12.12.2010.

Herman Hesse - stihovi

Enrico Garrou



JEDNOJ ZENI


Nedostojan ja sam, nedostojan svake ljubavi,
Od nje izgaram ali za nju ne znam.
Ja sam blesak,munja,vatra iz oblaka,
Ja sam vetar, oluja,ja sam melodija...


Ja samo uzimam ljubav
I upijam njenu slast
Suze me večno prate
Ja veran nisam nikom nit ikom pripadam.


Odan sam samo svojoj zvezdi
Koja me na uništenje priziva
Koja moj uzitak u mučenje pretvara
A koja moje srce ipak voli i slabi.


Čarobnjak i zavodnik,to je moja sudbina!
Sejem gorka zadovoljstva što traju tek tren.
Gospod moj i moj vođa je smrt.

Srećan je ko ume da voli.

_________________________________



STEPSKI VUK



Tiho...
Kada bi sve lepo
sve što postoji
u jednu tihu Reč
sada stalo....I kada bih umeo i smeo
samo jednu
tihu Reč
sad da ti šapnem....
Šaputao bih ti zauvek....
Da nas ne probudim
iz ove sreće koju živimo.....


Pred mnogim vratima sam čekao,
Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad bi se usta jedna predavala i žeđ
bila ugašena, jedna blažena iluzija u grob bi silazila.
Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noći koje grozničavo išćekivah...
Na kraju behu kao zgažen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.

Bežeći od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samoću...
Taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrećnim me čini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem.
Brani se, najlepša moja, zakopčaj haljinu svoju,
opčini me,izmuči me nikad mi ne reci da.

______________________________________
 

Dali si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj
ležala,i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju sa mojih
usana,na tvoje prelila i da je
tvoja kosa plava čitavo jedno
proleće ogrtač sreće mojoj ljubavi
bila,i da ovaj svet nekad mirisan
i raspevan sad siv i umoran bez
ljubavih oluja i naših malih radosti

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme briše,i srce zaboravlja
ali časovi sreće ostaju njihov
sjaj je u nama.
 
____________________________________
 
 
Besmrtnici



Propinje se ka nama i ključa
huk života iz zemaljskih dolja,
divlji urlik hiljadu nevolja,
pijan zanos što svest zaobruča,
krvav dim sa pirova dželata,
grč naslade,srca koja tuku
neutolnom požudom,splet ruku
zelenasša,prosjaka,pirata,-
oh,taj uskomešani ljudski roj,
šiban strašću i bičevan strahom,
zaudara na trulež i znoj
blud i grubost spleću mu se s dahom
koji blažen i ostrvljen diše,
proždire se, pa se ispljuvava
smišlja novi rat dok pesme piše,
rasplamsali bordel ukrašava,
mota,ždere,kurva se dok šeta
sred drečavog vašarskog veselja,
sred obmana svog dečijeg sveta
što se svakom sa pučine želja
nov ukaže kao zlatan val,
i svakom se raspadne u kal.

Naš je stan pak usred obasjane
beskrajnosti eterske ledene,
ne znamo za sate niti dane,
za razlike čoveka i žene.
Vaše grehe,pohote,ubojstva,
vaše strepnje i nade u spas,
ravnodušni i puni spokojstva,
gledamo,ko sunca oko nas.
Zmaj nebeski sa nama se druži,
prožima nas vasionski led,
a oko nas sve u nedogled,
kolo zvezda bez prestanka kruzi.
Dok gledamo mirno na vaš greh,
koprcanje i jad neizrečni,
nepomičan naš je život večni,
hladan,zvezdan naš je večni smeh.
 
Stepski vuk
 
____________________________________
 



Tužba
 
Biti nije nam dato.Struja smo samo,
Voljno utičemo u oblike sve:
U dan,u noć,u pakao i hram,
Prolazimo,da budemo goni nas žeđ.

Bez predaha oblik za oblikom tako punimo,
Nijedan ne postaje naš zavičaj,sreća,jad,
Uvek na putu,uvek gosti,
Ni njiva,ni ralo ne zovu nas,ne raste za nas hleb.

Ne znamo Gospod šta s nama smera,
Igra se nama,ilovačom u ruci,
Ona je nema i tvorljiva,nit’ se smeje,nit’ plače,
Ona se mesi,ali nikad ne peče.

Jednom se okameniti!Jednom se ustaliti,
Za tim večno živo čeznemo,
I ipak samo strašljiva groza večno ostaje,
I ipak nikad ne biva počinka na putu našem.

Igra staklenih perli

____________________________________

 
Ja stepski vuk jurim i jurim
zavejanim svetom žurim,
sa breze gavran tu i tamo prhne
al' nigde zeca nigde srne!
A ja srne toliko volim,
da mi je da sad sretnem koju!
Ničega lepšeg no kad je skolim
i pokažem joj čeljust svoju.
Tako bih dobar sa njom bio,
sav bih se zario u njen nežan but,
svetlu joj krv bih pio,pio,
pa zavijajući produžio put.
Bar da je negde kakav mali
zec,da me slatkim mesom zgreje!-
Ah,zar uteklo od mene sve je
što život može malo da razgali?
Odavno mi je umrla ženka,
olinjao i sed mi je rep,
a ja jurim kroz noć kao senka,
jurim i sanjam,poluslep,
kako srne i zečeve vijam,
slušam gde vetar granjem zavija,
snegom tolim suvoga grla plam
i nosim dušu da je đavolu dam.
 
________________________________


Zavodnik


Pred mnogim vratima sam čekao,
Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i žeđ bila ugašena, jedna blažena iluzija u grob bi silazila…

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noći koje grozničavo iščekivah…
na kraju behu kao zgažen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.

Bežeć' od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samoću…
taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrećnim me čini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:

Brani se, najlepša moja, zakopčaj haljinu svoju,
opčini me, izmuči me nikad mi ne reci DA.
 
_______________________________
 

Biti srećan


U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

_____________________________


Hteo bih da sam cvet kraj puta
a ti da naiđeš niz dolinu
da me uzbere tvoja ruka
na vek i uzme me u svojinu

Hteo bih i da sam vino rujno
da ti potečem grlom belim
pa kad se slijem s tobom bujno
tebe i sebe da iscelim.

_________________________________

ELIZABET

Na tvoje ruke, usta i čelo
pada belo prolećno svetlo.
Poznajem tu nežnu čaroliju-
sa starih toskanskih slika.

Majska lepotice, dražesna i vitka,
u nekom drugom životu
za Botičelija si boginja bila
u cveće odevena.

Ti beše ona od čijeg pogleda
uzdrhta mladi Dante
i nesvesno, tvoje belo stopalo
našlo je put u raj.

Kao neki oblak beli,
na nebu visoko,
lepu, nežnu i daleku,
osećam te, Elizabet.

Oblak ide svojim putem
jedva da za tebe zna,
ali u snovima tvojim
odlazi u tamnu noć.

On plovi i srebrom svetluca...
i od tog časa,
za tim nežnim oblakom
uvek će u tebi ostati slatki žal.


__________________________________

PONOVNI SUSRET
Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
čitavo jedno kratko proleće
ogrtac sreće mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme briše i srce zaboravlja;
ali časovi sreće ostaju,
njihov je sjaj u nama.

__________________________________


Ljubav



Moje žedne usne opet traže
da ih blagosloviš tvojim poljupcem,
moji prsti tvoje traže.
Hoću pogled da tvojim napojim,
da u tvojoj kosi skrijem lice,
da uvek budnim i poslušnim rukama
u zanosu prihvatim tvoje,
da uvek novim plamenom oživim
tvoju lepotu hiljade i hiljade puta,
dok dan i noć, sadašnjost i prošlost
za nas jedno ne postanu.
Dok se blaženi i sudbini zahvalni
ne vinemo iznad svakog bola,
dok izvan domašaja ovoga sveta
mir ne nađemo.
________________________________
 

Zaljubljeni
 
U blaženoj noći tvoj prijatelj bdi,
još od tebe topao, još mirisom, tvojim pogledom,
kosom, poljupcima tvojim opijen.

O, ponoći,
o Mesece, zvezdo i plava izmaglice.
U tebe voljena moja, moj san uranja,
kao u duboko mora
ili planinski bezdan,
razbija se o hrid i nestaje u peni
postaje Sunce, koren,
životinja, samo da bi s tobom,
samo da bi pored tebe bio.

Daleki Saturn kruži, a Mesec ne vidim,
vidim samo lik tvoj bled kao cvet,
i smejem se muklo
i opijen plaćem,
nema više radosti, ni bola nema više,
samo ti, samo ja i ti,tonemo u svemirski bezdan,
u duboko more,
gubimo se u njemu
umiremo i ponovo se vraćamo na svet.
 
______________________________________
 
 



Нема коментара:

Постави коментар