene kuće baš iza crkve. Deda je tiho razgovarao sa osobom koja se jedva videla iza vrata sa komarnikom.
"Grand-père?" pozvala ga je.
Deda se okrenuo i mahnuo joj, pokazujući joj da pričeka još trenutak. Potom se, polako, oprostio od zagonetne osobe u kući i poslao poljubac ka vratima. Vratio se do nje očiju punih suza.
"Zašto plačeš, Grand-père?"
Podigao ju je i privio uz sebe. "Oh, Sofi, ti i ja smo se oprostili od mnogo ljudi ove godine. Teško je to."
Sofi pomisli na nesreću, na to što se oprostila od mame i tate, bake i malog brata. "Jesi li se opraštao od još jedne osobe?"
"Od dragog prijatelja koga veoma volim", odgovorio joj je napuklim glasom. "I plašim se da ga neću ponovno videti veoma dugo."
Stojeći sa mladićem, Langdon je promatrao zidove kapele sve zabrinutiji i uvereniji da su u ćorsokaku. Sofi je odlutala da pogleda šifru i ostavila Langdona sa kutijom od ružinog drveta, u kojoj se nalazila mapa Grala, za koju se sada činilo daje beskorisna. Iako su Sonijerovi stihovi jasno ukazivali na Roslin, Langdon nije bio siguran što da radi sada kada su stigli. Stihovi su spominjali "oštricu i putir", koje Langdon nigde nije video.
Sveti gral čeka ispod drevnog Roslina.
Njegove kapije čuvaju putir i oštrica.
Postoji neki delić misterije koji nisu otkrili.
"Mrzim da zabadam nos", reče vodič, promatrajući kutiju od ružinog drveta u Langdonovim rukama. "Ali ova kutija... mogu li da pitam odakle vam?"
Langdon se umorno nasmeja. "To je izuzetno duga priča." Mladić je oklievao, pogleda prikovanog za kutiju.
"Veoma je čudno – moja baka je imala baš takvu kutiju - kutiju za nakit. Istovetno uglačano ružino drvo, ista intarzija ruže, čak i šarke izgledaju isto."
Langdon je znao da mladić sigurno greši. Ako je ikada ijedna kutija bila jedinstvena, onda je to ova - kutija naročito napravljena za ključni kamen Priorata. "Dve kutije mogu biti slične ali..."
Sporedna vrata se bučno zatvoriše, privlačeći njihove poglede. Sofi beše izašla bez reči i sada je išla niz strminu ka kamenoj kući pored kapele. Langdon je zurio za njom. Kuda ide? Od kako su ušli u zgradu, ponašala se čudno. Okrenuo se ka vodiču. "Znate li kakva je to kuća?"
On klimnu, također zbunjen što je Sofi silazila ka njoj. "To je župni dvor. Nadzornica kapele živi u njemu. Ona je također i direktor zadužbine Roslin." Zastade. "I moja baka."
"Vaša baka je na čelu zadužbine Roslin?"
Mladić klimnu. "Ja živim sa njom u župnom dvoru, pomažem da se očuva kapela i vodim obilaske." On slegnu ramenima. "Živeo sam ovde čitavog svog života. Baka me je othranila u toj kući."
Zabrinut za Sofi, Langdon pređe preko kapele ka vratima da bi je pozvao. Bio je tek na pola puta kada se zaustavi u mestu. Nešto što je mladić Rekao tek sada mu je doprlo do svesti.
Baka me je othranila.
Langdon pogleda ka Sofi koja je bila na strmini, potom na kutiju od ružinog drveta u svojim rukama. Nemoguće. Polako, Langdon se okrete ka mladiću. "Kažete da vaša baka ima ovakvu kutiju?"
"Gotovo identičnu."
"Odakle joj?"
"Moj deda ju je napravio za nju. Umro je kada sam bio beba, ali moja baka još priča o njemu. Kaže da je imao genijalne ruke. Pravio je razne stvari."
Langdon krajičkom oka primeti kako na površinu isplivava nezamisliva mreža veza. "Kažete da vas je othranila baka. Smem li da pitam šta se dogodilo sa vašim roditeljima?"
Mladić je bio iznenađen. "Umrli su kada sam bio mali." Zastade. "Istog dana kada i moj deda."
Langdonovo srce je tuklo. "U saobraćajnoj nesreći?" Mladić ustuknu, a pogled zaprepaštenosti mu se javi u maslinastozelenim očima. "Da. U saobraćajnoj nesreći. Čitava moja porodica umrla je tog dana. Izgubio sam dedu, roditelje, i..." Oklevao je, gledajući u pod.
"I sestru", reče Langdon.
Vani na strmini, kuća od neobrađenog kamena bila je tačno onakva kakvom ju je Sofi pamtila. Noć se spuštala i kuća je odavala toplu auru dobrodošlice. Miris hleba provejavao je kroz otvorena vrata sa komarnikom, a zlatno svetio sijalo je u prozorima. Dok se približavala, Sofije čula kako neko unutra tiho jeca.
Kroz vrata, Sofi ugleda stariju ženu u hodniku. Leđima je bila okrenuta vratima, ali Sofi je mogla da vidi da plače. Žena je imala dugu, bujnu srebrnu kosu koja prizva neočekivani tračak sećanja. Osećajući kako je nešto privlači, Sofi stupi na stepenice trema. Žena je stezala uramljenu fotografiju čoveka i prstima prelazila preko njegovog lica sa tugom punom ljubavi.
Bilo je to lice koje je Sofi dobro poznavala. Grand-père.
Žena je očigledno sinoć čula tužnu vest o njegovoj smrti.
Daska zaškripa pod Sofinim nogama i žena se polako okrenu. Tužnim očima pogleda Sofi. Sofi je želela da pobegne, ali je umesto toga stajala kao opčinjena. Žena nije skidala sa nje svoj užareni pogled dok je spuštala fotografiju i prilazila vratima sa komarnikom. Činilo se da je prošla čitava večnost dok su dve žene zurile jedna u drugu kroz tanku mrežu. Potom, poput nabujalog valova oceana koji se polako nadima, izraz na ženinom licu pretvarao se od nesigurnosti... do neverice... do nade... i na kraju , do vrhunske radosti.
Gurnuvši vrata, ona izađe, pružajući nježne ruke ka Sofi, dotičući joj zaprepašteno lice. "Oh, drago dete... vidi je!"
Iako je Sofi nije prepoznavala, znala je tko je ta žena. Pokušala je da govori, ali otkri da čak ne može ni da diše.
"Sofi", zajeca žena, ljubeći je u čelo.
Sofine reči behu šapat gušenja. "Ali... Grand-pere je rekao da si..."
"Znam." Žena spusti svoje nežne ruke na Sofina ramena i zagleda se u nju poznatim očima. "Tvoj deda i ja smo bili primorani da kažemo mnogo toga. Učinili smo ono što smo mislili da je ispravno. Tako mi je žao. Bilo je to radi tvoje sigurnosti, princezo."
Sofi je čula njenu poslednju reč i istog trenutka pomislila na dedu, koji ju je toliko godina zvao princezom. Zvuk njegovog glasa kao daje sada odjekivao u drevnom kamenu Roslina, spuštajući se kroz zemlju i odzvanjajući u nepoznatim dubinama. Žena zagrli Sofi, dok su joj suze nekontrolisano tekle. "Tvoj deda je toliko želeo da ti sve kaže. Ali stvari su loše stajale između vas. Toliko se trudio. Mnogo toga treba objasniti." Ponovno poljubi Sofi u čelo, potom joj prošaputa na uho. "Nema više tajni, princezo. Vreme je da saznaš istinu o svojoj porodici."
Sofi i njena baka sedele su na stepenicama trema, zagrljene i uplakane, kada mladi vodič dotrča preko travnjaka. Oči su mu sijale u nadi i neverici.
"Sofi?"
Kroz suze, Sofi klimnu, ustajući. Nije poznavala mladićevo lice, ali kada se zagrliše, oseti snagu krvi koja teče kroz njegove vene... krvi za koju je sada znala da im je zajednička.
Kada je Langdon došao preko travnjaka da im se pridruži, Sofi nije mogla da zamisli da se koliko juče osećala najusamljenijom na svetu. A sada, nekako, na ovom stranom mestu, u društvu troje ljudi koje jedva da je poznavala, konačno je osećala da je kod kuće.
Poglavlje 105
Noć se spustila na Roslin.
Robert Langdon stajao je sam na tremu kuće od neobrađenog kamena, uživajući u smehu koji je dopirao kroz vrata sa komarnikom. Šolja snažne brazilske kave koju je držao u ruci pomogla mu je da se malo okrepi, ipak samo nakratko. Umor u njegovom telu sezao je do srži.
"Tiho ste se iskrali", rekao je glas iza njega.
Okrenuo se. Sofina baka je stajala iza njega, srebrne kose koja je svetlucala u noći. Njeno ime, barem tokom poslednjih dvadeset osam godina, bilo je Mari Sovel.
Langdon se umorno osmehnu. "Želeo sam da vašu porodicu ostavim nasamo neko vreme." Kroz prozor, video je Sofi kako razgovara sa bratom.
Mari mu priđe i stade pored njega. "Gospodine Langdon, kada sam čula Da je Jacques ubijen, bila sam prestravljena zbog Sofi. Večeras, kada sam je ugledala kako stoji na pragu, osetila sam najveće olakšanje u svom životu. Ne mogu vam dovoljno zahvaliti."
Langdon nije imao pojma kako da odgovori. Iako je hteo da Sofi i njenu baku ostavi same da razgovaraju, Mari ga je zamolila da uđe i sluša. Moj suprug vam je očigledno verovao, gospodine Langdon, pa vam verujem i ja.
I tako je Langdon ostao, spored Sofi i slušajući sa nemim zaprepaštenjem priču o Sofinim pokojnim roditeljima. Bilo je neverovatno, ali oboje su poticali iz merovinških porodica – direktnih potomaka Marije Magdalene i Isusa Krista. Sofini roditelji i pretci su, radi sigurnosti, promenili prezimena Plantar i Sen-Kler. Njihova deca su nastavljala kraljevsku lozu i stoga ih je Priorat predano čuvao. Kada su Sofini roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći čiji uzrok nije utvrđen, Priorat se uplašio da je identitet članova kraljevske loze otkriven.
"Tvoj deda i ja smo", objašnjavala je Mari glasom koji se gušio od bola, "morali da donesemo tešku odluku tog trenutka kada smo primili telefonski poziv. Auto tvojih roditelja je upravo bio pronađen u reci." Obrisala je suze u očima. "Nas šestoro - uključujući i vas dvoje unučadi - trebalo je da zajedno budemo u tim kolima. Na sreću, u poslednjem trenutku smo promenili planove, i tvoji roditelji su otputovali sami. Kada smo čuli za nesreću, Jacques i ja nikako nismo mogli da znamo šta se zaista dogodilo... niti da li se radilo o nesreći." Mari pogleds Sofi. "Znali smo da moramo da zaštitimo svoju unučad, i učinili smo ono što smo smatrali da je najbolje. Potom smo tvoj brat i ja počeli da se skrivamo pod zaštitom Priorata. Jacques, budući da je bio istaknuta ličnost, nije mogao sebi dopustiti luksuz da nestane. Činilo se logičnim da Sofi, budući starija, ostane u Parizu, blizu središta Priorata i pod Žakovom zaštitom." Glas joj se pretvori u šapat. "To što smo razdvojili porodicu bila je najteža odluka koju smo ikada morali da donesemo. Jacques i ja smo se viđali veoma retko, i to uvek na najtajnijim mestima...pod budnim okom Priorata. Postoje određene ceremonije kojima bratstvo uvek ostaje verno."
Langdon je znao da ima još mnogo toga da se ispriča, ali je takođe znao i da to ne treba da čuje. Stoga je izašao. Sada, gledajući naviše ka tornjevima Roslina, Langdon nije mogao da se otme mislima o nerešenoj misteriji Roslina. Da lije Gral zaista ovde, u Roslinu? I ako jeste, gde se nalaze oštrica i putir koje je Sonijer spominjao u svojim stihovima?
"Ja ću to uzeti", reče Mari, pokazujući na Langdonovu ruku.
"Oh, hvala vam." Langdon joj pruži praznu šolju.
Zurila je u njega. "Mislila sam na vašu drugu ruku, gospodine Langdon."
Langdon spusti pogled i shvati da u ruci drži Sonijerov papirus. Ponovno ga je izvadio iz kripteksa u nadi da će uočiti nešto što mu je ranije promaklo. "Naravno, ispričavam se."
Mari kao da se zabavljala kada je uzela svitak. "Znam čoveka u jednoj pariškoj banci koji verovatno veoma nestrpljivo očekuje povratak kutije od ružinog drveta. Andre Verne je bio privrženi Jacquesov prijatelj, i Jacques mu je bezgranično verovao. Andre bi učinio sve da postupi u skladu sa Žakovim zahtevom da vodi računa o ovoj kutiji."
Pa bi me čak i ubio, seti se Langdon, odlučivši da ne spomene kako je verovatno sirotom čoveku razbio nos. Setivši se Pariza, Langdon se seti i trojice senechaux ubijenih prethodne noći. "A Priorat? Šta će se sada dogoditi?"
"Točkići su već pokrenuti, gospodine Langdon. Bratstvo je opstajalo vjekovima, pa će i ovo preživjeti. Uvijek pošto je oni koji čekaju da budu unapređeni i da unaprijede bratstvo."
Čitave večeri je Langdon sumnjao da je Sofina baka usko povezana sa delovanjem Priorata. Na kraju, Priorat je uvek imao i žene u svojim redovima. Četiri Velika majstora su bile žene. Sénéchaux su po tradiciji bili muškarci - čuvari - pa ipak su žene zauzimale daleko više položaje u Prioratu i mogle su se uzdići do najviše pozicije.
Langdon pomisli na Lija Tibinga i Vestminstersku opatiju. Činilo se da je od onda prošao čitav jedan život. "Da li je Crkva pritiskala vašeg supruga da ne objavi spise Sangreala kad nastupi Kraj dana?"
"Zaboga, ne. Kraj dana je legenda koju su smislili paranoični mozgovi. U učenju Priorata ne postoji ništa što bi ukazivalo na datum kada bi trebalo otkriti Gral. Zapravo, Priorat je oduvek smatrao da Gral nikada ne treba otkriti."
"Nikada?" Langdon je bio zapanjen.
"Misterija i čudo služe našim dušama, a ne sam Gral. Lepota Grala leži u njegovoj eteričnoj prirodi." Mari Savel podiže pogled ka Roslinu. "Za neke, Gral je putir koji će im doneti večni život. Za druge, to je potraga za izgubljenim spisima i svetom istorijom. A za većinu, verujem, Gral je jednostavno jedna velika ideja... veličanstveno blago do kojeg se ne može doći, ali koje nas, nekako, čak i u današnjem svetu, inspiriše i nadahnjuje."
"Ali ako spisi Sangreala ostanu sakriveni, priča Marije Magdalene će zauvek biti izgubljena", reče Langdon.
"Zar? Pogledajte oko sebe. Njena priča je u slikarstvu, muzici i knjigama. I to svakim danom sve više. Klatno se njiše. Počinjemo da osećamo opasnosti naše istorije... i naših destruktivnih puteva. Počinjemo da osećamo potrebu za povratkom ženskog božanstva." Zastala je. "Spomenuli ste da radite na rukopisu o simbolima ženskog božanstva, zar ne?"
"Da."
Nasmešila se. "Završite ga, gospodine Langdon. Pevajte njenu pesmu. Svetu su potrebni moderni trubaduri."
Langdon zaćuta, osećajući težinu njene poruke na sebi. Na otvorenom prostoru, pun mesec se podizao iznad linije krošnji drveća. Okrećući pogled ka Roslinu, Langdona obuze žudnja da sazna tajnu. Nemoj pitati, rekao je sam sebi. Ovo nije pravi trenutak. Pogleda na papirus u Marinoj ruci, a potom na Roslin.
"Postavite pitanje, gospodine Langdon", reče Mari, kao da je to zabavlja. "Stekli ste to pravo."
Langdonu krv navre u obraze.
"Želite da znate da li je Gral ovde, u Roslinu."
"Možete li to da mi kažete?" Ona uzdahnu, glumeći očaj. "Zašto ljudi jednostavno ne mogu da ostave Gral na miru?" Nasmeja se, očigledno uživajući. "Zašto mislite da je ovde?"
Langdon pokaza na papirus u njenoj ruci. "Stihovi vašeg supruga izričito govore o Roslinu, ali također pominju i oštricu i putir koji čuvaju Gral. Nisam video nijedan simbol oštrice niti putira ovde."
"Oštrica i putir?" upita Mari. "Kako oni to tačno izgledaju?"
Langdonu bi jasno da se igra sa njim, ali prihvatio je igru, brzo joj opisujući simbole.
Licem joj pređe izgled neodređenog prisećanja. "Ah, da, naravno. Oštrica predstavlja sve što je muško. Verujem da se crta ovako, zar ne?" Kažiprstom je povukla obrise oblika na svom dlanu.
"Da", reče Langdon. Mari je nacrtala manje čest, "zatvoren" oblik oštrice, iako je Langdon viđao simbol predstavljen na oba načina.
"A obrnuti oblik", reče ona, ponovno crtajući na svom dlanu, "jeste
............
putir, koji predstavlja sve što je žensko."
"Točno", reče Langdon.
"I vi kažete da se, među svim stotinama simbola koje imamo ovdje u kapeli Roslin, nigdje ne pojavljuju ova dva oblika?"
"Ja ih nisam video."
"A ako vam ih pokažem, hoćete li pristati da se barem malo naspavate?"
Pre nego što je stigao da odgovori, Mari Šavel siđe sa trema i zaputi se ka kapeli. Langdon požuri za njom. Kada je ušla u drevnu građevinu, Mari upali svjetla i pokaza na središte poda svetilišta. "Evo ih, gospodine Langdon. Oštrica i putir."
Langdon je zurio u kameni pod izlizan od bezbrojnih koraka. Bio je prazan. "Ovde nema ničega..."
Mari uzdahnu i poče da korača čuvenom stazom na podu kapele upisanom koracima, istom onom putanjom kojom su posetioci, video je Langdon, išli ranije te večeri. Dok je pokušavao da sagleda ogromni oblik, još uvek se osećao izgubljenim. "Ali to je Davidova zve..."
Langdon zastade u pola reči, nem od zaprepaštenja kada je shvatio.
Oštrica i putir.
Stopljeni ujedno.
Davidova zvezda... savršeno sjedinjenje muškog i ženskog principa... Solomonov pečat... koji označava Svetinju nad svetinjama, gde se misli da muško i žensko božanstvo – Jahve i Sekina – prebivaju.
Langdonu je trebao čitav minut da dođe do reči. "Stihovi zaista ukazuju na Roslin. Potpuno. Savršeno."
Mari se nasmeši. "Očigledno."
Od implikacija ovog otkrića naježio se. "Dakle, Sveti gral se nalazi u komori ispod nas?"
Ona se nasmeja. "Samo duhom. Jedno od najstarijih zaveta Priorata bilo je da vrati Gral u njegovu domovinu, Francusku, gde bi mogao večno da počiva. Vekovima su ga vukli okolo kako bi bio siguran. Krajnje nedolično. Jacquesov zadatak, kada je postao Veliki majstor, bio je da mu povrati čast tako što će ga vratiti u Francusku i sagraditi mu dostojno prebivalište."
"I uspeo je u tome?"
Sada joj lice poprimi ozbiljan izraz. "Gospodine Langdon, imajući u vidu sve što ste učinili za mene noćas, a i kao staratelj zadužbine Roslin, mogu sa sigurnošću da vam kažem da Gral više nije ovde."
Langdon odluči da insistira. "Ali ključni kamen bi trebalo da ukazuje na mesto gde je Sveti Gral sakriven sada. Zašto onda ukazuje na Roslin?"
"Možda pogrešno tumačite njegovo značenje. Setite se, Gral može da vas zavara. A mogao je i moj pokojni suprug."
"Ali koliko jasnije može biti?" upita on. "Stojimo nad podzemnim trezorom koji obeležavaju oštrica i putir, ispod zvezdane tavanice, okruženi umetnošću masona Majstora. Sve to ukazuje na Roslin."
"Dobro, dajte da pogledam te tajnovite stihove." Ona odmota papirus i naglas pročita pesmu, odlučnim tonom.
Sveti gral čeka ispod drevnog Roslina.
Njegove kapije čuvaju putir i oštrica.
Leži umetnošću majstora punom ljubavi ukrašen.
Konačno ispod zvezdanog neba počiva.
Kada je završila, ostala je nepomična nekoliko sekundi, sve dok joj osmeh razumevanja ne pređe licem. "Ah, Jacques." Langdon ju je promatrao, pun iščekivanja. "Vi to razumete?"
"Kao što ste videli na primeru poda kapele, postoji mnogo načina da se sagledaju jednostavne stvari."
Langdon se naprezao da shvati. Činilo se da sve što se tiče Jacquesa Sonijera ima dvostruko značenje, pa ipak Langdon ništa drugo nije mogao da vidi.
Mari umorno zevnu. "Gospodine Langdon, priznaću vam nešto. Nikada zvanično nisam bila upoznata sa podatkom o mestu na kojem se nalazi Sveti gral. Ali, naravno, jesam bila udata za osobu od ogromnog uticaja... a i moja ženska intuicija je veoma snažna." Langdon zausti da nešto kaže, ali Mari nastavi. "Žao mi je što ćete, nakon vašeg napornog rada, napustiti Roslin bez pravih odgovora. Ipak, nešto mi govori da ćete na kraju pronaći to što tražite. Jednog će vam se dana javiti." Nasmeši se. "A kada se to dogodi, verujem da ćete umeti da čuvate tajnu."
Neko je stigao na prag. "Oboje ste nestali", reče Sofi.
"Upravo sam kretala", odgovori njena baka, prilazeći Sofi na vratima. "Laku noć, princezo." Poljubila ju je u čelo. "Nemoj suviše dugo držati gospodina Langdona vani."
Langdon i Sofi su je posmntrali kako odlazi natrag ka kući od neobrađenog kamena. Kada se okrenula ka njemu, oči su joj bile prepune dubokih osjećanja. "Nije baš kraj kakav sam očekivala."
Onda nas je dvoje koji tako osećamo, pomislio je. Langdon vide da je ophrvana emocijama. Sve što je večeras saznala promenilo je njen život. "Jesi li dobro? Mnogo toga treba prihvatiti."
Ona se tiho nasmeja. "Imam porodicu. Odatle ću početi. A ko smo i odakle smo potekli - za to će mi trebati neko vreme."
Langdon je ćutao.
"Hoćeš li ostati sa nama?" upita Sofi. "Barem nekoliko dana?"
Langdon uzdahnu, želeći to najviše na svetu. "Mislim da sam trenutno suvišan, Sofi. Ujutro se vraćam za Pariz."
Izgledala je razočarano, ali svesna da je to ispravna odluka. Niko od njih dugo nije progovorio. Na kraju, Sofi se nagnu ka njemu i, uzevši ga za ruku, izvede ga iz kapele. Hodali su ka malom uzvišenju na strmini. Škotska priroda odatle se širila pred njima, okupana bledom mesečinom koja je provejavala kroz udaljene oblake. Stajali su u tišini, držeći se za ruke, boreći se protiv vela iscrpljenosti koji ih je prekrivao.
Zvezde su se tek sada pojavljivale. Na zapadu, jedna tačka je sijala sjajnije od ostalih. Langdon se nasmeši kada je ugleda. Bila je to Venera. Drevna boginja koja ih obasjava svojom postojanom svetlošću.
Noć je zahladnila. Oštar povetarac se podizao iz dolova. Nakon nekog vremena, Langdon pogleda Sofi. Oči joj behu sklopljene, usne opuštene u zadovoljnom osmehu. I Langdonu kapci otežaše. Nevoljko, stegnu joj ruku.
"Sofi?"
Lagano, ona otvori oči i okrete se ka njemu. Lice joj je bilo prelepo na mesečini. Pospano mu se osmehnu. "Zdravo."
Langdon se neočekivano rastuži kada shvati da se vraća u Pariz bez nje. "Možda ću otići pre nego što se probudiš." Zastade, dok mu se knedla zaustavljala u grlu. "Žao mi je, ne idu mi dobro..."
Sofi pruži svoju nežnu ruku i prisloni mu je uz lice. Potom, naginjući se napred, nežno ga poljubi u obraz. "Kada ću te ponovno videti?"
Langdon se izgubi u njenim očima. "Kada?" Zastade, misleći da li je znala koliko se i sam to pitao. "Pa, zapravo, sledećeg meseca držim predavanje na konferenciji u Firenci. Biću tamo nedelju dana i neću imati baš ništa da radim."
"Da li je to poziv?" "Živećemo luksuzno. Daju mi sobu u hotelu Bruneleski."
Sofi se nestašno nasmeši. "Mnogo toga podrazumevate, gospodine Langdon."
Ustuknu kada shvati kako je to zvučalo. "Mislio sam..."
"Ništa ne bih volela više nego da se nađem sa tobom u Firenci, Roberte. Ali pod jednim uslovom." Glas joj postade ozbiljan. "Nema muzeja, crkava, grobnica, umetničkih dela, relikvija."
"U Firenci? Nedelju dana? Pa nema šta drugo da se radi." Sofi se nagnu ka njemu i ponovno ga poljubi, ovoga puta u usta. Tela im se priljubiše, prvo bojažljivo, potom potpuno. Kada se odmaknula, oči su joj bile pune obećanja.
"U redu", uspe da promuca Langdon. "Zakazali smo sastanak."
EPILOG
Robert Langdon se iznenada probudi. Sanjao je. Na ogrtaču pored njegovog kreveta stajao je monogram HOTEL RITZ PARIZ. Mutno svetlo je provejavalo kroz roletne. Smrkava se ili sviće? pitao se.
Langdonovo telo bilo je toplo i veoma zadovoljno. Veći deo prethodna dva dana je prespavao. Polako se uspravljajući u krevetu, shvati što ga je to probudilo... najčudnija misao. Danima je već pokušavao da sredi poplavu informacija, ali sada je otkrio da je usredotočen na nešto o čemu ranije nije mislio.
Da li je moguće?
Dugo je ostao nepomičan.
Potom ustade iz kreveta i ode do mramorne tuš-kabine. Ušao je unutra i pustio snažne mlazeve da mu masiraju ramena. Ipak, misao ga je omamila.
Nemoguće.
Dvadeset minuta kasnije, Langdon je izašao iz hotela Ric na Trg Vendom. Noć se spuštala. Dani spavanja učinili su da ne zna koje je doba... pa ipak, um mu je bio neobično bistar. Obećao je sebi da će se zaustaviti u holu hotela da popije kavu sa mlekom i razbistri misli. Umjesto toga, noge su ga iznele pravo kroz glavni ulaz u parišku noć koja se tek budila.
Koračajući ka istoku, Langdon je osećao kako uzbuđenje u njemu raste. Skrenuo je ka jugu u ulicu Rišelje, gde je vazduh postajao sladak od mirisa rascvetalog jasmina iz velelepnih vrtova Palais Rovala.
Nastavio je ka jugu sve dok nije ugledao ono što je tražio - čuveno blistajuće prostranstvo uglačanog crnog mramora. Stupajući na njega, Langdon pogledom pretraži površinu pod svojim nogama. U roku od nekoliko sekundi, pronašao je ono što je znao da se tu nalazi – nekoliko bronzanih medaljona umetnutih u tlo u savršeno pravoj liniji. Svaki disk je bio promera dvanaest centimetara, sa ugraviranim slovima N i S.
Nord. Sud. Sever. Jug.
Okrenuo se ka jugu, prateći pogledom produženu liniju formiranu od medaljona. Ponovno pođe da korača, sledeći trag, posmatrajući pločnik. Dok je zalazio za ugao Komedi Fransez, još jedan bronzani medaljon prođe ispod njegovih stopala. Da!
Ulice Pariza, saznao je još davno, bile su ukrašene sa 135 ovakvih bronzanih markera umetnutih u pločnike, dvorišta i ulice, duž severo-južne gradske ose. Jednom je pratio liniju od crkve Sveto Srce, severno preko Sene i na krau do stare Pariške opservatorije. Tamo je otkrio značenje svete staze koju je sledio.
Prvobitni meridijan zemlje.
Prva nulta longituda sveta.
Pariška drevna Ružina linija.
Sada, dok je žurio preko ulice Rivoli, mogao je da oseti da mu je krajnje odredište na domaku. Manje od jednog bloka udaljeno.
Sveti gral čeka ispod drevnog Roslina.
Otkrivenja su sada navirala u talasima. Sonijerov drevni način pisanja Roslina... oštrica i putir... grobnica ukrašena delima majstora.
Je li zato Sonijer morao da razgovara sa mnom? Jesam li, nehotice, pogodio istinu ?
Poče da trči, osećajući Ružinu liniju pod nogama, kako ga vodi, kako ga vuče ka njegovom odredištu. Kad je ušao u dugi tunel prolaza Rišelje, naježio se od očekivanja. Znao je da se na kraju ovog tunela nalazi najtajanstveniji spomenik u Parizu - spomenik koji je zamislio i poručio osamdesetih Sfinga, Fransoa Miteran, čovek za koga se pričalo da se kreće u tajnim krugovima. Čovek čije je zaveštanje Parizu Langdon posetio samo nekoliko dana ranije.
U drugom životu.
Poslednjim naletom energije, Langdon izlete iz prolaza i izbi na poznato dvorište. Zaustavio se. Bez daha, podigao je pogled, polako, u neverici, ka blistavoj strukturi ispred sebe.
Piramida Luvra.
Svetlucala je u mraku.
Divio joj se svega tren. Više ga je zanimalo ono što je ležalo sa njegove desne strane. Okrećući se, ponovno oseti kako mu noge slede nevidljivu putanju Ružine linije, noseći ga preko dvorišta do Karusela Luvra – ogromnog kruga trave okruženog uredno potkresanom živicom – nekada mestu pariških drevnih festivala obožavanja prirode... radosnih obreda u slavu plodnosti i boginje.
Kad je prekoračio žbunje i stupio na travnati teren unutar kruga, Langdon osjeti kako prelazi u drugi svijet. Čistinu je obeležavao jedan od najneobičnijih gradskih spomenika. Tamo, u središtu, zaranjajući u zemlju poput kristalnog ponora, zjapila je ogromna obrnuta piramida od stakla koju je vidio nekoliko noći ranije, kada je ušao u podzemni mezanin Luvra.
La Pyramide Inversée.
Drhteći, Langdon priđe rubu u prozirni podzemni kompleks Luvra, osvetljen svetlošću boje ćilibarna. Pogled mu nije bio operen samo na ogromnu obrnulu piramidu, već i na ono što se nalazilo ispod nje. Tamo, na podu podzemne prostorije, nalazila se najmanja od svih struktura...građevina koju je Langdon spomenuo u svom rukopisu.
Sada je bio potpuno svestan uzbuđenja koje je poticalo od nepojmljive mogućnosti. Podižući pogled ponovno ka Luvru, osećao je kako ga obavijaju ogromna krila muzeja... hodnici puni velikana svetske umetnosti.
Davinci... Boticeli...
Leži umetnošću majstora punom ljubavi ukrašen.
Probuđen i u čudu, ponovno je netremice gledao kroz staklo u majušnu građevinu.
Moram da siđem!
Iskoračivši iz kruga, žurio je preko dvorišta natrag ka visokoj piramidi – ulazu u Luvr. Poslednji posetioci toga dana isticali su poput reke iz muzeja.
Gurnuvši pokretna vrata, Langdon siđe niz vijugave stepenice u piramidu. Zrak je postajao hladniji. Kada je stigao do dna, ušao je u dugačak tunel koji se protezao ispod dvorišta Luvra, natrag ka La Pyramide Inversee.
Kraj tunela ga je doveo do velike prostorije. Pravo ispred njega, viseći, sjajila se obrnuta piramida – figura od stakla u obliku slova V od koje je zastajao dah.
Putir.
Langdonov pogled prelazio je preko piramidine naglavce postavljene osnove, ka samom vrhu, metar i osamdeset centimetara od tla. Tamo, tik ispod njega, nalazila se majušna struktura.
Minijaturna piramida. Svega devedeset centimetara visoka. Jedini objekat u čitavom ovom kolosalnom kompleksu izgrađen u skromnim razmerama.
U Langdonovom rukopisu, u kojem se opisivala Luvrova izuzetna zbirka numetnosti posvećene boginji, usput je pomenuta i ova skromna piramida. "Sama minijaturna struktura prodire kroz pod kao da je vrh ledenog brega — vrh ogromne, piramidalne komore, uronjene u tlo poput skrivene odaje"
Osvetljene nježnim svetlima praznog mezanina, dve su piramide pokazivale jedna na drugu, tiela poravnatih u savršenoj liniji, vrhova koji se gotovo dodiruju.
Putir iznad. Oštrica ispod.
Njegove kapije čuvaju putir i oštrica.
Langdon začu reči Mari Šavel. Jednoga dana ćete shvatiti.
Stajao je ispod drevne Ružine linije, okružen delima majstora. Na kojem, bi mestu Sonijer bolje stražario? Sada je, konačno, osećao da razume pravo značenje stihova Velikog majstora. Podižući pogled ka nebu, gledao je naviše kroz staklo ka veličanstvenoj noći ispunjenoj zvezdama.
Konačno ispod zvezdanog neba počiva.
Poput žamora duhova iz tame, odjekivale su zaboravljene reči. Potraga za Svetim gralom je potraga čiji je cilj da se poklonite pred kostima Marije Magdalene. Putovanje sa ciljem da se pomolite pod nogama prognanice.
U naletu dubokog poštovanja, Robert Langdon pade na kolena. Za trenutak, učinilo mu se da čuje ženski glas... mudrost vekova... kako šapće iz ponora zemlje.
KRAJ
