LEKCIJA O KOCKI
Uzme se parče kamena,
iskleše se dletom od krvi,
uglača se Homerovim okom,
izbrusi se zracima
sve dok ne izađe kocka savršena.
Potom se kocka izljubi nekoliko puta
ustima svojim, ustima drugih,
a naročito ustima kraljevske kćeri.
Potom se uzme čekić
i razbije se naglo ugao kocke.
Svi će apsolutno reći:
“Kakva bi to savršena kocka bila
da nije imala odvaljen ugao.”
AUTOPORTRET
Ja nisam ništa drugo
do mrlja krvi
koja govori.
PESMA
Uspomene ima samo sadanji tren.
Šta je zaista bilo ne zna se.
Mrtvi razmenjuju stalno između sebe
ime, brojeve, jedan, dva, tri…
Postoji samo ono što će biti,
samo događaji koji se nisu dogodili,
viseći o grani nekog nerođenog
drveta, avet napola…
Postoji samo moje telo udrvenjeno,
poslednje, staračko, okamenjeno.
Tuga moja sluša nerođene pse
kako laju na ljude nerođene.
O, samo će oni zaista biti!
Mi, stanovnici ovog trena
tanak smo noćni san,
NIŠTA NIJE NEŠTO DRUGO
Ništa nije nešto drugo.
Kamen mi je sestra.
Voćka mi je rod s očeve strane.
Reka vuče poreklo iz oka moje majke.
Ništa nije nešto drugo.
Onaj jučerašnji i onaj sutrašnji
braća su po vremenu.
Onaj odozgo i onaj odozdo
braća su po vazduhu.
Ništa nije nešto drugo.
sa hiljadu nogu što jure bilo kud.
Hod oblaka na nebu
i hod oblaka po vodi
sijamski su blizanci;
stanje tuge
verenica je radosti
ali žalost mi kruniše
oreolom belih zuba
smeh onog što je počeo da se smeje.
Ništa nije nešto drugo.
Smrt konja
se u dubini moga oka odmara.
Smrt ove jeseni
oslanja se potiljkom na jastuk beo kao sneg.
Smrt je nalik na rođenje.
Ništa nije nešto drugo.
Ono što sam osetio pre no što sam se rodio
osetiću i posle kad me više ne bude.
Kako je bilo onda tako će onda biti.
Ništa nije nešto drugo.
Sve je sve.
A ja sam ti.
Ništa nije nešto drugo.
HAIKU
Ujeda me pas,
ah, gledam kroz njega
kao kroz prozor.
PREOBRAŽENJE
Ne zaboravite: sad nisam gladan,
ni žedan.
Moje gledište je gledište kamena.
Nisam umoran, ne, nisam umoran
i nisam žedan
i ne mislim da sedim ispružen
na bubnoj opni nekog krokodila.
Hodam kao kad bih stajao,
i mada sam sit vazduha, dišem.
Ne, ne, ne zaboravite; nisam gladan
i nisam žedan,
kao što nisam više mlad,
ali ni star nisam.
Mekom dahu jutra
mogu da savijem meku šiju
bez većeg napora
i mogu da udarim
tanku i slabunjavu reku
bez riba u njoj.
Reku ne vredniju
od pasjeg repa.
Ako odlučim da nešto radim, radim.
Potrošio sam toliko dana
da me dan rasipanja više
ne čini siromašnijim.
Ni želja da preživim
ne nagoni me da češće dišem,
ni smrt mi se više ne čini
toliko oholom.
Dobar je ovaj planetarni sistem,
ali ništa više od toga.
Svetlo je ovo sunce,
svetlo.
Ali ne zaslepljujuće, ne zaslepljujuće.
Ako ne bi jutro sutra izišlo,
bio bi to veliki gubitak.
Ali ništa više od velikog gubitka.
Mogao bih da šibam stvari, ali to ne činim.
Ne zbog toga što ne verujem da stvari
ne bi osetile bol,
već zbog toga što bih nekorisno iskoristio bič.
Neću da ti se isplazim
da ne bi pomislio da hoću da te okušam.
Samo ti govorim.
To je način kako se jezik plazi napola.
Ako me dobro razumeš,
biću danas za to vreme radostan.
Čak srećan.
Ali samo danas.
Ako ne razumeš ništa, biću tužan,
a na kraju večeri – melanholičan.
Ali nikako duže od ove večeri,
jer u ponoć
dolazi anđeo.
On će mi reći:
“Došao sam da te preobrazim!”
“Preobrazi me”, reći ću mu.
I on će me preobraziti.
Posle toga ja ću otići konju
i reći:
“Konju, došao sam da te preobrazim.”
“I-ha”, odgovoriće on,
a ja neću razumeti da li treba da ga preobrazim,
ili da li on hoće da ga preobrazim.
I neću razumeti da li sam ja za njega
ono što je anđeo za mene.
“Došao sam da te preobrazim, konju.”
“I-ha, i-ha”, odgovara mi konj.
KAMENJE ZA JELO
Dođe životinja i pojede
stenu.
Dođe pas koji laje
i pojede kamen.
Dođe nešto kao ništa
i pojede pesak.
Na kraju dolazim ja
da pojedem ovaj eho.
- - Eho čega!
- - Eho ne znam čega!
ARS AMANDI
Hoću da budem on.
On hoće da bude drvo.
Drvo hoće da bude pas,
pas hoće da bude ptica.
Ptica hoće da bude kamen,
kamen hoće da bude riba.
Riba hoće da bude oblak,
oblak hoće da bude polje.
Polje hoće da bude konj,
konj hoće da bude trava.
Hoću i ja da budem trava.
Sa rumunskog Petru Krdu
Tužna ljubavna pesma
Jedino će moj život doista umreti za mene,
jednom.
Jedino trava zna ukus zemlje.
Jedino krv moja čezne, doista,
za mojim srcem, dok ga napušta.
Vazduh je visok,
ti si visoka,
visoka je tuga moja.
Dolazi vreme da umiru konji
Dolazi vreme da ostare mašine
Dolazi vreme kad pada hladna kiša
i sve žene imaju tvoju glavu
i nose tvoje haljine.
Dolazi i neka velika, bela ptica
da snese mesec na nebo.
Tužnu ljubavnu pesmu, Nikita Stanesku napisao je godinu dana pre smrti – 28. decembra 1982. godine. Reč je o antologijskoj pesmi.
(Preveo Adam Puslojić)
Plavo od samoće
Stigoh kući, kuća beše pusta.
Ništa to nije, rekoh,
zaspaću i sanjaću.
(Gospode, kako sam samo mogao
biti takav podlac!) Rekoh: ništa to nije, neka u majčinu ide i ta kuća. Zaspaću i sanjaću je.
Ali moje desno oko,
oko moje secesionističko,
otvorilo se samo,
plavo od samoće.
Da vidi, da uoči,
obazrivo da uoči,
sve, sve što je imalo da sanja.
Znate li čega se ja bojim?
I zbog čega bežim?
I zbog čega bežim?
Zbog čega se bojim?
Ma nek se goni!
Strah je samo neostvareni oblik
radoznalosti!
Klang!
( preveo: Adam Puslojić, Beograd: Književne novine, 1984)
Poezija
Mateju Kalineskuu
Poezija je oko koje plače
Ona je rame koje plače
oko ramena koje plače
Ona je ruka koja plače
oko ruke koja plače
Ona je stopalo koje plače
oko pete koja plače
O, prijatelji,
poezija nije suza
ona je plač sam
plač još neotkrivenog oka
suza oka
onog koji treba da bude lep
suza onog koji treba da bude srećan
(Preveo Adam Puslojić, Polja, 1970)
Ispovest
Još ne mogu iskazati himnu smirenju
koje želim i kojega sam žedan.
Nijedna me kuća u kojoj sam živeo
zadržala nije odviše u sebi.
Želeo bih da mogu nastaniti
sopstvene moje reči,
ali teško mogu prodenuti kroz vrata im
moje telo sklono životinjskom rodu.
Radosno dao psima što je pseće
i stablima klenova što im pripada,
ali pseći urlik zatvoren je za mene,
a miris klenova zaustavljen je.
Trebalo bi da se premestim mnogo više uvis,
trebalo bi da odbacim svoj balast –
jedino me misao da ono što je gore
jednako je onome što je dole
zbunjuje i čini da saznam
da svaki izbačaj nema svoj smer
da svaki je odlazak statičan.
***
Jedino će moj život doista umreti
za mene, jednom.
Jedino trava zna ukus zemlje.
Jedino krv moja čezne, doista,
za mojim srcem, dok ga napušta.
(Jedino moj život, preveo Adam Puslojić, Beograd: Književne novine, 1984)
POGUBLJENJE
Gubilište je postavljeno
izglačan je panj
žrtva beše ošišanog potiljka
dželat je svečano nosio crnu rizu
doboši zalupaše
ram-tam-tam ram-tam-tam
ili kako bi Vergilije kazao
„Et tararam
et taradixit.“
Žrtva je zastala na trenutak
očima rastužujući drveće
potom je stavila labudov vrat
na panj.
- Ne preteruj! reče joj dželat
ČVOR 13
Nikada neću znati
kada sam živeo,
zaboraviću zašto sam živeo
kao što razbijeno oko zaboravlja svetlost.
Držim u ruci krhotine vrča
čije sam vino popio baš ja,
čija je glina baš od moje ruke.
Vidim morskog orla,
ali možda vidi on mene, -
možda on vidi morskog orla.
ČVOR 10 Molim te pusti me da dođem da mrem u tvojoj kući
jagnje, oteraj jagnjad iz tvoje blizine
i pusti me da mrem u tvojoj kući, jagnje!
Jare, oteraj jarad iz tvoje blizine
i pusti me da mrem u tvojoj kući, jare!
Leptiru, oteraj leptirove iz svoje blizine
i pusti me da mrem u tvojoj kući, leptiru!
Travo, oteraj svoje poljane...
LEKCIJA O KRUGU
Nacrta se u pesku krug,
a zatim se iseče na dva dela,
istim se leskovim štapom iseče na dva dela.
Posle toga se na kolena pada,
posle toga se pada ničice.
Posle toga se glavom udara u pesak
i traži se izvinjenje od kruga.
Toliko.
Elegija osma
Kazala mi je tada, videvši nepomične stvari
moga postojanja:
Želela bih da pobegnemo u Hiperboreju
i da te živog rodim
na snegu, kao srna,
dok trči i riče
kricima dugim, do noćnih zvezda.
Na mraz s nama i na led!
Obnažiću svoje telo
i u vode zaroniću, nebranjene duše,
za granicu svoju uzevši
morsko zverinje.
Okean će rasti, sigurno rasti
sve dok mu molekul svaki
ne bude bio kao oko jelena
ili
još i veći,
kao telo ajkule.
Ja ću roniti takvom uvećanom vodom,
o braunovske predele udarajući,
pokretima kao kod spora, očajna,
ići ću u cik-cak; udarajući
o velike, mračne, hladne molekule,
saborce Herkulove.
Bez mogućnosti davljenja i bez
mogućnosti hoda i letenja –
jedino u cik-cak i cik-cak i cik-cak,
zbliživši se s papratima
preko sudbine spora…
Želim da pobegnemo u Hiperboreju
i da te živog rodim,
u urliku, u trku, smoždena zupcima
modrog svoda,
na ispucalom ledu lednika
rasutih nad modrim nebesima.
II
Ona je najednom svetlost zapalila
kraj svoga kolena, vertikalno,
pod crvenim šeširom
virginalnim
Dobacila je do moga članka knjigu
klinastim pismom napisanu.
Anđeli, ispresovani kao cveće,
tresli su se, smrvljeni, na platformi.
Anđeli pocrneli među slovima,
između stranice odozgo i stranice odozdo,
istanjeni, bez vode u sebi i svežine,
sa strahotnim sečivima…
Da odsečem sebe od pogleda svojih
koji mi, bez volje moje, iznikoše –
kad tugu svoju, kao mušku togu,
kopčom od leda sada zakopčavam.
U Hiperboreju, tamo – ona mi kaza
i, hvatajući jedno drugo za potiljke
desnom rukom, onom kojom se ne leti,
zaronićemo u vodu ispod leda.
Hiperborejo, belo, crno,
zlatosrebro,
otkrovenje, neotkrovenje, tugo
u trku i blejanju.
III
Ona najednom podiže glavu:
ponad nje huje bele lopte
i oblaci se u zelene trake kidaju.
Javlja se sfera s tminama kao planine,
koju ptice, kljunova zarivenih u nju,
teškim lepetom krila okreću.
Svakako, ideal leta ispunjen je ovde.
Možemo videti ogromne rode, zarivene u stenu,
kako se lagano miču. Možemo videti
džinovske orlove, s glavama ukopanim u kamenje,
kako krilima zaglušno tuku i možemo videti
pticu veću od svih ostalih ptica,
s kljunom kao plava osa
oko koje se okreće,
s četiri godišnja doba-sfera.
Svakako, ideal leta ispunjen je tu
i zelenkasti oreol predskazuje
ideal većma još ljut.
Prevod sa rumunskog: Adam Puslojić
Biografija
Nikita Hristov Stanesku rođen je 31. marta 1933. godine u gradu Ploešti u Rumuniji. Godine 1957. završio je studije rumunskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Bukureštu.
Tri godine kasnije objavio je prvu knjigu pesama Smisao ljubavi (1960). To je bio prvi korak na njegovom pesničkom putu, dugom koliko i njegov život – Nikita Stanesku živeo je do 1983. godine i do tada je objavio tridesetak knjiga pesama. Mnoge njegove knjige prevedene su na različite jezike, te je i čitalačka publika širom sveta imala priliku da se upozna sa njegovim bogatim opusom. Njegove knjige ovenčane su značajnim književnim nagradama.
Nikita Stanesku pripada pesnicima koji su svojim stvaralaštvom prevazišli apsolutno sve, pa tako i statističke životne podatke koje nazivamo biografijom. Adam Puslojić je preveo mnoge stihove ovog rumunskog pesnika. 1994, godine kazao je da je Nikita Stanesku Hristos rumunske poezije.
Ako ne bi jutro sutra izišlo,
bio bi to veliki gubitak.
Ali ništa više od velikog gubitka.
Mogao bih da šibam stvari, ali to ne činim.
Ne zbog toga što ne verujem da stvari
ne bi osetile bol,
već zbog toga što bih nekorisno iskoristio bič.
Neću da ti se isplazim
da ne bi pomislio da hoću da te okušam.
Samo ti govorim.
To je način kako se jezik plazi napola.
Ako me dobro razumeš,
biću danas za to vreme radostan.
Čak srećan.
Ali samo danas.
Ako ne razumeš ništa, biću tužan,
a na kraju večeri – melanholičan.
Ali nikako duže od ove večeri,
jer u ponoć
dolazi anđeo.
On će mi reći:
“Došao sam da te preobrazim!”
“Preobrazi me”, reći ću mu.
I on će me preobraziti.
Posle toga ja ću otići konju
i reći:
“Konju, došao sam da te preobrazim.”
“I-ha”, odgovoriće on,
a ja neću razumeti da li treba da ga preobrazim,
ili da li on hoće da ga preobrazim.
I neću razumeti da li sam ja za njega
ono što je anđeo za mene.
“Došao sam da te preobrazim, konju.”
“I-ha, i-ha”, odgovara mi konj.
KAMENJE ZA JELO
Dođe životinja i pojede
stenu.
Dođe pas koji laje
i pojede kamen.
Dođe nešto kao ništa
i pojede pesak.
Na kraju dolazim ja
da pojedem ovaj eho.
- - Eho čega!
- - Eho ne znam čega!
ARS AMANDI
Hoću da budem on.
On hoće da bude drvo.
Drvo hoće da bude pas,
pas hoće da bude ptica.
Ptica hoće da bude kamen,
kamen hoće da bude riba.
Riba hoće da bude oblak,
oblak hoće da bude polje.
Polje hoće da bude konj,
konj hoće da bude trava.
Hoću i ja da budem trava.
Sa rumunskog Petru Krdu
Tužna ljubavna pesma
Jedino će moj život doista umreti za mene,
jednom.
Jedino trava zna ukus zemlje.
Jedino krv moja čezne, doista,
za mojim srcem, dok ga napušta.
Vazduh je visok,
ti si visoka,
visoka je tuga moja.
Dolazi vreme da umiru konji
Dolazi vreme da ostare mašine
Dolazi vreme kad pada hladna kiša
i sve žene imaju tvoju glavu
i nose tvoje haljine.
Dolazi i neka velika, bela ptica
da snese mesec na nebo.
Tužnu ljubavnu pesmu, Nikita Stanesku napisao je godinu dana pre smrti – 28. decembra 1982. godine. Reč je o antologijskoj pesmi.
(Preveo Adam Puslojić)
Plavo od samoće
Stigoh kući, kuća beše pusta.
Ništa to nije, rekoh,
zaspaću i sanjaću.
(Gospode, kako sam samo mogao
biti takav podlac!) Rekoh: ništa to nije, neka u majčinu ide i ta kuća. Zaspaću i sanjaću je.
Ali moje desno oko,
oko moje secesionističko,
otvorilo se samo,
plavo od samoće.
Da vidi, da uoči,
obazrivo da uoči,
sve, sve što je imalo da sanja.
Znate li čega se ja bojim?
I zbog čega bežim?
I zbog čega bežim?
Zbog čega se bojim?
Ma nek se goni!
Strah je samo neostvareni oblik
radoznalosti!
Klang!
( preveo: Adam Puslojić, Beograd: Književne novine, 1984)
Poezija
Mateju Kalineskuu
Poezija je oko koje plače
Ona je rame koje plače
oko ramena koje plače
Ona je ruka koja plače
oko ruke koja plače
Ona je stopalo koje plače
oko pete koja plače
O, prijatelji,
poezija nije suza
ona je plač sam
plač još neotkrivenog oka
suza oka
onog koji treba da bude lep
suza onog koji treba da bude srećan
(Preveo Adam Puslojić, Polja, 1970)
Ispovest
Još ne mogu iskazati himnu smirenju
koje želim i kojega sam žedan.
Nijedna me kuća u kojoj sam živeo
zadržala nije odviše u sebi.
Želeo bih da mogu nastaniti
sopstvene moje reči,
ali teško mogu prodenuti kroz vrata im
moje telo sklono životinjskom rodu.
Radosno dao psima što je pseće
i stablima klenova što im pripada,
ali pseći urlik zatvoren je za mene,
a miris klenova zaustavljen je.
Trebalo bi da se premestim mnogo više uvis,
trebalo bi da odbacim svoj balast –
jedino me misao da ono što je gore
jednako je onome što je dole
zbunjuje i čini da saznam
da svaki izbačaj nema svoj smer
da svaki je odlazak statičan.
***
Jedino će moj život doista umreti
za mene, jednom.
Jedino trava zna ukus zemlje.
Jedino krv moja čezne, doista,
za mojim srcem, dok ga napušta.
(Jedino moj život, preveo Adam Puslojić, Beograd: Književne novine, 1984)
POGUBLJENJE
Gubilište je postavljeno
izglačan je panj
žrtva beše ošišanog potiljka
dželat je svečano nosio crnu rizu
doboši zalupaše
ram-tam-tam ram-tam-tam
ili kako bi Vergilije kazao
„Et tararam
et taradixit.“
Žrtva je zastala na trenutak
očima rastužujući drveće
potom je stavila labudov vrat
na panj.
- Ne preteruj! reče joj dželat
ČVOR 13
Nikada neću znati
kada sam živeo,
zaboraviću zašto sam živeo
kao što razbijeno oko zaboravlja svetlost.
Držim u ruci krhotine vrča
čije sam vino popio baš ja,
čija je glina baš od moje ruke.
Vidim morskog orla,
ali možda vidi on mene, -
možda on vidi morskog orla.
ČVOR 10 Molim te pusti me da dođem da mrem u tvojoj kući
jagnje, oteraj jagnjad iz tvoje blizine
i pusti me da mrem u tvojoj kući, jagnje!
Jare, oteraj jarad iz tvoje blizine
i pusti me da mrem u tvojoj kući, jare!
Leptiru, oteraj leptirove iz svoje blizine
i pusti me da mrem u tvojoj kući, leptiru!
Travo, oteraj svoje poljane...
LEKCIJA O KRUGU
Nacrta se u pesku krug,
a zatim se iseče na dva dela,
istim se leskovim štapom iseče na dva dela.
Posle toga se na kolena pada,
posle toga se pada ničice.
Posle toga se glavom udara u pesak
i traži se izvinjenje od kruga.
Toliko.
Elegija osma
Kazala mi je tada, videvši nepomične stvari
moga postojanja:
Želela bih da pobegnemo u Hiperboreju
i da te živog rodim
na snegu, kao srna,
dok trči i riče
kricima dugim, do noćnih zvezda.
Na mraz s nama i na led!
Obnažiću svoje telo
i u vode zaroniću, nebranjene duše,
za granicu svoju uzevši
morsko zverinje.
Okean će rasti, sigurno rasti
sve dok mu molekul svaki
ne bude bio kao oko jelena
ili
još i veći,
kao telo ajkule.
Ja ću roniti takvom uvećanom vodom,
o braunovske predele udarajući,
pokretima kao kod spora, očajna,
ići ću u cik-cak; udarajući
o velike, mračne, hladne molekule,
saborce Herkulove.
Bez mogućnosti davljenja i bez
mogućnosti hoda i letenja –
jedino u cik-cak i cik-cak i cik-cak,
zbliživši se s papratima
preko sudbine spora…
Želim da pobegnemo u Hiperboreju
i da te živog rodim,
u urliku, u trku, smoždena zupcima
modrog svoda,
na ispucalom ledu lednika
rasutih nad modrim nebesima.
II
Ona je najednom svetlost zapalila
kraj svoga kolena, vertikalno,
pod crvenim šeširom
virginalnim
Dobacila je do moga članka knjigu
klinastim pismom napisanu.
Anđeli, ispresovani kao cveće,
tresli su se, smrvljeni, na platformi.
Anđeli pocrneli među slovima,
između stranice odozgo i stranice odozdo,
istanjeni, bez vode u sebi i svežine,
sa strahotnim sečivima…
Da odsečem sebe od pogleda svojih
koji mi, bez volje moje, iznikoše –
kad tugu svoju, kao mušku togu,
kopčom od leda sada zakopčavam.
U Hiperboreju, tamo – ona mi kaza
i, hvatajući jedno drugo za potiljke
desnom rukom, onom kojom se ne leti,
zaronićemo u vodu ispod leda.
Hiperborejo, belo, crno,
zlatosrebro,
otkrovenje, neotkrovenje, tugo
u trku i blejanju.
III
Ona najednom podiže glavu:
ponad nje huje bele lopte
i oblaci se u zelene trake kidaju.
Javlja se sfera s tminama kao planine,
koju ptice, kljunova zarivenih u nju,
teškim lepetom krila okreću.
Svakako, ideal leta ispunjen je ovde.
Možemo videti ogromne rode, zarivene u stenu,
kako se lagano miču. Možemo videti
džinovske orlove, s glavama ukopanim u kamenje,
kako krilima zaglušno tuku i možemo videti
pticu veću od svih ostalih ptica,
s kljunom kao plava osa
oko koje se okreće,
s četiri godišnja doba-sfera.
Svakako, ideal leta ispunjen je tu
i zelenkasti oreol predskazuje
ideal većma još ljut.
Prevod sa rumunskog: Adam Puslojić
Nikita Hristov Stanesku rođen je 31. marta 1933. godine u gradu Ploešti u Rumuniji. Godine 1957. završio je studije rumunskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Bukureštu.
Tri godine kasnije objavio je prvu knjigu pesama Smisao ljubavi (1960). To je bio prvi korak na njegovom pesničkom putu, dugom koliko i njegov život – Nikita Stanesku živeo je do 1983. godine i do tada je objavio tridesetak knjiga pesama. Mnoge njegove knjige prevedene su na različite jezike, te je i čitalačka publika širom sveta imala priliku da se upozna sa njegovim bogatim opusom. Njegove knjige ovenčane su značajnim književnim nagradama.
Nikita Stanesku pripada pesnicima koji su svojim stvaralaštvom prevazišli apsolutno sve, pa tako i statističke životne podatke koje nazivamo biografijom. Adam Puslojić je preveo mnoge stihove ovog rumunskog pesnika. 1994, godine kazao je da je Nikita Stanesku Hristos rumunske poezije.
Нема коментара:
Постави коментар