Česlav Miloš, Saligia

 

Hieronyumus Bosch, (1450-1516) Sedam smrtnih grehova 

S uperbia A varitia L uxuria
I nvidia
G ula
I ra
A cedia 


               U srednjem veku reč saligia činila su prva slova sedam glavnih grehova. Ona je smatrana dvostruko korisnom, jer je omogućavala da se lako imenuje i zapamti sedam grehova, tačnije, mana (vitia capitalia) i isticala je njihovu povezanost. Samo to sam znao, ali nedavno sam došao u iskušenje da zavirim u dve-tri enciklopedije i pro- verim šta one imaju da kažu o reči saligia. Ni u jednoj od njih nisam našao ni pome- na o njoj. Štaviše, o ovoj reči ništa ne govore ni katoličke enciklopedije i reč- nici teoloških termina. Duhovnici više ne vole da se bave gresima, kao da bi hteli da se izvine svetu što su vekovima upravo to smatrali jednim od svojih glav- nih zadataka. Čak o samom pojmu greha govore nejasno, dakle, nisu spremni da u kom- pendijima i katehizisima podsećaju na stare klasifikacije.

        Tražeći knjigu posvećenu istoriji glavnih grehova, otišao sam na Teološko br- do.2 Osim što je po svemu čuven, Univerzitet Berkli ima i nekoliko visokih teoloških škola različitih veroispovesti, koje se nalaze jedna pored druge, s lepim pogledom na zaliv San Francisko. Međusobno sarađuju u ekumenskom duhu i zajed- nički koriste bogate bibliotečke fondove. Najpoznatija od tih škola je međunarod- na Pacific Schooll of Religion. Da bi napisao svoju dvotomnu History of Unitarianism, njen profesor, već pokojni, Erl Morze Vilbur3 naučio je poljski, ne bez razloga, jer sko- ro polovinu njegovog dela čine putovanja i diskusije poljskih arijanaca.4

        Knjigu o glavnim gresima našao sam, ali bila je u skladištu (in storage), gde se drže retko korišćene knjige, odakle treba izvući zaključak da knjiga nije popular- na niti kod budućih pastira, niti kod učitelja. U stvari, spisak glavnih grehova, koji su sačinili egipatski eremiti u četvrtom veku, uvek je bila pomalo istorijski spomenik, pošto su ostajali nazivi, a stalno su menjana značenja. Iz dela sam saznao da je reč saligia popularisao Henrik iz Ostije5 u trinaestom veku, ali da se dugo s njom nadmetala druga siiaagl (superbia, invidia, ira, acedia, avaritia, gula, luxuria) koja je označavala drugačiji redosled istih mana. Pa ipak, saligia je bila superiornija bar iz mnemotehničkih razloga i u periodu kontrareformacije preuzeli su je jezuiti.

       Kao dete nisam imao velike moralne koristi od časova katehizisa. Možda deca uopšte nisu pripremljena za prihvatanje toliko komplikovanih stvari, a osim toga, ako uzmemo kao primer poljske nazive glavnih grehova, često su mi na tim časovima padale na pamet veoma čudne asocijacije:

       1. Gordost umesto superbia. Gord, ohol, nadut? Uobraženko-naduvenko? Nadutost preko svake mere. To je neko drugi, neki čovek, naduven-gord, krut, to sigurno nisam ja – znači, na mene se to ne može odnositi. Gordost je odmah, samim svojim zvučanjem klasifikovana, međutim superbia, kao osobina Lucifera, ima i ozbiljne odlike, slične kao englesko pride, francusko orgueil, nemačko Stolz, staroslovensko gordost’.

       2. Lakomost kao avaritia. U lizanju tegli od slatka ili u neobuzdanoj žudnji za de- sertom video sam nedoličan postupak koji možda danas ne predstavlja problem, ali u mom detinjstvu retko se pojavljivao na stolu. I ko bi tad mogao da mi objasni da je takva žudnja za slatkišima mogla da bude pokretač mračne istorije naše civiliza- cije, da ju je baš ona gurnula u zelenašenje i osnivanje manufakturâ, u osvajanje Amerike, u tlačenje seljakâ u Poljskoj, u genijalnu ideju na koju su došli pobožni stanovnici Amsterdama, upotrebljavajući svoje brodove za trgovinu robljem? Si- gurno da su moćnici ovoga sveta uvek tražili desert. Ipak, ne bi bilo toliko stra- šno da su bili samo proždrljivci, bića koja jure za čulnim prijatnostima. Avaritia je ipak više asketska strast, kao što pokazuje francusko avarice i nemačko Geiz.6 Zar bi Molijerovog L’Avare trebalo prevesti kao: Žderonja? Englesko covetousnessbliže je pohlepi nego tvrdičluku, ali to je takođe silna žudnja usmerena isključivo na novac. Oba značenja, tvrdičluk i lakomost izražava staroslovensko sriebroljubie, doslovni prevod grčkog filargirija. 

    3. Nečistoća umesto luxuria. To sigurno ima nešto zajedničko sa nepranjem? Sa doticanjem „sramnih mesta“? Ali, latinska reč je više značila bujnost, plodnost, obilnost, pre svega, rastinje, kasnije prekomernu bujnost, npr. u načinu izražavanja takođe preteranost, preveliku raskoš i razvrat. Francusko luxure sačuvalo je nešto od tih značenja, mada ono označava isto što i poljska reč rozwiązłość;7 rozwiązłość, ne nieczystość,8 bila bi bolji poljski ekvivalent. Odbacujući ovde latinski i služeći se starogermanskim lust, engleski jezik se previše udaljio od prvobitnog smisla, mada na taj smisao navodi pridev lusty – pohotan, krepak, nekada upotrebljavan i kao: onaj koji igra, veseljak. Englesko lust, odnosno požuda, pokazuje kakvim promenama su bili podložni međusobno bliski pojmovi, u zavisnosti od jezika i običaja, na- ročito ako ih upoređujemo sa crkvenoslovenskim nazivom tog greha: blud (dakle, jednostavno błąd),9 preuzet direktno iz grčkog porneia.10 Međutim, nečistota je iz- gleda samo prevod iz nemačkog Unkeuschheit.

     4. Zavist umesto invidia. Ova reč bila mi je sasvim nejasna. Danas znam da je nasta- la iz latinskog in-videre (zavideti), znači, isto što i za-źrzeć,11 i za-widzieć (u staro- slovenskom zavist’). Drugi jezici manje ističu ili uopšte ne pokazuju volju, želju, mada je teško reći da li francusko envie, englesko envy, nemačko Neid dovoljno iz- ražavaju smisao latinskog termina koji obuhvata i mržnju i ogovaranje.
      5. Alavost i pijanstvo umesto gula. Prvobitno značenje na latinskom bilo je grlo, kasnije proždrljivost i pohlepa. Alavost i pijanstvo odmah su sugerisali sliku po- stavljenih stolova, muškaraca s velikim trbusima, koji se cerekaju i mrmljaju; oči- gledno, greh odraslih. Tek sada razmišljam zašto su u poljskom upotrebljene čak dve reči za prevod gula. Ni u jednom od poznatih mi jezika pijanstvo se ne pojavljuje među gresima. Crkvenoslovensko čerevougodije, odnosno udovoljavanje trbuhu, nastalo je po uzoru na grčko gastrimagia i najbliže bi bilo poljskom „popuštanju kaiša“, kako u jelu, tako i piću. Tokom istorije s tom manom se iznenada nešto dogodilo, možda zato što je nekada davno više ljudi moglo sebi da dozvoli gulu nego tokom sledećih vekova. Razne gladnice oblizivale su se na samu pomisao da će jednom moći da napune trbuhe i nastala je čitava poezija o pečenim guskama, kobasicama, sušenim šunkama, bačvama piva. Tobože greh, ali šta je bila nagrada za uzdržljivost za vreme Velikog posta, ako ne žderanje i pijančenje? I zar zaista ima nečeg lošeg u francuskoj reči gourmandise? Naprotiv, veoma je dobro ako je neko gourmand, to znači da je rumen, da vezuje salve- tu ispod vrata i poznaje kuhinju i vina, odnosno da nije bednik. To još nije sasvim gourmet, odnosno, sladokusac, ali blizu je. Takve privilegije nema nemačko unmässig,12 a sasvim drugačije je englesko gluttony,13 odnosno proždrljivost.

      6. Gnev umesto ira. „Izliv gneva“ – nije bilo teško zamisliti šta je. Bilo je to kratkotrajno fizičko stanje koje se iskaljuje u naglim činovima (kralj Boleslav Smeli koji ljut uleće u crkvu i ubija Stanislava Ščepanovskog).14 Uostalom, ira u prevodu ne stvara veće teškoće. Anger, colère, Zorn, crkvenoslovensko gnev.

     7. Lenjost umesto acedia. Poljski jezik ovde nije odgovoran za smešan nesporazum. Reč nije latinska, već preko latinskog direktno pozajmljena iz grčkog: akedia, i mogla bi se prevesti kao ravnodušnost. Ali, za eremite u četvrtom veku akedia je bila najveća opasnost, najbolnije iskušenje demona u podne, kad se pod jakim suncem sva priroda odmara u tišini i mirovanju. Tada bi monaha spopadale tuga i dosada. Pokušavao je da se protiv toga bori molitvom, ali mučilo ga je osećanje besmisla svih nastojanja i mučenja. Ako je uspevao to da savlada, napuštao je svoju pećinu i trčao u susednu, da ne bi bio sâm. Ako bi često imao takve napade, morao je da se vrati među ljude, u gradove. Dakle, akedia je bila strašna smetnja za ljude predane intenzivnom duhovnom životu. Često je povezivana s tristitia, odnosno lupe, što znači tuga, jer ju je najlakše izraziti rečima: „ništa ne vredi“. Samo je postepeno dolazilo do pretvaranja akedije u manu (fizičku?) lenjosti i tromosti. Prvobitno značenje ne prenose ni francusko paresse, ni englesko sloth, ni nemačko Trägheit. Savršeno ga prenosi samo crkvenoslovensko uninije. Naravno, o takvoj „lenjosti“ pojma nisam imao. Poznavao sam jednu jedinu njenu vrstu, tj. svoju odvratnost prema „neizbežnoj nužnosti“, odnosno prema zadacima koje treba da uradim.

     Današnja odbojnost sveštenika prema klasifikovanju grehova razumljiva je, tim pre, što je čitava ta velika konstrukcija razlika, koncepata i silogizama, podignuta dosta kasno, poslednji oblik dobija u jezuitskoj kazuistici. Ovde je nesumnjivo uticao i prestiž naučnih proučavanja, koja stavljaju sebi u zadatak da iseku na komade plišanog medu da bi videli od čega se sastoji. Tog plišanog medu, odnosno, čoveka, psiholozi ne razmatraju kao splet zla i dobra, odnosno vrednosti, već kao teren izvesnih „pojava“. Istovremeno, jadni gresi, u poređenju s bujnom faunom i florom, otkrivenom u čoveku, postali su takve apstrakcije kao emigrantska vlada ili prognani monarsi.

    A ipak. Sed contra, kako je govorio Toma Akvinski. U svakome od nas mogu se pronaći razni zanimljivi tokovi uzroka i posledica, ali neka se time bavi neko drugi, a ne baš mi. Kad smo potpuno sami, zabrinjavaju nas naše zlo i dobro, a ne pojedinosti kao: odakle i zašto. A, ako bih proverio šta su za mene danas glavni gresi, tako magloviti i nejasni u detinjstvu? Nije to nimalo lak zadatak, jer to bi značilo da se vidi nova sadržina u staroj reči saligia, odnosno, pronalazeći njene velike forme u samome sebi, ona se vraća svom žalosnom dostojanstvu

     Na početku možemo da konstatujemo da je sedam glavnih grehova smatrano podsticajem za dela koja osuđuju na večno prokletstvo, ali nijedna od komponenti ove sedmice, niti cela saligia, nisu morale da vode konačnoj propasti. Jer, vitia capitalia bile su manje ili više opšte pojave iskvarene ljudske prirode, a ta priroda nije baš toliko iskvarena da za nju ne bi ostajala nikakva nada. Zato u Božanstvenoj komediji, kad se Dante i Vergilije, koji ga vodi posle prolaska kroz Pakao u centar zemaljske kugle, pojavljuju na njenoj suprotnoj strani i počinju da se penju na planinu Čistilište, nailaze tamo na sedam terasa, od kojih svaka ispašta za jedan od sedam glavnih grehova. Redosled tih terasa nije prilagođen uzoru saligia, već siiaagl i Danteovo obrazloženje izgleda mi uverljivo. Nekoliko tercina iz sedamnaeste pesme ima ovde poseban značaj i vredi ih citirati u doslovnom prevodu. Kad su na četvrtoj terasi, Vergilije ovako propoveda:

     „Ni tvorac, ni svet, sine moj, nisu bili nikada bez ljubavi, prirodne ili duhovne; znaš to. Prirodna je uvek bezgrešna, ali ova druga može lutati zbog izbora predmeta (per malo obietto) ili pak zbog prevelike ili premale snage. Kada teži Prvom Dobru i u drugom održava meru, ne može da bude uzrok zle utehe; ali kad se zlu obraća ili ide za svojim dobrom s većom revnošću nego što treba ili pak s manjom, nastupa protiv svog počinioca. Dakle, možeš da razumeš da ljubav mora da bude u tebi zrno svake vrline i svakog dela, koje zaslužuje kaznu.“

     Ljubav, koju pokreću Sunce i zvezde“ podjednako je koren svake stvari i svakog živog bića. U poretku Prirode (amore naturale) ona ne podleže moralnim ocenama. Kamen, ispušten iz ruke, pada po zakonu gravitacije, životinja lovi drugu životinju jer, kako se počelo kasnije govoriti, tako joj instinkt nalaže. Međutim, ljubav u duhovnom poretku, svojstvena čoveku, kao i anđelima (amore d’animo) može biti varljiva. Ona treba da teži prvom dobru, odnosno, izvoru svih dobara, tj. Bogu (primo ben diretto). Pogrešiće, ako bude smatrala svojim dobrom nešto što je suprotno njenom glavnom cilju, ali takođe, ako je sama previše jaka ili suviše slaba. I sedam terasa Čistilišta predstavljaju ilustracije tih grešaka. Tri najniže označavaju razvratnu ljubav, tj. takvu koja je težila pogrešnom cilju. Duše, koje tamo sreću Dante i Vergilije, pate, jer se za života magnetna igla njihove ljubavi (odnosno Volja) okretala ka njima samima: superbia, invidia, ira. Četvrta je terasa akedije, odnosno, nedovoljne, apatične ljubavi, takve, koja vreme dato smrtnicima nije umela da iskoristi kako treba. Tri najviše terase, već bliže Zemaljskom raju, koji se nalazi na najvišoj visoravni čistilišne planine, određene su kao mesto pokajanja dušama, čija je ljubav bila preterana, jer iz njenog suviška potiču avaritia, gula i luxuria. To je veoma čudno, jer pohlepni, proždrvljivci i razvratnici sa svojim manama prolaze relativno bolje od drugih. Njihova jaka životna volja izgleda da je usmerena iz centra na spoljašnji svet, na njegovo osvajanje, zaboravljajući nekako samog osvajača: novac za gramzivca ili tvrdicu simbolično sažima zemaljska uživanja; pečenje privlači pažnju halapljivca, jer on ne razmišlja o svom ukusu, ukus se nalazi u pečenju; lepa devojka očarava zavodnika obećanjem nečeg tajanstvenog, nepoznatog. Ako pak životna volja dolazi iz centra, prekomerna žudnja za životom kao lepotom može biti ispunjena samo u primo ben diretto, odnosno u Bogu, ali tada bi, pošto je ima mnogo, odvela u svetost. Svetost je ipak teška, otuda one tri visoke terase. To znači da ljubav upućena, da tako kažem spolja, ka stvarima dobijanim čulima, nije greška, u krajnjem slučaju, njena preterana lakomost navodila bi na savet: ili budi svetac, ili moraš imati manje te svoje ljubavi. Dostojevski u Braći Karamazovima verno prati Dantea: avaritia, gula i luxoria, kako starog Karamazova, tako i Dimitrija blede u odnosu na zaista tešku manu, Ivanove superbije, s kojom se ujedinjuje Smjerdakovljeva akedia.15

Superbia

    Ako si, recimo, jedan od hiljadu pesnika koji sad pišu, razmišljaš o tome šta će se dogoditi s vašim delima za sto ili dvesta godina. Ili će sva vaša imena biti navođena samo u fusnotama za intelektualnu istoriju nekog perioda. Ili će se jedan od vas uzdići iznad mode i kolektivnih navika, međutim ostali, mada je izgledalo da su tzv. individualnosti, sačiniće hor poslušan dirigentu, koji utišava svaki previše nezavisan glas koji odstupa od stila epohe. Taj jedan pesnik si ti – jer jedino ti imaš pravo. Ali, kakve veze ima poezija s tim što si u pravu? Ima, i te kako. Sklop reči znači izbor, izbor znači sud, a iza tvojih reči skriva se nema osuda mnogih ljudskih stvari s kojima si imao posla. Ako si u svojoj (svesnoj, polusvesnoj ili nesvesnoj) osudi u pravu, probićeš se kroz kokon opšteprihvaćenog mišljenja u svom vremenu dok će se drugi zaglibiti u njemu. Jer, razlozi nisu jednaki i greška se samo kratko koristi istom privilegijom kao istina. Zar postoje apsolutni kriterijumi u primeni na proizvode mašte i jezika? Nesumnjivo da postoje. Ali, kako je moguće da se jednome dopada ovo, drugome nešto drugo, jer de gustibus non est disputandum? Sve što se smatra delima ljudskog duha, podleže strogoj hijerarhiji. Naši sudovi o savremenim nam delima su kolebljivi i nesigurni, jer samo vreme otkriva istinsku hijerarhiju ispod paravana i hrpa pozlaćenih starudija. Pa ipak, u trenutku dok držiš pero i sastavljaš pesmu, ti si jako uveren da si u pravu – kao i da su pogrešne pretpostavke svih tvojih rivala. Ali, zar ne postoje pobratimstva veoma različitih pesnika, koji se ipak međusobno poštuju? Postoje takva pobratimstva. Ipak, u samom činu pisanja sadržan je trijumf tvoga vlastoljublja i dobro znaš da tada veruješ samo glasu svog dajmoniona.

    Nema sumnje da je dosad bilo tako samo zato što su malobrojni veliki umetnici bili ovenčavani „besmrtnom slavom“. Čitao sam negde predskazanje da će doći vreme kad će svaki čovek jednom u životu, petnaest minuta, biti slavan. S obzirom na to da u prvi plan izbija radnja pisanja (pisanja, slikanja, vajanja i tome sl.), a ne rezultati, predskazanje može brzo da se ostvari. Višemilionske mase umetnika s prolaznom slavom zamenile bi tad malobrojne izabrane. Ja sam ipak vaspitan na tradicionalnim vrednostima i zato sam sklon da greh superbije smatram profesionalnom bolešću. Ograničavajući njegov smisao na nadmenost, izostavili bismo svu višeznačnost njegovih posledica, jer ponos i samopouzdanje su neophodni pesniku koji želi da nešto postigne, a da ne odstupi od svog stava.

     U raznim periodima života imao sam različita mišljenja o poeziji i književnosti, zato bih mogao da se prevarim, prenoseći unazad svoje današnje poglede. U profesiji „pisca“ danas vidim nekakvu ženantnu lakrdiju. Kad čitamo dnevnike raznih majstora pera, obuzima nas sažaljenje: oni su zaista smatrali sebe „velikima“. Koliko njih se klanjalo svojoj propaloj popularnosti, koju su podržavale dve-tri kafane i pregršt novinskih isečaka? Tako je sad, ali taj moj ne previše blagonakloni odnos prema profesiji bio je izgleda pripremljen davno, još u ranoj mladosti. Još tada mi je poezija, a da ne govorim o književnosti uopšte, bila nedovoljna.Pretpostavimo da si – potencijalno – bolji od svojih rivala (u šta nisam sumnjao). Pa, šta? Među slepcima jednooki je kralj i zar ćeš biti ponosan zbog toga? Nema sumnje da sam želeo da budem izvrstan pesnik. Ali to mi nije izgledalo dovoljno. Ako bih hteo da napišem izvestan broj izvrsnih pesama, dokazao bih samo umerenu superbiju, ipak imao sam je u sebi dovoljno da bi me uznosila izvan bilo kakvog književnog stvaralaštva.

    Nisam pripisivao sebi izuzetne sposobnosti i talente, izuzev jednoga, koji ni sada ne bih bio u stanju da definišem. Bila je to sasvim posebna vrsta inteligencije, sposobna da povezuje činjenice koje drugi nisu povezivali. Ili je pak bila to vrsta mašte osetljive naročito na običaje i institucije. U svakom slučaju, stalno sam slušao u sebi upozorenje: to ne može da traje. A ako je u svemu što me je okruživalo bila nekakva nerealnost, da li su dela pisana u toj nerealnosti mogla da budu realna? Uostalom, to se nije odnosilo samo na Poljsku, takođe, mada iz malo drugačijih razloga, i na čitavu Evropu. Ortega i Gaset poredi negde umetnika rođenog u nepovoljnom vremenu s drvosečom jakih mišića i oštrom sekirom koji bi se našao u pustinji. Za to poređenje u ono vreme, u mladosti, nisam znao, da sam znao, moja autoironija izrazila bi se rečima: „Kud si se s tom sekirom namerio sad kad nijednog drveta nema.“

     Trebalo je posegnuti za tom dimenzijom u kojoj se odlučivalo o sudbini i čitavoj realnosti, a takođe i o poeziji. Ipak, u to vreme ona nije bila dostupna. Uz to, moje pesme niko nije razumeo ili, što je verovatno važnije, meni se činilo da ih niko ne razume, jer sam se osećao sasvim otuđen, i to sve više, kako se bližila 1939. godina. Sad mi to izgleda ovako. Poljski narod je veoma pobožan i time se tumače svi posebni događaji Poljaka u stoleću daleko uznapredovale desakralizacije. Ovde je ipak reč o sakralnosti koju je jedna boginja, Poljskost, tako prisvojila da je osim nje ništa više ne zadovoljava. Dimenzija koja se nejasno ukazivala pred mojim očima tridesetih godina nije prianjala uz opštepoljsku dimenziju, zato je moje mesto bilo među „tuđincima“, ili zato što su Jevreji, ili zato što su komunisti ili zato što su komunizirali. Gde god bih se okrenuo, nigde se nisam osećao kod kuće. Sklonost prema „poslednjim stvarima“ usmerila je čitav moj život, mada zbog raznih geografsko-psiholoških čuda poljsko-katolički tonalitet nije dominirao u toj mojoj religiji.

      Da li je mašta imala pravo, upozoravajući me da to ne može trajati? Ovde treba praviti razliku. Hvatajući „crne“ strane stvarnosti, omogućavala je pesimističku dijagnozu, ali pokušaću da malo podrijem svoju pohvalnu ocenu da je to bio pesnički proročanski dar. Ko zna nije li ovde bilo važnije odbacivanje života uopšte, njegovo kažnjavanje zato što je nerazuman. Ta nerazumnost, kako u pojedinačnom, biološkom, tako i u kolektivnom životu, ima različite stepene intenziteta, od takvih, koji se mogu imenovati (npr. privredni apsurdi, neuspele političke institucije itd.), do potpuno neuhvatljivih, suprotnih našoj potrebi za potpunim redom. Dakle, da li bi do rušenja postojećeg poretka došlo ili ne, za mene to kao da je uvek bilo unapred jasno.

     Moja superbia tražila je kaznu i kaznu je najzad navukla. Kad već u zrelim godinama otvarate usta i čujete sebe uhom onih kojima govorite, šta čujete? – nerazgovetno mrmljanje, za kaznu, moralo bi da bude razumljivo. Posle sledećih naleta besa (jer, konačno, nisam tražio mnogo) morao sam da prihvatim tu izolaciju, pravednu i za mene pedagoški korisnu. Ako pišete na poljskom, ne treba da imate iluzije. Kad poljski običaj poštovanja nacionalne književnosti-hrama ne bi bio praćen potpunim omalovažavanjem duhovnih pitanja, zemlja bi bila previše lepo mesto za život.

     Pošteno govoreći, ovde tek malo podižem veo tajne, svestan mnoštva komplikacija koje ne uzimam u obzir, jer sam poslušan jezičkoj disciplini. Ograničavam se na superbiju s njenim dvojakim, negativnim i pozitivnim, posledicama. Zar ona često ne zamenjuje moral? Kao onda kad nam brani da činimo izvesna dela, jer su ispod toga, što o sebi, dostojnim samo najviših dela, mislimo? I zar se superbije boji neko ko računa samo na svoju upornost. Usamljenost nas, pre ili posle, dovodi u krize, koje ne mogu da budu rešene drugačije do kao ponovna rađanja, svlačenje zmijske kože, tako da ono što nas je dotle mučilo prestaje da nas se tiče. Istina, više volim da verujem da je moja superbia prilikom ovih rađanja vršila funkciju babice, ali da su, bez obzira na nju, ovde bile aktivne plemenitije osobe.

Invidia

    On ima nešto, što bi trebalo meni da pripada, jer ja to zaslužujem, a ne on – to je model zavisti. Nije stvar u tome, što bih ja hteo da budem on, upravo je suprotno – on je niži od mene, a nepravedno je nagrađen i sigurno, zbog svoje inferiornosti, ne ume čak ni da ceni to (kao superiorniji, ja bih umeo). Ćerka gordosti, zavist, čak je smešno opšta mana književnika i umetnika. Npr. svaka vest o priznanjima drugima zadaje im manje ili više skrivene muke. Istina, čovek teško može da odgonetne domet i jačinu zavisti u samome sebi, jer ona ume da se maskira. Pošto sam poticao iz duboke evropske provincije i emigrirao tri puta, najpre u Varšavu, potom u Pariz, na kraju u Ameriku (uvek s maršalskim žezlom u rancu?), mora da sam u sebi imao mnogo zavisti. Ipak, budimo pravedni, ona je bila obuzdavana izuzetnom sposobnošću za divljenje, tako da sam, strogo osuđujući jedne (brojne), pokorno klečao pred odabranima, sasvim uveren u svoju potpunu inferiornost (uostalom, to su retko kad bili „pisci“)

     Ipak, ostavimo oblast umetnosti i književnosti. Moj vek trebalo bi nazvati vekom invidije i odmah ću objasniti zašto. Socijalna mobilnost, kada velike mase ljudi za kratko vreme, naglo, menjaju profesiju, odeću, običaj, pogoduje podražavanju. Nekada su jake kastinske podele otežavale imitaciju (npr. građanin koji je izigravao šljahtića bio je ismevan). Podražavanje znači posmatranje drugoga i želju da se ima toliko koliko i on (novca, odeće, slobode itd.). Upravo tu se pojavljuje ličnost koja seje teror – to je u svakom čoveku „biće za druge“ koje kinji „biće za sebe“.16 Može se zamisliti stanje u kome je čovek relativno ravnodušan prema načinu ponašanja drugih, ili zato što su to za njega suviše visoke stepenice (npr. nosi narodnu nošnju, jer samo gradski ljudi nose građanska odela) ili zato što se dobro oseća u svojoj izuzetnosti, mirno kaže u sebi: „To nije za mene.“ Ipak, u dvadesetom veku primorani smo da se stidimo svoje posebnosti. Uostalom, „biće za sebe“ uvek je stid i krivica, mada se s tim može bolje ili gore izlaziti na kraj. Kad mu neprestano utuvljuju u glavu da drugi žive kako treba, čovek ne razmišlja o iluzornom karakteru te slike koja pokazuje ljude spolja, to jest tako da je svako „biće za druge“. Osvrće se unaokolo i počinje da zavidi: ovaj ovde, bedno stvorenje, a koliko je samo dobio,kako je obdaren – on nije ispod normalnosti, ja sam ispod. Ta „normalnost“ ili „biće za druge“ predstavlja tajnu širenja „nove etike“, odnosno odlike „liberalnog društva“.17 Svako od nas ima nekakvu „sklonost“ u kojoj je sadržano odstupanje od norme, apel upućen toj, a ne drugoj osobi. Objekat zavisti postaju drugi, ne kao Karol, Pjotr ili Ignaci, već kao „normalnost“ viđena spolja, koje navodno mi imamo premalo. Tzv. poimeničavnje, podražavanje i invidia međusobno su tesno povezani.

    Da li ipak želja da se postane „takav kao svi“, zaista znači da se zavidi? Verovatno da. Ja nemam to što on ima, mada to meni sleduje, jer kad bih ja to imao, onda bih imao još i više (sebe, svoju izuzetnost, naravno). „Normalnost“ će biti dodata mojoj izuzetnosti, dok se po mom mišljenju, esencija tog drugog čoveka u njoj iscrpljuje.

    Ako se prihvati podela zavisti na osnovu njenog domašaja – ili samo nevelika grupa npr. profesionalna, ili „ljudi uopšte“, onda je ova druga vrsta opasnija. Lako pravimo greške kad ne želimo da prihvatimo svoju, samo nama datu sudbinu, tj. kad ne možemo da se pomirimo s mišlju da su neke vrste tzv. načina života izvan naših mogućnosti i bile bi nam čak neugodne. Ako se trudimo da se prilagodimo, otkrićemo razne vrste bede „čoveka iz mase“.

Ira

     Ah, da nas samo staromodni gnev obuzima. Loše je zajapuriti se od besa, još gore je u nastupu očajanja tresnuti koga sekirom po glavi i ubiti ga. Čak, ako neko ne nosi sa sobom sekiru, događa se da stare uvrede nije zaboravio i da se više ništa ne može popraviti. Ali osim tog večnog gneva, drugi, savremeni, pojavio se kad smo počeli da se za zlo osećamo odgovorni kao članovi društva i učesnici istorije. Utroba ti se prevrće, škrgućeš zubima, stiskaš pesnice – ali ćutiš, jer si niko i ništa i ništa nećeš promeniti. I pitaš se: „Da li sam ja lud ili su oni ludi? Možda sam ja, jer oni žive lepo i u njima nema ni revolta, ni straha za ličnu saodgovornost.“ Ako se rodimo sa sklonošću prema gnevu, uz to se još rodimo u ovom lepom stoleću, šta da radimo, kako da izađemo na kraj s tim? Naravno, svaki čovek dobija vaspitanje, obrazuje ga sâm boravak među drugima. Shvata da urlanje i udaranje glavom o zid malo pomažu; ako je pesnik, vidi da je dreka malo efikasna. Dakle, gnev silazi u podzemlje, odande izranja samo prerušen, preinačen u ironiju, sarkazme ili u tzv. kameni mir, po kome se ne može pretpostaviti kakva se jarost iza njega krije.

     Čitav svoj svesni život proveo sam na takvim manevrima sa sopstvenim gnevom, nikada, sve do danas, ne shvatajući kako se on slagao s mojom (u stvari) asocijalnom prirodom. Uostalom, kako razumeti to koegzistiranje u nama protivurečnih nastupa gneva i navikâ? Ipak, utroba mi se prevrtala da li pre 1939, za vreme rata ili kasnije. Kako je moguće, neko će s pravom upitati, izjednačavati to što je neuporedivo, istorijske periode i sisteme s manjim intenzitetom zla, s takvima, u kojima je zlo dostiglo svoj paroksizam? Nažalost, istina je da svaka ljudska zajednica ima mnogo slojeva i mnogo mesta. Ono što vređa naše moralno osećanje ne odigrava se u svim slojevima i mestima istovremeno. Čak tamo gde veći deo stanovništva umire od gladi, postoje lepi kvartovi u kojima stanuju siti ljudi koji slušaju dobru muziku i bave se, recimo, matematičkom logikom. Ne treba takođe zamišljati da čak i oni koje je aždaja progutala ne doživljavaju trenutke savršene vedrine. Tako je, na primer, jedna od mojih srećnih uspomena jedan letnji dan 1941. godine kad sam se posle posete seoskom piscu Juzefu Mortonu18 u Hrobžu kraj Pinjčova19 (putovalo se tamo čudnom, uskotračnom prugom koja se vijugala po travnatim brdima), iskrcao s Ježijem Andžejevskim na nekakvoj malenoj stanici kraj Krakova, odakle se do grada išlo pešice. Zaustavili smo se u krčmi kraj puta, gde je – u vrtu – svirao putujući ciganski orkestar, posle čega smo polako, pomalo teturavim koracima, ušli u prve ulice u kojima je, u poređenju s Varšavom, sve izgledalo kao druga zemlja i druga era. Kafana umetnikâ u Lobuzovskoj ulici svojom vrevom i šarenolikošću mase podsećala je na Monparnas iz vremena najveće slave. Kelnerica, koja je prišla našem stolu, bila je žena našeg kolege, varšavskog pesnika, Jevrejka. Dakle, još je bilo Jevreja, još je to trajalo – mada je deset dana kasnije velika racija dokazala da su ovakve oaze varljive.

     Ne deluju samo ljudska višeslojnost i različitost mestâ kao opšti zakon. Drugi zakon je usmerenost naše pažnje, pošto um menja i meša svakojake „podatke“. Tamo gde jedan vidi nepravde koje očajnički vape za osvetom, drugi ne vidi ništa, gde jedan ne ispoljava želju za pobunom, drugi puca i podmeće bombe. Moje razmišljanje o gnevu veoma je obeleženo godinama provedenim u Americi i dve vremenske i prostorne sfere, evropska i američka, međusobno se dopunjuju. Američki teroristi se ne razlikuju mnogo od jedne pesnikinje, veoma popularne u varšavskim kafanama krajem tridesetih godina. Ondašnja Poljska davala je mnogo povoda za gnev, ali pesnikinja (iz porodice intelektualaca) prepuna mržnje, smatrala je da je sistem kriv za sve – i za to što bi se u Poljskoj zaista moglo otkloniti, i za to što se nije mogla otkloniti ni u jednom kolektivnom životu. Ona je napisala nepromišljenu rečenicu: „Zamenili smo rusku okupaciju poljskom okupacijom“ (navodno, ta nezavisna Poljska posle 1918. godine nije bolja od carske Rusije), ali zbog te svoje nesmotrenosti mnogo je pretrpela da bi joj trebalo danas to zamerati. Njene pesme, pune mržnje, vredne su ipak spomena, jer se u njima naš poznati nam gnev dvadesetog veka istovremeno okreće protiv institucija i, kako se može pretpostaviti, protiv samoga postojanja bilo čega. Mladi Amerikanci iz imućnih belačkih porodica, potreseni sudbinom crnaca iz geta, ništa manje od ruskih nihilista potresenih sudbinom seljakâ, pokazuju neograničenu sposobnost za crpljenje revolucionarne retorike, ali to se ne sme tretirati olako. Sugerisane analogije sa Zlim dusima Dostojevskog možda su opravdane na nivou koji je dublji od nivoa socijalnih odnosa – i to možda najviše preko lika Kirilova, odnosno čoveka koji se ubija, jer, kako kaže, Boga nema, a morao bi da postoji. Da li je gnev, moćni demon našeg vremena, prometejski zanos u ime ljubavi prema ljudima ili opravdana ljutnja na isuviše nepravedan svet, da bi vredelo živeti? Verovatno i jedno i drugo, mada su ovde nejasne njihove proporcije.

     Gnev potlačenih, gnev robova lako je razumeti, naročito onome ko je i sâm nekoliko godina živeo u koži potčinjenog čoveka. Pa ipak, u mom veku glasniji je bio gnev privilegovanih koji se stide svojih privilegija. S tim gnevom prilično sam upoznat. Veoma siromašan, kao mlad čovek znao sam ipak da je nekoliko zlota u džepu za mnoge ljude u Poljskoj bilo pravo bogatstvo, uostalom već krajem tridesetih godina zarađivao sam mnogo i mogao sam da izigravam elegantnog snoba. A u Americi pak mogao bih da služim kao (sumnjiv) argument braniocima klasičnog kapitalizma kad tvrde da u njemu „bolji čovek pobeđuje“, jer je moj rad bio cenjen. Priznajmo da sam se ipak u svom Berkliju i svojoj Kaliforniji kretao među sebi sličnima, koji su uspeli. „Treba ujedati ruku koja nas hrani“, rekao mi je jedan od njih. Možda. A, ako je tako, onda nikada ne treba zaboravljati laž u koju su ponekad upadali dobro uhranjeni i rumeni ljudi, pretvarajući se da pate.

Acedia

      Više niko nije u stanju da ovu manu nazove prosto lenjošću, a nekad je tako bilo, ali danas se vratila svom prvobitnom značenju: strahu od praznine, apatije, tuge. Ipak, njene žaoke ne osećaju jedino usamljeni eremiti, već milionske mase. Savršeni reakcionar rekao bi da bi ih za njihovo dobro trebalo držati u siromaštvu i analfabetizmu, tako da im bič elementarne potrebe ostavlja kratke trenutke odmora, ali ne i razmišljanja, kako bi se sačuvali od uticaja poluintelektualaca koji se služe štampanom rečju. Dogodilo se drugačije i, mada se model menja, zavisno od zemlje i sistema, u osnovi ostaje isti, tj. pojavio se prosečan čovek koji ume da piše, čita, služi se motociklom ili automobilom. Ni on nije pripremljen za duhovni napor i potčinjen je vlasti poluintelektualaca koji mu pune glavu lažnim vrednostima.

    Nemojmo uzdisati za starim dobrim vremenima, jer dobra nisu bila. Sakralni život srednjovekovnog grada nije izmišljen, jer je ostao trag u arhitekturi i umetnosti koji može, u najboljem slučaju, da ukaže na daleku budućnost, kad će posle prelazne faze biti moguće uzlazno kretanje, slično, ali drugačijeg intenziteta.

    Zasad vlada era izopačavanja umova, što može da bude neizbežna cena plaćena za otvaranje pristupa mnogim ljudskim bićima, ne samo kao nekada, iz uskog sloja privilegovanih. Pristupa čemu? Ne „kulturi“ – ona u najboljem slučaju podseća na hermetički zatvoren kofer, za koji su zaboravili da daju ključ. Ako se i možemo nadati pristupu, onda samo „samostalnim borbama“ ljudskog bića. Utonulim u plemenskim običajima, jedinkama nekada to nije bilo potrebno, ali već danas svako postaje eremita u pustinji Egipta i izložen je zakonu izbora – ili penjanje gore, ili silazak u nekakvo skotstvo, da se poslužim ruskom reči, koju smo, mada znači poživotnjenje, uprkos lingvistima, skloni da povezujemo, sa grčkim skotos, odnosno, tama.

    Zbrka u ocenama onemogućuje danas jasna razlikovanja, tako da su poštovanja ukazivana lažnim veličinama, proslavljenim zato što izrazito i snažno predstavljaju popularne modne tendencije. Ovaj vek je, osim toga, vek čudovištâ – kakva je čovečanstvo retko imalo priliku da vidi – ali takođe, kao zbog ravnoteže, dao je mnoge ličnosti ogromnog formata, kojima nije sramota pokorno se klanjati. Intelektualna distanca između njih i motorizovanog čoveka mase verovatno je veća nego između srednjovekovnog teologa i npr. člana bačvarskog ceha. Tačnije: ovde ni o čemu još ne odlučuje nivo obrazovanja, jer ni mnogi laureati Nobelove nagrade u jednoj naučnoj oblasti, osim u svojoj specijalnosti, intelektualno se ne razlikuju od svojih najmanje obrazovanih bliskih. Žak Mariten je govorio da ton našem vremenu daju ljudi slabe glave i osetljiva srca, međutim, malo je onih koji osetljivo srce povezuju s jakom glavom. Ne postoji za to bolji primer od tržišta u Americi koje vlada i jezikom reči i jezikom slika. Glupa plemenitost i nečasna trgovačka lukavost tako su međusobno isprepletane da, mereći njihovim vaspitnim uticajem časopise, filmove, knjige, televizijske programe, treba prosto govoriti o masovnom zločinu protiv toga što se, neprecizno, ali ne bez razloga, naziva „ljudskim dostojanstvom“.

    Nažalost, onaj ko se ne lenji, jer zna da njega, kao i svakoga, vreba acedia, odnosno uninije, brzo zapaža da distanca između njega i njegovih savremenika raste svake godine, ako ne i meseca. Intelektualni rad odlikuje se time što iste radnje zahtevaju sve manje vremena, to znači, razvija sposobnost skraćenja, nalaženja prečica. Usled toga, gubi se osećanje za reči i slike koje tržište isporučuje, otuda predstavlja veliki problem novi aristokratizam prefinjenih umova koji se ipak, kao što sam negde drugde već spomenuo, kreću u drugačijoj sferi nego pre pola veka – tada su to bile „avangardna“ književnost i umetnost, koje su više obećavale nego što su uspele da ostvare.

    Vatrenog temperamenta i revnosan, radio sam tako mnogo da mi se čini da ne treba sebe da okrivljujem za uninije. Pa ipak, nisam uradio to što sam mogao, a razlog su bili, i manjkavo obrazovanje i depresivna stanja, koja su mi onemogućavala efikasni otpor prema tlapnjama svoga vremena. Naravno, to ne znači da bih bolje prošao da sam ranije bio naoružan, tako da me ništa iz dvadesetog veka ne bi zaražavalo, kao što je to činio jedan moj poznanik iz mladosti, koji se još tada bavio jedino Platonom. Bio bi to pogrešan i jalov izbor. Ovde bi se, nota bene, trebalo pozvati na burnu istoriju koja je malo pogodovala boljoj orijentaciji. Ali, samo će se lenština osmeliti da svali odgovornost na nešto što je izvan njega.

     Borba s ništavilom koje nas okružuje nije nova i čovek je milenijumima bio izložen tim iskušenjima. Ipak nikada, verovatno od vremena carskog Rima i helenske civilizacije, nije bio toliko bespomoćan. To su posledice naučnog prevrata, snaga, rasutih na sitne, beznačajne stvari koje utiču na ovakvu pučku predstavu. Možda će ogromna većina ljudi podleći tim razornim uticajima, tražeći utehu u čudotvornim eliksirima koje prodaju hinduistički, budistički i satanistički propovednici.

Avaritia

      Izgledalo bi da vekovima nema ničeg toliko običnog i toliko klasičnog. A ipak, ako je pohlepa za novcem gurala ljude u osvajanja, ugnjetavanja, tlačenja, ako je potamanila mnoge vrste životinja i hemijskim trovanjem vodâ i vazduha ugrozila život na čitavoj planeti, avaritia ne dobija danas samo takve forme kakve su bile poznate Danteu. U ono vreme ova mana uvek je odlikovala pojedinačno izvesne osobe, danas se pomera na mehanizme koji ne zavise od pojedinačne osobe, već se odnose i na druge glavne grehe, koje kao da je nemoguće imenovati, pošto se odvajaju od čoveka. Na primer, da li zbog lakomosti velika naftna korporacija svojim tankerima zagađuje okeane? Ako odgovorimo potvrdno, onda ćemo videti lakomost tamo, gde nema nijedne osobe, a dakle, ni krivice, ni kajanja. Direktori? Ali oni kao da nisu ljudi, već funkcija kolektivnog tela koje nema za cilj ništa drugo do uvećavanja profita. Za odluke donete u ime nekog cilja drugačijeg od profita, kažnjavani su. Istina, mogu da se odreknu položaja i bave se nečim drugim, to ipak neće promeniti rad kolektivnog tela, koje popušta samo pred spoljašnjom silom kolektiva.

     Možda je položaj direktorâ takve korporacije značajan i za razne znatno niže stepene društvene lestvice. Ovaj ili onaj Džon, Dipon ili Kovalčik krišom sanja o vrlini, jeo bi travu, pio izvorsku vodu, išao u vreći opasanoj konopcem, pri čemu ta njegova čežnja za franjevačkim idealom može da bude sasvim iskrena, nažalost, „upecan je“ i nema mu povratka.

     Nove, bezlične vrste pohlepe mogle bi u krajnjem slučaju da se smatraju jednim od razloga zbog kojih je ona prestala da bude književna tema. Avaritia kao zlokobna strast junakâ romana ima čitavu istoriju, manje-više uporedivu s istorijom tzv. realističkog romana. Defo, Dikens, Balzak, Zola nalaze na Zapadu naslednike, i na početku našega veka, uglavnom među američkim piscima. U Rusiji srebroljubje počinje svoju književnu karijeru Puškinovim Škrtim vitezom, a značajno mesto zauzima u biografiji Dostojevskog (hteo je da dobije milion na ruletu), kao i bezmalo u svim njegovim delima. Do preokreta u romanskoj tehnici, čiji smo svedoci bili, došlo je u vreme kad je, pored individualnog gramzivca, postojao i kolektivni gramzivac, koga je veoma teško opisati. Ali i samo bekstvo od životne realnosti učinilo je da je roman nekako prestao da govori o novcu. I kad nas danas ljudska džungla pogađa svojim prekomernim rastom, praćena bezosećajnošću i pasivnošću jedinke, književnost se kloni vulgarnih pitanja: „Ko od čega živi, ko je za šta plaćen?“ Karakteristično je da gnev američkih intelektualaca, s retkim izuzecima nezavisnih od izdavačkog tržišta, jer žive od rada na univerzitetima, zaobilazi glavni čvor, tj. tržište, a čak suprotno, pogađa sva ograničenja njegove slobode, mada ta sloboda u praksi služi trgovcima-demoralizatorima. Ovde verovatno deluje snažan tabu, jedan od najtajanstvenijih društvenih termostata, pomoću kojeg revolucionarni gnev na sve, za šta avaritia snosi odgovornost, biva pretvoren u robu, znači, pomaže toj istoj avaritiji.

    Više od svih drugih mana upravo ta, ili pak njeno nepostojanje, upućuje nas na nejasne zakone lične sudbine. Uspeh ili poraz, mereni novcem, čini se da nemaju jasnu vezu sa gramzivošću ili škrtošću, mada je avaritije možda najviše oslobođena srednja grupa, oni koji nisu skloni ni siromaštvu, ni bogatstvu. U toj posrednoj grupi potvrđuje se uglavnom načelo: imaćeš tačno onoliko novca koliko ti je potrebno, ali pod uslovom da ti do njega nije stalo.

Gula

     Neprijatno je misliti na sve čukundedove i pradedove koji su se prepuštali žderanju i pijančenju i, uopšte, neprijatno je razmišljati o genima koje u sebi nosimo. Svest da u sebi imamo slovenske gene utoliko je mučna što izgleda da nas „slabost prema kiselim krastavcima i galami“20 pritiska kao neumitna karma i što sklonost ka pirovanju ne prolazi bez posledica, koje su kasnije vešto pripisivane raznim geopolitičkim razlozima. Jednostavan račun vremena provođenog na pirovanju i time izgubljenog za razmišljanje, tokom vekova, može ovde mnogo da objasni. Idilično pirovanje može da svedoči o nesposobnosti podnošenja sveta takvog kakav jeste, o čežnji za lepšim svetom, istovremeno je jedan od glavnih motiva prezira prema samima sebi, jer odvratnost prema pijancima na ulici na neki način srasta s odvratnošću prema sopstvenom ponašanju u nedavnoj prošlosti. Uostalom, naša inferiornost, obrazložena ne samo time, već i kolektivnom nesposobnošću (tako da su samo pojedinci energični), vodi paranoičnim reakcijama – odvratnost prema sebi prebacujemo na „njih“, ma kakvi da su, oni su za sve krivi. U izvesnom načinu pirovanja, osim same vreve, glupog hvalisanja i mrmljanja, treba videti još i nešto drugo. Ovde nije toliko važno pijano stanje, koliko to šta se usled njega otkriva. A otkriva se tad manje-više kod svih ljudi isto, uz to posebna svojstva određenog društva. Ova potonja upravo mogu da budu razlog inferiornosti. Trudio sam se, s različitim uspehom, da izbegnem zamke koje mi je gula postavljala. Neka to bude priznanje za previše razvijen smisao praktičnosti, ali otkrio sam da se može „iskoristiti neprijatelj“, tj. podvrgavati razmišljanju to što se otkriva, kad god prevršimo meru. A otkrivaju se reakcije, prohtevi, ljutnje i egotizmi za nas odveć nepovoljni da bismo voleli da znamo za njih.

Luxuria

    Kad dođe do bluda ili razvrata, svako ćuli uši, zato treba unapred sprečiti takva očekivanja. U nedostatku drugih draži, pre svega draži same književne umetnosti, pisci se danas nadmeću u „iskrenosti” i verovatno bi na osnovu toga mogla da se uvede nova podela na visoki i niski stil. Autor koji drži do sebe ne pada na takve trikove, iz čega uostalom proizilazi da ne vredi čitati tzv. beletristiku, jer se u njoj samo sasvim malobrojni održavaju u granicama visokog stila.

     Snovi o srećnom, slobodnom čoveku, odavno se okreću protiv zabrana i hipokrizije, koja bi htela da zaboravi na vlast kakvu nad nama ima libido. Oslobođenje od hipokrizije malo šta još rešava. D. H. Lorens kaže da se prvi seksualni čin Adama i Eve posle prvorodnog greha, fiziološki nije ni po čemu razlikovao od onoga što su mnogo puta prethodno činili. Razlika se sastojala u tome što je sad svako od njih video, tj. bio svestan svoga tela i tela svoga partnera kao Drugoga, štaviše, svestan da je partner drugo biće. Zato su prvi put osetili stid, postali svesni da su goli, i sakrili se od pogleda Boga. „A ko ti je rekao da si go?“ – upitao je Bog Adama. D. H. Lorens je tražio povratak, hteo je da čovek bude nevin kao pre nego što je pojeo plod sa drveta poznanja dobra i zla. Ovde nije mesto da razmišljamo o tome u kojoj meri može to da nam uspe. Sam splet u Knjizi Postanja: dvoje, jabuka, odnosno, svest, stid uči da nipošto naše reči ne uspevaju da se nastane u Edenskom vrtu i da oblast književnosti odnosno intelektualnih dela, u najboljem slučaju, može da bude granična oblast, dakle, to što je tek blizu ljubavi i smrti u njihovom nevino-fiziološkom aspektu.

     „Seksualno oslobođenje“ u drugoj polovini našega veka ima neke zagonetne odlike. Njegova žestina može se verovatno tumačiti reakcijom na ceo devetnaesti vek, a ne na period koji je neposredno prethodio, pošto npr. ni godine moje mladosti nisu ipak bile puritanske. Složićemo se da do običajnih preokreta ne dolazi tako brzo, jer neretko treba da prođu čitave decenije tamo gde tzv. mase tek prihvate nekakav opšti uzor. Ipak, čak i ako se složimo s tim „oslobađanje“ začuđuje nekakvim svojim oduševljenjem, kao da je „gozba za vreme kuge“, ili da je smrt koja preti pojedincu postala strašnija ili da će kuga uništiti vrstu. Izvor ovakve frenezije nije toliko u žlezdama, koliko u duhu koji se ispunjava pokretnim slikama, neprestano nametanim spolja, zavisnim od dinamike sopstvenih formi, to znači, doza jasnoće mora biti stalno uvećavana. Ovakva frenezija ne može da se zadrži i nije isključeno da će se sama uništiti, izazivajući opaku dosadu. Možda ipak najavljuje novi preokret, koji bi bio veoma paradoksalna posledica nevinosti i normalnosti. Uostalom, u science fiction-u već je pisano o ovakvim slikovno-mirisno-taktilno zamenskim pražnjenjima.

     U Božanstvenoj komediji Beatriče je snažan simbol, odnosno, podjednako stvarna osoba i stvarna ideja vantelesne ljubavi ili pak ni jedno, ni drugo, jer pojavljuje se umesto njih, tako da ne mogu da budu razdvojene. Ona takođe vodi Dantea na vrhove – doslovno, jer na planinu Zemaljskog raja i više – preuzimajući vođstvo tamo, gde završava svoju ulogu Vergilije, odnosno, magija umetnosti.

     Današnji otpor prema svakom asketizmu, a čak naročita žestina kojom se ismeva, predstavlja dovoljan razlog za otkrivanje jedne tajne. Božanske Umetnosti Mašte, kako ih je nazivao Blejk21 poslušne su pozivima Erosa, a istovremeno nenaklonjene nagonu prokreacije, rekli bismo, zavidljive. Konflikt je sasvim ozbiljan, jer umetnosti zahtevaju od svojih vernika stalnu, nezasitu težnju i nameću im, hteli oni to ili ne, sopstveno manastirsko pravilo. Za to postoji dovoljan broj dokaza, pri čemu biografije umetnika i osoba koje imaju mistična iskustva mogu ovde da budu zajedno citirane, jer se radi o jednom istom. Boja i jasnoća svih „priviđenja“ u snu ili na javi zavise od niza uslova, jedan od njih je visoki prag erotske energije. „Neostvarena“ ljubav, počev od provansalskih dama, koje su opevali trubaduri, i njihove firentinske sestre Beatriče, sve do romantičnih biografija, svedoči da čitava dualistička platonska tradicija, koja se kasnije obnavljala kod albižanaca, odgovara nekakvoj istini naše prirode. Možda ne naše, tj. ne čoveka uopšte? Od dve vrste totalitarizma „meki“ je bio trajniji od „represivnog“, jer bi u ovom prvom umetnosti mašte same uvele.

(S poljskog prevela Ljubica Rosić) izvor
_____________________
1 Iz knjige eseja Česlava Miloša, Vrt nauka (Czesław Miłosz, Ogród nauk), Paryż, 1981. Esej „Saligia“ objavljen je kasnije u izboru eseja, pod naslovom Metafizička pauza (Metafizyczna pauza, Wydaw- nictwo ZNAK, Kraków, 1989) koje je sačinila Joana Gromek (Joanna Gromek). Zbog velikog intere- sovanja, knjiga je doživela i drugo izdanje 1995. godine. (Prim. prev.)
2 Teološko brdo – Holy Hill – naziv mesta na kome su smešteni teološki fakulteti u univerzi- tetskom kampusu u Berkliju. (Prim. prev.)
3 Erl Morze Vilbur (Earl Morse Wilbur, 1866–1956), američki teolog. (Prim. prev.)
4 Arijanci – sledbenici teološke doktrine čiji je osnivač bio teolog i filozof iz Aleksan- drije – Arije (280–360). U XVII veku čuvena je bila poljska arijanska škola („poljska braća“). Mnogi arijanci iz Evrope (Fausto Socini, Jan Amos Komenski...) našili su utočište u Poljskoj. (Prim. prev.)
5 Henrik iz Ostije (Henrik Hostiensis, umro je 1271) – italijanski biskup i kardinal, pravnik, jedan od najvećih kanonista. (Prim. prev.
) 6 L’avarice (fr.) – škrtost, gramzivost; Geiz (nem.) – škrtost, tvrdičluk. (Prim. prev.)
7 Rozwiązłość – razuzdanost, raskalašnost. (Prim. prev.)

8 Nieczystość – nečistoća, nemoral, raspuštenost. (Prim. prev.)
9 Błąd – zabluda, greška, mana, greh. (Prim. prev.)
10 Porneia – razvrat, blud. (Prim. prev.)
11 Za-źrzeć – za-videti. (Prim. prev.)
12 Unmässig – neumeren. (Prim. prev.)
13 Gluttony – proždrljivost. (Prim. prev.)
14 Zbog komplikovanih odnosa između svetovne i crkvene vlasti u Poljskoj kralj Boleslav Smeli (vladao je od 1058–1079) naredio je da se ubije biskup Stanislav Ščepanovski (1079). Crkva je biskupa kasnije kanonizovala (1253). (Prim. prev.)
15 Saligia primenjena na Dostojevskog jeste ideja Sergeja Hesena, njegovog rada iz 1928. godine. (Prim. prev.)
16 „Biće za druge“ koje kinji „biće za sebe“ – pozivanje na egzistencijalističku koncepciju bića Žan-Pola Sartra, predstavljenu, između ostalog, u knjizi Biće i ništavilo (1943). Osim „bića za druge“ (être pour autrui) i „bića za sebe“ (être pour sui), Sartr je razlikovao i „biće po sebi“(être en sui). (Prim. prev.)
17 „Nove etike“, odnosno odlike „liberalnog društva“ – pozivanje na koncepciju permisive society koja opisuje društveni model Zapada druge polovine XX veka. (Prim. prev.
18 Juzef Morton (Józef Morton, 1911–1994), poljski pisac i publicista. (Prim. prev.)
19 Pinjčov – sreski grad u Švjentokšiskom vojvodstvu. (Prim. prev.)
20 „Slabost prema kiselim krastavcima i galami“ – aluzija na reči junaka iz IV čina drame Julijuša Slovackog (1809 –1949) Lila Veneda (1840). (Prim. prev.)
21 The Divine Arts of Imagination – iz speva Jeruzalem. (Prim. prev.)

Joseph Heller, Kvaka 22 , ( 5 deo Poglavica Beli Halfoat )

 

Poglavica Beli Halfoat

 
  Doktor Daneeka stanovao je u prljavom sivom šatoru s poglavicom Bijelim Halfoatom koga se bojao i koga je prezirao.
  - Mogu lijepo zamisliti kakva mu je jetra - gunđao je doktor Daneeka.
  - Zamislite kakva je tek moja jetra - predloži mu Yossarian.
  - Tvoja je jetra potpuno zdrava.
  - To pokazuje koliko vi toga ne znate - pokuša ga obmanuti Yossarian, i ispripovedi mu o mučnoj boli u jetri, koja je zabrinula sestru Duckett i sestru Cramer i sve lekare u bolnici, zato što nikako nije htela da nastupi žutica, a nikako da bol prođe.
  Doktora Daneeku nije to zanimalo.
  - Ti misliš da ti je teško? - pripitao ga je. - A šta da onda ja kažem? Trebalo je da budeš u mojoj ordinaciji onoga dana kad je došao onaj mladi bračni par.
  - Koji mladi bračni par?
  - Onaj mladi bračni par koji je jednog dana došao u moju ordinaciju. Nisam li ti još pričao o njima? Ona je bila divna.
  Divna je bila i ordinacija doktora Daneeke. Ukrasio je bio čekaonicu zlatnom ribicom i jednim od najlepših jeftinih nameštaja. Što god je mogao, kupio je na zajam, čak i zlatnu ribicu. Za ostalo je dobio novac od lakome rodbine u zamenu za postotak od dobiti. Ordinacija mu je bila na Staten Islandu, u kući za dve porodicei, iz koje bi se bilo teško izvući u slučaju požara, svega četiri ulice dalje od pristaništa trajekta i samo jednu ulicu na jug od velikog samoposluživanja, tri kozmetička salona i dva nepoštena apotekara. Ordinacija je bila na uglu, ali to ništa nije vredilo. Stanovništvo se nije mnogo menjalo, a Ijudi su se iz navike držali istih lekara koji su ih lečili godine i godine. Računi su se naglo gomilali i on se ubrzo našao pred gubitkom svojih najdragocjenijih medicinskih instrumenata: oduzeli su mu računski stroj, a zatim i pisaci stroj. Zlatna je ribica uginula. Na sreću, baš kad mu je bilo najgore, izbio je rat.
  - To je bio spas — priznavao je svečano doktor Daneeka. - Većina je lekara ubrzo bila mobilizovana i položaj se preko noći popravio. Doista je počelo vrediti što mi je ordinacija bila na uglu, i ubrzo sam lečio više pacijenata nego što sam ih mogao pošteno izlečiti. Povisio sam svoj udeo honorara kod one dvojice apotekara. Kozmetičkim salonima imao sam zahvaliti na dva-tri abortusa nedeljno. Situacija nije mogla biti bolja, i onda, eto šta se dogodilo. Morali su poslati jednog tipa iz regrutne komisije da me pregleda. A ja sam bio trajno nesposoban. Pregledao sam sam sebe prilično temeljito i ustanovio da sam nesposoban za vojnu službu. Čovek bi mislio da će moja reč biti dovoljna, je li, jer sam bio lekar na dobruom glasu u općštinskom Medicinskom društvu i u mesnom Zavodu za unapređenje rada. Ali ni govora, nije im bilo dovoljno, nego su poslali toga tipa samo da proveri je li mi zaista jedna noga amputirana u kuku i jesam li prikovan uz postelju zbog neizlečivog reumatoidnog artritisa. Mi živimo, Vossariane, u doba opšteg nepoverenja i izopačivanja duhovnih vrednota. To je strašno - prosvedovaše doktor Daneeka glasom koji je podrhtavao od snažna uzbuđenja. - Strašno je kad voljena zemlja ne veruje čak ni reči jednog diplomiranog lekara.
  Doktor Daneeka je bio mobilizovan i otpremljen na Pianosu kao avijatičarski kirurg, iako se bojao letenja kao žive vatre.
  - Ja ne moram tražiti nesreću u avionu - napomenuo je žmirkajući kao kratkovidan čovek svojim sitnim, smeđim, uvređenim očima. - Ona mene sama potraži. Kao ta devica koju sam spomenuo i koja nije mogla imati dece.
  - Koja devica? - upita ga Yossarian. - Meni se čini da si pričao o nekom mladom bračnom paru.
  - Pa, to je ta devica o kojoj ti govorim. Oni su bili još prava deca, i bili su u braku, pa, nešto više od godinu dana kad su došli u moju ordinaciju bez najave. Da si je samo video! Kako je bila slatka i mlada i zgodna! Čak je porumenila kad sam je zapitao za menstruaciju. Mislim da ću uvek voleti tu devojku. Bila je građena kao san i nosila je lančić oko vrata s medaljonom svetoga Antuna, koji je visio u najlepšim njedrima kakva nisam nikad video. »To mora da je strašno iskušenje za svetoga Antuna«, našalio sam se ... samo da je ohrabrim, znaš. »Svetog Antuna?« pitao je muž. »Ko je to sveti Antun?« »Pitajte svoju suprugu«, rekao sam mu, »Ona će vam rećitko je sveti Antun.« »Ko je to sveti Antun?« upita on nju. »Ko to?« zapita ona njega. »Sveti Antun«, reče on: »Sveti Antun?« reče ona. »Ko je to sveti Antun?« Kad sam je dobro pregledao u svojoj sobi. za preglede, ustanovio sam da je još devica. Porazgovarao sam s njezinim mužem nasamo dok je ona navlačila pojas i prikopčavala čarape. »Svake noći«, hvalio se on. Pravi mudrac, znaš. »Ne propustim ni jedne jedine noći«, hvalio se on. I verovao je u to. »Čak sam joj ga metao i ujutro, pre doručka koji ona spravlja pre nego što pođemo na posao«, hvalio se on. Postojalo je samo jedno objašnjenje. Kad su opet bili zajedno, demonstrirao sam im polni snošaj gumenim modelima koje imam u svojoj ordinaciji. Imam u ordinaciji te gumene modele sa svim rasplodnim organima obaju polova, držim ih zaključane u zasebnim ormarićima da bih izbegao skandal. Hoću da kažem da sam ih nekad imao. Sad više nemam ništa, čak ni prakse. Sad jedino imam ovu nisku temperaturu koja me već zbilja pomalo zabrinjava. Ona dva klinca koji rade za mene u sanitetskom šatoru ne vrede ni pišljivog boba kao dijagnostičari. Jedino se znaju žaliti. I oni misle da im je teško? A šta da onda ja kažem? Trebalo je da budu u mojoj ordinaciji onda kad me taj mladi bračni par gledao kao da im govorim nešto što još nikad ntko nije čuo. Nisam još nikog video da pokazuje toliko zanimanja za nešto. »Mislite ovako?« upitao me on, pa je neko vreme sam baratao modelima. Znaš, ja razumem kako neki ljudi mogu strahovito uživati u samom tom baratanju. »Tako je«, rekao sam mu. »A sad idite kući i probajte nekoliko meseci na ovaj način, da vidimo šta će biti. Vredi?« »Vredi«, rekoše i platiše mi bez pogovora u gotovu. »Dobru zabavu«, rekao sam im, a oni su mi se zahvalili i otišli. On ju je obujmio oko struka, kao da nije mogao dočekati da dođu kući i da joj ga opet metne. Nakon nekoliko dana došao je opet sam i rekao mojoj bolničarki da mora odmah razgovarati sa mnom. Čim smo ostali nasamu, maznuo me po nosu.
  - Šta je napravio?
  - Rekao mi je da sam mudrac, i maznuo me po nosu. »Ti si neki mudrac, je li?« rekao je i oborio me ravno na pod. Tres! Baš tako. Ne šalim se.
  - Znam da se ne šalite - reče Yossarian. - Ali zasto je to uradio?
  - Otkud da ja znam zašto je to uradio? - odbrusi doktor Daneeka ozlojeđeno.
  - Možda je imalo kakve veze sa svetim Antunom?
  Doktor Daneeka se tupo zagleda u Yossariana.
  - Sa svetim Antunom? - pripita zaprepašteno. -Ko je to sveti Antun?
  - Otkud da ja znam? - odgovori poglavica Beli Halfoat, koji je upravo ušao posrćući u šator s bocom viskija pod pazuhom i seo ratoborno među njih dvojicu.
  Doktor Daneeka ustade bez reči i iznese stolicu pred šator, pognutih leđa pod telećakom nepravdi što su ga večito tištale. Nije trpio druga s kojim je spavao.
  Poglavica Beli Halfoat mislio je da je on lud.
  - Ja ne znam šta je tom čoveku - napomenuo je prekorno.
  - Nema soli u glavi, pa to ti je. Da ima soli u glavi, zgrabio bi ašov i stao kopati. Evo, baš ovde u šatoru stao bi kopati, baš ispod mog ležaja. Začas bi naišao na naftu. Zar ne zna kako je onaj vojnik otkrio nalazište nafte ašovom još u Sjedinjenim Državama? Zar nije nikad čuo šta je bilo s onim klincem... kako se ono zvao onaj odurni, šmrkavi, pokvareni, podmukli peder, tamo, u Coloradu?
  - Wintergreen.
  - Wintergreen.
  On se boji - protumači mu Yossarian.
  - A, jok! Wintergreen se ne boji. - Poglavica Beli Halfoat zavrti glavom ne prikrivajući divljenje. - Taj smrdljivi mali balavi mudrac ne boji se nikoga, pasja mu mati!
  - Doktor Daneeka se boji. Eto šta mu je.
  - Čega se boji?
  - Tebe se boji - reče Yossarian. - Boji se da ćeš umreti od upale pluća.
  - I bolje da se boji - reče poglavica Beli Halfoat. Dubok, debeo smeh potrese mu snažna prsa. - I umreću prvom prilikom. Samo čekaj pa ćeš videti.
  Poglavica Beli Halfoat beše naočit, garav Indijanac iz Oklahome, krupne, koščate glave i razbarušene crne kose, polukrvan Krik iz Enida koji je, iz vlastitih nepoznatih pobuda, odlučio da umre od upale pluća. Bio je namrgođen, osvetoljubiv, razočaran Indijanac koji je mrzio strance s imenima kao što su Cathcart, Korn, Black i Havermeyer i koji je želeo da se svi oni vrate onamo odakle su im došli šugavi preci.
  - Možda mi nećeš verovati, Yossariane - premišIjao je on povisujući namerno glas ne bi li bocnuo doktora Daneeku - ali u našoj se zemlji živelo prilično dobro dok je oni nisu zagadili svojom prokletom pobožnošću.
  Poglavica Beli Halfoat težio je svim silama da se osveti belom čoveku. Jedva je znao čitati i pisati pa je bio dodeljen kapetanu Blacku kad pomoćnik oficira- obavještajca.
  - Kako sam ja mogao naučiti čitati i pisati? - pitao je poglavica Beli Halfoat hineći goropad i povisujući opet glas ne bi li ga čuo doktor Daneeka. - Gde god smo podigli šator, oni su iskopali jamu. Kad god su iskopali jamu, naišli su na naftu. A kad god su naišli na naftu, naterali su nas da spremimo šator i odemo dalje. Mi smo bili ljudske vilinske rašlje. Ciela je naša familija imala neku prirodnu sklonost za nalazišta nafte, pa su nam uskoro stručnjaci svih petrolejskih kompanija na svetu bili za petama. Neprestano smo se selili. Mogu ti reći da je to bio jeziv način da se othrani dete. Mislim da nisam nikad nigde proveo više od nedelju dana. za nalazišta nafte, pa su nam uskoro stručnjaci svih petrolejskih kompanija na svetu bili za petama. Neprestano smo se selili. Mogu ti reći da je to bio jeziv način da se othrani dete. Mislim da nisam nikad nigdje proveo više od nedelju dana.
  Najranije mu je sećanje bilo sećanje na nekog geologa.
  - Kad god bi se rodio još koji Beli Halfoat - nastavio je - vrednost deonica bi poskočila. Uskoro su nas sledile cele ekipe bušača s kompletnom opremom ne bi li pretekli jedni druge. Kompanije su se počele udruživati samo zato da bi mogle smanjiti broj ljudi koje su morale dodeliti nama. Ali je svejedno rulja za nama sve više rasla. Nismo se nikad mogli pošteno ispavati. Čim bismo stali, stali bi i oni. Čim bismo krenull, krenuli bi i oni, pokretne kuhinje, buldožeri, bušaći tornjevi, generatori. Mi smo bili poslovni procvat na nogama i počeli smo dobivati pozive od ponajboljih hotela samo radi gostiju koje bismo dovukli za sobom u grad. Neki su od tih poziva bili zaista velikodušni, ali nismo mogli prihvatiti ni jedan od njih zato što smo bili Indijanci, a svi najbolji hoteli koji su nas pozivali nisu primali Indijance kao goste. Rasne predrasude su nešto strašno, Yossariane. Zbilja jesu. Strašno je kad se s pristojnim, lojalnim Indijancem postupa kao s kakvom Crnčugom, Čifutinom, Digićem ili Cigom.
  Poglavica Beli Halfoat zaklima polako ali odlučno glavom.
  - Onda se, Yossariane, dogodilo ono najgore ... početak kraja. Počeli su ići pred nama. Nagađali su gde ćemo se opet zaustaviti, pa su počeli bušiti tamo još pre nego što smo došli, tako da se nismo mogli ni zaustaviti. Čim bismo počeli odmotavati pokrivače, oterali bi nas. Imali su poverenje u nas. Nisu čak čekali ni da naiđu na naftu pre nego što bi nas oterali. Bili smo toliko umorni da nam je bilo gotovo svejedno kad nam je odzvonilo. Jednog jutra smo se našli opkoljeni sa svih strana bušačima koji su čekali da pođemo prema njima, pa da nas oteraju. Kud god si pogledao, video si same bušače na obroncima kako nas čekaju, kao Indijanci kad se spremaju za napad. To je bio kraj. Nismo mogli ostati gde smo bili, jer su nas upravo odande oterali. A nismo imali ni kamo poći. Tek nas je vojska spasila. Na sreću, rat je izbio u poslednji trenutak pa me jedna regrutna komisija izvukla iz same sredine i spustila na sigurno mesto u Lowery Fieldu, u Coloradu. Ja sam jedini preživeo.
  Yossarian je znao da on laže, ali mu nije upao u reč kad je utvrdio da nije više nikad čuo za svoje roditelje. To ipak nije poglavicu Belog Halfoata odviše mučilo, jer su mu oni tek svojom rečju jamčili da su mu roditelji, a budući da su mu mnogo šta drugo slagali, mogli su mu isto tako i to slagati. On je mnogo bolje poznavao sudbinu plemena svojih bliskih rođaka koji su odlutali na sever ne bi li zameli trag, pa su slučajno dospeli u Kanadu. Kad su se pokušali vratiti, na granici su ih zaustavile američke pogranične vlasti koje ih nisu pustile natrag u zemlju. Nisu se mogli vratiti zato što su bili crvenokošci.
  To je bila jezovita šala, ali se doktor Daneeka nije nasmejao, sve dok mu Yossarian nije došao nakon idućeg borbenog zadatka i ponovo ga preklinjao, ne verujući pravo u uspeh, da ga poštedi letenja. Doktor Daneeka se jednom zasmijuljio, ali je ubrzo utonuo u svoje vlastite probleme koji su uključivali poglavicu Belog Halfoata, koji ga je celoga priepodneva izazivao na indijansko rvanje, i Yossariana koji je baš tada odlučio da poludi.
  - Samo gubiš vrijeme - bijaše doktor Daneeka prisiljen da mu kaže.
  - Zar vi ne možete poštedeti letenja nekoga ko je lud?
  - Ma jasno da mogu. I moram. Postoji propis prema kojem moram poštedeti letenja svakoga ko je lud.
  - Pa zašto onda ne poštedite mene? Ja sam lud. Pitajte Clevingera.
  - Clevingera? A gde je Clevinger? Nađi mi Clevingera da ga pitam.
  - Pa pitajte onda bilo koga drugoga! Svako će vam reći da sam lud.
  Oni su ludi.
  - Pa zašto onda njih ne poštedite?
  - Zašto ne zatraže od mene da ih poštedim?
  - Zato što su ludi, eto zašto.
  - Dakako da su ludi - reče doktor Daneeka. - Upravo sam ti rekao da su ludi, nije li tako? A ne možeš prepustiti luđacima da procene jesu li ludi ili nisu, nije li tako?
  Yossarian ga triezno pogleda i pokuša mu pristupiti s druge strane.
  - Je li Orr lud?
  - Naravno da je lud - reče doktor Daneeka.
  - Možete li njega poštedeti letenja?
  - Naravno da mogu. Ali najpre on mora zatražiti od mene da ga poštedim. Takav je propis.
  - Pa zašto onda on ne traži od vas da ga poštedite letenja?
  - Zato što je lud - reče doktor Daneeka. - Mora biti lud kad još leti na borbene zadatke, a toliko je puta jedva izneo živu glavu. Naravno da mogu poštedeti Orra letenja. Ali on to mora najpre zatražiti od mene.
  - Je li to sve što treba učiniti da bude pošteđen letenja?
  - Sve. Neka samo zatraži od mene da ga poštedim.
  - I onda ga možete poštedeti? - zapita Yossarian.
  - Ne. Onda ga ne mogu poštedeti.
  - Hoćete da kažete da tu ima jedna kvaka?
  - Naravno da ima jedna kvaka - odgovori doktor Daneeka. - Kvaka 22. Ko se god želi izvući iz borbe, nije zapravo lud
  Bila je samo jedna kvaka, i to Kvaka 22 koja je specifikovala da je briga za vlastitu sigurnost pred opasnostima koje su stvarne i neposredne proces racionalnog duha. Orr je bio lud i mogao je biti pošteden letenja. Trebalo je jedino da zatraži da bude pošteđen; ali čim bi zatražio, ne bi više bio lud i morao bi još izvršavati borbene zadatke. Orr bi bio lud kad bi još izvršavao borbene zadatke, a duševno zdrav kad ih ne bi izvršavao, ali ako je bio zdrav, morao ih je izvršavati, Ako ih je izvršavao, bio je lud pa nije morao; ali ako ih nije hteo izvršavati, bio je duševno zdrav i morao je. Yossarian je bio duboko potresen apsolutnom jednostavnošću te klauzule Kvake 22 i zazviždao je u znak divljenja.
  - Strašna je to kvaka, ta Kvaka 22 - napomenuo je.
  - Najbolja što može biti - potvrdi doktor Daneeka.
  Yossarian ju je u duhu jasno video, u svoj njenoj razložnosti. U savršenim parovima njenih delova bilo je neke eliptične preciznosti koja je bila ljupka i grozna, kao dobra moderna likovna umetnost, pa na mahove Yossarian nije bio posve siguran vidi li je čitavu, upravo kao što nikad nije bio posve siguran za dobru modernu umetnost ni za muve koje je Orr video u Applebyevim očima. Morao je verovati Orru na reč da Appleby ima muve u očima.
  - Ma kad ti kažem da ih ima - uveravao ga je Orr, pošto se Yossarian potukao s Applebyem u oficirskom klubu - iako on verovatno ni sam ne zna da ih ima. Zato i ne može ništa videti onako kako jeste.
  - Kako to da on ne zna da ih ima? - pitao je Yossarian.
  - Zato što ima muve u očima - razjasni mu Orr preterano strpljivo. - Kako može videti da ima muve u očima kada ima muve u očima?
  To je imalo isto toliko smisla koliko i bilo šta drugo, pa je Yossarian bio voljan da dade Orru povlasticu i da sumnja, jer je Orr bio iz divljine izvan New Yorka, te je znao mnogo više o životu u divljini nego Yossarian, i jer mu Orr, za razliku od Yossarianove majke, oca, sestre, brata, tetke, ujaka, svojte, učitelja, dušobrižnika, zakonodavca, suseda i novina, nije nikad pre lagao ni o čemu bitnom. Yossarian je preglavljivao to što je netom saznao o Applebyu dan-dva u sebi, a onda je odlučio da učini dobro delo i saopšti to samom Applebyu.
  - Applebye, ti imaš muve u očima - šapnuo mu je uslužno dok je prolazio mimo njega na ulazu u padobranski šator, onoga dana u nedelji kad su leteli po mleko u Parmu.
  - Šta? - odazvao se Appleby oštro, smeten činjenicom što Yossarian uopšte govori s njim.
  - Imaš muve u očima - ponovi Yossarian. - Zato ih verovatno ne možeš ni videti.
  Appleby je ustuknuo od Yossariana, s izrazom gadljive zbunjenosti na licu, i mrzovoljno ućutiao. Ćutiao je sve dok se nije obreo u džipu s Havermeyerom vozeći se dugačkom, ravnom cestom put učionica, gde je major Danby, vrckav operativni oficir aviopuka, čekao da izvrši pripremu leta sa svim čelnim pilotima, strelcima i navigatorima. Appleby je progovorio tiho, da ga ne čuje vozač ili kapetan Black koji se ispružio žmireći na prednjem sedalu džipa.
  - Havermeyer - rekao je neodlučno. - Imam li ja muve u očima?
  Havermeyer je smešno zažmirkao.
  - Buve? - pripitao je.
  - Ne, nego muve - glasio je odgovor.
  Havermeyer opet zažmirka.
  - Muve?
  - U očima.
  - Ti si valjda lud - reče Havermeyer.
  - Ne, nisam ja lud, nego je Yossarian lud. Samo mi reci imam li muve u očima ili nemam. Slobodno mi reci! Ja to mogu podneti.
  Havermeyer hitro ubaci još jedan komad karamele od kikirikija u usta i pomno pogleda Applebya u oči.
  - Ja ne vidim nikakve muve.
  Applebyu se ote dubok uzdah olakšanja. Havermeyeru su sićušni ostaci karamele od kikirikija ostali na ustima, bradi i obrazima.
  - Imaš mrvice od karamele na licu - pripomenu mu Appleby.
  - Uvek ću radije imati mrvice od karamele na licu, nego muvhe u očima - odbrusi mu Havermeyer.
  Oficiri ostalih pet aviona iz svakog jata stigli su teretnjacima na opštu pripremu leta koja je izvršene pola sata kasnije. Po tri podoficira i vojnika iz svake posade nisu uopšte učestvovali u pripremi leta, nego su se odvezli pravo na aerodrom, do aviona kojima je trebalo da lete toga dana, gde su čekali s aerodromskim osobljem dok nisu oficiri, s kojima je trebalo da lete, spustili stražnje vratnice na teretnjacima, koji su ih dovezli, i dok nije bilo vreme da se popnu u avione i polete. Motori su nezadovoljno poskakivali na betoniranim stajalištima u obliku lopatica, iz početka teško, zatim neko vreme leno ali mirno, a onda su se avioni stali tromo kretati naokolo i nespretno posrtati po pošljunčenom tlu, kao kakva slepa, glupa, kljasta bića, dok se nisu poredali na početku uzletišta i brzo uzleteli, jedan za drugim, usred zujanja, sve jače tutnjave, naginjući se polako i stvarajući formaciju iznad šarenih krošanja, te su kružili oko aerodroma jednakom brzinom sve dok se nisu formirala sva jata po šest aviona, a onda su poleteli preko nebeski plavetna mora, na prvom kraku leta do cilja u severnoj Italiji ili u Francuskoj. Avioni su leteli sve više i više tako da su, kad su prešli na neprijateljski teritorij, bili na visini od preko tri hiljade metara. Čoveka je svagda iznenađivao osećaj mrtve i posvemašnje tišine koju su prekidali samo probni hici ispaljeni iz mitraljeza, po koja bezizražajna jezgrovita napomena preko unutrašnje veze i, najposle, objava strelca u svakom avionu, koja je sve otrežnjavala, da su na tački uvođenja u napad i da će krenuti prema cilju. Uvek je salo sunce, uvek se grlo malko lepilo od proređenog vazduha.
  Avioni tipa B-25 kojima su leteli bile su stabilne, pouzdane lađe zelene boje bez sjaja, sa po dva jednaka kormila i motora i široka krila. Jedina im je mana bila, što se tiče mesta gdje je Yossarian sedeo kao strelac, tesan prolaz između strelčeva odela u nosu od pleksiglasa i najbližeg izlaza za spasavanje. Prolaz je bio uzak, četvrtast, hladan tunel ispod komandi za upravljanje, pa se krupan čovek kao Yossarian jedva mogao provući kroz njega. Nije bilo lako ni bucmastom navigatoru s mesečastim licem i sitnim, reptilskim očima i s lulom, kakav je bio Aarfy, koga bi Yossarian obično oterao iz nosa aviona kad bi krenuli prema cilju, od kojega su bili udaljeni još nekoliko minuta leta. Nastupalo je vreme napetosti, vreme čekanja kad nisu ništa čuli, ništa videli i ništa radili nego čekali, dok su dole protuavionski topovi ciljali i spremali se da ih sve otpreme, ako uzmognu, na večni počinak.
  Taj je prolaz bio Yossarianovo uže za spasavanje iz aviona kada pada, ali ga je Yossarian proklinjao, obuzet silnim neprijateljstvom, ružio ga kao zapreku koju je Providnost tu postavila u sklopu urote da ga satru. Bilo je mesta za još jedan izlaz za spasavanje u samom nosu aviona B-25, ali ga tu nije bilo. Umesto njega je bio samo onaj prolaz, a od one gužve nad Avignonom omrznuo mu je svaki mamutski centimetar u njemu, jer ga je udaljavao sekunde i sekunde od padobrana koji je bio odviše glomazan da ga nosi sa sobom, a onda još sekunde i sekunde od izlaza za spasavanje na podu između stražnjeg dela uzdignute pilotske kabine i nogu bezličnoga mitraljesca koji je sedeo visoko gore, u najvišoj kupoli. Yossarian je čeznuo da bude onde gde je mogao biti Aarfy kad bi ga Yossarian oterao iz nosa aviona; Yossarian je čeznuo da sedi sklupčan na samom poklopcu izlaza za spasavanje, u iglou od rezervnih zaštitnih odela koje bi najradije nosio posvuda za sobom, s padobranom već prikopčanim za remenje kako treba, stišćući u jednoj šaci uže za rastvaranje, a drugom se držeći za ručicu izlaza za spasavanje, koja će ga spustiti u vazduh prema zemlji, na prvi užasan cvilež propasti. Tu je želeo biti, ako je uopšte tu morao biti, umesto da visi onde spreda, kao kakva blesava isturena zlatna ribica u kakvoj blesavoj isturenoj posudi za zlatne ribice, dok su blesavi odurni crni nizovi granata iz flakova praštali i gruvali i valjali se svuda unaokolo, i gore i dolje, usred sve veće, praskave, uzdrmane, gromoglasne, fantazmagorične, kozmološke zloće što je kreštala i bacala i tresla, grmila i probijala uši i pretila da će ih sve smlaviti u deliću sekunde, u jednom golemom bljesku vatre.
  Aarfy nije bio Yossarianu ni od kakve koristi ni kao navigator ni kao šta drugo, pa ga je Yossarian svaki put besno terao iz nosa aviona da ne bi smetali jedan drugome, ako se budu iznenada morali otimati za spas. Kad bi ga jednom Yossarian oterao iz nosa aviona, Aarfy je mogao čučati na podu gde je Yossarian čeznuo da čuči, ali je umesto toga Aarfy stajao kao stub, naslonivši se udobno svojim trupčastim rukama na naslone sjedala pilota i pomoćnika pilota, s lulom u šaci, i prijazno razgovarao o kojekakvim sitnicama s McWattom ili s njegovim pomoćnikom, i upozoravao na zabavne pojedinosti na nebu tu dvojicu koji su bili previše zaposleni da bi ih to zanimalo. McWatt je imao pune ruke posla za komandama sledeći Yossarianove kreštave upute, dok se Yossarian prikradao avionom određenom cilju i onda ih sve žestoko zavitlavao oko grabežIjivih stupova granata što su se rasprskavale, sipajući odsečne, prodorne, prostačke zapovedi McWattu, zapovedi koje su bile nalik na teskobna, umolna zapomaganja Gladnog Joea kad ga je u mraku mučila mora. Za sve vreme toga haotičnog sukoba Aarfy bi zamišljeno odbijao dimove gledajući bezbrižno i radoznalo rat kroz McWattov prozor, kao da je to neka daleka smetnja koja njemu ne može ništa. Aarfy je nekad bio revan član studentskog kluba i rado je klicao i prisustvovao studentskim sastancima, i nije imao dovoljno pameti da se boji. Yossarian je pak imao dovoljno pameti i bojao se, i jedino što ga je sprečavalo da napusti svoje mesto pod neprijateljskom vatrom i šmugne kroz prolaz kao plašljiv štakor, bila je nevoljkost da poveri ikomu manevar nad ciljem. Nije bilo toga čoveka na svetu koga bi počastio tako velikom odgovornošću. Nije poznavao nijednoga čoveka koji bi bio veća kukavica od njega. Yossarian je bio najbolji čovek u puku za manevar nad ciljem, iako nije imao pojma zašto.Nije bilo utvrđenog pravila za manevar nad ciljem. Sve što je bilo potrebno bio je strah, a Yossarian ga je imao napretek, više od Orra i od Gladnog Joea, više čak i od Dunbara koji se pokorno pomirio s mišlju da mora jednog dana poginuti. Yossarian se nije pomirio s tom mišlju, pa je na svakom borbenom zadatku jurio glavom bez obzira čim bi bombe bile otkvačene, derući se:
  »Brže, brže, brže, brze, gade jedan, brže!» na McWatta i mrzeći sve to vrime McWatta iz dna duše, kao da je McWatt kriv što su uopšte tu gore, te ih nepoznati ljudi mogu ucecati, a sa svima bi ostalima prekinuo unutrašnju vezu, osim za one jezive gužve nad Avignonom, kad je Dobbs poludeo usred leta i počeo dirljivo zapomagati.
  - Pomozite mu, pomozite mu - jecao je Dobbs. -Pomozite mu, pomozite mu!
  Kome da pomognemo? Kome da pomognemo? - doviknuo mu je Yossarian pošto se opet ukopčao u unutrašnju vezu, koja je bila prekinuta kad je Dobbs istrgao Hupleu palicu iz ruku i sve ih iznenada naterao u zaglušno, grozomorno strovaljivanje, od kojega su se svi ukočili i koje je nemoćnog Yossariana prilepilo temenom za strop aviona, i iz kojeg ih je u poslednji čas spasio Huple ugrabivši opet Dobbsu palicu i gotovo isto onako nenadano izravnao avion usred vala kakofonične vatre iz flakova, iz koje su se netom bili izvukli. O, bože! O, bože, o, bože, zazivao je Yossarian nemo dok je visio prilepljen za teme o strop nosa aviona ne mogući se pomaknuti.
  - Strelcu, strelcu - odgovorio je Dobbs uzvikom kada je Yossarian progovorio. - Ne javlja se, ne javlja se. Pomozite strelcu, strelcu!
  - Ja sam strijelac - doviknuo mu je opet Yossarian. - Ja sam strelac. Meni nije ništa. Meni nije ništa.
  - Onda pomozite njemu, pomozite njemu - molio je Dobbs. - Pomozite mu, pomozite mu!
  A Snowden je ležao otraga na samrti.

                                         

nastavci: Romani u nastavcima 

 
 

Dan Brown, Da Vinčijev kod, Poglavlje 4 ,5

Poglavlje 4.

 
     Kapetan Bezu Faš je koračao poput gnevnog vola, širokih ramena zabačenih unatrag i brade čvrsto priljubljene uz grudi. Tamna mu je kosa bila uljem zalizana, što je naglašavalo koren kose koji mu se strelovito spuštao niz sredinu ispupčenog čela i koji je išao ispred njega poput pramca borbenog broda. Dok se kretao, tamne oči kao da su pržile zemlju pred njim, sijajući vatrenom jasnoćom koja je nagoveštavala reputaciju neumitne strogosti.
      Langdon je sledio kapetana niz čuvene mramorne stepenice do atrija zaronjenog ispod staklene piramide. Dok su silazili, prođoše između dva naoružana stražara Sudske policije koji su držali puške. Poruka je bila jasna: niko večeras ne ulazi niti izlazi bez blagoslova kapetana Faša.
        Spuštajući se ispod nivoa zemlje, Langdon se borio sa rastućom nelagodom. Fašovo prisustvo ponajmanje se moglo opisati kao dobrodošlica, a sam Luvr u to doba je bio obavijen gotovo grobnom aurom. 

     Stepenice su, poput prolaza u zamračenoj kino-sali, bile osvetljene prigušenim podnim svetlom ugrađenim u svaki stepenik. Langdon je čuo vlastite korake kako odzvanjaju na staklu iznad njih. Kad podiže pogled, ugleda bledo osvetljene snopove izmaglice sa fontana kako postaju sve bleđi sa druge strane providnog krova.
        "Odobravate li?" upita Faš, pokazujući svojom širokom bradom naviše. 

       Langdon uzdahnu, suviše umoran da bi igrao igre. "Da, vaša piramida je prekrasna." 

       

       Faš zagunđa. "Ožiljak na licu Pariza."

    Jedan - nula. Langdon oseti da je njegov domaćin čovek kome je teško ugoditi. Pitao se da li je Fašu uopšte poznato da je ova piramida, na izričit zahtev predsednika Miterana, konstruisana od tačno 666 okana stakla - neobičan zahtev koji je oduvek bio vrela tema među zagovornicima teorije za vere koji su tvrdili daje 666 sotonski broj.

    

      Langdon odluči da to ne spominje.

    Dok su ponirali sve dublje u podzemni foaje, zjapeći prostor polako izroni iz sene. Izgrađeno 17 metara ispod nivoa zemlje, novokonstruirano predvorje Luvra od 6.300 kvadratnih metara širilo se poput beskrajne pećine. Izgrađen od toplog oker mramora kako bi se slagao sa nadzemnom kamenom fasadom boje meda, podzemni hol je obično vrvio od turista, ispunjen svetlošcu. Te noći je, međutim, predvorje bilo pusto i mračno, dajući čitavom prostoru hladnu grobnu atmosferu.

    "A što je sa redovnim osiguranjem muzeja?" upita Langdon.

    "En quarantaine", odseče Faš, kao da je Langdon dovodio u sumnju integritet njegove ekipe. "Očigledno je večeras ušao neko ko nije smeo. Svi noćni čuvari Luvra su u krilu Sali, na saslušanju. Moji lični agenti preuzeli su osiguranje muzeja za noćas."

    Langdon klimnu glavom, krećući se brzo kako bi održao korak sa Fašom.

    "Koliko ste dobro poznavali Jacquesa Sonijera?" upita kapetan.

    "U stvari, uopšte ga nisam poznavao. Nikada se nismo sreli."

    Faš je izgledao iznenađeno. "Vaš prvi susret je trebalo da bude večeras?"

    "Da. Planirali smo da se susretnemo na Američkom fakultetu, na prijemu nakon mog predavanja, ali se on nije pojavio."

    Faš nažvrlja nekoliko napomena u malu beležnicu. Dok su išli, Langdon krajičkom oka spazi manje poznatu piramidu Luvra – La Pyramide Inversée – ogroman obrnuti svetlarnik koji je visio sa tavanice poput stalaktita u pridruženom delu mezanina. Faš povede Langdona uz kratak niz stepenica do ulaza u zasvođeni tunel, iznad kojeg je stajao natpis: DENON. Krilo Denon je najpoznatije od tri glavna dela Luvra.

    "Ko je zahtevao da se večeras susretnete?" iznenada upita Faš. "Vi ili on?"

    Pitanje se činilo neobičnim. "Gospodin Sonijer", odgovori Langdon kad uđoše u tunel. "Njegova sekretarica me je kontaktirala pre nekoliko nedelja putem e-maila. Rekla je da je kustos čuo da ću održati predavanje u Parizu ovog meseca i da želi o nečemu da razgovara sa mnom dok sam ovde."

    "Da razgovara o čemu?"

    "Ne znam. O umetnosti, pretpostavljam. Imamo ista interesiranja."

    Faš je bio skeptičan. "Nemate uopšte nikakvu ideju o tome čega bi se mogao ticati vaš sastanak?"

    Langdon nije imao. U to vreme je i sam bio radoznao, ali bilo mu je neugodno da se raspituje o detaljima. Poštovani Žak Sonijer bio je poznat po svojoj zatvorenosti i izbegavao je sastanke; Langdon se radovao što će imati barem priliku da ga upozna.

    "Gospodine Langdon, možete li da pretpostavite o čemu je gospodin Sonijer želio da razgovara sa vama u noći kada je ubijen? Moglo bi biti od koristi."

    Oštar ton pitanja učinio je da Langdon oseti nelagodu.

    "Zaista ne mogu ni da pretpostavim. Nisam pitao. Bila mi je čast što me je uopšte kontaktirao. Poštovalac sam rada gospodina Sonijera. Često na svojim predavanjima koristim njegove tekstove." Faš u svojoj beležnici zabileži i tu činjenicu. Dva čoveka su se sada nalazila na pola puta kroz ulazni tunel koji je vodio do krila Denon, i Langdon je video dva niza pokretnih stepenica na drugom kraju tunela. Oba nepomična.

    "Dakle, imali ste ista interesiranja?" upita Faš.

    "Da. Zapravo, veći dio protekle godine proveo sam radeći na projektu koji se bavi primarnom stručnom oblašću gospodina Sonijera. Radovao sam se što ću mu malo pročačkati mozak."

    Faš podiže pogled. "Molim?"

    Faš očigledno nije razumio idiom. "Radovao sam se što ću saznati što on misli o datoj temi."

    "Shvaćtam. A koja je tema?" Langdon je oklevao, ne znajući kako tačno da se izrazi.

  "U osnovi rukopis se tiče ikonografije obožavanja boginje - koncepta svetog ženskog principa, kao i umetnosti i simbola povezanih s tim."

  Faš prođe mesnatom rukom preko kose. "A Sonijer se razumeo u to?"

  "Niko se nije razumeo više od njega."

  "Shvaćam." Langdon je naslućivao da Faš uopšte nije shvatio. Jacquesa Sonijera su smatrali najboljim ikonografom kulta boginje na svetu. Ne samo da je Sonijer gajio lično zanimanje za relikvije koje se tiču plodnosti, kultova boginje, kulta Vike i ženskog božanstva, već je i tokom dvadeset i četiri godine koje je ovde proveo kao kustos pomogao Luvru da sakupi najveću svetsku kolekciju umetnina vezanih za boginju - labris sekire iz najstarijeg grčkog hrama posvećenog boginjama u Delfima, zlatne Kaducejeve palice, stotine egipatskih ank krstova nalik malim uspravnim anđelima, sistrum udaraljke koje su upotrebljavane u starom Egiptu kako bi se odagnali zli duhovi, kao i zapanjujući niz statua koje prikazuju Horusa koga neguje boginja Izida.

  "Možda je Jacques Sonijer znao za vaš rukopis?" nabadao je Faš. "I možda vas je pozvao na sastanak kako bi vam ponudio pomoć oko knjige."

  Langdon odmahnu glavom. "U stvari, niko ne zna za moj rukopis. Još uvek je u radnoj verziji, i pokazao sam ga samo svom uredniku."

  Faš zaćuta. Langdon nije dodao razlog zbog kojeg nikome drugom nije pokazao rukopis. Tri stotine stranica - sa radnim naslovom Simboli izgubljenog ženskog božanstva - nudile su neke veoma nekonvencionalne interpretacije zvanične religiozne ikonografije, koje će sasvim sigurno izazvati mnoge polemike.

  Sada, dok se približavao nepomičnim liftovima, Langdon zastade, shvativši da se Faš više ne nalazi pored njega. Okrenuvši se, ugleda ga kako sloj i nekoliko metara iza, pored službenog lifta.

  "Ići ćemo liftom", reče Faš dok su se vrata lifta otvarala. "Kao što vam je bez sumnje poznato, galerija je prilično udaljena ako idete pešice."

  Iako je Langdon znao da će dizalo ubrzati dvokatno penjanje do krila Denon, ostao je nepomičan. "Nešto nije u redu?" Faš je nestrpljivo zadržavao vrata.

  Langdon udahne, bacajući čeznutljiv pogled iza sebe, ka liftovima. Sve je u potpunom redu, slaže samome sebi, krenuvši natrag ka liftu. Kao dečak, Langdon je pao u napušteni bunar i umalo nije umro trupkajući po vodi u skučenom prostoru nekoliko sati, pre nego što su ga spasili. Otuda je poticala njegova fobija od zatvorenog prostora -liftova, podzemne železnice, terena za skvoš. Lift je potpuno sigurna naprava, neprestano je ponavljao samome sebi, nikada ne poverovavši u to. Sićušna metalna kutija koja visi u zatvorenom vertikalnom oknu! Zadržavajući dah, on kroči u lift, osećajući poznat nalet adrenalina dok su se vrata zatvarala. Dva sprata. Deset sekundi.

  "Vi i gospodin Sonijer", ponovno reče Faš kad lift poče da se kreće, "uopšte nikada niste razgovarali? Nikada se niste dopisivali? Nikada ništa jedan drugom niste slali poštom?"

  Još jedno neobično pitanje. Langdon odmahnu. "Ne. Nikada."

  Faš nakrivi glavu, kao da u pamćenju pravi mesta za tu činjenicu. Ne govoreći ništa, zurio je ravno ispred sebe u kromirana vrata.

  Dok su se uspinjali, Langdon pokuša da se usredotoči na nešto što nisu četiri zida koja su ga okružavala. U odrazu na sjajnim vratima lifta video je kapetanovu kopču za kravatu - srebrno raspeće sa trinaest umetnutih komadića crnog oniksa. Iz nekog neodređenog razloga, smatrao je da je to neobično.

  Simbol je bio poznat kao crux gemmata - krst sa trinaest dragulja - hrišćanski ideogram za Hrista i njegovih dvanaest apostola. Iz nekog razloga, Langdon nije očekivao da će kapetan francuske policije na tako očigledan način demonstrirati svoju veru. S druge strane, ovo je Francuska; hrišćanstvo ovde nije toliko religija koliko pravo po rođenju.

  "To je crux gemmata", iznenada reče Faš.

  Trgnuvši se, Langdon podiže pogled i vide na sebi Fašove oči koje su ga posmatrale u odrazu.

  Lift se uz trzaj zaustavi i vrata se otvoriše. Langdon brzo iskorači u hodnik, željan osećaja otvorenog prostora koji su pružale čuvene visoke tavanice galerija u Luvru.

  Svet u koji bese zakoračio, međutim, ne beše uopšte onakav kakav je očekivao da će biti. Iznenađen, Langdon se ukopa u mestu.

  Faš ga ovlaš pogleda. "Rekao bih, gospodine Langdon, da nikada niste videli Luvr nakon radnog vremena?" Mislim da nisam, pomisli Langdon, pokušavajući da se sabere. Obično besprekorno osvetljene, galerije Luvra večeras su bile zapanjujuće mračne. Umesto uobičajenog belog svetla koje je dopiralo od gore, činilo se da mutan crveni sjaj izbija iz podnih dasaka i isijava na više - isprekidani pramenovi crvene svetlosti koji se prosipaju po parketu.

  Dok je gledao niz tamni hodnik, Langdon shvati da je trebalo da očekuje ovakav prizor. Bukvalno sve velike galerije noću su koristile crveno osvetljenje - strateški raspoređeno i nisko postavljeno, neupadljivo svetlo koje je omogućavalo osoblju da se kreće kroz hodnike istovremeno ostavljajući slike u relativnoj tami kako bi se usporio efekt njihovog izbleđivanja usled preterane izloženosti svetlosti. Večeras, muzej je odisao gotovo sumornom atmosferom. Duge sene pružale su se svuda, a obično zaslepljujuće zasvođene tavanice izgledale su kao niske, crne praznine.

  "Ovuda", reče Faš, skrećući naglo nadesno i zaputivši se kroz niz međusobno povezanih galerija.

  Langdon ga je sledio dok mu se vid postepeno navikavao na tamu. Svuda okolo, ulja na platnu velikih formata počinjala su da se materijaliziraju poput fotografija u ogromnoj mračnoj komori... Njihove oči su ga pratile dok se kretao kroz prostorije. Mogao je da oseti poznat, oštar miris muzejskog zraka - suh, deionizirani miris koji je nosio prigušeni nagoveštaj ugljika - produkta ugljičnih filtera na uređajima za smanjivanje vlažnosti zraka, koji su non-stop radili kako bi neutralizirali korozivni ugljik-dioksid koji su izdisali posjetioci

  Postavljene visoko na zidovima, vidljive sigurnosne kamere slale su nedvosmislenu poruku posetiocima: Vidimo vas. Ne dirajte ništa.

  "Da li je neka od njih prava?" upita Langdon, pokazujući na kamere.

  Faš odmahnu glavom. "Naravno da nije."

  Langdon nije bio iznenađen. Video-nadzor u muzeju ove veličine bio je veoma skup i neefikasan. Uz čitave hektare galerija koje je trebalo nadzirali, Luvru bi bilo potrebno nekoliko stotina tehničara samo da prate snimke. Većina velikih muzeja sada je koristila osiguranje zatvaranjem. Zaboravite na pokušaje da sprečite lopove da uđu. Sprečite ih da izađu. Mehanizam za zatvaranje aktivirao se nakon radnog vremena i ukoliko bi uljez pomakao neku od umetnina, izlazi oko te galerije bi se blokirali i lopov bi se našao iza rešetaka čak i pre nego što bi policija stigla.

  Niz mramorni hodnik koji se nalazio ispred njih odzvanjali su glasovi. Činilo se da buka dolazi iz velikog skrovitog udubljenja, sa desne strane. Jasno svetlo razlevalo se ka hodniku.

  "Kustosova ured", reče kapetan.

  Dok su prilazili udubljenju, Langdon baci pogled niz kratak hodnik, u Sonijerovu luksuznu radnu sobu - toplo drvo, slike starih majstora i ogroman antikni radni stol na kojem je stajao model viteza pod punim oklopom, visok pola metra. Nekoliko policijskih agenata muvalo se po prostoriji, razgovarajući telefonom i hvatajući beleške. Jedan od njih sedeo je za Sonijerovim slolom, kuckajući po tastaturi laptopa. Činilo se da je kustosova kancelarija te noći pretvorena u komandnu stanicu Sudske policije.

  "Messieurs", pozva ih Faš, i ljudi se okrenuše. "Ne nous dérangez pas sous aucun prétexte. Entendu?" Svi u uredu kimnuše u znak razumevanja.

  Langdon je do tada okačio dovoljno znakova NE UZNEMIRAVAJ na vratima hotelskih soba da je mogao da shvati suštinu kapetanovog naređenja. Faša i Langdona nije trebalo uznemiravati ni pod kojim okolnostima.

  Ostavljajući malu grupu agenata, Faš povede Langdona dalje niz zamračeni hodnik. Tridesetak metara ispred otvarao se prolaz ka najpopularnijem odjeljku Luvra - la Grande Galerie – naizgled beskrajnom hodniku u kojem su se nalazile najvrednije slike talijanskih majstora koje je Luvr posjedovao.

  Langdon je već zaključio da je ovo mesto na kojem se nalazilo Sonijerovo telo; čuveni parket na podu Velike galerije jasno se video na polaroid snimku. Dok su se približavali, Langdon primeti da je ulaz blokiran ogromnom čeličnom rešetkom kakva se viđala na srednjovekovnim zamkovima.

  "Osiguranje zatvaranjem", reče Faš kad se približiše rešetki.

  Čak i u tami, barikada je izgledala kao da bi mogla zaustaviti tenk. Stigavši pred nju, Langdon proviri kroz rešetke ka slabo osvetljenom pećinolikom prostoru Velike galerije.

  "Posle vas, gospodine Langdon", reče Faš.

  Langdon se okrenu. Posle mene, kuda?

  Faš pokaza na pod, na dno rešetke. Langdon pogleda naniže. U mraku, ne beše ni primetio. Barikada je bila podignuta oko pola metra, formirajući na taj način neobičan otvor sa donje strane.

  "Ova oblast je još uvek zatvorena za osiguranje Luvra", reče Faš. "Moj tim iz Police Technique et Scientifique je upravo završio svoju istragu." Pokaza na otvor. "Molim vas provucite se ispod."

  Langdon je zurio u uzan prostor za provlačenje, a potom u masivnu čeličnu rešetku. Šali se, zar ne? Barikada je izgledala kao giljotina koja samo čeka da smrvi uljeze.

  Faš progunđa nešto na francuskom i pogleda na sat. Potom se spusti na kolena i provuče svoje krupno telo ispod rešetke. Na drugoj strani se uspravi i kroz rešetke pogleda u Langdona.

  Langdon uzdahnu. Položivši dlanove na uglačani parket, leže na stomak i provuče se. Dok je klizio, zadnji deo okovratnika njegovog sakoa od tvida zakačio se o dno rešetke, i on ogrebe potiljak o gvožđe.

  Veoma spretno, Roberte, pomisli. Ustajući, Langdon poče da naslućuje da će ovo biti veoma duga noć.

 Poglavlje 5

Rezidencija na Mari Hilu - novi Nacionalni stožer organizacije Opus Dei i centar za konferencije - smeštena je na Aveniji Leksington broj 243 u gradu New Yorku. Procenjena na nešto više od 47 miliona dolara, ova kula od blizu 12.000 kvadratnih metara bila je odevena u crvenu ciglu i krečnjak iz Indijane. Zgrada, koju su projektovali Mej i Plinska, obuhvata preko stotinu spavaćih soba, šest blagovaona, biblioteke, dnevne sobe, sale za sastanke i kancelarije. Na drugom, osmom i šesnaestom spratu nalaze se kapele, ukrašene stolarijom i mramorom. Sedamnaesti sprat je u potpunosti stambeni.

  Muškarci su u zgradu ulazili kroz glavni ulaz sa Avenije Leksington. Žene su ulazile iz sporedne ulice i bile su "zvučno i vizualno odvojene" od muškaraca u svakom trenutku svog boravka unutar zgrade.

  Ranije te večeri, u svetilištu koje je predstavljao njegov stan u potkrovlju, biskup Manuel Aringarosa spakovao je malu putnu torbu i obukao tradicionalnu crnu mantiju. Oko pojasa bi obično omotavao purpurni pojas. Večeras je, međutim, trebalo da se kreće u javnosti - a biskup nije želeo da privlači pažnju na svoj visoki rang. Jedino su oštrooki mogli zapaziti njegov biskupski prsten od četrnaestokaratnog zlata sa purpurnim ametistom, velikim dijamantima i ručno rađenom aplikacijom biskupskog štapa i mitre. Prebacivši putnu torbu preko ramena, on izgovori kratku molitvu i izađe iz stana, silazeći u predvorje gde ga je vozač čekao da ga odveze na aerodrom.

  Sada, sedeći u poslovnom zrakoplovu na putu za Rim, Aringarosa je kroz prozor promatrao mračni Atlantik. Iako je sunce već bilo zašlo, Aringarosa je znao daje njegova zvezda u usponu. Večeras će bitka biti dobijena, mislio je, začuđen što se pre samo nekoliko meseci osećao nemoćnim protiv ruku koje su pretile da unište njegovo carstvo.

  Kao predsednik oganizacije Opus Dei, biskup Aringarosa je poslednju deceniju svog života proveo šireći poruku "Božjeg dela" - bukvalno, Opus Dei. Kongregacija koju je 1928. osnovao španski sveštenika Hoze Marija, propoviedala je povratak konzervativnim katoličkim vrednostima i ohrabrivala svoje sledbenike na izuzetne žrtve u svakodnevnom životu u cilju obavljanja Božjeg dela.

  Tradicionalistička filozofija sekte Opus Dei svoje prvobitne korene imala je ii Španskoj pre Frankovog režima, ali sa objavljivanjem spiritualne knjige Hose Marija Eskrivc 1934. godine, pod nazivom Put -999 tačaka meditacije za obavljanje Božjeg dela u životu pojedinca - Eskrivina poruka eksplodirala je širom sveta. Sada, sa tiražom od preko četiri miliona primeraka Puta na četrdeset i dva jezika, Opus Dei je predstavljao globalnu silu. Njegove stambene rezidencije, obrazovni centri pa čak i univerziteti mogli su se pronaći u gotovo svakoj svjetskoj metropoli. Opus Dei je bila najprogresivnija i financijski najosiguranija katolička organizacija na svijetu. Aringarosa je znao da su na nesreću, u doba religijskog cinizma, kultova i tele-evanđelista, rastuće bogatstvo i moć organizacije Opus Dei magnet koji privlači podozrenje.

  "Mnogi organizaciju Opus Dei nazivaju kultom za ispiranje mozga", reporteri su ga često izazivali. "Drugi vas nazivaju ultrakonzervativnim hrišćanskim tajnim društvom. Šta ste od toga?"

  "Opus Dei nije ni jedno", odgovarao bi strpljivo biskup. "Mi smo Katolička crkva. Mi smo kongregacija katolika koji su kao svoj prioritet odabrali da slede katoličku doktrinu onoliko rigorozno koliko je to u našim današnjim životima moguće."

  "Da li Božje delo neizostavno podrazumeva zavete nevinosti, zaveštanje novca i okajanje greha kroz samobičevanje i nošenje pojasa od kostreti?"

  "Vi opisujete samo mali dio populacije koju obuhvata Opus Dei", reče Aringarosa. "Postoje mnogi nivoi sledbeništva. Hiljade članova organizacije Opus Dei žive u brakovima, imaju porodice i obavljaju Božije delo u svojim zajednicama. Drugi su odabrali asketske živote unutar naših stambenih rezidencija manastirskog tipa. Ti izbori su lična stvar, ali svi u organizaciji Opus Dei imaju zajednički cilj: poboljšavanje sveta kroz obavljanje Božijeg dela. Ovo je zasigurno pohod vredan hvale."

  Razum je, ipak, retko delovao. Mediji su uvijek naginjali ka skandalu, a Opus Dei je, poput većine velikih organizacija, među svojim članovima imao i nekoliko zabludelih duša.

  Pre dva meseca, jedna grupa članova organizacije Opus Dei na fakultetu američkog srednjeg Zapada uhvaćena je kako drogira nove regrute meskalinom u pokušaju da izazove euforično stanje koje bi novajlije doživele kao religiozno iskustvo. Student na nekom drugom fakultetu nosio je svoj žičani pojas od kostreti duže od preporučenih dva puta dnevno i tako sebi naneo smrtonosnu infekciju. U Bostonu, ne tako davno, razočarani mladi bankar prepisao je čitavu životnu ušteđevinu organizaciji Opus Dei pre nego što je pokušao samoubistvo.

  Zabludele ovce, pomisli Aringarosa dok mu je srce saosećalo sa njima.

  Naravno, najveću sramotu predstavljalo je suđenje špijunu FBI-ja, Robertu Hansenu, koje je privlačilo veliku pažnju javnosti. Pored toga što je bio istaknuti član sekte Opus Dei, ispostavilo se da je Hansen i seksualni razvratnik, a na suđenju se dokazalo da je u svojoj spavaćoj sobi postavio skrivene namjere kako bi prijatelji mogli da ga gledaju dok vodi ljubav sa suprugom.

  "Teško da je to razonoda dostojna istinskog katolika", primetio je sudija.

  Na žalost, svi ovi događaji doveli su do pojave nove nadzorne grupe, poznate kao Mreža za istinu o sekti Opus Dei (ODAN). Popularni web-site ove grupe - www.odan.org - prenosio je zastrašujuće priče bivših članova organizacije Opus Dei, koji su upozoravali na opasnosti pristupanja ovoj sekti. Mediji su o sekti Opus Dei počeli da govore kao o "Božjoj mafiji" i "Hristovom kultu".

  Plašimo se onoga što ne shvaćamo, mislio je Aringarosa, pitajući se da li su ti kritičari barem naslućivali koliko je života Opus Dei obogatio. Grupa je imala punu podršku i blagoslov Vatikana. Opus Dei jelična prelatura samog pape.

  Nedavno je, međutim, Opus Dei otkrio da mu preti sila znatno moćnija od medija... neočekivani neprijatelj od kojeg se Aringarosa nikako nije mogao sakriti. Pre pet meseci, kaleidoskop moći bio je uzdrman, a Aringarosa se još uvek oporavljao od udarca.

  "Ne znaju kakav su rat započeli", prošapta Aringarosa sebi u bradu, zureći kroz prozor aviona u tamu oceana ispod. Za trenutak pogled mu promeni odredište, zadržavajući se na odrazu njegovog neobičnog lica - tamnog i pravougaonog , kojim je dominirao spljošten, kriv nos koji je razbila jedna pesnica u Španiji u vreme kada je još bio mladi misionar. Ta fizička mana sada je bila jedva primetna. Aringarosin svet bio je svet duhovnog, ne telesnog.

  Dok je avion preletao iznad obale Portugalije, mobilni telefon u Aringarosinoj mantiji nečujno poče da vibrira. Usprkos pravilima avio kompanije koja su zabranjivala upotrebu mobilnih telefona za vreme leta, Aringarosa je znao da se radi o pozivu koji nije smeo propustiti.

  Samo je jednom čoveku bio poznat taj broj - čoveku koji je Aringarosi poslao telefon.

  Uzbuđen, biskup se tiho javi. "Da?"

  "Sajlas je otkrio gde se nalazi ključni kamen", reče čovek. "U Parizu je. U crkvi Sen-Sulpis."

  Biskup Aringarosa se osmehnu."U tom slučaju, blizu smo."

  "Možemo smesta doći do njega. Međutim, potreban nam je vaš uticaj."

  "Naravno. Recite mi šta treba da uradim."

  Kada je Aringarosa isključio telefon, srce mu je uzbuđeno tuklo. Još jednom pogleda u prazninu noći, osećajući se sićušnim u odnosu na događaje koje je pokrenuo.

 

 

  Osam stotina kilometara odatle, albino po imenu Sajlas stajao je nad malim lavorom vode i otirao krv sa leđa, promatrajući crvene oblike kako se vrte po vodi. Pročisti me miloduhom i biću čist, molio se, citirajući psalme. Operi me, i biću belji od snega. Sajlas je bio u stanju napetog iščekivanja koje ne beše osetio još od svog prethodnog života. Ovo ga je i iznenadilo i uznemirilo. Tokom poslednje decenije, sledio je Put, pročišćavajući se od grehova... ponovno izgrađujući svoj život... brišući nasilje iz prošlosti. Večeras se, međutim, sve vratilo. Mržnja, koju se toliko naporno borio da sahrani, pozvana je natrag. Prepalo ga je koliko je brzo izronila na površinu njegova prošlost. A sa njom, naravno, došle su i njegove veštine. Zarđale ali upotrebljive.

  Poruka Isusa je poruka mira... nenasilja... ljubavi. To beše poruka koju je Sajlas na početku naučio, poruka koju je nosio u srcu. Ipak, to je poruka koju su neprijatelji Hrista sada pretili da unište. Oni koji prete Bogu silom biće dočekani silom. Nepokolebljivom i postojanom. Tokom dva milenija, hrišćanski su vojnici branili svoju veru od onih koji su pokušavali da je nadvladaju. Večeras, Sajlas je bio pozvan u boj.

  Osušivši rane, on nabaci svoju odoru sa kapuljačom, dužine do članaka. Bila je to jednostavna haljina, načinjena od tamne vune koja je naglašavala belinu njegove kože i kose. Zategnuo je konopac oko struka i podigao kapuljaču na glavu, dopuštajući svojim crvenim očima da se dive odrazu u ogledalu. Točkići su pokrenuti.

                                                     

nastavci: Romani u nastavcima