Kultura je jedna od najlepših spona na kojima mogu i treba da počivaju rumunsko-crnogorski odnosi. Danas u eri kulturne revolucije kada nam vizuelni svet umjetnosti pruža priliku da naučimo i saznamo više jedni o drugima smatram da je poezija i proza jednog naroda ono što čini taj narod. Kako sam počastvovan da sam i sam učesnik veoma značajne manifestacije ,,Dani Rumunije u Crnoj Gori”, moj zaključak s ovog skupa, pre nego pročitam svoj esej bio bi: ,,Prevodilaštvo i izdavaštvo rumunskih nacionalnih pesnika mora da bude izdignuto na najveći mogući nivo”. Spreman sam da dam svoj doprinos na sledeći način - da uvažena Milica Rajković prevede određeni broj pesnika na crnogorski jezik zajedno s njihovim biografijama, kako bih ja napisao eseje o njima, iste publikovao u našim medijima, ali i prezentovao u zajedničkoj koautorskoj knjizi (antologiji) koja bi nama u Crnoj Gori na najljepši način približila rumunsku književnost pa samim tim i rumunsku kulturu. U plejadi imena koja krase Rumuniju i rumunsku kulturu ja sam se odlučio da napišem esej o pesniku kojeg sam poistovjetio s njegovom, ali i mojom državom u borbi za kulturni preporod. Nikita Stanesku čije je kršteno ime (Hristea) postaće simbol jednog vremena, ali i gotovo proročkih vizija vezanih za sudbinu Rumunije koje će nakon njegove smrti doživeti brojne istorijske procese. Rođen, sada već daleke, 1933. godine u Ploeštiju postaće jedan od kultnih simbola svog naroda. Velikani se samo jednom rode da na svom životnom putu ostave što jači pesnički opus koji će mnogim generacijama nakon njegove smrti biti jedan od uzora.
U svojoj pesmi ,,Pogubljene” autor navodi:
Gubilište je postavljeno
izglačan je panj
žrtva beše ošišanog potiljka
dželat je svečano nosio crnu rizu,
Pesnici uvek iznova otkrivaju sebe kroz različite pesničke posebnosti i vrednosti. Gubilište je krug životnih procesa na kojima pesnik bez pretenzija oslikava stanje duha i društva u kome je živeo. Da li smrt može biti svečana i da li je to put iz jedne dimenzije u drugu, autor pokušava da pronikne u promišljanja same žrtve. Dželat predstavljen u crnoj odori kao paradigma nosiocima službeničkih odora u kojima se odlučuje o životu ili smrti. Sama pesma nesumnjivo spada u sam vrh evropskog i svetskog konstruktivističkog pesništva. I to onog, koje nije samo istorijski-književno zanimljivo, nego istinski, pesnički, i danas živo. Od tad, i više nego dotad, Stanesku se usidrio među najznačajnije Rumunske pjesnike koji i danas, nakon gotovo četiri decenije od njegove smrti, privlači nas na isti način. Sama pesma je jedinstvena upravo po spoju spoljnih, formalnih, i unutrašnjih, sadržajnih suprotnosti. A te temelje kako na slutnji skore smrti, tako na žudnji za novim životom je svojevrsni paradoks i fenomen Staneskua kao pesničkog maga ili čak i glavnog protagoniste.
U pesmi ,,Čvor 13” autor navodi:
Nikada neću znati
kada sam živeo,
zaboraviću zašto sam živeo
kao što razbijeno oko zaboravlja svetlost.
Stanesku kao pesnik usamljenosti i otuđenosti, neprestano teži da ujednači i izjednači u toj igri koja se zove ples između života i smrti. U celokupnoj njegovoj poeziji, u kojoj se prepliću i prožimaju ekstaza života i ekstaza smrti, naglašena je drama čovekove suočenosti sa smrću, odnosno tragično osećanje života i sveta, tako da se njegova životna i pesnička sudbina na momente sudaraju, ali samo na prvi pogled. Zaboravljena svetlost ipak predstavlja metafiziku kosmosa u kojoj se stalno sudaraju svetlosni talasi koji probljeskuju upravo na samom kraju ove pesme. Energija kojom impulsivnost pesnika dominira u samo malom broju reči kojima ukazuje na svoje dileme. Pesma koja svedoči o promenama i o tim tihim decenijama u Evropi, ali ne i tihim za same književne kritičare koji s mudre distance, prate Staneskova, zapravo to je put kojim ide Rumunija. Kao da nam se Staneskov pesnički duh javlja i pita nas: ,,Da li nam je nova pesnička i egzistencijalna stvarnost razlog i obaveza, ili ti usud za proveru svega što si nekad pisao i izgovarao?
U svovoj pesmi ,,Autoportret” autor navodi:
Ja nisam ništa drugo
do mrlja krvi
koja govori.
Smrt uništava, ideja o smrti nas spašava. Hajdeger je definisao dva modusa postojanja: svakodnevni i ontološki. U svakodnevnom modusu, mnogi pesnici su potpuno okupirani svojim okruženjem i dive se tome kakve su stvari u svetu, dok u ontološkom modusu opažaju samo čudo postojanja i dive se tome što stvari jesu, šta vi jeste. Život iza gvozdene zavese duboko ga je pogađao shvativši da što je stariji, bliži je smrti. Stanesku je ovom pesmom gradio spomenik životu, sebi, ali i drugim pesnicima. Svojom poezijom Stanesku je istrajavao raznovrsnosti, u kojoj ,,prizemljuje” smrt i istovremeno, poetskom vitalnošću, pozdravlja život, nesumnjivo je sve pesma vremena i trenutka. Draguljarska nit koja povezije njegova unutrašnja duhovna stanja različitih oblika i sadržaja predstavlja njegov obelisk. Zato je on svojevrsni pesnički heroj Rumunije kako u nacionalnom tako i u univerzalnom smislu. Zato ne čudi da je iz dana u dan sve veće zanimanje za njegovu poeziju širom Evrope i sveta, a i kako ne bi kada je u njegove pesme udahnuta njegova duša, koja i posle smrti, nastavlja živeti svojim sopstvenim životom.
Počinju i prvi prevodi Nikitine poezije na druge jezike, te tako u Pragu izlazi prevod “11 elegija”, u Bukureštu se pojavljuje dvojezično izdanje na rumunskom i nemačkom. Godine 1970. pojaviće se izbor iz Staneskuove poezije pod nazivom “Pesme” i zbirka “U slatkom klasičnom stilu”. Te iste godine pojaviće se i dvojezično izdanje na engleskom i francuskom. Godine 1971. izlazi i srpskohrvatski prevod “Nereči”, zatim dvojezično “Beograd u pet prijatelja”, a u Engleskoj prevod “11 elegija”. Iduće 1972. godine pojaviće se knjiga eseja “Knjiga za pročitavanje” i opet dobija nagradu Saveza književnika Rumunije. Potom slede zbirke “Gordost hladnoće”, “Slovo u ogledalu”, “Beograd u pet prijatelja”, prevod dela “Obeskriljena ptica” od strane Adama Puslojića. Godine 1973. izlazi zbirka “Bistrina srca”, a u Temišvaru dvojezično izdanje “Dozivanje imena” prevod na srpskohrvatski. Od 1974. pojaviće se prevode u SAD-u i Engleskoj dela “Još nerođeni o onom koji je umro”. Na mađarskom izlazi delo “Orgulje vode”. Godine 1975. u Švedskoj dobija “Herderovu nagradu” za poeziju. Godine 1977. u Poljskoj izlazi delo “Nereči i druge pesme”, a zatim prevod u Švedskoj i prevod na estonkom jeziku. Godine 1978. na mađarskom izlaze “Stihovi”, a zatim i nova zbirka poezije “Epica magna” (”Velika epika”) u Jašiju. Godine 1979. pojaviće se zbirka “Nesavršena dela”, prevod u SAD-u pod nazivom “Nezavršeno delo”, i prevod dela “Pesme” u Bugarskoj. Godine 1980. pojaviće se prevod na srpskohrvatskom od strane Krdua delo “Stanje poezije”. Godine 1982. izlaze zbirke “Čvorovi i znaci”, prevod na mađarskom jeziku izlazi u Bukureštu “Pravo na vreme”, zatim prevod na makedonski. Te godine dobitnik je “Zlatnog venca” u Strugi na večerima poezije. Izaći će te godine i knjiga eseja “Duhovi”. Godine 1983. pojaviće se knjiga stihova “Plačne kosti” na rumunskom, koje će izdati časopis “Lumin” u Pančevu.
Te poslednje svoje 1983. godine umire od srčane kapi, 13 decembra, na Klinici za hitnu pomoć u Bukureštu, a zadnje što je rekao umirući bilo je: “Hladno, zeleno, hladno, zeleno”. Dakle, smrt je hladno zelene boje!… Sahranjen je nakon dva dana 15. decembra na groblju Belu u Bukureštu, u aleji umetnika, pored pesnika Mihaja Emineskua, koji je jedan čitav vek živeo pre njega, još tragičnije - manje samo 39 godina!…
6. 3. 2025.
Nikita Stanesku, poezija
LEKCIJA O KOCKI
Uzme se parče kamena,
iskleše se dletom od krvi,
uglača se Homerovim okom,
izbrusi se zracima
sve dok ne izađe kocka savršena.
Potom se kocka izljubi nekoliko puta
ustima svojim, ustima drugih,
a naročito ustima kraljevske kćeri.
Potom se uzme čekić
i razbije se naglo ugao kocke.
Svi će apsolutno reći:
“Kakva bi to savršena kocka bila
da nije imala odvaljen ugao.”
AUTOPORTRET
Ja nisam ništa drugo
do mrlja krvi
koja govori.
PESMA
Uspomene ima samo sadanji tren.
Šta je zaista bilo ne zna se.
Mrtvi razmenjuju stalno između sebe
ime, brojeve, jedan, dva, tri…
Postoji samo ono što će biti,
samo događaji koji se nisu dogodili,
viseći o grani nekog nerođenog
drveta, avet napola…
Postoji samo moje telo udrvenjeno,
poslednje, staračko, okamenjeno.
Tuga moja sluša nerođene pse
kako laju na ljude nerođene.
O, samo će oni zaista biti!
Mi, stanovnici ovog trena
tanak smo noćni san,
NIŠTA NIJE NEŠTO DRUGO
Ništa nije nešto drugo.
Kamen mi je sestra.
Voćka mi je rod s očeve strane.
Reka vuče poreklo iz oka moje majke.
Ništa nije nešto drugo.
Onaj jučerašnji i onaj sutrašnji
braća su po vremenu.
Onaj odozgo i onaj odozdo
braća su po vazduhu.
Ništa nije nešto drugo.
sa hiljadu nogu što jure bilo kud.
Hod oblaka na nebu
i hod oblaka po vodi
sijamski su blizanci;
stanje tuge
verenica je radosti
ali žalost mi kruniše
oreolom belih zuba
smeh onog što je počeo da se smeje.
Ništa nije nešto drugo.
Smrt konja
se u dubini moga oka odmara.
Smrt ove jeseni
oslanja se potiljkom na jastuk beo kao sneg.
Smrt je nalik na rođenje.
Ništa nije nešto drugo.
Ono što sam osetio pre no što sam se rodio
osetiću i posle kad me više ne bude.
Kako je bilo onda tako će onda biti.
Ništa nije nešto drugo.
Sve je sve.
A ja sam ti.
Ništa nije nešto drugo.
HAIKU
Ujeda me pas,
ah, gledam kroz njega
kao kroz prozor.
PREOBRAŽENJE
Ne zaboravite: sad nisam gladan,
ni žedan.
Moje gledište je gledište kamena.
Nisam umoran, ne, nisam umoran
i nisam žedan
i ne mislim da sedim ispružen
na bubnoj opni nekog krokodila.
Hodam kao kad bih stajao,
i mada sam sit vazduha, dišem.
Ne, ne, ne zaboravite; nisam gladan
i nisam žedan,
kao što nisam više mlad,
ali ni star nisam.
Mekom dahu jutra
mogu da savijem meku šiju
bez većeg napora
i mogu da udarim
tanku i slabunjavu reku
bez riba u njoj.
Reku ne vredniju
od pasjeg repa.
Ako odlučim da nešto radim, radim.
Potrošio sam toliko dana
da me dan rasipanja više
ne čini siromašnijim.
Ni želja da preživim
ne nagoni me da češće dišem,
ni smrt mi se više ne čini
toliko oholom.
Dobar je ovaj planetarni sistem,
ali ništa više od toga.
Svetlo je ovo sunce,
svetlo.
Ali ne zaslepljujuće, ne zaslepljujuće.
Ako ne bi jutro sutra izišlo,
bio bi to veliki gubitak.
Ali ništa više od velikog gubitka.
Mogao bih da šibam stvari, ali to ne činim.
Ne zbog toga što ne verujem da stvari
ne bi osetile bol,
već zbog toga što bih nekorisno iskoristio bič.
Neću da ti se isplazim
da ne bi pomislio da hoću da te okušam.
Samo ti govorim.
To je način kako se jezik plazi napola.
Ako me dobro razumeš,
biću danas za to vreme radostan.
Čak srećan.
Ali samo danas.
Ako ne razumeš ništa, biću tužan,
a na kraju večeri – melanholičan.
Ali nikako duže od ove večeri,
jer u ponoć
dolazi anđeo.
On će mi reći:
“Došao sam da te preobrazim!”
“Preobrazi me”, reći ću mu.
I on će me preobraziti.
Posle toga ja ću otići konju
i reći:
“Konju, došao sam da te preobrazim.”
“I-ha”, odgovoriće on,
a ja neću razumeti da li treba da ga preobrazim,
ili da li on hoće da ga preobrazim.
I neću razumeti da li sam ja za njega
ono što je anđeo za mene.
“Došao sam da te preobrazim, konju.”
“I-ha, i-ha”, odgovara mi konj.
KAMENJE ZA JELO
Dođe životinja i pojede
stenu.
Dođe pas koji laje
i pojede kamen.
Dođe nešto kao ništa
i pojede pesak.
Na kraju dolazim ja
da pojedem ovaj eho.
- - Eho čega!
- - Eho ne znam čega!
ARS AMANDI
Hoću da budem on.
On hoće da bude drvo.
Drvo hoće da bude pas,
pas hoće da bude ptica.
Ptica hoće da bude kamen,
kamen hoće da bude riba.
Riba hoće da bude oblak,
oblak hoće da bude polje.
Polje hoće da bude konj,
konj hoće da bude trava.
Hoću i ja da budem trava.
Sa rumunskog Petru Krdu
Tužna ljubavna pesma
Jedino će moj život doista umreti za mene,
jednom.
Jedino trava zna ukus zemlje.
Jedino krv moja čezne, doista,
za mojim srcem, dok ga napušta.
Vazduh je visok,
ti si visoka,
visoka je tuga moja.
Dolazi vreme da umiru konji
Dolazi vreme da ostare mašine
Dolazi vreme kad pada hladna kiša
i sve žene imaju tvoju glavu
i nose tvoje haljine.
Dolazi i neka velika, bela ptica
da snese mesec na nebo.
Tužnu ljubavnu pesmu, Nikita Stanesku napisao je godinu dana pre smrti – 28. decembra 1982. godine. Reč je o antologijskoj pesmi.
(Preveo Adam Puslojić)
Plavo od samoće
Stigoh kući, kuća beše pusta.
Ništa to nije, rekoh,
zaspaću i sanjaću.
(Gospode, kako sam samo mogao
biti takav podlac!) Rekoh: ništa to nije, neka u majčinu ide i ta kuća. Zaspaću i sanjaću je.
Ali moje desno oko,
oko moje secesionističko,
otvorilo se samo,
plavo od samoće.
Da vidi, da uoči,
obazrivo da uoči,
sve, sve što je imalo da sanja.
Znate li čega se ja bojim?
I zbog čega bežim?
I zbog čega bežim?
Zbog čega se bojim?
Ma nek se goni!
Strah je samo neostvareni oblik
radoznalosti!
Klang!
( preveo: Adam Puslojić, Beograd: Književne novine, 1984)
Poezija
Mateju Kalineskuu
Poezija je oko koje plače
Ona je rame koje plače
oko ramena koje plače
Ona je ruka koja plače
oko ruke koja plače
Ona je stopalo koje plače
oko pete koja plače
O, prijatelji,
poezija nije suza
ona je plač sam
plač još neotkrivenog oka
suza oka
onog koji treba da bude lep
suza onog koji treba da bude srećan
(Preveo Adam Puslojić, Polja, 1970)
Ispovest
Još ne mogu iskazati himnu smirenju
koje želim i kojega sam žedan.
Nijedna me kuća u kojoj sam živeo
zadržala nije odviše u sebi.
Želeo bih da mogu nastaniti
sopstvene moje reči,
ali teško mogu prodenuti kroz vrata im
moje telo sklono životinjskom rodu.
Radosno dao psima što je pseće
i stablima klenova što im pripada,
ali pseći urlik zatvoren je za mene,
a miris klenova zaustavljen je.
Trebalo bi da se premestim mnogo više uvis,
trebalo bi da odbacim svoj balast –
jedino me misao da ono što je gore
jednako je onome što je dole
zbunjuje i čini da saznam
da svaki izbačaj nema svoj smer
da svaki je odlazak statičan.
***
Jedino će moj život doista umreti
za mene, jednom.
Jedino trava zna ukus zemlje.
Jedino krv moja čezne, doista,
za mojim srcem, dok ga napušta.
(Jedino moj život, preveo Adam Puslojić, Beograd: Književne novine, 1984)
POGUBLJENJE
Gubilište je postavljeno
izglačan je panj
žrtva beše ošišanog potiljka
dželat je svečano nosio crnu rizu
doboši zalupaše
ram-tam-tam ram-tam-tam
ili kako bi Vergilije kazao
„Et tararam
et taradixit.“
Žrtva je zastala na trenutak
očima rastužujući drveće
potom je stavila labudov vrat
na panj.
- Ne preteruj! reče joj dželat
ČVOR 13
Nikada neću znati
kada sam živeo,
zaboraviću zašto sam živeo
kao što razbijeno oko zaboravlja svetlost.
Držim u ruci krhotine vrča
čije sam vino popio baš ja,
čija je glina baš od moje ruke.
Vidim morskog orla,
ali možda vidi on mene, -
možda on vidi morskog orla.
ČVOR 10 Molim te pusti me da dođem da mrem u tvojoj kući
jagnje, oteraj jagnjad iz tvoje blizine
i pusti me da mrem u tvojoj kući, jagnje!
Jare, oteraj jarad iz tvoje blizine
i pusti me da mrem u tvojoj kući, jare!
Leptiru, oteraj leptirove iz svoje blizine
i pusti me da mrem u tvojoj kući, leptiru!
Travo, oteraj svoje poljane...
LEKCIJA O KRUGU
Nacrta se u pesku krug,
a zatim se iseče na dva dela,
istim se leskovim štapom iseče na dva dela.
Posle toga se na kolena pada,
posle toga se pada ničice.
Posle toga se glavom udara u pesak
i traži se izvinjenje od kruga.
Toliko.
Elegija osma
Kazala mi je tada, videvši nepomične stvari
moga postojanja:
Želela bih da pobegnemo u Hiperboreju
i da te živog rodim
na snegu, kao srna,
dok trči i riče
kricima dugim, do noćnih zvezda.
Na mraz s nama i na led!
Obnažiću svoje telo
i u vode zaroniću, nebranjene duše,
za granicu svoju uzevši
morsko zverinje.
Okean će rasti, sigurno rasti
sve dok mu molekul svaki
ne bude bio kao oko jelena
ili
još i veći,
kao telo ajkule.
Ja ću roniti takvom uvećanom vodom,
o braunovske predele udarajući,
pokretima kao kod spora, očajna,
ići ću u cik-cak; udarajući
o velike, mračne, hladne molekule,
saborce Herkulove.
Bez mogućnosti davljenja i bez
mogućnosti hoda i letenja –
jedino u cik-cak i cik-cak i cik-cak,
zbliživši se s papratima
preko sudbine spora…
Želim da pobegnemo u Hiperboreju
i da te živog rodim,
u urliku, u trku, smoždena zupcima
modrog svoda,
na ispucalom ledu lednika
rasutih nad modrim nebesima.
II
Ona je najednom svetlost zapalila
kraj svoga kolena, vertikalno,
pod crvenim šeširom
virginalnim
Dobacila je do moga članka knjigu
klinastim pismom napisanu.
Anđeli, ispresovani kao cveće,
tresli su se, smrvljeni, na platformi.
Anđeli pocrneli među slovima,
između stranice odozgo i stranice odozdo,
istanjeni, bez vode u sebi i svežine,
sa strahotnim sečivima…
Da odsečem sebe od pogleda svojih
koji mi, bez volje moje, iznikoše –
kad tugu svoju, kao mušku togu,
kopčom od leda sada zakopčavam.
U Hiperboreju, tamo – ona mi kaza
i, hvatajući jedno drugo za potiljke
desnom rukom, onom kojom se ne leti,
zaronićemo u vodu ispod leda.
Hiperborejo, belo, crno,
zlatosrebro,
otkrovenje, neotkrovenje, tugo
u trku i blejanju.
III
Ona najednom podiže glavu:
ponad nje huje bele lopte
i oblaci se u zelene trake kidaju.
Javlja se sfera s tminama kao planine,
koju ptice, kljunova zarivenih u nju,
teškim lepetom krila okreću.
Svakako, ideal leta ispunjen je ovde.
Možemo videti ogromne rode, zarivene u stenu,
kako se lagano miču. Možemo videti
džinovske orlove, s glavama ukopanim u kamenje,
kako krilima zaglušno tuku i možemo videti
pticu veću od svih ostalih ptica,
s kljunom kao plava osa
oko koje se okreće,
s četiri godišnja doba-sfera.
Svakako, ideal leta ispunjen je tu
i zelenkasti oreol predskazuje
ideal većma još ljut.
Prevod sa rumunskog: Adam Puslojić
Biografija
Nikita Hristov Stanesku rođen je 31. marta 1933. godine u gradu Ploešti u Rumuniji. Godine 1957. završio je studije rumunskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Bukureštu.
Tri godine kasnije objavio je prvu knjigu pesama Smisao ljubavi (1960). To je bio prvi korak na njegovom pesničkom putu, dugom koliko i njegov život – Nikita Stanesku živeo je do 1983. godine i do tada je objavio tridesetak knjiga pesama. Mnoge njegove knjige prevedene su na različite jezike, te je i čitalačka publika širom sveta imala priliku da se upozna sa njegovim bogatim opusom. Njegove knjige ovenčane su značajnim književnim nagradama.
Nikita Stanesku pripada pesnicima koji su svojim stvaralaštvom prevazišli apsolutno sve, pa tako i statističke životne podatke koje nazivamo biografijom. Adam Puslojić je preveo mnoge stihove ovog rumunskog pesnika. 1994, godine kazao je da je Nikita Stanesku Hristos rumunske poezije.
Ako ne bi jutro sutra izišlo,
bio bi to veliki gubitak.
Ali ništa više od velikog gubitka.
Mogao bih da šibam stvari, ali to ne činim.
Ne zbog toga što ne verujem da stvari
ne bi osetile bol,
već zbog toga što bih nekorisno iskoristio bič.
Neću da ti se isplazim
da ne bi pomislio da hoću da te okušam.
Samo ti govorim.
To je način kako se jezik plazi napola.
Ako me dobro razumeš,
biću danas za to vreme radostan.
Čak srećan.
Ali samo danas.
Ako ne razumeš ništa, biću tužan,
a na kraju večeri – melanholičan.
Ali nikako duže od ove večeri,
jer u ponoć
dolazi anđeo.
On će mi reći:
“Došao sam da te preobrazim!”
“Preobrazi me”, reći ću mu.
I on će me preobraziti.
Posle toga ja ću otići konju
i reći:
“Konju, došao sam da te preobrazim.”
“I-ha”, odgovoriće on,
a ja neću razumeti da li treba da ga preobrazim,
ili da li on hoće da ga preobrazim.
I neću razumeti da li sam ja za njega
ono što je anđeo za mene.
“Došao sam da te preobrazim, konju.”
“I-ha, i-ha”, odgovara mi konj.
KAMENJE ZA JELO
Dođe životinja i pojede
stenu.
Dođe pas koji laje
i pojede kamen.
Dođe nešto kao ništa
i pojede pesak.
Na kraju dolazim ja
da pojedem ovaj eho.
- - Eho čega!
- - Eho ne znam čega!
ARS AMANDI
Hoću da budem on.
On hoće da bude drvo.
Drvo hoće da bude pas,
pas hoće da bude ptica.
Ptica hoće da bude kamen,
kamen hoće da bude riba.
Riba hoće da bude oblak,
oblak hoće da bude polje.
Polje hoće da bude konj,
konj hoće da bude trava.
Hoću i ja da budem trava.
Sa rumunskog Petru Krdu
Tužna ljubavna pesma
Jedino će moj život doista umreti za mene,
jednom.
Jedino trava zna ukus zemlje.
Jedino krv moja čezne, doista,
za mojim srcem, dok ga napušta.
Vazduh je visok,
ti si visoka,
visoka je tuga moja.
Dolazi vreme da umiru konji
Dolazi vreme da ostare mašine
Dolazi vreme kad pada hladna kiša
i sve žene imaju tvoju glavu
i nose tvoje haljine.
Dolazi i neka velika, bela ptica
da snese mesec na nebo.
Tužnu ljubavnu pesmu, Nikita Stanesku napisao je godinu dana pre smrti – 28. decembra 1982. godine. Reč je o antologijskoj pesmi.
(Preveo Adam Puslojić)
Plavo od samoće
Stigoh kući, kuća beše pusta.
Ništa to nije, rekoh,
zaspaću i sanjaću.
(Gospode, kako sam samo mogao
biti takav podlac!) Rekoh: ništa to nije, neka u majčinu ide i ta kuća. Zaspaću i sanjaću je.
Ali moje desno oko,
oko moje secesionističko,
otvorilo se samo,
plavo od samoće.
Da vidi, da uoči,
obazrivo da uoči,
sve, sve što je imalo da sanja.
Znate li čega se ja bojim?
I zbog čega bežim?
I zbog čega bežim?
Zbog čega se bojim?
Ma nek se goni!
Strah je samo neostvareni oblik
radoznalosti!
Klang!
( preveo: Adam Puslojić, Beograd: Književne novine, 1984)
Poezija
Mateju Kalineskuu
Poezija je oko koje plače
Ona je rame koje plače
oko ramena koje plače
Ona je ruka koja plače
oko ruke koja plače
Ona je stopalo koje plače
oko pete koja plače
O, prijatelji,
poezija nije suza
ona je plač sam
plač još neotkrivenog oka
suza oka
onog koji treba da bude lep
suza onog koji treba da bude srećan
(Preveo Adam Puslojić, Polja, 1970)
Ispovest
Još ne mogu iskazati himnu smirenju
koje želim i kojega sam žedan.
Nijedna me kuća u kojoj sam živeo
zadržala nije odviše u sebi.
Želeo bih da mogu nastaniti
sopstvene moje reči,
ali teško mogu prodenuti kroz vrata im
moje telo sklono životinjskom rodu.
Radosno dao psima što je pseće
i stablima klenova što im pripada,
ali pseći urlik zatvoren je za mene,
a miris klenova zaustavljen je.
Trebalo bi da se premestim mnogo više uvis,
trebalo bi da odbacim svoj balast –
jedino me misao da ono što je gore
jednako je onome što je dole
zbunjuje i čini da saznam
da svaki izbačaj nema svoj smer
da svaki je odlazak statičan.
***
Jedino će moj život doista umreti
za mene, jednom.
Jedino trava zna ukus zemlje.
Jedino krv moja čezne, doista,
za mojim srcem, dok ga napušta.
(Jedino moj život, preveo Adam Puslojić, Beograd: Književne novine, 1984)
POGUBLJENJE
Gubilište je postavljeno
izglačan je panj
žrtva beše ošišanog potiljka
dželat je svečano nosio crnu rizu
doboši zalupaše
ram-tam-tam ram-tam-tam
ili kako bi Vergilije kazao
„Et tararam
et taradixit.“
Žrtva je zastala na trenutak
očima rastužujući drveće
potom je stavila labudov vrat
na panj.
- Ne preteruj! reče joj dželat
ČVOR 13
Nikada neću znati
kada sam živeo,
zaboraviću zašto sam živeo
kao što razbijeno oko zaboravlja svetlost.
Držim u ruci krhotine vrča
čije sam vino popio baš ja,
čija je glina baš od moje ruke.
Vidim morskog orla,
ali možda vidi on mene, -
možda on vidi morskog orla.
ČVOR 10 Molim te pusti me da dođem da mrem u tvojoj kući
jagnje, oteraj jagnjad iz tvoje blizine
i pusti me da mrem u tvojoj kući, jagnje!
Jare, oteraj jarad iz tvoje blizine
i pusti me da mrem u tvojoj kući, jare!
Leptiru, oteraj leptirove iz svoje blizine
i pusti me da mrem u tvojoj kući, leptiru!
Travo, oteraj svoje poljane...
LEKCIJA O KRUGU
Nacrta se u pesku krug,
a zatim se iseče na dva dela,
istim se leskovim štapom iseče na dva dela.
Posle toga se na kolena pada,
posle toga se pada ničice.
Posle toga se glavom udara u pesak
i traži se izvinjenje od kruga.
Toliko.
Elegija osma
Kazala mi je tada, videvši nepomične stvari
moga postojanja:
Želela bih da pobegnemo u Hiperboreju
i da te živog rodim
na snegu, kao srna,
dok trči i riče
kricima dugim, do noćnih zvezda.
Na mraz s nama i na led!
Obnažiću svoje telo
i u vode zaroniću, nebranjene duše,
za granicu svoju uzevši
morsko zverinje.
Okean će rasti, sigurno rasti
sve dok mu molekul svaki
ne bude bio kao oko jelena
ili
još i veći,
kao telo ajkule.
Ja ću roniti takvom uvećanom vodom,
o braunovske predele udarajući,
pokretima kao kod spora, očajna,
ići ću u cik-cak; udarajući
o velike, mračne, hladne molekule,
saborce Herkulove.
Bez mogućnosti davljenja i bez
mogućnosti hoda i letenja –
jedino u cik-cak i cik-cak i cik-cak,
zbliživši se s papratima
preko sudbine spora…
Želim da pobegnemo u Hiperboreju
i da te živog rodim,
u urliku, u trku, smoždena zupcima
modrog svoda,
na ispucalom ledu lednika
rasutih nad modrim nebesima.
II
Ona je najednom svetlost zapalila
kraj svoga kolena, vertikalno,
pod crvenim šeširom
virginalnim
Dobacila je do moga članka knjigu
klinastim pismom napisanu.
Anđeli, ispresovani kao cveće,
tresli su se, smrvljeni, na platformi.
Anđeli pocrneli među slovima,
između stranice odozgo i stranice odozdo,
istanjeni, bez vode u sebi i svežine,
sa strahotnim sečivima…
Da odsečem sebe od pogleda svojih
koji mi, bez volje moje, iznikoše –
kad tugu svoju, kao mušku togu,
kopčom od leda sada zakopčavam.
U Hiperboreju, tamo – ona mi kaza
i, hvatajući jedno drugo za potiljke
desnom rukom, onom kojom se ne leti,
zaronićemo u vodu ispod leda.
Hiperborejo, belo, crno,
zlatosrebro,
otkrovenje, neotkrovenje, tugo
u trku i blejanju.
III
Ona najednom podiže glavu:
ponad nje huje bele lopte
i oblaci se u zelene trake kidaju.
Javlja se sfera s tminama kao planine,
koju ptice, kljunova zarivenih u nju,
teškim lepetom krila okreću.
Svakako, ideal leta ispunjen je ovde.
Možemo videti ogromne rode, zarivene u stenu,
kako se lagano miču. Možemo videti
džinovske orlove, s glavama ukopanim u kamenje,
kako krilima zaglušno tuku i možemo videti
pticu veću od svih ostalih ptica,
s kljunom kao plava osa
oko koje se okreće,
s četiri godišnja doba-sfera.
Svakako, ideal leta ispunjen je tu
i zelenkasti oreol predskazuje
ideal većma još ljut.
Prevod sa rumunskog: Adam Puslojić
Nikita Hristov Stanesku rođen je 31. marta 1933. godine u gradu Ploešti u Rumuniji. Godine 1957. završio je studije rumunskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Bukureštu.
Tri godine kasnije objavio je prvu knjigu pesama Smisao ljubavi (1960). To je bio prvi korak na njegovom pesničkom putu, dugom koliko i njegov život – Nikita Stanesku živeo je do 1983. godine i do tada je objavio tridesetak knjiga pesama. Mnoge njegove knjige prevedene su na različite jezike, te je i čitalačka publika širom sveta imala priliku da se upozna sa njegovim bogatim opusom. Njegove knjige ovenčane su značajnim književnim nagradama.
Nikita Stanesku pripada pesnicima koji su svojim stvaralaštvom prevazišli apsolutno sve, pa tako i statističke životne podatke koje nazivamo biografijom. Adam Puslojić je preveo mnoge stihove ovog rumunskog pesnika. 1994, godine kazao je da je Nikita Stanesku Hristos rumunske poezije.
Jama i klatno, Edgar Allan Poea
Impia tortorum longos hic turba furores Sanguinis innocui, non satiata, aluit. Sospite nunc patria, fracto nunc funeris antro, Mors ubi...
-
Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate... -
KNJIŽEVNOST BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva ALEA Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik Agualusa Jose Ed... -
.jpg)
Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...