30.03.2011.

RUMI









DAKAKIJEVE VIZIJE

Husame, pričaj mi o vizijama Dakakija,
koji reče: »Proputovao sam Istok i Zapad ne znajući
u kojem pravcu idem, prateći mesec,
izgubljen u Bogu.«

Neko ga je pitao: »Zašto hodaš
bosonog po trnju i kamenju?«
»Šta«, odgovorio je.
»Šta.« Smeteni ljubavnik ne hoda na stopalima.

On ili ona hoda na ljubavi. Za takve ne postoje
''dugačka'' i ''kratka'' putovanja. Nema vremena.
Telo je od duha naučilo kako da putuje.
Telo sveca kreće se na neuslovljen način,
mada se čini da podleže uslovljenosti.

Dakaki je rekao: »Jednog dana sam hodao
sa namerom da u ljudima primetim sjaj Prijatelja,
kako bih sagledao okean u jednoj kapi,
sunce u blistavoj pegi.
 Stigoh na obalu
u suton i ugledah sedam sveća. Žurno krenuh
plažom prema njima. Svetlost svake od njih
dizaše se u nebo. Zapanjih se, i moja zapanjenost
beše zapanjena. Talasi pometenosti
razbijahu se nad mojom glavom.
Kakve su to sveće koje kao da niko ne vidi?
U prisustvu takvog osvetljenja ljudi su se bavili
nabavkom fenjera!

Onda njih sedam postade jedna,
posred nebeskog obruča. A zatim se ta jedna ponovo
raširi na sedam. Između sveća su postojale
veze koje se ne mogu iskazati.
Videh, ali ne mogu reći.
Pohitah bliže. Padoh. Ležah neko vreme.
Ustadoh i ponovo pojurih. Nemadoh glave ni nogu.
One postadoše sedam ljudi, pa sedam stabala,
sa toliko lišća i voća
da se nijedna grana nije videla. Bleskovi svetla
izbijali su iz svakog ploda poput soka!

A najčudesnije od svega beše to što su stotine
hiljada ljudi prolazile pored drveća,
rizikujući svoje živote, žrtvujući sve
da nađu kakav-takav hlad.
Pravili su čudne suncobrane
od parčadi vune. Svašta su pokušavali.
I niko nije video stabla sa njihovom ogromnom senkom!
Karavani nisu imali hrane, mada je hrana padala
svuda oko njih. Da je neko rekao: ''Gledajte! Ovamo!'',
pomislili bi da je lud ili pijan.
Kako je to moguće? Ili ja sanjam?
Penjem se na drveće. Jedem voće.
Dakle mogu da verujem. A ipak vidim ljude
kako očajnički tragaju za nezrelim grožđem,
dok ih okružuju ovi vinogradi
što obiluju savršenim grozdovima.
Onda sedam stabala postadoše jedno, pa opet sedam.
Svakog trena behu i sedam i jedno.
Obavljala su obrednu molitvu, klečala i klanjala,
bez kolena i strukova!
A onda to beše sedmoro ljudi
koji sede u meditaciji radi jedine istine.
Priđoh i mahnuh im. Osloviše me: ''Dakaki,
slavo i kruno!''
'Kako znaju moje ime?'', pomislih.
''Nikada ranije me nisu videli.''
Odmah im je bilo jasno šta mislim,
pa razmeniše osmehe među sobom. ''Visoko poštovani,
zar je to još uvek od tebe skriveno? Kako bilo šta može
da bude skriveno od nekog tako rastočenog u Bogu?''
''Ako je ovo duhovna stvarnost'', rekoh sebi,
''kako to da izgovaramo reči i kazujemo imena?''
Jedan od sedmorice odgovori: ''Imena, ponekad se
imena omaknu, ali to nije nemarnost.
To je zato što smo tako zadubljeni.''
A onda mi svi zajedno rekoše:
''Da li bi nas vodio u molitvi?''
''Bih. Ali sačekajte malo.
Još uvek osećam nekakvu smetenost
koja će nestati kroz druženje sa vama.
Uz pomoć druženja sa tlom vinova loza
raste. Razvija se i širi u zemljinu tminu
i leprša. Gubi sebičnost i samoljublje
u prisustvu svog ishodišta i saznaje
šta ona stvarno jeste.''

Klimnuše glavama, kao da kažu:
''Kada god budeš spreman.'' To klimanje beše
plamen u mom srcu. Oslobodih se terora vremena,
sleda i zavisnosti.''
Svako ima staju i krotitelja koji mu je određen.
Ako se otimaš, on prilazi i hvata te.
Smatraš da si ti taj koji bira,
a zapravo te krotitelj vodi kud on hoće.
Sklon si da poričeš da imaš čuvara,
i kažeš: »To su moji snažni životinjski nagoni

 
GDE SVE JE MUZIKA
Rekao si šta si...
Tajno okretanje u nama...
Ovog trenutka ova ljubav dolazi da počine u meni...
Nastavi da hodaš, mada nema mesta na koje bi stigao...
Hodaj ka izvoru...
Kružim oko tvog gnezda noćas...
Nema potpunije ljubavi od ljubavi bez objekta...
Nekih noći ostani budan do zore...
Tako sam sitan da me se jedva može videti...
Nešto nam širi krila. Nešto...
Ustajem, i ovo jedno ja...
Živeo sam na ivici ludila...
Istinska veličina dolazi s mahnitošću...
Igraj, kad si načisto razbijen...


OVAKO

Ako te iko zapita
kako će potpuno zadovoljenje
naše polne žudnje
izgledati, podigni glavu i reci:
Ovako.

Kad neko spomene čar
noćnog neba, uspentraj se na krov
pa zaigraj i reci:
Ovako?

Ako iko poželi da zna šta je to ''duh'',
ili šta znači ''Božja mirišljavost'',
nagni glavu ka njemu ili njoj.
Zadrži lice blizu tog lica.
Ovako.

Kad neko citira staru pesničku sliku
oblaka koji lagano raskrivaju mesec,
polako odreši gajtane na svojoj nošnji.
Ovako?

Ako se neko pita kako je Isus podizao mrtve,
ne trudi se da objasniš čudo.
Poljubi me u usta.
Ovako. Ovako.

Kad neko upita šta znači
''dati život za ljubav'', prstom pokaži
ovamo.
Ako neko zapita koliko sam visok, namršti obrve
i prstima izmeri prostor
između bora na svome čelu.
Ovoliko visok.
Duša ponekad napusti telo, pa se vrati.
Ako ti ne poveruju da je tako,
vrati se u moju kuću.
Ovako.

Kad ljubavnici jauču,
našu priču kazuju.
Ovako.

Ja sam nebo na kojem duhovi borave.
Zuri u ovu sve dublju plavet,
nek ti lahor oda tajnu.
Ovako.

Kad neko upita šta ima da se radi,
zapali sveću u njegovoj ruci.
Ovako.
Kako je Josifov miris dopro do Jakova?
Huuuuu.
Kako se Jakovljev vid povratio?
Huuuuu
Dašak vetra razbistri oči.
Ovako.
Kada se Šems vrati iz Tabriza,
samo će prisloniti glavu uz dovratak
da nas iznenadi.
Ovako.


GDE SVE JE MUZIKA

Ko spolja vidi unutrašnjost?...
Prijatelju, naša bliskost je ovo...
Kada sam s tobom, ostajemo na nogama...
Onog minuta kada sam prvi put čuo ljubavnu priču...
Mi smo ogledalo isto kao i lik u njemu...
Želim da te držim prisno poput lutnje...
Duboko poštujem one koji se trude...
U tvojoj svetlosti učim kako da volim...
Glas bubnja razleže se vazduhom...
Zavidiš li okeanu na njegovoj darežljivosti?...
 
prepevao Aleksandar Đusić

sa Aleksandrom Ljubišom

1 коментар:

  1. Анониман30.12.2014. 06:50:00

    Na sahranu,velikog Mevlane Dželaludina Rumija, došli su predstavnici svih glavnih veroispovesti. On je u jeku krstaških ratova i žestokih sektaških sukoba izjavio:
    »Ja odlazim u muslimansku džamiju i jevrejsku sinagogu i u hrišćansku crkvu
    i svugde vidim jedan oltar.«
    "I na drugim mestima je nedvosmisleno isticao da se svako ko smatra veroispovest ili nacionalnu pripadnost važnim ljudskim kategorijama, nalazi u opasnosti da svoje srce liši sposobnosti da postupa saosećajno.
    Danas ovo shvatanje deluje vrlo radikalno, ali Rumi se u trinaestom veku zalagao
    za to uverenje sa tako neodoljivom otmenošću i dobrotom da je njegova pravilnost bila sagledana i priznata."

    ОдговориИзбриши