William Wordsworth

Sjaj u travi -


Sada, kada ništa na svetu ne može vratiti dane prohujalog leta
naš sjaj u travi i bleštavost sveta, ne treba tugovati,
već tražiti snage u onom što je ostalo i s tim živeti..
Zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava ...zaboravimo da smo se voleli,
da smo se svažali i da smo bili krivi...
Požurimo, sa danima i danima što će doći,
požurimo sa shvaćanjem, sa svim što me odvaja od tebe...
Jednom ćeš se vratiti i ubrati cvetove
koje smo zajedno mirisali, gazili -
ali, tvoje ruke biće prekratke, a noge premorene da se vratiš...
biće kasno.
Možda ćemo se naći jednom na malom vrhu života i neizrecene tajne
hteti jedno drugome da kažemo, al` proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci,
jedan skrenuti pogled biće sve što ćemo jedno drugome moći dati...
Zaboraviću oči,
i neću posmatrati zvezde koje me na tebe neobično podsećaju.
Ne boj se, jednom ćeš se zaljubiti,
al`ljubit ćesšzato što će te nešto
na toj ženi podsećati na mene.
Ne otkrivaj svoje srce ljudima jer u njima vlada kob i egoizam,
život je borba - nastoj pobediti,
ali ako izgubiš - ne smeš tugovati.
Cilj zivota je ljubav - a ona traži žrtve.
Bio si moje veliko proleće,
uspomena koja će dugo živeti u budućnosti,
koje ću se sećati.
Osećaću tugu jer sam te volela,
bit će to ironija tuge.
Nestaće sjaja u travi,
nestaće veličanstvenost sveta,
ostaće samo bleda slika onoga što je prošlo...


________________________________________


NOĆNI PRIZOR

Pokriva čitav svod
U beskonačnost dugačak gust oblak,
Težak i bled i beo od meseca
Što nazire kroz koprenu se njemu,
Kao krug malen koji baca sjaj
Tako slab da ne ostavlja za sobom
Nikakve sene stabala ni stena.
Za časak blaga svetlost mrak obasja;
Putnik, što gleda zamišljen u tlo,
Idući pustim putom, trgne se,
Osvrne - oblak, gle, otvorio se -
Za tren se nemo zagleda u nebo,
U čisti mesec, u svod koji sja.
Po tamnoplavom nebu hiljadu
Za mesecom se mrvi sjajnih zvezda
Što plove tamnim ponorom iza njeg;
Kako se brzo gube odatle -
Ne izgube se ipak! Počne kiša
I zvezde pođu svojim tihim putem
U beskonačnu daljinu, a svod,
Što sve ga više sužuje beli oblak,
Sve više tone u svoj svet bez dna.
Blistavi prizor zatim zamre, duh
Uznemiren lepotom koju ćuti,
Polako opet tone u svoj mir
I preda, blag, sanjarenju se sav.

________________________________________